Jump to content

Данче*

Члан
  • Број садржаја

    12556
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    145

Репутација активности

  1. Волим
    Данче* got a reaction from Пг for a Странице, Муслиманска породица обнавља православну цркву (ВИДЕО)   
    Породица Керановић једина ради на обнови цркве с обзиром да остали мјештани нису одушевљени идејом. Синови Самир и Менсуд студирају грађевину па им је ово одлична прилика да покажу шта знајуи науче још нешто ново, а и мајка Фатима често помогне супругу Месуду док су синови у школи. Овај потез муслиманске породице да реновира православну цркву новчано подржавају комшије Срби који су избјегли одавде и годинама живе широм свијета. Месуд истиче да би највише волио да се сви врате на своје, жали што нас је рат подијелио и нада се да ће се неки ипак вратити, да ће се дружити, без обзира на вјеру.
    (Ал Језеера)
     
  2. Волим
    Данче* got a reaction from ines for a Странице, Муслиманска породица обнавља православну цркву (ВИДЕО)   
    Породица Керановић једина ради на обнови цркве с обзиром да остали мјештани нису одушевљени идејом. Синови Самир и Менсуд студирају грађевину па им је ово одлична прилика да покажу шта знајуи науче још нешто ново, а и мајка Фатима често помогне супругу Месуду док су синови у школи. Овај потез муслиманске породице да реновира православну цркву новчано подржавају комшије Срби који су избјегли одавде и годинама живе широм свијета. Месуд истиче да би највише волио да се сви врате на своје, жали што нас је рат подијелио и нада се да ће се неки ипак вратити, да ће се дружити, без обзира на вјеру.
    (Ал Језеера)
     
  3. Волим
    Данче* got a reaction from Bokisha for a Странице, Муслиманска породица обнавља православну цркву (ВИДЕО)   
    Породица Керановић једина ради на обнови цркве с обзиром да остали мјештани нису одушевљени идејом. Синови Самир и Менсуд студирају грађевину па им је ово одлична прилика да покажу шта знајуи науче још нешто ново, а и мајка Фатима често помогне супругу Месуду док су синови у школи. Овај потез муслиманске породице да реновира православну цркву новчано подржавају комшије Срби који су избјегли одавде и годинама живе широм свијета. Месуд истиче да би највише волио да се сви врате на своје, жали што нас је рат подијелио и нада се да ће се неки ипак вратити, да ће се дружити, без обзира на вјеру.
    (Ал Језеера)
     
  4. Волим
    Данче* got a reaction from Сашко for a Странице, Муслиманска породица обнавља православну цркву (ВИДЕО)   
    Породица Керановић једина ради на обнови цркве с обзиром да остали мјештани нису одушевљени идејом. Синови Самир и Менсуд студирају грађевину па им је ово одлична прилика да покажу шта знајуи науче још нешто ново, а и мајка Фатима често помогне супругу Месуду док су синови у школи. Овај потез муслиманске породице да реновира православну цркву новчано подржавају комшије Срби који су избјегли одавде и годинама живе широм свијета. Месуд истиче да би највише волио да се сви врате на своје, жали што нас је рат подијелио и нада се да ће се неки ипак вратити, да ће се дружити, без обзира на вјеру.
    (Ал Језеера)
     
  5. Волим
    Данче* got a reaction from Пг for a Странице, МОНАШЕЊЕ У ВИСОКИМ ДЕЧАНИМА: Епископ Теодосије замонашио италијана Франческа Скарфија и професора Призренске Богословије   
    Епископ Теодосије је истог дана у Високим Дечанима рукоположио у чин јеромонаха јерођакона Никиту, а у чин ђакона професора Милана из Призренске Богословије.
    Светој Архијерејској Литургији и чину монашења и рукоположења у Високим Дечанима присуствовали су сви богословци и професори Призренске Богословије, као и студенти медицине из Косовске Митровице који су у три аутобуса дошли у Дечане и остале Метохијске светиње.



    http://www.tvhram.rs/monashenje-u-visokim-dechanima-episkop-teodosije-zamonashio-italijana-francheska-skarfija-i
  6. Волим
    Данче* got a reaction from Blaža Željko for a Странице, МОНАШЕЊЕ У ВИСОКИМ ДЕЧАНИМА: Епископ Теодосије замонашио италијана Франческа Скарфија и професора Призренске Богословије   
    Епископ Теодосије је истог дана у Високим Дечанима рукоположио у чин јеромонаха јерођакона Никиту, а у чин ђакона професора Милана из Призренске Богословије.
    Светој Архијерејској Литургији и чину монашења и рукоположења у Високим Дечанима присуствовали су сви богословци и професори Призренске Богословије, као и студенти медицине из Косовске Митровице који су у три аутобуса дошли у Дечане и остале Метохијске светиње.



    http://www.tvhram.rs/monashenje-u-visokim-dechanima-episkop-teodosije-zamonashio-italijana-francheska-skarfija-i
  7. Волим
    Данче* got a reaction from Tavita for a Странице, МОНАШЕЊЕ У ВИСОКИМ ДЕЧАНИМА: Епископ Теодосије замонашио италијана Франческа Скарфија и професора Призренске Богословије   
    Епископ Теодосије је истог дана у Високим Дечанима рукоположио у чин јеромонаха јерођакона Никиту, а у чин ђакона професора Милана из Призренске Богословије.
    Светој Архијерејској Литургији и чину монашења и рукоположења у Високим Дечанима присуствовали су сви богословци и професори Призренске Богословије, као и студенти медицине из Косовске Митровице који су у три аутобуса дошли у Дечане и остале Метохијске светиње.



    http://www.tvhram.rs/monashenje-u-visokim-dechanima-episkop-teodosije-zamonashio-italijana-francheska-skarfija-i
  8. Волим
    Данче* got a reaction from ines for a Странице, МОНАШЕЊЕ У ВИСОКИМ ДЕЧАНИМА: Епископ Теодосије замонашио италијана Франческа Скарфија и професора Призренске Богословије   
    Епископ Теодосије је истог дана у Високим Дечанима рукоположио у чин јеромонаха јерођакона Никиту, а у чин ђакона професора Милана из Призренске Богословије.
    Светој Архијерејској Литургији и чину монашења и рукоположења у Високим Дечанима присуствовали су сви богословци и професори Призренске Богословије, као и студенти медицине из Косовске Митровице који су у три аутобуса дошли у Дечане и остале Метохијске светиње.



    http://www.tvhram.rs/monashenje-u-visokim-dechanima-episkop-teodosije-zamonashio-italijana-francheska-skarfija-i
  9. Волим
    Данче* got a reaction from Bokisd for a Странице, МОНАШЕЊЕ У ВИСОКИМ ДЕЧАНИМА: Епископ Теодосије замонашио италијана Франческа Скарфија и професора Призренске Богословије   
    Епископ Теодосије је истог дана у Високим Дечанима рукоположио у чин јеромонаха јерођакона Никиту, а у чин ђакона професора Милана из Призренске Богословије.
    Светој Архијерејској Литургији и чину монашења и рукоположења у Високим Дечанима присуствовали су сви богословци и професори Призренске Богословије, као и студенти медицине из Косовске Митровице који су у три аутобуса дошли у Дечане и остале Метохијске светиње.



    http://www.tvhram.rs/monashenje-u-visokim-dechanima-episkop-teodosije-zamonashio-italijana-francheska-skarfija-i
  10. Волим
    Данче* got a reaction from александар живаљев for a Странице, МОНАШЕЊЕ У ВИСОКИМ ДЕЧАНИМА: Епископ Теодосије замонашио италијана Франческа Скарфија и професора Призренске Богословије   
    Епископ Теодосије је истог дана у Високим Дечанима рукоположио у чин јеромонаха јерођакона Никиту, а у чин ђакона професора Милана из Призренске Богословије.
    Светој Архијерејској Литургији и чину монашења и рукоположења у Високим Дечанима присуствовали су сви богословци и професори Призренске Богословије, као и студенти медицине из Косовске Митровице који су у три аутобуса дошли у Дечане и остале Метохијске светиње.



    http://www.tvhram.rs/monashenje-u-visokim-dechanima-episkop-teodosije-zamonashio-italijana-francheska-skarfija-i
  11. Волим
    Данче* got a reaction from ines for a Странице, Противотров за ђавоиманост   
    А ко је ђавоиман? То је човек, опседнут духовима злобе у поднебесју (Еф. 6, 12). О демонима, о њиховом начелнику – сатани, написано је много у Светом Писму. Сам Исус Христос их је много пута истеривао из људи и рекао је потпуно јасно о томе да демони, напустивши човека могу поново да се врате: ''Кад нечисти дух изиђе из човјека, пролази кроз безводна мјеста тражећи покоја, и не налазећи говори: Вратићу се у дом свој откуда сам изишао. И дошавши нађе пометен и украшен. Тада отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши обитавају ондје; и потоње стање бива човјеку ономе горе од првога'' (Лк. 11, 24-26).
    Како да не верујемо у постојање ђавола и демона ако знамо до које безграничне дрскости је дошао сатана – искушавао је Самог Господа Исуса Христа после Његовог четрдесетодневног поста у пустињи. У Светом Писму – Јеванђељу и у апостолским посланицама – наведен је цео низ указивања на то да кнез свијета овог (Јн. 14, 30) већ влада. Он је увек међу нама, у атмосфери која нас окружује, и заједно с њим су легиони његових слугу.
    Има много људи, који су због потпуног одсуства вере у Бога лако доступни духовима злобе. Њихова срца служе као обитавалиште демона. Овакве људе ништа не кошта да закољу породицу с петоро деце, да закољу мало дете; они цео свој живот проводе у пљачкама, пијанству и разврату. Зар то нису ђавоимани?
    А шта ћемо рећи о нама самима, о хришћанима који знамо да постоји сатана, који се плашимо њега и духова злобе из поднебесја? Да ли смо ми слободни од демонске опседнутости? Стално, сваког дана, сваког часа демонске силе проничу у наша срца. Јер, зар у нама имало гордости, злобе и човекомрштва? Зар има мало људи који се помоливши се у храму враћају кући и почињу да гризу своје ближње? Има, на нашу срамоту чак и оних који су у стању да учине лоповлук и блуд, који су лако приступачни демонској сили, свакој похоти и страстима.
    Али, нећемо говорити о онима који се могу назвати демонским играчкама. Поразговарајмо о стању душа оних који не краду, не чине прељубу, не псују, не одају се страстима, о онима који наводно воде беспрекоран живот, који су одани послу који је користан за људе, на пример, лекарском раду. Недавно је код мене као професора дошла девојка-лекарка на лечење. "Реците о чему се ради?" – "Па, ето, мучи ме неурастенија." – "У чему се она огледа?" – "Немам мира: све ме нервира, најмања примедба на послу ме избацује из такта, одмах губим власт над собом и без краја плачем због сваке ситнице."
    Знам шта је неурастенија и јасно ми је да то уопште није она. Почињем да анализирам девојчино душевно стање, распитујем се о свему, сазнајем каква су њена интересовања – хирургија и још понешто – из реда душевног: мало књижевност и уметност. ''Шта вас занима у животу? Само хирурхија? То је врло мало. Ви чините прве кораке у хирургији, а ја сам прошао дуг пут, дошао сам до славног краја и рећи ћу вам да то за мене уопште није главно."
    Постоји нешто неизмерно важније. Људска душа је бездано дубока. Постојали су највећи хришћански подвижници који су цео живот проводили у непрестаној молитви и посту. Дубина њиховог живота је долазила до тога да су попут апостола Павла и преподобног Серафима Саровског за живота узети до трећег неба и видели су оно што очекује свеце у вечном животу. Постојали су подвижници побожости који су написали велика дела, која су дошла до нас, којима се хранимо као најдрагоценијом духовном храном. Све њихове помисли и стремљења су били усредсређени на најважнија трагања духа. Они су поседовали драгоцено благо – сабраност душе на помислима о Богу.
    Да ли данас тако живе сви људи? Да ли ми живимо у дубинама нашег духа? Да ли се бавимо размишљањем о души, о најважнијим задацима које треба да разрешимо – о нашем животу? Не, ми се бавимо кућним и службеним пословима, трчањем за почастима, за имућним животом, а захтеви духа су нам туђи. Људи не само да не траже сабраност душе, већ, напротив, теже ка томе да угуше сва немирна трагања духа, траже расејаност: у гомилама иду у биоскоп, препуштају се вулгарним разонодама. Они не подносе усамљеност, увек им је потребно друштво доконих људи сличних њима с којима губе време у разонодама, брбљању и псовкама, у игрању карата – и тако одвлаче своја срца и мисли од највишег. Тако је било и с оном девојком о којој сам испричао. Зашто је увек плакала и била нервозна? Зато што њена душа није знала за мир, она је духовно гладовала.
    Древни хришћански писац из II века Тертулијан је задивљујуће дубоко и тачно рекао: "Душа је по природи хришћанка." Ако се не храни духовном храном наступа тешка хронична глад. У случају духовне глади, као и телесне, човек постаје нервозан и из његових очију лако врцају сузе. И нема му мира, и не може да се заборави ни у каквим разонодама. То је знак да се човек предао демонским лукавствима.
    Зашто се људи хватају на демонске мамце?
    Човек живи у друштвеној средини, његово схватање света, његове мисли, жеље и дела у огромној мери зависе од утицаја средине која га окружује. Ако се здрав човек дуго времена буде налазио поред човека који болује од туберкулозе и удисао ваздух око болесника, засићен најситнијим капљицама влаге, која садржи туберкулозне бациле, удишући овај ваздух сам се заражава. На сличан начин се заражавамо и од грипозног болесника.
    Тако је и у духовном животу. Ако човек живи у атмосфери мноштва духова злобе у поднебесју, међу саблазнима и развраћености, глупости и вулгарности, у атмосфери незадрживих људских страсти, његова душа не може да се не зарази прљавштином.
    Куда да одемо од ове смртне духовне опасности? Где је наша заштита од демона? На сва тешка питања тражите одговор у Светом Писму. Противотров од заразе нам је пре неколико миленијума дао свети пророк Давид: ''Та, у Бога је мир души мојој, од Њега је спасење моје! Та, он је град мој и спасење моје, уточиште моје, нећу посрнути нимало'' (Пс. 62, 1-2).
    Ако се будемо бавили послом корисним за ближње увек тежећи ка сабраности душе, чистоти и светости, живећи у љубави према Богу и људима, лукави ће са срамотом напустити наше срце. Међутим, дешава се да се непријатељ поново враћа и налази потпуно гостопримство, јер поново лако и брзо пуштамо нечистоту и злобу у своја срца. ''Тада отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши обитавају ондје; и потоње стање бива човјеку ономе горе од првога''.
    Нека се не деси никоме од нас никада ова страшна несрећа, и нека не нађу духови злобе из поднебесја приступ нама. Нека буду наша срца увек чиста и света. Амин.
    Свети Лука кримски
    Извор: pravoslavie.ru 
  12. Волим
    Данче* got a reaction from aliluja for a Странице, Противотров за ђавоиманост   
    А ко је ђавоиман? То је човек, опседнут духовима злобе у поднебесју (Еф. 6, 12). О демонима, о њиховом начелнику – сатани, написано је много у Светом Писму. Сам Исус Христос их је много пута истеривао из људи и рекао је потпуно јасно о томе да демони, напустивши човека могу поново да се врате: ''Кад нечисти дух изиђе из човјека, пролази кроз безводна мјеста тражећи покоја, и не налазећи говори: Вратићу се у дом свој откуда сам изишао. И дошавши нађе пометен и украшен. Тада отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши обитавају ондје; и потоње стање бива човјеку ономе горе од првога'' (Лк. 11, 24-26).
    Како да не верујемо у постојање ђавола и демона ако знамо до које безграничне дрскости је дошао сатана – искушавао је Самог Господа Исуса Христа после Његовог четрдесетодневног поста у пустињи. У Светом Писму – Јеванђељу и у апостолским посланицама – наведен је цео низ указивања на то да кнез свијета овог (Јн. 14, 30) већ влада. Он је увек међу нама, у атмосфери која нас окружује, и заједно с њим су легиони његових слугу.
    Има много људи, који су због потпуног одсуства вере у Бога лако доступни духовима злобе. Њихова срца служе као обитавалиште демона. Овакве људе ништа не кошта да закољу породицу с петоро деце, да закољу мало дете; они цео свој живот проводе у пљачкама, пијанству и разврату. Зар то нису ђавоимани?
    А шта ћемо рећи о нама самима, о хришћанима који знамо да постоји сатана, који се плашимо њега и духова злобе из поднебесја? Да ли смо ми слободни од демонске опседнутости? Стално, сваког дана, сваког часа демонске силе проничу у наша срца. Јер, зар у нама имало гордости, злобе и човекомрштва? Зар има мало људи који се помоливши се у храму враћају кући и почињу да гризу своје ближње? Има, на нашу срамоту чак и оних који су у стању да учине лоповлук и блуд, који су лако приступачни демонској сили, свакој похоти и страстима.
    Али, нећемо говорити о онима који се могу назвати демонским играчкама. Поразговарајмо о стању душа оних који не краду, не чине прељубу, не псују, не одају се страстима, о онима који наводно воде беспрекоран живот, који су одани послу који је користан за људе, на пример, лекарском раду. Недавно је код мене као професора дошла девојка-лекарка на лечење. "Реците о чему се ради?" – "Па, ето, мучи ме неурастенија." – "У чему се она огледа?" – "Немам мира: све ме нервира, најмања примедба на послу ме избацује из такта, одмах губим власт над собом и без краја плачем због сваке ситнице."
    Знам шта је неурастенија и јасно ми је да то уопште није она. Почињем да анализирам девојчино душевно стање, распитујем се о свему, сазнајем каква су њена интересовања – хирургија и још понешто – из реда душевног: мало књижевност и уметност. ''Шта вас занима у животу? Само хирурхија? То је врло мало. Ви чините прве кораке у хирургији, а ја сам прошао дуг пут, дошао сам до славног краја и рећи ћу вам да то за мене уопште није главно."
    Постоји нешто неизмерно важније. Људска душа је бездано дубока. Постојали су највећи хришћански подвижници који су цео живот проводили у непрестаној молитви и посту. Дубина њиховог живота је долазила до тога да су попут апостола Павла и преподобног Серафима Саровског за живота узети до трећег неба и видели су оно што очекује свеце у вечном животу. Постојали су подвижници побожости који су написали велика дела, која су дошла до нас, којима се хранимо као најдрагоценијом духовном храном. Све њихове помисли и стремљења су били усредсређени на најважнија трагања духа. Они су поседовали драгоцено благо – сабраност душе на помислима о Богу.
    Да ли данас тако живе сви људи? Да ли ми живимо у дубинама нашег духа? Да ли се бавимо размишљањем о души, о најважнијим задацима које треба да разрешимо – о нашем животу? Не, ми се бавимо кућним и службеним пословима, трчањем за почастима, за имућним животом, а захтеви духа су нам туђи. Људи не само да не траже сабраност душе, већ, напротив, теже ка томе да угуше сва немирна трагања духа, траже расејаност: у гомилама иду у биоскоп, препуштају се вулгарним разонодама. Они не подносе усамљеност, увек им је потребно друштво доконих људи сличних њима с којима губе време у разонодама, брбљању и псовкама, у игрању карата – и тако одвлаче своја срца и мисли од највишег. Тако је било и с оном девојком о којој сам испричао. Зашто је увек плакала и била нервозна? Зато што њена душа није знала за мир, она је духовно гладовала.
    Древни хришћански писац из II века Тертулијан је задивљујуће дубоко и тачно рекао: "Душа је по природи хришћанка." Ако се не храни духовном храном наступа тешка хронична глад. У случају духовне глади, као и телесне, човек постаје нервозан и из његових очију лако врцају сузе. И нема му мира, и не може да се заборави ни у каквим разонодама. То је знак да се човек предао демонским лукавствима.
    Зашто се људи хватају на демонске мамце?
    Човек живи у друштвеној средини, његово схватање света, његове мисли, жеље и дела у огромној мери зависе од утицаја средине која га окружује. Ако се здрав човек дуго времена буде налазио поред човека који болује од туберкулозе и удисао ваздух око болесника, засићен најситнијим капљицама влаге, која садржи туберкулозне бациле, удишући овај ваздух сам се заражава. На сличан начин се заражавамо и од грипозног болесника.
    Тако је и у духовном животу. Ако човек живи у атмосфери мноштва духова злобе у поднебесју, међу саблазнима и развраћености, глупости и вулгарности, у атмосфери незадрживих људских страсти, његова душа не може да се не зарази прљавштином.
    Куда да одемо од ове смртне духовне опасности? Где је наша заштита од демона? На сва тешка питања тражите одговор у Светом Писму. Противотров од заразе нам је пре неколико миленијума дао свети пророк Давид: ''Та, у Бога је мир души мојој, од Њега је спасење моје! Та, он је град мој и спасење моје, уточиште моје, нећу посрнути нимало'' (Пс. 62, 1-2).
    Ако се будемо бавили послом корисним за ближње увек тежећи ка сабраности душе, чистоти и светости, живећи у љубави према Богу и људима, лукави ће са срамотом напустити наше срце. Међутим, дешава се да се непријатељ поново враћа и налази потпуно гостопримство, јер поново лако и брзо пуштамо нечистоту и злобу у своја срца. ''Тада отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши обитавају ондје; и потоње стање бива човјеку ономе горе од првога''.
    Нека се не деси никоме од нас никада ова страшна несрећа, и нека не нађу духови злобе из поднебесја приступ нама. Нека буду наша срца увек чиста и света. Амин.
    Свети Лука кримски
    Извор: pravoslavie.ru 
  13. Волим
    Данче* got a reaction from Kaludjerovic Sreten for a Странице, Русија: За 28 година отворено 29 хиљада храмова   
    -Данас имамо 35.000 храмова, односно, за 28 година отворили смо 29 хиљада храмова. У једној години отвара се више од хиљаду, или по три храма у једном дану... Имали смо три духовне школе, а данас их је преко педесет, изјавио је Митрополит. По речима владике Илариона, у историји Русије никада није било таквог раста вере какав видимо у последњих 28 година.
    -Осим тога, не знам за сличан преседан било где и било када у историји човечанства. Знамо да је епоха Константина Великог у 4. веку била обележена изградњом храмова свуда по свету, масовним крштењима, али данас не располажемо статистичким подацима за тај период, док је наше време статистички уписано, додао је митрополит Иларион у свом обраћању. Приметивши да данас често можемо чути како друштво живи у постхришћанској епохи, представник Руске Православне Цркве је изјавио да се у Русији то уопште не осећа. -Видели смо својим очима снагу хришћанства, која нам данас омогућава отварање по три храма на дан. Видели смо како хришћанство преображава животе људи, и колико је увек актуелан Христос, као и Његове проповеди, навео је у закључку Митрополит.
     
          
    Професори и ученици школа из Рима, Милана, Напуља, Торина и Палерма, којима руководи католичко Друштво Исуса, узели су учешће у сусрету са руководиоцем Одељења спољних црквених послова Московске Патријаршије.
    превод ђакон др Александар Прашчевић
    Извор : православие.ру
      Информативна служба Српске Православне Цркве
    19 / 10 / 2016
  14. Волим
    Данче* got a reaction from александар живаљев for a Странице, Противотров за ђавоиманост   
    А ко је ђавоиман? То је човек, опседнут духовима злобе у поднебесју (Еф. 6, 12). О демонима, о њиховом начелнику – сатани, написано је много у Светом Писму. Сам Исус Христос их је много пута истеривао из људи и рекао је потпуно јасно о томе да демони, напустивши човека могу поново да се врате: ''Кад нечисти дух изиђе из човјека, пролази кроз безводна мјеста тражећи покоја, и не налазећи говори: Вратићу се у дом свој откуда сам изишао. И дошавши нађе пометен и украшен. Тада отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши обитавају ондје; и потоње стање бива човјеку ономе горе од првога'' (Лк. 11, 24-26).
    Како да не верујемо у постојање ђавола и демона ако знамо до које безграничне дрскости је дошао сатана – искушавао је Самог Господа Исуса Христа после Његовог четрдесетодневног поста у пустињи. У Светом Писму – Јеванђељу и у апостолским посланицама – наведен је цео низ указивања на то да кнез свијета овог (Јн. 14, 30) већ влада. Он је увек међу нама, у атмосфери која нас окружује, и заједно с њим су легиони његових слугу.
    Има много људи, који су због потпуног одсуства вере у Бога лако доступни духовима злобе. Њихова срца служе као обитавалиште демона. Овакве људе ништа не кошта да закољу породицу с петоро деце, да закољу мало дете; они цео свој живот проводе у пљачкама, пијанству и разврату. Зар то нису ђавоимани?
    А шта ћемо рећи о нама самима, о хришћанима који знамо да постоји сатана, који се плашимо њега и духова злобе из поднебесја? Да ли смо ми слободни од демонске опседнутости? Стално, сваког дана, сваког часа демонске силе проничу у наша срца. Јер, зар у нама имало гордости, злобе и човекомрштва? Зар има мало људи који се помоливши се у храму враћају кући и почињу да гризу своје ближње? Има, на нашу срамоту чак и оних који су у стању да учине лоповлук и блуд, који су лако приступачни демонској сили, свакој похоти и страстима.
    Али, нећемо говорити о онима који се могу назвати демонским играчкама. Поразговарајмо о стању душа оних који не краду, не чине прељубу, не псују, не одају се страстима, о онима који наводно воде беспрекоран живот, који су одани послу који је користан за људе, на пример, лекарском раду. Недавно је код мене као професора дошла девојка-лекарка на лечење. "Реците о чему се ради?" – "Па, ето, мучи ме неурастенија." – "У чему се она огледа?" – "Немам мира: све ме нервира, најмања примедба на послу ме избацује из такта, одмах губим власт над собом и без краја плачем због сваке ситнице."
    Знам шта је неурастенија и јасно ми је да то уопште није она. Почињем да анализирам девојчино душевно стање, распитујем се о свему, сазнајем каква су њена интересовања – хирургија и још понешто – из реда душевног: мало књижевност и уметност. ''Шта вас занима у животу? Само хирурхија? То је врло мало. Ви чините прве кораке у хирургији, а ја сам прошао дуг пут, дошао сам до славног краја и рећи ћу вам да то за мене уопште није главно."
    Постоји нешто неизмерно важније. Људска душа је бездано дубока. Постојали су највећи хришћански подвижници који су цео живот проводили у непрестаној молитви и посту. Дубина њиховог живота је долазила до тога да су попут апостола Павла и преподобног Серафима Саровског за живота узети до трећег неба и видели су оно што очекује свеце у вечном животу. Постојали су подвижници побожости који су написали велика дела, која су дошла до нас, којима се хранимо као најдрагоценијом духовном храном. Све њихове помисли и стремљења су били усредсређени на најважнија трагања духа. Они су поседовали драгоцено благо – сабраност душе на помислима о Богу.
    Да ли данас тако живе сви људи? Да ли ми живимо у дубинама нашег духа? Да ли се бавимо размишљањем о души, о најважнијим задацима које треба да разрешимо – о нашем животу? Не, ми се бавимо кућним и службеним пословима, трчањем за почастима, за имућним животом, а захтеви духа су нам туђи. Људи не само да не траже сабраност душе, већ, напротив, теже ка томе да угуше сва немирна трагања духа, траже расејаност: у гомилама иду у биоскоп, препуштају се вулгарним разонодама. Они не подносе усамљеност, увек им је потребно друштво доконих људи сличних њима с којима губе време у разонодама, брбљању и псовкама, у игрању карата – и тако одвлаче своја срца и мисли од највишег. Тако је било и с оном девојком о којој сам испричао. Зашто је увек плакала и била нервозна? Зато што њена душа није знала за мир, она је духовно гладовала.
    Древни хришћански писац из II века Тертулијан је задивљујуће дубоко и тачно рекао: "Душа је по природи хришћанка." Ако се не храни духовном храном наступа тешка хронична глад. У случају духовне глади, као и телесне, човек постаје нервозан и из његових очију лако врцају сузе. И нема му мира, и не може да се заборави ни у каквим разонодама. То је знак да се човек предао демонским лукавствима.
    Зашто се људи хватају на демонске мамце?
    Човек живи у друштвеној средини, његово схватање света, његове мисли, жеље и дела у огромној мери зависе од утицаја средине која га окружује. Ако се здрав човек дуго времена буде налазио поред човека који болује од туберкулозе и удисао ваздух око болесника, засићен најситнијим капљицама влаге, која садржи туберкулозне бациле, удишући овај ваздух сам се заражава. На сличан начин се заражавамо и од грипозног болесника.
    Тако је и у духовном животу. Ако човек живи у атмосфери мноштва духова злобе у поднебесју, међу саблазнима и развраћености, глупости и вулгарности, у атмосфери незадрживих људских страсти, његова душа не може да се не зарази прљавштином.
    Куда да одемо од ове смртне духовне опасности? Где је наша заштита од демона? На сва тешка питања тражите одговор у Светом Писму. Противотров од заразе нам је пре неколико миленијума дао свети пророк Давид: ''Та, у Бога је мир души мојој, од Њега је спасење моје! Та, он је град мој и спасење моје, уточиште моје, нећу посрнути нимало'' (Пс. 62, 1-2).
    Ако се будемо бавили послом корисним за ближње увек тежећи ка сабраности душе, чистоти и светости, живећи у љубави према Богу и људима, лукави ће са срамотом напустити наше срце. Међутим, дешава се да се непријатељ поново враћа и налази потпуно гостопримство, јер поново лако и брзо пуштамо нечистоту и злобу у своја срца. ''Тада отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши обитавају ондје; и потоње стање бива човјеку ономе горе од првога''.
    Нека се не деси никоме од нас никада ова страшна несрећа, и нека не нађу духови злобе из поднебесја приступ нама. Нека буду наша срца увек чиста и света. Амин.
    Свети Лука кримски
    Извор: pravoslavie.ru 
  15. Волим
    Данче* got a reaction from kopitar for a Странице, Осам година за верску пропаганду   
    Хапшење
    Сутрадан су ме позвали на разговор. Испитивао ме је образован човек. На крају испитивања је признао да је похађао богословију, али да није нашао заједнички језик са Црквом, и сада ствара нови свет. Разговор је био дугачак и досадан. На крају ми је рекао: „Можете бити слободни ако нам дате обећање да се нећете понашати као што сте се до сада понашали. Видимо да имате утицај на народ. Обећајте да нећете користити тај утицај у верске сврхе.“
    Испоставило се да су ме окривили за подметање пројављивања иконе. Негодовао сам: „Како сам могао у туђем дому, и то у дому секретара комсомолске организације да урадим било шта?!“ Али, остали су при свом. Тада ми је речено: „Обећајте да ћете престати да ширите назадњаштво и да ћете свим силама помагати Народном фронту“. А „Народни фронт“ је била лукава фраза. У суштини то је била комунистичка партија Југославије, конкретно титовска линија. Одговорио сам да сам лојалан грађанин Југославије, да никада нисам ишао против власти, али да, са друге стране, не могу да пристанем на оно што није у складу са Јеванђељем. Узвратио је: „Па, добро, сада сте себи потписали пресуду.“ Опростили смо се. Следећег дана је дошао са два наоружана војника и ухапсили су ме.
     
    Све се то догађало уочи храмовног празника у селу Пачир. Храм је био посвећен Светим апостолима Петру и Павлу. Допутовао сам тамо због вечерње службе. Спремао сам ту поново пројављену икону, јер је следећег дана, након празновања Светих апостола Петра и Павла, био празник Сабора дванаесторице апостола. Матеј је био један од дванаесторице апостола, јеванђелист и зато, како сам мислио, икона је по Примислу Божијем доспела за тај дан. За то сам се спремао.  
    Али су ме ухапсили. Не само мене, већ и велики број парохијана који су се бацили да ме бране. Све се одиграло на празних Светих апостола Петра и Павла. Храм је био затворен. Чувар је седео у кућици и дрхтао од страха да ће га убити. Довезли су нас у Бачку Тополу. Био је то центар округа, удаљен неких дванаест километара од села Пачир. Кренули су да испитују. Седео сам и чекао. Чуо сам неке телефонске разговоре, позиве и преговоре. Изненада је пришао полицајац који нас је ухапсио и обратио ми се: „Тамо се окупио народ и моле да будете ослобођени како бисте служили цркви. Решили смо да им изађемо у сусрет. Ми ћемо вас одвести тамо. Али, понашајте се разумно! Ако будете радили нешто како не треба, сами знате...“
    Сео је на мотоцикл. Мене је сместио иза. Био сам у мантији. Помислио сам, ако се крајеви мантије подвуку под точак, слетећемо. Никада у животу се нисам возио таквом брзином. Одузимало је дах. Пролетели смо тих дванаест километара и зауставили се код градске управе. Народ је викао: „Вратите нам свештеника! Немате права да забрањујете богослужења. Нарушавате нашу верску слободу.“ Био сам дирнут храброшћу и одлучношћу тих људи.
    Када смо пристигли, полицајац је рекао: „Идите тамо“. Остао је да стоји, није желео да приђе народу. Ја сам се попео на неке таљиге и обратио се верницима: „Умирите се, служба ће бити. Данас ћемо се молити, и прославити празник Петра и Павла, и урадићемо све како доликује. Идите мирно у цркву.“ Тамо је било много омладине. Уочи празника, када су ме два војника ухапсила, и после, када сам седео у подруму који је потом претворен у затвор, и касније, током испитивања- све је подсећало на Велики Петак. А наш пут у храм је подсећао на Васкршњу литију: народ је певао, омладина викала: „Живио попа“.
    Наравно да сам схватао да се неће све тако једноставно завршити, да је ово само почетак. Али, без обзира, била је то изузетна победа, победа верујућих, црквених људи који су се осмелили на тако одважан корак. Како сам и претпостављао, неки од њих, најтоплији и најревноснији платили су животом.
    После пар дана, опет сам био ухапшен. Био је измишљен суд. Моју кривицу „судије“ нису могле да докажу. Нису могли чак да искористе икону, јер су је уништили.
    Када сам завршио у затвору и када је изречена пресуда: осам година „за прекорачење дозвољене верске пропаганде“ („прекорачење дозвољене верске пропаганде“), схватио сам да сам закорачио на пут страдања за веру, пут којим су многи ишли. Било је тешких тренутака, али ми је Бог увек помагао духовно. Пребацивали су ме из затвора у затвор-не знам из којих разлога и са каквим циљем. Било је све укупно шест затвора, док ме на крају нису сместили у логор, где је требало да одседим осам година.
    Услови живота у затвору су били тешки. У једном од њих-ужасни. Ћелије су биле пренатрпане, затвореници су буквално спавали једни на другима. Ако је некоме требало да устане, прескакао је преко руку и ногу. Зато су се све време чуле грубе псовке. То је био ад.
    И видим сан- Серафим Саровски: „Што си се ражалостио? Радуј се због тога, радуј се. Христос воскресе!“
    Десило се да сам од умора заспао, а да се нисам помолио. Сањам: гледа ме старац са седом, у два прамена подељеном брадом. Препознајем га: то је Серафим Саровски: „Што си се ражалостио? Зашто се толико бринеш? Ја сам себи направио такав живот да би онај стари, грешни човек у мени умро, а нови васкрсао; а ти си добио то-ниси сам направио, него добио. Радуј се због тога, радуј се. Христос воскресе!“
    Пробудио сам се. Било је све другачије. Споља гледано, ништа се није променило, али унутрашње-био сам други човек. Тог дана, а тако се по промислу догодило, први пут за неколико месеци су нам дали папир како бисмо писали писма ближњима. Нисам издржао, не обазирући се на околину, написао сам: „Ове ноћи ме је посетио Серафим и бодрио ме.“ Вероватно да нико није приметио написано или није разумео смисао. Моја супруга је добила писмо, и оно ју је обрадовало.
     
          
    У логору
    Шта се догађало са мојом „супругом“ Марусјом у то време и до тога? Предавала је руски и енглески језик у средњој школи. После мог хапшења, директор ју је позвала и у сузама испричала како је добила наредбу да је отпусте. Са изговором да не може супруга народног непријатеља да васпитава омладину. Отишла је кући. Чекала су је двојица наших синова, биолошки и усвојени. Сви су, наравно, били потресени. А Марусја је, како су ми потом испричали, пришла кућном иконостасу и почела да се моли.
    У своје време, још као девојчица, у Курску је посећивала храм Казанске Мајке Божије, који су изградили родитељи преподобног Серафима. Видела је то место где је мали Прохор Мошнин пао са звоника. Мајка је у ужасу дотрчала, мислећи да је он погинуо, а дечак је стајао читав и без огреботине. Супруга је отишла тамо јер је много поштовала Серафима. Почела је да му се моли за помоћ. «И одједном,-како је касније говорила,-осетила сам да између мене и другог света нема препрека, да је овде. Осетила сам да неко стоји иза мојих леђа и говори ми: „Не бој се, узимам га под своју заштиту“. Погледала сам около, физички никог није било. Схватила сам да је то био преподобни Серафим. Тада сам заплакала и рекла: Боже мој, нисам тога достојна.“»
    После неког времена-позив: долази родитељ једног од њених ученика и говори: „Да ли бисте пристали да дајете приватне часове?“ Затим су дошли и други родитељи. Убрзо је боље зарађивала од приватних часова, него што је зарађивала у гимназији. Имала је чак могућност да ми шаље пошиљке, које су ми помогле да преживим.
    У логору смо сви, колико нас је било, вукли вагоне за локомотиву. Вукли смо их као бурлаци. Руке су ми биле покривене гнојним ранама, јер је чистоћа била ужасна, а хигијене није ни било. Требало је вући тешка колица са песком узбрдо. Био сам млад, снажан, и поред тога, било јако тешко. Поцепао сам кошуљу и увезао је тако да колица не додирују ране. Дешавао се да сам падао. Тада би чувар прилазио и ударао би ме ногом: „Устај!“
    1950. године се одједном све променило. Наравно, нисмо знали због чега. То је био моменат када је Запад почео да пружа Титу помоћ у његовом супротстављању Стаљину. У логор је дошла међународна комисија да провери услове у којима живе затвореници. Од тог тренутка ужасни затвор скоро да се претворио у бању. Мој сабрат и ја смо морали да производемо дневно 700 цигли од глине. Пунили смо модле глином, глина се сушила и потом пекла. Ако затвореници нису испуњавали норму, били су кажњавани. Сабрата и мене нису ни једном казнили-увек смо стизали да испунимо задатак. На крају крајева, постало је могуће: услови су били лакши, боље су нас хранили.
    Једини начин да се преживи у таквим условима су вежбе. Ја сам то схватио и почео да правим велике метаније
    Једном, а било је то на Васкрс, добио сам добру пошиљку. Знао сам да се у логору налази свештениј Алексеј Крижко којег сам и лично познавао. Срели смо се у затвору, али су нас тада раздвојили. И ето, решио сам да га обрадујем. Послао сам му преко једног затвореника пошиљку са васкршњим поздравом у нади да ме неће одати. Али је стражар видео поклон. Почела је истрага. Ставили су ме у самицу. Не знам шта се десило са тим свештеником, више га нисам видео.
    Самица је била камена кутија без прозора. Бетонски зид, без грејања. Зима, а ја нисам имао топлу одећу. Једини начин да преживим у тим условима, без болести-биле су вежбе. Схватио сам то и почео да правим велике метаније. Када бих се угрејао, легао бих да спавам. До тренутка док нисам почињао да дрхтим од зиме. Будио сам се и опет правио метаније. Чуо сам како су стражари, гледајући кроз отвор, коментарисали: скроз је полудео. Али сам ја настављао „да лудим“. Само тако сам издржао. Испоставља се да се уз помоћ метанија може преживети зими, без хране. Слава Ти, Господе, слава Ти!
    Епископ Василије (Родзјанко)
    Православие.Ru.    
  16. Волим
    Данче* got a reaction from Mилена КШ for a Странице, Осам година за верску пропаганду   
    Хапшење
    Сутрадан су ме позвали на разговор. Испитивао ме је образован човек. На крају испитивања је признао да је похађао богословију, али да није нашао заједнички језик са Црквом, и сада ствара нови свет. Разговор је био дугачак и досадан. На крају ми је рекао: „Можете бити слободни ако нам дате обећање да се нећете понашати као што сте се до сада понашали. Видимо да имате утицај на народ. Обећајте да нећете користити тај утицај у верске сврхе.“
    Испоставило се да су ме окривили за подметање пројављивања иконе. Негодовао сам: „Како сам могао у туђем дому, и то у дому секретара комсомолске организације да урадим било шта?!“ Али, остали су при свом. Тада ми је речено: „Обећајте да ћете престати да ширите назадњаштво и да ћете свим силама помагати Народном фронту“. А „Народни фронт“ је била лукава фраза. У суштини то је била комунистичка партија Југославије, конкретно титовска линија. Одговорио сам да сам лојалан грађанин Југославије, да никада нисам ишао против власти, али да, са друге стране, не могу да пристанем на оно што није у складу са Јеванђељем. Узвратио је: „Па, добро, сада сте себи потписали пресуду.“ Опростили смо се. Следећег дана је дошао са два наоружана војника и ухапсили су ме.
     
    Све се то догађало уочи храмовног празника у селу Пачир. Храм је био посвећен Светим апостолима Петру и Павлу. Допутовао сам тамо због вечерње службе. Спремао сам ту поново пројављену икону, јер је следећег дана, након празновања Светих апостола Петра и Павла, био празник Сабора дванаесторице апостола. Матеј је био један од дванаесторице апостола, јеванђелист и зато, како сам мислио, икона је по Примислу Божијем доспела за тај дан. За то сам се спремао.  
    Али су ме ухапсили. Не само мене, већ и велики број парохијана који су се бацили да ме бране. Све се одиграло на празних Светих апостола Петра и Павла. Храм је био затворен. Чувар је седео у кућици и дрхтао од страха да ће га убити. Довезли су нас у Бачку Тополу. Био је то центар округа, удаљен неких дванаест километара од села Пачир. Кренули су да испитују. Седео сам и чекао. Чуо сам неке телефонске разговоре, позиве и преговоре. Изненада је пришао полицајац који нас је ухапсио и обратио ми се: „Тамо се окупио народ и моле да будете ослобођени како бисте служили цркви. Решили смо да им изађемо у сусрет. Ми ћемо вас одвести тамо. Али, понашајте се разумно! Ако будете радили нешто како не треба, сами знате...“
    Сео је на мотоцикл. Мене је сместио иза. Био сам у мантији. Помислио сам, ако се крајеви мантије подвуку под точак, слетећемо. Никада у животу се нисам возио таквом брзином. Одузимало је дах. Пролетели смо тих дванаест километара и зауставили се код градске управе. Народ је викао: „Вратите нам свештеника! Немате права да забрањујете богослужења. Нарушавате нашу верску слободу.“ Био сам дирнут храброшћу и одлучношћу тих људи.
    Када смо пристигли, полицајац је рекао: „Идите тамо“. Остао је да стоји, није желео да приђе народу. Ја сам се попео на неке таљиге и обратио се верницима: „Умирите се, служба ће бити. Данас ћемо се молити, и прославити празник Петра и Павла, и урадићемо све како доликује. Идите мирно у цркву.“ Тамо је било много омладине. Уочи празника, када су ме два војника ухапсила, и после, када сам седео у подруму који је потом претворен у затвор, и касније, током испитивања- све је подсећало на Велики Петак. А наш пут у храм је подсећао на Васкршњу литију: народ је певао, омладина викала: „Живио попа“.
    Наравно да сам схватао да се неће све тако једноставно завршити, да је ово само почетак. Али, без обзира, била је то изузетна победа, победа верујућих, црквених људи који су се осмелили на тако одважан корак. Како сам и претпостављао, неки од њих, најтоплији и најревноснији платили су животом.
    После пар дана, опет сам био ухапшен. Био је измишљен суд. Моју кривицу „судије“ нису могле да докажу. Нису могли чак да искористе икону, јер су је уништили.
    Када сам завршио у затвору и када је изречена пресуда: осам година „за прекорачење дозвољене верске пропаганде“ („прекорачење дозвољене верске пропаганде“), схватио сам да сам закорачио на пут страдања за веру, пут којим су многи ишли. Било је тешких тренутака, али ми је Бог увек помагао духовно. Пребацивали су ме из затвора у затвор-не знам из којих разлога и са каквим циљем. Било је све укупно шест затвора, док ме на крају нису сместили у логор, где је требало да одседим осам година.
    Услови живота у затвору су били тешки. У једном од њих-ужасни. Ћелије су биле пренатрпане, затвореници су буквално спавали једни на другима. Ако је некоме требало да устане, прескакао је преко руку и ногу. Зато су се све време чуле грубе псовке. То је био ад.
    И видим сан- Серафим Саровски: „Што си се ражалостио? Радуј се због тога, радуј се. Христос воскресе!“
    Десило се да сам од умора заспао, а да се нисам помолио. Сањам: гледа ме старац са седом, у два прамена подељеном брадом. Препознајем га: то је Серафим Саровски: „Што си се ражалостио? Зашто се толико бринеш? Ја сам себи направио такав живот да би онај стари, грешни човек у мени умро, а нови васкрсао; а ти си добио то-ниси сам направио, него добио. Радуј се због тога, радуј се. Христос воскресе!“
    Пробудио сам се. Било је све другачије. Споља гледано, ништа се није променило, али унутрашње-био сам други човек. Тог дана, а тако се по промислу догодило, први пут за неколико месеци су нам дали папир како бисмо писали писма ближњима. Нисам издржао, не обазирући се на околину, написао сам: „Ове ноћи ме је посетио Серафим и бодрио ме.“ Вероватно да нико није приметио написано или није разумео смисао. Моја супруга је добила писмо, и оно ју је обрадовало.
     
          
    У логору
    Шта се догађало са мојом „супругом“ Марусјом у то време и до тога? Предавала је руски и енглески језик у средњој школи. После мог хапшења, директор ју је позвала и у сузама испричала како је добила наредбу да је отпусте. Са изговором да не може супруга народног непријатеља да васпитава омладину. Отишла је кући. Чекала су је двојица наших синова, биолошки и усвојени. Сви су, наравно, били потресени. А Марусја је, како су ми потом испричали, пришла кућном иконостасу и почела да се моли.
    У своје време, још као девојчица, у Курску је посећивала храм Казанске Мајке Божије, који су изградили родитељи преподобног Серафима. Видела је то место где је мали Прохор Мошнин пао са звоника. Мајка је у ужасу дотрчала, мислећи да је он погинуо, а дечак је стајао читав и без огреботине. Супруга је отишла тамо јер је много поштовала Серафима. Почела је да му се моли за помоћ. «И одједном,-како је касније говорила,-осетила сам да између мене и другог света нема препрека, да је овде. Осетила сам да неко стоји иза мојих леђа и говори ми: „Не бој се, узимам га под своју заштиту“. Погледала сам около, физички никог није било. Схватила сам да је то био преподобни Серафим. Тада сам заплакала и рекла: Боже мој, нисам тога достојна.“»
    После неког времена-позив: долази родитељ једног од њених ученика и говори: „Да ли бисте пристали да дајете приватне часове?“ Затим су дошли и други родитељи. Убрзо је боље зарађивала од приватних часова, него што је зарађивала у гимназији. Имала је чак могућност да ми шаље пошиљке, које су ми помогле да преживим.
    У логору смо сви, колико нас је било, вукли вагоне за локомотиву. Вукли смо их као бурлаци. Руке су ми биле покривене гнојним ранама, јер је чистоћа била ужасна, а хигијене није ни било. Требало је вући тешка колица са песком узбрдо. Био сам млад, снажан, и поред тога, било јако тешко. Поцепао сам кошуљу и увезао је тако да колица не додирују ране. Дешавао се да сам падао. Тада би чувар прилазио и ударао би ме ногом: „Устај!“
    1950. године се одједном све променило. Наравно, нисмо знали због чега. То је био моменат када је Запад почео да пружа Титу помоћ у његовом супротстављању Стаљину. У логор је дошла међународна комисија да провери услове у којима живе затвореници. Од тог тренутка ужасни затвор скоро да се претворио у бању. Мој сабрат и ја смо морали да производемо дневно 700 цигли од глине. Пунили смо модле глином, глина се сушила и потом пекла. Ако затвореници нису испуњавали норму, били су кажњавани. Сабрата и мене нису ни једном казнили-увек смо стизали да испунимо задатак. На крају крајева, постало је могуће: услови су били лакши, боље су нас хранили.
    Једини начин да се преживи у таквим условима су вежбе. Ја сам то схватио и почео да правим велике метаније
    Једном, а било је то на Васкрс, добио сам добру пошиљку. Знао сам да се у логору налази свештениј Алексеј Крижко којег сам и лично познавао. Срели смо се у затвору, али су нас тада раздвојили. И ето, решио сам да га обрадујем. Послао сам му преко једног затвореника пошиљку са васкршњим поздравом у нади да ме неће одати. Али је стражар видео поклон. Почела је истрага. Ставили су ме у самицу. Не знам шта се десило са тим свештеником, више га нисам видео.
    Самица је била камена кутија без прозора. Бетонски зид, без грејања. Зима, а ја нисам имао топлу одећу. Једини начин да преживим у тим условима, без болести-биле су вежбе. Схватио сам то и почео да правим велике метаније. Када бих се угрејао, легао бих да спавам. До тренутка док нисам почињао да дрхтим од зиме. Будио сам се и опет правио метаније. Чуо сам како су стражари, гледајући кроз отвор, коментарисали: скроз је полудео. Али сам ја настављао „да лудим“. Само тако сам издржао. Испоставља се да се уз помоћ метанија може преживети зими, без хране. Слава Ти, Господе, слава Ти!
    Епископ Василије (Родзјанко)
    Православие.Ru.    
  17. Волим
    Данче* got a reaction from Broken for a Странице, Гимназији у Београду име по патријарху Павлу   
    Претходни министар Срђан Вербић одбио је недавно овај предлог, али је нови, Младен Шарчевић, преиспитао случај и одлучио да нема разлога да захтев не буде одобрен.
    - Срећни смо сви, и ђаци и наставници и родитељи. У петак нам је стигло решење - каже за "Новости" Јасмин Николовски, директор гимназије. - Морамо да захвалимо новом министру што је имао разумевања за наш захтев. Утврдио је да препреке не постоје, да поседујемо све сагласности и позитивно решио наш захтев.
    Пре само два месеца Министарство просвете одбило је предлог, образлажући да ова гимназија нема довољно добар квалитет да би понела име поглавара СПЦ, као и да морају да покрену ваннаставне активности које би неговале дух великана чије име желе да понесу. Николовски, међутим, каже да су патријарх Иринеј и црква дали благослов и проценили да заслужују име патријарха Павла. Додаје, "није на Министарству да процењује етичке категорије, да ли смо заслужили или нисмо". Њихово је било, наглашава, да процене јесу ли испунили формалне услове. Рекли су да школа није добро оцењена екстерном евалуацијом, која је била пре три године. Од тада су, објашњава, много ствари променили набоље, али није било новог оцењивања.
    - Иницијативу су прошлог септембра покренули родитељи и донели одлуку о предлогу на савету родитеља. Упућен је допис локалној самоуправи, где су одборници општине Раковица били сагласни. Благослов је дао и патријарх - присећа се Николовски. - Да би све било чисто и без дилеме, организовали смо и референдум међу наставницима, где је и колектив подржао предлог. После тога биле су само процедуралне потешкоће, типа да ли ће се звати "15. гимназија - патријарх Павле", Гимназија патријарха Павла или, како смо на крају и прихватили, Гимназија "Патријарх Павле", јер све институције називе имају у номинативу.
    Главни аргумент родитеља, који су подржали наставници, ђаци, црква и локална самоуправа, био је то што се гимназија налази на територији општине Раковица, где је и манастир Раковица, у коме је патријарх често боравио. На крају је ту и сахрањен.
    МИНИСТАР ОСНИВАЧ ГИМНАЗИЈЕ
    - АКТУЕЛНИ министар просвете Младен Шарчевић добро познаје нашу школу. Када је она пре 24 године основана, био је у оснивачком одбору и помогао је да школа стане на своје ноге. Пре тога, била је само издвојено одељење 13. гимназије, са свега два одељења - објашњава Јасмин Николовски.
      Вечерње новости
  18. Волим
    Данче* got a reaction from "Tamo daleko" for a Странице, Гимназији у Београду име по патријарху Павлу   
    Претходни министар Срђан Вербић одбио је недавно овај предлог, али је нови, Младен Шарчевић, преиспитао случај и одлучио да нема разлога да захтев не буде одобрен.
    - Срећни смо сви, и ђаци и наставници и родитељи. У петак нам је стигло решење - каже за "Новости" Јасмин Николовски, директор гимназије. - Морамо да захвалимо новом министру што је имао разумевања за наш захтев. Утврдио је да препреке не постоје, да поседујемо све сагласности и позитивно решио наш захтев.
    Пре само два месеца Министарство просвете одбило је предлог, образлажући да ова гимназија нема довољно добар квалитет да би понела име поглавара СПЦ, као и да морају да покрену ваннаставне активности које би неговале дух великана чије име желе да понесу. Николовски, међутим, каже да су патријарх Иринеј и црква дали благослов и проценили да заслужују име патријарха Павла. Додаје, "није на Министарству да процењује етичке категорије, да ли смо заслужили или нисмо". Њихово је било, наглашава, да процене јесу ли испунили формалне услове. Рекли су да школа није добро оцењена екстерном евалуацијом, која је била пре три године. Од тада су, објашњава, много ствари променили набоље, али није било новог оцењивања.
    - Иницијативу су прошлог септембра покренули родитељи и донели одлуку о предлогу на савету родитеља. Упућен је допис локалној самоуправи, где су одборници општине Раковица били сагласни. Благослов је дао и патријарх - присећа се Николовски. - Да би све било чисто и без дилеме, организовали смо и референдум међу наставницима, где је и колектив подржао предлог. После тога биле су само процедуралне потешкоће, типа да ли ће се звати "15. гимназија - патријарх Павле", Гимназија патријарха Павла или, како смо на крају и прихватили, Гимназија "Патријарх Павле", јер све институције називе имају у номинативу.
    Главни аргумент родитеља, који су подржали наставници, ђаци, црква и локална самоуправа, био је то што се гимназија налази на територији општине Раковица, где је и манастир Раковица, у коме је патријарх често боравио. На крају је ту и сахрањен.
    МИНИСТАР ОСНИВАЧ ГИМНАЗИЈЕ
    - АКТУЕЛНИ министар просвете Младен Шарчевић добро познаје нашу школу. Када је она пре 24 године основана, био је у оснивачком одбору и помогао је да школа стане на своје ноге. Пре тога, била је само издвојено одељење 13. гимназије, са свега два одељења - објашњава Јасмин Николовски.
      Вечерње новости
  19. Волим
    Данче* got a reaction from Wu for a Странице, Патријарх Вартоломеј и Патријарх Иринеј у Јасеновцу поводом обележавања 75 година од страдања Светих мученика јасеновачких   
    Преносећи поздраве Патријарха васељенског и изразе његове очинске бриге и подршке Високопресвећени Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије је изјавио да Свесветејши патријарх Вартоломеј добро познаје прилике у Хрватској и стога за православне Србе представља највећу радост што су први пут у досадашњој историји у прилици да буду домаћини првом човеку Православља.
    Предвиђено је да Његова Свесветост Патријарх г. Вартоломеј са архијерејима и учесницима конференције истог дана посети подручје на коме је био логор смрти Јасеновац и присуствује вечерњој у храму Светог пророка Илије у Млаки.
    У суботу, 10. септембра 2016. године, Свесветејши Патријарх васељенски и цариградски г. Вартоломеј и Светејши Патријарх српски г. Иринеј служиће, поводом обележавања 75 година од страдања Светих мученика јасеновачких, свету архијерејску Литургију у храму Рођења Светог Јована Крститеља у Јасеновцу. Истог дана, у 13 часова, Његова Свесветост ће освештати обновљени Епископски двор у Пакрацу.
    http://93.87.76.24/patrijarh-vartolomej-i-patrijarh-irinej-u-jasenovcu-povodom-obelezhavanja-75-godina-od-stradanja
       
  20. Волим
    Данче* got a reaction from Биљана for a Странице, Патријарх Вартоломеј и Патријарх Иринеј у Јасеновцу поводом обележавања 75 година од страдања Светих мученика јасеновачких   
    Преносећи поздраве Патријарха васељенског и изразе његове очинске бриге и подршке Високопресвећени Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије је изјавио да Свесветејши патријарх Вартоломеј добро познаје прилике у Хрватској и стога за православне Србе представља највећу радост што су први пут у досадашњој историји у прилици да буду домаћини првом човеку Православља.
    Предвиђено је да Његова Свесветост Патријарх г. Вартоломеј са архијерејима и учесницима конференције истог дана посети подручје на коме је био логор смрти Јасеновац и присуствује вечерњој у храму Светог пророка Илије у Млаки.
    У суботу, 10. септембра 2016. године, Свесветејши Патријарх васељенски и цариградски г. Вартоломеј и Светејши Патријарх српски г. Иринеј служиће, поводом обележавања 75 година од страдања Светих мученика јасеновачких, свету архијерејску Литургију у храму Рођења Светог Јована Крститеља у Јасеновцу. Истог дана, у 13 часова, Његова Свесветост ће освештати обновљени Епископски двор у Пакрацу.
    http://93.87.76.24/patrijarh-vartolomej-i-patrijarh-irinej-u-jasenovcu-povodom-obelezhavanja-75-godina-od-stradanja
       
  21. Волим
    Данче* got a reaction from Светислав Павловић for a Странице, Патријарх благословио почетак школске године: "Да израстете у добре људе, да послужите Богу и своме народу"   
    Патријарх је благословио дан када наша деца ступају у школу и поручио да образовање значи стицање образа, части, достојанства и поштења, да то науче и знају од малих ногу како би сутра када постану одрасли људи и када буду заузели одговорне положаје у друштву били онакви какве их Господ жели и онакви какве их народ жели. - „Да послуже Богу пре свега и своме народу. Нека их Господ благослови и да мудрост Божанску и благодат Божију да успевају у свему добром, честитом и племенитом“ - благословио је Свјатијејши Патријарх српски.
    Патријарх је истакао да се код нас православних, не само код нашег народа , пре свакога посла а поготово пред важније послове чини молитва Господу, да нам Господ да благодат, мудрост и знање за оно што нам је потребно у нашем животу.
    „То и ми чинимо призивајући благодат Духа Светога, да Дух Свети обасја мудрост и разум наших школских ученика, да сазнају и упознају све оно што је битно и важно у нашим животима. Да упознају онога који је овај свет створио, који овај свет одржава, и који нам је даровао све оно што нам је потребно за наш живот“.
    Свјатијејши је подсетио да све оно што видимо и што нас окружује, није створио нико од нас нити било ко други – „већ онај који је створио и све нас, даровао нам живот и све оно што је потребно нашем животу. Тој истини великој нас учи Црква наша. Тој истини нас учи Свето Јеванђеље“ – казао је Патријарх Иринеј.
    Његова Светост подсећа на нашег великог научника Михајла Пупина, који је од детињства био сав испуњен благодаћу Духа Светога, истичући да је Пупин иако млад и неискусан у животним приликама, у свему видео присуство Божије, а нарочито је поштовао и молио се Светоме Сави, и у свакој прилици, не само као дете и млад човек него и касније као прослављени научник, увек је спомињао име Светога Саве и истицао његову заслугу за оно што он јесте.
     
          
    - „Михајло Пупин био је сав испуњен вером, испуњен Јеванђељском истином, а његова честита мајка Пелагија је, иако неписмена, знала цео псалтир напамет, и са мудрошћу псалтира она је учила, саветовала и васпитавала свога сина Михајла. Ето, то је диван пример нашој деци да се угледају на њега, јер се он много трудио и од свега је био најжеднији и најгладнији знања“ рекао је Патријарх и додао: „Нека се и наша драга деца угледају на Михајла Пупина и на друге великане, не само наше него и из других народа, који су дубоко веровали у Бога, који су били одани вери својој, и којима је Господ открио велике тајне, а наша нас Црква позива да упознамо тајне нашега живота и света у коме живимо, и да на тај начин у свему видимо онога који је присутан у свему – створитеља и спаситеља нашега Христа“ – поручио је Патријарх и благословио:
    - „Нека Господ просвети ум наше деце, нека их обасја, нека помогне нашој деци да сазнају да је без вере немогуће свет упознати, нити смисао нашега живота. Да их Господ просвети у вери, јер када веру имамо – онда имамо Господа са собом, а када Господа имамо – онда имамо све оно што нам је потребно овде и за читав наш живот и нашу будућност“ – поручио је Патријарх.
      Телевизија Храм
    05 / 09 / 2016
  22. Волим
    Данче* got a reaction from Sanja Т. for a Странице, Нико није ушао у Царство Божије живећи лагодно   
    «Уместо да кажете ‘ако буде угодно Господу и ако будемо живи, учинићемо ово или оно’, - ви се размећете због своје надмености: свако овакво разметање је зло.» 1)
    Ова надменост је попут безумља. Јеванђеље безумним назива двојицу људи. «Рече безумник у срцу свом: ‘нема Бога’» 2), - каже Свето Писмо. Безуман је онај ко не верује у Бога. Други безумник је богати човек који је рекао: «Срушићу житнице моје и саградићу веће и сакупићу све моје жито и све моје добро и рећи ћу својој души: душо, много добра имаш за многе године: наслађуј се, једи, пиј и весели се. Али му је Бог рекао: Безумниче! Ове ноћи ће ти бити узета душа; коме ће остати све што си припремио?» 3)
    Оба човека болују од исте болести – атеизма. Уместо да верују у Бога они верују у друго: у мамону, богатство, снагу, здравље итд. Бог је овог човека назвао безумним зато што није хтео да буде поред Њега и човек не мора да буде хришћанин и да чита дела светих отаца и Јеванђеље да би то схватио. То је питање здравог разума. Упитај кога год хоћеш чији мозак исправно ради: знаш ли шта ће се десити сутра? Сваког дана се дешава тако много смртних случајева. Читао сам колико људи умире сваке секунде, време нас разара, сваки тренутак који прође одузима нам део живота. Дакле, питање је здравог разума да то схватимо и да учинимо више духовних ствари, то је питање благодати. Међутим, да бисмо схватили оно о чему сад говоримо потребна је логика. Зашто Бог безумним и лудим назива човека који не разуме да не сме да се понаша на тај начин? Зашто се тако понашаш, да ли си бесмртан? И да ли ћеш исправити цео свет, причаш и мислиш да ћеш покорити свет? И куда ћеш поћи? С ове тачке гледишта смрт је заиста добро, које прекида управо ову надменост и људску хвалисавост како зло не би постало бесмртно. Смрт је ушла у наш живот да зло не би постало бесмртно и тако се прекида ово људско безумље.
    Иако знамо да ћемо умрети чинимо велико мноштво безумних поступака. Замислите кад бисмо знали да нећемо умрети. Шта би се онда десило? Ко би нас уразумио? Нико не би могао то да учини. Наравно, ако човек не помисли да је све то ван Христа, може пасти у очајање, односно, мисао о смрти је толико драгоцен и важан догађај да представља основу духовног живота. Али потребна је издржљивост, зато што је смрт наша природа и непријатељ нашег постојања и превладавамо је само у Христу, јер иза ње видимо Христа и не остајемо у њој. Не заустављам се пред смрћу, зато што су смрт врата на која улазим, јер знам да се иза врата налази Христос и радосно их отварам. Истовремено, ако изгубим Христа који се налази иза врата, улаз на ова врата ће за мене бити веома болан. Човек увек треба да има Христа поред себе. Посебно кад се бори с очајањем и види да се живот ближи крају, да стари и болује или кад га обузима мисао: «Шта ће се десити? Сад ћемо умрети! Шта се дешава с нама?» Да, све ово заиста није пожељно, али постаје и дивно кад у то сместимо Христа. Онда смрт за нас постаје прелаз од садашњих ствари на вечне. Од трулежних ствари ка нетрулежнима, из овог света ка вечном животу с Владиком.
    Замислите да нам неко сад каже:
    - Умрећеш за минут!
    Ако верујем да ћу сад угледати Христа Којег сам бар мало, по својим могућностима, заволео у свом животу, тражио Га и тежио ка Њему, онда ћу се заиста осећати мирно и то ће ми помоћи да савладам овај проблем. Али ако желимо друго, наше срце ће осетити тугу и имаћемо проблема. Због тога треба стално да одржавамо Христово присуство поред себе. Само тако можемо да игноришемо трулежне људске ствари. Прилазиш огледалу и видиш да си порастао, да си остарио, да ниси више какав си некад био, гледаш старе фотографије и кажеш себи: «Какав сам био и какав сам сад постао? Имам толико и толико година, мој живот се ближи крају, како су године брзо пролетеле! Живот је као пара.»
    Дакле, противимо се Христовом присуству. Христос је наш живот и ми Га тражимо. Или човек седи и размишља о целом човечанству: колико људи познајем који су живели у овом свету и познавали моје претке? Моју прабабу, чукунбабу? Никога. А они су били људи као и ми, са својим сновима, децом, унуцима, послом и маштањима, проживели су свој живот, живели су у овом свету, њихов живот се завршио, и наш живот ће се завршити и за сто година, ако свет буде постојао, нико нас се неће сећати. Само ће нас се Бог сећати ако смо сједињени с Њим. Зато у Цркви кажемо: «Вјечнаја памјат!» Нажалост, на сахранама људи говоре некакве апсурдне речи које изазивају љутњу у човеку. Какве све речи чујемо! Понекад намерно искључим микрофон, јер падам у искушење да се разгневим и зато мрмљам у себи да нешто не бих рекао у микрофон:
    - Незаборавни друже, вечно ћемо те се сећати!
    Чуј, зар ћеш вечно живети да би га се сећао? Колико година ћеш још живети? Несрећниче, ко ће се кога вечно сећати? Ако и ти ускоро умреш као он, и неко други, и ја? Ко ће се тебе сећати и ко ће се сећати другог човека? Вечно сећање значи да ће те се Бог вечно сећати и Бог се сећа оних који су Га заволели и тражили у свом животу. Тако се молимо за умрлог брата. Да, и ми ћемо те заборавити после, као што ће други нас заборавити, и ми ћемо отићи из овог света, али ти молитвено желимо да те се Бог увек сећа! То значи «вјечнја памјат» - вечно сећање Бога.
    Ово говоримо у Цркви, сећамо се покојника и на Светој литургији, сећамо их се, разуме се, и Бог их се сећа, Он никога не заборавља, сећа се свих, али кад кажемо да те се Бог сећа, то значи да ће ти Бог дати своју милост и благодат, разуме се, ако си Га заволео и ако си Га тражио. Зато верујућем човеку не прети опасност да ће бити заборављен, већ он пребива у Божијем сећању, и Бог га се сећа. Тако смо мирни у свом срцу и мирно идемо својим животним путем. Да, то је пролазан живот, и шта год да радиш, и у ма колико дрвећа да куцнеш (што се каже, куцни у дрво)! Па добро, куцни у дрво, куцај колико год хоћеш! Неће те мимоићи ова судбина.
    Управо Божије присуство нам даје наду у живот. Све радимо, подвизавамо се, живимо данашњим даном, данас, хлеб наш насушниј дажд нам днес! Проживи богоугодно данашњи дан, што можеш лепше, боље, радосније, благословеније уз Божију помоћ. Пусти сутрашњи, он не припада нама, већ припада Богу, исто као и јучерашњи дан, он је прошао и то је готово. Гледај данашњи дан. «Ако Господ да и будемо живи, учинићемо то и то.»
    Говорите овако: «С Божијом помоћу, ако Бог да, учинићу то и то.» Знате ли какву наду то даје нашем срцу? Као прво, ослобађа нас стреса који нас разједа да обавезно треба да учинимо неке ствари и тешко нама ако их не учинимо! Али чините оно што можете, нешто људско, па ако успе – добро је, а ако не успе – опет је добро. Неће свет пропасти, ништа битно се није десило. Не везујте се за ове ствари, оне су пролазне и привремене, не губите своје време на таштину. Ако можеш да учиниш нешто одређено – учини. Да ли си учинио? Благодари Богу што си то учинио како би се обрадовао што си учинио нешто добро и корисно за себе и за своју породицу. Ниси учинио? Ниси могао да учиниш? Буди благословен! Препусти то Богу. Потпуно поверење у Бога нас ослобађа стреса који разједа чак и малу децу, и она имају стрес. А да ли ће то Богу бити угодно? Постави ово питање. Али често кажемо: Не! Ово треба учинити по сваку цену! Али откуд знамо шта треба да се деси? Зашто треба да се деси? И кад би се све десило, шта желимо? Знате, наш живот је толико промењив и не зависи увек све од нас, јер ако човек буде покушавао да постигне да све буде како он хоће, лако може да уништи свој живот. Добро је што се нешто дешава онако како желимо, а друго не. Зашто онда уништавамо свој живот толико ревносно? Прихватите ову стварност, прихватите ствари какве јесу.
    Једном сам читао неке новине како бих сазнао шта се дешава у свету. У њима је био објављен чланак о сахрани 70-годишње жене, мајке нетрагом несталог сина. Рекао сам себи: «Гледај, завршен је живот мајке која је изгубила своје дете. Оно је нетрагом нестало.» Живот јој је прошао у патњи. Размислите шта значи изгубити дете и не знати да ли је живо или није, да ли ће бити пронађено или неће. Ако знаш да је умрло, плачеш, сахрањујеш га, прихваташ стварност као такву, онакву каква јесте, али нетрагом нестало – то је највећа бол. Наравно, то је причињавало огромну патњу овој жени, живот јој је био тежак – 30 година није знала шта је било с њеним дететом. Северни Кипар се од 1974. године налази под турском окупацијом. За време упада турске војске много људи је нетрагом нестало. Али сад је њен живот завршен, завршене су њене муке. Сад, после одласка изовог живота сва њена бол је у Вечном Царству Божије као благо, као да је прикупила драгоцено благо. Како каже старац Пајсије, «кад умремо, прво што ћемо учинити чим отворимо очи у Царству Божијем – видећемо својим очима стварност, суштину ствари, а не онако као што их сад овде видимо, - и благодарићемо Богу за све муке у свом животу. Нећемо рећи Богу: «Боже мој, хвала! Како са лепо проживео живот! Имао сам децу, богатство и леп посао! Ах, мој живот је био диван!» Не! Човек се неће тога сетити, него ће се сетити свих мука, искушења и тешкоћа – онога што му је помогло да сакупи небеско благо. Све добро, што је Бог такође благословио, неће нам припремити венце. Нећемо имати венац од Бога због тога што смо проживели леп живот.
    Сећате се шта је Бог рекао богатом човеку: «Синко! Сети се да си већ добио добро у свом животу, а Лазар – зло; сад се он овде радује, а ти патиш.» 4) Немој да се жалиш. Он је живео, био је напуштен, намучен, а теби је било лепо, ти ниси имао никаквих проблема, ниси спознао бол и јад.
    Зато свети оци не хвале живот без жалости. Нисмо ми мазохисти да бисмо се мучили. Али они не говоре о томе, већ о томе да смо у животу – хтели ми то или не – приморани да испијемо многе горке чаше. И ако чак ништа више тешко не искусимо, наша трулежност је већ горка чаша, наше трулежно и болесно «ја» које иде ка смрти је горка чаша за нас. Дакле, ако човек правилно подноси своје невоље, оне се заиста претварају у вечни живот. А касније ће се у Цартву Божијем видети како су се ове тешкоће претвориле у благо. Како ће се за неког ко живи врло бедно одједном испоставити да има огромну суму новца – овај човек неће чак ни обратити пажњу на незнатну оскудицу којој је био подвргнут.
    Важно је рећи: «Ако Богу буде угодно!» али не зато што одговорност за своје послове пребацујемо на Бога, и не зато што нас Бог лишава слободе, или је одузима Себи. Мирно препуштамо свој живот у Божије руке и тако постижемо мир, ослобађамо се своје напетости и речи: «Ово хоћу! Ово нећу! Ово ћу учинити! Нећу поднети ако се деси другачије! Урадићу овако!» Све ове громогласне речи су као мехур од сапунице, све људске ствари су пролазне, само је Бог вечан. Човек који верује у Бога има осећај вечности и мира у свом срцу, не негодује, не паничи, не секира се због тога што се нешто није десило онако као што је планирао, већ прихвата то и благодари Богу.
    О покојницима на опелу појемо: «приђите да дамо последњи целив покојнику благодарећи Богу», односно, заблагодаримо Богу и не ропћимо. Зашто? Зато што је то наш пут: наш брат је умро, данас он, сутра други, један за другим, као авиони на аеродрому који полећу на свака два минута. Долеће следећи, па још један авион и на крају ће долетети и наш авион! Као да диспечер на аеродрому говори у мегафон:
    - Путници који лете за Ларнаку нека дођу до излаза бр. 5, а путници који лете на небо нека дођи до излаза бр. 0!
    И тако. Улазиш и одлећеш...
    * * *
    «Нико није ушао у Царство Божије живећи лагодно,» - каже Исак Сиријски, односно, скачући и вичући: «Тра-ла-ла!» У ствари, ове речи говоре о томе да су свеци с радошћу умирали мученички. Да, они су се радовали, али су пре тога достигли крајњи максимум своје издржљивости у искушењима и управо ту су срели Бога. Човек кроз ово стање пролази једном у свом животу, тешко да се то може достићи двапут. Једном достиже крајњу границу својих снага. То може бити час његове смрти или неки други тренутак – не знамо, али достижући то човек је заиста сломљен од боли. Међутим, тајна је баш у томе. Бог јача човека у тешко време и то може бити један минут, један дан, једна година, али Бог човека држи за један кончић који се назива вера. Једном нам је папа Јефрем Катунакиотис рекао да је доживео смрт која се прибижава, односно, имао је предукус смрти: утонуо је у такав очај и у овом паклу је провео 6-7 минута, али су ови тренуци за њега представљали вечност. Међутим, Бог га је спасио и зачуо је у својој души оно што Христос каже у Јеванђељу: «Долазим код тебе.» Мрак је одмах нестао, његово срце је оживело, Бог је расејао таму. Ко уништава мрак смрти? Христос. Смрт долази и каже: «Сад ћу да те прогутам! Раскомадаћу те!» Али ти стави Христа пред себе и одмах ће се све променити.
    Зато су свеци радо ишли на муке – прождирали су их лавови... Ко се не боји лава и џелата са секиром? Али су чак и мала деца ишла на то – нису гледала лава или џелата, већ Христа, Који се налазио иза лава или џелата и нису се плашила. Сваки човек кад му је тешко треба да стави Христа као противтежу. Онда ће, као што је у Старом Завету Мојсије горку воду претворио у слатку, и вода искушења добити сласт, ако у њу ставиш Христа, ако Га се сетиш и ако Га ставиш испред себе.
    Такође, ниједан светац није веровао у себе. Напротив, што су већу светост достизали, тим већи очај су осећали. Знате ли шта их је спасило? Уздање у Бога. Говорили су: «Да, ништа нисам учинио, ништа немам!»
    Папа Јефрем је говорио: «Желим да нађем нешто добро у себи и ништа не налазим!»
    А толико година је провео у пустињи! Исихаста, с огромним стеченим искуством од Бога. Шта ће нас онда спасити? Уздање у милост Божију, односно у Бога и у Његову велику милост, а не у наша дела! 5)
    Превод с бугарског – магистар богословља Виталије Чеботар
    Лимасолски митрополит Атанасије
    Са руског Марина Тодић Богослов.Ru
    27 / 08 / 2016
    Православие.Ru.
  23. Волим
    Данче* got a reaction from Светислав Павловић for a Странице, Нико није ушао у Царство Божије живећи лагодно   
    «Уместо да кажете ‘ако буде угодно Господу и ако будемо живи, учинићемо ово или оно’, - ви се размећете због своје надмености: свако овакво разметање је зло.» 1)
    Ова надменост је попут безумља. Јеванђеље безумним назива двојицу људи. «Рече безумник у срцу свом: ‘нема Бога’» 2), - каже Свето Писмо. Безуман је онај ко не верује у Бога. Други безумник је богати човек који је рекао: «Срушићу житнице моје и саградићу веће и сакупићу све моје жито и све моје добро и рећи ћу својој души: душо, много добра имаш за многе године: наслађуј се, једи, пиј и весели се. Али му је Бог рекао: Безумниче! Ове ноћи ће ти бити узета душа; коме ће остати све што си припремио?» 3)
    Оба човека болују од исте болести – атеизма. Уместо да верују у Бога они верују у друго: у мамону, богатство, снагу, здравље итд. Бог је овог човека назвао безумним зато што није хтео да буде поред Њега и човек не мора да буде хришћанин и да чита дела светих отаца и Јеванђеље да би то схватио. То је питање здравог разума. Упитај кога год хоћеш чији мозак исправно ради: знаш ли шта ће се десити сутра? Сваког дана се дешава тако много смртних случајева. Читао сам колико људи умире сваке секунде, време нас разара, сваки тренутак који прође одузима нам део живота. Дакле, питање је здравог разума да то схватимо и да учинимо више духовних ствари, то је питање благодати. Међутим, да бисмо схватили оно о чему сад говоримо потребна је логика. Зашто Бог безумним и лудим назива човека који не разуме да не сме да се понаша на тај начин? Зашто се тако понашаш, да ли си бесмртан? И да ли ћеш исправити цео свет, причаш и мислиш да ћеш покорити свет? И куда ћеш поћи? С ове тачке гледишта смрт је заиста добро, које прекида управо ову надменост и људску хвалисавост како зло не би постало бесмртно. Смрт је ушла у наш живот да зло не би постало бесмртно и тако се прекида ово људско безумље.
    Иако знамо да ћемо умрети чинимо велико мноштво безумних поступака. Замислите кад бисмо знали да нећемо умрети. Шта би се онда десило? Ко би нас уразумио? Нико не би могао то да учини. Наравно, ако човек не помисли да је све то ван Христа, може пасти у очајање, односно, мисао о смрти је толико драгоцен и важан догађај да представља основу духовног живота. Али потребна је издржљивост, зато што је смрт наша природа и непријатељ нашег постојања и превладавамо је само у Христу, јер иза ње видимо Христа и не остајемо у њој. Не заустављам се пред смрћу, зато што су смрт врата на која улазим, јер знам да се иза врата налази Христос и радосно их отварам. Истовремено, ако изгубим Христа који се налази иза врата, улаз на ова врата ће за мене бити веома болан. Човек увек треба да има Христа поред себе. Посебно кад се бори с очајањем и види да се живот ближи крају, да стари и болује или кад га обузима мисао: «Шта ће се десити? Сад ћемо умрети! Шта се дешава с нама?» Да, све ово заиста није пожељно, али постаје и дивно кад у то сместимо Христа. Онда смрт за нас постаје прелаз од садашњих ствари на вечне. Од трулежних ствари ка нетрулежнима, из овог света ка вечном животу с Владиком.
    Замислите да нам неко сад каже:
    - Умрећеш за минут!
    Ако верујем да ћу сад угледати Христа Којег сам бар мало, по својим могућностима, заволео у свом животу, тражио Га и тежио ка Њему, онда ћу се заиста осећати мирно и то ће ми помоћи да савладам овај проблем. Али ако желимо друго, наше срце ће осетити тугу и имаћемо проблема. Због тога треба стално да одржавамо Христово присуство поред себе. Само тако можемо да игноришемо трулежне људске ствари. Прилазиш огледалу и видиш да си порастао, да си остарио, да ниси више какав си некад био, гледаш старе фотографије и кажеш себи: «Какав сам био и какав сам сад постао? Имам толико и толико година, мој живот се ближи крају, како су године брзо пролетеле! Живот је као пара.»
    Дакле, противимо се Христовом присуству. Христос је наш живот и ми Га тражимо. Или човек седи и размишља о целом човечанству: колико људи познајем који су живели у овом свету и познавали моје претке? Моју прабабу, чукунбабу? Никога. А они су били људи као и ми, са својим сновима, децом, унуцима, послом и маштањима, проживели су свој живот, живели су у овом свету, њихов живот се завршио, и наш живот ће се завршити и за сто година, ако свет буде постојао, нико нас се неће сећати. Само ће нас се Бог сећати ако смо сједињени с Њим. Зато у Цркви кажемо: «Вјечнаја памјат!» Нажалост, на сахранама људи говоре некакве апсурдне речи које изазивају љутњу у човеку. Какве све речи чујемо! Понекад намерно искључим микрофон, јер падам у искушење да се разгневим и зато мрмљам у себи да нешто не бих рекао у микрофон:
    - Незаборавни друже, вечно ћемо те се сећати!
    Чуј, зар ћеш вечно живети да би га се сећао? Колико година ћеш још живети? Несрећниче, ко ће се кога вечно сећати? Ако и ти ускоро умреш као он, и неко други, и ја? Ко ће се тебе сећати и ко ће се сећати другог човека? Вечно сећање значи да ће те се Бог вечно сећати и Бог се сећа оних који су Га заволели и тражили у свом животу. Тако се молимо за умрлог брата. Да, и ми ћемо те заборавити после, као што ће други нас заборавити, и ми ћемо отићи из овог света, али ти молитвено желимо да те се Бог увек сећа! То значи «вјечнја памјат» - вечно сећање Бога.
    Ово говоримо у Цркви, сећамо се покојника и на Светој литургији, сећамо их се, разуме се, и Бог их се сећа, Он никога не заборавља, сећа се свих, али кад кажемо да те се Бог сећа, то значи да ће ти Бог дати своју милост и благодат, разуме се, ако си Га заволео и ако си Га тражио. Зато верујућем човеку не прети опасност да ће бити заборављен, већ он пребива у Божијем сећању, и Бог га се сећа. Тако смо мирни у свом срцу и мирно идемо својим животним путем. Да, то је пролазан живот, и шта год да радиш, и у ма колико дрвећа да куцнеш (што се каже, куцни у дрво)! Па добро, куцни у дрво, куцај колико год хоћеш! Неће те мимоићи ова судбина.
    Управо Божије присуство нам даје наду у живот. Све радимо, подвизавамо се, живимо данашњим даном, данас, хлеб наш насушниј дажд нам днес! Проживи богоугодно данашњи дан, што можеш лепше, боље, радосније, благословеније уз Божију помоћ. Пусти сутрашњи, он не припада нама, већ припада Богу, исто као и јучерашњи дан, он је прошао и то је готово. Гледај данашњи дан. «Ако Господ да и будемо живи, учинићемо то и то.»
    Говорите овако: «С Божијом помоћу, ако Бог да, учинићу то и то.» Знате ли какву наду то даје нашем срцу? Као прво, ослобађа нас стреса који нас разједа да обавезно треба да учинимо неке ствари и тешко нама ако их не учинимо! Али чините оно што можете, нешто људско, па ако успе – добро је, а ако не успе – опет је добро. Неће свет пропасти, ништа битно се није десило. Не везујте се за ове ствари, оне су пролазне и привремене, не губите своје време на таштину. Ако можеш да учиниш нешто одређено – учини. Да ли си учинио? Благодари Богу што си то учинио како би се обрадовао што си учинио нешто добро и корисно за себе и за своју породицу. Ниси учинио? Ниси могао да учиниш? Буди благословен! Препусти то Богу. Потпуно поверење у Бога нас ослобађа стреса који разједа чак и малу децу, и она имају стрес. А да ли ће то Богу бити угодно? Постави ово питање. Али често кажемо: Не! Ово треба учинити по сваку цену! Али откуд знамо шта треба да се деси? Зашто треба да се деси? И кад би се све десило, шта желимо? Знате, наш живот је толико промењив и не зависи увек све од нас, јер ако човек буде покушавао да постигне да све буде како он хоће, лако може да уништи свој живот. Добро је што се нешто дешава онако како желимо, а друго не. Зашто онда уништавамо свој живот толико ревносно? Прихватите ову стварност, прихватите ствари какве јесу.
    Једном сам читао неке новине како бих сазнао шта се дешава у свету. У њима је био објављен чланак о сахрани 70-годишње жене, мајке нетрагом несталог сина. Рекао сам себи: «Гледај, завршен је живот мајке која је изгубила своје дете. Оно је нетрагом нестало.» Живот јој је прошао у патњи. Размислите шта значи изгубити дете и не знати да ли је живо или није, да ли ће бити пронађено или неће. Ако знаш да је умрло, плачеш, сахрањујеш га, прихваташ стварност као такву, онакву каква јесте, али нетрагом нестало – то је највећа бол. Наравно, то је причињавало огромну патњу овој жени, живот јој је био тежак – 30 година није знала шта је било с њеним дететом. Северни Кипар се од 1974. године налази под турском окупацијом. За време упада турске војске много људи је нетрагом нестало. Али сад је њен живот завршен, завршене су њене муке. Сад, после одласка изовог живота сва њена бол је у Вечном Царству Божије као благо, као да је прикупила драгоцено благо. Како каже старац Пајсије, «кад умремо, прво што ћемо учинити чим отворимо очи у Царству Божијем – видећемо својим очима стварност, суштину ствари, а не онако као што их сад овде видимо, - и благодарићемо Богу за све муке у свом животу. Нећемо рећи Богу: «Боже мој, хвала! Како са лепо проживео живот! Имао сам децу, богатство и леп посао! Ах, мој живот је био диван!» Не! Човек се неће тога сетити, него ће се сетити свих мука, искушења и тешкоћа – онога што му је помогло да сакупи небеско благо. Све добро, што је Бог такође благословио, неће нам припремити венце. Нећемо имати венац од Бога због тога што смо проживели леп живот.
    Сећате се шта је Бог рекао богатом човеку: «Синко! Сети се да си већ добио добро у свом животу, а Лазар – зло; сад се он овде радује, а ти патиш.» 4) Немој да се жалиш. Он је живео, био је напуштен, намучен, а теби је било лепо, ти ниси имао никаквих проблема, ниси спознао бол и јад.
    Зато свети оци не хвале живот без жалости. Нисмо ми мазохисти да бисмо се мучили. Али они не говоре о томе, већ о томе да смо у животу – хтели ми то или не – приморани да испијемо многе горке чаше. И ако чак ништа више тешко не искусимо, наша трулежност је већ горка чаша, наше трулежно и болесно «ја» које иде ка смрти је горка чаша за нас. Дакле, ако човек правилно подноси своје невоље, оне се заиста претварају у вечни живот. А касније ће се у Цартву Божијем видети како су се ове тешкоће претвориле у благо. Како ће се за неког ко живи врло бедно одједном испоставити да има огромну суму новца – овај човек неће чак ни обратити пажњу на незнатну оскудицу којој је био подвргнут.
    Важно је рећи: «Ако Богу буде угодно!» али не зато што одговорност за своје послове пребацујемо на Бога, и не зато што нас Бог лишава слободе, или је одузима Себи. Мирно препуштамо свој живот у Божије руке и тако постижемо мир, ослобађамо се своје напетости и речи: «Ово хоћу! Ово нећу! Ово ћу учинити! Нећу поднети ако се деси другачије! Урадићу овако!» Све ове громогласне речи су као мехур од сапунице, све људске ствари су пролазне, само је Бог вечан. Човек који верује у Бога има осећај вечности и мира у свом срцу, не негодује, не паничи, не секира се због тога што се нешто није десило онако као што је планирао, већ прихвата то и благодари Богу.
    О покојницима на опелу појемо: «приђите да дамо последњи целив покојнику благодарећи Богу», односно, заблагодаримо Богу и не ропћимо. Зашто? Зато што је то наш пут: наш брат је умро, данас он, сутра други, један за другим, као авиони на аеродрому који полећу на свака два минута. Долеће следећи, па још један авион и на крају ће долетети и наш авион! Као да диспечер на аеродрому говори у мегафон:
    - Путници који лете за Ларнаку нека дођу до излаза бр. 5, а путници који лете на небо нека дођи до излаза бр. 0!
    И тако. Улазиш и одлећеш...
    * * *
    «Нико није ушао у Царство Божије живећи лагодно,» - каже Исак Сиријски, односно, скачући и вичући: «Тра-ла-ла!» У ствари, ове речи говоре о томе да су свеци с радошћу умирали мученички. Да, они су се радовали, али су пре тога достигли крајњи максимум своје издржљивости у искушењима и управо ту су срели Бога. Човек кроз ово стање пролази једном у свом животу, тешко да се то може достићи двапут. Једном достиже крајњу границу својих снага. То може бити час његове смрти или неки други тренутак – не знамо, али достижући то човек је заиста сломљен од боли. Међутим, тајна је баш у томе. Бог јача човека у тешко време и то може бити један минут, један дан, једна година, али Бог човека држи за један кончић који се назива вера. Једном нам је папа Јефрем Катунакиотис рекао да је доживео смрт која се прибижава, односно, имао је предукус смрти: утонуо је у такав очај и у овом паклу је провео 6-7 минута, али су ови тренуци за њега представљали вечност. Међутим, Бог га је спасио и зачуо је у својој души оно што Христос каже у Јеванђељу: «Долазим код тебе.» Мрак је одмах нестао, његово срце је оживело, Бог је расејао таму. Ко уништава мрак смрти? Христос. Смрт долази и каже: «Сад ћу да те прогутам! Раскомадаћу те!» Али ти стави Христа пред себе и одмах ће се све променити.
    Зато су свеци радо ишли на муке – прождирали су их лавови... Ко се не боји лава и џелата са секиром? Али су чак и мала деца ишла на то – нису гледала лава или џелата, већ Христа, Који се налазио иза лава или џелата и нису се плашила. Сваки човек кад му је тешко треба да стави Христа као противтежу. Онда ће, као што је у Старом Завету Мојсије горку воду претворио у слатку, и вода искушења добити сласт, ако у њу ставиш Христа, ако Га се сетиш и ако Га ставиш испред себе.
    Такође, ниједан светац није веровао у себе. Напротив, што су већу светост достизали, тим већи очај су осећали. Знате ли шта их је спасило? Уздање у Бога. Говорили су: «Да, ништа нисам учинио, ништа немам!»
    Папа Јефрем је говорио: «Желим да нађем нешто добро у себи и ништа не налазим!»
    А толико година је провео у пустињи! Исихаста, с огромним стеченим искуством од Бога. Шта ће нас онда спасити? Уздање у милост Божију, односно у Бога и у Његову велику милост, а не у наша дела! 5)
    Превод с бугарског – магистар богословља Виталије Чеботар
    Лимасолски митрополит Атанасије
    Са руског Марина Тодић Богослов.Ru
    27 / 08 / 2016
    Православие.Ru.
  24. Волим
    Данче* got a reaction from АлександраВ for a Странице, Нико није ушао у Царство Божије живећи лагодно   
    «Уместо да кажете ‘ако буде угодно Господу и ако будемо живи, учинићемо ово или оно’, - ви се размећете због своје надмености: свако овакво разметање је зло.» 1)
    Ова надменост је попут безумља. Јеванђеље безумним назива двојицу људи. «Рече безумник у срцу свом: ‘нема Бога’» 2), - каже Свето Писмо. Безуман је онај ко не верује у Бога. Други безумник је богати човек који је рекао: «Срушићу житнице моје и саградићу веће и сакупићу све моје жито и све моје добро и рећи ћу својој души: душо, много добра имаш за многе године: наслађуј се, једи, пиј и весели се. Али му је Бог рекао: Безумниче! Ове ноћи ће ти бити узета душа; коме ће остати све што си припремио?» 3)
    Оба човека болују од исте болести – атеизма. Уместо да верују у Бога они верују у друго: у мамону, богатство, снагу, здравље итд. Бог је овог човека назвао безумним зато што није хтео да буде поред Њега и човек не мора да буде хришћанин и да чита дела светих отаца и Јеванђеље да би то схватио. То је питање здравог разума. Упитај кога год хоћеш чији мозак исправно ради: знаш ли шта ће се десити сутра? Сваког дана се дешава тако много смртних случајева. Читао сам колико људи умире сваке секунде, време нас разара, сваки тренутак који прође одузима нам део живота. Дакле, питање је здравог разума да то схватимо и да учинимо више духовних ствари, то је питање благодати. Међутим, да бисмо схватили оно о чему сад говоримо потребна је логика. Зашто Бог безумним и лудим назива човека који не разуме да не сме да се понаша на тај начин? Зашто се тако понашаш, да ли си бесмртан? И да ли ћеш исправити цео свет, причаш и мислиш да ћеш покорити свет? И куда ћеш поћи? С ове тачке гледишта смрт је заиста добро, које прекида управо ову надменост и људску хвалисавост како зло не би постало бесмртно. Смрт је ушла у наш живот да зло не би постало бесмртно и тако се прекида ово људско безумље.
    Иако знамо да ћемо умрети чинимо велико мноштво безумних поступака. Замислите кад бисмо знали да нећемо умрети. Шта би се онда десило? Ко би нас уразумио? Нико не би могао то да учини. Наравно, ако човек не помисли да је све то ван Христа, може пасти у очајање, односно, мисао о смрти је толико драгоцен и важан догађај да представља основу духовног живота. Али потребна је издржљивост, зато што је смрт наша природа и непријатељ нашег постојања и превладавамо је само у Христу, јер иза ње видимо Христа и не остајемо у њој. Не заустављам се пред смрћу, зато што су смрт врата на која улазим, јер знам да се иза врата налази Христос и радосно их отварам. Истовремено, ако изгубим Христа који се налази иза врата, улаз на ова врата ће за мене бити веома болан. Човек увек треба да има Христа поред себе. Посебно кад се бори с очајањем и види да се живот ближи крају, да стари и болује или кад га обузима мисао: «Шта ће се десити? Сад ћемо умрети! Шта се дешава с нама?» Да, све ово заиста није пожељно, али постаје и дивно кад у то сместимо Христа. Онда смрт за нас постаје прелаз од садашњих ствари на вечне. Од трулежних ствари ка нетрулежнима, из овог света ка вечном животу с Владиком.
    Замислите да нам неко сад каже:
    - Умрећеш за минут!
    Ако верујем да ћу сад угледати Христа Којег сам бар мало, по својим могућностима, заволео у свом животу, тражио Га и тежио ка Њему, онда ћу се заиста осећати мирно и то ће ми помоћи да савладам овај проблем. Али ако желимо друго, наше срце ће осетити тугу и имаћемо проблема. Због тога треба стално да одржавамо Христово присуство поред себе. Само тако можемо да игноришемо трулежне људске ствари. Прилазиш огледалу и видиш да си порастао, да си остарио, да ниси више какав си некад био, гледаш старе фотографије и кажеш себи: «Какав сам био и какав сам сад постао? Имам толико и толико година, мој живот се ближи крају, како су године брзо пролетеле! Живот је као пара.»
    Дакле, противимо се Христовом присуству. Христос је наш живот и ми Га тражимо. Или човек седи и размишља о целом човечанству: колико људи познајем који су живели у овом свету и познавали моје претке? Моју прабабу, чукунбабу? Никога. А они су били људи као и ми, са својим сновима, децом, унуцима, послом и маштањима, проживели су свој живот, живели су у овом свету, њихов живот се завршио, и наш живот ће се завршити и за сто година, ако свет буде постојао, нико нас се неће сећати. Само ће нас се Бог сећати ако смо сједињени с Њим. Зато у Цркви кажемо: «Вјечнаја памјат!» Нажалост, на сахранама људи говоре некакве апсурдне речи које изазивају љутњу у човеку. Какве све речи чујемо! Понекад намерно искључим микрофон, јер падам у искушење да се разгневим и зато мрмљам у себи да нешто не бих рекао у микрофон:
    - Незаборавни друже, вечно ћемо те се сећати!
    Чуј, зар ћеш вечно живети да би га се сећао? Колико година ћеш још живети? Несрећниче, ко ће се кога вечно сећати? Ако и ти ускоро умреш као он, и неко други, и ја? Ко ће се тебе сећати и ко ће се сећати другог човека? Вечно сећање значи да ће те се Бог вечно сећати и Бог се сећа оних који су Га заволели и тражили у свом животу. Тако се молимо за умрлог брата. Да, и ми ћемо те заборавити после, као што ће други нас заборавити, и ми ћемо отићи из овог света, али ти молитвено желимо да те се Бог увек сећа! То значи «вјечнја памјат» - вечно сећање Бога.
    Ово говоримо у Цркви, сећамо се покојника и на Светој литургији, сећамо их се, разуме се, и Бог их се сећа, Он никога не заборавља, сећа се свих, али кад кажемо да те се Бог сећа, то значи да ће ти Бог дати своју милост и благодат, разуме се, ако си Га заволео и ако си Га тражио. Зато верујућем човеку не прети опасност да ће бити заборављен, већ он пребива у Божијем сећању, и Бог га се сећа. Тако смо мирни у свом срцу и мирно идемо својим животним путем. Да, то је пролазан живот, и шта год да радиш, и у ма колико дрвећа да куцнеш (што се каже, куцни у дрво)! Па добро, куцни у дрво, куцај колико год хоћеш! Неће те мимоићи ова судбина.
    Управо Божије присуство нам даје наду у живот. Све радимо, подвизавамо се, живимо данашњим даном, данас, хлеб наш насушниј дажд нам днес! Проживи богоугодно данашњи дан, што можеш лепше, боље, радосније, благословеније уз Божију помоћ. Пусти сутрашњи, он не припада нама, већ припада Богу, исто као и јучерашњи дан, он је прошао и то је готово. Гледај данашњи дан. «Ако Господ да и будемо живи, учинићемо то и то.»
    Говорите овако: «С Божијом помоћу, ако Бог да, учинићу то и то.» Знате ли какву наду то даје нашем срцу? Као прво, ослобађа нас стреса који нас разједа да обавезно треба да учинимо неке ствари и тешко нама ако их не учинимо! Али чините оно што можете, нешто људско, па ако успе – добро је, а ако не успе – опет је добро. Неће свет пропасти, ништа битно се није десило. Не везујте се за ове ствари, оне су пролазне и привремене, не губите своје време на таштину. Ако можеш да учиниш нешто одређено – учини. Да ли си учинио? Благодари Богу што си то учинио како би се обрадовао што си учинио нешто добро и корисно за себе и за своју породицу. Ниси учинио? Ниси могао да учиниш? Буди благословен! Препусти то Богу. Потпуно поверење у Бога нас ослобађа стреса који разједа чак и малу децу, и она имају стрес. А да ли ће то Богу бити угодно? Постави ово питање. Али често кажемо: Не! Ово треба учинити по сваку цену! Али откуд знамо шта треба да се деси? Зашто треба да се деси? И кад би се све десило, шта желимо? Знате, наш живот је толико промењив и не зависи увек све од нас, јер ако човек буде покушавао да постигне да све буде како он хоће, лако може да уништи свој живот. Добро је што се нешто дешава онако како желимо, а друго не. Зашто онда уништавамо свој живот толико ревносно? Прихватите ову стварност, прихватите ствари какве јесу.
    Једном сам читао неке новине како бих сазнао шта се дешава у свету. У њима је био објављен чланак о сахрани 70-годишње жене, мајке нетрагом несталог сина. Рекао сам себи: «Гледај, завршен је живот мајке која је изгубила своје дете. Оно је нетрагом нестало.» Живот јој је прошао у патњи. Размислите шта значи изгубити дете и не знати да ли је живо или није, да ли ће бити пронађено или неће. Ако знаш да је умрло, плачеш, сахрањујеш га, прихваташ стварност као такву, онакву каква јесте, али нетрагом нестало – то је највећа бол. Наравно, то је причињавало огромну патњу овој жени, живот јој је био тежак – 30 година није знала шта је било с њеним дететом. Северни Кипар се од 1974. године налази под турском окупацијом. За време упада турске војске много људи је нетрагом нестало. Али сад је њен живот завршен, завршене су њене муке. Сад, после одласка изовог живота сва њена бол је у Вечном Царству Божије као благо, као да је прикупила драгоцено благо. Како каже старац Пајсије, «кад умремо, прво што ћемо учинити чим отворимо очи у Царству Божијем – видећемо својим очима стварност, суштину ствари, а не онако као што их сад овде видимо, - и благодарићемо Богу за све муке у свом животу. Нећемо рећи Богу: «Боже мој, хвала! Како са лепо проживео живот! Имао сам децу, богатство и леп посао! Ах, мој живот је био диван!» Не! Човек се неће тога сетити, него ће се сетити свих мука, искушења и тешкоћа – онога што му је помогло да сакупи небеско благо. Све добро, што је Бог такође благословио, неће нам припремити венце. Нећемо имати венац од Бога због тога што смо проживели леп живот.
    Сећате се шта је Бог рекао богатом човеку: «Синко! Сети се да си већ добио добро у свом животу, а Лазар – зло; сад се он овде радује, а ти патиш.» 4) Немој да се жалиш. Он је живео, био је напуштен, намучен, а теби је било лепо, ти ниси имао никаквих проблема, ниси спознао бол и јад.
    Зато свети оци не хвале живот без жалости. Нисмо ми мазохисти да бисмо се мучили. Али они не говоре о томе, већ о томе да смо у животу – хтели ми то или не – приморани да испијемо многе горке чаше. И ако чак ништа више тешко не искусимо, наша трулежност је већ горка чаша, наше трулежно и болесно «ја» које иде ка смрти је горка чаша за нас. Дакле, ако човек правилно подноси своје невоље, оне се заиста претварају у вечни живот. А касније ће се у Цартву Божијем видети како су се ове тешкоће претвориле у благо. Како ће се за неког ко живи врло бедно одједном испоставити да има огромну суму новца – овај човек неће чак ни обратити пажњу на незнатну оскудицу којој је био подвргнут.
    Важно је рећи: «Ако Богу буде угодно!» али не зато што одговорност за своје послове пребацујемо на Бога, и не зато што нас Бог лишава слободе, или је одузима Себи. Мирно препуштамо свој живот у Божије руке и тако постижемо мир, ослобађамо се своје напетости и речи: «Ово хоћу! Ово нећу! Ово ћу учинити! Нећу поднети ако се деси другачије! Урадићу овако!» Све ове громогласне речи су као мехур од сапунице, све људске ствари су пролазне, само је Бог вечан. Човек који верује у Бога има осећај вечности и мира у свом срцу, не негодује, не паничи, не секира се због тога што се нешто није десило онако као што је планирао, већ прихвата то и благодари Богу.
    О покојницима на опелу појемо: «приђите да дамо последњи целив покојнику благодарећи Богу», односно, заблагодаримо Богу и не ропћимо. Зашто? Зато што је то наш пут: наш брат је умро, данас он, сутра други, један за другим, као авиони на аеродрому који полећу на свака два минута. Долеће следећи, па још један авион и на крају ће долетети и наш авион! Као да диспечер на аеродрому говори у мегафон:
    - Путници који лете за Ларнаку нека дођу до излаза бр. 5, а путници који лете на небо нека дођи до излаза бр. 0!
    И тако. Улазиш и одлећеш...
    * * *
    «Нико није ушао у Царство Божије живећи лагодно,» - каже Исак Сиријски, односно, скачући и вичући: «Тра-ла-ла!» У ствари, ове речи говоре о томе да су свеци с радошћу умирали мученички. Да, они су се радовали, али су пре тога достигли крајњи максимум своје издржљивости у искушењима и управо ту су срели Бога. Човек кроз ово стање пролази једном у свом животу, тешко да се то може достићи двапут. Једном достиже крајњу границу својих снага. То може бити час његове смрти или неки други тренутак – не знамо, али достижући то човек је заиста сломљен од боли. Међутим, тајна је баш у томе. Бог јача човека у тешко време и то може бити један минут, један дан, једна година, али Бог човека држи за један кончић који се назива вера. Једном нам је папа Јефрем Катунакиотис рекао да је доживео смрт која се прибижава, односно, имао је предукус смрти: утонуо је у такав очај и у овом паклу је провео 6-7 минута, али су ови тренуци за њега представљали вечност. Међутим, Бог га је спасио и зачуо је у својој души оно што Христос каже у Јеванђељу: «Долазим код тебе.» Мрак је одмах нестао, његово срце је оживело, Бог је расејао таму. Ко уништава мрак смрти? Христос. Смрт долази и каже: «Сад ћу да те прогутам! Раскомадаћу те!» Али ти стави Христа пред себе и одмах ће се све променити.
    Зато су свеци радо ишли на муке – прождирали су их лавови... Ко се не боји лава и џелата са секиром? Али су чак и мала деца ишла на то – нису гледала лава или џелата, већ Христа, Који се налазио иза лава или џелата и нису се плашила. Сваки човек кад му је тешко треба да стави Христа као противтежу. Онда ће, као што је у Старом Завету Мојсије горку воду претворио у слатку, и вода искушења добити сласт, ако у њу ставиш Христа, ако Га се сетиш и ако Га ставиш испред себе.
    Такође, ниједан светац није веровао у себе. Напротив, што су већу светост достизали, тим већи очај су осећали. Знате ли шта их је спасило? Уздање у Бога. Говорили су: «Да, ништа нисам учинио, ништа немам!»
    Папа Јефрем је говорио: «Желим да нађем нешто добро у себи и ништа не налазим!»
    А толико година је провео у пустињи! Исихаста, с огромним стеченим искуством од Бога. Шта ће нас онда спасити? Уздање у милост Божију, односно у Бога и у Његову велику милост, а не у наша дела! 5)
    Превод с бугарског – магистар богословља Виталије Чеботар
    Лимасолски митрополит Атанасије
    Са руског Марина Тодић Богослов.Ru
    27 / 08 / 2016
    Православие.Ru.
  25. Волим
    Данче* got a reaction from АлександраВ for a Странице, Саопштење Митрополије црногорско-приморске: Идеолошки јуриш „Побједе“ на Цркву   
    И овим текстом су, као и бројним из претходног периода, поништени сви принципи новинарске професије и етике. Митрополија нема ништа против истраживачког новинарства, али за новинаре ”Побједе” у текстовима који се објављују о Митрополији од доласка Драшка Ђурановића на њено чело не постоји друга страна. Даље, изрази и констатације које користе поједини новинари ”Побједе” у текстовима када је Митрополија у питању показују крајњу острашћеност и необјективност, што уствари представља идеолошки јуриш на Митрополију Црногорско-Приморску, њеног митрополита, свештенство, вјернике и црквену имовину. Управо због тога, Митрополија ће уз помоћ свог Правног савјета, иако то до сада није чинила, морати да размотри питање покретања адекватних поступака против ”Побједе” и њених неодговорних уредника и новинара.
    Новинарки ”Побједе”, а ни њеном уреднику, није познат начин уписа својинских права у катастар непокретности који је законски регулисан у Црној Гори, као ни историјат тог уписа. Иако је уз текст објављен факсимил пуномоћја које је Митрополит Амфилохије 1999. године издао геодети Саву Д. Ђуришићу из Подгорице којим га је овластио ”да може за све манастире и храмове који се налазе на подручју Општина Подгорица и Даниловград, као и њихову имовину /земља и др./, а који се налазе у власништву Православне Митрополије Црногорско-Приморске извадити јединствене матичне бројеве код Републичког Завода за статистику Републике Црне Горе”, а у сврху комплетирања свеукупног Инвентара Митрополије, незнавена ауторка текста је без зазора констатовала да је црквена имовина у катастру непокретности у Црној Гори уписана на Српску Православну Цркву иако је уписана на Митрополију са њеним матичним бројем. Ријеч је о ноторној неистини коју је пласирала ”Побједа”, а коју не демантује само објављени факсимил митрополитовог акта него је демантују и стотине законитих правоснажних рјешења о уписа својинских права Митрополије о којима новинарка нема појма.
    Црквена имовина у Црној Гори на подручју канонске јурисдикције Митрополије Црногорско-Приморске није уписана на Српску Православну Цркву као титулара, како неистинито и крајње злонамјерно тврди ауторка текста. Новинарка ”Побједе” не зна да су по Уставу Српске Православне Цркве врло јасно раздвојене имовина Патријаршије од имовине Митрополије и епархија и храмова и манастира који им канонски припадају.
    Дилетантизам новинарке Крсмановић врхуни у наводу да се ”држава, за сада, не бави имовином коју је СПЦ преписала на себе”. За њу државни органи Црне Горе које наводи у тексту очевидно нијесу дио државе Црне Горе!?!
    Ни у вријеме једнопартијског новинарства се није могло десити да се у ”Побједи” објави текст препун оваквих неистина и обмана када је у питању црквена имовина и то она која је остала у својини Цркве, као и других традиционалних цркава и вјерских заједница, послије национализације којом је одузет знатан дио имовине Цркве и вјерских заједница. Али, то се догађа данас у вријеме када се и преко страница ”Побједе” говори о поштовању људских права, али свима и свакоме осим Православној Цркви у Црној Гори. Само се тако могу објаснити ”Побједине” крајње злонамјерне и неистините констатације: ”легализација отимачине црквене имовине”; ”чији је Острог”; ”како је Српска Црква у Црној Гори дошла до вриједних некретнина”; ”Српска Црква се дочепала огромне и вриједне имовине” итд. Новинарка ”Побједе” је своје читаоце, без обзира на њихову малобројност, оставила без одговора на кључно питање: како је Црква - Митрополија Црногорско-Приморска сама од себе отела црквену имовину, коју је стекла највише задужбинарством и посједује је вијековима?
    Из свих написа, посебно из посљедњег фељтона, узетог из историјски дилетантске књиге Радослава Ротковића, јасно се види да ”Побједа” пропагира нову отимачину имовине Православне Цркве у Црној Гори, блатећи Митрополију црногорско-приморску – ту вјековну кичмену мождину Црне Горе.
    Од ”Побједе” би се, пак, очекивало да дâ свој допринос да се исправи неправда која је у вријеме комунистичког режима учињена Цркви и вјерским заједницама те да се њихова неправедно одузета имовина врати на исти начин као и у другим бившим социјалистичким државама које су постале чланице Савјета Европе и Европске уније. Нијесмо примијетили да је уредништво ”Побједе”, иако се здушно залаже за тзв. евроатланске интеграције, своју новинарску пажњу усмјерило на најновији годишњи извјештај Стејт дипартмента о људским правима и вјерским слободама у државама свијета у коме се говори и о реституцији имовине која је одузета Цркви и вјерским заједницама у Црној Гори
    На крају, истичемо да је Митрополија кроз вјекове, као и током претходних деценија као добар домаћин водила и води бригу о очувању црквене имовине, а тако ће се понашати и убудуће без обзира на овакве и сличне манипулантске и текстове пуне вјерске мржње, аутора и уредника ”Побједе”.
      Информативна служба Српске Православне Цркве
    24 / 08 / 2016
×
×
  • Креирај ново...