Jump to content

Данче*

Члан
  • Број садржаја

    12556
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    145

Репутација активности

  1. Волим
    Данче* got a reaction from Bokisha for a Странице, Власт свише   
    Власт је дао свештеницима. Свештеници врше ту власт у име Христово. Да, када грешник клечи пред духовним оцем, у часу, када сузе лију из његових очију, у ономе часу као да је пред њим сам Христос, и свештеник, у име Христово, обраћа се сваком исповеднику овим речима: „Дете, опраштају ти се греси твоји“. Шта сам рекао: зар је то ништа? Имате ли очи? Имате ли срца? Имате ли веру? Ако имате веру - улазите у цркву, ако немате вере - немојте улазити. Боље да седите у вашим кућама. Црква се моли само за оне који са вером и страхом Божијим прилазе цркви; дакле, имате ли вере?
    Баците поглед на Свету Трпезу. Шта је на Светој Трпези? Шта свештеник приноси? Хлеб и вино. Тако виде и протестанти, тако виде и неверници, тако виде и атеисти. Шта ради свештеник са хлебом и вином? Хлеб треба да постане Тело Христово, а вино Крв Христова. Треба да се догоди велико чудо. Једите, пијте.... Ко ће хлеб учинити Телом Христовим и ко ће од вина створити Крв Христову? Хиљаду лаика да се сакупи, па и 10 хиљада нека их буде, цео свет нека се сакупи - не може учинити ту тајну. Један свештеник, само један свештеник, који има дату му власт с више, он када благослови хлеб и вино - дешава се чудо над чудима. Сада је то Крв Христова, Тело Христово. То је, дакле, власт, коју данас примају свештеници од васкрслог Господа. Зато и закључујемо, каже нам Богу знан светитељ: „Замисли, да на путу, на каквој раскрсници, сретнеш заједно свештеника и анђела. Кога ћеш првог поздравити? Анђела, можда? Не“, одговара светитељ. „Најпре ћеш поздравити свештеника. Целиваћеш прво свештеничку руку, а тек потом руку анђела.“ Зашто? Зато што је Христос дао већу власт свештенику него анђелима. Зато што ни једном анђелу није рекао: опраштајте. Само је свештенику дао ту власт. Неко ће ми рећи: „Значи поп је анђео?“ Сви ћете ми рећи: „Треба и свештеник да живи попут анђела.“ Слажем се. Упитаћете ме: „Да ли ви, свештеници, живите као анђели на земљи?“
    Сви ћете бити спремни да ми кажете како се неки свештеник, или владика, понаша овако или онако. Како би требало да буде? Многи говоре: „Не идем ја у цркву. Нисам присталица идеје покривања грехова и злочина свештеничких.“ Не. Напротив, присталица сам црквеног поретка. Црква нека се очисти од својих трулих чланова и нека се врати у стару славу Светих отаца. Све до овог дела се слажем, али да неко каже да не иде у цркву због грешног свештеника - да ли си ти светац да тако нешто кажеш? Ту је велико отуђење. Човече мој! Света Литургија има исту снагу било да је врши најгрешнији или најсветији свештеник. И најгрешнији свештеник на свету, ако је правилно примио свештенство, и најсветији, имају исту вредност у тој Литургији. Не треба да постоји никаква сумња у то.
    Ову беседу завршавам малом анегдотом. Један је хришћанин имао вагу на којој је премеравао свештенике. Неки му се није допадао и одлучио је да више не иде ни у једну цркву, јер су му се сви свештеници чинили недостојни. Ни један свештеник није био достојан да га причести, да га исповеди; очекивао је да пронађе свештеника, који је анђео и арханђео - он да га причести и крсти...
    Шта је учинио Бог? Послушајте: једног дана, тај хришћанин, који је држао ђаволску вагу и мерио све свештенике, владике - не налазећи међу њима ниједног достојног да га причести Светињом над светињама - тај велики фарисеј нашао се у пустињи и, пролазећи кроз њу, ожедне, и наиђе на мало чисте кристалне воде, оде до речице, заграби својим длановима, да се освежи, и рече себи: „Како је ова вода слатка! Тако слатку воду нисам пио никада у свом животу - од када сам се родио.“ Интересовало га је одакле излази та вода и крену он обалом реке идући ка извору. Када је стигао на извор, имао је шта и да види. Није могао да дише од смрада и нечистоће. У речном извору, налазио се мртав пас, кроз чију утробу је пролазила вода коју је пио. Зачудио се и упитао: „Шта је ово?“ Анђео му се јави и рече: „Видиш ли: вода, коју си пио и која те је освежила, јесте наше Православље. Таква вода не постоји на свету. Угинули пас је грешни свештеник. Нека је пас и угинуо, проћи ће кроз њега струја нашег Православља.“
    Немојте слушати протестанте. Дођите - овде у цркву. Када и најгрешнији свештеник држи Светиње над светињама, гледајте га као анђела. Он тада није више свештеник Свевишњега. Он тада има власт с неба. Треба да га поштујемо. Поштујући и најгрешнијег свештеника, поштујемо Христа, Кога, децо, славите и преузносите у све векове.

    (Из беседе епископа Флоринског о. Августина Кандиота у храму светог Александра Новог, Фалир, Атина, Томина недеља 16-4-1961)



    Извор:
    http://pricalica.blog.rs/blog/pricalica/generalna/2012/04/22/vlast-svise

  2. Волим
    Данче* got a reaction from АлександраВ for a Странице, Приступи с љубављу   
    Постоји један мисионарски принцип, који је успоставио Светитељ Николај (Касаткин), просветитељ Јапана: «На почетку заволи оне, којима хоћеш да проповедаш о Христу, затим поступи тако да би и они тебе заволели, а потом им говори о Христу». То се фактички односи и на младе. Не можемо их учити о Христу, ако се не односимо лепо према њима, ако их сматрамо за мале штеточине. Спочетка треба да научимо да с њима нађемо заједнички језик, да разумемо њихове бриге и интересовања. Треба да будемо своји са њима и да им помогнемо да нађу одговоре на њихова животна питања. И онда када млади почну да нас уважавају и да нас прихватају, тек ће тада наше речи о Христу ући у њихова срца.
    Пада ми на ум пример из живота исповедника из 20. века, Светитеља Николаја (Могиљевског). Још пре револуције, био је учитељ у сеоској основној школи на југу Русије. Почео је да окупља децу, а затим и младе и водио их је на риболов, а после је кренуо да организује разне занимљиве догађаје и увек је користио прилику да им говори о православљу. Испрва их је учио народним песмама, а затим и црквеним. Прво су се деца окупљала у школи, или у нечијем дворишту, а потом су почела да певају у храму. На тај начин их је он постепено увео у црквени живот, а као резултат тога, сеоска деца су се мање тукла и зазирала су од алкохола. Ауторитет Светитеља Николаја је био толики, да су му се родитељи често обраћали, жалећи се на своје синове у нади да ће светац утицати на њих. Разуме се, он је уживао поштовање међу омладином и могао је смело да им прича о вери, и његове речи нису могле да буду одбачене.
    Искуство је показало да младићи слободније говоре и слушају о вери, ако при храму постоји, на пример, патриотски клуб, који они посећују. Тамо су део мушког друштва и васпитања, осећају да их третирају као озбиљне људе и спремнији су да приме веру.
    Понекад људи указују на чињеницу да се млади према свему односе превише критички. Међутим, то је заправо добра ствар. Горе је кад се све прихвата без размишљања, јер тада постоји опасност да ваше дете упадне у секту. Некритичко размишљање је јако опасно у савременом свету, испуњеном искушењима. Када разум утихне, наше срце може лако бити обмануто да прихвати лаж као истину. Због тога личност, која се развија, мора да прође и кроз период критицизма. За тинејџерски узраст је везано критичко разматрање разних погледа на свет, разних парадигми, јер тада се код човека развија сопствена мисао.
    Имајући то у виду, морамо да будемо спремни да ће у разговору млада особа и сама износити своје ставове и размишљања. Не треба се плашити тога, јер њихови ставови, означавају могућност дијалога. Много је гора ситуација у којој тинејџер одише равнодушношћу и ћутећи, крадом гледа у свој мобилни телефон. Током разговора, родитељи треба да се труде да подстакну живу расправу, како би адолесцент могао да из другог, за њега новог, угла размотри хришћанство. На пример, млади изнад свега воле и цене слободу. Треба им показати, да Црква не спутава људе, већ да им пружа истинску слободу. Црква ослобађа човека од унутрашњих мука. Ако неко у својој души негује зле мисли, злобу, гнев, завист и сујету, како ту може бити слободе? Ако младић крене да пуши, следећи пример оних из виших разреда, има ли ту личне слободе? То је чист конформизам, менталитет стада. Црква нам помаже да разбијемо окове разних зависности, да се оснажимо као личности и да ослободимо душу од њеног терета.
    За време пубертета, код тинејџера се јавља интересовање према супротном полу. Стога је важно с њима говорити о љубави и заљубљености, о мушко-женским односима, дотаћи оне теме, које су им најбложе.
    Управо у пубертету, млада особа трага за личним смислом. Понекад се младић несвесно ослања на било шта, само да би се његова душа испунила смислом. Он жели пуноћу живота и радост. То је узраст у којем родитељи, својим примером, могу да покажу како живот без вере нема смисла. Атеизам исповеда коначну смрт свега и једино вера у Бога нам говори да смо бесмртни, да имамо бесконачну перспективу савршенства, али да бисмо то достигли, морамо бити уз Бога.
    Овде је, пре свега, важна лична искреност, јер се срце увек отвара пред искреношћу. Са тинејџерима можемо разговарати само од срца. И још један битан савет: избегавајте придиковање и моралисање. Ми не покушавамо да некога научимо како да се правилно понаша, већ делимо са својим дететом оно што нам је најдраже. Православна вера је благо, које може обогатити човека у било ком узрасту.
    Свештеник Валерије Духањин Православие.Ru.
  3. Волим
    Данче* got a reaction from александар живаљев for a Странице, Власт свише   
    Власт је дао свештеницима. Свештеници врше ту власт у име Христово. Да, када грешник клечи пред духовним оцем, у часу, када сузе лију из његових очију, у ономе часу као да је пред њим сам Христос, и свештеник, у име Христово, обраћа се сваком исповеднику овим речима: „Дете, опраштају ти се греси твоји“. Шта сам рекао: зар је то ништа? Имате ли очи? Имате ли срца? Имате ли веру? Ако имате веру - улазите у цркву, ако немате вере - немојте улазити. Боље да седите у вашим кућама. Црква се моли само за оне који са вером и страхом Божијим прилазе цркви; дакле, имате ли вере?
    Баците поглед на Свету Трпезу. Шта је на Светој Трпези? Шта свештеник приноси? Хлеб и вино. Тако виде и протестанти, тако виде и неверници, тако виде и атеисти. Шта ради свештеник са хлебом и вином? Хлеб треба да постане Тело Христово, а вино Крв Христова. Треба да се догоди велико чудо. Једите, пијте.... Ко ће хлеб учинити Телом Христовим и ко ће од вина створити Крв Христову? Хиљаду лаика да се сакупи, па и 10 хиљада нека их буде, цео свет нека се сакупи - не може учинити ту тајну. Један свештеник, само један свештеник, који има дату му власт с више, он када благослови хлеб и вино - дешава се чудо над чудима. Сада је то Крв Христова, Тело Христово. То је, дакле, власт, коју данас примају свештеници од васкрслог Господа. Зато и закључујемо, каже нам Богу знан светитељ: „Замисли, да на путу, на каквој раскрсници, сретнеш заједно свештеника и анђела. Кога ћеш првог поздравити? Анђела, можда? Не“, одговара светитељ. „Најпре ћеш поздравити свештеника. Целиваћеш прво свештеничку руку, а тек потом руку анђела.“ Зашто? Зато што је Христос дао већу власт свештенику него анђелима. Зато што ни једном анђелу није рекао: опраштајте. Само је свештенику дао ту власт. Неко ће ми рећи: „Значи поп је анђео?“ Сви ћете ми рећи: „Треба и свештеник да живи попут анђела.“ Слажем се. Упитаћете ме: „Да ли ви, свештеници, живите као анђели на земљи?“
    Сви ћете бити спремни да ми кажете како се неки свештеник, или владика, понаша овако или онако. Како би требало да буде? Многи говоре: „Не идем ја у цркву. Нисам присталица идеје покривања грехова и злочина свештеничких.“ Не. Напротив, присталица сам црквеног поретка. Црква нека се очисти од својих трулих чланова и нека се врати у стару славу Светих отаца. Све до овог дела се слажем, али да неко каже да не иде у цркву због грешног свештеника - да ли си ти светац да тако нешто кажеш? Ту је велико отуђење. Човече мој! Света Литургија има исту снагу било да је врши најгрешнији или најсветији свештеник. И најгрешнији свештеник на свету, ако је правилно примио свештенство, и најсветији, имају исту вредност у тој Литургији. Не треба да постоји никаква сумња у то.
    Ову беседу завршавам малом анегдотом. Један је хришћанин имао вагу на којој је премеравао свештенике. Неки му се није допадао и одлучио је да више не иде ни у једну цркву, јер су му се сви свештеници чинили недостојни. Ни један свештеник није био достојан да га причести, да га исповеди; очекивао је да пронађе свештеника, који је анђео и арханђео - он да га причести и крсти...
    Шта је учинио Бог? Послушајте: једног дана, тај хришћанин, који је држао ђаволску вагу и мерио све свештенике, владике - не налазећи међу њима ниједног достојног да га причести Светињом над светињама - тај велики фарисеј нашао се у пустињи и, пролазећи кроз њу, ожедне, и наиђе на мало чисте кристалне воде, оде до речице, заграби својим длановима, да се освежи, и рече себи: „Како је ова вода слатка! Тако слатку воду нисам пио никада у свом животу - од када сам се родио.“ Интересовало га је одакле излази та вода и крену он обалом реке идући ка извору. Када је стигао на извор, имао је шта и да види. Није могао да дише од смрада и нечистоће. У речном извору, налазио се мртав пас, кроз чију утробу је пролазила вода коју је пио. Зачудио се и упитао: „Шта је ово?“ Анђео му се јави и рече: „Видиш ли: вода, коју си пио и која те је освежила, јесте наше Православље. Таква вода не постоји на свету. Угинули пас је грешни свештеник. Нека је пас и угинуо, проћи ће кроз њега струја нашег Православља.“
    Немојте слушати протестанте. Дођите - овде у цркву. Када и најгрешнији свештеник држи Светиње над светињама, гледајте га као анђела. Он тада није више свештеник Свевишњега. Он тада има власт с неба. Треба да га поштујемо. Поштујући и најгрешнијег свештеника, поштујемо Христа, Кога, децо, славите и преузносите у све векове.

    (Из беседе епископа Флоринског о. Августина Кандиота у храму светог Александра Новог, Фалир, Атина, Томина недеља 16-4-1961)



    Извор:
    http://pricalica.blog.rs/blog/pricalica/generalna/2012/04/22/vlast-svise

  4. Волим
    Данче* got a reaction from PredragVId for a Странице, Митрополит Навпактски Јеротеј проговорио о проблемима у вези усвајања докумената на Криту   
    Сајт Agionoros.ru је објавио изјаву Навпактског митрополита Јеротеја (Влахоса), која разјашњава дешавања у току «Светог и Великог Сабора» на Криту. Оригинал овог материјала је објављен на познатом и угледном грчком порталу Romfea.
    Владика Јеротеј је потврдио да «због богословских разлога» није потписао текст «Односи између Православне Цркве и осталог хришћанског света», и да је документа «Мисија Православне Цркве у савременом свету» и «Тајна брака и препреке за њу» потписао с опаскама.
    Владика је саопштио да су по његовом мишљењу на Критском сабору практично одбачене све исправке које је предложила делегација Јеладске Православне Цркве.
    Документ «Односи између Православне Цркве и осталог хришћанског света» је од самог почетка изазивао забринутост митрополита Јеротеја, али се до краја надао да ће бити исправљен захваљујући корекцијама Јеладске и других Помесних Цркава.
    Међутим, на сабору је као највиша инстанца истине наступао Пергамски митрополит Јован (Зизјулас): «он је одбацивао исправке, мењао их је или усвајао».
    На крају је, по мишљењу митрополита Навпактског Јеротеја «добијен незрео текст», у који су до последњег тренутка (чак и у фази превођења на руски, француски и енглески језик) уношене измене.
    Владика сматра да текст «Односи између Православне Цркве и осталог хришћанскот света» уопште није требало разматрати. Он лично није потписао овај документ, јер противречи текстовима које је владика раније написао на основу учења отаца Цркве.
    Митрополит Јеротеј је такође саопштио да је на сабору одбачена исправка Јеладске Цркве документа «Односи између Православне Цркве и осталог хришћанског света»: у шестом параграфу је било предложено да се «Хришћанских Цркава и Конфесија» земене речима «Хришћанских конфесија и заједница».
    У петак, кад је разматран документ «Односи између Православне Цркве и осталог хришћанског света» дискусија је доспела у ћорсокак. Румунска Црква је опозвала своју исправку шестог параграфа «конфесија и инославних заједница» и остао је избор између варијаната «инославне Цркве» Кипарске Цркве и «хришћанске конфесије и заједнице» Јеладске Цркве.
    У току дана је на ванредном саветовању делегације Јеладске Цркве донета одлука да се став Светог Синода Јеладске Цркве брани до краја и понуђен је низ алтернативних варијанти: «Православна Црква зна за постојање инославних» или «других хришћана» или «неправославних хришћана».
     
    Митрополит Пергамски Јована (Зизјулас) Пошто су све ове варијанте одбачене Константинопољски патријархат је на вечерњој седници јавно предложио да се одржи састанак између Пергамског митрополита Јована (Зизјуласа) и Навпактског митрополита Јеротеја (Влахоса) како би било пронађено решење.  
    Пергамски митрополит Јован је иницијативу примио резервисано, а митрополит Јеротеј је изјавио «да то није лични проблем, већ питање целе делегације Јеладске Цркве».
    Тада је Васељенски патријарх рекао Атинском архиепископу да обавезно треба пронаћи неко решење.
    У суботу ујутру је одржано саветовање Јеладске Цркве на којем је донета одлука да се понуди варијанта «Православна Црква признаје историјске називе других хришћанских цркава и конфесија које се не налазе у општењу с њом».
    Након тога је митрополит Јеротеј изјавио да неће потписати текст с таквом формулацијом.
    Митрополит Јеротеј је такође изјавио да је свештеноначалију Јеладске Цркве била упућена оштра критика због његовог доследног става. Можда је овај психолошки притисак допринео доношењу коначне варијанте исправке која је била одобрена. «Лично сам наишао на озбиљан притисак и увредљив однос од стране јерарха. Колико ми је познато, притисак је вршен и на друге чланове Јеладске Цркве,» - саопштио је митрополит Јеротеј.
    Истиче да се у коначној редакцији текста међу потписницима налази и његово име. Очигледно, у случају да је текст потписао поглавар, потписи свих чланова делегације су аутоматски укључени у њега.
      Са руског Марина Тодић
    01 / 07 / 2016
    Православие.Ru.
  5. Волим
    Данче* got a reaction from Tavita for a Странице, Архимандрит Методије: Живимо врлински како нам наше време даје   
    Питање: Међ'верним народом Ваљевске епархије увек сте радо виђени. Како се Ви осећате када дођете овде, у завичај двају духовних дивова Српске Православне Цркве и православног хришћанства уопште?
    Игуман Методије: Овде се осећа њихово "живо присуство" и човек некако овде има потребу да себе преиспитује. Јутрос, пре Свете Литургије (на празник Светих Врача, славу Опште болнице Ваљево, нап. аут.), читао сам беседе Оца Јустина и некако их доживео другачије, него што их доживљавам кад их читамо у Хиландару. Овде се осећа његово присуство и имао сам утисак као да ми их он лично говори.
    Питање: Када говорите о светитељима, истичете да су "они били једни од нас". Савремен човек је умногоме огрезао у материјализму и стил живота базиран му је на брзој и обилној потрошњи материјалних добара. Хришћански подвиг му је недовољно позната категорија и светитељи му се чине као неки „надљуди“. Како се ваљано одредити према њима? Шта чинити да и ми постанемо једни од њих?
    Игуман Методије: То је највећа тајна спасења, тајна циља који нам је постављен овде на земљи – обожења. Сви ми који смо крштени у име Свете Тројице, који смо чланови Цркве Христове, дужни смо да очистимо наша срца, победимо греховне навике и будемо сасуди Духа Светог. Кад се Дух Свети усели у нас, доживљавамо обожење и на земљи имамо предукус Царства небеског. Многи светитељи су у једном делу живота били незнабошци. Грешници, такође. Знали су јеванђељске истине, али су под утицајем пале природе грешили, али и покајали се. Сви они могу да нам буду пример да је већ овде на земљи могуће доживети Царство небеско. Живели су на истом месту као ми, имали слабо тело и наслеђену палу природу од заједничких нам прародитеља. Али, све су то победили. Ако се угледамо на њих и не дозволимо себи оправдања да су ти подвизи били оствариви у неким давним временима, уз помоћ њихових молитава, успећемо да, у мери у којој је то могуће данас, подражавамо њихове подвиге, ревност према Богу и служењу народу и Цркви Христовој.
    Питање: Шта монашка предања о томе казују?
    Игуман Методије: Забележено је да су неки ученици у ранохришћанском периоду питали старце, искусне духовнике, како се сад живи, како ће се живети неколико векова после и како пред крај света. Старци би увек говорили:"Међу нама су сад велика светила, велики чудотворци. После ће такође бити светих људи, али неће достићи наше савременике. На крају времена, монах ће се од мирјанина разликовати само по оделу... Међутим, ако се људи тада буду мало више потрудили, назваће се већим од нас у Царству небеском."
    Питање: Како то да разумемо?
    Игуман Методије: Старци су говорили:"Ми у нашем времену имамо велике примере и није нам тешко да тако живимо. Они су нам подстицаји. Људи после нас биће усамљени у врлини и зато ће њихов подвиг пред Богом бити већи од нашег." То је утеха за савременог човека да не падне у малодушност. Ми не можемо да испунимо оно што су хришћани пре нас могли. Али, ако се иоле потрудимо, наш подвиг пред Богом ће бити велики и Он ће нас наградити.
    Питање: Свако време је нечим бивало обремењено. Не постоји време без искушења...
    Игуман Методије: Тачно. Кад читамо историју првих векова, за које мислимо да су "златна времена" у којима су сви били благочестиви, видимо да то ни изблиза није тако. Рецимо, велика искушења су преживели Свети Јован Златоусти, Свети Атанасије Велики... Имали су више снаге да претрпе и Господ је на њих попуштао већа искушења, али им је и веће награде обезбедио. Дакле, ако погледамо шта су светитељи преживели, схватићемо да је ово што је нама дато права ситница.
    Питање: Шта бисте Ви препознали као највећа оптерећења за духовни живот савременог човека на основу разговора са људима, који Вам долазе у манастир и које срећете на путовањима?
    Игуман Методије: Мислим да је стил живота данас такав да човека онемогућава да се посвети свом унутрашњем свету, већ је све устројено тако да он гледа само спољашње. Савремен човек често укључи радио или телевизор, иако нема намеру да прати програм. Једноставно, не може да трпи тишину. Јер, тишина нас подстиче да обратимо пажњу на своју унутрашњост, у којој постоје страсти и много тога против чега се треба борити. Уплашимо се и бежимо у свет забаве и губљења времена. Али, једног дана, животне околности ће нас навести да се замислимо и боље је да то учинимо пре него што искушења наступе.
    Питање: Ипак, потрошачки свет, чини се, не дозвољава одвајање од забаве...
    Игуман Методије: Тако је. Нон – стоп се појављују нови видови забаве и човек не обраћа пажњу на духовни живот. Када дођу несреће и страдања, приморан је на то, али тад је много теже. Проблем савременог човека огледа се у томе што, кад пожели да живи у подвигу, окрене се око себе и види да нико тако не живи. Онда, помисли да можда то и не треба. Такође, изокренут систем вредности који нам се намеће, у ком се врлина потискује, а грех пласира као пожељан, јесте велика опасност. Због тога треба читати Свето Јеванђеље и друге свете књиге, као и слушати беседе светих људи јер се уз помоћ њих сазнаје и чува систем вредности, који је у сагласности са науком Христовом.
    Питање: Лекари из Ваљева и других градова Србије и Републике Српске долазе код Вас, у манастир Хиландар, и својим радом учествују у мисији Царске Лавре. Како то заједничарење изгледа?
    Игуман Методије: Ми смо у једном од обновљених конака формирали амбуланту за основне потребе манастира, која је опремљена углавном поклонима из Србије. Након оснивања Хиландарског српског лекарског друштва (Београд, децембра 2015. год.), у манастир добровољно долазе по два лекара и бораве седам дана. Дежурство им почиње након Литургије и ручка (у Хиландару постоје два оброка:ручак после јутарње Литургије и вечера после вечерње службе, нап. аут.). Одлазе у амбуланту и монаси, који имају здравствених тегоба, могу да им се обрате за помоћ. Наравно, не само монаси, већ и радници који код нас бораве због обнове светиње и поклоници. Увек имају понеки пријем јер је увек присутан велики број људи. За монахе постоји картотека. Треба истаћи да су почели да долазе и монаси других светогорских манастира, будући да ниједан од њих нема тако организован рад амбуланте током целе године. Лекари долазе на богослужења, што им чини духовну корист. Такође, кад монах дође на преглед, лекару поклони иконицу или бројаницу, узме списак имена чланова његове породице за молитвено помињање... То је диван, заиста посебан доживљај и сви лекари се радују да нам поново дођу.
    Питање: Ове године, навршило се 1000 година присуства руског монаштва на Светој Гори. На који начин сте учествовали у прослави тог великог јубилеја наше сестринске Цркве?
    Игуман Методије: Централна прослава организована је у манастиру Светог Пантелејмона и део ње били су Свјатјејши Патријарх руски Г. Кирил и председник Русије Г. Владимир Путин. Овај јубилеј обележило је и неколико догађаја у Русији. Ја сам имао част да учествујем у монашкој конференцији у Јекатеринбургу, заједно са бројним епископима и монасима из свих православних земаља. Добио сам благослов од Митрополита јекатеринбуршког Г. Кирила да припремим реферат са темом "Исповедање помисли као устаљена пракса у манастирима". Сви учесници конференције имали су реферате о разним монашким темама. Сличан скуп био је и у Москви у Храму Христа Спаса, на коме сам такође учествовао.
    Неки светогорски монаси су сматрали да је непримерено да се тако нешто обележава. Јер, постоје схватања да монаси Светогорци нису ни Руси, ни Грци, ни Срби, већ само Светогорци. Мишљења сам да су Руска Црква и друштво у једном великом духовном замаху, након десетина година страдања у безбожничком совјетском режиму, и да су ову прославу приредили не ради истицања националне припадности, већ да би дали још један подстрек духовној обнови народа и обнови монаштва. Тако сам доживео и ове конференције – да за циљ имају да се искуство других православних народа пренесе на руско монаштво. Организоване су заиста на високом нивоу.
    Питање: Уз неизмерно благодарје на овом разговору, за крај бих Вас замолила да упутите неку поруку верном народу Ваљевске епархије и свима који буду читали...
    Игуман Методије: Преподобни Јустин Ћелијски оставио је писана дела у наслеђе свим православним народима. Међу њим можда највреднија су "Житија светих", која је приредио на српском језику. Поуке светих отаца много користе и нама монасима и људима који живе у свету. У књигама Оца Јустина налазе се бројне поуке, али и живи примери светог живота. Кад их читамо, могу да нас подстакну да и ми тако живимо. Дакле, моја порука и поука верном народу је да се користи тим духовним благом, које је оставио Ава Јустин, да се светитељима моли и настоји да их у свом животу подражава.
    Разговор водила: Јадранка Јанковић
      Епархија ваљевска
  6. Волим
    Данче* got a reaction from Jadranka Grubjesic for a Странице, Архимандрит Методије: Живимо врлински како нам наше време даје   
    Питање: Међ'верним народом Ваљевске епархије увек сте радо виђени. Како се Ви осећате када дођете овде, у завичај двају духовних дивова Српске Православне Цркве и православног хришћанства уопште?
    Игуман Методије: Овде се осећа њихово "живо присуство" и човек некако овде има потребу да себе преиспитује. Јутрос, пре Свете Литургије (на празник Светих Врача, славу Опште болнице Ваљево, нап. аут.), читао сам беседе Оца Јустина и некако их доживео другачије, него што их доживљавам кад их читамо у Хиландару. Овде се осећа његово присуство и имао сам утисак као да ми их он лично говори.
    Питање: Када говорите о светитељима, истичете да су "они били једни од нас". Савремен човек је умногоме огрезао у материјализму и стил живота базиран му је на брзој и обилној потрошњи материјалних добара. Хришћански подвиг му је недовољно позната категорија и светитељи му се чине као неки „надљуди“. Како се ваљано одредити према њима? Шта чинити да и ми постанемо једни од њих?
    Игуман Методије: То је највећа тајна спасења, тајна циља који нам је постављен овде на земљи – обожења. Сви ми који смо крштени у име Свете Тројице, који смо чланови Цркве Христове, дужни смо да очистимо наша срца, победимо греховне навике и будемо сасуди Духа Светог. Кад се Дух Свети усели у нас, доживљавамо обожење и на земљи имамо предукус Царства небеског. Многи светитељи су у једном делу живота били незнабошци. Грешници, такође. Знали су јеванђељске истине, али су под утицајем пале природе грешили, али и покајали се. Сви они могу да нам буду пример да је већ овде на земљи могуће доживети Царство небеско. Живели су на истом месту као ми, имали слабо тело и наслеђену палу природу од заједничких нам прародитеља. Али, све су то победили. Ако се угледамо на њих и не дозволимо себи оправдања да су ти подвизи били оствариви у неким давним временима, уз помоћ њихових молитава, успећемо да, у мери у којој је то могуће данас, подражавамо њихове подвиге, ревност према Богу и служењу народу и Цркви Христовој.
    Питање: Шта монашка предања о томе казују?
    Игуман Методије: Забележено је да су неки ученици у ранохришћанском периоду питали старце, искусне духовнике, како се сад живи, како ће се живети неколико векова после и како пред крај света. Старци би увек говорили:"Међу нама су сад велика светила, велики чудотворци. После ће такође бити светих људи, али неће достићи наше савременике. На крају времена, монах ће се од мирјанина разликовати само по оделу... Међутим, ако се људи тада буду мало више потрудили, назваће се већим од нас у Царству небеском."
    Питање: Како то да разумемо?
    Игуман Методије: Старци су говорили:"Ми у нашем времену имамо велике примере и није нам тешко да тако живимо. Они су нам подстицаји. Људи после нас биће усамљени у врлини и зато ће њихов подвиг пред Богом бити већи од нашег." То је утеха за савременог човека да не падне у малодушност. Ми не можемо да испунимо оно што су хришћани пре нас могли. Али, ако се иоле потрудимо, наш подвиг пред Богом ће бити велики и Он ће нас наградити.
    Питање: Свако време је нечим бивало обремењено. Не постоји време без искушења...
    Игуман Методије: Тачно. Кад читамо историју првих векова, за које мислимо да су "златна времена" у којима су сви били благочестиви, видимо да то ни изблиза није тако. Рецимо, велика искушења су преживели Свети Јован Златоусти, Свети Атанасије Велики... Имали су више снаге да претрпе и Господ је на њих попуштао већа искушења, али им је и веће награде обезбедио. Дакле, ако погледамо шта су светитељи преживели, схватићемо да је ово што је нама дато права ситница.
    Питање: Шта бисте Ви препознали као највећа оптерећења за духовни живот савременог човека на основу разговора са људима, који Вам долазе у манастир и које срећете на путовањима?
    Игуман Методије: Мислим да је стил живота данас такав да човека онемогућава да се посвети свом унутрашњем свету, већ је све устројено тако да он гледа само спољашње. Савремен човек често укључи радио или телевизор, иако нема намеру да прати програм. Једноставно, не може да трпи тишину. Јер, тишина нас подстиче да обратимо пажњу на своју унутрашњост, у којој постоје страсти и много тога против чега се треба борити. Уплашимо се и бежимо у свет забаве и губљења времена. Али, једног дана, животне околности ће нас навести да се замислимо и боље је да то учинимо пре него што искушења наступе.
    Питање: Ипак, потрошачки свет, чини се, не дозвољава одвајање од забаве...
    Игуман Методије: Тако је. Нон – стоп се појављују нови видови забаве и човек не обраћа пажњу на духовни живот. Када дођу несреће и страдања, приморан је на то, али тад је много теже. Проблем савременог човека огледа се у томе што, кад пожели да живи у подвигу, окрене се око себе и види да нико тако не живи. Онда, помисли да можда то и не треба. Такође, изокренут систем вредности који нам се намеће, у ком се врлина потискује, а грех пласира као пожељан, јесте велика опасност. Због тога треба читати Свето Јеванђеље и друге свете књиге, као и слушати беседе светих људи јер се уз помоћ њих сазнаје и чува систем вредности, који је у сагласности са науком Христовом.
    Питање: Лекари из Ваљева и других градова Србије и Републике Српске долазе код Вас, у манастир Хиландар, и својим радом учествују у мисији Царске Лавре. Како то заједничарење изгледа?
    Игуман Методије: Ми смо у једном од обновљених конака формирали амбуланту за основне потребе манастира, која је опремљена углавном поклонима из Србије. Након оснивања Хиландарског српског лекарског друштва (Београд, децембра 2015. год.), у манастир добровољно долазе по два лекара и бораве седам дана. Дежурство им почиње након Литургије и ручка (у Хиландару постоје два оброка:ручак после јутарње Литургије и вечера после вечерње службе, нап. аут.). Одлазе у амбуланту и монаси, који имају здравствених тегоба, могу да им се обрате за помоћ. Наравно, не само монаси, већ и радници који код нас бораве због обнове светиње и поклоници. Увек имају понеки пријем јер је увек присутан велики број људи. За монахе постоји картотека. Треба истаћи да су почели да долазе и монаси других светогорских манастира, будући да ниједан од њих нема тако организован рад амбуланте током целе године. Лекари долазе на богослужења, што им чини духовну корист. Такође, кад монах дође на преглед, лекару поклони иконицу или бројаницу, узме списак имена чланова његове породице за молитвено помињање... То је диван, заиста посебан доживљај и сви лекари се радују да нам поново дођу.
    Питање: Ове године, навршило се 1000 година присуства руског монаштва на Светој Гори. На који начин сте учествовали у прослави тог великог јубилеја наше сестринске Цркве?
    Игуман Методије: Централна прослава организована је у манастиру Светог Пантелејмона и део ње били су Свјатјејши Патријарх руски Г. Кирил и председник Русије Г. Владимир Путин. Овај јубилеј обележило је и неколико догађаја у Русији. Ја сам имао част да учествујем у монашкој конференцији у Јекатеринбургу, заједно са бројним епископима и монасима из свих православних земаља. Добио сам благослов од Митрополита јекатеринбуршког Г. Кирила да припремим реферат са темом "Исповедање помисли као устаљена пракса у манастирима". Сви учесници конференције имали су реферате о разним монашким темама. Сличан скуп био је и у Москви у Храму Христа Спаса, на коме сам такође учествовао.
    Неки светогорски монаси су сматрали да је непримерено да се тако нешто обележава. Јер, постоје схватања да монаси Светогорци нису ни Руси, ни Грци, ни Срби, већ само Светогорци. Мишљења сам да су Руска Црква и друштво у једном великом духовном замаху, након десетина година страдања у безбожничком совјетском режиму, и да су ову прославу приредили не ради истицања националне припадности, већ да би дали још један подстрек духовној обнови народа и обнови монаштва. Тако сам доживео и ове конференције – да за циљ имају да се искуство других православних народа пренесе на руско монаштво. Организоване су заиста на високом нивоу.
    Питање: Уз неизмерно благодарје на овом разговору, за крај бих Вас замолила да упутите неку поруку верном народу Ваљевске епархије и свима који буду читали...
    Игуман Методије: Преподобни Јустин Ћелијски оставио је писана дела у наслеђе свим православним народима. Међу њим можда највреднија су "Житија светих", која је приредио на српском језику. Поуке светих отаца много користе и нама монасима и људима који живе у свету. У књигама Оца Јустина налазе се бројне поуке, али и живи примери светог живота. Кад их читамо, могу да нас подстакну да и ми тако живимо. Дакле, моја порука и поука верном народу је да се користи тим духовним благом, које је оставио Ава Јустин, да се светитељима моли и настоји да их у свом животу подражава.
    Разговор водила: Јадранка Јанковић
      Епархија ваљевска
  7. Волим
    Данче* got a reaction from PredragVId for a Странице, «Рај», а заправо пакао   
    Када је Адам по први пут угледао Еву, јако се обрадовао и Еви и Богу. Он је још више заволео Бога и рекао:
    — „Господе, како си Ти добар! Ти си ми дао Еву!“
    Он је посматрао Еву, волео је, разговарао са њом, али је увек памтио тренутак када му је Господ представио Еву. И док је год Ева била покрај њега и Господ му је био близу. Он није изгубио Бога, није осећао да је независан, отргнут од Бога. Ева га је приближила Богу, а његова љубав према Еви, њихова међусобна љубав, само је оснаживала њихову љубав према Богу, што је опет повећавало њихову узајамну љубав.
    А ми смо изгубили ту прелепу везу, ту дивну непрекидност љубави и не живимо у складу са њоме. Ми живимо уз Божије дарове, али без Бога. Нисмо захвални, не славимо Бога, не мислимо о Њему, заборављамо, а Он нам је пружио све и наставља то да чини!
    Један момак ми је испричао како се заљубио у једну девојку и послао јој цвеће. Она је то одбила и вратила његов дар.
    — „Другом приликом, говори младић, послао сам јој цвеће. а она ништа није ни рекла на то. Чекао сам, макар да ми напише хвала, хтео сам само да јој покажем да не желим да се растајемо и да је волим. Али она ми ништа није одговорила.“
    Ја сам му на то рекао:
    — „А можда није добила цвеће?“
    — „Не, позвао сам цвећару и они су ми рекли да су послали букет и да га је она примила. Добила је цвеће, али ми није одговорила. Она је заборавила на мене. Она ме је презрела.“
    Човек је рањен, а исто је и са Богом. Бог је заљубљен у нашу душу – свети су говорили да нас Бог воли неизмерно снажно – и ако нам нешто даје, онда то чини да бисмо се ми испунили љубави према Њему. Али ми Њега не волимо, ми примамо Његове дарове и заборављамо на Њега.
    Супружници заборављају да су они једно другом дар од Бога, они на Бога не мисле и у њиховом животу се појављују страшне речи: „рутина“, „досада“, „бреме“, „скинути са себе муку“. Ми имамо све, а себе уништавамо. Ми имамо рај на земљи, а претварамо га у пакао. Мислимо да живимо у технолошком рају, рају аутомобила, пространих станова, телевизора, интернета и тешимо једни друге: „Наш живот је рајски, све имамо!“. Једним притиском на дугме можеш да позовеш кога год хоћеш, макар био на другом крају света.
     
          
    Живот би могао да буде рај, али ми смо прогнали Творца раја, ми смо протерали Бога. И где је тај човек који може створити рај без Бога? Да ли је могуће да рај може постојати без Њега, који је Творац свега? Адам и Ева су слушали Божије кораке, посматрали су Бога и радовали Му се. Они су живели са Њим, чинили су јединство, то је било тако предивно, да је претворило њихов живот у истински рај.
    А када смо ми избацили Бога из свог живота, све се претворило у пакао. Човек жели да се служи технологијом да би себи донео ужитак, али постаје пуки потрошач, који једино може да изрази: „Дај ми то, и ово друго, дај ми оно треће, хоћу све да нагомилам, да се наједем, да купим огромна кола и кућу“. Грамзивост. Душа се њоме не може заситити. Душа се не испуњава тим материјалним стварима, а ми јадни људи, говоримо својој души: „Душо, почивај, једи, пиј, весели се“ (Лк. 12, 19.).
    Али шта може испунити наше душе? Душа се не храни материјалним и ми немамо шта да јој дамо. Душа није сита ни од стадиона, ни од плеса, ни од моде, ни од козметике, ни од плитких веза, ни од забава, ни од путовања. Ако тиме покушамо да је заситимо, душа ће само заборавити на себе и добићемо лажно осећање, по коме ће нам се чинити да је она још увек жива. После ће доћи нека страшна брига. Зашто је она толико страшна, шта то треба да представља? Фактички, та брига заиста није велика. Она просто производи снажан утисак, али суштински она је ништа. Она је лаж и обмана, али је се не можемо ослободити. На крају нас погађа ужасно разочарање и велика туга.
    Схватамо – имамо све, али нешто недостаје. Недостаје нам Онај, Који би све то што имамо украсио дубинским значењем.
    Не треба из свега извући лажни закључак, не треба одбацивати живот. Чак и један парадајз може да нас учини срећним ако умемо да га једемо с Божијом благодати. Ма шта да радимо уз Бога, то је разлог за срећу. Од једног парадајза можемо заплакати од среће. Ето, све то само од једног парадајиза, а ми имамо све!
    Све најукусније ђаконије на свету могу имати укус пакла. Ужитак се претвара у отров, јер та храна почиње да нас изједа. То је зато што све чинимо без молитве, без љубави, с роптањем, негодовањем, псовањем и сукобљавањем. Хранимо се, а слабимо, одмарамо се, а од таквог одмора се умарамо.
    Архимандрит Андреј (Конанос)
    С руског Александар Ђокић Богословский факультет Великотырновского университета
  8. Волим
    Данче* got a reaction from Драгомир Митровић for a Странице, Архимандрит Методије: Живимо врлински како нам наше време даје   
    Питање: Међ'верним народом Ваљевске епархије увек сте радо виђени. Како се Ви осећате када дођете овде, у завичај двају духовних дивова Српске Православне Цркве и православног хришћанства уопште?
    Игуман Методије: Овде се осећа њихово "живо присуство" и човек некако овде има потребу да себе преиспитује. Јутрос, пре Свете Литургије (на празник Светих Врача, славу Опште болнице Ваљево, нап. аут.), читао сам беседе Оца Јустина и некако их доживео другачије, него што их доживљавам кад их читамо у Хиландару. Овде се осећа његово присуство и имао сам утисак као да ми их он лично говори.
    Питање: Када говорите о светитељима, истичете да су "они били једни од нас". Савремен човек је умногоме огрезао у материјализму и стил живота базиран му је на брзој и обилној потрошњи материјалних добара. Хришћански подвиг му је недовољно позната категорија и светитељи му се чине као неки „надљуди“. Како се ваљано одредити према њима? Шта чинити да и ми постанемо једни од њих?
    Игуман Методије: То је највећа тајна спасења, тајна циља који нам је постављен овде на земљи – обожења. Сви ми који смо крштени у име Свете Тројице, који смо чланови Цркве Христове, дужни смо да очистимо наша срца, победимо греховне навике и будемо сасуди Духа Светог. Кад се Дух Свети усели у нас, доживљавамо обожење и на земљи имамо предукус Царства небеског. Многи светитељи су у једном делу живота били незнабошци. Грешници, такође. Знали су јеванђељске истине, али су под утицајем пале природе грешили, али и покајали се. Сви они могу да нам буду пример да је већ овде на земљи могуће доживети Царство небеско. Живели су на истом месту као ми, имали слабо тело и наслеђену палу природу од заједничких нам прародитеља. Али, све су то победили. Ако се угледамо на њих и не дозволимо себи оправдања да су ти подвизи били оствариви у неким давним временима, уз помоћ њихових молитава, успећемо да, у мери у којој је то могуће данас, подражавамо њихове подвиге, ревност према Богу и служењу народу и Цркви Христовој.
    Питање: Шта монашка предања о томе казују?
    Игуман Методије: Забележено је да су неки ученици у ранохришћанском периоду питали старце, искусне духовнике, како се сад живи, како ће се живети неколико векова после и како пред крај света. Старци би увек говорили:"Међу нама су сад велика светила, велики чудотворци. После ће такође бити светих људи, али неће достићи наше савременике. На крају времена, монах ће се од мирјанина разликовати само по оделу... Међутим, ако се људи тада буду мало више потрудили, назваће се већим од нас у Царству небеском."
    Питање: Како то да разумемо?
    Игуман Методије: Старци су говорили:"Ми у нашем времену имамо велике примере и није нам тешко да тако живимо. Они су нам подстицаји. Људи после нас биће усамљени у врлини и зато ће њихов подвиг пред Богом бити већи од нашег." То је утеха за савременог човека да не падне у малодушност. Ми не можемо да испунимо оно што су хришћани пре нас могли. Али, ако се иоле потрудимо, наш подвиг пред Богом ће бити велики и Он ће нас наградити.
    Питање: Свако време је нечим бивало обремењено. Не постоји време без искушења...
    Игуман Методије: Тачно. Кад читамо историју првих векова, за које мислимо да су "златна времена" у којима су сви били благочестиви, видимо да то ни изблиза није тако. Рецимо, велика искушења су преживели Свети Јован Златоусти, Свети Атанасије Велики... Имали су више снаге да претрпе и Господ је на њих попуштао већа искушења, али им је и веће награде обезбедио. Дакле, ако погледамо шта су светитељи преживели, схватићемо да је ово што је нама дато права ситница.
    Питање: Шта бисте Ви препознали као највећа оптерећења за духовни живот савременог човека на основу разговора са људима, који Вам долазе у манастир и које срећете на путовањима?
    Игуман Методије: Мислим да је стил живота данас такав да човека онемогућава да се посвети свом унутрашњем свету, већ је све устројено тако да он гледа само спољашње. Савремен човек често укључи радио или телевизор, иако нема намеру да прати програм. Једноставно, не може да трпи тишину. Јер, тишина нас подстиче да обратимо пажњу на своју унутрашњост, у којој постоје страсти и много тога против чега се треба борити. Уплашимо се и бежимо у свет забаве и губљења времена. Али, једног дана, животне околности ће нас навести да се замислимо и боље је да то учинимо пре него што искушења наступе.
    Питање: Ипак, потрошачки свет, чини се, не дозвољава одвајање од забаве...
    Игуман Методије: Тако је. Нон – стоп се појављују нови видови забаве и човек не обраћа пажњу на духовни живот. Када дођу несреће и страдања, приморан је на то, али тад је много теже. Проблем савременог човека огледа се у томе што, кад пожели да живи у подвигу, окрене се око себе и види да нико тако не живи. Онда, помисли да можда то и не треба. Такође, изокренут систем вредности који нам се намеће, у ком се врлина потискује, а грех пласира као пожељан, јесте велика опасност. Због тога треба читати Свето Јеванђеље и друге свете књиге, као и слушати беседе светих људи јер се уз помоћ њих сазнаје и чува систем вредности, који је у сагласности са науком Христовом.
    Питање: Лекари из Ваљева и других градова Србије и Републике Српске долазе код Вас, у манастир Хиландар, и својим радом учествују у мисији Царске Лавре. Како то заједничарење изгледа?
    Игуман Методије: Ми смо у једном од обновљених конака формирали амбуланту за основне потребе манастира, која је опремљена углавном поклонима из Србије. Након оснивања Хиландарског српског лекарског друштва (Београд, децембра 2015. год.), у манастир добровољно долазе по два лекара и бораве седам дана. Дежурство им почиње након Литургије и ручка (у Хиландару постоје два оброка:ручак после јутарње Литургије и вечера после вечерње службе, нап. аут.). Одлазе у амбуланту и монаси, који имају здравствених тегоба, могу да им се обрате за помоћ. Наравно, не само монаси, већ и радници који код нас бораве због обнове светиње и поклоници. Увек имају понеки пријем јер је увек присутан велики број људи. За монахе постоји картотека. Треба истаћи да су почели да долазе и монаси других светогорских манастира, будући да ниједан од њих нема тако организован рад амбуланте током целе године. Лекари долазе на богослужења, што им чини духовну корист. Такође, кад монах дође на преглед, лекару поклони иконицу или бројаницу, узме списак имена чланова његове породице за молитвено помињање... То је диван, заиста посебан доживљај и сви лекари се радују да нам поново дођу.
    Питање: Ове године, навршило се 1000 година присуства руског монаштва на Светој Гори. На који начин сте учествовали у прослави тог великог јубилеја наше сестринске Цркве?
    Игуман Методије: Централна прослава организована је у манастиру Светог Пантелејмона и део ње били су Свјатјејши Патријарх руски Г. Кирил и председник Русије Г. Владимир Путин. Овај јубилеј обележило је и неколико догађаја у Русији. Ја сам имао част да учествујем у монашкој конференцији у Јекатеринбургу, заједно са бројним епископима и монасима из свих православних земаља. Добио сам благослов од Митрополита јекатеринбуршког Г. Кирила да припремим реферат са темом "Исповедање помисли као устаљена пракса у манастирима". Сви учесници конференције имали су реферате о разним монашким темама. Сличан скуп био је и у Москви у Храму Христа Спаса, на коме сам такође учествовао.
    Неки светогорски монаси су сматрали да је непримерено да се тако нешто обележава. Јер, постоје схватања да монаси Светогорци нису ни Руси, ни Грци, ни Срби, већ само Светогорци. Мишљења сам да су Руска Црква и друштво у једном великом духовном замаху, након десетина година страдања у безбожничком совјетском режиму, и да су ову прославу приредили не ради истицања националне припадности, већ да би дали још један подстрек духовној обнови народа и обнови монаштва. Тако сам доживео и ове конференције – да за циљ имају да се искуство других православних народа пренесе на руско монаштво. Организоване су заиста на високом нивоу.
    Питање: Уз неизмерно благодарје на овом разговору, за крај бих Вас замолила да упутите неку поруку верном народу Ваљевске епархије и свима који буду читали...
    Игуман Методије: Преподобни Јустин Ћелијски оставио је писана дела у наслеђе свим православним народима. Међу њим можда највреднија су "Житија светих", која је приредио на српском језику. Поуке светих отаца много користе и нама монасима и људима који живе у свету. У књигама Оца Јустина налазе се бројне поуке, али и живи примери светог живота. Кад их читамо, могу да нас подстакну да и ми тако живимо. Дакле, моја порука и поука верном народу је да се користи тим духовним благом, које је оставио Ава Јустин, да се светитељима моли и настоји да их у свом животу подражава.
    Разговор водила: Јадранка Јанковић
      Епархија ваљевска
  9. Волим
    Данче* got a reaction from Пг for a Странице, Архимандрит Методије: Живимо врлински како нам наше време даје   
    Питање: Међ'верним народом Ваљевске епархије увек сте радо виђени. Како се Ви осећате када дођете овде, у завичај двају духовних дивова Српске Православне Цркве и православног хришћанства уопште?
    Игуман Методије: Овде се осећа њихово "живо присуство" и човек некако овде има потребу да себе преиспитује. Јутрос, пре Свете Литургије (на празник Светих Врача, славу Опште болнице Ваљево, нап. аут.), читао сам беседе Оца Јустина и некако их доживео другачије, него што их доживљавам кад их читамо у Хиландару. Овде се осећа његово присуство и имао сам утисак као да ми их он лично говори.
    Питање: Када говорите о светитељима, истичете да су "они били једни од нас". Савремен човек је умногоме огрезао у материјализму и стил живота базиран му је на брзој и обилној потрошњи материјалних добара. Хришћански подвиг му је недовољно позната категорија и светитељи му се чине као неки „надљуди“. Како се ваљано одредити према њима? Шта чинити да и ми постанемо једни од њих?
    Игуман Методије: То је највећа тајна спасења, тајна циља који нам је постављен овде на земљи – обожења. Сви ми који смо крштени у име Свете Тројице, који смо чланови Цркве Христове, дужни смо да очистимо наша срца, победимо греховне навике и будемо сасуди Духа Светог. Кад се Дух Свети усели у нас, доживљавамо обожење и на земљи имамо предукус Царства небеског. Многи светитељи су у једном делу живота били незнабошци. Грешници, такође. Знали су јеванђељске истине, али су под утицајем пале природе грешили, али и покајали се. Сви они могу да нам буду пример да је већ овде на земљи могуће доживети Царство небеско. Живели су на истом месту као ми, имали слабо тело и наслеђену палу природу од заједничких нам прародитеља. Али, све су то победили. Ако се угледамо на њих и не дозволимо себи оправдања да су ти подвизи били оствариви у неким давним временима, уз помоћ њихових молитава, успећемо да, у мери у којој је то могуће данас, подражавамо њихове подвиге, ревност према Богу и служењу народу и Цркви Христовој.
    Питање: Шта монашка предања о томе казују?
    Игуман Методије: Забележено је да су неки ученици у ранохришћанском периоду питали старце, искусне духовнике, како се сад живи, како ће се живети неколико векова после и како пред крај света. Старци би увек говорили:"Међу нама су сад велика светила, велики чудотворци. После ће такође бити светих људи, али неће достићи наше савременике. На крају времена, монах ће се од мирјанина разликовати само по оделу... Међутим, ако се људи тада буду мало више потрудили, назваће се већим од нас у Царству небеском."
    Питање: Како то да разумемо?
    Игуман Методије: Старци су говорили:"Ми у нашем времену имамо велике примере и није нам тешко да тако живимо. Они су нам подстицаји. Људи после нас биће усамљени у врлини и зато ће њихов подвиг пред Богом бити већи од нашег." То је утеха за савременог човека да не падне у малодушност. Ми не можемо да испунимо оно што су хришћани пре нас могли. Али, ако се иоле потрудимо, наш подвиг пред Богом ће бити велики и Он ће нас наградити.
    Питање: Свако време је нечим бивало обремењено. Не постоји време без искушења...
    Игуман Методије: Тачно. Кад читамо историју првих векова, за које мислимо да су "златна времена" у којима су сви били благочестиви, видимо да то ни изблиза није тако. Рецимо, велика искушења су преживели Свети Јован Златоусти, Свети Атанасије Велики... Имали су више снаге да претрпе и Господ је на њих попуштао већа искушења, али им је и веће награде обезбедио. Дакле, ако погледамо шта су светитељи преживели, схватићемо да је ово што је нама дато права ситница.
    Питање: Шта бисте Ви препознали као највећа оптерећења за духовни живот савременог човека на основу разговора са људима, који Вам долазе у манастир и које срећете на путовањима?
    Игуман Методије: Мислим да је стил живота данас такав да човека онемогућава да се посвети свом унутрашњем свету, већ је све устројено тако да он гледа само спољашње. Савремен човек често укључи радио или телевизор, иако нема намеру да прати програм. Једноставно, не може да трпи тишину. Јер, тишина нас подстиче да обратимо пажњу на своју унутрашњост, у којој постоје страсти и много тога против чега се треба борити. Уплашимо се и бежимо у свет забаве и губљења времена. Али, једног дана, животне околности ће нас навести да се замислимо и боље је да то учинимо пре него што искушења наступе.
    Питање: Ипак, потрошачки свет, чини се, не дозвољава одвајање од забаве...
    Игуман Методије: Тако је. Нон – стоп се појављују нови видови забаве и човек не обраћа пажњу на духовни живот. Када дођу несреће и страдања, приморан је на то, али тад је много теже. Проблем савременог човека огледа се у томе што, кад пожели да живи у подвигу, окрене се око себе и види да нико тако не живи. Онда, помисли да можда то и не треба. Такође, изокренут систем вредности који нам се намеће, у ком се врлина потискује, а грех пласира као пожељан, јесте велика опасност. Због тога треба читати Свето Јеванђеље и друге свете књиге, као и слушати беседе светих људи јер се уз помоћ њих сазнаје и чува систем вредности, који је у сагласности са науком Христовом.
    Питање: Лекари из Ваљева и других градова Србије и Републике Српске долазе код Вас, у манастир Хиландар, и својим радом учествују у мисији Царске Лавре. Како то заједничарење изгледа?
    Игуман Методије: Ми смо у једном од обновљених конака формирали амбуланту за основне потребе манастира, која је опремљена углавном поклонима из Србије. Након оснивања Хиландарског српског лекарског друштва (Београд, децембра 2015. год.), у манастир добровољно долазе по два лекара и бораве седам дана. Дежурство им почиње након Литургије и ручка (у Хиландару постоје два оброка:ручак после јутарње Литургије и вечера после вечерње службе, нап. аут.). Одлазе у амбуланту и монаси, који имају здравствених тегоба, могу да им се обрате за помоћ. Наравно, не само монаси, већ и радници који код нас бораве због обнове светиње и поклоници. Увек имају понеки пријем јер је увек присутан велики број људи. За монахе постоји картотека. Треба истаћи да су почели да долазе и монаси других светогорских манастира, будући да ниједан од њих нема тако организован рад амбуланте током целе године. Лекари долазе на богослужења, што им чини духовну корист. Такође, кад монах дође на преглед, лекару поклони иконицу или бројаницу, узме списак имена чланова његове породице за молитвено помињање... То је диван, заиста посебан доживљај и сви лекари се радују да нам поново дођу.
    Питање: Ове године, навршило се 1000 година присуства руског монаштва на Светој Гори. На који начин сте учествовали у прослави тог великог јубилеја наше сестринске Цркве?
    Игуман Методије: Централна прослава организована је у манастиру Светог Пантелејмона и део ње били су Свјатјејши Патријарх руски Г. Кирил и председник Русије Г. Владимир Путин. Овај јубилеј обележило је и неколико догађаја у Русији. Ја сам имао част да учествујем у монашкој конференцији у Јекатеринбургу, заједно са бројним епископима и монасима из свих православних земаља. Добио сам благослов од Митрополита јекатеринбуршког Г. Кирила да припремим реферат са темом "Исповедање помисли као устаљена пракса у манастирима". Сви учесници конференције имали су реферате о разним монашким темама. Сличан скуп био је и у Москви у Храму Христа Спаса, на коме сам такође учествовао.
    Неки светогорски монаси су сматрали да је непримерено да се тако нешто обележава. Јер, постоје схватања да монаси Светогорци нису ни Руси, ни Грци, ни Срби, већ само Светогорци. Мишљења сам да су Руска Црква и друштво у једном великом духовном замаху, након десетина година страдања у безбожничком совјетском режиму, и да су ову прославу приредили не ради истицања националне припадности, већ да би дали још један подстрек духовној обнови народа и обнови монаштва. Тако сам доживео и ове конференције – да за циљ имају да се искуство других православних народа пренесе на руско монаштво. Организоване су заиста на високом нивоу.
    Питање: Уз неизмерно благодарје на овом разговору, за крај бих Вас замолила да упутите неку поруку верном народу Ваљевске епархије и свима који буду читали...
    Игуман Методије: Преподобни Јустин Ћелијски оставио је писана дела у наслеђе свим православним народима. Међу њим можда највреднија су "Житија светих", која је приредио на српском језику. Поуке светих отаца много користе и нама монасима и људима који живе у свету. У књигама Оца Јустина налазе се бројне поуке, али и живи примери светог живота. Кад их читамо, могу да нас подстакну да и ми тако живимо. Дакле, моја порука и поука верном народу је да се користи тим духовним благом, које је оставио Ава Јустин, да се светитељима моли и настоји да их у свом животу подражава.
    Разговор водила: Јадранка Јанковић
      Епархија ваљевска
  10. Волим
    Данче* got a reaction from Arsenija for a Странице, Архимандрит Методије: Живимо врлински како нам наше време даје   
    Питање: Међ'верним народом Ваљевске епархије увек сте радо виђени. Како се Ви осећате када дођете овде, у завичај двају духовних дивова Српске Православне Цркве и православног хришћанства уопште?
    Игуман Методије: Овде се осећа њихово "живо присуство" и човек некако овде има потребу да себе преиспитује. Јутрос, пре Свете Литургије (на празник Светих Врача, славу Опште болнице Ваљево, нап. аут.), читао сам беседе Оца Јустина и некако их доживео другачије, него што их доживљавам кад их читамо у Хиландару. Овде се осећа његово присуство и имао сам утисак као да ми их он лично говори.
    Питање: Када говорите о светитељима, истичете да су "они били једни од нас". Савремен човек је умногоме огрезао у материјализму и стил живота базиран му је на брзој и обилној потрошњи материјалних добара. Хришћански подвиг му је недовољно позната категорија и светитељи му се чине као неки „надљуди“. Како се ваљано одредити према њима? Шта чинити да и ми постанемо једни од њих?
    Игуман Методије: То је највећа тајна спасења, тајна циља који нам је постављен овде на земљи – обожења. Сви ми који смо крштени у име Свете Тројице, који смо чланови Цркве Христове, дужни смо да очистимо наша срца, победимо греховне навике и будемо сасуди Духа Светог. Кад се Дух Свети усели у нас, доживљавамо обожење и на земљи имамо предукус Царства небеског. Многи светитељи су у једном делу живота били незнабошци. Грешници, такође. Знали су јеванђељске истине, али су под утицајем пале природе грешили, али и покајали се. Сви они могу да нам буду пример да је већ овде на земљи могуће доживети Царство небеско. Живели су на истом месту као ми, имали слабо тело и наслеђену палу природу од заједничких нам прародитеља. Али, све су то победили. Ако се угледамо на њих и не дозволимо себи оправдања да су ти подвизи били оствариви у неким давним временима, уз помоћ њихових молитава, успећемо да, у мери у којој је то могуће данас, подражавамо њихове подвиге, ревност према Богу и служењу народу и Цркви Христовој.
    Питање: Шта монашка предања о томе казују?
    Игуман Методије: Забележено је да су неки ученици у ранохришћанском периоду питали старце, искусне духовнике, како се сад живи, како ће се живети неколико векова после и како пред крај света. Старци би увек говорили:"Међу нама су сад велика светила, велики чудотворци. После ће такође бити светих људи, али неће достићи наше савременике. На крају времена, монах ће се од мирјанина разликовати само по оделу... Међутим, ако се људи тада буду мало више потрудили, назваће се већим од нас у Царству небеском."
    Питање: Како то да разумемо?
    Игуман Методије: Старци су говорили:"Ми у нашем времену имамо велике примере и није нам тешко да тако живимо. Они су нам подстицаји. Људи после нас биће усамљени у врлини и зато ће њихов подвиг пред Богом бити већи од нашег." То је утеха за савременог човека да не падне у малодушност. Ми не можемо да испунимо оно што су хришћани пре нас могли. Али, ако се иоле потрудимо, наш подвиг пред Богом ће бити велики и Он ће нас наградити.
    Питање: Свако време је нечим бивало обремењено. Не постоји време без искушења...
    Игуман Методије: Тачно. Кад читамо историју првих векова, за које мислимо да су "златна времена" у којима су сви били благочестиви, видимо да то ни изблиза није тако. Рецимо, велика искушења су преживели Свети Јован Златоусти, Свети Атанасије Велики... Имали су више снаге да претрпе и Господ је на њих попуштао већа искушења, али им је и веће награде обезбедио. Дакле, ако погледамо шта су светитељи преживели, схватићемо да је ово што је нама дато права ситница.
    Питање: Шта бисте Ви препознали као највећа оптерећења за духовни живот савременог човека на основу разговора са људима, који Вам долазе у манастир и које срећете на путовањима?
    Игуман Методије: Мислим да је стил живота данас такав да човека онемогућава да се посвети свом унутрашњем свету, већ је све устројено тако да он гледа само спољашње. Савремен човек често укључи радио или телевизор, иако нема намеру да прати програм. Једноставно, не може да трпи тишину. Јер, тишина нас подстиче да обратимо пажњу на своју унутрашњост, у којој постоје страсти и много тога против чега се треба борити. Уплашимо се и бежимо у свет забаве и губљења времена. Али, једног дана, животне околности ће нас навести да се замислимо и боље је да то учинимо пре него што искушења наступе.
    Питање: Ипак, потрошачки свет, чини се, не дозвољава одвајање од забаве...
    Игуман Методије: Тако је. Нон – стоп се појављују нови видови забаве и човек не обраћа пажњу на духовни живот. Када дођу несреће и страдања, приморан је на то, али тад је много теже. Проблем савременог човека огледа се у томе што, кад пожели да живи у подвигу, окрене се око себе и види да нико тако не живи. Онда, помисли да можда то и не треба. Такође, изокренут систем вредности који нам се намеће, у ком се врлина потискује, а грех пласира као пожељан, јесте велика опасност. Због тога треба читати Свето Јеванђеље и друге свете књиге, као и слушати беседе светих људи јер се уз помоћ њих сазнаје и чува систем вредности, који је у сагласности са науком Христовом.
    Питање: Лекари из Ваљева и других градова Србије и Републике Српске долазе код Вас, у манастир Хиландар, и својим радом учествују у мисији Царске Лавре. Како то заједничарење изгледа?
    Игуман Методије: Ми смо у једном од обновљених конака формирали амбуланту за основне потребе манастира, која је опремљена углавном поклонима из Србије. Након оснивања Хиландарског српског лекарског друштва (Београд, децембра 2015. год.), у манастир добровољно долазе по два лекара и бораве седам дана. Дежурство им почиње након Литургије и ручка (у Хиландару постоје два оброка:ручак после јутарње Литургије и вечера после вечерње службе, нап. аут.). Одлазе у амбуланту и монаси, који имају здравствених тегоба, могу да им се обрате за помоћ. Наравно, не само монаси, већ и радници који код нас бораве због обнове светиње и поклоници. Увек имају понеки пријем јер је увек присутан велики број људи. За монахе постоји картотека. Треба истаћи да су почели да долазе и монаси других светогорских манастира, будући да ниједан од њих нема тако организован рад амбуланте током целе године. Лекари долазе на богослужења, што им чини духовну корист. Такође, кад монах дође на преглед, лекару поклони иконицу или бројаницу, узме списак имена чланова његове породице за молитвено помињање... То је диван, заиста посебан доживљај и сви лекари се радују да нам поново дођу.
    Питање: Ове године, навршило се 1000 година присуства руског монаштва на Светој Гори. На који начин сте учествовали у прослави тог великог јубилеја наше сестринске Цркве?
    Игуман Методије: Централна прослава организована је у манастиру Светог Пантелејмона и део ње били су Свјатјејши Патријарх руски Г. Кирил и председник Русије Г. Владимир Путин. Овај јубилеј обележило је и неколико догађаја у Русији. Ја сам имао част да учествујем у монашкој конференцији у Јекатеринбургу, заједно са бројним епископима и монасима из свих православних земаља. Добио сам благослов од Митрополита јекатеринбуршког Г. Кирила да припремим реферат са темом "Исповедање помисли као устаљена пракса у манастирима". Сви учесници конференције имали су реферате о разним монашким темама. Сличан скуп био је и у Москви у Храму Христа Спаса, на коме сам такође учествовао.
    Неки светогорски монаси су сматрали да је непримерено да се тако нешто обележава. Јер, постоје схватања да монаси Светогорци нису ни Руси, ни Грци, ни Срби, већ само Светогорци. Мишљења сам да су Руска Црква и друштво у једном великом духовном замаху, након десетина година страдања у безбожничком совјетском режиму, и да су ову прославу приредили не ради истицања националне припадности, већ да би дали још један подстрек духовној обнови народа и обнови монаштва. Тако сам доживео и ове конференције – да за циљ имају да се искуство других православних народа пренесе на руско монаштво. Организоване су заиста на високом нивоу.
    Питање: Уз неизмерно благодарје на овом разговору, за крај бих Вас замолила да упутите неку поруку верном народу Ваљевске епархије и свима који буду читали...
    Игуман Методије: Преподобни Јустин Ћелијски оставио је писана дела у наслеђе свим православним народима. Међу њим можда највреднија су "Житија светих", која је приредио на српском језику. Поуке светих отаца много користе и нама монасима и људима који живе у свету. У књигама Оца Јустина налазе се бројне поуке, али и живи примери светог живота. Кад их читамо, могу да нас подстакну да и ми тако живимо. Дакле, моја порука и поука верном народу је да се користи тим духовним благом, које је оставио Ава Јустин, да се светитељима моли и настоји да их у свом животу подражава.
    Разговор водила: Јадранка Јанковић
      Епархија ваљевска
  11. Волим
    Guest
    Данче* got a reaction from Guest for a Странице, Архимандрит Методије: Живимо врлински како нам наше време даје   
    Питање: Међ'верним народом Ваљевске епархије увек сте радо виђени. Како се Ви осећате када дођете овде, у завичај двају духовних дивова Српске Православне Цркве и православног хришћанства уопште?
    Игуман Методије: Овде се осећа њихово "живо присуство" и човек некако овде има потребу да себе преиспитује. Јутрос, пре Свете Литургије (на празник Светих Врача, славу Опште болнице Ваљево, нап. аут.), читао сам беседе Оца Јустина и некако их доживео другачије, него што их доживљавам кад их читамо у Хиландару. Овде се осећа његово присуство и имао сам утисак као да ми их он лично говори.
    Питање: Када говорите о светитељима, истичете да су "они били једни од нас". Савремен човек је умногоме огрезао у материјализму и стил живота базиран му је на брзој и обилној потрошњи материјалних добара. Хришћански подвиг му је недовољно позната категорија и светитељи му се чине као неки „надљуди“. Како се ваљано одредити према њима? Шта чинити да и ми постанемо једни од њих?
    Игуман Методије: То је највећа тајна спасења, тајна циља који нам је постављен овде на земљи – обожења. Сви ми који смо крштени у име Свете Тројице, који смо чланови Цркве Христове, дужни смо да очистимо наша срца, победимо греховне навике и будемо сасуди Духа Светог. Кад се Дух Свети усели у нас, доживљавамо обожење и на земљи имамо предукус Царства небеског. Многи светитељи су у једном делу живота били незнабошци. Грешници, такође. Знали су јеванђељске истине, али су под утицајем пале природе грешили, али и покајали се. Сви они могу да нам буду пример да је већ овде на земљи могуће доживети Царство небеско. Живели су на истом месту као ми, имали слабо тело и наслеђену палу природу од заједничких нам прародитеља. Али, све су то победили. Ако се угледамо на њих и не дозволимо себи оправдања да су ти подвизи били оствариви у неким давним временима, уз помоћ њихових молитава, успећемо да, у мери у којој је то могуће данас, подражавамо њихове подвиге, ревност према Богу и служењу народу и Цркви Христовој.
    Питање: Шта монашка предања о томе казују?
    Игуман Методије: Забележено је да су неки ученици у ранохришћанском периоду питали старце, искусне духовнике, како се сад живи, како ће се живети неколико векова после и како пред крај света. Старци би увек говорили:"Међу нама су сад велика светила, велики чудотворци. После ће такође бити светих људи, али неће достићи наше савременике. На крају времена, монах ће се од мирјанина разликовати само по оделу... Међутим, ако се људи тада буду мало више потрудили, назваће се већим од нас у Царству небеском."
    Питање: Како то да разумемо?
    Игуман Методије: Старци су говорили:"Ми у нашем времену имамо велике примере и није нам тешко да тако живимо. Они су нам подстицаји. Људи после нас биће усамљени у врлини и зато ће њихов подвиг пред Богом бити већи од нашег." То је утеха за савременог човека да не падне у малодушност. Ми не можемо да испунимо оно што су хришћани пре нас могли. Али, ако се иоле потрудимо, наш подвиг пред Богом ће бити велики и Он ће нас наградити.
    Питање: Свако време је нечим бивало обремењено. Не постоји време без искушења...
    Игуман Методије: Тачно. Кад читамо историју првих векова, за које мислимо да су "златна времена" у којима су сви били благочестиви, видимо да то ни изблиза није тако. Рецимо, велика искушења су преживели Свети Јован Златоусти, Свети Атанасије Велики... Имали су више снаге да претрпе и Господ је на њих попуштао већа искушења, али им је и веће награде обезбедио. Дакле, ако погледамо шта су светитељи преживели, схватићемо да је ово што је нама дато права ситница.
    Питање: Шта бисте Ви препознали као највећа оптерећења за духовни живот савременог човека на основу разговора са људима, који Вам долазе у манастир и које срећете на путовањима?
    Игуман Методије: Мислим да је стил живота данас такав да човека онемогућава да се посвети свом унутрашњем свету, већ је све устројено тако да он гледа само спољашње. Савремен човек често укључи радио или телевизор, иако нема намеру да прати програм. Једноставно, не може да трпи тишину. Јер, тишина нас подстиче да обратимо пажњу на своју унутрашњост, у којој постоје страсти и много тога против чега се треба борити. Уплашимо се и бежимо у свет забаве и губљења времена. Али, једног дана, животне околности ће нас навести да се замислимо и боље је да то учинимо пре него што искушења наступе.
    Питање: Ипак, потрошачки свет, чини се, не дозвољава одвајање од забаве...
    Игуман Методије: Тако је. Нон – стоп се појављују нови видови забаве и човек не обраћа пажњу на духовни живот. Када дођу несреће и страдања, приморан је на то, али тад је много теже. Проблем савременог човека огледа се у томе што, кад пожели да живи у подвигу, окрене се око себе и види да нико тако не живи. Онда, помисли да можда то и не треба. Такође, изокренут систем вредности који нам се намеће, у ком се врлина потискује, а грех пласира као пожељан, јесте велика опасност. Због тога треба читати Свето Јеванђеље и друге свете књиге, као и слушати беседе светих људи јер се уз помоћ њих сазнаје и чува систем вредности, који је у сагласности са науком Христовом.
    Питање: Лекари из Ваљева и других градова Србије и Републике Српске долазе код Вас, у манастир Хиландар, и својим радом учествују у мисији Царске Лавре. Како то заједничарење изгледа?
    Игуман Методије: Ми смо у једном од обновљених конака формирали амбуланту за основне потребе манастира, која је опремљена углавном поклонима из Србије. Након оснивања Хиландарског српског лекарског друштва (Београд, децембра 2015. год.), у манастир добровољно долазе по два лекара и бораве седам дана. Дежурство им почиње након Литургије и ручка (у Хиландару постоје два оброка:ручак после јутарње Литургије и вечера после вечерње службе, нап. аут.). Одлазе у амбуланту и монаси, који имају здравствених тегоба, могу да им се обрате за помоћ. Наравно, не само монаси, већ и радници који код нас бораве због обнове светиње и поклоници. Увек имају понеки пријем јер је увек присутан велики број људи. За монахе постоји картотека. Треба истаћи да су почели да долазе и монаси других светогорских манастира, будући да ниједан од њих нема тако организован рад амбуланте током целе године. Лекари долазе на богослужења, што им чини духовну корист. Такође, кад монах дође на преглед, лекару поклони иконицу или бројаницу, узме списак имена чланова његове породице за молитвено помињање... То је диван, заиста посебан доживљај и сви лекари се радују да нам поново дођу.
    Питање: Ове године, навршило се 1000 година присуства руског монаштва на Светој Гори. На који начин сте учествовали у прослави тог великог јубилеја наше сестринске Цркве?
    Игуман Методије: Централна прослава организована је у манастиру Светог Пантелејмона и део ње били су Свјатјејши Патријарх руски Г. Кирил и председник Русије Г. Владимир Путин. Овај јубилеј обележило је и неколико догађаја у Русији. Ја сам имао част да учествујем у монашкој конференцији у Јекатеринбургу, заједно са бројним епископима и монасима из свих православних земаља. Добио сам благослов од Митрополита јекатеринбуршког Г. Кирила да припремим реферат са темом "Исповедање помисли као устаљена пракса у манастирима". Сви учесници конференције имали су реферате о разним монашким темама. Сличан скуп био је и у Москви у Храму Христа Спаса, на коме сам такође учествовао.
    Неки светогорски монаси су сматрали да је непримерено да се тако нешто обележава. Јер, постоје схватања да монаси Светогорци нису ни Руси, ни Грци, ни Срби, већ само Светогорци. Мишљења сам да су Руска Црква и друштво у једном великом духовном замаху, након десетина година страдања у безбожничком совјетском режиму, и да су ову прославу приредили не ради истицања националне припадности, већ да би дали још један подстрек духовној обнови народа и обнови монаштва. Тако сам доживео и ове конференције – да за циљ имају да се искуство других православних народа пренесе на руско монаштво. Организоване су заиста на високом нивоу.
    Питање: Уз неизмерно благодарје на овом разговору, за крај бих Вас замолила да упутите неку поруку верном народу Ваљевске епархије и свима који буду читали...
    Игуман Методије: Преподобни Јустин Ћелијски оставио је писана дела у наслеђе свим православним народима. Међу њим можда највреднија су "Житија светих", која је приредио на српском језику. Поуке светих отаца много користе и нама монасима и људима који живе у свету. У књигама Оца Јустина налазе се бројне поуке, али и живи примери светог живота. Кад их читамо, могу да нас подстакну да и ми тако живимо. Дакле, моја порука и поука верном народу је да се користи тим духовним благом, које је оставио Ава Јустин, да се светитељима моли и настоји да их у свом животу подражава.
    Разговор водила: Јадранка Јанковић
      Епархија ваљевска
  12. Волим
    Данче* got a reaction from ines for a Странице, Архимандрит Методије: Живимо врлински како нам наше време даје   
    Питање: Међ'верним народом Ваљевске епархије увек сте радо виђени. Како се Ви осећате када дођете овде, у завичај двају духовних дивова Српске Православне Цркве и православног хришћанства уопште?
    Игуман Методије: Овде се осећа њихово "живо присуство" и човек некако овде има потребу да себе преиспитује. Јутрос, пре Свете Литургије (на празник Светих Врача, славу Опште болнице Ваљево, нап. аут.), читао сам беседе Оца Јустина и некако их доживео другачије, него што их доживљавам кад их читамо у Хиландару. Овде се осећа његово присуство и имао сам утисак као да ми их он лично говори.
    Питање: Када говорите о светитељима, истичете да су "они били једни од нас". Савремен човек је умногоме огрезао у материјализму и стил живота базиран му је на брзој и обилној потрошњи материјалних добара. Хришћански подвиг му је недовољно позната категорија и светитељи му се чине као неки „надљуди“. Како се ваљано одредити према њима? Шта чинити да и ми постанемо једни од њих?
    Игуман Методије: То је највећа тајна спасења, тајна циља који нам је постављен овде на земљи – обожења. Сви ми који смо крштени у име Свете Тројице, који смо чланови Цркве Христове, дужни смо да очистимо наша срца, победимо греховне навике и будемо сасуди Духа Светог. Кад се Дух Свети усели у нас, доживљавамо обожење и на земљи имамо предукус Царства небеског. Многи светитељи су у једном делу живота били незнабошци. Грешници, такође. Знали су јеванђељске истине, али су под утицајем пале природе грешили, али и покајали се. Сви они могу да нам буду пример да је већ овде на земљи могуће доживети Царство небеско. Живели су на истом месту као ми, имали слабо тело и наслеђену палу природу од заједничких нам прародитеља. Али, све су то победили. Ако се угледамо на њих и не дозволимо себи оправдања да су ти подвизи били оствариви у неким давним временима, уз помоћ њихових молитава, успећемо да, у мери у којој је то могуће данас, подражавамо њихове подвиге, ревност према Богу и служењу народу и Цркви Христовој.
    Питање: Шта монашка предања о томе казују?
    Игуман Методије: Забележено је да су неки ученици у ранохришћанском периоду питали старце, искусне духовнике, како се сад живи, како ће се живети неколико векова после и како пред крај света. Старци би увек говорили:"Међу нама су сад велика светила, велики чудотворци. После ће такође бити светих људи, али неће достићи наше савременике. На крају времена, монах ће се од мирјанина разликовати само по оделу... Међутим, ако се људи тада буду мало више потрудили, назваће се већим од нас у Царству небеском."
    Питање: Како то да разумемо?
    Игуман Методије: Старци су говорили:"Ми у нашем времену имамо велике примере и није нам тешко да тако живимо. Они су нам подстицаји. Људи после нас биће усамљени у врлини и зато ће њихов подвиг пред Богом бити већи од нашег." То је утеха за савременог човека да не падне у малодушност. Ми не можемо да испунимо оно што су хришћани пре нас могли. Али, ако се иоле потрудимо, наш подвиг пред Богом ће бити велики и Он ће нас наградити.
    Питање: Свако време је нечим бивало обремењено. Не постоји време без искушења...
    Игуман Методије: Тачно. Кад читамо историју првих векова, за које мислимо да су "златна времена" у којима су сви били благочестиви, видимо да то ни изблиза није тако. Рецимо, велика искушења су преживели Свети Јован Златоусти, Свети Атанасије Велики... Имали су више снаге да претрпе и Господ је на њих попуштао већа искушења, али им је и веће награде обезбедио. Дакле, ако погледамо шта су светитељи преживели, схватићемо да је ово што је нама дато права ситница.
    Питање: Шта бисте Ви препознали као највећа оптерећења за духовни живот савременог човека на основу разговора са људима, који Вам долазе у манастир и које срећете на путовањима?
    Игуман Методије: Мислим да је стил живота данас такав да човека онемогућава да се посвети свом унутрашњем свету, већ је све устројено тако да он гледа само спољашње. Савремен човек често укључи радио или телевизор, иако нема намеру да прати програм. Једноставно, не може да трпи тишину. Јер, тишина нас подстиче да обратимо пажњу на своју унутрашњост, у којој постоје страсти и много тога против чега се треба борити. Уплашимо се и бежимо у свет забаве и губљења времена. Али, једног дана, животне околности ће нас навести да се замислимо и боље је да то учинимо пре него што искушења наступе.
    Питање: Ипак, потрошачки свет, чини се, не дозвољава одвајање од забаве...
    Игуман Методије: Тако је. Нон – стоп се појављују нови видови забаве и човек не обраћа пажњу на духовни живот. Када дођу несреће и страдања, приморан је на то, али тад је много теже. Проблем савременог човека огледа се у томе што, кад пожели да живи у подвигу, окрене се око себе и види да нико тако не живи. Онда, помисли да можда то и не треба. Такође, изокренут систем вредности који нам се намеће, у ком се врлина потискује, а грех пласира као пожељан, јесте велика опасност. Због тога треба читати Свето Јеванђеље и друге свете књиге, као и слушати беседе светих људи јер се уз помоћ њих сазнаје и чува систем вредности, који је у сагласности са науком Христовом.
    Питање: Лекари из Ваљева и других градова Србије и Републике Српске долазе код Вас, у манастир Хиландар, и својим радом учествују у мисији Царске Лавре. Како то заједничарење изгледа?
    Игуман Методије: Ми смо у једном од обновљених конака формирали амбуланту за основне потребе манастира, која је опремљена углавном поклонима из Србије. Након оснивања Хиландарског српског лекарског друштва (Београд, децембра 2015. год.), у манастир добровољно долазе по два лекара и бораве седам дана. Дежурство им почиње након Литургије и ручка (у Хиландару постоје два оброка:ручак после јутарње Литургије и вечера после вечерње службе, нап. аут.). Одлазе у амбуланту и монаси, који имају здравствених тегоба, могу да им се обрате за помоћ. Наравно, не само монаси, већ и радници који код нас бораве због обнове светиње и поклоници. Увек имају понеки пријем јер је увек присутан велики број људи. За монахе постоји картотека. Треба истаћи да су почели да долазе и монаси других светогорских манастира, будући да ниједан од њих нема тако организован рад амбуланте током целе године. Лекари долазе на богослужења, што им чини духовну корист. Такође, кад монах дође на преглед, лекару поклони иконицу или бројаницу, узме списак имена чланова његове породице за молитвено помињање... То је диван, заиста посебан доживљај и сви лекари се радују да нам поново дођу.
    Питање: Ове године, навршило се 1000 година присуства руског монаштва на Светој Гори. На који начин сте учествовали у прослави тог великог јубилеја наше сестринске Цркве?
    Игуман Методије: Централна прослава организована је у манастиру Светог Пантелејмона и део ње били су Свјатјејши Патријарх руски Г. Кирил и председник Русије Г. Владимир Путин. Овај јубилеј обележило је и неколико догађаја у Русији. Ја сам имао част да учествујем у монашкој конференцији у Јекатеринбургу, заједно са бројним епископима и монасима из свих православних земаља. Добио сам благослов од Митрополита јекатеринбуршког Г. Кирила да припремим реферат са темом "Исповедање помисли као устаљена пракса у манастирима". Сви учесници конференције имали су реферате о разним монашким темама. Сличан скуп био је и у Москви у Храму Христа Спаса, на коме сам такође учествовао.
    Неки светогорски монаси су сматрали да је непримерено да се тако нешто обележава. Јер, постоје схватања да монаси Светогорци нису ни Руси, ни Грци, ни Срби, већ само Светогорци. Мишљења сам да су Руска Црква и друштво у једном великом духовном замаху, након десетина година страдања у безбожничком совјетском режиму, и да су ову прославу приредили не ради истицања националне припадности, већ да би дали још један подстрек духовној обнови народа и обнови монаштва. Тако сам доживео и ове конференције – да за циљ имају да се искуство других православних народа пренесе на руско монаштво. Организоване су заиста на високом нивоу.
    Питање: Уз неизмерно благодарје на овом разговору, за крај бих Вас замолила да упутите неку поруку верном народу Ваљевске епархије и свима који буду читали...
    Игуман Методије: Преподобни Јустин Ћелијски оставио је писана дела у наслеђе свим православним народима. Међу њим можда највреднија су "Житија светих", која је приредио на српском језику. Поуке светих отаца много користе и нама монасима и људима који живе у свету. У књигама Оца Јустина налазе се бројне поуке, али и живи примери светог живота. Кад их читамо, могу да нас подстакну да и ми тако живимо. Дакле, моја порука и поука верном народу је да се користи тим духовним благом, које је оставио Ава Јустин, да се светитељима моли и настоји да их у свом животу подражава.
    Разговор водила: Јадранка Јанковић
      Епархија ваљевска
  13. Волим
    Данче* got a reaction from александар живаљев for a Странице, Архимандрит Методије: Живимо врлински како нам наше време даје   
    Питање: Међ'верним народом Ваљевске епархије увек сте радо виђени. Како се Ви осећате када дођете овде, у завичај двају духовних дивова Српске Православне Цркве и православног хришћанства уопште?
    Игуман Методије: Овде се осећа њихово "живо присуство" и човек некако овде има потребу да себе преиспитује. Јутрос, пре Свете Литургије (на празник Светих Врача, славу Опште болнице Ваљево, нап. аут.), читао сам беседе Оца Јустина и некако их доживео другачије, него што их доживљавам кад их читамо у Хиландару. Овде се осећа његово присуство и имао сам утисак као да ми их он лично говори.
    Питање: Када говорите о светитељима, истичете да су "они били једни од нас". Савремен човек је умногоме огрезао у материјализму и стил живота базиран му је на брзој и обилној потрошњи материјалних добара. Хришћански подвиг му је недовољно позната категорија и светитељи му се чине као неки „надљуди“. Како се ваљано одредити према њима? Шта чинити да и ми постанемо једни од њих?
    Игуман Методије: То је највећа тајна спасења, тајна циља који нам је постављен овде на земљи – обожења. Сви ми који смо крштени у име Свете Тројице, који смо чланови Цркве Христове, дужни смо да очистимо наша срца, победимо греховне навике и будемо сасуди Духа Светог. Кад се Дух Свети усели у нас, доживљавамо обожење и на земљи имамо предукус Царства небеског. Многи светитељи су у једном делу живота били незнабошци. Грешници, такође. Знали су јеванђељске истине, али су под утицајем пале природе грешили, али и покајали се. Сви они могу да нам буду пример да је већ овде на земљи могуће доживети Царство небеско. Живели су на истом месту као ми, имали слабо тело и наслеђену палу природу од заједничких нам прародитеља. Али, све су то победили. Ако се угледамо на њих и не дозволимо себи оправдања да су ти подвизи били оствариви у неким давним временима, уз помоћ њихових молитава, успећемо да, у мери у којој је то могуће данас, подражавамо њихове подвиге, ревност према Богу и служењу народу и Цркви Христовој.
    Питање: Шта монашка предања о томе казују?
    Игуман Методије: Забележено је да су неки ученици у ранохришћанском периоду питали старце, искусне духовнике, како се сад живи, како ће се живети неколико векова после и како пред крај света. Старци би увек говорили:"Међу нама су сад велика светила, велики чудотворци. После ће такође бити светих људи, али неће достићи наше савременике. На крају времена, монах ће се од мирјанина разликовати само по оделу... Међутим, ако се људи тада буду мало више потрудили, назваће се већим од нас у Царству небеском."
    Питање: Како то да разумемо?
    Игуман Методије: Старци су говорили:"Ми у нашем времену имамо велике примере и није нам тешко да тако живимо. Они су нам подстицаји. Људи после нас биће усамљени у врлини и зато ће њихов подвиг пред Богом бити већи од нашег." То је утеха за савременог човека да не падне у малодушност. Ми не можемо да испунимо оно што су хришћани пре нас могли. Али, ако се иоле потрудимо, наш подвиг пред Богом ће бити велики и Он ће нас наградити.
    Питање: Свако време је нечим бивало обремењено. Не постоји време без искушења...
    Игуман Методије: Тачно. Кад читамо историју првих векова, за које мислимо да су "златна времена" у којима су сви били благочестиви, видимо да то ни изблиза није тако. Рецимо, велика искушења су преживели Свети Јован Златоусти, Свети Атанасије Велики... Имали су више снаге да претрпе и Господ је на њих попуштао већа искушења, али им је и веће награде обезбедио. Дакле, ако погледамо шта су светитељи преживели, схватићемо да је ово што је нама дато права ситница.
    Питање: Шта бисте Ви препознали као највећа оптерећења за духовни живот савременог човека на основу разговора са људима, који Вам долазе у манастир и које срећете на путовањима?
    Игуман Методије: Мислим да је стил живота данас такав да човека онемогућава да се посвети свом унутрашњем свету, већ је све устројено тако да он гледа само спољашње. Савремен човек често укључи радио или телевизор, иако нема намеру да прати програм. Једноставно, не може да трпи тишину. Јер, тишина нас подстиче да обратимо пажњу на своју унутрашњост, у којој постоје страсти и много тога против чега се треба борити. Уплашимо се и бежимо у свет забаве и губљења времена. Али, једног дана, животне околности ће нас навести да се замислимо и боље је да то учинимо пре него што искушења наступе.
    Питање: Ипак, потрошачки свет, чини се, не дозвољава одвајање од забаве...
    Игуман Методије: Тако је. Нон – стоп се појављују нови видови забаве и човек не обраћа пажњу на духовни живот. Када дођу несреће и страдања, приморан је на то, али тад је много теже. Проблем савременог човека огледа се у томе што, кад пожели да живи у подвигу, окрене се око себе и види да нико тако не живи. Онда, помисли да можда то и не треба. Такође, изокренут систем вредности који нам се намеће, у ком се врлина потискује, а грех пласира као пожељан, јесте велика опасност. Због тога треба читати Свето Јеванђеље и друге свете књиге, као и слушати беседе светих људи јер се уз помоћ њих сазнаје и чува систем вредности, који је у сагласности са науком Христовом.
    Питање: Лекари из Ваљева и других градова Србије и Републике Српске долазе код Вас, у манастир Хиландар, и својим радом учествују у мисији Царске Лавре. Како то заједничарење изгледа?
    Игуман Методије: Ми смо у једном од обновљених конака формирали амбуланту за основне потребе манастира, која је опремљена углавном поклонима из Србије. Након оснивања Хиландарског српског лекарског друштва (Београд, децембра 2015. год.), у манастир добровољно долазе по два лекара и бораве седам дана. Дежурство им почиње након Литургије и ручка (у Хиландару постоје два оброка:ручак после јутарње Литургије и вечера после вечерње службе, нап. аут.). Одлазе у амбуланту и монаси, који имају здравствених тегоба, могу да им се обрате за помоћ. Наравно, не само монаси, већ и радници који код нас бораве због обнове светиње и поклоници. Увек имају понеки пријем јер је увек присутан велики број људи. За монахе постоји картотека. Треба истаћи да су почели да долазе и монаси других светогорских манастира, будући да ниједан од њих нема тако организован рад амбуланте током целе године. Лекари долазе на богослужења, што им чини духовну корист. Такође, кад монах дође на преглед, лекару поклони иконицу или бројаницу, узме списак имена чланова његове породице за молитвено помињање... То је диван, заиста посебан доживљај и сви лекари се радују да нам поново дођу.
    Питање: Ове године, навршило се 1000 година присуства руског монаштва на Светој Гори. На који начин сте учествовали у прослави тог великог јубилеја наше сестринске Цркве?
    Игуман Методије: Централна прослава организована је у манастиру Светог Пантелејмона и део ње били су Свјатјејши Патријарх руски Г. Кирил и председник Русије Г. Владимир Путин. Овај јубилеј обележило је и неколико догађаја у Русији. Ја сам имао част да учествујем у монашкој конференцији у Јекатеринбургу, заједно са бројним епископима и монасима из свих православних земаља. Добио сам благослов од Митрополита јекатеринбуршког Г. Кирила да припремим реферат са темом "Исповедање помисли као устаљена пракса у манастирима". Сви учесници конференције имали су реферате о разним монашким темама. Сличан скуп био је и у Москви у Храму Христа Спаса, на коме сам такође учествовао.
    Неки светогорски монаси су сматрали да је непримерено да се тако нешто обележава. Јер, постоје схватања да монаси Светогорци нису ни Руси, ни Грци, ни Срби, већ само Светогорци. Мишљења сам да су Руска Црква и друштво у једном великом духовном замаху, након десетина година страдања у безбожничком совјетском режиму, и да су ову прославу приредили не ради истицања националне припадности, већ да би дали још један подстрек духовној обнови народа и обнови монаштва. Тако сам доживео и ове конференције – да за циљ имају да се искуство других православних народа пренесе на руско монаштво. Организоване су заиста на високом нивоу.
    Питање: Уз неизмерно благодарје на овом разговору, за крај бих Вас замолила да упутите неку поруку верном народу Ваљевске епархије и свима који буду читали...
    Игуман Методије: Преподобни Јустин Ћелијски оставио је писана дела у наслеђе свим православним народима. Међу њим можда највреднија су "Житија светих", која је приредио на српском језику. Поуке светих отаца много користе и нама монасима и људима који живе у свету. У књигама Оца Јустина налазе се бројне поуке, али и живи примери светог живота. Кад их читамо, могу да нас подстакну да и ми тако живимо. Дакле, моја порука и поука верном народу је да се користи тим духовним благом, које је оставио Ава Јустин, да се светитељима моли и настоји да их у свом животу подражава.
    Разговор водила: Јадранка Јанковић
      Епархија ваљевска
  14. Волим
    Данче* got a reaction from александар живаљев for a Странице, Патријарх Иринеј стигао у Москву   
    На аеродрому "Шереметјево" Његову Светост Патријарха српског дочекао је Председник Одељења за спољне црквне односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион, Епископ Сава, викар руског патријарха, Епископ моравички Антоније, старешина Подворја српске Патријаршије у Москви као и г-дин Славенко Терзић, изванредни и опуномоћени амбасадор Србије у Руској Федерацији.
     
          
    Чланови свештене делегације Српске Православне Цркве су и Преосвећени Епископ бачки Иринеј, високопреподобни архимандрит Исихије, намесник манастира Ковиља, и часни ђакон Владимир Руменић.
      Телевизија Храм
    19 / 11 / 2016
  15. Волим
    Данче* got a reaction from Danini Ni for a Странице, Архимандрит Методије: Живимо врлински како нам наше време даје   
    Питање: Међ'верним народом Ваљевске епархије увек сте радо виђени. Како се Ви осећате када дођете овде, у завичај двају духовних дивова Српске Православне Цркве и православног хришћанства уопште?
    Игуман Методије: Овде се осећа њихово "живо присуство" и човек некако овде има потребу да себе преиспитује. Јутрос, пре Свете Литургије (на празник Светих Врача, славу Опште болнице Ваљево, нап. аут.), читао сам беседе Оца Јустина и некако их доживео другачије, него што их доживљавам кад их читамо у Хиландару. Овде се осећа његово присуство и имао сам утисак као да ми их он лично говори.
    Питање: Када говорите о светитељима, истичете да су "они били једни од нас". Савремен човек је умногоме огрезао у материјализму и стил живота базиран му је на брзој и обилној потрошњи материјалних добара. Хришћански подвиг му је недовољно позната категорија и светитељи му се чине као неки „надљуди“. Како се ваљано одредити према њима? Шта чинити да и ми постанемо једни од њих?
    Игуман Методије: То је највећа тајна спасења, тајна циља који нам је постављен овде на земљи – обожења. Сви ми који смо крштени у име Свете Тројице, који смо чланови Цркве Христове, дужни смо да очистимо наша срца, победимо греховне навике и будемо сасуди Духа Светог. Кад се Дух Свети усели у нас, доживљавамо обожење и на земљи имамо предукус Царства небеског. Многи светитељи су у једном делу живота били незнабошци. Грешници, такође. Знали су јеванђељске истине, али су под утицајем пале природе грешили, али и покајали се. Сви они могу да нам буду пример да је већ овде на земљи могуће доживети Царство небеско. Живели су на истом месту као ми, имали слабо тело и наслеђену палу природу од заједничких нам прародитеља. Али, све су то победили. Ако се угледамо на њих и не дозволимо себи оправдања да су ти подвизи били оствариви у неким давним временима, уз помоћ њихових молитава, успећемо да, у мери у којој је то могуће данас, подражавамо њихове подвиге, ревност према Богу и служењу народу и Цркви Христовој.
    Питање: Шта монашка предања о томе казују?
    Игуман Методије: Забележено је да су неки ученици у ранохришћанском периоду питали старце, искусне духовнике, како се сад живи, како ће се живети неколико векова после и како пред крај света. Старци би увек говорили:"Међу нама су сад велика светила, велики чудотворци. После ће такође бити светих људи, али неће достићи наше савременике. На крају времена, монах ће се од мирјанина разликовати само по оделу... Међутим, ако се људи тада буду мало више потрудили, назваће се већим од нас у Царству небеском."
    Питање: Како то да разумемо?
    Игуман Методије: Старци су говорили:"Ми у нашем времену имамо велике примере и није нам тешко да тако живимо. Они су нам подстицаји. Људи после нас биће усамљени у врлини и зато ће њихов подвиг пред Богом бити већи од нашег." То је утеха за савременог човека да не падне у малодушност. Ми не можемо да испунимо оно што су хришћани пре нас могли. Али, ако се иоле потрудимо, наш подвиг пред Богом ће бити велики и Он ће нас наградити.
    Питање: Свако време је нечим бивало обремењено. Не постоји време без искушења...
    Игуман Методије: Тачно. Кад читамо историју првих векова, за које мислимо да су "златна времена" у којима су сви били благочестиви, видимо да то ни изблиза није тако. Рецимо, велика искушења су преживели Свети Јован Златоусти, Свети Атанасије Велики... Имали су више снаге да претрпе и Господ је на њих попуштао већа искушења, али им је и веће награде обезбедио. Дакле, ако погледамо шта су светитељи преживели, схватићемо да је ово што је нама дато права ситница.
    Питање: Шта бисте Ви препознали као највећа оптерећења за духовни живот савременог човека на основу разговора са људима, који Вам долазе у манастир и које срећете на путовањима?
    Игуман Методије: Мислим да је стил живота данас такав да човека онемогућава да се посвети свом унутрашњем свету, већ је све устројено тако да он гледа само спољашње. Савремен човек често укључи радио или телевизор, иако нема намеру да прати програм. Једноставно, не може да трпи тишину. Јер, тишина нас подстиче да обратимо пажњу на своју унутрашњост, у којој постоје страсти и много тога против чега се треба борити. Уплашимо се и бежимо у свет забаве и губљења времена. Али, једног дана, животне околности ће нас навести да се замислимо и боље је да то учинимо пре него што искушења наступе.
    Питање: Ипак, потрошачки свет, чини се, не дозвољава одвајање од забаве...
    Игуман Методије: Тако је. Нон – стоп се појављују нови видови забаве и човек не обраћа пажњу на духовни живот. Када дођу несреће и страдања, приморан је на то, али тад је много теже. Проблем савременог човека огледа се у томе што, кад пожели да живи у подвигу, окрене се око себе и види да нико тако не живи. Онда, помисли да можда то и не треба. Такође, изокренут систем вредности који нам се намеће, у ком се врлина потискује, а грех пласира као пожељан, јесте велика опасност. Због тога треба читати Свето Јеванђеље и друге свете књиге, као и слушати беседе светих људи јер се уз помоћ њих сазнаје и чува систем вредности, који је у сагласности са науком Христовом.
    Питање: Лекари из Ваљева и других градова Србије и Републике Српске долазе код Вас, у манастир Хиландар, и својим радом учествују у мисији Царске Лавре. Како то заједничарење изгледа?
    Игуман Методије: Ми смо у једном од обновљених конака формирали амбуланту за основне потребе манастира, која је опремљена углавном поклонима из Србије. Након оснивања Хиландарског српског лекарског друштва (Београд, децембра 2015. год.), у манастир добровољно долазе по два лекара и бораве седам дана. Дежурство им почиње након Литургије и ручка (у Хиландару постоје два оброка:ручак после јутарње Литургије и вечера после вечерње службе, нап. аут.). Одлазе у амбуланту и монаси, који имају здравствених тегоба, могу да им се обрате за помоћ. Наравно, не само монаси, већ и радници који код нас бораве због обнове светиње и поклоници. Увек имају понеки пријем јер је увек присутан велики број људи. За монахе постоји картотека. Треба истаћи да су почели да долазе и монаси других светогорских манастира, будући да ниједан од њих нема тако организован рад амбуланте током целе године. Лекари долазе на богослужења, што им чини духовну корист. Такође, кад монах дође на преглед, лекару поклони иконицу или бројаницу, узме списак имена чланова његове породице за молитвено помињање... То је диван, заиста посебан доживљај и сви лекари се радују да нам поново дођу.
    Питање: Ове године, навршило се 1000 година присуства руског монаштва на Светој Гори. На који начин сте учествовали у прослави тог великог јубилеја наше сестринске Цркве?
    Игуман Методије: Централна прослава организована је у манастиру Светог Пантелејмона и део ње били су Свјатјејши Патријарх руски Г. Кирил и председник Русије Г. Владимир Путин. Овај јубилеј обележило је и неколико догађаја у Русији. Ја сам имао част да учествујем у монашкој конференцији у Јекатеринбургу, заједно са бројним епископима и монасима из свих православних земаља. Добио сам благослов од Митрополита јекатеринбуршког Г. Кирила да припремим реферат са темом "Исповедање помисли као устаљена пракса у манастирима". Сви учесници конференције имали су реферате о разним монашким темама. Сличан скуп био је и у Москви у Храму Христа Спаса, на коме сам такође учествовао.
    Неки светогорски монаси су сматрали да је непримерено да се тако нешто обележава. Јер, постоје схватања да монаси Светогорци нису ни Руси, ни Грци, ни Срби, већ само Светогорци. Мишљења сам да су Руска Црква и друштво у једном великом духовном замаху, након десетина година страдања у безбожничком совјетском режиму, и да су ову прославу приредили не ради истицања националне припадности, већ да би дали још један подстрек духовној обнови народа и обнови монаштва. Тако сам доживео и ове конференције – да за циљ имају да се искуство других православних народа пренесе на руско монаштво. Организоване су заиста на високом нивоу.
    Питање: Уз неизмерно благодарје на овом разговору, за крај бих Вас замолила да упутите неку поруку верном народу Ваљевске епархије и свима који буду читали...
    Игуман Методије: Преподобни Јустин Ћелијски оставио је писана дела у наслеђе свим православним народима. Међу њим можда највреднија су "Житија светих", која је приредио на српском језику. Поуке светих отаца много користе и нама монасима и људима који живе у свету. У књигама Оца Јустина налазе се бројне поуке, али и живи примери светог живота. Кад их читамо, могу да нас подстакну да и ми тако живимо. Дакле, моја порука и поука верном народу је да се користи тим духовним благом, које је оставио Ава Јустин, да се светитељима моли и настоји да их у свом животу подражава.
    Разговор водила: Јадранка Јанковић
      Епархија ваљевска
  16. Волим
    Данче* got a reaction from Драгана Милошевић for a Странице, «Рај», а заправо пакао   
    Када је Адам по први пут угледао Еву, јако се обрадовао и Еви и Богу. Он је још више заволео Бога и рекао:
    — „Господе, како си Ти добар! Ти си ми дао Еву!“
    Он је посматрао Еву, волео је, разговарао са њом, али је увек памтио тренутак када му је Господ представио Еву. И док је год Ева била покрај њега и Господ му је био близу. Он није изгубио Бога, није осећао да је независан, отргнут од Бога. Ева га је приближила Богу, а његова љубав према Еви, њихова међусобна љубав, само је оснаживала њихову љубав према Богу, што је опет повећавало њихову узајамну љубав.
    А ми смо изгубили ту прелепу везу, ту дивну непрекидност љубави и не живимо у складу са њоме. Ми живимо уз Божије дарове, али без Бога. Нисмо захвални, не славимо Бога, не мислимо о Њему, заборављамо, а Он нам је пружио све и наставља то да чини!
    Један момак ми је испричао како се заљубио у једну девојку и послао јој цвеће. Она је то одбила и вратила његов дар.
    — „Другом приликом, говори младић, послао сам јој цвеће. а она ништа није ни рекла на то. Чекао сам, макар да ми напише хвала, хтео сам само да јој покажем да не желим да се растајемо и да је волим. Али она ми ништа није одговорила.“
    Ја сам му на то рекао:
    — „А можда није добила цвеће?“
    — „Не, позвао сам цвећару и они су ми рекли да су послали букет и да га је она примила. Добила је цвеће, али ми није одговорила. Она је заборавила на мене. Она ме је презрела.“
    Човек је рањен, а исто је и са Богом. Бог је заљубљен у нашу душу – свети су говорили да нас Бог воли неизмерно снажно – и ако нам нешто даје, онда то чини да бисмо се ми испунили љубави према Њему. Али ми Њега не волимо, ми примамо Његове дарове и заборављамо на Њега.
    Супружници заборављају да су они једно другом дар од Бога, они на Бога не мисле и у њиховом животу се појављују страшне речи: „рутина“, „досада“, „бреме“, „скинути са себе муку“. Ми имамо све, а себе уништавамо. Ми имамо рај на земљи, а претварамо га у пакао. Мислимо да живимо у технолошком рају, рају аутомобила, пространих станова, телевизора, интернета и тешимо једни друге: „Наш живот је рајски, све имамо!“. Једним притиском на дугме можеш да позовеш кога год хоћеш, макар био на другом крају света.
     
          
    Живот би могао да буде рај, али ми смо прогнали Творца раја, ми смо протерали Бога. И где је тај човек који може створити рај без Бога? Да ли је могуће да рај може постојати без Њега, који је Творац свега? Адам и Ева су слушали Божије кораке, посматрали су Бога и радовали Му се. Они су живели са Њим, чинили су јединство, то је било тако предивно, да је претворило њихов живот у истински рај.
    А када смо ми избацили Бога из свог живота, све се претворило у пакао. Човек жели да се служи технологијом да би себи донео ужитак, али постаје пуки потрошач, који једино може да изрази: „Дај ми то, и ово друго, дај ми оно треће, хоћу све да нагомилам, да се наједем, да купим огромна кола и кућу“. Грамзивост. Душа се њоме не може заситити. Душа се не испуњава тим материјалним стварима, а ми јадни људи, говоримо својој души: „Душо, почивај, једи, пиј, весели се“ (Лк. 12, 19.).
    Али шта може испунити наше душе? Душа се не храни материјалним и ми немамо шта да јој дамо. Душа није сита ни од стадиона, ни од плеса, ни од моде, ни од козметике, ни од плитких веза, ни од забава, ни од путовања. Ако тиме покушамо да је заситимо, душа ће само заборавити на себе и добићемо лажно осећање, по коме ће нам се чинити да је она још увек жива. После ће доћи нека страшна брига. Зашто је она толико страшна, шта то треба да представља? Фактички, та брига заиста није велика. Она просто производи снажан утисак, али суштински она је ништа. Она је лаж и обмана, али је се не можемо ослободити. На крају нас погађа ужасно разочарање и велика туга.
    Схватамо – имамо све, али нешто недостаје. Недостаје нам Онај, Који би све то што имамо украсио дубинским значењем.
    Не треба из свега извући лажни закључак, не треба одбацивати живот. Чак и један парадајз може да нас учини срећним ако умемо да га једемо с Божијом благодати. Ма шта да радимо уз Бога, то је разлог за срећу. Од једног парадајза можемо заплакати од среће. Ето, све то само од једног парадајиза, а ми имамо све!
    Све најукусније ђаконије на свету могу имати укус пакла. Ужитак се претвара у отров, јер та храна почиње да нас изједа. То је зато што све чинимо без молитве, без љубави, с роптањем, негодовањем, псовањем и сукобљавањем. Хранимо се, а слабимо, одмарамо се, а од таквог одмора се умарамо.
    Архимандрит Андреј (Конанос)
    С руског Александар Ђокић Богословский факультет Великотырновского университета
  17. Волим
    Данче* got a reaction from aliluja for a Странице, «Рај», а заправо пакао   
    Када је Адам по први пут угледао Еву, јако се обрадовао и Еви и Богу. Он је још више заволео Бога и рекао:
    — „Господе, како си Ти добар! Ти си ми дао Еву!“
    Он је посматрао Еву, волео је, разговарао са њом, али је увек памтио тренутак када му је Господ представио Еву. И док је год Ева била покрај њега и Господ му је био близу. Он није изгубио Бога, није осећао да је независан, отргнут од Бога. Ева га је приближила Богу, а његова љубав према Еви, њихова међусобна љубав, само је оснаживала њихову љубав према Богу, што је опет повећавало њихову узајамну љубав.
    А ми смо изгубили ту прелепу везу, ту дивну непрекидност љубави и не живимо у складу са њоме. Ми живимо уз Божије дарове, али без Бога. Нисмо захвални, не славимо Бога, не мислимо о Њему, заборављамо, а Он нам је пружио све и наставља то да чини!
    Један момак ми је испричао како се заљубио у једну девојку и послао јој цвеће. Она је то одбила и вратила његов дар.
    — „Другом приликом, говори младић, послао сам јој цвеће. а она ништа није ни рекла на то. Чекао сам, макар да ми напише хвала, хтео сам само да јој покажем да не желим да се растајемо и да је волим. Али она ми ништа није одговорила.“
    Ја сам му на то рекао:
    — „А можда није добила цвеће?“
    — „Не, позвао сам цвећару и они су ми рекли да су послали букет и да га је она примила. Добила је цвеће, али ми није одговорила. Она је заборавила на мене. Она ме је презрела.“
    Човек је рањен, а исто је и са Богом. Бог је заљубљен у нашу душу – свети су говорили да нас Бог воли неизмерно снажно – и ако нам нешто даје, онда то чини да бисмо се ми испунили љубави према Њему. Али ми Њега не волимо, ми примамо Његове дарове и заборављамо на Њега.
    Супружници заборављају да су они једно другом дар од Бога, они на Бога не мисле и у њиховом животу се појављују страшне речи: „рутина“, „досада“, „бреме“, „скинути са себе муку“. Ми имамо све, а себе уништавамо. Ми имамо рај на земљи, а претварамо га у пакао. Мислимо да живимо у технолошком рају, рају аутомобила, пространих станова, телевизора, интернета и тешимо једни друге: „Наш живот је рајски, све имамо!“. Једним притиском на дугме можеш да позовеш кога год хоћеш, макар био на другом крају света.
     
          
    Живот би могао да буде рај, али ми смо прогнали Творца раја, ми смо протерали Бога. И где је тај човек који може створити рај без Бога? Да ли је могуће да рај може постојати без Њега, који је Творац свега? Адам и Ева су слушали Божије кораке, посматрали су Бога и радовали Му се. Они су живели са Њим, чинили су јединство, то је било тако предивно, да је претворило њихов живот у истински рај.
    А када смо ми избацили Бога из свог живота, све се претворило у пакао. Човек жели да се служи технологијом да би себи донео ужитак, али постаје пуки потрошач, који једино може да изрази: „Дај ми то, и ово друго, дај ми оно треће, хоћу све да нагомилам, да се наједем, да купим огромна кола и кућу“. Грамзивост. Душа се њоме не може заситити. Душа се не испуњава тим материјалним стварима, а ми јадни људи, говоримо својој души: „Душо, почивај, једи, пиј, весели се“ (Лк. 12, 19.).
    Али шта може испунити наше душе? Душа се не храни материјалним и ми немамо шта да јој дамо. Душа није сита ни од стадиона, ни од плеса, ни од моде, ни од козметике, ни од плитких веза, ни од забава, ни од путовања. Ако тиме покушамо да је заситимо, душа ће само заборавити на себе и добићемо лажно осећање, по коме ће нам се чинити да је она још увек жива. После ће доћи нека страшна брига. Зашто је она толико страшна, шта то треба да представља? Фактички, та брига заиста није велика. Она просто производи снажан утисак, али суштински она је ништа. Она је лаж и обмана, али је се не можемо ослободити. На крају нас погађа ужасно разочарање и велика туга.
    Схватамо – имамо све, али нешто недостаје. Недостаје нам Онај, Који би све то што имамо украсио дубинским значењем.
    Не треба из свега извући лажни закључак, не треба одбацивати живот. Чак и један парадајз може да нас учини срећним ако умемо да га једемо с Божијом благодати. Ма шта да радимо уз Бога, то је разлог за срећу. Од једног парадајза можемо заплакати од среће. Ето, све то само од једног парадајиза, а ми имамо све!
    Све најукусније ђаконије на свету могу имати укус пакла. Ужитак се претвара у отров, јер та храна почиње да нас изједа. То је зато што све чинимо без молитве, без љубави, с роптањем, негодовањем, псовањем и сукобљавањем. Хранимо се, а слабимо, одмарамо се, а од таквог одмора се умарамо.
    Архимандрит Андреј (Конанос)
    С руског Александар Ђокић Богословский факультет Великотырновского университета
  18. Волим
    Данче* got a reaction from Чунга Лунга for a Странице, «Рај», а заправо пакао   
    Када је Адам по први пут угледао Еву, јако се обрадовао и Еви и Богу. Он је још више заволео Бога и рекао:
    — „Господе, како си Ти добар! Ти си ми дао Еву!“
    Он је посматрао Еву, волео је, разговарао са њом, али је увек памтио тренутак када му је Господ представио Еву. И док је год Ева била покрај њега и Господ му је био близу. Он није изгубио Бога, није осећао да је независан, отргнут од Бога. Ева га је приближила Богу, а његова љубав према Еви, њихова међусобна љубав, само је оснаживала њихову љубав према Богу, што је опет повећавало њихову узајамну љубав.
    А ми смо изгубили ту прелепу везу, ту дивну непрекидност љубави и не живимо у складу са њоме. Ми живимо уз Божије дарове, али без Бога. Нисмо захвални, не славимо Бога, не мислимо о Њему, заборављамо, а Он нам је пружио све и наставља то да чини!
    Један момак ми је испричао како се заљубио у једну девојку и послао јој цвеће. Она је то одбила и вратила његов дар.
    — „Другом приликом, говори младић, послао сам јој цвеће. а она ништа није ни рекла на то. Чекао сам, макар да ми напише хвала, хтео сам само да јој покажем да не желим да се растајемо и да је волим. Али она ми ништа није одговорила.“
    Ја сам му на то рекао:
    — „А можда није добила цвеће?“
    — „Не, позвао сам цвећару и они су ми рекли да су послали букет и да га је она примила. Добила је цвеће, али ми није одговорила. Она је заборавила на мене. Она ме је презрела.“
    Човек је рањен, а исто је и са Богом. Бог је заљубљен у нашу душу – свети су говорили да нас Бог воли неизмерно снажно – и ако нам нешто даје, онда то чини да бисмо се ми испунили љубави према Њему. Али ми Њега не волимо, ми примамо Његове дарове и заборављамо на Њега.
    Супружници заборављају да су они једно другом дар од Бога, они на Бога не мисле и у њиховом животу се појављују страшне речи: „рутина“, „досада“, „бреме“, „скинути са себе муку“. Ми имамо све, а себе уништавамо. Ми имамо рај на земљи, а претварамо га у пакао. Мислимо да живимо у технолошком рају, рају аутомобила, пространих станова, телевизора, интернета и тешимо једни друге: „Наш живот је рајски, све имамо!“. Једним притиском на дугме можеш да позовеш кога год хоћеш, макар био на другом крају света.
     
          
    Живот би могао да буде рај, али ми смо прогнали Творца раја, ми смо протерали Бога. И где је тај човек који може створити рај без Бога? Да ли је могуће да рај може постојати без Њега, који је Творац свега? Адам и Ева су слушали Божије кораке, посматрали су Бога и радовали Му се. Они су живели са Њим, чинили су јединство, то је било тако предивно, да је претворило њихов живот у истински рај.
    А када смо ми избацили Бога из свог живота, све се претворило у пакао. Човек жели да се служи технологијом да би себи донео ужитак, али постаје пуки потрошач, који једино може да изрази: „Дај ми то, и ово друго, дај ми оно треће, хоћу све да нагомилам, да се наједем, да купим огромна кола и кућу“. Грамзивост. Душа се њоме не може заситити. Душа се не испуњава тим материјалним стварима, а ми јадни људи, говоримо својој души: „Душо, почивај, једи, пиј, весели се“ (Лк. 12, 19.).
    Али шта може испунити наше душе? Душа се не храни материјалним и ми немамо шта да јој дамо. Душа није сита ни од стадиона, ни од плеса, ни од моде, ни од козметике, ни од плитких веза, ни од забава, ни од путовања. Ако тиме покушамо да је заситимо, душа ће само заборавити на себе и добићемо лажно осећање, по коме ће нам се чинити да је она још увек жива. После ће доћи нека страшна брига. Зашто је она толико страшна, шта то треба да представља? Фактички, та брига заиста није велика. Она просто производи снажан утисак, али суштински она је ништа. Она је лаж и обмана, али је се не можемо ослободити. На крају нас погађа ужасно разочарање и велика туга.
    Схватамо – имамо све, али нешто недостаје. Недостаје нам Онај, Који би све то што имамо украсио дубинским значењем.
    Не треба из свега извући лажни закључак, не треба одбацивати живот. Чак и један парадајз може да нас учини срећним ако умемо да га једемо с Божијом благодати. Ма шта да радимо уз Бога, то је разлог за срећу. Од једног парадајза можемо заплакати од среће. Ето, све то само од једног парадајиза, а ми имамо све!
    Све најукусније ђаконије на свету могу имати укус пакла. Ужитак се претвара у отров, јер та храна почиње да нас изједа. То је зато што све чинимо без молитве, без љубави, с роптањем, негодовањем, псовањем и сукобљавањем. Хранимо се, а слабимо, одмарамо се, а од таквог одмора се умарамо.
    Архимандрит Андреј (Конанос)
    С руског Александар Ђокић Богословский факультет Великотырновского университета
  19. Волим
    Данче* got a reaction from Пг for a Странице, «Рај», а заправо пакао   
    Када је Адам по први пут угледао Еву, јако се обрадовао и Еви и Богу. Он је још више заволео Бога и рекао:
    — „Господе, како си Ти добар! Ти си ми дао Еву!“
    Он је посматрао Еву, волео је, разговарао са њом, али је увек памтио тренутак када му је Господ представио Еву. И док је год Ева била покрај њега и Господ му је био близу. Он није изгубио Бога, није осећао да је независан, отргнут од Бога. Ева га је приближила Богу, а његова љубав према Еви, њихова међусобна љубав, само је оснаживала њихову љубав према Богу, што је опет повећавало њихову узајамну љубав.
    А ми смо изгубили ту прелепу везу, ту дивну непрекидност љубави и не живимо у складу са њоме. Ми живимо уз Божије дарове, али без Бога. Нисмо захвални, не славимо Бога, не мислимо о Њему, заборављамо, а Он нам је пружио све и наставља то да чини!
    Један момак ми је испричао како се заљубио у једну девојку и послао јој цвеће. Она је то одбила и вратила његов дар.
    — „Другом приликом, говори младић, послао сам јој цвеће. а она ништа није ни рекла на то. Чекао сам, макар да ми напише хвала, хтео сам само да јој покажем да не желим да се растајемо и да је волим. Али она ми ништа није одговорила.“
    Ја сам му на то рекао:
    — „А можда није добила цвеће?“
    — „Не, позвао сам цвећару и они су ми рекли да су послали букет и да га је она примила. Добила је цвеће, али ми није одговорила. Она је заборавила на мене. Она ме је презрела.“
    Човек је рањен, а исто је и са Богом. Бог је заљубљен у нашу душу – свети су говорили да нас Бог воли неизмерно снажно – и ако нам нешто даје, онда то чини да бисмо се ми испунили љубави према Њему. Али ми Њега не волимо, ми примамо Његове дарове и заборављамо на Њега.
    Супружници заборављају да су они једно другом дар од Бога, они на Бога не мисле и у њиховом животу се појављују страшне речи: „рутина“, „досада“, „бреме“, „скинути са себе муку“. Ми имамо све, а себе уништавамо. Ми имамо рај на земљи, а претварамо га у пакао. Мислимо да живимо у технолошком рају, рају аутомобила, пространих станова, телевизора, интернета и тешимо једни друге: „Наш живот је рајски, све имамо!“. Једним притиском на дугме можеш да позовеш кога год хоћеш, макар био на другом крају света.
     
          
    Живот би могао да буде рај, али ми смо прогнали Творца раја, ми смо протерали Бога. И где је тај човек који може створити рај без Бога? Да ли је могуће да рај може постојати без Њега, који је Творац свега? Адам и Ева су слушали Божије кораке, посматрали су Бога и радовали Му се. Они су живели са Њим, чинили су јединство, то је било тако предивно, да је претворило њихов живот у истински рај.
    А када смо ми избацили Бога из свог живота, све се претворило у пакао. Човек жели да се служи технологијом да би себи донео ужитак, али постаје пуки потрошач, који једино може да изрази: „Дај ми то, и ово друго, дај ми оно треће, хоћу све да нагомилам, да се наједем, да купим огромна кола и кућу“. Грамзивост. Душа се њоме не може заситити. Душа се не испуњава тим материјалним стварима, а ми јадни људи, говоримо својој души: „Душо, почивај, једи, пиј, весели се“ (Лк. 12, 19.).
    Али шта може испунити наше душе? Душа се не храни материјалним и ми немамо шта да јој дамо. Душа није сита ни од стадиона, ни од плеса, ни од моде, ни од козметике, ни од плитких веза, ни од забава, ни од путовања. Ако тиме покушамо да је заситимо, душа ће само заборавити на себе и добићемо лажно осећање, по коме ће нам се чинити да је она још увек жива. После ће доћи нека страшна брига. Зашто је она толико страшна, шта то треба да представља? Фактички, та брига заиста није велика. Она просто производи снажан утисак, али суштински она је ништа. Она је лаж и обмана, али је се не можемо ослободити. На крају нас погађа ужасно разочарање и велика туга.
    Схватамо – имамо све, али нешто недостаје. Недостаје нам Онај, Који би све то што имамо украсио дубинским значењем.
    Не треба из свега извући лажни закључак, не треба одбацивати живот. Чак и један парадајз може да нас учини срећним ако умемо да га једемо с Божијом благодати. Ма шта да радимо уз Бога, то је разлог за срећу. Од једног парадајза можемо заплакати од среће. Ето, све то само од једног парадајиза, а ми имамо све!
    Све најукусније ђаконије на свету могу имати укус пакла. Ужитак се претвара у отров, јер та храна почиње да нас изједа. То је зато што све чинимо без молитве, без љубави, с роптањем, негодовањем, псовањем и сукобљавањем. Хранимо се, а слабимо, одмарамо се, а од таквог одмора се умарамо.
    Архимандрит Андреј (Конанос)
    С руског Александар Ђокић Богословский факультет Великотырновского университета
  20. Волим
    Данче* got a reaction from Пг for a Странице, Муслиманска породица обнавља православну цркву (ВИДЕО)   
    Породица Керановић једина ради на обнови цркве с обзиром да остали мјештани нису одушевљени идејом. Синови Самир и Менсуд студирају грађевину па им је ово одлична прилика да покажу шта знајуи науче још нешто ново, а и мајка Фатима често помогне супругу Месуду док су синови у школи. Овај потез муслиманске породице да реновира православну цркву новчано подржавају комшије Срби који су избјегли одавде и годинама живе широм свијета. Месуд истиче да би највише волио да се сви врате на своје, жали што нас је рат подијелио и нада се да ће се неки ипак вратити, да ће се дружити, без обзира на вјеру.
    (Ал Језеера)
     
  21. Волим
    Данче* got a reaction from "Tamo daleko" for a Странице, «Рај», а заправо пакао   
    Када је Адам по први пут угледао Еву, јако се обрадовао и Еви и Богу. Он је још више заволео Бога и рекао:
    — „Господе, како си Ти добар! Ти си ми дао Еву!“
    Он је посматрао Еву, волео је, разговарао са њом, али је увек памтио тренутак када му је Господ представио Еву. И док је год Ева била покрај њега и Господ му је био близу. Он није изгубио Бога, није осећао да је независан, отргнут од Бога. Ева га је приближила Богу, а његова љубав према Еви, њихова међусобна љубав, само је оснаживала њихову љубав према Богу, што је опет повећавало њихову узајамну љубав.
    А ми смо изгубили ту прелепу везу, ту дивну непрекидност љубави и не живимо у складу са њоме. Ми живимо уз Божије дарове, али без Бога. Нисмо захвални, не славимо Бога, не мислимо о Њему, заборављамо, а Он нам је пружио све и наставља то да чини!
    Један момак ми је испричао како се заљубио у једну девојку и послао јој цвеће. Она је то одбила и вратила његов дар.
    — „Другом приликом, говори младић, послао сам јој цвеће. а она ништа није ни рекла на то. Чекао сам, макар да ми напише хвала, хтео сам само да јој покажем да не желим да се растајемо и да је волим. Али она ми ништа није одговорила.“
    Ја сам му на то рекао:
    — „А можда није добила цвеће?“
    — „Не, позвао сам цвећару и они су ми рекли да су послали букет и да га је она примила. Добила је цвеће, али ми није одговорила. Она је заборавила на мене. Она ме је презрела.“
    Човек је рањен, а исто је и са Богом. Бог је заљубљен у нашу душу – свети су говорили да нас Бог воли неизмерно снажно – и ако нам нешто даје, онда то чини да бисмо се ми испунили љубави према Њему. Али ми Њега не волимо, ми примамо Његове дарове и заборављамо на Њега.
    Супружници заборављају да су они једно другом дар од Бога, они на Бога не мисле и у њиховом животу се појављују страшне речи: „рутина“, „досада“, „бреме“, „скинути са себе муку“. Ми имамо све, а себе уништавамо. Ми имамо рај на земљи, а претварамо га у пакао. Мислимо да живимо у технолошком рају, рају аутомобила, пространих станова, телевизора, интернета и тешимо једни друге: „Наш живот је рајски, све имамо!“. Једним притиском на дугме можеш да позовеш кога год хоћеш, макар био на другом крају света.
     
          
    Живот би могао да буде рај, али ми смо прогнали Творца раја, ми смо протерали Бога. И где је тај човек који може створити рај без Бога? Да ли је могуће да рај може постојати без Њега, који је Творац свега? Адам и Ева су слушали Божије кораке, посматрали су Бога и радовали Му се. Они су живели са Њим, чинили су јединство, то је било тако предивно, да је претворило њихов живот у истински рај.
    А када смо ми избацили Бога из свог живота, све се претворило у пакао. Човек жели да се служи технологијом да би себи донео ужитак, али постаје пуки потрошач, који једино може да изрази: „Дај ми то, и ово друго, дај ми оно треће, хоћу све да нагомилам, да се наједем, да купим огромна кола и кућу“. Грамзивост. Душа се њоме не може заситити. Душа се не испуњава тим материјалним стварима, а ми јадни људи, говоримо својој души: „Душо, почивај, једи, пиј, весели се“ (Лк. 12, 19.).
    Али шта може испунити наше душе? Душа се не храни материјалним и ми немамо шта да јој дамо. Душа није сита ни од стадиона, ни од плеса, ни од моде, ни од козметике, ни од плитких веза, ни од забава, ни од путовања. Ако тиме покушамо да је заситимо, душа ће само заборавити на себе и добићемо лажно осећање, по коме ће нам се чинити да је она још увек жива. После ће доћи нека страшна брига. Зашто је она толико страшна, шта то треба да представља? Фактички, та брига заиста није велика. Она просто производи снажан утисак, али суштински она је ништа. Она је лаж и обмана, али је се не можемо ослободити. На крају нас погађа ужасно разочарање и велика туга.
    Схватамо – имамо све, али нешто недостаје. Недостаје нам Онај, Који би све то што имамо украсио дубинским значењем.
    Не треба из свега извући лажни закључак, не треба одбацивати живот. Чак и један парадајз може да нас учини срећним ако умемо да га једемо с Божијом благодати. Ма шта да радимо уз Бога, то је разлог за срећу. Од једног парадајза можемо заплакати од среће. Ето, све то само од једног парадајиза, а ми имамо све!
    Све најукусније ђаконије на свету могу имати укус пакла. Ужитак се претвара у отров, јер та храна почиње да нас изједа. То је зато што све чинимо без молитве, без љубави, с роптањем, негодовањем, псовањем и сукобљавањем. Хранимо се, а слабимо, одмарамо се, а од таквог одмора се умарамо.
    Архимандрит Андреј (Конанос)
    С руског Александар Ђокић Богословский факультет Великотырновского университета
  22. Волим
    Данче* got a reaction from Blaža Željko for a Странице, «Рај», а заправо пакао   
    Када је Адам по први пут угледао Еву, јако се обрадовао и Еви и Богу. Он је још више заволео Бога и рекао:
    — „Господе, како си Ти добар! Ти си ми дао Еву!“
    Он је посматрао Еву, волео је, разговарао са њом, али је увек памтио тренутак када му је Господ представио Еву. И док је год Ева била покрај њега и Господ му је био близу. Он није изгубио Бога, није осећао да је независан, отргнут од Бога. Ева га је приближила Богу, а његова љубав према Еви, њихова међусобна љубав, само је оснаживала њихову љубав према Богу, што је опет повећавало њихову узајамну љубав.
    А ми смо изгубили ту прелепу везу, ту дивну непрекидност љубави и не живимо у складу са њоме. Ми живимо уз Божије дарове, али без Бога. Нисмо захвални, не славимо Бога, не мислимо о Њему, заборављамо, а Он нам је пружио све и наставља то да чини!
    Један момак ми је испричао како се заљубио у једну девојку и послао јој цвеће. Она је то одбила и вратила његов дар.
    — „Другом приликом, говори младић, послао сам јој цвеће. а она ништа није ни рекла на то. Чекао сам, макар да ми напише хвала, хтео сам само да јој покажем да не желим да се растајемо и да је волим. Али она ми ништа није одговорила.“
    Ја сам му на то рекао:
    — „А можда није добила цвеће?“
    — „Не, позвао сам цвећару и они су ми рекли да су послали букет и да га је она примила. Добила је цвеће, али ми није одговорила. Она је заборавила на мене. Она ме је презрела.“
    Човек је рањен, а исто је и са Богом. Бог је заљубљен у нашу душу – свети су говорили да нас Бог воли неизмерно снажно – и ако нам нешто даје, онда то чини да бисмо се ми испунили љубави према Њему. Али ми Њега не волимо, ми примамо Његове дарове и заборављамо на Њега.
    Супружници заборављају да су они једно другом дар од Бога, они на Бога не мисле и у њиховом животу се појављују страшне речи: „рутина“, „досада“, „бреме“, „скинути са себе муку“. Ми имамо све, а себе уништавамо. Ми имамо рај на земљи, а претварамо га у пакао. Мислимо да живимо у технолошком рају, рају аутомобила, пространих станова, телевизора, интернета и тешимо једни друге: „Наш живот је рајски, све имамо!“. Једним притиском на дугме можеш да позовеш кога год хоћеш, макар био на другом крају света.
     
          
    Живот би могао да буде рај, али ми смо прогнали Творца раја, ми смо протерали Бога. И где је тај човек који може створити рај без Бога? Да ли је могуће да рај може постојати без Њега, који је Творац свега? Адам и Ева су слушали Божије кораке, посматрали су Бога и радовали Му се. Они су живели са Њим, чинили су јединство, то је било тако предивно, да је претворило њихов живот у истински рај.
    А када смо ми избацили Бога из свог живота, све се претворило у пакао. Човек жели да се служи технологијом да би себи донео ужитак, али постаје пуки потрошач, који једино може да изрази: „Дај ми то, и ово друго, дај ми оно треће, хоћу све да нагомилам, да се наједем, да купим огромна кола и кућу“. Грамзивост. Душа се њоме не може заситити. Душа се не испуњава тим материјалним стварима, а ми јадни људи, говоримо својој души: „Душо, почивај, једи, пиј, весели се“ (Лк. 12, 19.).
    Али шта може испунити наше душе? Душа се не храни материјалним и ми немамо шта да јој дамо. Душа није сита ни од стадиона, ни од плеса, ни од моде, ни од козметике, ни од плитких веза, ни од забава, ни од путовања. Ако тиме покушамо да је заситимо, душа ће само заборавити на себе и добићемо лажно осећање, по коме ће нам се чинити да је она још увек жива. После ће доћи нека страшна брига. Зашто је она толико страшна, шта то треба да представља? Фактички, та брига заиста није велика. Она просто производи снажан утисак, али суштински она је ништа. Она је лаж и обмана, али је се не можемо ослободити. На крају нас погађа ужасно разочарање и велика туга.
    Схватамо – имамо све, али нешто недостаје. Недостаје нам Онај, Који би све то што имамо украсио дубинским значењем.
    Не треба из свега извући лажни закључак, не треба одбацивати живот. Чак и један парадајз може да нас учини срећним ако умемо да га једемо с Божијом благодати. Ма шта да радимо уз Бога, то је разлог за срећу. Од једног парадајза можемо заплакати од среће. Ето, све то само од једног парадајиза, а ми имамо све!
    Све најукусније ђаконије на свету могу имати укус пакла. Ужитак се претвара у отров, јер та храна почиње да нас изједа. То је зато што све чинимо без молитве, без љубави, с роптањем, негодовањем, псовањем и сукобљавањем. Хранимо се, а слабимо, одмарамо се, а од таквог одмора се умарамо.
    Архимандрит Андреј (Конанос)
    С руског Александар Ђокић Богословский факультет Великотырновского университета
  23. Волим
    Данче* got a reaction from Bokisha for a Странице, «Рај», а заправо пакао   
    Када је Адам по први пут угледао Еву, јако се обрадовао и Еви и Богу. Он је још више заволео Бога и рекао:
    — „Господе, како си Ти добар! Ти си ми дао Еву!“
    Он је посматрао Еву, волео је, разговарао са њом, али је увек памтио тренутак када му је Господ представио Еву. И док је год Ева била покрај њега и Господ му је био близу. Он није изгубио Бога, није осећао да је независан, отргнут од Бога. Ева га је приближила Богу, а његова љубав према Еви, њихова међусобна љубав, само је оснаживала њихову љубав према Богу, што је опет повећавало њихову узајамну љубав.
    А ми смо изгубили ту прелепу везу, ту дивну непрекидност љубави и не живимо у складу са њоме. Ми живимо уз Божије дарове, али без Бога. Нисмо захвални, не славимо Бога, не мислимо о Њему, заборављамо, а Он нам је пружио све и наставља то да чини!
    Један момак ми је испричао како се заљубио у једну девојку и послао јој цвеће. Она је то одбила и вратила његов дар.
    — „Другом приликом, говори младић, послао сам јој цвеће. а она ништа није ни рекла на то. Чекао сам, макар да ми напише хвала, хтео сам само да јој покажем да не желим да се растајемо и да је волим. Али она ми ништа није одговорила.“
    Ја сам му на то рекао:
    — „А можда није добила цвеће?“
    — „Не, позвао сам цвећару и они су ми рекли да су послали букет и да га је она примила. Добила је цвеће, али ми није одговорила. Она је заборавила на мене. Она ме је презрела.“
    Човек је рањен, а исто је и са Богом. Бог је заљубљен у нашу душу – свети су говорили да нас Бог воли неизмерно снажно – и ако нам нешто даје, онда то чини да бисмо се ми испунили љубави према Њему. Али ми Њега не волимо, ми примамо Његове дарове и заборављамо на Њега.
    Супружници заборављају да су они једно другом дар од Бога, они на Бога не мисле и у њиховом животу се појављују страшне речи: „рутина“, „досада“, „бреме“, „скинути са себе муку“. Ми имамо све, а себе уништавамо. Ми имамо рај на земљи, а претварамо га у пакао. Мислимо да живимо у технолошком рају, рају аутомобила, пространих станова, телевизора, интернета и тешимо једни друге: „Наш живот је рајски, све имамо!“. Једним притиском на дугме можеш да позовеш кога год хоћеш, макар био на другом крају света.
     
          
    Живот би могао да буде рај, али ми смо прогнали Творца раја, ми смо протерали Бога. И где је тај човек који може створити рај без Бога? Да ли је могуће да рај може постојати без Њега, који је Творац свега? Адам и Ева су слушали Божије кораке, посматрали су Бога и радовали Му се. Они су живели са Њим, чинили су јединство, то је било тако предивно, да је претворило њихов живот у истински рај.
    А када смо ми избацили Бога из свог живота, све се претворило у пакао. Човек жели да се служи технологијом да би себи донео ужитак, али постаје пуки потрошач, који једино може да изрази: „Дај ми то, и ово друго, дај ми оно треће, хоћу све да нагомилам, да се наједем, да купим огромна кола и кућу“. Грамзивост. Душа се њоме не може заситити. Душа се не испуњава тим материјалним стварима, а ми јадни људи, говоримо својој души: „Душо, почивај, једи, пиј, весели се“ (Лк. 12, 19.).
    Али шта може испунити наше душе? Душа се не храни материјалним и ми немамо шта да јој дамо. Душа није сита ни од стадиона, ни од плеса, ни од моде, ни од козметике, ни од плитких веза, ни од забава, ни од путовања. Ако тиме покушамо да је заситимо, душа ће само заборавити на себе и добићемо лажно осећање, по коме ће нам се чинити да је она још увек жива. После ће доћи нека страшна брига. Зашто је она толико страшна, шта то треба да представља? Фактички, та брига заиста није велика. Она просто производи снажан утисак, али суштински она је ништа. Она је лаж и обмана, али је се не можемо ослободити. На крају нас погађа ужасно разочарање и велика туга.
    Схватамо – имамо све, али нешто недостаје. Недостаје нам Онај, Који би све то што имамо украсио дубинским значењем.
    Не треба из свега извући лажни закључак, не треба одбацивати живот. Чак и један парадајз може да нас учини срећним ако умемо да га једемо с Божијом благодати. Ма шта да радимо уз Бога, то је разлог за срећу. Од једног парадајза можемо заплакати од среће. Ето, све то само од једног парадајиза, а ми имамо све!
    Све најукусније ђаконије на свету могу имати укус пакла. Ужитак се претвара у отров, јер та храна почиње да нас изједа. То је зато што све чинимо без молитве, без љубави, с роптањем, негодовањем, псовањем и сукобљавањем. Хранимо се, а слабимо, одмарамо се, а од таквог одмора се умарамо.
    Архимандрит Андреј (Конанос)
    С руског Александар Ђокић Богословский факультет Великотырновского университета
  24. Волим
    Данче* got a reaction from ines for a Странице, Муслиманска породица обнавља православну цркву (ВИДЕО)   
    Породица Керановић једина ради на обнови цркве с обзиром да остали мјештани нису одушевљени идејом. Синови Самир и Менсуд студирају грађевину па им је ово одлична прилика да покажу шта знајуи науче још нешто ново, а и мајка Фатима често помогне супругу Месуду док су синови у школи. Овај потез муслиманске породице да реновира православну цркву новчано подржавају комшије Срби који су избјегли одавде и годинама живе широм свијета. Месуд истиче да би највише волио да се сви врате на своје, жали што нас је рат подијелио и нада се да ће се неки ипак вратити, да ће се дружити, без обзира на вјеру.
    (Ал Језеера)
     
  25. Волим
    Данче* got a reaction from Bokisha for a Странице, Муслиманска породица обнавља православну цркву (ВИДЕО)   
    Породица Керановић једина ради на обнови цркве с обзиром да остали мјештани нису одушевљени идејом. Синови Самир и Менсуд студирају грађевину па им је ово одлична прилика да покажу шта знајуи науче још нешто ново, а и мајка Фатима често помогне супругу Месуду док су синови у школи. Овај потез муслиманске породице да реновира православну цркву новчано подржавају комшије Срби који су избјегли одавде и годинама живе широм свијета. Месуд истиче да би највише волио да се сви врате на своје, жали што нас је рат подијелио и нада се да ће се неки ипак вратити, да ће се дружити, без обзира на вјеру.
    (Ал Језеера)
     
×
×
  • Креирај ново...