Jump to content

Данче*

Члан
  • Број садржаја

    12556
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    145

Репутација активности

  1. Волим
    Данче* got a reaction from Светислав Павловић for a Странице, Свештеник Јеремија Старовлах и његов син Александар, које су 2004. године пребили војници НАТО-а, покренули поступак пред Судом у Стразбуру   
    „Као адвокат породице Старовлах покренуо сам поступак пред Европским судом за људска права у Стразбуру да БиХ одговара зато што је дала имунитет НАТО снагама и зато што породица Старовлах никада неће моћи да сазна ко је наредио и ко је извршио злочин против њих, рекао је Пуцар Срни. Он је нагласио да сваки човјек има право да извршиоци одређеног кривичног дјела, а неспорно је да је напад на Старовлахе кривично дјело, буду судски гоњени, па макар они били и НН лица.   „Тражили смо од земаља које су учествовале у тој акцији да процесуирају учеснике тог злочина, али сви су одговорили да је БиХ дала имунитет да се против тих војника не може водити доказни поступак. Онда смо ми тражили да БиХ плати новчани износ. Судови у БиХ одбили су те захтјеве и након тога смо уложили апелацију Суду у Стразбуру, појаснио је Пуцар.   Он је истакао да је Суд БиХ у међувремену донио правоснажну пресуду против БиХ према којој породици Старовлах треба да буде исплаћена материјална штета.   Он је нагласио да би за породицу Старовлах од материјалне штете много битније било да се процесуирају људи који су наредили и извршили злочин над Јеремијом и Александром.   Пуцар је подсјетио да су у случају Старовлаха једино адекватно реаговали Влада Републике Српске и тадашњи хрватски члан Предсједништва БиХ Иво Миро Јовић, док су сви остали ћутали иако нико не спори да је почињен страшан злочин.   Он је подсјетио да је раније Суд БиХ донио пресуду у корист породице Старовлах за нематеријалну штету.   У ноћи између 31. марта и 1. априла 2004. године, у вријеме васкршњег поста, припадници међународних снага у БиХ извели су класичну десантну акцију на Пале и упали у свештеничке станове, парохијски дом у којима су се они налазили, Храм Успења Пресвете Богородице, а све под изговором да траже ратне злочинце конкретно првог предсједника Републике Српске Радована Караџића.   Војници СФОР-а су експлозивом разнијели врата парохијског дома, а потом и врата два стана која су се налазила изнад Парохијског дома, а у којима су живјели свештеници Старовлах и Миомир Зекић са својом породицама.   Непосредно по упаду у стан Старовлаха, војници су Јеремијину супруту Виторку затворили у једну собу, а њега и сина Александра почели брутално тући. Александар, који се опорављао од операције жучи, од силине удараца пао је у кому.   Након једночасовног иживљавања, припадници мултинационалних снага су тешко повријеђене Старовлахе хеликоптером пребацили у болницу у Тузлу.   Медицинско особље, све до телефонског позива Виторке Старовлах, није знало о каквим је пацијентима ријеч и ко су они уопште.   Извор: Дан/Танјуг/Митрополија црногорско-приморска
                           
  2. Волим
    Данче* got a reaction from Милан Ракић for a Странице, Свештеник Јеремија Старовлах и његов син Александар, које су 2004. године пребили војници НАТО-а, покренули поступак пред Судом у Стразбуру   
    „Као адвокат породице Старовлах покренуо сам поступак пред Европским судом за људска права у Стразбуру да БиХ одговара зато што је дала имунитет НАТО снагама и зато што породица Старовлах никада неће моћи да сазна ко је наредио и ко је извршио злочин против њих, рекао је Пуцар Срни. Он је нагласио да сваки човјек има право да извршиоци одређеног кривичног дјела, а неспорно је да је напад на Старовлахе кривично дјело, буду судски гоњени, па макар они били и НН лица.   „Тражили смо од земаља које су учествовале у тој акцији да процесуирају учеснике тог злочина, али сви су одговорили да је БиХ дала имунитет да се против тих војника не може водити доказни поступак. Онда смо ми тражили да БиХ плати новчани износ. Судови у БиХ одбили су те захтјеве и након тога смо уложили апелацију Суду у Стразбуру, појаснио је Пуцар.   Он је истакао да је Суд БиХ у међувремену донио правоснажну пресуду против БиХ према којој породици Старовлах треба да буде исплаћена материјална штета.   Он је нагласио да би за породицу Старовлах од материјалне штете много битније било да се процесуирају људи који су наредили и извршили злочин над Јеремијом и Александром.   Пуцар је подсјетио да су у случају Старовлаха једино адекватно реаговали Влада Републике Српске и тадашњи хрватски члан Предсједништва БиХ Иво Миро Јовић, док су сви остали ћутали иако нико не спори да је почињен страшан злочин.   Он је подсјетио да је раније Суд БиХ донио пресуду у корист породице Старовлах за нематеријалну штету.   У ноћи између 31. марта и 1. априла 2004. године, у вријеме васкршњег поста, припадници међународних снага у БиХ извели су класичну десантну акцију на Пале и упали у свештеничке станове, парохијски дом у којима су се они налазили, Храм Успења Пресвете Богородице, а све под изговором да траже ратне злочинце конкретно првог предсједника Републике Српске Радована Караџића.   Војници СФОР-а су експлозивом разнијели врата парохијског дома, а потом и врата два стана која су се налазила изнад Парохијског дома, а у којима су живјели свештеници Старовлах и Миомир Зекић са својом породицама.   Непосредно по упаду у стан Старовлаха, војници су Јеремијину супруту Виторку затворили у једну собу, а њега и сина Александра почели брутално тући. Александар, који се опорављао од операције жучи, од силине удараца пао је у кому.   Након једночасовног иживљавања, припадници мултинационалних снага су тешко повријеђене Старовлахе хеликоптером пребацили у болницу у Тузлу.   Медицинско особље, све до телефонског позива Виторке Старовлах, није знало о каквим је пацијентима ријеч и ко су они уопште.   Извор: Дан/Танјуг/Митрополија црногорско-приморска
                           
  3. Волим
    Данче* got a reaction from АлександраВ for a Странице, Свештеник Јеремија Старовлах и његов син Александар, које су 2004. године пребили војници НАТО-а, покренули поступак пред Судом у Стразбуру   
    „Као адвокат породице Старовлах покренуо сам поступак пред Европским судом за људска права у Стразбуру да БиХ одговара зато што је дала имунитет НАТО снагама и зато што породица Старовлах никада неће моћи да сазна ко је наредио и ко је извршио злочин против њих, рекао је Пуцар Срни. Он је нагласио да сваки човјек има право да извршиоци одређеног кривичног дјела, а неспорно је да је напад на Старовлахе кривично дјело, буду судски гоњени, па макар они били и НН лица.   „Тражили смо од земаља које су учествовале у тој акцији да процесуирају учеснике тог злочина, али сви су одговорили да је БиХ дала имунитет да се против тих војника не може водити доказни поступак. Онда смо ми тражили да БиХ плати новчани износ. Судови у БиХ одбили су те захтјеве и након тога смо уложили апелацију Суду у Стразбуру, појаснио је Пуцар.   Он је истакао да је Суд БиХ у међувремену донио правоснажну пресуду против БиХ према којој породици Старовлах треба да буде исплаћена материјална штета.   Он је нагласио да би за породицу Старовлах од материјалне штете много битније било да се процесуирају људи који су наредили и извршили злочин над Јеремијом и Александром.   Пуцар је подсјетио да су у случају Старовлаха једино адекватно реаговали Влада Републике Српске и тадашњи хрватски члан Предсједништва БиХ Иво Миро Јовић, док су сви остали ћутали иако нико не спори да је почињен страшан злочин.   Он је подсјетио да је раније Суд БиХ донио пресуду у корист породице Старовлах за нематеријалну штету.   У ноћи између 31. марта и 1. априла 2004. године, у вријеме васкршњег поста, припадници међународних снага у БиХ извели су класичну десантну акцију на Пале и упали у свештеничке станове, парохијски дом у којима су се они налазили, Храм Успења Пресвете Богородице, а све под изговором да траже ратне злочинце конкретно првог предсједника Републике Српске Радована Караџића.   Војници СФОР-а су експлозивом разнијели врата парохијског дома, а потом и врата два стана која су се налазила изнад Парохијског дома, а у којима су живјели свештеници Старовлах и Миомир Зекић са својом породицама.   Непосредно по упаду у стан Старовлаха, војници су Јеремијину супруту Виторку затворили у једну собу, а њега и сина Александра почели брутално тући. Александар, који се опорављао од операције жучи, од силине удараца пао је у кому.   Након једночасовног иживљавања, припадници мултинационалних снага су тешко повријеђене Старовлахе хеликоптером пребацили у болницу у Тузлу.   Медицинско особље, све до телефонског позива Виторке Старовлах, није знало о каквим је пацијентима ријеч и ко су они уопште.   Извор: Дан/Танјуг/Митрополија црногорско-приморска
                           
  4. Волим
    Данче* је реаговао/ла на Снежана за a Странице, Саопштење представника СПЦ у име младих теолога, православне омладине из Србије и Америке   
    "Начин на који данас постимо (када једемо само одређену врсту хране, а другу избегавамо) поништио је све остале врсте поста, које проналазимо у предању и које демонстрирају креативну природу хришћанског поста (на пример, у нашој традицији проналазимо: 1) потпуно уздржање од јела, 2) пост до средине поподнева, 3) смањење јела како би се сачувао новац за добротворне сврхе или 4) уздржање, не од хране, него од омиљених активности, итд).   Оно што је било важно био је разлог за пост, а не његово трајање, које је директно зависило од тог разлога. Такође, право значење поста почивало је не у врсти хране, него у уздржању. Нажалост, укусна и луксузна јела често бивају прихваћена од стране наше Цркве као посна јела, под претпоставком да не садрже забрањене састојке. На тај начин, Црква омогућава богатим хришћанима да буду добри хришћани, будући да они могу да посте месецима, користећи различите врсте скупих намирница, док сиромашни хришћани постају лоши хришћани, пошто понекад узму мало сира или јаја, уколико не желе да једу, по више од шест месеци годишње, само две до три врсте јела која себи могу да приуште.   Још један проблем за тренутно разумевање поста наше Цркве представљају вегетаријанци и вегани. Шта Црква да чини са великим бројем вегетеријанаца и вегана који ионако никада не једу месо? На основу црквених посних прописа, ти људи већ посте све време. На тај начин, наше тренутно разумевање поста онемогућава овим људима, да, с времена на време, узму учешћа у заједничком подвигу Цркве, јер за Цркву они ионако стално посте.     Такође, пост како га сада разумевамо, са периодима поста на којима Црква инсистира (што углавном чини више од пола године) није реално изводљив за различите категорије хришћана (као што су нпр. стари и болесни), који, са друге стране, будући хришћани, имају жељу да испуне заповести своје Цркве. На тај начин непотребно стварамо унутрашњи конфликт код ових људи.   Надаље, наш типик није у складу са важећим прописима о посту. Дозволите да наведем само један пример: Празник Преображења Господњег (6. августа). Важан аспекат значења овог празника јесте то да он представља знамење коначног свеопштег васкрсења. Међутим, начин на који практикујемо пост тога дана (дозвољена је само риба, али не и месо, јаја и сир) у супротности је не само са значењем овог празника, већ и са начелом да Господњи празници не могу бити „подређени“ другим празницима. Као што вам је познато, византијски цар Лав VI Мудри (886-912) био је тај који је укинуо празнични карактер Преображења, забранио месо, које је на овај празник дотад било допуштено, и припојио 5 дана поста који су претходили Преображењу Успењском посту. Ипак, знамо да су чак и читав век касније неки наставили да прослављају празник Преображења исправно, као не-посни дан. Зашто не бисмо тако чинили и данас?   Поврх тога, нарочито је важно истаћи да je у 12. веку (дакле, чак тако касно!) византијски каноничар Теодор Валсамон инсистирао на томе да су само пост средом и петком, као и Велики пост обавезни, установљени свештеним канонима, док сви остали постови нису били обавезујући. Према тома, историја наше Цркве показује нам да умножавање и проширење посних периода никада није представљало једногласну и неупитну праксу. Дугачак пост, исто као и „дуге молитве“ нису нужно знамење побожности, већ такође могу бити и разлог за осуду (довољно је подсетити се Христових речи у Мк 12, 40 и Лк 20, 47).   Хвала вам на пажњи!"
    http://beleskesasabora.blogspot.rs/2016/06/blog-post_6.html?m=1
  5. Волим
    Данче* got a reaction from ZlataB for a Странице, О молитвеном помињању преминулих Проповед на задушнице месопусне недеље   
    На основу ове истине Црква је увек, почињући од старозаветних времена, а посебно у новозаветно – апостолско време, чинила и наставља да чини помен и да узноси молитве за своју истоверну преминулу браћу. Света Црква узносећи свакодневно молитве за своју упокојену децу, подстиче на то и све вернике, како би једним устима и једним срцем узносили ка Престолу Божијем ватрене молитве с молбом за упокојење својих преминулих сродника на местима блаженства. На молитву за упокојене подстиче нас хришћанска љубав, која нас спаја у Исусу Христу у јединствено братство. Преминула браћа по вери су наши ближњи, које нам Бог заповеда да волимо као саме себе. Јер, Бог није рекао: волите ближње док живе на земљи. Дакле, Господ не ограничава љубав према ближњима границама земаљског живота, већ је простире и на вечни загробни свет. Али на који још начин можемо да докажемо своју љубав према онима који су отишли у загробни живот осим помињањем и молитвом? Свако од нас би желео да нас наши ближњи не забораве кад одемо из овог живота и да се моле за нас. Да би се то испунило и ми треба да помињемо упокојене. Каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити (Мт. 7, 2), - каже Спаситељ. Зато ће оне који помињу преминуле поменути Господ, поменуће их и људи кад напусте овај свет. Велику утеху и велику награду добија онај ко ближњег спасава од пролазне несреће, али много већа награда и већа утеха очекују онога ко својим молитвама помогне преминулом ближњем да добије опроштај грехова и да из мрачних паклених тамница пређе у светле обитељи блаженства.
    Да ли су неопходне наше молитве за преминуле? Јесу, неопходне су, зато што за њих представљају веома велико доброчинство. Ради се о томе што после смрти постоје две вечности: или вечно блаженство праведника, или вечно мучење грешника. Познато је и то да на земљи нема човека који је живео, а да није згрешио. Тако да је тачна тврдња да се у греховима рађамо, у греховима проводимо живот, у греховима и завршавамо своје земаљско постојање. Али да ли сви они који греше приносе потпуно и искрено кајање пре смрти? Јер, понекад смрт задеси човека који се налази у стању тако тешке болести кад губи сећање и кад је његова душа сасвим онемоћала. И јасно је да у таквом стању човек не може да се сети свих својих погрешних поступака и да се покаје за њих, - и умире с греховима. Често смрт човека погоди изненада и он не приневши никакво покајање такође одлази с греховима. И сам себи више ни на који начин не може да помогне. Човек може да промени своју судбину само док је жив чинећи добра дела и молећи се Господу за своје спасење. Управо у таквим случајевима је молитва за покојнике веома потребна и представља изузетно доброчинство за њих.
    Многих нама блиских људи већ одавно нема на земљи, али срце пуно љубави не може да их заборави, стреми ка њима, чак можда и више него ка живима. На сличан начин и преминули с оног света гледају према нама горећи од љубави према онима који су њиховом срцу били нарочито блиски. А ако је неко од умрлих оправдан пред Богом он нам, узвраћајући на нашу љубав љубављу, шаље одозго небеску помоћ, а ономе ко још није достигао оправдање наша молитва може много да помогне у олакшавању његове загробне судбине. Доћи ће време кад ћемо се видети с њима. Како ћемо се обрадовати кад од њих чујемо реч захвалности за молитву! Рећи ће: ‘Ето, сећао си ме се, ниси ме заборавио, и помогао си ми кад сам био у невољи. Хвала ти.’ И напротив: како ће онима који се нису молили за умрле бити тешко кад чују речи прекора: ‘Ето, ниси ме се сетио, ниси се молио за мене, ниси ми помогао у зао час, прекоревам те.’
    Стање преминулих је слично ситуацији у којој се налази човек који плови врло опасном реком. Молитва за преминуле је као конопац за спасавање, који човек баца ближњем који се дави. Кад би се на известан начин пред нама отворила врата вечности и кад бисмо угледали ове стотине и хиљаде милиона људи који стреме ка мирном пристаништу – чије срце не би било погођено и скрушено видећи своје истоверне и истокрвне ближње, који немо вапију за нашу молитвену помоћ!
    У вези с тим колико су неопходне молитве за преминуле и о томе да постоји општење са загробним светом сад ћу вам навести чудесну, али истиниту причу из живота једног храма наше Руске Цркве. У селу Лисогорка се упокојио свештеник. На његово место је послат други свештеник – млад, који је за време службе неочекивано преминуо – у самом олтару. Послат је још један свештеник, али се и њему десило исто: првог дана његовог служења, након што су отпевали «Оче наш» и запричесни стих, свештеник дуго није изашао са Светим Даровима и кад је председник црквеног одбора ушао у олтар угледао је свештеника како у потпуном одјејанију лежи мртав пред Светим Престолом. Сви су се ужаснули сазнавши за ову тајанствену смрт и не знајући који је њен узрок, говорили су да је парохија обремењена неким великим грехом, ако су као жртва због њега пала два млада и невина живота. Гласине о томе су се прошириле по читавом округу и нико од свештеника се није усуђиво да оде у ту парохију.
    Пристао је само један старац-монах. «Свеједно ћу ускоро умрети. Идем тамо да служим прву и последњу Литургију, нико неће остати сироче ако ја умрем.»
    За време службе, кад је већ наступило време да се поје «Оче наш» инстинкт самоодржања је ипак дошао по своје и старац је наредио да отворе и бочна врата и Царске двери. За време запричесног стиха видео је иза Горњег места неку силуету. Ова силуета је била све јаснија и јаснија и одједном се иза Престола појавио мрачни лик свештеника у одјејанију с рукама и ногама у оковима.
    Дрхтећи од страха монах је бркао речи молитве. Али је после извесног времена прикупио снагу, охрабрио се и изашао је да причести вернике. Сви су схватили да се десило нешто лоше.
    А авет је још увек стајала звецкајући синџирима и окованим рукама је показивала према ковчежићу који је стајао у олтару.
    По завршетку Литургије јеромонах је позвао председника црквеног одбора и отворили су ковчежић у којем су нашли... цедуљице за помен душе. Ради се о томе што су људи давали покојном свештенику цедуљице за помен, а он их није читао, већ је то одлагао за касније. Сад је старац схватио узрок визије и почео је свакодневно да служи парастосе и да чита цедуљице које су се накупиле.
    У следећу недељу је већ служио Литургију за покој душе преминулог свештеника. Кад су запевали запричесни стих силуета умрлог свештеника се поново појавила. Али он више није био трагичан и страшан као први пут кад се појавио, већ светао, веселог лица и без окова на рукама и ногама. Кад се старац-јеромонах који је служио причестио Светим Тајнама авет се покренула, поклонила му се до земље и нестала је.
    На овом примеру видимо колико су молитве за преминуле од користи покојнима и како олакшавају њихову судбину. И није случајно што о томе говоримо управо данас. Зато што данас Света Црква обележава посебан дан, који се назива задушницама у месопусну недељу и окупља православце ради заједничке молитве пред Престолом Божијим за нашу истоверну браћу која су отишла у вечни живот. А сутра Света Црква помиње страшни Други долазак Господа и свршетак света.
    Подстичући своју децу да буду спремна за Страшни суд, Света Црква нас моли да се помолимо Праведном Судији за наше преминуле сроднике, да им се опросте сва сагрешења и да се очисти пред њима пут за прелазак из мрачног подземља у светле обитељи Оца Небеског.
    Стога узнесимо, драга браћо и сестре, молитву Христу Богу и из свег срца завапимо: Со свјатими упокој, Христе, души раб Твојих, идјеже њест болезан, ни печал, ни воздиханије, но жизан бесконечнаја. Амин.
    Архимандрит Кирилл (Павлов)
    Са руског Марина Тодић
    05 / 03 / 2016
    Православие.Ru.
  6. Волим
    Данче* је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Благодатни огањ из Светог града Јерусалима у Београду   
    Част Нам је да вас братољубиво обавестимо о другом по реду свечаном преносу Благодатног огња из Светог града Јерусалима у Београд, који ће из Свете Земље у нашу Отаџбину Србију, ако Бог да – доспети на Велику суботу, 30. априла 2016. године Господње, уочи Светлог празника Васкрсења Господа Исуса Христа.
    Ради вашег знања и даљег сходног поступања, наводимо неколико значајних детаља:
    Званична делегација Српске Православне Цркве на челу са Његовим Преосвештенством Епископом славонским господином Јованом и званични представници Државе Србије – отпутоваће на Велики петак у Јерусалим, да би наредног дана узели молитвеног учешћа у дочеку силаска Благодатног огња, који се чудесно појављује сваке године уочи Васкрса, приликом молитве Његове Светости Патријарха јерусалимског и све Палестине Г. Теофила, у цркви Христовог Васкрсења.
    Благодатни огањ биће истог дана, на Велику суботу, пренет из Тел Авива на Аеродром „Никола Тесла“ у вечерњим часовима, а одатле, касније уз свечану пратњу – до храма Светог Саве на Врачару.
    Дочек Благодатног огња биће организован испред храма Светог Саве у 22:30 часова. Благоверном народу ћемо тада свечано предати Благодатни огањ, започети Васкршње јутрење, а тачно у поноћ, следи Света Васкршња Литургија којом ћемо лично началствовати.
    Прошлогодишњи дочек Благодатног огња представљао је јединствен догађај ванредне лепоте и изузетног значаја, пропраћен од стране небројеног мноштва благочестивих верника наше Цркве.
    Благодарећи Господу Богу на овом изузетном дару који се нама Православнима даје као сведочанство Христовог Светлог и Славног Васкрсења, изражавамо Нашу искрену жељу да се широм Епархија Српске Православне Цркве, манастира и парохија, Благодатни огањ пренесе и раздели – да би душевне силе окрепили, веру загрејали, а да би душе, срца и домови благоверних и благочестивих Срба Светосаваца били обасјани нетварном и незалазном Светлошћу Васкрсења.
    С благословом,
    ПАТРИЈАРХ СРПСКИ
    ИРИНЕЈ
    Саопштења |
  7. Волим
    Данче* got a reaction from александар живаљев for a Странице, «Страдање је лествица духовног уздизања» Протојереј Валеријан Кречетов о смислу страдања и несрећа   
    – Оче Валеријане, шта су то несреће и страдања? И како правилно превазилазити несреће?
    – Страдање, несрећа и болест су последице греха. У рају тога није било. Али када се човек удаљио од Бога, када је прекршио заповести Његове, навукао је на сво човечанство последице греха. «Трње и коров ће ти рађати земља». И устао је човек на човека, што се сада нажалост и дешава. Ето баш ово и јесте несрећа.
    Некада, дете које је имало отприлике 4 или 5 година, питало ме је: „Оче, а зашто је Бог створио човека?“ Било је јако тешко одговорити, али је дете очекивало одговор. Ја сам рекао: „Детенце, тата и мама воле једно друго, тебе воле, ти волиш тату и маму, тебе воле сви. Ето, тако је добро живети у љубави“. Љубави није својствено живети у себи, љубав треба да се излива на све стране, око себе, као што је некада рекао отац Николај Гурјанов, када су га питали: „Шта ћете пожелети?“ – „Обиље љубави ка свему што нас окружује“. Тако да постоји ђавоља злоба противна људској љубави, и страдања управо произилазе од тога што је у току рат против љубави.
    Изванредно „Слово о страдању“ можете наћи код оца Јована (Крестјанкина). Не могу да се уздржим и да га не прочитам у целости: “Злопати ли се ко међу вама? Нека се моли Богу”. – Посланица апостола Јакова. Када осетиш страдање телесно и душевно, сети се да не страдаш сам. Свако страдање има неки виши смисао. Ти не страдаш сам, страда око тебе сав свет.
    Све страда и све се мучи, што у безвучној тишини, кријући свој бол, прећуткујући свој јад, што у отвореним мукама, које нико и ништа не може ублажити. Ми не можемо да избегнемо страдања. Природно је желети да она не буду превелика. Али треба да се учимо да страдамо достојанствено и продуховљено. У томе је велика тајна живота. У томе је вештина овоземаљског живота.
    Што је префињенији човек, што је осетљивије његово срце, што је саосећајнија његова савест, што је јача његова стваралачка машта, што је осетљивија његова моћ запажања, што је дубљи његов дух, тим више он страда, тим чешће њега посећује бол у животу, огорченост и туга. Али ми често не мислимо о томе, не спознајемо да најбољи људи страдају више... И када се на нас излива бујица оскудице, муке, јада и потиштености, ми се плашимо, сматрајући то "неочекиваним", "незаслуженим" и "бесмисленим".
    Али страдању је дата велика моћ прочишћавања духа и велика моћ васпитавања, јер страдање буди дух човека. (Не само "топлохладноћа" буди човека). У њему се челичи непоколебљивост човека, његова храброст, присебност и снага карактера. Без страдања нема ни истинске љубави, ни истинске среће. Тај ко хоће да се научи слободи мора да превазиђе страдања. (Ја често, међутим размишљајући на ту тему, мислим: "Господе, каква страдања! Када бисмо барем научили да превазилазимо неудобност то би већ било неко усавршавање!) Обичан народ зна ову истину и изражава њу речима: "Посећивање Божије". Човек коме је послато страдање (вероватно и болест) не мора да се осећа безнадежним, али удостојеним и позваним, њему је дозвољено да страда да би се очистио. Зато ми не треба да се клонимо нашег страдања, спасавајући се од њега бекством или варајући себе. Не треба се бојати страдања, јер се бреме страдања састоји од једне трећине, а понекад и од половине од страха од страдања. (Узгред, ја често говорим треба избегавати две ствари: не треба себе мучити тиме што се већ десило и мучити себе тиме што још није настало.) Не приличи човеку да поступа и обрнуто, тојест да се упушта у страдање (тојест да се намерно страдању излаже). Човек мора да подноси своја страдања спокојно, с поуздањем, гледајући на њих као на пут усавршавања, као на лествицу духовног очишћења. Ако је човеку дата телесна болест, онда он мора да уради све да би исправио грешке и отклонио и олакшао бол, колико год је то могуће. У исто време треба продубити свој духовни живот да би његов пламен одвлачио животну енергију од телесног бола. Треба умети не ослушкивати свој бол, не мислити све време на њега, него супростављати њему своју духовну усредсређеност. Ако неко каже да не уме то, онда нека се моли да му Господ да снаге за то.
     
          
    Молитвом се лече и много тежа духовна страдања, која нас муче. Молитва је позив за помоћ Оном, Који нас зове ка Себи кроз страдања. Нико не може то да уради "за мене" или "уместо мене". Својим саветом може да помогне други човек. Помаже Господ Својом снагом. Али своје духовно очишћење може постићи једино сам човек, користећи се оним што му је дато. Сама сврха страдања је да му помогне у томе.
    Узгред, ово је управо то на што нас упућује руска пословица: свако прича о ономе што га боли. Али не треба причати о томе врло често. Да, можеш да тражиш објашњење како треба да поступиш. Али живот ипак тече. И погледајте, страдање је названо судбином најбољих људи. Како је дивно речено: "Теби је дозвољено да страдаш да би се очистио!"
    То се односи и на болести. Присећам се и одговора преподобног Нифонта Кипарског (на почетку јануара по новом календару слави се његов дан). Он је тешко страдао. У младости није баш водио моралан живот и мада је био васпитан у православљу, загрејао се за нове пријатеље, упао је у лоше друштво... И онда му је једаон од његових пријатеља рекао: "Имаш тако тамно лице!" Он се ужаснуо и помислио: а каква је онда моја душа? Он се предао духовном подвигу и достигао је велике духовне висине. Али на крају живота је тешко страдао. Светитељ Атанасије Велики га је питао: "Да ли има неке користи од страдања за човека?" И преподобни је одговорио: "Како да не! Као што се злато чисти у ватри од свих примеса, тако се и човек чисти од грехова када трпи болести".
    Зато је речено: да би се очистио. Човек се прочишћује. За то је исто везана и прича о блудном сину. И човек који је претрпео страдање, после тога више саосећа са другим, зато што зна што је то.
    Наравно ако би се људи трудили да не греше, тада не би било ни болести, ни страдања. Но, нажалост људи сами себе кажњавају – "сама себе кума бије, што нечисто жање". Живот у коме постоје страдања и болести нас подсећа на то да постоји место где нема болести, туге и где је живот бесконачан. Треба се спремати за тај живот, на то треба мислити. А све остало ће проћи, као што пролази све, буквално као сан.
    – Оче, људи који често болују, пребацују православнима: "Погледајте ваше свеце. Они су цео свој живот посветили Богу, а Бог их кажњава болестима и страдањима". Какав одговор им ми можемо дати?
    – Прво, свети се моле за нас грешне. Ако нам је Господ који је страдао за нас, а Он је заиста страдао за нас, опростио грехе, тако нам Господ и кроз молитве светих опрашта, а они трпе ради нас.
    И друго, шта то значи "кажњава"? Ту се налази одређено значење које људи често погрешно тумаче. У црквенословенском језику реч "казна" означава "поуку". Могу се наћи следеће речи у Чину опела: «Наказав прежде многими чудеси и знамењми мене, заблуждшаго, напоследок Самого Себе истоштил еси, јако сострадателен, и, поискав, обрел и спасл јеси». (Октоих, субота, шести глас, канон за упокојене - црквенословенски) "Наказав - Казнио", тојест подучио си нас, разним примерима, разним чудима Својим. Болест нас учи. И зашто да се питамо, зашто Бог кажњава онога кога воли. У самом питању је одговор, зато што га воли.
    – Кажите нам, молим вас, оче, а како да научимо да трпимо у невољи, када нам изгледа да су невоље несносне?
    – Трпљење… У истој посланици апостола Јакова, из које је цитирао отац Јован, налазе се и следеће речи: «Ако ли коме од вас недостаје мудрости, нека иште од Бога». (ср.: Јак. 1: 5). Случајно сам срео оца Јована код оца Сергеја Орлова (њему сам се управо био и запути) и он ме је упитао: "Да ли знаш тај цитат?". Одговорио сам: "Знам, ја сам у Цркви од детињства".
    Шта је то Соломонова мудрост? То је трпљење. А трпљење је и то о чему је једном речено: «Сваку радост имајте, браћо моја, када паднете у различна искушења». Искушење твори трпљење, а трпљење - умеће, умеће живљења. То је умеће живљења без греха. Ни да се раздражујемо, ни да друге раздражујемо. И то је висока духовна мудрост, поступати тако да и себе самог сачуваш, да своју душу сачуваш од греха под таквим околностима, а другу душу да одведеш од греха.
    Постоји једна изрека: невоља или болест опстају док не принесу корист.Треба да се кроз трпљење невоље или болести, научимо да спокојно живимо са њима. Један човек је испричао занимљиву ствар о себи. Имао је камење у бубрезима. А јако боли када то камење излази. Када је доживео први напад те болести позвали су хитну помоћ да му помогне. Али када је прошао напад, било му је лакше. Следећег пута је већ помислио: истрпећу. Потрудио се и истрпео. А трећи напад је доживео када је фарбао кров, није престао да фарба, а напад је прошао. Тако је и његова болест прошла "И као да сам нешто изгубио", рекао је. После су почела да га боле леђа... Реч је о врло занимљивом човеку, образованом, душевном. Такву ми је животну причу испричао. Тако да се болест на почетку подноси тешко, а потом постаје лакше.
    Испричаћу вам још једну причу. Борис, Бог да му душу прости, син ђакона Венедикта, оболео је од хорее (болести Светога Вида). Био је болестан од рођења. И он се стално мучио, хтео је да разуме зашто се то њему дешава, зашто не може да трчи... После је сазнао: када су његовог оца ухапсили комунисти, његова мајка, која је у то време била у другом стању, толико је бринула да је то после утицало на здравље њеног детета. Они су имали још осморо деце. Сва су била здрава, а он се родио болестан. Он је мрзео и комунистичку власт. Покушао је да се излечи, али ништа није помагало. А потом се смирио и када му је било близу 60 (ја сам се тада упознао са њим, а он је живео до 80 година) стигао је до таквог стања да је често говорио: "Када би ме неко сада питао да ли хоћу да се излечим, ја бих одговорио - нећу". Какво је то сведочанство! А тада су већ и људи ишли њему да их посаветује (живео је у подмосковском селу Апрељевка), Бог да му душу прости.
    Наравно постоје јако мучне болести, али оне обично не трају дуго, не трају годинама. Постоје и предаси, Господ нам даје могућност да предахнемо. Али то је у рукама Господњим.
    – Оче, Оптински старци су нас подсећали да треба да научимо да посматрамо невоље кроз призму вечности...
    – То је савршено тачно. То је преподобни Амброзије Оптински говорио да све треба тако посматрати. Каква суштинска истина! На све треба посматрати као на лествицу духовног уздизања. Сва искушења која нам Господ шаље на овај свет, су управо та духовна школа, која нас управља ка испиту за Царство Небеско.
    – Желим да вам цитирам речи петербуршког свештеника протојереја Василија Јермакова: "Слушаш човека, и понекад имаш осећај као да је пред тобом Јов Многострадални, а погледаш на тог човека - он леп, румен, добро обучен". Како проникнути и разумети да ли је наша невоља измишљена или стварна? Како схватити да ли човек заиста страда или нам све то само изгледа "трагично"?
    – Кажу људи: Нема дима без ватре. Друга је ствар колико се дима појављује од ватре, то је јако сложено питање. Човек се пуши, дим га окружује, а ватре нема - то је просто тињање.
    Преподобни Амброзије Оптински је говорио: "Понекад се дешава да ти неког прстом такнеш, а он вришти као да му кожу деру" Често људи своје бриге сматрају посебним и изузетним, а то је распрострањена појава. Мисли, њему је тако како никоме другом није било досад. То је некакав комплекс супериорности, само с наличја. Постоји једна изрека: човек је као разломак, бројилац је то што он заиста јесте, а именилац је то што он мисли да јесте. И што више он мисли о себи, или о својим врлинама, или о својим бригама, то је мањи разломак. Треба тај сукоб у себи решити. А за то је неопходно молити се.
    Недавно сам био сведок једне занимљиве приче. Мој унук је покидао струну на својој виолини. Мама се јако наљутила, и говори свом млађем сину: "Видиш шта су твоја браћа направила! Шта с њима да радим?". Син јој је одговорио: "Треба да расчистиш", а он има три године. И шта прво треба урадити? "Мама донеси икону. Треба да се помолимо". Ето то је пример како расчистити са свим у себи. Морамо се молити и Господ ће нам помоћи да разумемо. А људи туђу бригу гледају, а своју не решавају.
    А колико је муке у човеку, само Бог зна. Једног слугу Божијег су питали ко је праведник, а ко грешник, када су пред њега довели човека кога је запосео демон, а он је одговорио: "Грешник сам само ја, а ко су праведници зна само Бог". Отац се, ја мислим, тако нашалио са њима. Наш народ је духовит.
    Дође неки човек, сав несрећан десила му се велика невоља... Бриге су различите: нека бака се радује да је имала довољно новца до следеће пензије, а неко се брине да што нема баш тип „мерцедеса“ који жели или што су му украли „мерцедес“, а трећи се брине што је изгубио вилу у Италији или на Кипру... А понекад човек сматра да сви морају да му служе и одједном се неко, како му се чини, не понаша онако како би он то желео. И он каже: „Ово је увреда, понижење...“ Тако да је то компликовано питање.
    – Често се подсећамо речи Спаситеља: «У свету ћете имати жалости» (Јн. 16: 33)…
    – Савршено тачно. Речено је: «Да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божје» (Дап, 14: 22). Али као што смо већ рекли, невоље и болест нас чисте од грехова ако су покорно прихваћене. То је општи закон. Ето под тим условом – да су невоље покорно прихваћене, и још са захвалношћу Богу – бивамо награђени. А Јов не само што се није бунио, него је још и говорио: «Господ даде, Господ узе, да је благословено име Господње». Још га је у овом животу Господ наградио, а да не говорим о будућем.
    – Да ли јеу свакој свакодневној ситуацији пожељно изговарати ове речи?
    – Наравно! И оне, о којима је светитељ Јован Златоусти написао: „Хвала Богу за све!“ Не треба ништа издвајати. За све!
    – Желели бисмо да се Ви обратите нашим читаоцима и гледаоцима са поуком везаном за тако озбиљну тему као што је страдање.
    – А савет је већ дао један човек, подсетићу, мој унук, који је рекао: „Донеси икону“. Помоли се, а ако имаш могућности, иди у храм Божиј.
    Треба да почнете да посећујете храм Божији и онда ће све изгледати другачије. Барем не тако мрачно како ми обично замишљамо свет. Зато што, одиста, као што је рекао један слуга Божији другом човеку, који је желео да чује поуку: „Боље да будем у паклу са Богом, него у рају без Бога“.
    – Велика Вам хвала, оче Валеријане, на драгоценим поукама, на речима којима сте нас данас тако утешили и оснажили.
    – Спаси, Господе.
      
    С протојерејем Валеријаном Кречетовим
    разговарао Никита Филатов
    С руског Александар Ђокић и Ана Ведјајева  
    19 / 04 / 2016
  8. Волим
    Данче* је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Како је праштао архимандрит Пајсије   
    Истина се открива људима Божијим, људима кротким, смиреним, побожним, честитим. Такав је, међу многима знаним и незнаним, у овом народу, у овом свету и веку, био и недавно упокојени архимандрит Пајсије, негдашњи протос Свете Горе Атонске, игуман манастира Хиландара, и на крају свога краткога земаљскога пута и живота – обновитељ православног монаштва на југу Србије, и игуман манастира Светог Прохора Пчињског.
    Иако сам га познавао и добро и дуго, иако сам са њим провео незаборавне дане и ноћи у разним приликама, у Хиландару, Кареји, Грчкој и Србији, нећу у овом тексту - који намењујем за покој његове душе, уместо свеће воштанице - писати о његовом подвижништву, љубави, трпељивости, кротости, богољубљу, братољубљу, духовништву, византијском појању, богослужењу. О томе ће, у времену које долази, сведочити и говорити његова многобројна духовна деца – монаси, монахиње, свештеници, хришћани из Грчке, Босне поносне, Македоније, Србије, и из многих других земаља.
    У овом тексту, заупокојеном сведочењу, исписаћу истину, Богу и многим православним хришћанима знану, о њему – Србину из Сребренице, Сребреници, и злочину. Ову истину исписујемо у времену када је народ архимандрита Пајсија стављен на стуб срама и распет; и пре тога, оклеветан због злочина у Сребреници.
    Неколико месеци након избијања рата у Босни и Херцеговини 1992. године, у манастир Хиландар су, као и свуда где Срби живе, стизале страшне и црне вести о новом поклању Срба у Босни и Херцеговини. Поново су се, као и 1941. године, повампириле усташко-муслиманске ханџар дивизије, оштрили су се ножеви и нови „србосјеци“, спремало ново поклање и изводило етничко чишћење Срба, кројили нови и остваривали стари планови о прогону босанско-херцеговачких Срба са својих вековних огњишта. Никли су нови концентрациони логори, пунила су се српска гробља, правиле нове, масовне и необележене гробнице, вијорили се црни барјаци, рушиле и сваковрсно скрнавиле древне српске цркве и манстири, добрим делом Босне господарили разни Изетбеговићи, Празине, Делимустафићи, Дудаковићи и слични исламски фанатици. Само Бог зна колико је Срба тада убијено, али би убијених било много више да Срби нису по злу упамтили Павелића, Степинца, Јасеновац и друга масовна српска стратишта из времена
    Другог светског рата.
    У том рату, за који Срби нису криви, било је жртава на све стране. И српских, и хрватских, и муслиманских. Те црне вести са краја двадесетог века никога нису остављале равнодушним, па ни хиландарске оце. Они су на то имали одговор. Хиландарци су се са својим игуманом Пајсијем молили да Господ свима подари понајпре унутрашњег, а потом и спољашњег мира, али и да у Царству Небеском упокоји све оне који пострадаше због православне вере и свог српског имена.
    У том суровом и крвавом рату, муслимански фанатици су у његовом родном селу Чичевци (20 километара од Сребренице) убили четрдесет братсвеника из фамилије хиландарског игумана. Од најближе родбине, на Ђурђевдан 1992. године, убили су му брата од стрица Симу Танасијевића, са којим се у младости највише дружио и војску служио. Неколико дана касније, 10. маја 1992. године, убили су му рођеног брата Миленка (р.1954. г.) и деду Манојла Танасијевића. Сви су побијени у атару свог села, а Симо је мучен најстрашнијим мукама у муслиманском затвору. Злочин су извршиле прве комшије и стари познаници, муслимани из суседног села Јадра.

     
    Једног каснијег поподнева, у смирају сунца, када Хиландар посебно мирише миром, у хиландарској канцеларији је зазвонио телефон. Јавио се, као и обично, монах Василије (Урошевић), тадашњи манастирски епитроп задужен за контакте са народом. Са друге стране зачуо се глас:
    – Овде команда јединице Војске републике Српске. Тражимо да чујемо хиландарског игумана Пајсија.
    Отац Василије је замолио официра да позове поново за десетак минута, док он позове игумана да дође из његове монашке келије. Отац Пајсије је дошао, а док телефон није поново позвонио, размишљао је да ће поново чути црни глас из свог родног краја. Премишљао је у себи ко је од његових најближих нова жртва исламског фундаментализма. Није дуго чекао. Телефон је поново позвонио. Када се официр представио, и уверио да разговара са хиландарским игуманом, кренуо је са својом причом:
    – Оче игумане, наше јединице су ухватиле једног познатог муслиманског зликовца, кољача из околине Сребренице. На ислеђивању је признао да је, поред многих других Срба, лично мучио и убио – како је рекао – брата првог попа са Свете Горе. Он је сада у нашим рукама, и тај нема осећај гриже савести због почињеног злочина. Одлучили смо да вас позовемо, и његов живот стављамо у Ваше руке. Како Ви кажете, ми ћемо тако урадити – војнички је завршио свој „рапорт“.
    Игуман је заћутао неколико тренутака, а онда, својим смиреним и тихим гласом, рекао:
    – Ја га нисам тражио. Ја сам му опростио. Нека му Бог суди по делу његовом. Што се мене тиче – слободан је, а ви радите како вас Бог учи.
    Официр је, не верујући да то чује, питао да ли га је добро разумео. Отац Пајсије је поновио свој одговор. На крају разговора, официр је рекао:
    – Када сте тако одлучили, ми ћемо га пустити.

     
    Будући да сам био сведок ове јеванђелске приче, дуго сам размишљао о овом готово библијском и драматичном догађају: Шта би човек урадио да су га животне неприлике и воља других довеле у овакву ситуацију? Каквим би судом судио, и каквом би мером мерио?
    Знао је отац Пајсије да је коначни суд у рукама Божијим, да је крв људска – како Његош каже - „рана наопака, да је боље - како каже Јевросима мајка - изгубити главу него своју огрешити душу; да човек хришћанин не завршава у мртвачком сандуку, и у два метра гроба; да је ово на земљи само прво, измериво, краће полувреме у утакмици које овде људи воде са ограничене земље за бескрајно и вечно Небо Божије.
    Све је то знао, и то веома добро, отац Пајсије. Јер, да ту истину није знао, не би у овоме свету и веку сав био Човек, сав Хришћанин, сав Монах, сав Светогорац и Хиландарац, сав Србин. Знао је отац Пајсије да то није учинио због тога да би се људи дивили, да би о томе причали, да би неко о томе писао и приповедао. Знао је да је, по речима Светог Јустина Ћелијског, људска душа важнија од свега. Зато је тако и одговорио.
    Протојереј Велибор Џомић
     
    http://www.prijateljboziji.com/_Kako-je-prastao-arhimandrit-Pajsije/46351.html
  9. Волим
    Данче* got a reaction from Radica Djurovic for a Странице, Литургија Пређеосвећених Дарова   
    Ако за све време Великог поста човек на службу иде само недељом, неће осетити пост, без обзира на уздржавање у храни. Треба да иде и на службе које су у посту посебне, како би осетио контраст између ових светих дана и осталих дана у години, како би дубоко удахнуо исцељујући ваздух Четрдесетнице. Главна међу посебним службама јесте литургија Пређеосвећених Дарова.
    Она се од традиционалне литургије разликује по томе што се на њој Богу не приноси Бескрвна Жртва. Жртва је принета раније, Дарови су освећени и њима се може причестити. Цела служба представља припрему за причешћивање унапред припремљеним Даровима.
    Главна мисао која треба да се роди услед пажње посвећене овој теми јесте чежња за причешћем, туга због растанка. То да човек не жели да чак и недељу дана остане без Светих Тајни. Иако човек не сме да светкује, већ треба да се смирава и да плаче, није могуће не причешћивати се, дакле, треба се причестити макар унапред припремљеним Даровима.
    Литургија Пређеосвећених Дарова, њен чин, њено порекло и потреба за њом се не могу схватити без љубави према тајнама и праксе честог причешћивања. Причајте шта год хоћете и размишљајте како год хоћете, али да је у Древној Цркви постојала традиција причешћивања пет-шест пута годишње никад не би настала литургија Пређеосвећених Дарова. Не би постојала сама потреба за њом. А ова потреба се зове: не могу без Христа и причешћа. „За мене је живот Христос, а смрт – добитак.“
    Ако се људи причешћују ретко и литургију треба ретко служити, испуњавајући остале дане читањем обеднице, појањем псалама и акатиста, поукама и проповедима. Међутим, то је поштен пут у нигдину, што и ономе ко не види треба да буде јасно. Литургија се не сме изостављати. Она је наше једино богатство. Напротив, треба тако јако заволети литургију да би се кроз њу схватио црквени живот уопште. А.С.Хомјаков је апсолутно тачно говорио да „хришћанство разуме само онај ко разуме литургију“.
    Марија Египатска је у пустињу на дуги низ година отишла тек након што се причестила. Пошто још увек није била очишћена од страсти она је као залог за будућност добила причешће и благодат како би тамо, у пустињи, имала Божанску помоћ.
    И ми, по речима Андреја Критског, треба да се уселимо „у пустињу страсти покајањем“.
    Страсти се за време поста откривају, буде се, муче и узнемиравају душу. Повремено не само да је узнемиравају, већ је жаре и пале. Потреба за Божанском помоћи постаје све већа, више се осећа. Управо због таквих трудбеника који добро посте, који су посебно оштро осетили своју немоћ, настала је литургија Пређеосвећених Дарова.
    По свом чину она се спаја с вечерњем и било би добро да се служи увече. (Немојте журити да негодујете – пустите ме да кажем до краја.)
    У суштини, тешкоћа вечерњег служења је само једна – дуг евхаристијски пост. Све остало су технички детаљи. Изговор да се то одавно није радило не важи. Код нас се много тога доброг није радило, а на много тога лошег смо се навикли. Зар треба све грешке да маркирамо знаком „не дирај“, а од целокупног заборављеног наслеђа да се одрекнемо?
    Необично дуг евхаристијски пост је једино озбиљно питање на путу ка вечерњој литургији Пређеосвећених Дарова. Али, зар пост и не постоји због тога да бисмо осетили глад и жеђ, извесну танану слабост у телу и лаку сувоћу у утроби? Зар смо се већ потпуно одрекли труда, напора и уздржања и зар смо спремни само да повлађујемо својим немоћима? Треба само покушати и испоставиће се да људи који су спремни на борбу и молитву има више него што смо мислили. Деца се на овој служби не причешћују. За њих постоје субота и недеља. Неко ће рећи: ето, старци не могу дуго без лекова и хране. Али и они имају суботу и недељу. А они који могу да не једу и не пију до вечери, који су јаки и крепки, које због младости и сувишка снаге узнемиравају телесне страсти, нека трпе и боре се са собом. Рећи ћу вам још нешто: кад човек провери испоставља се да су старци често спремнији да не једу и да се више моле у очекивању причешћа. А и млади људи чешће жуде за подвигом него што нам се чини.
    Тешкоћа више нема. Даље следи само наслада.
    Треба једном у животу служити ову службу увече, макар ради искуства и осећаја контраста. Вреди певати: „Пришедше на запад солнца, видјевше свјет вечерњиј“, - не у 8:30, већ у 18:00, кад је сунце заиста дошло на запад. Вреди осетити колико је боље спојити свој ум с речима псалма: „Воздјејаије руку мојеју – жертва вечерњаја,“ – у мраку храма осветљеног само кандилима, а не уз јарку сунчеву светлост. И „Исполним вечерњују молитву нашу Господеви“ је неупоредиво боље и природније изговарати касно увече, а не пре подне. Вреди телом схватити колико је боље молити се потпуно празног стомака како би се касније изабрао старији и бољи пут, премда тежи.
    Све песме, кађења, клечање на коленима, сви обиласци са свећама и тамјаном око Евхаристијског Агнеца, све молитве светог Јефрема, овде су предвиђени су за вече. Ова служба је тајанствена и посебно интимна. Туђи су јој директни сунчеви зраци и електрично осветљење пошто се на њој Христом причешћују људи који су се одлучили на јачи подвиг, људи који су се ограничили ради ширине Небеског Царства.
    Литургија уопште није за туђе очи. Права су болест и истинска казна наша увек отворена врата на служби и случајни народ који купује свеће и тргује код сточића с цедуљицама за помен у сваком тренутку службе. Без обзира да ли се чита Јеванђеље или се поје Херувимска, увек ће неко лутајућим погледом тражити место на свећњаку за своју свећу. Кад би дао Бог да одрастемо, да се уозбиљимо и да једном на возгласу „Двери, двери!“ заиста затворимо улазна врата да до краја службе више нико не уђе и не изађе.
    Тако је на обичној литургији.
    Али, на литургији Пређеосвећених Дарова је то још озбиљније. Ту нипошто није место случајним људима који су залутали на ватрицу, „који не могу да се моле с нама“. Они се одмах препознају. Они не клече с вама, буље у свештеника приликом возгласа „Свјет Христов просвјешчајет всјех!“ и што је још горе, приликом входа с Даровима. Њих сигурно не треба причешћивати.
    Она, литургија Пређеосвећених Дарова, подиже летвицу захтева за клир. Много тога треба објаснити и испричати. Треба научити тумачење текстова књиге Постања и Прича, које се читају на овим службама. Треба умирити и оне који у свему на шта нису навикли виде траг новачења.
    Новачење је снижавање нивоа црквене дисциплине ради угађања духу времена. А повратак традицији је кретање у супротном правцу: од раслабљености – ка сабраности, од повлађивања себи – ка борби са собом. То је кретање од обичног читања текстова ка поимању духа текстова. Ево, на пример, на литургији Пређеосвећених Дарова треба често да се читају молитве за оглешене и за „иже ко свјатому просвјешченију готовјашчихсја“. То је траг древне епохе кад су се људи дуго времена припремали за крштење и кад су за њега подучавани. Ми данас, како не бисмо изостављали ове молитве због тога што нису потребне и како их не бисмо читали реда ради, треба да им нађемо примену. Јер, многи имају рођаке, пријатеље и познанике који су чули за Христа, али нису примили крштење. Многи су скоро сагласни, али се још колебају. Можда би требало да примамо цедуљице с именима оних који стоје на прагу крштења, којима је потребан Божански импулс? Посебно ако су то рођаци наших сталних парохијана. А ако нема таквих, могли бисмо да се молимо да светлошћу Христове вере буду просвећени многи народи који још увек пребивају у тами паганства.
    Неће се све свуда остварити. У сваком случају, неће се свуда одмах остварити. И то је добро. Зато што су сви људи различити и нису нам потребне револуције, корените реформе и моментална једнообразност, већ су потребни љубав према Цркви и ватрена жеља да све буде исправно, а не онако „како смо навикли“. Ако је све „како смо навикли“ то је само љубав према себи и страх да се не уздрма средина на коју смо навикли, а не борба за истину.

    ***


    Велики пост брзо лети. А кад пролети често оставља иза себе талог незадовољства. Неки кажу, опет је прошло време поста, а ја нисам стигао ни да се потрудим, ни да се променим. Ближи се Васкрс, а осећам да сам варао целе Четрдсетнице, жалио сам себе, постио сам с пола снаге. И наводно знам да се „Царство осваја на силу“, да је „узан пут и тесна су врата“, али по навици понављам да „је време другачије“, да немам снаге. Сам бивам опуштен, умирујем и друге опуштене.
    Зато нас и Васкрс Предивни не испуњава вечним животом до краја, јер за време поста не успевамо да очистимо утробу. Господ нам не налива „младо вино у старе мехове“. И није крив Господ, већ ми, који смо се удобно угнездили иза ограде различитих изговора.
    То није добро. Није лепо. Није поштено.

    ***


    Планете играју своје коло око Сунца.
    Наше Сунце је Христос. „А вама, који се бојите имена Мојега, грануће сунце правде, и здравље ће бити на зрацима његовијем,“ – каже пророк Малахија (Мал. 4, 2).
    Тако на литургији Пређеосвећених Дарова са страхом дотичемо Агнеца и звонимо у звонце како би људи преклонили колена, и чинимо метаније, и појемо много покајничких песама и песама хвале. И небеске силе заједно с нама невидљиво служе Цару Славе. И све ово даје такво молитвено осећање и расположење, такву жељу за стајањем пред Христом, да то може бити довољно за дуго времена.
    И пост ће проћи, а свештени страх ће остати. И после Васкрса ће наступити други празници и жеља да се човек моли са сузама, да чини метаније и да пости неће ишчилети из његове душе. Зато пуним плућима треба удисати тужни и лековити ваздух Великог поста, како би целомудреност и строгост који су растворени у овом ваздуху, дубоко проникли у сваку ћелију нашег духовног организма.


    Протојереј Андреј Ткачов

    24 / 03 / 2016
  10. Волим
    Данче* got a reaction from Пг for a Странице, Грузија jе одговорила на оптужбу Европске комисије за расизам: Наша земља је удео Богородице   
    За портал Православие.ru догађаје су прокоментарисали Боржомски и Бакуријански митрополит Серафим, настојатељица манастира Великомученице Варваре у Тбилисију игуманија Серафима (Читанава) и председник националног савета омладинског покрета Георгиј Габедава.
    Боржомски митрополит Серафим (Џоџуа)
     

    «Веома сам изненађен због ове оптужбе. У Светом Писму се каже да је хомосексуализам грех. Црква све оне који пате од овог греха треба да позива да га се ослободе. Да ли ће прихватити овај позив или неће – њихова је ствар.
    Ниједан свештенослужитељ не позива у «крсташке походе» и патријарх никога не вређа. А духовна лица су дужна да позивају паству на подвиг хришћанског живота и на смирење.
    Хомосекусализам противречи националним вредностима нашег многострадалног народа. Црква и сваки свештенослужитељ дужни су да с љубављу позивају људе да не греше, дужни су да подсећају да је у Светом Писму више пута било речи о овом греху који је погубан по душу. А што се тиче реферата и оптужбе, они су с моје тачке гледишта неумесни и врло некоректни.»
    Настојатељица манастира Великомученице Варваре у Тбилисију игуманија Серафима (Читанова)
    «Ове речи су у мени изазвале снажно негодовање. То није само вређање нашег вољеног патријарха, већ и целог грузијског народа. То је увреда за сваког Грузијца.
     


    Како неко може да говори о расизму и нетолеранцији према верским мањинама ако на територији Грузије има преко 300 џамија! У нашој малој земљи живе људи различитих вероисповести. Не схватам и не прихватам ову критику и врло срамотну оптужбу.
    Мислим да је то већ јавна и циљана борба против Православља. И против грузијског народа. Вређа и то што на територији Турске нема ниједне грузијске православне цркве. Цела Европа ћути о томе! Зашто? Одговор је једноставан – то је борба против Христа!
    Наша земља је удео Богородице, земља која ни у време највећег атеизма није изгубила веру.
    Иако су се непријатељи много трудили, никако нису могли да униште нашу земљу и нашу православну веру. Колико је мученика обезглављено и убијено у протеклим вековима.
    И шта – на земљи где је своју часну крв пролило толико мученика, где се чувају Хитон Господњи и часна риза Пресвете Богородице, треба склапати истополне бракове?!
    Запањује ме то у којој мери су прекорачили све границе. Срамота!
    То да је наш патријарх далек од језика мржње зна сваки Грузијац. Ни мени, и никоме није потребна таква Европа која нам намеће своју похот. Ускоро ће вероватно захтевати свечана богослужења за време ‘венчавања’ истополних парова. То се неће десити!»
    Председник националног савета омладинског покрета Георгиј Габедава
    «Мрска ми је таква Европа у којој људи пре свега вређају Господа нашег Исуса Христа. Нека Европљани живе по својим законима. То је њихова лична ствар... Да ли то желе? – нека удају своје дечаке, нико им неће упадати у кућу и у стан. Позивам владу Грузије да захтева извињење према сваком Грузијцу, према нашем нроду, према Свјатејшим католикосом-патријархом Илијом! А он нека живи на многаја и благаја љета!»


    Константин Церцвадзе

    Са руског Марина Тодић
    28 / 03 / 2016
  11. Волим
    Данче* got a reaction from Blaža Željko for a Странице, Грузија jе одговорила на оптужбу Европске комисије за расизам: Наша земља је удео Богородице   
    За портал Православие.ru догађаје су прокоментарисали Боржомски и Бакуријански митрополит Серафим, настојатељица манастира Великомученице Варваре у Тбилисију игуманија Серафима (Читанава) и председник националног савета омладинског покрета Георгиј Габедава.
    Боржомски митрополит Серафим (Џоџуа)
     

    «Веома сам изненађен због ове оптужбе. У Светом Писму се каже да је хомосексуализам грех. Црква све оне који пате од овог греха треба да позива да га се ослободе. Да ли ће прихватити овај позив или неће – њихова је ствар.
    Ниједан свештенослужитељ не позива у «крсташке походе» и патријарх никога не вређа. А духовна лица су дужна да позивају паству на подвиг хришћанског живота и на смирење.
    Хомосекусализам противречи националним вредностима нашег многострадалног народа. Црква и сваки свештенослужитељ дужни су да с љубављу позивају људе да не греше, дужни су да подсећају да је у Светом Писму више пута било речи о овом греху који је погубан по душу. А што се тиче реферата и оптужбе, они су с моје тачке гледишта неумесни и врло некоректни.»
    Настојатељица манастира Великомученице Варваре у Тбилисију игуманија Серафима (Читанова)
    «Ове речи су у мени изазвале снажно негодовање. То није само вређање нашег вољеног патријарха, већ и целог грузијског народа. То је увреда за сваког Грузијца.
     


    Како неко може да говори о расизму и нетолеранцији према верским мањинама ако на територији Грузије има преко 300 џамија! У нашој малој земљи живе људи различитих вероисповести. Не схватам и не прихватам ову критику и врло срамотну оптужбу.
    Мислим да је то већ јавна и циљана борба против Православља. И против грузијског народа. Вређа и то што на територији Турске нема ниједне грузијске православне цркве. Цела Европа ћути о томе! Зашто? Одговор је једноставан – то је борба против Христа!
    Наша земља је удео Богородице, земља која ни у време највећег атеизма није изгубила веру.
    Иако су се непријатељи много трудили, никако нису могли да униште нашу земљу и нашу православну веру. Колико је мученика обезглављено и убијено у протеклим вековима.
    И шта – на земљи где је своју часну крв пролило толико мученика, где се чувају Хитон Господњи и часна риза Пресвете Богородице, треба склапати истополне бракове?!
    Запањује ме то у којој мери су прекорачили све границе. Срамота!
    То да је наш патријарх далек од језика мржње зна сваки Грузијац. Ни мени, и никоме није потребна таква Европа која нам намеће своју похот. Ускоро ће вероватно захтевати свечана богослужења за време ‘венчавања’ истополних парова. То се неће десити!»
    Председник националног савета омладинског покрета Георгиј Габедава
    «Мрска ми је таква Европа у којој људи пре свега вређају Господа нашег Исуса Христа. Нека Европљани живе по својим законима. То је њихова лична ствар... Да ли то желе? – нека удају своје дечаке, нико им неће упадати у кућу и у стан. Позивам владу Грузије да захтева извињење према сваком Грузијцу, према нашем нроду, према Свјатејшим католикосом-патријархом Илијом! А он нека живи на многаја и благаја љета!»


    Константин Церцвадзе

    Са руског Марина Тодић
    28 / 03 / 2016
  12. Волим
    Данче* got a reaction from nana for a Странице, Како избећи грешке у посту?   
    Гастрономска компонента је само спољашњи фактор који помаже да човек, такорећи, утиче на самога себе. Јер борба са било којом страшћу почиње од човековог уздржавања од задовољства, привидног или стварног, које му задовољење те страсти обично доноси. А храна – то је најпримитивније задовољство, којем на овај или онај начин сви људи теже. Изузеци су веома ретки. И када се човек уздржава од одређених намирница или почне да једе мање, онда он, сходно томе, стиче навику ограничавања себе у још нечем поред тога. Тад се појављује „основа“ на којој ће моћи да се изгради борба са свим осталим страстима.
    Човек, за којег црквени живот тек почиње, често покушава да што строже или, боље рећи, што буквалније испуњава оно што се односи на телесну компоненту поста; а за човека који дубље разуме црквени живот ипак је карактеристично да више размишља о оним унутрашњим променама, које за време поста треба да му се десе и којим он, уздржавањем од хране, само помаже.
    У решавању питања да ли треба постити строже или, обрнуто, либералније, све се усклађује према могућностима и здрављу конкретног човека. Има људи који поседују неопходно здравље за пост на води, па чак и за сухоједеније; неко може да једе само једном дневно, неко – једном у два дана, али то је реткост. Савремени човек је најчешће толико физички и психички слаб, да ако се буквално буде придржавао Типика вероватно неће моћи да испости цео пост. Или неће моћи да иде на богослужења, или неће разумети оно што се тамо чита и пева из простог разлога што ће његов мозак, не примајући адекватну храну, бити измучен. Због тога се свако од нас мора ослањати не на то иде ли дуго у цркву и познаје ли добро црквени живот, већ на то шта би конкретно за њега у оквиру посних правила могао бити не прекомерни, и не сувише мали, већ управо реалан подвиг.
    Наравно, ако човек пости по први пут, он не може знати шта је у складу са његовим могућностима, а шта није. Због тога би се, по мом мишљењу, пре приступања подвигу поста, требало посаветовати о свим питањима која су с тим у вези са свештеником код којег се човек обично исповеда и који је самим тим упознат са његовим здравственим стањем, начином живота и искуством црквеног живота. Са истим тим свештеником човек може и кориговати своју меру поста, уколико након одређеног времена осети да је узео на себе подвиг који није у складу са његовим могућностима, или, обрнуто, ако му је подвиг толико лаган да га чак и не осећа.
    Штавише, потпуно је природно саветовати се по овом питању са свештеником, јер је постити а бити ван Цркве практично бесмислено. Пост је црквена установа и служи томе да човек дубље уђе у црквени живот. То је као нека врста присаједињења са животом Цркве, и ако се то не деси, онда је то само дијета, и ништа више од тога.
    Понекад се човеку који је дуго у Цркви дешава да се у почетку, рецимо, трудио строго да пости, да је можда чак тиме и нашкодио свом здрављу, и затим због тога у њему долази до некаквог заокрета и јављања страха од поста. Мора да постоји разуман приступ. На пример, код многих светитеља, па самим тим и код аве Доротеја, можете срести овакво упутство за пост: одреди себи колико ћеш хране узети дневно, одузми мало од тога, и ето твог поста.
    Која су правила поста за мирјане?

    Међу црквеним људима влада мишљење да треба саставити друга, засебна правила поста за мирјане, због тога што су постојећа правила била писана за монахе. Али ствар је у томе што код нас заиста постоји једно исто црквено правило за све, утемељено на Типику, које се на природан начин формирало у монашком окружењу. Да ли је потребан посебан правилник поста за мирјане, као и поредак парохијског богослужења, ја не знам. Питање је прилично сложено и вишестрано. С једне стране, у томе има смисла и неко зрно разума. С друге стране, ми у Типику видимо неку врсту иконе подвижничког живота и идеалну слику којој човек треба да тежи. То намеће такав један степен подвига, који се за нас у великој мери испоставља као недостижан, али којем ми ипак и поред тога тежимо.
    Заповести Христове, по речима Спаситеља, нису ни тешке ни једноставне, али када човек покушава да их испуњава, испоставља се да је то практично ван његових домашаја. Ми морамо настојати током целог свог живота да испуњавамо те заповести, ма колико то било тешко за нас. А то је теже, него поштовати правила поста или богослужења. Међутим, уколико одбијамо да се придржавамо постојећег Типика због његове сложености тражећи неки мало једноставнији правилник за себе, онда би требало саставити неке заповести за мирјане. Али то је апсурдно. Постоји једно Јеванђеље и оно је исто за све.
    Онда можда и не треба ништа мењати, већ само тежити ономе што смо дужни чинити, имајући притом основу да говоримо: „Ми смо залудне слуге“ (Лк. 17, 10). Тај осећај сопствене „ништавности“ заправо и јесте оно што човек треба да постигне захваљујући посту. Јер физички јаког човека, који може да узима јако мало хране и да се радује томе, вреба друга опасност – а то је гордост. Он се може погордити као фарисеј, о којем ми слушамо у богослужбеним песмама у Недељи о митару и фарисеју. Када се пак испостави да неко покушава, али физички нешто не може да издржи, онда се он смирава. Мени се чини да је то нека врста идеалног модела.
    Симбол или подвиг?
    Честа грешка наших парохијана јесте то што они углавном сву своју пажњу удељују гастрономском аспекту поста, заборављајући на његову духовну компоненту. И та грешка нема толико везе са питањем „Како постити?“, колико са проблемом неправилног схватања хришћанског живота као таквог. Хришћански живот – то је скидање са себе старог човека и облачење у новог, односно константан рад над својим срцем. И хришћанин мора прво да постане добар човек, а тек затим добар хришћанин, што је повезано управо са оним променама које се дешавају у срцу. Све остало има само спољашњи карактер. Ми смо састављени од душе и тела, и обе те компоненте треба да буду подједнако укључене у овај подвиг, али на различите начине. И на првом месту је ипак оно што је изнутра.
    Међутим, ту као да се јавља некакво искушење да се каже како пост уопште није важан и како се он може свести на неку симболику. Не. У свему што човек ради мора бити присутан подвиг који се приближава граници његових могућности, јер Господ истински почиње да помаже тек онда када човек чини све што је у његовој моћи: било да се ради о испуњавању заповести Христових, неким тешким животним ситуацијама, или о поменутим данима поста. И тада тај подвиг по благодати Божијој доноси плодове. Уколико човек пак сам себи поставља границу издржљивости, у смислу – ја могу толико и толико, и то је довољно, јер то и није важно – од тога нема користи. Ми морамо да покажемо чврстину своје воље, а остало ће испунити Господ. Место за врдање, свакако, остаје у свему што радимо, и само од нас зависи да ли ћемо ми у себи примећивати то врдање, борити се с њим, бити мало захтевнији, па чак можда и окрутнији, према себи или нећемо.

    Један од најефикаснијих начина да се не изгуби из вида духовна компонента великопосног подвига јесте да се направи лични план, макар он био и на папиру, са јасним ставкама шта би то ја у току овог поста требало да покушам урадити. Сигуран сам да ће код сваког разумног православног хришћанина кључна тачка у том плану бити не подаци о минималном узимању хране, већ духовни захтеви према себи: требало би да за то време променимо нешто у свом животу и у својим односима са људима, па чак и у свом послу. Примећено је да када човек себе ограничава у храни, он има мању потребу да разговара и осуђује. Истина, он постаје и много раздражљивији, али знајући ту појединост, само треба бити опрезан и исправно се према томе односити.
    Ни људи који су дуго у Цркви, који самим тим приступају посту мало сигурније, нису заштићени од низа грешака. Постоји популарни израз „посвећен црквеном животу“, и управо тај осећај личне посвећености представља највећу грешку. Није наш задатак да се посветимо нечему – црквеном животу, читању светих отаца или Јеванђељу. Наш је задатак да постанемо добри људи и добри хришћани и да се приближимо Богу. Сав наш хришћански живот огледа се у томе какви су његови плодови.
    У Патерику има једна прича о томе како је неки брат свуда ишао и хвалио свог духовног учитеља као великог старца. И неко га је напослетку упитао: „Како са тако доброг дрвета као што је он, да никне такав један кисео плод као што си ти?“. Човек може много да чита, да буде често на службама, строго да пости, много да се моли, а да притом не стекне ни смирење, ни кротост, ни трпљење свега оног што Господ у животу шаље, ни спремност да прихвата и испуњава вољу Божију, у чему год се она састојала. И управо је то оно у шта човек треба да се удуби и чему да се посвети, а то је преданост вољи Божијој.
     
    Ина Стромилова
    Извор: Православие.ру
  13. Волим
    Данче* је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Како црквени људи постају лажни   
    Зато, ако не желиш да се и са тобом не деси слично, говри о Богу својим животом. Говори о томе што знаш, и не скривај истинског себе. Ти си – обичан човек, са својим страстима, грешкама и немоћима. Као и сви људи и ти желиш љубав, пријатељство и остале радости.
    Веома често, дошавши у Цркву човек почиње да мисли да је уцрковљење само по себи изменило сву његову природу. Но, рећи ћу ти, да по питању сопственог «ја», ту се никаква промена није десила. Карактер се не може изменити само зато што је човек дошао у конкретно место – чак и ако је то место свето.
     
    Али нешто друго може да се деси. Ми продужујемо да у себи носимо своје страсти које почињу да се трансформишу. На пример, човек престаје да се туче на фудбалским утакмицама или престаје да посећује ноћне клубове, престаје да употребљава наркотике, но страст која га је побуђивала да све то ради, никуда није отишла – зато што је немогуће опростити се тако брзо са страстима.
    Страст – то није кошуља коју можемо скинути са себе, бацити на прање и заборавити на њу. Ми смо сједињени са својим страстима. Зато често происходи следеће: «светска» страст се трансформисала у «хришћанску». Ето због чега понекад човек који је раније био фанатични навијач, тукао се, после меча ломио излоге, а сада после уцрковљења, остаје јаросни фанатик – само сада у Цркви.
    То је тај исти случај, када људи говоре о својим ближњим, који су постали црквени људи: «Он иде у цркву, но уопште се не мења! Кида нам живце као и раније!»
    Шта се није изменило? Основне, главне црте карактера су остале исте. Оне се не могу преобразити саме по себи – само зато што је човек пришао Цркви и постао хришћанин.
     
    Зато је важно имати на уму да гнев и раздражење остају с нама. И мада се ми сад већ гневимо као из «духовних» разлога, но главна страст је као и пре с нама.
    И ако хоћемо да будемо искрени, сагласићемо се с речима Пајсија Светогорца. Када је Старац једном путовао на броду из Дафнија у Уранополис, неко га је препознао и рекао му:
    – Старче, дођите овамо, да не седит са мирјанима!
    А Старац је одговорио:
    – Али, чедо, зар ћемо ми изгубити нешто седећи с њима? Зар смо ми толико бољи од њих? Ми имамо неку посебну врлину коју треба да чувамо? Зар ми нисмо такви, као и они? То што живи у нама живи и у њима. Само што се наши пороци, страсти, проблеми пројављују на други начин. Ми почињемо да се свађамо, на пример због црквеног устава – да ли смо правилно одслужили службу (прим. прев. затворене или отворене двери)…
    Једном сам видео два монаха како су се посвађали због тога какву чинију да изаберу за прање воћа. Да, они се нису тукли и нису се псовали као на фудбалској утакмици, но њихове раније страсти су остале с њима.
    Ако ми то схватимо, у првом реду ћемо успоставити бољи контакт са собом, а затим ћемо постати снисходљивији према другима. Код нас ће се појавити више човекољубља и смирења. И ако ми себе признамо таквима какви смо, ако се измиримо са својим «ја», ако познамо себе и заволимо себе, то ћемо и своју децу почети волети далеко више, зато што ће се код нас појавити далеко више снисхођења. Јер какво је моје дете, такав сам и ја! На пример, ми се свађамо са својом децом ако они, како се нама чини, скрећу са истинитог пута, а на самом делу, ми сами смо скренули са тог пута. Сви смо се ми с њега уклонили, сви смо ми бегунци, свима нама нешто не успева. Ми се, просто, старамо да то замаскирамо, зато се и не види.
    Човек живећи у Цркви и општећи с другим црквеним људима, веома брзо почиње да схвата да су многи од њих остали исти такви какви су били и до Цркве. Један млад човек ми је причао да, када је дошао у Цркву, надао се да ће овде угледати потпуни идеал. Тај млад човек је радио у банци. И показало се да, као што су у банци биле свађе, спорови, осуђивања, интриге, све исто то је бивало и у парохијском храму.
    А једна жена, која живи у иностранству и активни је парохијан у тамошњој цркви, често ми пише да је спремна покидати своју косу, јер не може више да издржи. «Изгубила сам веру!» – једном је написала. Зашто је то тако? Зато што смо сви ми људи, људи са својим проблемима и слабостима. И уколико ми то препознајемо, наш карактер ће се поправљати. Помиривши се са самим собом, признавши себи, ми ћемо моћи рећи свом ближњем: «Какав си ти, такав сам и ја. Ја те волим. Опрости ми, и ја теби опраштам».
    Лаж у односу према себи самом, лицемерје и фарисејство само усложњавају наш живот.
    Признавши истину о себи самом, заволећемо друге људе, постаћемо снисходљивији и човечнији. А поставши човечнији, придобићемо и божанственост. Смиривши се, приземљивши се, полетећемо, зато што, да би полетели потребно је најпре чвросто стати на земљу. Постани човек да би се преобратио у богочовека! Буди прост, смирен и природан.
    Због тога је Господ и начинио апостоле (а потом и свештенике) својим наследницима међу људима, да се ми, налазећи се у њиховој близини, не бисмо бојали, да бисмо видели – они су исто такви као и ми, и они разумеју све наше тешкоће, зато што и сами пролазе кроз те тешкоће. Што чиним ја, чиниш и ти.
    Веома су ми се свиделе речи једног мог познаника који више воли да се исповеда код «жењених свештеника». Рекао је да «нежењени свештеници» као да живе на другој планети и понекад говоре с тобом тако да ништа не разумеш. Нећу да скривам – сагласан сам са њим. Веома често свештеник с породицом поседује спокојство, уравнотежен карактер, зато што је имао прилику да… мења пелене. Када купујеш пелене и корситиш их по намени, немогуће је притом летети у облацима. Напротив, човек се приземљује, постаје човечнији, искренији, и не претвара се. Он се више не шепури на излогу светости, него носи у себи благодат, простоту, смирење православног духа.
    И говорећи о опасности за црквене људе да постану лажни, очевидне лутке у излозима, присећам се једне кинеске пословице: «Потребно је научити дете да лови рибу, а не да ју је једе».
    Када човек лови рибу, он самоуверено стоји на земљи. Код њега су његове кукице, штапови за пецање, мамац. Он сам бира место за пецање, развија своје методе и технике, и на такав начин ступа у свој сопствени однос са морем. На каквој год обали био, он је увек био у стању да упеца (а онда и поједе) најмање једну рибу, зато што он зна како се то ради, то је његов таленат, његово омиљено занимање. Но, ако човјек навикне да добија храну само на готово од стране других људи, тада он неће моћи јести рибу.
    То је уобичајена замка у коју често упадамо, то нас чини све више и више зависнима од других. «Дођи овамо, – кажемо ми једни другима, – ја ћу да те нахраним, почастићу те рибом». Исто то се понекад дешава и у цркви. Али, зар није потребно да сами одрастамо како бисмо се приближили Богу? Зар није потребно да сами тежимо ка томе како би наша душа процветала? Да чврсто стојимо са сопственим ногама?
    Човек нам помаже да се приближимо Богу, он је мост. Али не можеш вечно стајати на мосту, мост не може бити животни циљ. Ти идеш и ја те држим за руку да се ти не би спотакао, да не би изгубио равнотежу и пао. Али, колико то може да потраје? Колико дуго је потребно да те ја држим за руку, да би ти могао ићи? Твој главни задатак је да научиш да ходаш сам. Ти можеш. И када успеш у томе, ти ћеш се обрадовати. И након тога ја те нећу заборавити, зато што ћеш ме ти још више волети. Ти ћеш схватити да наши односи нису узајамна зависност, као кад људи једни друге «гуше» сопственим егоизмом, везујући их за себе. Једноставно, ти си уз моју помоћ пронашао Бога.
    Али, уколико сам ја теби показао на Њега, а ти се концентришеш искључиво на мој прст, онда почињеш мислити: «Какав диван прст има попа! Како ми је предивно показао на Бога!» Да, али уколико ти не пођеш на ту страну на коју ти прст показује, на крају ћеш пољубити путоказ са натписом «Рај». Но, ми треба да дођемо до Раја. Самостално.
    Људи често очекују од духовника готова решења и јасне смернице које треба да следе. А такви односи су незрели. То је детиња психологија. У извесној фази [духовног развоја] то се и може разумети, али ту фазу је неопходно проћи као један сегмент свог духовног пута. Не може се вечно детињити. До када дете може питати учитеља: «Је ли истина да су два и два четири?» У шестом разреду не постављају таква питања! Размисли и сам одговори [на своје питање], ти можеш!
    И то је снага, то је увереност, а не егоизам. То је оно што је апостол Павле имао на уму, говорећи: «Све могу у Христу који ми моћ даје» (Фил 4, 13). Ако ми не осећамо ту свемоћ коју носи у себи божанствена благодат, која живи у нама, онда ћемо и стално запиткивати: «Како овде да поступим? А тамо? Шта Бог хоће од мене?» Тако је немогуће чути глас Божији.
    Господ је рекао: «Који улази на врата пастир је овцама… И овце глас његов слушају, и своје овце зове по имену» (Јн 10, 2 – 3). Ако ми знамо и слушамо Његов глас, онда знамо и једни друге. Волимо једни друге. У нама се јавља лична свеза са Христом и са другима. Ти и Господ. Господ и ти. И у неком тренутку ти говориш: «Ја и Бог». И раствараш се у Њему, осећаш како са Његовим благословом и благодарећи Његовој љубави, постајеш благодаћу једно са Њим.
    Све су то кораци на путу духовног узрастања. И док још нисмо постигли резултате, ми све време хоћемо да слушамо упутства, шта радити. Ми још нисмо научили да сами куцамо Богу и да му говоримо: «Господе, кажи, ја те слушам! Обрати ми се, подај души мојој да те чује!»
    Ствар је у томе што је већина нас одрастала зависећи од родитеља. «Ја чиним тако, зато што Црква тако каже!» Не, ти чиниш тако зато што су те родитељи приморали да то чиниш. Дакле, твоји успеси нису твоја заслуга. И на самом делу ти ништа ниси усвојио, затворио си своје срце. Све се дешавало по аутоматизму.
    Такви људи су научили да се Богу обраћају чисто формално. Они сами не разумеју зашто тако поступају, или пак говоре: «Тако су ме учили. Тако су ми говорили.» Да ли Господ то хоће од нас? Просто понављање, имитацију, лишено било какве животне силе и свежине? Је ли то љубав? Сећам се како ми је једна жена причала како се радовала када јој је дете било мало. Радила је са њим све што је хтела: водила га је у цркву, слала га на исповест, на духовне разговоре и ходочашћа, дечак је био помоћник у олтару... Ја сам ју је упитао:
    - А сада?
    - Сада нема више ништа од тога, све је одбацио!
    Ја сам јој рекао:
    - Твоје дете је то онда радило тако зато што си ти тако хтела. Али ти ниси усадила у његово малено срце љубав према Богу. Уместо тога, ти си све време сину сервирала готова решења и ниси му давала прилику да сам размисли, да ризикује и да се опече.
    Када човек сам учи да лови рибу, дешава му се да греши. Он губи мамац, губи време, те преврће кофу са уловом, али тако стиче искуство. А ова жена је хтела да њено дете одрасте у стакленику, и мислила је да ће оно бити идеално и савршено. Али свако дете одрасте, и онда то више није дете него мушкарац или жена. Он или она сада живе у Лондону и недељом изјутра воли да попије кафу са друштвом, уместо да оде у цркву. Зато што у детињству, долазећи у цркву, ови људи нису ништа научили. Ишли су у цркву јер су их родитељи приморавали да то чине. И сада се испоставља да је све то било залудно.
    Из тога следи да је потребно да изађемо на сопствени духовни пут, а не да бринемо о спољашњој, видљивој побожности.
    То је као кад родитељи спремају своје дете за излет или га уче неком занату. Ево ти ранац или алат, и ја ћу те научити како се са свим тим носити, и све могу спокојно да оставим [и одем]. Моје дете, или мој друг, мој ближњи, може да пређе преко мене као преко моста на ону страну. Притом, мост може да се сруши, скрши, али ти познај себе, гледај на крајњи циљ, на ту обалу – на Бога. Нико ти не може одузети Његов загрљај.
    Ето зашто човек који стреми духовном савршенству, а не нарученој побожности, никада не пада и не јадикује. Али, ако се ти не научиш да гледаш реално на себе и око себе, ако си се навикао да те неко апсолутно води, и најмања мука ће да те сломи и ћеш пасти.
     
    Архимандрит Андреј Конанос
  14. Волим
    Данче* got a reaction from Поуке.орг инфо for a Странице, Прогон Хришћана у савременом свијету: геополитички аспект   
    Постоји једна прича из неке бајке о магарцу који је цркао од глади између два пласта сијена јер није могао да се одлучи који је од ова два пласта већи и слађи. У том премишљању ходајући од једног до другог пласта сијена он је цркао од глади и цијели свијет се смијао несрећном магарцу! Тако је то кад си између а не изнад својих приземних интереса,данашњи Балкан и ми у његовом средишту личимо управо на ово магаре. Сви они политичари и народне вође, који овом "магарећом" логиком гледајући краткорочно, из личних интереса, размишљајући стомаком а не главом,срљају у пропаст,духовно а онда и политички "цркавају" постајући неизбјежни резултат своје трагедије.
    Шта је то што нас издиже изнад магарца,шта је то што краткорочне интересе замјењује вјечним? То је браћо и сестре вјера православна,то је Господ!
    Ми православни хришћани живимо у двије димензије. Имамо двије отаџбине и два живота: историјски хришћански живот (историјска реалност Цркве) и есхатолошки (будући) живот,димензију идеалног. Имамо ову земљу коју нам је Господ дао да овладао њоме и овај тренутак који зовемо живот,то је прва димензија,а друга је она вјечна и непролазна у Небеској Отаџбини! Непријатеље Цркве Христове боли управо ово наше упорно стремљење ка другој димензији. Покушавају да обесмисле смисао нашег постојања,смисао постојања хришћанске европе јер осим грчке философије и римског права,европски народи су хришћанством добили смисао чиме су ударени темељи етичких норми савремене европе. Прогањајући Бога,прво негирајући Његово постојање,а онда као вук у овчијој кожи,сакривени испод вела некакве демократије или боље речено демонократије,нуде нам великодушно сурогат у виду "златног телета"из Брисела и Вашингтона.
    Прогоном,убијањем и на крају разбијањем српског народа на неколико држава бивше Југославије успјели су да нас раслабе и национално дезоријентишу измишљајући нове нације, језике, нову историју. За поређење можемо узети геополитички аспект Украјинске кризе, проблем идентитета, унутрашњи раздор на пољу националне и вјерске идентификације. " Рукопис" онога који је режирао распад Совјетског савеза и Југославије 90' година видимо у идентичном сценарију за Украјину и Црну Гору данас. Тако дезоријентисаном народу у такозваној транзицији гдје је принуђен да се бори за егзистенцију, лако је кориговати истину и потурати кукавичја јаја.
    Народ који у 21-ом вијеку тражи себе, свој идентитет измишљајући нацију и језик, стварајући тој измишљеној нацији замишљену слободу и просперитет, духовни суноврат са канонски непризнатом групом грађана који себе називају црквом, измишљајући законе који ће их приближити Европи а удаљити од Бога, такав народ и таква држава никоме није потребна!
    Године 1999 када је српски народ покушавао да спасе што се могло спасити послије ратова на просторима бивше Југославије ЗАПАД је ударио својим најмоћнијим оружјем за контролу слободних народа и њихових ресурса, крвожедним НАТО пактом. Деветнаест чланица НАТО савеза без одобрења Савјета безбједности,супротно међународном праву, 78 дана сијали су своју "демократију" бомбама са осиромашеним уранијумом, убијајући жене, дјецу, старе и немоћне,убијено је 2.500 цивила од којих су преко 80-оро била дјеца. Под њиховом управом рушене су и паљене цркве и манастири старији од већине земаља чланица овога савеза, отимањем срца и душе српског народа и Цркве, нашег Косова и Метохије!
    Косово и Метохија,поред Сирије данас,једино је мјесто на свијету гдје се послије 1700 година од Миланског едикта готово свакодневно врши некажњени прогон православних хришћана,и то под протекторатом такозваног хришћанског запада. Они данас живе као рани хришћани у "катакомбама" закључани и опасани зидовима и бодљикавом жицом,без елементарних права на безбједан живот,слободно кретање и вјерско изјашњавање. Срби са Косова и Метохије су приморани да у 21-ом вијеку још чекају неки нови "Милански едикт" у нади да ће њиме као и други свјетски народи добити слободу! Да иронија буде већа,на свега неколико десетина километара одатле налази се град Ниш,родно мјесто цара Костантина који је Миланским едиктом дао слободу Хришћанству. Сада послије само 17 година то њихово "сјеме" рађа своје нечисте плодове. Тријумфално, без осjећаја кривице и покајања долазе и представљају се као наша последња нада, фактор стабилности, нуде нам "брак"! Силованој дјевојци, силоватељ нуди брак из љубави!? Сав прогон и понижење нашег народа крунисан је овом " брачном" понудом а "мираз силоване невјесте" је: свеопшта криза смисла, суноврат морала, губљење човјечности, слободе и независности.
    Влада Црне Горе рушећи стубове на којима је Црна Гора саграђена, негирајући већински глас свога народа гура нас у руке крвницима, ствара антисрпску и антируску климу не били се додворила "првосвештеницима" Запада и продала своју земљу за 30 сребрњака. Послије покраденог референдума 2006. године и независности, почела је зависност и коначан пад Црне Горе што потврђује најсрамнији чин у историји наше земље, признање отететог дијела Србије такозване државе Косово, затим афирмација "владине цркве" рашчињеног бившег свештеника Мираша Дедејића, увођење новог "црногорског" језика, санкције братској Русији, прогон свештенства и једине Саборне и Апостолске цркве православне у Црној Гори, отимање цркава и манастира, институционално угрожавање канона и устројства Цркве од стране однарођене власти у Црној Гори, покушај да се донесе закон о слободи вјероисповјести (иако нам је та слобода уставом загарантована) и тим законом одузме Цркви име, а онда сведе на назив "вјерска заједница" па озакони незаконито отимање храмова!!!
    Примјећујете да је суштина свих ових недјела удар на Цркву, како код нас тако и у цијелом свијету. Модерну Црну Гору створиле су наше владике, срж и постојање данашње Црне Горе је наша Црква из које је изникла ова држава која прогањајући Цркву прогања себе и руши темеље на којој је саграђена постајући тако не независна и озбиљна држава већ државолики провизоријум, слуга НАТО пакта.
    Јасан је геостратешки и геополитички циљ НАТО алијансе и запада у Црној Гори, затварање свога геостратешког простора (Словенија,Хрватска,Албанија...) затварање медитерана за руске бродове и отимање Русији јединог вјековног савезника на Балкану, поред Србије. За нас на Балкану у овом тренутку најбоље би било да се како рекох на почетку, уздигнемо изнад ИСТОКА и ЗАПАДА, да будемо исток западу и запад истоку, у војном смислу бирајући неутралност. Тако ћемо се одбранити од западног силовања и сачувати онај аманет нашег Светог владике и владара Црне Горе Петра првог Петровића: "Моли се Богу и држи се Русије"!!!
    Хвала на пажњи!

    11 март. 2016




    Свештеник Миајло Бацковић

    Предсједник Братства православне омладине Црне Горе
    10 / 03 / 2016
  15. Волим
    Данче* got a reaction from Драшко for a Странице, «Веруј у Промисао Божији и расуђуј уз савет» О архимандриту Јовану(Крестјанкину)   
    Управо сам се тада ближе упознао са оцем Јованом-када ми је тадашњи отац намесник, архимандрит Алимпије, дао послушање да одвезем оца Јована из Печора у Псков на аеродром и да му помогнем да се смести у авион за град Великије Луки: батјушку су хитно послали да одслужи Опело месном градском свештенику и колико се сећам, да привремено служи у тој парохији.
    Током пута отац Јован се са великим жаром интересовао за мој живот, моје планове за будућност, о томе како сам уопште доспео у манастир, чиме се бавим у Москви; о Московском универзитету (који само што сам завршио и где сам неко време радио), о степену религиозности међу предавачима универзитета-по његовим примедбама стиче се утисак да он посматра на наш савремени живот двојако: са одређеном тугом и жалошћу, а у исто време, без обзира на све, са изненађујуће чврстим, може се чак рећи неуништивим оптимизмом. У томе ми се учинио врло сличним намеснику оцу Алимпију (упокојио се 1975.године), који је, када сам га обавестио о успешном одласку оца Јована и када сам изнео своје јаке утиске о њему, одговорио: „Таквог као што је он ни тројица монаха не би могла да замене!“
    Након годину-две, задесивши се у обитељи због послова у редакцији часописа „Часопис Московске Патријаршије“, с времена на време сам, заједно са сабратом, мојим добрим пријатељем, печорским монахом (потоњим архимандритом, већ упокојеним) оцем Агафангелом (Догадиним),посећивао оца Јована у његовој келији. Отац Агафангел је такође много волео батјушку.
    Посете су у то време биле врло кратке: само да се добије благослов и замоли молитва за породицу и мене.
    Отац Јован, дочекујући нас у келији, својим бодрим тихим говором увек је “ жуборио“ нешто топло и благонаклоно. Без звања, пун искрене радости, буквално ме је одвлачио у угао предвиђен за молитву. Овде је брзински вадио бочицу неког посебног јелеја: из Јерусалима, из Америке (најчешће од тамошњих посебно поштованих икона Пресвете Богородице), па је нежно шапутајући брзо-брзо помазивао, по обичају: и чело и очи и руке, посебно том приликом откопчавајући дугмад на врату, примичући четкицу са јелејем и говорећи: „Сад ћемо и срце помазати, да у њему не буде никаквих злих помисли, никаквих!“
    Чак и после тако кратких посета, од његове искрене пастирске бриге увек је било некако топло и радосно у души.
    Врло блиски и пуни поверења односи су се изградили много времена касније, када сам, после велике паузе, прилично често боравио у Печорама.
    У сусрет празновању 1000. годишњице Крштења Русије осмелио сам се, уз надзор и по благослову једног московског свештеника и мог старог пријатеља, да саставим службу Сабора Псковских светитеља. Желео сам да скоро готов текст изложим управо у манастиру. У суштини, у својој духовној домовини (први пут ме је Господ довео тамо још 1959. године, што је одредило сав мој потоњи живот).
    Када сам оцу Јовану показао радну верзију текста, он га је, слава Богу, позитивно оценио и са одлучношћу својственом само њему, истог трена погурао ствар даље.
    Што се манастирске стране тиче, са службом је све било уреду (размотрио ју је и одобрио, потпуно се уздајући у мишљење оца Јована, тадашњи намесник манастира, архимандрит Гаврило, који је убзо након тога постао епископ Благовештенски и Тиндински). Ипак, на месном епархијалном нивоу било је неопходно, пре него што се пројекат поднесе патријаршијској Богослужбеној комисији, да се добије благослов главног Псковског архијереја. То је био митрополит Јован (Разумов), тада већ изнемогао старац, са којим је било тешко склапати послове овог типа.
    Због срећних околности, или по Божијем промислу, не смем да судим, владика је баш тих дана пристигао у манастир због неког празника. Отац Јован га једноставно „ухватио“ у гостионици, на бочном степеништу којим смо се спуштали из трпезарије после ручка. Сећам се како ми је, док је крчио пут до архијереја гурајући се међу многобројним монасима и гостима манастира, отац Јован ужурбано шапутао: „Сада, сада ћемо га ухватити!“ И за трен ока, владика, збуњен због неочекиваног пресретања оца Јована, буквално је био сатеран у ћошак. Саслушавши неколико кратких речи батјушке о суштини ствари, уз молбу за благослов за даље утврђивање текста у Москви, владика је одмах, у некој добродушној зачуђености и са апсолутним поверењем у оца Јована, дао неопходан благослов. Већ након неколико месеци, служба која је потврђена у Патријаршији (чему су допринели позитиван одзив Издавачког одељења Патријаршије и добра, буквално муњевита подршка владике Филарета (Вархомејева), потоњег митрополита Минског), била је први пут одслужена у Псковској епархији и у славној Печорској обитељи, као и у псковском Свето-Троицком катедралном храму.
    Међутим, литургијско стваралаштво, подржано од стране манастира, није се на овоме зауставило.
     


    Одмах након одслужене наведене службе отац Јован ме је позвао у своју келију и објавио: „Слава Богу, потрудили сте за сву Псковску земљу. Сада је потребно да исто то урадите и за нашу обитељ-пишите, друже, сада службу свим Печорским светитељима, обитељ вас за то благослови“. Наравно да нисам имао другог избора. Пристао сам са великом радошћу, али и са бригом, „хоћу ли успети“.
    Тако ме је отац Јован својом благом вољом усмерио на још један труд за обитељ.
    При томе ћу приметити: он је и овде, задивљујуће природно и просто, показао два њему тако својствена квалитета: животну трезвеност и духовну храброст.
    Ради се о следећем. Приликом своје прве посете Печорској обитељи, посетивши и манастирске пећине, из неког разлога сам био посебно привучен једним гробним местом. На самом улазу стоји велика надгробна плоча, са древним веригама које висе од узглавља. То је место упокојења старца са краја XVIII и почетка XIX века, оца Лазара. Како сам после сазнао, у манастиру је од давнина поштован као светац. Много касније пронашао сам и књижевно-историјске документе који у потпуности потврђују истинитост тог поштовања. Тада ми је био потпуно непознат, али се његов гроб некако „заглавио“ у срцу и душом сам увек стремио ка њему и често га посећивао.
    Када сам почео да пишем службу, упорно се наметало питање: зар не би требало написати и Лазару одговарајуће тропаре у канону, т.ј. зар не би требало утврдити манастирско и народно прослављање његовог вечно живог спомена који траје век и по. У писаној и богослужбеној форми? Са тим питањем упутих се оцу Јовану.
    Пажљиво саслушавши разлоге, одмах се сложио: „Пишите. У нашем манастиру га одавно поштују као свеца, а и народно сећање у таквим стварима никада не лаже. Он је светац-у то немојте сумњати. А на сабору наших стараца, питаћемо их директно шта мисле о предлогу. Уколико се сви сложе-тако ће остати...Зашто да без разлога узнемиравамо московске архијереје? Уколико одобре целу службу одједном -и Лазара ћемо праведно прославити...“
    Као резултат, сабор стараца је једногласно прихватио одлуку о неопходности прикључивања праведног Лазара у Сабор манастирских светитеља. Сам текст службе су разматрали старци, удубљивали се у сваку реч, због чега се саборовало два дана. Захваљујући молитвама оца Јована и печорских инока, десило се следеће: Свјатејши Патријарх је на предлог Богослужбене комисије Синода, утврдио како сам скуп Сабора Псково-Печорских светаца, тако и текст службе!
    Треба подвући да је отац Јован, због посебне ширине коју је поседовао, спајао у себи необичну духовну слободу са смиреном послушношћу у служби.
    Лично сам осетио на својој кожи.
     


    Увек је учио разумевању строге дисциплине која је канонски утврђена у Цркви. Ако сам тада, у неофитској лакомислености (крстио сам се и почео да се оцрковљавам тек у 25-ој години живота), дозвољавао себи да „попут оних у свету“, често и сувишно критикујем принудно, у време совјетске владавине, такозвано „прегибање“ црквене власти у односу са моћницима овога света, он би мекано, али врло строго и директно прекоравао моја, не сасвим објективна размишљања, учећи да без дисциплине и духовно разумног поштовања црквене хијерархије може наступити само свеопшто разарање Цркве. Увек је инсистирао на томе да је, ма колико се ми понекад критички односили према поступцима појединих представника духовне власти, наша духовна дужност подчинити им се. Уколико према власти сачувамо такав здрав однос ослобођен непотребних страсти, онда ће на крају крајева Господ Сам све исправити и усмерити црквени брод у пристаниште Свога Царства без обзира на све немоћи кормилара. У супротном, наше критике неће имати границе, а резултат ће бити грех својевоље и апсолутни распад чиватог црквеног живота.
    По том питању је био јако строг. Уколико сам се, због недостатка искуства, упуштао у сувишно критиковање, затварао би ми уста дланом и ту бих ућутао. Често је говорио: „Много је лакше осуђивати друге него самог себе. Гледајте на себе и водите рачуна само о себи-то је много важније. Ако бисмо то схватили и тако се понашали, скоро да би наступио рај и не би имао ко да се критикује. Увек осуђујте само себе, само себе. Разлози за то су безбројни, безбројни... “
    У исто време, могао је бити врло благ, чак широкогруд у проценама ових или оних околности у црквеном животу. Следећи случај: у манастиру су каткад млади монаси били склони (услед недостатка духовног искуства) зилотском „супер-православљу“. Почињали би да оптужују владику Антонија Лондонског, кога је отац Јован много поштовао, за сувишни либерализам: веле, кобајаги, он и у паришком Нотр-Даму проповеда, малтене да одобрава женско свештенство код протестаната (треба додати да је владика, са једне стране увек узимао у обзир специфичност западних услова хришћанског живота, а са друге-по њиховој суштини, никада није сматрао протестанске „представнике“ свештеницима већ их је признавао за обичне проповеднике-па зашто не би и жене проповедале?). Али када би отац Јован чуо такву „критику“ упућену владици Антонију, стављао би прст на уста и говорио: „Псст...Ни-ни речи..“. И додавао би: „Ми овде по ивици ножа ходамо, а он по ивици игле...Ми не смемо, а он сме!“
    Незаборавна је његова радосна,доброђудна отвореност према људима...Како је само добро било задесити се код њега у келији, када је он још бодар и релативно здрав, примао за благослов читаву нашу породицу. Како је понекад волео и да се нашали смештајући сина и мене на диван, док би се сам шћућурио на ниској, рекло би се дечијој столици, код наших ногу и почињао: „Хајде, ево и мене, попут малог Вањечке, Жанчика, Гансика, сешћу...Хајде, поверите ми се, шта се дешава...“
    Заправо, волео је кудикамо да се нашали-у оваквом духу смиравања самог себе, сасвим искрено и природно. Не без разлога, један од печорским монаха се присећао како је батјушка, вели, и са њим збијао шалу на сличан начин. Како наводи у својим мемоарима, „отац Јован је волео да се шали безазлено и доброћудно: „Ја, грешни, волим шалу, али све говорим са смислом“,- каткад бисмо чули од њега. Није било тешко разумети шалу. Даје батјушка свој љубазни дар уз пратећу фразу: „Великом Саши од малог Вање“...и како ове просте речи утичу на душу и срце!“
    Ах, са колико топлине и љубави су били испуњени наши сусрети са батјушком!
     


    И ако је у своје време отац, архимандрит Алимпије могао да каже о њему “да такве истинске монахе можеш на прсте пребројати“, онда су после, са одласком старијих печорских стараца на онај свет, млађа братија говорила(навешћу речи истог оног „Великог Саше“: „Један је такав био. Батјушка је успео да нам буде не само отац, већ и мајка. Само смо њему могли да се отворимо буквално са свим тајним, без сумње да неће разумети, или да ће разумети погрешно. Загрлио би те, и чуо би како његово срце састрадава са тобом. А нежним, добрим речима се завршавао разговор. Отац је био последња нада. Њему су хитали када се више није имало куд. Отац Јован се доживљавао као посебна појава. Основну хришћанску врлину је успео да оваплоти својим животом онолико колико је то могуће смртном човеку. „Љубав...све сноси, све верује, свему се нада, све трпи. Љубав никада не престаје...А сад остаје вера, нада, љубав, ово троје: али од њих највећа је љубав.“ (1 Кор. 13: 7–8, 13). Његова љубав нас обасјава и после упокојења, не престаје. И сада често одлазимо у пештере да би опет, као док је био у животу, олакшао својом молитвом наше боли и тешкоће на монашком путу“.
    Осећам дубоку искреност и необоривост његове љубави. Често сам му поверавао (буквално „нисам могао“ да прећутим!) најдубље тајне: чему се надало, шта је желело или због чега је жалило моје срце- то никада не бих урадио да је у питању био други човек..Својом бескрајном, мудром, духовно искусном, истинском хришћанском добротом он је отварао наше душе у сусрет себи, а преко себе- Самом Господу...
    О, са каквом радосном лакоћом сам толико пута излетао из келије, збацивши са душе много тешког, оптерећујућег терета греха!
    У исто време љубав оца Јована није била “ружичасти хуманизам“. Увек је остајала максимално активна и стална духовна потреба. Могао је на најприроднији начин да споји у себи љубав са очинском строгошћу, подсећајући на одговорност и пред Богом и пред људима са којима нас је Он спојио. Како се присећа исти онај печорски сабрат Александар, „батјушка је умео да спаја у себи љубав и строгоћу. У потребном тренутку, однекуд се у њему појављивала исцелитељска строгост. Ономе ко је грешио могао је да покаже до танчина крајњи резултат његовог поступка. И у обичној за њега добронамерности, то упозорење би звучало као страшан гром, предсказујући скору беду. Рекао би: „Закорачио си у ад“, уколико је човек ишао тим правцем. Његова разумна исцелитељска љубав је и мене више пута враћала у живот.“
    Уопште говорећи, отац Јован је био изузетно разуман човек. Добијали смо многе корисне савете из црквене праксе. Савети су били резултат његових сопствених дугогодишњих „расуђивања уз савет“, као резултат великог црквеног искуства које је задобио захваљујући константном животу у Цркви и за Цркву. Увек је јасно и конкретно одговарао на постављена питања: Ко може да присуствује Тајни Јелеосвећења? Ко, колико често и са којом учесталошћу сме да се причешћује? Како се исповедати?
    Тако, на питање о могућности да сви учествују у Тајни Јелеосвећења, одговарао је да уколико је пре било уобичајено да само тешко болесни и стари људи примају Тајну, сада може свако, јер је цео свет духовно тешко болестан, а о физичком здрављу нема шта ни да се прича-данас свако болује од нечега! Такво је време-понављавао је батјушка. Зато је чак и пожељно да једном годишње сви учествују, сви-и стари и млади људи, добијајући на тај начин посебну меру благодати Божије од учешћа у прелепом црквеном Таинству.
    Што се тиче учесталости причешћивања батјушка је говорио да се ово питање никако не сме решавати формално, већ имајући у виду духовно стање сваког појединца. Сви, учио нас је, могу се причешћивати једном месечно. Неким свештеницима, знајући своје стадо, може се дозволити Причешће и једном у две недеље.
    Саветовао је да се исповедају конкретни греси, а не неке опште категорије наших греховних стања. При томе, призивао је да се не мисли само на себе, већ и на оне око себе, који исто чекају за исповест, као и на свештеника коме се приступа. Поштујте и цените њихово време и снагу. Никада не претварајте исповест у беседу, то је Таинство, а не разговор, нити беседа, све и да је душекорисна и у нечему можда чак спасоносна. Све има своје време и место. Овде је потребан заједнички труд: за оног ко се исповеда-да се покаје, и за оног ко прима исповест-да се греси отпусте (уколико их је могуће отпустити). А дискутовању како се наместила једна или друга духовна ситуација код једног или другог, ту није место.За то су потребне посебне беседе са духовником-другим речима, иста она „расуђивања уз савет“. Свакако не за време службе...
    Као закључак мојих кратких запажања о оцу Јовану желим да кажем још неколико речи о томе какву је улогу, могу рећи пророчку, одиграо отац у мом животу као „служитеља Божија“. Мислим да се слично дешавало и са другим духовном децом благодатног старца.
     

    Још у пролеће 1988. године, решио сам да започнем са њим разговор о могућности рукоположења. Тада смо доста темељно причали, исповедао ме за сав предходни живот и рекао ми, делимично, за грехове које сам починио до крштења: „То је радио човек који је у Вама већ мртав. У дубини душе треба са жаљењем и тугом чувати сећање на тог покојника, али у исто време и заборавити! Благословим вас на примање чина, али мислим да то неће бити још скоро. При томе, своју судбину никако немојте покушавати сами да решите, нити да ишта самовољно радите по том питању.Ништа...Када буде потребно и могуће, Господ ће све уредити...“
    Отишао сам са радосним али и збуњеним срцем...Знао сам да батјушка своје речи не расипа: казао је-значи тако ће и бити...Али када ће се догодити?
    Од те поучне беседе прошло је много година...Изгледа да се отац добро сећао тог, двојаког завршетка нашег разговора. Зато је много касније, спазивши у ходнику како идем ка његовој келији, могао раширених руку шаљиво да ми пожели добродошлицу: „А ево иде и наш отац протопрезвитер!“-али при томе наставио да потврђује како ће све тек бити....
    Једном приликом, 1995.године, опет сам га подсетио на своје унутрашње тежње у рукоположењу, и на реалне могућности од московске црквене власти на шта је он одговорио: „Не, не... За сада не смете. Још нисте све о манастиру написали. Пишите, пишите! За сада је то ваше послушање...После, после“.
    Приметићу да је управо по његовом благослову изашла из штампе књига чији сам уредник био: „Света Русија. Преглед историје Православља у Русији“ (поново издата лета 2010. године и у Украјини-по препоруци и благослову познатог оптинског старца схиигумена Илије) „У пештерама, Богом зданим: Псково-Печерски подвижници религиозности XX века“(написана у другој половини 1990-их година заједно са сином Петром), и многе друге.
    Најзад ме је живот све више и више приближавао жељеном циљу. Али су се ствари одвијале уз напоре и форсирање, тако рећи, иако се тада, по мом мишљењу,одређена иницијатива очекивала и од мене. Написао сам батјушки писмо- са истим питањима: Није ли време и како да поступам? На писмо је отац одговорио следеће: „Драги Јуриј Григорјевич... Не бих Вам саветовао да гурате процес рукоположења непотребном буком. Бог увек зна време за оне који умеју да чекају. Молим се и мислим на Вас“.
    Коначно сам решио да се препустим Божијој вољи- шта буде, биће...
    Прошло је још неколико година (а од тог нашег првог разговора-петнаест година!)и бет мог мешања, било ми је дато по Промислу Божијем, дугоочекивано рукоположење.
    Мој пријатељ из студентских дана, московски свештеник Борис Михајлов потпуно неочекивано ме је обавести да ћу ускоро служити као ђакон у храму Покрова Пресвете Богородице у Фиљах, где је он настојатељ. Он је, вели, лобирао за то код владике Арсенија. Благослов је добијен и морао сам брзо да прикупим сва неопходна документа.
    После свега две недеље, у пролеће 2003.године сам био рукоположен у чин ђакона.
    Драги отац Јован је заиста пројавио дар прозорљивости када је у питању мој лични црквени пут. Као и у многим другим случајевима, био је управу!
     


    Није га без разлога преподобни Симеон, велики Псково-Печорски старац, знајући за њега много пре доласка у Печорску обитељ, називао „земаљским анђелом и небеским човеком“...
    Сам отац Јован је понекад одговарао на питање: „Како живети оче?“ следећим речима: „Веруј, веруј у промисао Божији и расуђуј, друже, уз савет“.
    Нисам често виђао старца, посебно последњих година његовог живота, али сам „савете“ вазда памтио. И по мери могућности, трудио се да живим у складу са његови поукама.
    Добар резултат-ево га пред вама. Моја ђаконска служба.
    Како сам само благодаран за то-првенствено Богу, затим њему, Његовом верном служитељу, дивном печорском старцу Јовану...


    Ђакон Георгије Малков
    Са руског Ива Бендеља

    11 / 03 / 2016
    Православие.Ru.
  16. Волим
    Данче* got a reaction from Nebojš.a for a Странице, Сеоски епископ   
    – Владико, многи кажу, а и сами можемо да видимо да су данас житељи наше земље, коју су некад звали Света Русија, постали мање побожни од својих благочестивих предака. Зашто је то тако?
    – Нема одлучности. Питају: зашто нема светаца? Зато што нема одлучности. Дете се рађа и одмах се поставља питање: «Кад му треба давати да једе: кад плаче или у одређено време?»
    Сад кажу: «Наравно, кад пожели.» А раније су свеци учили да треба јести у одређено време. Зато што ће у оба случаја дете добити исту количину млека. Али ако му будемо давали да једе чим заплаче дете ће схватити да треба да заплаче да би било нахрањено. Одрашће и тако ће плакати целог живота.
    А ако зна да га мама воли и да ће га сигурно нахранити, само што треба мало да причека и да се стрпи, целог живота ће бити стрпљиво. У стрпљењу ће стећи своју душу, у трпљењу ће градити свој дом и породицу.
    Васпитавање је почињало од детињства. Нико раније није живео у задовољству, укључујући и дете. Деца су знала да ће бити војници.
    Дете се рађало и одрасли су га спремали за битку. Његова срећа се није састојала у томе да научи да се забавља, да задовољава своје потребе, да шири потрошачку корпу и да повећава иметак, већ у томе да буде способно да се избори у бици, да сагради зидове, да створи породицу... Од самог почетка је имало циљ.
    Ја сам завршио војну школу. Кад сам се уписивао поставило се питање: добро, можда ћу имати сигурну зараду, част, и тако даље, али ако почне рат? Ако ме пошаљу у рат да ли сам спреман да умрем за отаџбину?
    И премда још нисам био уцрквљен и чак нисам био упознат с православном вером, био сам спреман да умрем... Чак сам почињао да размишљам другачије, не као они који живе за себе, ради земаљског благостања.
    Дете од детињства треба да зна да човек не треба да сабира у временским категоријама – број нула на рачунаљци, - већ у вечности. Као што је наш председник недавно рекао: наша репрезентација у џудоу је остварила велике резултате, али зашто, каква је била њена мотивација? Зато што су ишли да умру за Русију. Разумете?
    – Узгред, кад сте поменули председника. Имала сам прилике да чујем да тешка економска ситуација у којој се Русија налази представља сведочанство и последицу тога што као земља излазимо из египатског ропства европског живота, кредита и «потрошачких корпи» које сте поменули. Шта треба да учинимо да заиста дође до изласка, али да он притом не траје 40 година?
    – Рус је добар човек пун поверења. Као што су људи размишљали у време СССР-а: ето, «хладни рат» се десио зато што смо били јаки и самостални, а ако се предамо у ропство, неће нас дирати.
    Тако је било и у време Смуте, 1612. године: сматрало се да су наши цареви лоши – Борис Годунов је лош, - зато је боље да се предају пољском краљевићу, а пошто ће то бити «наш» краљевић, престаће да ратује против нас.
    Такво је руско чудо-размишљање. Света простота. Ако вам се тако свиђа, света глупост.
    Тако је било и 1990-их година: сад ћемо се предати Америци и пасти на колена и престаће да ратују против нас.
    Али пролази годину дана, пролази девет година, дванаест година, а они нас још увек пљачкају. И испоставило се да је до 2000. године план наношења нуклеарних удара остварен на миран начин: индустријски објекти су уништени без иједног нуклеарног удара...
    Главно је и то је милост Божија што смо видели канџе звери које су се пре тога облачиле у овчију кожу. Главно је то што смо се пробудили. Да ли смо то учинили на време?
    Пробудили смо се, и чак није несрећа у томе што је реализован план уништавања индустријских објеката (за време В.В. Путина, хвала Богу, то је било заустављено и много тога је обновљено и враћено).
    Главно је оно што се десило у нашим срцима. Уништена је наша воља. Уништена је тежња ка светости.
    Јер, Русу је мало да буде сит и богат – треба да буде или јунак или светац.
    Наравно, велику улогу у томе су имали медији: кад човек све време гледа бум-трас или плач робиње Исауре, његово срце губи снагу, осећања нестају, и он постаје мање осетљив према свему у правом животу.
    Треба да оживимо бол. Све ће се променити кад човек буде волео с болом – своју жену, своју отаџбину.
    Сећате ли се јеванђељског разбојника? Иако је био разбојник, греховни живот му је задао такав бол да патње које је изазивао телесни бол, нису могле да надвладају бол срца. Патње на крсту су олакшале патњу савести и он није хтео да је се ослободи – или у сваком случају, није за тим највише жудео. Рекао је: «Примам оно што сам заслужио, а Он је без греха осуђен, без греха пати.»
    Важно је да се у нама пробуди љубав с болом, молитва с болом, не «о-рук!» жудња и жеља за радом, већ љубав према стварању.
    Треба да се пробудимо духом.
    Суворов је говорио да подвиге не чине руке, ноге и глава, већ бесмртна душа.
    Замислите да човек има такву љубав да гледа само како ће умрети за домовину! И да према супрузи гаји такву љубав, и према породици: шта бих још могао да учиним за њих? Спреман сам целог себе да дам – на мање не пристајем.
    Шта таквог човека може да узнемири? Какве невоље и недаће?
    Он ће се секирати, плакаће с онима који плачу, радоваће се с онима који се радују, али нико неће моћи да га избаци из седла, да га скрене с пута.
     


    Човек који има љубав према домовини, плакаће с њеним жалостима, али ће му бити топло у њеним границама, а ако се нађе ван граница руске државе, и тамо ће радити на добробит драге отаџбине. И биће му слатко и радосно.
    И да бисмо имали такву радост треба да узвисимо потребе, да узвисимо вредности.
    А ако је човек стекао оно што је драгоцено у вечности, оно што не зависи од њега, биће спокојан, миран и спреман на сва искушења.
    Наравно, такви људи су чак и у срећна времена, чак и у манастирима, увек били у мањини – можда су се могли на прсте избројати.
    Тако је и Господ говорио: «Не бој се, мало стадо! Јер је воља Оца вашега да вам да Царство» (Лк. 12: 32).
    А већину су увек чинили немоћни и они који ропћу. Већини је увек била потребна помоћ. Али захваљујући народном духу и разумевању, она се угледала на ове појединце.
    Народна пословица каже: «Не стоји село без праведника и град без свеца.» Зато су тако важни подвизи светости, јуначки подвизи. Треба да их имамо у свом видном пољу да не бисмо залутали.
    Јер, ако човек залута, било куда да оде, нигде неће бити код куће. Без обзира на то у чију топлу кућу да дође, то ће бити туђа топлина и туђи кутак.
     
    Тарска епархија. Једно од сибирских села

    А ако човек зна да можда неће брзо пронаћи своју кућу и срести се са својом породицом (можда то неће бити брзо, али ће се свеједно пре или касније десити), али зна циљ, зна пут, сваки корак ће га радовати, зато што га приближава кући.
    – Кад сте почињали своје служење ко је од архијереја – можда прослављених у збору светац или неки од наших савременика – био за вас унутрашњи оријентир? На кога сте желели да личите?
    – У то време нисам познавао ниједног архијереја осим свог. Ни покојне, ни живе, ни свете, ни грешне. Имао сам једног архијереја – мог. Али се нисам обраћао њему, већ сам се обраћао Богу како би Бог преко њега руководио мноме. Био ми је довољан један архијереј да бих имао узор светости, да бих имао свети, небески благослов.
    – Шта архијереј треба да буде за своје парохијане? Код нас људи архијереје често доживљавају као менаџере највишег нивоа, топ-руководиоце.
    – Архијереј треба да буде слуга. Менаџер је лажни пастир који стадо не сматра својим. Наравно, ако се у менаџеру пробуди савест, он ће свима служити као Богу и неће се захваљивати за куповину зато што му капље новац, већ зато што му је било драго да види човека.
    Целог живота сам био сеоски свештеник. Сад сам сеоски епископ. Живели смо у селу Вјатка где је било две куће мештана. Откуд тамо парохијани? На 500 километара о обласног центра, на 50 километара од рејонског центра, беспуће. Ни доброчинитеља, никога. Нисмо живели богато, некако смо састављали крај с крајем.
    Било је људи који су трпели нужду и који су нам се обраћали: «Помози.» Нисам могао да кажем да немам ништа – ако сам имао векну хлеба делио сам је на пола, молим лепо! Помагали смо.
    Једна породица је живела с нама. Муж, жена и дете. Делили су с нама оно што су имали. Уље, брашно, најнужније ствари. А онда сам чуо како муж каже: «Свештеник овде носи расу, а кад дође у Омск, скине је, облачи фармерке, седа у страна кола и обилази продавнице – има их три – узима профит. Иначе, од којих пара би могао све то да гради и још нас да храни?»
    Врло често се може наићи на такав однос.
    С друге стране Иртиша се налази село, ишао сам тамо чамцем, а после су ми рекли да је неко чуо како двојица рибара причају: «Од свештеника треба више узети, он више плаћа.»
    Можда је то остало још из совјетског периода, а можда лукави смућује народ, а можда Бог искушава истог овог свештеника: ако нас сви буду хвалили, како ћемо се смиравати?
    Тако да ако сеоског полугладног свештеника људи доживљавају као некаквог топ-менаџера који обилази продавнице и сакупља новац, а онда га троши, шта још могу да кажем...
    Или, један свештеник је причао следеће: градио је цркву, правоугаону, а мештани су причали: «Гради себи гаражу.» Почели су да подижу први спрат – уследило је ново објашњење: «Види колико свештеник има кола, кад мора да гради гаражу на спрат!» Док није подигао куполу причали су да је гаража.
    Кад сам постао архимандрит идем метроом с другим архимандритом. Чујем како баке кажу: «Некад су се архимандрити возили колима, а сад их има толико да чак ни кола нема довољно.»
    – Наша Црква је у тешка времена рађала свеце и још смо затекли људе које сви дубоко поштују, који се називају старцима – као што су архимандрит Јован (Крестјанкин) и старац Николај Гурјанов. А данас, кад постоји огроман број информација, медијских могућности, издавачких...
    – …могућности да се човек разоноди.…
    – …сад кад имамо све ове могућности, не знамо људе из генерације после њих, који би били поједнако цењени и поштовани. Зашто?
    – Да су били такви видело се кад су умрли, а док су живели нико них није примећивао. Не знам зашто.
    Ми смо имали оца Александра (Тиртишни) из Колосовке, који је убијен. Живео је као сви ми, обични свештеници, нико у њему није видео ништа посебно.
    Отишао је да исповеди свог убицу и овај га је убио. А пре тога су људи о њему такође имали различита мишљења. Сад кад човек погледа његов живот види да је свет, чист, без сламке, без мрље.
    У последња времена Бог по Својој милости крије свете људе. И свети људи крију своју светост. Не сматрају је светошћу, па је зато ни не истичу.
    Сад кад се једним притиском на дугме може наћи цитат из дела било ког свеца, ствара се илузија да су савети непотребни. Ствара се илузија да човек све сам зна.
    Да, овај проблем постоји, али не зато што нема светаца које бисмо могли да послушамо, већ зато што нема послушника који би желели да их слушају.
    Бог је «јуче, и данас и заувек исти». Рецимо да смо тако ништавни и немарни, - али тамо где се умножава грех благодати има у изобиљу – значи, немарнима, онима који пате од још озбиљнијих болести, потребни су још искуснији лекари, налик на анђеле.
    Господ не оставља Цркву без њих, иако их је увек било мало, увек је била несташица. Господ је рекао: «Жетве је много, делатеља је мало» (Мт. 9: 37), али ипак нам их шаље, само што их не примамо. Горди смо и зато нисмо у стању да видимо свеца.
     
    Тарски и Тјукалински епископ Саватије
    Више смо заволели таму него светлост, своје мишљење од савета, заволели смо тешки пут самооправдања и напустили смо пут светих отаца који су осуђивали себе.
    Зато их и не видимо, али то не значи да их нема. Има. Чим се окренем Богу, Бог се одмах окреће ка мени. Неће ми Бог ваљда слати архангела Гаврила? Не. Послаће ми обичног свештеника – или чланак на «Православие.ру».
    Човек који се колеба у вери се пита зашто нема стараца. Може се рећи: «Верујем, Господе. Помози мом неверју.» И Бог ће вам дати старца.
    Шта је старац у древним монашким уставима? Сваки нови монах је био на послушању код искуснијих. Читав задатак старца је да послушник не поступа по својој вољи.
    Ако сте завршили трећи разред има ли смисла да вас неко пошаље на вишу школу?
    Имали смо преподобног Серафима Саровског који је живео у Сарову. Да ли му се много монаха из Сарова обраћало? А из далека, ван гранциа Саровског манастира, долазило је до три хиљаде људи дневно.
    Зашто не могу да нађем старца? Зато што сам као саровски монах: старац је поред мене, видим га, а не обраћам му се. Преподобном Амвросију Оптинском су стављали канту за смеће на главу...
    Као пре хиљаду и по година, и данас је одговор на ово питање исти: нема стараца зато што нема послушника. Нема других разлога.
    Ако сам вам рекао ја, грешни сеоски епископ, и наизглед сте ме саслушали с поштовањем, а у себи мислите: «Био би ми потребан неко мудрији,» у томе нема много греха. А кад бих био као светитељ Јован Тобољски, био би смртни грех не послушти таквог човека. То је исто што и не послушати Јеванђеље.
    На Атону кажу: ако немаш кога да питаш, питај пањ – и то ће бити спасоносније него да верујеш својој помисли!
    Треба почињати од послушања родитељима, наставницима, руководиоцима, мужевима и то не само кротким, већ и горопадним, јер је то угодно Богу и биће добро.
    «Наш добри Бог није такав да зависимо од свештеника.»
    Али ако хоћете да почнем да грдим данашње време, хајде, грдићу. Раније послушник није дозвољавао себи да почне да чита духовну књигу без благослова свог старца. А ми сад не само да читамо црквену литературу одреда, него чак и световну. Речено је да ће онога ко чита новине Бог казнити духовном глађу.
    И поред потпуног изобиља имамо духовну глад.
    Ми по својој памети све знамо, и упитај било кога, сви ће ти рећи, и на интернету пише кад се треба венчати, кад се треба крстити и како живети духовно. Све унаоколо је засејано духовном храном, а ми не желимо ни једно, ни друго, ни треће. Зато што у одговорима стараца тражимо извесну насладу и задовољење својих жеља. А понекад нису потребни ни сами старци. Хтели бисмо да се наљутимо на данашњицу и да оправдамо своје маловерје према пастиру којег нам је Бог данас посало.
    – Знамо да код вас у епархијском дому живе сиромашни људи. Има их врло много. Одакле долазе?
    – Имамо два скита. Пре него што пошаљемо човека у скит треба да обави медицински преглед. И за то време се налази код нас. Или рецимо, већ живи у скиту, у шуми, а потребна му је честа медицинска помоћ. Монах нема толико новца да сваког дана долази на терапију и да га троши за то. И они живе код нас.
    Има укупно петнаестак људи. Господ их је довео, моле се, раде, не скидају звезде с неба, али некако живе.
    60-70% су људи сиромашни у социјалном смислу, али има и таквих који имају кућу, али не желе да живе у кући. Неки траже духовни живот. Њиховој души тамо не прија, а овде јој прија.
    Кад Господ жели да спаси душу Он је позива на различите начине.
    Бог жели да се сви спасу и Промисао Божија се не састоји у томе да простре сламу свуда где можемо да паднемо, већ у томе што нас стално доводи у ситуацију да бирамо између добра и зла.
    И тако нас Бог води. Једног је привукао, рецимо, преко памети: човек је прочитао књигу, пожелео је да дође у манастир – довео га је преко памети. Другог – преко стомака: нема шта да једе, а овде га хране. Трећи нема кров над главом.
    Трећи има проблема с нервима. Или пије, или има социјалних проблема – човек не може да се социјализује у друштву, не могу да га трпе жена, мама, тата, сопствена деца, неко трећи... А овде гледаш – сви живе, и можда љубав није велика, али ипак постоји.
    Људи живе једни за друге.
    – Под кровом вашег архијерејског дома.
    – (Смеје се.) И ја сам исти, зато живим с њима.
    – И једете за истим столом с њима.
    – И ја сам стално гладан. (Смеје се.) Три пута дневно, или бар два, али не мање.
    Живот под истим кровом није циљ сам по себи. Али ако дођу и кажу да немају где да живе нећу им рећи да нема места. Ако је човек гладан, нећу му рећи да нема шта да се једе: ако има довољно за 15-20 људи, наћи ће се и за двадесет првог. Не знам да ли је то добро или лоше.
    – Не терате га.
    – Ако може да живи код нас нећу га отерати и није важно какав живот је водио до данас. А ако не може и ако још Христово стадо почиње да води лево-десно, да га квари, снисхођење према једном не сме да се претвори у немилост према многима, као што је говорио, ако ме сећање не вара, Атанасије Александријски.
    Ако због једног другима бива лоше предлажемо му да нас напусти. Недавно нас је један такав напустио, отишао је у рехабилитациони центар. Полицајац нас грди због тога што лоше радимо. Слажемо се, савест нас мучи, заиста смо нешто пропустили. То се дешава, зато што слика овде није идеална, као свуда – као у породици, као у братству, као у војсци.
     
    Дечаци-избеглице из Украјине

    – Примили сте и много људи из Донбаса.
    – Заједно с православним добровољцима поправили смо напуштени дечји дом у селу Јекатерининско – две двоспратне зграде. А месец дана после тога у Омск је довежено 1000 избеглица и предложено нам је да примимо 100 избеглица.
    Сместили смо их, држава је нешто надокнадила, а нешто није и од 31. децембра 2015. године престао је сваки облик финансирања.
    Радно способни су се одавно запослили – три месеца након што су дошли. А из све области су дошли људи с много деце, пензионери, инвалиди. Молили су да им помогнемо, немају куд, сад тражимо средства. Има 20-30 људи с децом.
    Покушавамо да направимо Центар за социјалну адаптацију сиромашних Руса, уточиште за труднице.
    Основали смо центар за добровољну и социјалну помоћ.
    Сакупљамо ствари, делимо, тражимо. Ако има питања у вези са запослењем, информативних питања, трудимо се да их решимо.
    Све је то прво више било за Украјинце – они су живели на местима за привремени смештај. Поживели су два-три месеца, а онда је логично било да изађу у свет. Направили смо структуру која им помаже после изласка из места за привремени смештај.
    – Владико, последње питање: шта је Света Русија? Зашто је света?
    – Света Русија је смисао живота, национална идеја, коју смо имали до Петра I, кад прозори из Европе или ка Европи још нису били отворени. То је било време Свете Русије.
    А касније је овај појам доживео препород, био је тражен у време спора између словенофила и западњака. У принципу, не би их требало супротстављати – и једни и други су били патриоте.
    Словенофили су идеале Свете Русије стављали на свећњаке како би се оријентисали, али је Русија ипак кренула западним путем: протестантизам, капитализам, комунизам...
    И у наше време појам Света Русија доживљава препород. Користе се изрази «руски свет», «традиционалне вредности» и чини се да заиста на свету нема никог другог ко би ове вредности сачувао.
    Ако на Западу у медијима пишу да Путин и Руска Православна Црква развраћају Европу традиционалним вредностима, шта још може да се каже?
    Највећи проблем данашњице је у томе што човек живи за себе. Не за ближњег или за Бога. А Света Русија је била кад је човек живео за Бога и кад је за њега Бог највиша вредност.
    За онога ко хули Свету Тројица била је предвиђена смртна казна: то је било наведено у «Руској правди», у стварности се није примењивало, али је градило систем вредности.
    На првом месту је био Бог, а затим добробит друштва.
     
    Света Русија: Тарски Кремљ. Овде су се људи вековима до смрти борили за руске границе

    Друштво као највиша вредност такође није лоша ствар. А сад је личност највиша вредност. Било би добро кад би се имала у виду личност поред нас. А данас се схвата као: ја сам личност, свето је оно што ми се свиђа. Данас је егоизам главна вредност.
    Неко је рекао, не знам да ли је истина или није, да 50% кревета у Америци заузимају душевни болесници. Половина становништва користи антидепресанте. Кад дете напуни 18 година, изнесу његове кофере: даље иди сам.
    А код нас кажу: какви су то родитељи ако не доведу своју децу до пензије?! Наравно, то је превише, али ми је симпатичније: мама увек воли. Она храни своје дете и сама једе. Слатко јој је. Света Русија су традиционалне породичне вредности. Између осталог, и света глупост, кад се веровало да су сви људи добри и да је немогуће да нас неко превари.
    Дај Боже, наравно, да не буде свете глупости, већ да постоји света мудрост.
    А за то је потребно да постоје систем вредности, образовање, основе православне културе, основе руске духовности. Није важно да човек само иде у цркву, већ да тражи Бога, да Га тражи с болом и љубављу. И онда ће Света Русија бити у његовом срцу.
    Нисмо ми рекли, већ су долазили људи из иностранства и говорили да се све земље граниче с другим земљама, а Русија се граничи с небом.

    С
    Тарским и Тјукалинским епископом Саватијем
    разговарала је Анастасиjа Рахлина

    02 / 03 / 2016
    Православие.Ru.
  17. Волим
    Данче* got a reaction from mirjanam for a Странице, НИКАДА СЕ И НИ У ЧЕМУ НЕ СМЕШ УЗДАТИ У СЕБЕ НИТИ ВЕРОВАТИ СЕБИ   
    Премда нас свакодневно искуство очигледно уверава да је такво мишљење погрешно, ми, по некој несхватљивој самообмани, не престајемо веровати да смо нешто, и то не нешто безначајно. Та је наша слабост, коју врло тешко увиђамо, од свега највећма противна Богу. Она је први плод нашег самољубља и извор и узрок свих страсти и свих наших посртања и падања. Она затвара врата кроз која нам долази благодат Божја и не дозвољава јој да уђе и да се у нама настани. Јер како може благодат сићи у човека који мисли за себе да је он нешто велико, да све зна и да нема потребе ни за чијом помоћи.
    Самоуверене Бог укорава преко пророка говорећи: Тешко онима који мисле да су мудри, и сами су себи разумни (Ис. 5,21). Стога нас Апостол и саветује: Не мислите за себе да сте мудри (Рим. 12,16).
    Бог мрзи човекову самоувереност, а ништа тако не жели да види у њему као искрено сазнање сопственог ништавила и дубоко уверење и осећање да свако добро у нама, нашој природи и нашем животу долази једино од Њега као Извора сваког добра и да од нас не може доћи ништа што би стварно било добро: ни добра мисао, ни добро дело. Зато се Бог и стара да то небеско семе засади у срцу оних које воли те побуђује у њима расположење да не цене себе и утврђује у њима уверење да се не смеју уздати у себе. Некада Он то чини путем благодати и неким унутрашњим озарењем, некада спољашњим ударима и страдањима, понекад неочекиваним и скоро неодољивим искушењима, а по који пут чини то и на друге, за нас не увек разумљиве начине.
    Па ипак, иако је то неочекивање ничег доброг од себе у ствари Божје дело у нама, дужни смо и ми са своје стране чинити све што можемо и што је у нашој власти да дођемо до таквог расположења. Зато ти предлажем овде четири вежбања помоћу којих ћеш, с Божјом помоћу, моћи да дођеш до тога да не верујеш себи и да се никада ни у чему не уздаш у себе.
    а) Увиди своје ништавило и имај стално на уму да сам од себе не можеш учинити никакво добро за које би био достојан царства небеског. Слушај шта веле богомудри оци. Петар Дамаскин каже да "нема ничег бољег од сазнања своје немоћи и незнања, и ничег горег него не знати то". Свети Максим Исповедник учи да је "темељ сваке врлине сазнање сопствене немоћи". Свети Златоуст тврди да "само онај познаје најбоље себе ко о себи мисли да је ништа".
    б) Тражи у смиреним молитвама да ти Бог у томе помогне, јер је и то Његов дар. Ако желиш да добијеш тај дар, мораш на првом месту створити у себи уверење не само да ти недостаје то сазнање о себи, него да га сам од себе не можеш ни имати. Затим, мораш чврсто веровати да ће ти Бог то сазнање даровати, када то нађе за сходно и нимало у то не сумњај.
    в) Научи се да увек страхујеш за себе и да се бојиш својих безбројних духовних непријатеља којима се не можеш ни кратко време одупрети. Страхуј од њихове извежбаности у вођењу рата против човека, од њиховог лукавства и њихових заседа, њиховог претварања у анђела светла, њихових безбројних замки и мрежа које потајно распростиру по путу добродетељног живота.
    г) Ако паднеш у какав грех, искористи то одмах да увидиш и сазнаш своју немоћ. Бог ти је зато и допустио да паднеш, да би упознао своју слабост и не само научио да презиреш себе, него да би зажелео да те и други због твоје слабости презиру. Без те се жеље неће моћи укоренити у теби благотворно неуздање у себе које је темељ и почетак праве смирености.
    Човеку који жели да успева у духовном животу неопходно је да упозна своју слабост. Горде и самоуверене доводи Бог до тог сазнања допуштаући да падну баш у онај грех за који су мислили да су у стању да се сами од њега сачувају. Падом увиђају своју немоћ, те се више не усуђују да се уздају у себе како у томе тако и у свему другом.
    Премда је то средство врло успешно (али не и безопасно), Бог га не употребљава увек, него тек кад сва друга, лакша средства, о којима смо говорили, нису помогла човеку да упозна себе. Када се исцрпу сва средства, Бог допушта да човек падне у већи или мањи грех, већ према његовој већој или мањој самоуверености. Онде где самоуверености нема, та се падања за поуку и не дешавају. Стога, кад ти се догоди да паднеш, одмах прибегавај ниском мишљењу о себи и тражи у молитви од Бога да ти помогне да сазнаш своје ништавило и да утврди твоје срце да се не узда у себе, како не би опет пао у исти или још тежи грех.
    Али не само кад човек падне у грех, него и кад га сналазе несреће и невоље, особито тешке и дуготрајне телесне болести, треба да зна да страда зато да би дошао до самопознања, то јест, до сазнања своје немоћи и да би стекао понизност. Зато Бог допушта да наилазе на нас све врсте искушења од злог духа, и од људи и од наше повређене природе. И св. Павле мисли да су му с тим циљем била послата искушења којима је био изложен у Азији: И већ смо сами себе осудили били на смрт, да се не би уздали у себе, него у Бога који подиже мртве (II Кор. 1,9).
    Ко хоће и на други начин да упозна своју слабост нека не више, него само један дан пази на своје мисли, речи и дела: о чему је мислио, шта је говорио и чинио. Увидеће да је већи део његових мисли, речи и дела био неразуман, неисправан, рђав . Тај ће му опит помоћи да увиди какав је неред у њему и како је слаб. А то ће га искуство, ако само искрено жели себи добра, довести до сазнања, како је лудо очекивати неко добро од себе и уздати се у себе.
    Никодим Агиорит
     
     
    23 / 02 / 2016
     
    Православие.Ru

    .


  18. Волим
    Guest
    Данче* got a reaction from Guest for a Странице, Поштанска марка посвећена Патријарху Тихону издата у САД   
    Представљање и поништење поштанске марке одржано је 25. фебруара у Генералном конзулату Руске Федерације у Њујорку. У промет је пуштено 5.000 хиљада примерака маркице. Догађају су присуствовали дипломате, новинари и Епископ Јован, настојатељ парохија Руске Православне Цркве у САД.
    Маркица је првобитно издата у Русији 5. новембра 2015. којим је обележена150-годишњица од рођења Патријарха Тихона. Маркица приказује лик Патријарха Тихона са силуетама цркава у позадини.
    Тихон (рођен као Василије Иванович Белавин) био је први Патријарх московски и све Русије након што је Руска Патријаршија поново успостављена у Совјетској Русији (1917-1925).
    Патријарх Тихон је успео да очува Православље усред Револуције, грађанског рата и хаоса који је захватио Русију. Он је направио важне кораке ка нормализацији односа између Цркве и државе, позвао на окончање крвопролића, одбацио указе о одвајању Цркве и државе и национализацији црквене имовине. Отворено је осудио убиство цара Николаја II и његове породице 1918. године, и протестовао против сурових напада на Цркву од стране бољшевика.
    Године 1923. Патријарх Тихон је „свргнут“ од стране Сабора који је био под утицајем такозване сов јетске Живе Цркве, па је он објавио је указ истакавши да је “од тог тренутка обичан грађанин – Василије Белавин“. Ово свргнуће никад није било признато као чин Руске Православне Цркве и стога се сматра неважећим и од стране Руске Православне Цркве и од стране Руске Федерације.
    Године 1924. Патријарх се осећао лоше и смештен је у болницу. Своју последњу Божанску Литургију служио је 5. априла 1925. године и умро је два дана касније, 7. априла, на Богојављање. Сахрањен је 12. априла у зимској цркви у Донском манастиру у Москви.
    Патријарха Тихона је канонизовао као светитеља Свети Архијерејски Сабор Руске Заграничне Цркве 1. новембра 1981. године. Њега је касније почела светковати и Московска Патријаршија почев од Архијерејског Сабора 9-11. новембра 1989. године. Дан прослављања Патријарха Тихона је 9. октобар. Мошти овог предстојатеља почивају у великом Саборном храму Донског манастира у Москви.

    Извор: Православие.ру (превод Информативне службе СПЦ)


    Информативна служба Српске Православне Цркве
    02 / 03 / 2016
  19. Волим
    Данче* got a reaction from Тихон for a Странице, Протојереј Андреј Ткачов: блиц-интервју о свему на свету   
    – Оче Андреје, шта за вас значи реч «љубав»? Какви су ваше лично поимање и дефиниција ове речи?
     
    – То је реч коју треба ређе изговарати у јавности. Веома је лако излизати, па и погазити ову реч. Такође, није тешко помешати је с нечим лажним, али слатким, емоционалним, од чега се човеку врти у глави. Не постоји свеобухватна дефиниција љубави. Макар због тога што је то име Божије. Њено присуство или одсуство се проверава по присуству или одсуству жртве. Тамо где нема жртве, нема ни љубави. Што је већа жртва, тим је истинитија љубав.
     
    На велику жалост човек, по Светом Писму, може да замени истину лажју и може да заволи лаж, да служи лажи. Односно, жртва љубави може бити лажно усмерена. Све ово ствари чини изузетно замршенима и захтева опрез. Погледајте распетог Христа. Где је овде љубав у световном схватању? Ње овде као и да нема. А распети Христос је највиши израз истинске љубави.
     
    Испод крста је мој гроб,
     
    На Крсту је моја Љубав...
     
    Ако разговор о љубави временом не дође до подножја Голготе, благо речено, нешто није у реду...
     
    – Да ли имате правила за живот?
     
    – У енглеском смислу, с тачке гледишта дневног распореда, онога што волим да једем, спољашњег изгледа, места за одмор и др. практично да немам. Волим књиге и недељом, ако нисам болестан, увек служим Литургију. То су сва моја правила.
     
    – Шта никад нећете радити?
     
    – Нагађати каква ће бити будућност. То сасвим сигурно превазилази наше умне способности.
     
    – Која књига је највише утицала на то да стекнете веру?
     
    – Не могу да наведем ништа грандиозније од «Браће Карамазова». Али прва књига која ми је отворила галерију читања књига за одрасле била је «Три ратна друга» Ремарка.
     
    – Шта је срећа?
     
    – Врло субјективно и нестабилно стање у чијој основи је снажно наслађивање тренутком, болан осећај крхкости и страх да се ова наслада не изгуби. Врло световно, врело осећање које не стиже до неба. Срећа је добро које се може украсти, изгубити или уништити. Блаженство је за разлику од среће, постојаније.
     
    – Зашто сте одлучили да постанете свештеник?
     
    – Свештенство је одлучило да треба да постанем његов заједничар. Ја нисам ништа одлучивао, већ сам само пристајао. Имамо Једног Првосвештеника заувек по чину Мелхиседекову. Он све решава, а ми Му се противимо или пристајемо. Постоје и друге варијанте понашања, али су оне још горе.
     
    – Најупечатљивија успомена из детињства?
     
    – Нема чињеница (њих има много), већ стално осећање да ме очекује дуг и веома леп живот. Скоро религиозно осећање да је «всја добра зјело».
     
    – Шта највише цените у људима?
     
    – Дубок ум уз једноставност у свакодневном животу, као и марљивост и штедрост која има способност да види.
     
    – Ваш омиљени цитат из Библије?
     
    – Има их веома много. Али ми сад пада на памет «Христос трску стучену неће преломити и жижак тињајући неће угасити» (Мт. 12: 20). И још глас пророка: «Докле ћете, незналице, мрзети знање?» (уп.: Прич. 1: 22).
     
    – Шта је подвиг у савременом свету?
     
    – Наћи своје место – то је прво. Не падати у очај – друго. Служити Богу тихо и свакодневно – треће. Знати за велике људе, али се не поредити с великима. Као најсветију у Цркви поштовати литургију и све њоме мерити.
     
    – Да ли имате хоби? Шта радите у слодобно време?
     
    – Некада сам имао много хобија. Сад ми је остао само један – да раније одем на починак ако могу.
     
    – Шта очекујете од године која је почела?
     
    – Ништа не очекујем од године или од година. Заповеђено нам је да се не бринемо чак ни за следећи дан. И знам да је један дан тако засићен да га је тешко преживети. Трудим се да не мерим живот бројевима.
     
    – Која вам је омиљена служба у току године?
     
    – Све волим. Највише Васкрс и Преображење. Волим ноћне службе. Волим кад цео храм поје, кад се сви причешћују. Волим кад људи не желе да се разиђу после службе, кад разговарају, кад међу собом деле новости.
     
    – Да ли знате стране језике?
     
    – Знам неколико уз употребу речника. Све је полумртво, али оживљује ако човек доспе у одговарајућу језичку средину.
     
    – Омиљена песма?
     
    – Однедавно је све потиснула песма Псоја Корољенка «Држи свој ум у аду». То је сила и тачно погађа циљ. Јуродивост у позитивном смислу. А уопште многе ствари слушам, волим и знам.
     
    – Да ли вам је познат осећај усамљености?
     
    – Због начина живота скоро све време сам с људима. И породичан сам човек. Односно, код мене нема типичне усамљености. Слава Богу! Али ако се ради о унутрашњим пустињама, познате су ми. Посећујем их. Шетње на овим местима гуше човека исто као што га у спољашњем животу мучи усамљеност. Она покушава да те угуши, а ти измичеш њеном гушењу. Ето вам песме на тему (из филма о Штирлицу): «Молим те, боли моја, напусти ме бар на час...» Речи су Рождественског, а музика је Арноа Бабаџањана. Ове речи одлично разумем.
     
    – Који је главни проблем савременог света?
     
    – «Сви који се удаљавају од Тебе погинуће.» Ваздух данашњице мирише на смрт оних који су сами себе осудили на погибељ својом тврдоглавом безбожношћу – теоријском и практичном. Многима од ових људи се не може помоћи. Господ Своје зна и чува, као Лота у Содому и Јевреје у Египту. Али они за које је реч о Творцу и Искупитељу празан звук, свој живот изнутра чине трулим и несносним. Мир има онај ко воли Христа и чува јединство с Његовом Црквом. Због њих се смењују пролеће и лето и сетва и жетва још увек трају.
     
    – У које историјско време бисте желели да живите кад бисте могли да бирате?
     
    – Плашим се да фантазирам. У сваком случају бих завијао као вук. Благосиљам своје дане, друге не желим и не тражим. Осим тога ум и морално осећање уз помоћ Духа Светога омогућавају ми да различите периоде у историји осећам блиско и да видим себе у њима. А и књиге су по Декарту попут путовања, и то у времену.
     
    – Шта вам даје утеху?
     
    – Христос и Његова милост, наравно, и породица, неки људи и њихова топлина. И још књиге. Али књиге су такође људи и њихова топлина. И још преславна дела Божија у душама појединих људи, што на срећу, често имам прилике да видим. Такође, добар филм (а то је такође један од облика књиге). И још релативно мноштво веома добрих људи попут љиљана у трњу или јабука међу шумским дрвећем. Списак, наравно, није потпун.
     
    – Оче, има много искривљених тумачења ваших изјава о Украјини и њеном народу. Ваши читаоци из Украјине би желели да добију информације из првих руку. Шта бисте данас рекли свима онима који очекују ваше проповеди, речи, текстове и књиге?
     
    – Не знамо будућност. А прошлост нам је позната, али је оцењујемо на различите начине. За мене је све што се десило у Украјини тест на човечност који Украјина није положила. Односно, лаж је назвала истином. Говорећи «Украјина» уопште немам у виду све људе који у њој живе, већ оне који су таму заволели више од светлости и који се још увек налазе у добровољној заслепљености.
     
    Нећемо о страним и домаћим узрочницима катастрофе. Страшно ме погађа масовност заслепљености. Прљава метла је застрашујуће лако помела и образоване и неуке, и оне који говоре руски и оне који говоре украјински, и верујуће и неверујуће. Од ових размера злих дела човек понекад губи снагу. Али сви треба да знају ко је зарадио на Мајдану, ко је мазао сендвиче, ко је вадио калдрму и доносио «херојима», ко је извикивао речи, ко је ишао са шерпом на глави... – они су саучесници у историјском злочину. Немају права да критикују стварност која је као и будућност упрљана уз њихово лично и директно учествовање и одобравање. Само покајање може да промени ситуацију. О личном уделу у колективној кривици треба говорити и апсолутно је јасно да човеку који о томе говори неће пожелети «многаја љета».
     
    Али молим за великодушан опроштај: у разговору о Истини није могуће никога не увредити. Оно што не може да отрује не може ни да излечи. Сваки лек треба да поседује и отровна својства. Говорити оно што се свима свиђа значи радити у емисији «У гостима код бајке». По апостолу Павлу, исте речи за једне представљају миоирис живота, а за друге задах смрти. Исте речи! А Алексеј Фјодорович Лосјев је у преписци говорио једном од прималаца његових писама да на свету увек има довољно људи који су спремни да те омрзну чим изведеш неумољиве моралне последице из очигледне истине.
     
    Тако да говорим о ономе што видим и што разумем, и ако сам крив, то је пре због тоналитета речи, због чега и сам често жалим.
     
    Али оставимо увређене и разјарене. Моје срце је с онима који за садашњу несрећу, којој се не види крај, нису криви, с онима који су одмах видели копита испод мантија «миротворца». Они, који су све видели и схватили, нису скакали и нису пуцали. Остављени су очи у очи с догађајима који немају име. Чујте, јер мноштву људи су дрско украли домовину. И они не могу ни на шта да утичу. Имају само сузе, веру и одвратност према телевизијској лажи. Ни то није мало. «Не бој се грмљавине јаког, већ се бој сузе слабог.» Ево ови страдалници су најдрагоценији људи који су остали у Украјини. Као у виђењу Језекиља: ако видиш мрскост, а не можеш да утичеш на њу, али уздишеш скрушено – бићеш спасен. Бог сакупља твоје уздахе и уписаће их у жртву.
     
    Али још ништа није решено. Народ и његова историја су већи од државног живота. Тим пре у овако кратким сегментима. Ако трава може да пробије асфалт и народна душа, истинска, дубока, којој није потребно чланство у Европској унији по сваку цену, пронаћи ће путеве из животних лавирината.
     
    Важно је имати на уму да није главно оно што људи мисле о својој земљи у времену, већ оно што Бог за њу спрема у вечности. Ако желиш својој земљи једно, а Бог друго, чувај се да не постанеш непријатељ Онога Ко је најјачи.
     
    Верујем да су Божије мисли о Украјини дијаметрално супротне очекивањима оних људи који су направили познати дар-мар или су га одобрили. Сигуран сам да је време већ доказало и да ће наставити да доказује да је ова тачка гледишта исправна. Постоји источна православно-словенска цивилизација, која се не раствара у реалијама и категоријама западне постхришћанске формације. Украјина јој припада равноправно с Русијом. Несхватање овога је попут жалосне дијагнозе.
     
    P.S.
     
    Треба да чувамо и ширимо живу и праву веру.
     
    Мир свима који не називају црно белим и бело црним.
     
    Нека Господ чува све оне који воле Њега и Његову Истиниту Цркву, а не њене фалсификате.
     
    Снагу духа желим свима онима у којима није умрла савест.
     
    Сви свети од Владимира Кијевског до митрополита и мученика Владимира и до дана данашњег нека сачувају Украјину од провалије на чију ивицу су је довели они који обећавају земаљска добра. Нека је сачувају како би касније имало шта да се обнови.
     


     
    С протојерејем Андрејем Ткачовом
    разговарала је Наталија Горошкова


     
    Са руског Марина Тодић
    Православие.ру
  20. Волим
    Данче* got a reaction from jeroticdragana for a Странице, Љубав владике Николаја   
    У својим делима Владика Николај осврће се на закон дат у Старом завету и на ове нове заповести, које назива Царским законом. Оба су Христова. Први је дат посредно, преко Мојсеја, а други од самог Христа. Велика је разлика између ова два закона. Појављују се у различитим временима. Нови превазилази стари као што небо превазилази земљу. Људи који су живели пре првог закона, а Бога веома поштоваху, носили су закон у себи. Он је био печаћен у душе њихове пре писаног закона савешћу, чуваром закона и регулатором у животу људи од Авеља до Мојсеја. По речима преподобног Серафима Саровског, то беше детиње доба.

     
    Када је савест код људи ослабила и избрисала се у њиховом памћењу, Господ је написао на каменим плочама спољашњи закон који је имао за циљ да пробуди успавану савест код људи и да је оживи. Овај закон је трајао хиљадама година, све до појаве Господа Исуса Христа на земљи. Преподобни Серафим Саровски назива овај период рода људског младићким добом. Када је и савест отанчала и грех се веома умножио, био је неопходан трећи лек - закон који лично доноси Господ Исус Хрисос. Јеванђеље је последњи закон и овим законом - и св. Серафим Саровски то потврђује - почели су последњи дани. Господ Исус Христос овим чином не укида стари закон, нити савест, него их испуњава.
    Владика Николај говори да је Христос савест наша, закон наш и живот наш. Он закон страха замењује законом љубави која је атмосфера Новога завета. Владика Николај, човек послат од Бога роду српском, својим охристовљеним умом досезао је до великих тајни Божијих. Живећи по Царском закону горео је љубављу према Богу и ближњима. Све што је радио и писао - све је прожето тајном љубави. Живећи у тој и таквој љубави, и другима је саопштавао ту чудесну тајну коју је Христос донео Собом на овај свет. Кроз сва дела његова она провејава и као огањ осваја читаоца. То потврђује и његова поука, да будемо велики у љубави јер је она огањ којим гори свет. Писао је о сва три закона, али највише о последњем, Царском закону љубави. Својим светим, охристовљеним умом је размишљао, руком писао, а устима говорио о хришћанској љубави.
    Права љубав је небеска љубав, а земаљска је само бледа слика те љубави. Љубав је неостварена и она је једно од имена Божјих. Бог је љубав. Главна догма вере хришћанске јесте вера у Свету Тројицу, која је Сва Љубав. Ту љубав у Светој Тројици тешко можемо да замислимо. Отац је сав у Сину, Син у Оцу, а Дух Свети у Оцу и Сину. Особина љубави је да једно љубеће лице жели да утоне у љубљено лице - несливено.
    Хришћанска вера јесте вера љубави. Љубав је сишла с неба и није изникла на земљи.
    Само свесавршена љубав покренула је Бога да створи свет и човека у њему. Када ја палом човеку требало избављење, Бог је послао Јединородног Сина Свога да спасе човека. Само је љубав могла подстаћи Господа на врховно жртвовање, на крст.
    Бог је извор љубави који се дајући не смањује и примајући не богати се. Љубав је радост, а цена љубави је жртва. Љубав је живот, цена љубави је смрт. Хришћани не смеју љубити земаљско богатство јер ће онда гонити друге људе да служе тој њиховој бесловесној љубави и ум ће им потамнети.
    Човек, хришћанин, мора знати да друга заповест Христова истиче и зависи од прве заповести. Прва заповест је дата људима зато што људи заборављају природну љубав човека према Богу. Она је природнија од љубави детета према мајци. Када човеку срце одебља и вид се помрачи грехом, он тада не осећа љубав Божју према себи.
    Љубити Бога природно је, јер је Бог љубио нас и пре нашег постанка. Они Свети који су живели у тој љубави и том љубављу, сведочили су да нема правог живота без љубави према Богу и ближњима. Сам апостол Павле сведочи: "Ко ће нас раставити од љубави Божје? Невоља ли или туга? Или гоњење? Или глад? Или голотиња? Или страх? Или мач? Знам јамачно да ни смрт, ни живот, ни ангели ни поглаварства ни силе, ни садашње, ни будуће, ни висина, ни дубина, ни друга какава ствар може нас раздвојити од љубави Божије, која је у Христу Господу нашем" (Рим. 8, 35-39).
    Хришћани морају знати, по речима Владике Николаја, да Христово дело и Његово страдање за род људски премашују својом величином и блеском све остале доказе Божје љубави. Стога заповест Његова да љубимо Бога, треба што пре да постане неодољиво природно осећање у нашим срцима, слично осећању љубави детета према мајци и много, много јаче. Бог је вечан и зато се љубав према Њему вечно награђује. Љубав је прва и првонацална. Љубав према Богу је неупородиво јача од смрти код светих мученика када су, страдајући за Господа Христа, исли у смрт са радошћу.
    Хришћанин, љубећи Бога, види дела Божја у свету, прати промисао Божју и види да Бог бди над свима. Он се радује љубављу Божјом и ту радост не може да помути зло око њега. Хришћанин осећа да га штити Божја промисао. Хришћанин мора знати да без ове љубави није хришћанин, а без знања и осећања о Промислу Божјем, човек је склон на освету.

    Заповест да љубимо Господа дата нам је од Господа, благог родитеља, који нам жели миран и срећан живот. Она је дата ради нашег добра. За хришћанина љубав према Богу није дужност него дар. У "Молитвама на језеру" каже Владика Николај: "Кад сам спојен с Тобом љубављу, онда не постоји небо и земља - постоји само Бог. Нити постоји онда ја и ти, постоји само Бог".
    Љубити ближњега свога, заповест је важна као и прва. Без богољубља нема правог човекољубља. Иако је ова заповест позната још у Старом завету, она је сасвим нова када ју је Христос изговорио. Сам Он каже да нову заповест даје. Она више није ограничена, не важи само за јеврејски народ. Она је упућена целом свету и простире се и на непријатеље. А на питање ко је нас ближњи, Христос је одговорио у причи о милостивом Самарјанцу. По речима Владике Николаја, наши ближњи су видљиво поље, на коме ми показујемо љубав своју према невидљивом Богу. Наши ближњи су школа за нас, у којој се ми вежбамо у најсавршенијој љубави - љубави према Богу.
    Само Богу познат је број свих светих који су имали у највећој мери љубав према Богу и ближњима. Они су показали, својим животом и безбројним примерима, у чему се састоји љубав према ближњима. Врхунац љубави према ближњима, по речима Спаситељевим, јесте: "Да ко живот свој положи за пријатеље своје" (Јн. 15, 13).
    Љубити ближњега свога јесте жртва, благовести Владика Николај. Када га помажемо у добру и тражимо његову помоћ за добро, онда га истински љубимо. Кад пријатељ пријатеља поправља у злу, а у добру подржава, он га истински љуби, а ако ласка његовим слабостима и оправдава погрешке, онда је пријатељство у питању. Хришћанин мора да зна да је пријатељство много важније због душе него због тела.
    Ако хришћани не умеју и неће љубити ближњега свога, онако као треба, онда се поставља питање како ће испунити Христову наредбу о љубави према непријатељима? Праве љубави неће бити према ближњима док међу људима не буде узајамног познања, поштовања и жртвовања.
    Хришћани су дужни, по заповести Господњој, да љубе и непријатеље своје. Сваки човек треба да чини другоме оно што жели да њему други чини. За нас, хришћане, ово је највиша висина на коју Господ Христос хоће да нас уздигне. Оваква наука није била позната пре Господа Исуса Христа. Љубав према непријатељима тако је ретка у свету, па и међу онима који се називају хришћанима, да је многи сматрају неприродном. За људе сиромашне у љубави она јесте неприродна, али за свете и горњи свет она је логична и велика, јер Бог никога не подозрева. Он све љуби.
    Хришћанин треба да зна да нас понекада окружују непријатељи по Божјем допуштењу, а ради нашега добра. Често наши непријатељи су наши прави пријатељи, а бива и обратно. Ја као хришћанин не смем да будем никоме непријатељ, но свима пријатељ. Ако будемо имали овакву љубав, назваћемо се, по речи Господњој, "синовима Највишега".
    Бог љубави дао нам је Владику Николаја. Дотакао се Владика љубави Божје и љубав Божја се дотакла њега. Зато никада, и нигде, није био без ње, горећи њом светлео је другима. Зато је и могао написати читаве химне љубави и приближити је нама. Све што је радио у животу, остављајући нама у наслеђе, сав подвиг његов и живот под тешким крстом кога је носио, сведоче нам о великом Божјем угоднику. Угоднику који је најпре живео љубављу, светлео љубављу, и као такав открио нам многе тајне и разрешио многа питања о чудесној сили која се зове љубав.
    На крају једне своје књижице која говори о љубави, каже он следеће: "Читаоче, хришћанине, брате, сестро, дете моје, кад прочиташ ову књижицу, разгледај свој живот и види какав си. Ако си на истом путу којим су ходили свети Оци твоје цркве и твог народа, удвој храброст и иди тим путем. Јер, тај пут води Рају и вечном животу. Ако ли си се упутио другим и другачијим путем, враћај се брзо на свети и истински пут Отаца својих. Јер пут којим ходиш, води у вечни мрак и вечну муку."
    Сећај се гроба, који је прогутао многе пре тебе и који и тебе чека. Сећај се душе своје, коју једино можеш спасти од гроба. Сећај се Створитеља свога, живог, вечног, величанственог, свемоћног и свеблагог Цара и Господа. Сећај се Суда Божјег, Суда Страшног, када ће се делити праведни од грешних као што се светлост од таме дели. "Па слободно пођи путем којим су ишли сви они који су Христа љубили, Њим се спасли и Њим се прославили".
     
    Архимандрит Милутин Кнежевић, Манастир Каона
  21. Волим
    Данче* got a reaction from jeroticdragana for a Странице, НИКАДА СЕ И НИ У ЧЕМУ НЕ СМЕШ УЗДАТИ У СЕБЕ НИТИ ВЕРОВАТИ СЕБИ   
    Премда нас свакодневно искуство очигледно уверава да је такво мишљење погрешно, ми, по некој несхватљивој самообмани, не престајемо веровати да смо нешто, и то не нешто безначајно. Та је наша слабост, коју врло тешко увиђамо, од свега највећма противна Богу. Она је први плод нашег самољубља и извор и узрок свих страсти и свих наших посртања и падања. Она затвара врата кроз која нам долази благодат Божја и не дозвољава јој да уђе и да се у нама настани. Јер како може благодат сићи у човека који мисли за себе да је он нешто велико, да све зна и да нема потребе ни за чијом помоћи.
    Самоуверене Бог укорава преко пророка говорећи: Тешко онима који мисле да су мудри, и сами су себи разумни (Ис. 5,21). Стога нас Апостол и саветује: Не мислите за себе да сте мудри (Рим. 12,16).
    Бог мрзи човекову самоувереност, а ништа тако не жели да види у њему као искрено сазнање сопственог ништавила и дубоко уверење и осећање да свако добро у нама, нашој природи и нашем животу долази једино од Њега као Извора сваког добра и да од нас не може доћи ништа што би стварно било добро: ни добра мисао, ни добро дело. Зато се Бог и стара да то небеско семе засади у срцу оних које воли те побуђује у њима расположење да не цене себе и утврђује у њима уверење да се не смеју уздати у себе. Некада Он то чини путем благодати и неким унутрашњим озарењем, некада спољашњим ударима и страдањима, понекад неочекиваним и скоро неодољивим искушењима, а по који пут чини то и на друге, за нас не увек разумљиве начине.
    Па ипак, иако је то неочекивање ничег доброг од себе у ствари Божје дело у нама, дужни смо и ми са своје стране чинити све што можемо и што је у нашој власти да дођемо до таквог расположења. Зато ти предлажем овде четири вежбања помоћу којих ћеш, с Божјом помоћу, моћи да дођеш до тога да не верујеш себи и да се никада ни у чему не уздаш у себе.
    а) Увиди своје ништавило и имај стално на уму да сам од себе не можеш учинити никакво добро за које би био достојан царства небеског. Слушај шта веле богомудри оци. Петар Дамаскин каже да "нема ничег бољег од сазнања своје немоћи и незнања, и ничег горег него не знати то". Свети Максим Исповедник учи да је "темељ сваке врлине сазнање сопствене немоћи". Свети Златоуст тврди да "само онај познаје најбоље себе ко о себи мисли да је ништа".
    б) Тражи у смиреним молитвама да ти Бог у томе помогне, јер је и то Његов дар. Ако желиш да добијеш тај дар, мораш на првом месту створити у себи уверење не само да ти недостаје то сазнање о себи, него да га сам од себе не можеш ни имати. Затим, мораш чврсто веровати да ће ти Бог то сазнање даровати, када то нађе за сходно и нимало у то не сумњај.
    в) Научи се да увек страхујеш за себе и да се бојиш својих безбројних духовних непријатеља којима се не можеш ни кратко време одупрети. Страхуј од њихове извежбаности у вођењу рата против човека, од њиховог лукавства и њихових заседа, њиховог претварања у анђела светла, њихових безбројних замки и мрежа које потајно распростиру по путу добродетељног живота.
    г) Ако паднеш у какав грех, искористи то одмах да увидиш и сазнаш своју немоћ. Бог ти је зато и допустио да паднеш, да би упознао своју слабост и не само научио да презиреш себе, него да би зажелео да те и други због твоје слабости презиру. Без те се жеље неће моћи укоренити у теби благотворно неуздање у себе које је темељ и почетак праве смирености.
    Човеку који жели да успева у духовном животу неопходно је да упозна своју слабост. Горде и самоуверене доводи Бог до тог сазнања допуштаући да падну баш у онај грех за који су мислили да су у стању да се сами од њега сачувају. Падом увиђају своју немоћ, те се више не усуђују да се уздају у себе како у томе тако и у свему другом.
    Премда је то средство врло успешно (али не и безопасно), Бог га не употребљава увек, него тек кад сва друга, лакша средства, о којима смо говорили, нису помогла човеку да упозна себе. Када се исцрпу сва средства, Бог допушта да човек падне у већи или мањи грех, већ према његовој већој или мањој самоуверености. Онде где самоуверености нема, та се падања за поуку и не дешавају. Стога, кад ти се догоди да паднеш, одмах прибегавај ниском мишљењу о себи и тражи у молитви од Бога да ти помогне да сазнаш своје ништавило и да утврди твоје срце да се не узда у себе, како не би опет пао у исти или још тежи грех.
    Али не само кад човек падне у грех, него и кад га сналазе несреће и невоље, особито тешке и дуготрајне телесне болести, треба да зна да страда зато да би дошао до самопознања, то јест, до сазнања своје немоћи и да би стекао понизност. Зато Бог допушта да наилазе на нас све врсте искушења од злог духа, и од људи и од наше повређене природе. И св. Павле мисли да су му с тим циљем била послата искушења којима је био изложен у Азији: И већ смо сами себе осудили били на смрт, да се не би уздали у себе, него у Бога који подиже мртве (II Кор. 1,9).
    Ко хоће и на други начин да упозна своју слабост нека не више, него само један дан пази на своје мисли, речи и дела: о чему је мислио, шта је говорио и чинио. Увидеће да је већи део његових мисли, речи и дела био неразуман, неисправан, рђав . Тај ће му опит помоћи да увиди какав је неред у њему и како је слаб. А то ће га искуство, ако само искрено жели себи добра, довести до сазнања, како је лудо очекивати неко добро од себе и уздати се у себе.
    Никодим Агиорит
     
     
    23 / 02 / 2016
     
    Православие.Ru

    .


  22. Волим
    Guest
    Данче* got a reaction from Guest for a Странице, Протојереј Андреј Ткачов: блиц-интервју о свему на свету   
    – Оче Андреје, шта за вас значи реч «љубав»? Какви су ваше лично поимање и дефиниција ове речи?
     
    – То је реч коју треба ређе изговарати у јавности. Веома је лако излизати, па и погазити ову реч. Такође, није тешко помешати је с нечим лажним, али слатким, емоционалним, од чега се човеку врти у глави. Не постоји свеобухватна дефиниција љубави. Макар због тога што је то име Божије. Њено присуство или одсуство се проверава по присуству или одсуству жртве. Тамо где нема жртве, нема ни љубави. Што је већа жртва, тим је истинитија љубав.
     
    На велику жалост човек, по Светом Писму, може да замени истину лажју и може да заволи лаж, да служи лажи. Односно, жртва љубави може бити лажно усмерена. Све ово ствари чини изузетно замршенима и захтева опрез. Погледајте распетог Христа. Где је овде љубав у световном схватању? Ње овде као и да нема. А распети Христос је највиши израз истинске љубави.
     
    Испод крста је мој гроб,
     
    На Крсту је моја Љубав...
     
    Ако разговор о љубави временом не дође до подножја Голготе, благо речено, нешто није у реду...
     
    – Да ли имате правила за живот?
     
    – У енглеском смислу, с тачке гледишта дневног распореда, онога што волим да једем, спољашњег изгледа, места за одмор и др. практично да немам. Волим књиге и недељом, ако нисам болестан, увек служим Литургију. То су сва моја правила.
     
    – Шта никад нећете радити?
     
    – Нагађати каква ће бити будућност. То сасвим сигурно превазилази наше умне способности.
     
    – Која књига је највише утицала на то да стекнете веру?
     
    – Не могу да наведем ништа грандиозније од «Браће Карамазова». Али прва књига која ми је отворила галерију читања књига за одрасле била је «Три ратна друга» Ремарка.
     
    – Шта је срећа?
     
    – Врло субјективно и нестабилно стање у чијој основи је снажно наслађивање тренутком, болан осећај крхкости и страх да се ова наслада не изгуби. Врло световно, врело осећање које не стиже до неба. Срећа је добро које се може украсти, изгубити или уништити. Блаженство је за разлику од среће, постојаније.
     
    – Зашто сте одлучили да постанете свештеник?
     
    – Свештенство је одлучило да треба да постанем његов заједничар. Ја нисам ништа одлучивао, већ сам само пристајао. Имамо Једног Првосвештеника заувек по чину Мелхиседекову. Он све решава, а ми Му се противимо или пристајемо. Постоје и друге варијанте понашања, али су оне још горе.
     
    – Најупечатљивија успомена из детињства?
     
    – Нема чињеница (њих има много), већ стално осећање да ме очекује дуг и веома леп живот. Скоро религиозно осећање да је «всја добра зјело».
     
    – Шта највише цените у људима?
     
    – Дубок ум уз једноставност у свакодневном животу, као и марљивост и штедрост која има способност да види.
     
    – Ваш омиљени цитат из Библије?
     
    – Има их веома много. Али ми сад пада на памет «Христос трску стучену неће преломити и жижак тињајући неће угасити» (Мт. 12: 20). И још глас пророка: «Докле ћете, незналице, мрзети знање?» (уп.: Прич. 1: 22).
     
    – Шта је подвиг у савременом свету?
     
    – Наћи своје место – то је прво. Не падати у очај – друго. Служити Богу тихо и свакодневно – треће. Знати за велике људе, али се не поредити с великима. Као најсветију у Цркви поштовати литургију и све њоме мерити.
     
    – Да ли имате хоби? Шта радите у слодобно време?
     
    – Некада сам имао много хобија. Сад ми је остао само један – да раније одем на починак ако могу.
     
    – Шта очекујете од године која је почела?
     
    – Ништа не очекујем од године или од година. Заповеђено нам је да се не бринемо чак ни за следећи дан. И знам да је један дан тако засићен да га је тешко преживети. Трудим се да не мерим живот бројевима.
     
    – Која вам је омиљена служба у току године?
     
    – Све волим. Највише Васкрс и Преображење. Волим ноћне службе. Волим кад цео храм поје, кад се сви причешћују. Волим кад људи не желе да се разиђу после службе, кад разговарају, кад међу собом деле новости.
     
    – Да ли знате стране језике?
     
    – Знам неколико уз употребу речника. Све је полумртво, али оживљује ако човек доспе у одговарајућу језичку средину.
     
    – Омиљена песма?
     
    – Однедавно је све потиснула песма Псоја Корољенка «Држи свој ум у аду». То је сила и тачно погађа циљ. Јуродивост у позитивном смислу. А уопште многе ствари слушам, волим и знам.
     
    – Да ли вам је познат осећај усамљености?
     
    – Због начина живота скоро све време сам с људима. И породичан сам човек. Односно, код мене нема типичне усамљености. Слава Богу! Али ако се ради о унутрашњим пустињама, познате су ми. Посећујем их. Шетње на овим местима гуше човека исто као што га у спољашњем животу мучи усамљеност. Она покушава да те угуши, а ти измичеш њеном гушењу. Ето вам песме на тему (из филма о Штирлицу): «Молим те, боли моја, напусти ме бар на час...» Речи су Рождественског, а музика је Арноа Бабаџањана. Ове речи одлично разумем.
     
    – Који је главни проблем савременог света?
     
    – «Сви који се удаљавају од Тебе погинуће.» Ваздух данашњице мирише на смрт оних који су сами себе осудили на погибељ својом тврдоглавом безбожношћу – теоријском и практичном. Многима од ових људи се не може помоћи. Господ Своје зна и чува, као Лота у Содому и Јевреје у Египту. Али они за које је реч о Творцу и Искупитељу празан звук, свој живот изнутра чине трулим и несносним. Мир има онај ко воли Христа и чува јединство с Његовом Црквом. Због њих се смењују пролеће и лето и сетва и жетва још увек трају.
     
    – У које историјско време бисте желели да живите кад бисте могли да бирате?
     
    – Плашим се да фантазирам. У сваком случају бих завијао као вук. Благосиљам своје дане, друге не желим и не тражим. Осим тога ум и морално осећање уз помоћ Духа Светога омогућавају ми да различите периоде у историји осећам блиско и да видим себе у њима. А и књиге су по Декарту попут путовања, и то у времену.
     
    – Шта вам даје утеху?
     
    – Христос и Његова милост, наравно, и породица, неки људи и њихова топлина. И још књиге. Али књиге су такође људи и њихова топлина. И још преславна дела Божија у душама појединих људи, што на срећу, често имам прилике да видим. Такође, добар филм (а то је такође један од облика књиге). И још релативно мноштво веома добрих људи попут љиљана у трњу или јабука међу шумским дрвећем. Списак, наравно, није потпун.
     
    – Оче, има много искривљених тумачења ваших изјава о Украјини и њеном народу. Ваши читаоци из Украјине би желели да добију информације из првих руку. Шта бисте данас рекли свима онима који очекују ваше проповеди, речи, текстове и књиге?
     
    – Не знамо будућност. А прошлост нам је позната, али је оцењујемо на различите начине. За мене је све што се десило у Украјини тест на човечност који Украјина није положила. Односно, лаж је назвала истином. Говорећи «Украјина» уопште немам у виду све људе који у њој живе, већ оне који су таму заволели више од светлости и који се још увек налазе у добровољној заслепљености.
     
    Нећемо о страним и домаћим узрочницима катастрофе. Страшно ме погађа масовност заслепљености. Прљава метла је застрашујуће лако помела и образоване и неуке, и оне који говоре руски и оне који говоре украјински, и верујуће и неверујуће. Од ових размера злих дела човек понекад губи снагу. Али сви треба да знају ко је зарадио на Мајдану, ко је мазао сендвиче, ко је вадио калдрму и доносио «херојима», ко је извикивао речи, ко је ишао са шерпом на глави... – они су саучесници у историјском злочину. Немају права да критикују стварност која је као и будућност упрљана уз њихово лично и директно учествовање и одобравање. Само покајање може да промени ситуацију. О личном уделу у колективној кривици треба говорити и апсолутно је јасно да човеку који о томе говори неће пожелети «многаја љета».
     
    Али молим за великодушан опроштај: у разговору о Истини није могуће никога не увредити. Оно што не може да отрује не може ни да излечи. Сваки лек треба да поседује и отровна својства. Говорити оно што се свима свиђа значи радити у емисији «У гостима код бајке». По апостолу Павлу, исте речи за једне представљају миоирис живота, а за друге задах смрти. Исте речи! А Алексеј Фјодорович Лосјев је у преписци говорио једном од прималаца његових писама да на свету увек има довољно људи који су спремни да те омрзну чим изведеш неумољиве моралне последице из очигледне истине.
     
    Тако да говорим о ономе што видим и што разумем, и ако сам крив, то је пре због тоналитета речи, због чега и сам често жалим.
     
    Али оставимо увређене и разјарене. Моје срце је с онима који за садашњу несрећу, којој се не види крај, нису криви, с онима који су одмах видели копита испод мантија «миротворца». Они, који су све видели и схватили, нису скакали и нису пуцали. Остављени су очи у очи с догађајима који немају име. Чујте, јер мноштву људи су дрско украли домовину. И они не могу ни на шта да утичу. Имају само сузе, веру и одвратност према телевизијској лажи. Ни то није мало. «Не бој се грмљавине јаког, већ се бој сузе слабог.» Ево ови страдалници су најдрагоценији људи који су остали у Украјини. Као у виђењу Језекиља: ако видиш мрскост, а не можеш да утичеш на њу, али уздишеш скрушено – бићеш спасен. Бог сакупља твоје уздахе и уписаће их у жртву.
     
    Али још ништа није решено. Народ и његова историја су већи од државног живота. Тим пре у овако кратким сегментима. Ако трава може да пробије асфалт и народна душа, истинска, дубока, којој није потребно чланство у Европској унији по сваку цену, пронаћи ће путеве из животних лавирината.
     
    Важно је имати на уму да није главно оно што људи мисле о својој земљи у времену, већ оно што Бог за њу спрема у вечности. Ако желиш својој земљи једно, а Бог друго, чувај се да не постанеш непријатељ Онога Ко је најјачи.
     
    Верујем да су Божије мисли о Украјини дијаметрално супротне очекивањима оних људи који су направили познати дар-мар или су га одобрили. Сигуран сам да је време већ доказало и да ће наставити да доказује да је ова тачка гледишта исправна. Постоји источна православно-словенска цивилизација, која се не раствара у реалијама и категоријама западне постхришћанске формације. Украјина јој припада равноправно с Русијом. Несхватање овога је попут жалосне дијагнозе.
     
    P.S.
     
    Треба да чувамо и ширимо живу и праву веру.
     
    Мир свима који не називају црно белим и бело црним.
     
    Нека Господ чува све оне који воле Њега и Његову Истиниту Цркву, а не њене фалсификате.
     
    Снагу духа желим свима онима у којима није умрла савест.
     
    Сви свети од Владимира Кијевског до митрополита и мученика Владимира и до дана данашњег нека сачувају Украјину од провалије на чију ивицу су је довели они који обећавају земаљска добра. Нека је сачувају како би касније имало шта да се обнови.
     


     
    С протојерејем Андрејем Ткачовом
    разговарала је Наталија Горошкова


     
    Са руског Марина Тодић
    Православие.ру
  23. Волим
    Данче* got a reaction from Blaža Željko for a Странице, НИКАДА СЕ И НИ У ЧЕМУ НЕ СМЕШ УЗДАТИ У СЕБЕ НИТИ ВЕРОВАТИ СЕБИ   
    Премда нас свакодневно искуство очигледно уверава да је такво мишљење погрешно, ми, по некој несхватљивој самообмани, не престајемо веровати да смо нешто, и то не нешто безначајно. Та је наша слабост, коју врло тешко увиђамо, од свега највећма противна Богу. Она је први плод нашег самољубља и извор и узрок свих страсти и свих наших посртања и падања. Она затвара врата кроз која нам долази благодат Божја и не дозвољава јој да уђе и да се у нама настани. Јер како може благодат сићи у човека који мисли за себе да је он нешто велико, да све зна и да нема потребе ни за чијом помоћи.
    Самоуверене Бог укорава преко пророка говорећи: Тешко онима који мисле да су мудри, и сами су себи разумни (Ис. 5,21). Стога нас Апостол и саветује: Не мислите за себе да сте мудри (Рим. 12,16).
    Бог мрзи човекову самоувереност, а ништа тако не жели да види у њему као искрено сазнање сопственог ништавила и дубоко уверење и осећање да свако добро у нама, нашој природи и нашем животу долази једино од Њега као Извора сваког добра и да од нас не може доћи ништа што би стварно било добро: ни добра мисао, ни добро дело. Зато се Бог и стара да то небеско семе засади у срцу оних које воли те побуђује у њима расположење да не цене себе и утврђује у њима уверење да се не смеју уздати у себе. Некада Он то чини путем благодати и неким унутрашњим озарењем, некада спољашњим ударима и страдањима, понекад неочекиваним и скоро неодољивим искушењима, а по који пут чини то и на друге, за нас не увек разумљиве начине.
    Па ипак, иако је то неочекивање ничег доброг од себе у ствари Божје дело у нама, дужни смо и ми са своје стране чинити све што можемо и што је у нашој власти да дођемо до таквог расположења. Зато ти предлажем овде четири вежбања помоћу којих ћеш, с Божјом помоћу, моћи да дођеш до тога да не верујеш себи и да се никада ни у чему не уздаш у себе.
    а) Увиди своје ништавило и имај стално на уму да сам од себе не можеш учинити никакво добро за које би био достојан царства небеског. Слушај шта веле богомудри оци. Петар Дамаскин каже да "нема ничег бољег од сазнања своје немоћи и незнања, и ничег горег него не знати то". Свети Максим Исповедник учи да је "темељ сваке врлине сазнање сопствене немоћи". Свети Златоуст тврди да "само онај познаје најбоље себе ко о себи мисли да је ништа".
    б) Тражи у смиреним молитвама да ти Бог у томе помогне, јер је и то Његов дар. Ако желиш да добијеш тај дар, мораш на првом месту створити у себи уверење не само да ти недостаје то сазнање о себи, него да га сам од себе не можеш ни имати. Затим, мораш чврсто веровати да ће ти Бог то сазнање даровати, када то нађе за сходно и нимало у то не сумњај.
    в) Научи се да увек страхујеш за себе и да се бојиш својих безбројних духовних непријатеља којима се не можеш ни кратко време одупрети. Страхуј од њихове извежбаности у вођењу рата против човека, од њиховог лукавства и њихових заседа, њиховог претварања у анђела светла, њихових безбројних замки и мрежа које потајно распростиру по путу добродетељног живота.
    г) Ако паднеш у какав грех, искористи то одмах да увидиш и сазнаш своју немоћ. Бог ти је зато и допустио да паднеш, да би упознао своју слабост и не само научио да презиреш себе, него да би зажелео да те и други због твоје слабости презиру. Без те се жеље неће моћи укоренити у теби благотворно неуздање у себе које је темељ и почетак праве смирености.
    Човеку који жели да успева у духовном животу неопходно је да упозна своју слабост. Горде и самоуверене доводи Бог до тог сазнања допуштаући да падну баш у онај грех за који су мислили да су у стању да се сами од њега сачувају. Падом увиђају своју немоћ, те се више не усуђују да се уздају у себе како у томе тако и у свему другом.
    Премда је то средство врло успешно (али не и безопасно), Бог га не употребљава увек, него тек кад сва друга, лакша средства, о којима смо говорили, нису помогла човеку да упозна себе. Када се исцрпу сва средства, Бог допушта да човек падне у већи или мањи грех, већ према његовој већој или мањој самоуверености. Онде где самоуверености нема, та се падања за поуку и не дешавају. Стога, кад ти се догоди да паднеш, одмах прибегавај ниском мишљењу о себи и тражи у молитви од Бога да ти помогне да сазнаш своје ништавило и да утврди твоје срце да се не узда у себе, како не би опет пао у исти или још тежи грех.
    Али не само кад човек падне у грех, него и кад га сналазе несреће и невоље, особито тешке и дуготрајне телесне болести, треба да зна да страда зато да би дошао до самопознања, то јест, до сазнања своје немоћи и да би стекао понизност. Зато Бог допушта да наилазе на нас све врсте искушења од злог духа, и од људи и од наше повређене природе. И св. Павле мисли да су му с тим циљем била послата искушења којима је био изложен у Азији: И већ смо сами себе осудили били на смрт, да се не би уздали у себе, него у Бога који подиже мртве (II Кор. 1,9).
    Ко хоће и на други начин да упозна своју слабост нека не више, него само један дан пази на своје мисли, речи и дела: о чему је мислио, шта је говорио и чинио. Увидеће да је већи део његових мисли, речи и дела био неразуман, неисправан, рђав . Тај ће му опит помоћи да увиди какав је неред у њему и како је слаб. А то ће га искуство, ако само искрено жели себи добра, довести до сазнања, како је лудо очекивати неко добро од себе и уздати се у себе.
    Никодим Агиорит
     
     
    23 / 02 / 2016
     
    Православие.Ru

    .


  24. Волим
    Данче* got a reaction from Bokisha for a Странице, НИКАДА СЕ И НИ У ЧЕМУ НЕ СМЕШ УЗДАТИ У СЕБЕ НИТИ ВЕРОВАТИ СЕБИ   
    Премда нас свакодневно искуство очигледно уверава да је такво мишљење погрешно, ми, по некој несхватљивој самообмани, не престајемо веровати да смо нешто, и то не нешто безначајно. Та је наша слабост, коју врло тешко увиђамо, од свега највећма противна Богу. Она је први плод нашег самољубља и извор и узрок свих страсти и свих наших посртања и падања. Она затвара врата кроз која нам долази благодат Божја и не дозвољава јој да уђе и да се у нама настани. Јер како може благодат сићи у човека који мисли за себе да је он нешто велико, да све зна и да нема потребе ни за чијом помоћи.
    Самоуверене Бог укорава преко пророка говорећи: Тешко онима који мисле да су мудри, и сами су себи разумни (Ис. 5,21). Стога нас Апостол и саветује: Не мислите за себе да сте мудри (Рим. 12,16).
    Бог мрзи човекову самоувереност, а ништа тако не жели да види у њему као искрено сазнање сопственог ништавила и дубоко уверење и осећање да свако добро у нама, нашој природи и нашем животу долази једино од Њега као Извора сваког добра и да од нас не може доћи ништа што би стварно било добро: ни добра мисао, ни добро дело. Зато се Бог и стара да то небеско семе засади у срцу оних које воли те побуђује у њима расположење да не цене себе и утврђује у њима уверење да се не смеју уздати у себе. Некада Он то чини путем благодати и неким унутрашњим озарењем, некада спољашњим ударима и страдањима, понекад неочекиваним и скоро неодољивим искушењима, а по који пут чини то и на друге, за нас не увек разумљиве начине.
    Па ипак, иако је то неочекивање ничег доброг од себе у ствари Божје дело у нама, дужни смо и ми са своје стране чинити све што можемо и што је у нашој власти да дођемо до таквог расположења. Зато ти предлажем овде четири вежбања помоћу којих ћеш, с Божјом помоћу, моћи да дођеш до тога да не верујеш себи и да се никада ни у чему не уздаш у себе.
    а) Увиди своје ништавило и имај стално на уму да сам од себе не можеш учинити никакво добро за које би био достојан царства небеског. Слушај шта веле богомудри оци. Петар Дамаскин каже да "нема ничег бољег од сазнања своје немоћи и незнања, и ничег горег него не знати то". Свети Максим Исповедник учи да је "темељ сваке врлине сазнање сопствене немоћи". Свети Златоуст тврди да "само онај познаје најбоље себе ко о себи мисли да је ништа".
    б) Тражи у смиреним молитвама да ти Бог у томе помогне, јер је и то Његов дар. Ако желиш да добијеш тај дар, мораш на првом месту створити у себи уверење не само да ти недостаје то сазнање о себи, него да га сам од себе не можеш ни имати. Затим, мораш чврсто веровати да ће ти Бог то сазнање даровати, када то нађе за сходно и нимало у то не сумњај.
    в) Научи се да увек страхујеш за себе и да се бојиш својих безбројних духовних непријатеља којима се не можеш ни кратко време одупрети. Страхуј од њихове извежбаности у вођењу рата против човека, од њиховог лукавства и њихових заседа, њиховог претварања у анђела светла, њихових безбројних замки и мрежа које потајно распростиру по путу добродетељног живота.
    г) Ако паднеш у какав грех, искористи то одмах да увидиш и сазнаш своју немоћ. Бог ти је зато и допустио да паднеш, да би упознао своју слабост и не само научио да презиреш себе, него да би зажелео да те и други због твоје слабости презиру. Без те се жеље неће моћи укоренити у теби благотворно неуздање у себе које је темељ и почетак праве смирености.
    Човеку који жели да успева у духовном животу неопходно је да упозна своју слабост. Горде и самоуверене доводи Бог до тог сазнања допуштаући да падну баш у онај грех за који су мислили да су у стању да се сами од њега сачувају. Падом увиђају своју немоћ, те се више не усуђују да се уздају у себе како у томе тако и у свему другом.
    Премда је то средство врло успешно (али не и безопасно), Бог га не употребљава увек, него тек кад сва друга, лакша средства, о којима смо говорили, нису помогла човеку да упозна себе. Када се исцрпу сва средства, Бог допушта да човек падне у већи или мањи грех, већ према његовој већој или мањој самоуверености. Онде где самоуверености нема, та се падања за поуку и не дешавају. Стога, кад ти се догоди да паднеш, одмах прибегавај ниском мишљењу о себи и тражи у молитви од Бога да ти помогне да сазнаш своје ништавило и да утврди твоје срце да се не узда у себе, како не би опет пао у исти или још тежи грех.
    Али не само кад човек падне у грех, него и кад га сналазе несреће и невоље, особито тешке и дуготрајне телесне болести, треба да зна да страда зато да би дошао до самопознања, то јест, до сазнања своје немоћи и да би стекао понизност. Зато Бог допушта да наилазе на нас све врсте искушења од злог духа, и од људи и од наше повређене природе. И св. Павле мисли да су му с тим циљем била послата искушења којима је био изложен у Азији: И већ смо сами себе осудили били на смрт, да се не би уздали у себе, него у Бога који подиже мртве (II Кор. 1,9).
    Ко хоће и на други начин да упозна своју слабост нека не више, него само један дан пази на своје мисли, речи и дела: о чему је мислио, шта је говорио и чинио. Увидеће да је већи део његових мисли, речи и дела био неразуман, неисправан, рђав . Тај ће му опит помоћи да увиди какав је неред у њему и како је слаб. А то ће га искуство, ако само искрено жели себи добра, довести до сазнања, како је лудо очекивати неко добро од себе и уздати се у себе.
    Никодим Агиорит
     
     
    23 / 02 / 2016
     
    Православие.Ru

    .


  25. Волим
    Данче* got a reaction from Георгина for a Странице, МАНАСТИР- НИЈЕ ХОБИ У ПЕНЗИЈИ   
    Владико, поделите са нама своје искуство: зашто сте решили да примите монашки чин?
    На моје духовно васпитање утицао је женски манастир посвећен Вазнесењу Господњем, на периферији мог родног села Чумајево: тамо су за време хрушчовских гоњења превезли монахиње скоро из читавог Закарпатја. Њихов молитвени дух и дубока вера били су попут кандила у мојој души запаливши жељу да будем свештеник. (Узгред буди речено, из нашег села је потекло много свештенослужитеља). Нисам имао посебну жељу: шта по професији да будем. Сећам се тренутка када сам дефинитивно схватио да желим бити свештеник. Догодило се то за време богослужења на коме је први пут у нашем храму служио Мукачевски и Ужгородски Сава. Тада сам похађао пети разред. После сам неколико година служио као ипођакон код њега, без обзира што до Мукачева има више од 100 км. Из тог разлога сам често био одсутан на часовима. Моју маму су позивали на разговоре код директора. Међутим, она ме није укоравала јер је схватала да сам чврсто и озбиљно изабрао пут до црквеног олтара. Мајка се ноћима тихо молила да се околности уреде и све прође добро. А лик епископа Саве-строгог монаха, богослова и доброг архијереја-одиграо је одлучујућу улогу у избору школе-богословије у Тројице-Сергијевој лаври коју је и он завршио.
    Чиме се живот монаха у архијерејском чину разликује од битисања обичног монаха?
    Архијерејско служење је исто послушање. У ништа мањој мери (можда чак у већој), подразумева аскетизам и потпуну усресређеност на стицање благодати Духа Светога. Епископи се не ослобађају монашких завета, већ им се додаје још већи терет колосалне одговорности пред Богом, Црквом (која му је поверила апостолско служење) и људима који у њему виде доброг пастира и неоспорни црквени ауторитет.
    Некада људи далеки од Цркве говоре да се постриг може примити тек после васпитавања деце и окончања каријере. Како се ви односите ка таквом мишљењу?
    Најраспрострањенија и најпогубнија заблуда је у томе да се посао спасења може одложити за „касније“. Онај ко је провео младост по законима плоти, тешко да се може ослободити од страсти у старости, када је најтеже борити се са дугогодишњим навикама. Ако се неко остварио као породичан човек, васпитао децу, изградио каријеру, онда је апсолутно неразумљиво: шта ће њему манастир? Није реч о хобију у пензији. Монаштво је горење духа, када за тебе цео свет постаје јалов и трагаш само за једним, неопходним-Царством Божијим.
    А ако бисмо говорили о старости као о искуству и мудрости који су неопходни монаху?
    Монаштво-нису само старији. Духовно искуство се управо и стиче монашким животом. Разуме се, требало би избегавати крајности. Ако су за ступање у брак најбоље године између 20 и 30, за монаштво су између 30 и 40. Може се, наравно, и раније примити постриг, али се тада степен ризика повећава. Сматрам да би са лицима млађим од 20 година требало причекати.
    У ком узрасту су постризали у древним манастирима?
    У древним временима су се дуго припремали за монаштво. Није се инсистирало на томе да младић иде у манастир. По доласку у свету обитељ, особа је дуго била у статусу искушеника. Уколико би се разочарао, могао је да се врати животу у свету.
    Шта радити са онима који сањају о монаштву, а имају породичне обавезе?
    Оставити породицу сањајући о монаштву-није богоугодна ствар. Зашто се препуштати маштаријама које свети оци називају бесовском прелешћу? Ако је Господ позвано на породичан живот, потребно је са хришћанским трпљењем и љубављу носити тај крст, који није ништа мањи од монашког. Требало би одлазити у манастир по благослову духовника и узајамној жељи супружника, наклоњених монаштву и ослобођених од брига о узгајању деце. Главно-уколико нема љубави према молитви, онда се треба уклонити од мисли о монаштву.
    Ваше Високопреосвештенство, како је познато, са монашким ограничењима се слажу и многи мирјани: они, на пример, говоре како је пост користан за здравље. Али, довољно је да монах спомене „сећање на смрт“ и сви окрећу леђа. Шта значи „сећање на смрт“? Да ли је истина да је за одржавање таквог сећања неопходно скоро спавати у гробу?
    Древни подвижници вере су се одрицали овог света, руководећи се не страхом, већ тиме што им је био непривлачан. За њих је пустиња место пуно животне радости и духовног богатства, а не таман и влажан гроб (како погрешно многи мисле). Још је у 5.веку, блажени Дијадох Фотијакијски формулисао опште правило за одлазак од света: „Ми добровољно одбијамо сладости овог живота тек онда када окусимо сладост Божију у свој њеној пуноћи.“ Истински живот се састоји од стицања Божије благодати која освештава и преображава. Њен недостатак доводи до умирања света и апокалиптичких катастрофа као видљивих признака агоније.
    Још један аспект монаштва-посебно, ни са чим неупоредиво служење свету: кроз очишћење срца, молитву и аскезу Божанствени свет улази у душу. Taj свет је срж свега, он преображава читав универзум и реанимира човечанство које умире. Уколико не постане носиоцем духовног света, свет неће преживети. Због тога се , у циљу супротстављања деструктивној сили греха, и прима се монашки постриг.
    Шта можете посаветовати онима који желе да постану монаси?
    Одлука о постригу може бити донесена само при трезвеном и озбиљном размишљању. Неопходна је дубока жеља и да, после дугог искушеништва, човек буде сигуран да је монаштво његов призив. Често сам у прилици да разговарам са младим људима који стоје на раскрсници. Неки од њих кажу: „мислим о монаштву, али се колебам“. У тим случајевима обично одговарам: „Докле год је присутна макар сенка сумње, не треба примати монашки чин. Не треба журити. Боље сачекати макар три године, а затим проверити: да није ослабила жеља, да се није охладила? Грешка може имати трајне последице: прекршивши завете, човек често није у стању да се врати нормалном животу с обизом на то да је задобио духовну трауму.“


    Митрополит бориспољски и броварски Антоније (Паканич)
    Беседу је записао протојереј Владислав Софијчук
    Са руског Ива Бендеља


    Портал «Православни живот»


    19 / 02 / 2016

×
×
  • Креирај ново...