Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
МОДЕРАТОР

Данче*

МОДЕРАТОР ЖРУ
  • Број садржаја

    12550
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    145

Репутација активности

  1. Волим
    Данче* got a reaction from Жика for a Странице, О причешћу - Старац Јосиф Исихаста   
    Једном је нека жена исповедила једном сада већ почившем епископу да је непрекидно увиђала своју недостојност и да зато није смела да приступа светој Чаши, а кад је и приступала, мучила се. Епископ је тој жени рекао:
    - Кад сматрате себе недостојном управо тада и приступајте, а кад сматрате себе „достојном“ тада ми то реците и ја вам нећу допустити да се причестите.
    Разуме се, пред причешће не треба без разлога да духовно мучимо себе. Ако имамо дубоки осећај сопствене недостојности, онда са надом на милост Божију можемо да приступамо причешћу без икаквих душевних мука. Преподобни Серафим Саровски је говорио: „Благодат коју дарује причешће тако је велика да ће човек, ма колико био недостојан и грешан и макар био од главе до пете покривен ранама грехова, само ако Господу, Који све нас искупљује, приступи са смиреном свешћу о својој великој грешности, бити очишћен благодаћу Христовом, да ће све више светлети и сасвим се просветлити, и спашће се“.
    Један од послушника Саровског манастира исповедио се пред причешће, али ипак није решио да се причести. Налазећи се у олтару за време служења Литургије, мислио је: „Због своје недостојности, по суду Божијем бићу сажежен огњем или жив прогутан од земље, чим приступим Чаши“. Тако је размишљао у присуству преподобног Серафима Саровског. Прозревши мисли послушника, свети га је позвао и рекао:
    - Ако бисмо океан испунили нашим сузама, ни тада не бисмо могли да задовољимо Господа за то што Он бесплатно дарује, хранећи нас Својим Пречистим Телом и Крвљу, који нас умивају, очишћују, оживљавају и васкрсавају. Дакле, приступи без сумње и не смућуј се: само веруј да су то истинско Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа који се дају за исцељење свих наших грехова…
    http://www.prijateljboziji.com/Pouka-dana/2014-11-15/26.html
  2. Волим
    Данче* got a reaction from ZlataB for a Странице, О молитвеном помињању преминулих Проповед на задушнице месопусне недеље   
    На основу ове истине Црква је увек, почињући од старозаветних времена, а посебно у новозаветно – апостолско време, чинила и наставља да чини помен и да узноси молитве за своју истоверну преминулу браћу. Света Црква узносећи свакодневно молитве за своју упокојену децу, подстиче на то и све вернике, како би једним устима и једним срцем узносили ка Престолу Божијем ватрене молитве с молбом за упокојење својих преминулих сродника на местима блаженства. На молитву за упокојене подстиче нас хришћанска љубав, која нас спаја у Исусу Христу у јединствено братство. Преминула браћа по вери су наши ближњи, које нам Бог заповеда да волимо као саме себе. Јер, Бог није рекао: волите ближње док живе на земљи. Дакле, Господ не ограничава љубав према ближњима границама земаљског живота, већ је простире и на вечни загробни свет. Али на који још начин можемо да докажемо своју љубав према онима који су отишли у загробни живот осим помињањем и молитвом? Свако од нас би желео да нас наши ближњи не забораве кад одемо из овог живота и да се моле за нас. Да би се то испунило и ми треба да помињемо упокојене. Каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити (Мт. 7, 2), - каже Спаситељ. Зато ће оне који помињу преминуле поменути Господ, поменуће их и људи кад напусте овај свет. Велику утеху и велику награду добија онај ко ближњег спасава од пролазне несреће, али много већа награда и већа утеха очекују онога ко својим молитвама помогне преминулом ближњем да добије опроштај грехова и да из мрачних паклених тамница пређе у светле обитељи блаженства.
    Да ли су неопходне наше молитве за преминуле? Јесу, неопходне су, зато што за њих представљају веома велико доброчинство. Ради се о томе што после смрти постоје две вечности: или вечно блаженство праведника, или вечно мучење грешника. Познато је и то да на земљи нема човека који је живео, а да није згрешио. Тако да је тачна тврдња да се у греховима рађамо, у греховима проводимо живот, у греховима и завршавамо своје земаљско постојање. Али да ли сви они који греше приносе потпуно и искрено кајање пре смрти? Јер, понекад смрт задеси човека који се налази у стању тако тешке болести кад губи сећање и кад је његова душа сасвим онемоћала. И јасно је да у таквом стању човек не може да се сети свих својих погрешних поступака и да се покаје за њих, - и умире с греховима. Често смрт човека погоди изненада и он не приневши никакво покајање такође одлази с греховима. И сам себи више ни на који начин не може да помогне. Човек може да промени своју судбину само док је жив чинећи добра дела и молећи се Господу за своје спасење. Управо у таквим случајевима је молитва за покојнике веома потребна и представља изузетно доброчинство за њих.
    Многих нама блиских људи већ одавно нема на земљи, али срце пуно љубави не може да их заборави, стреми ка њима, чак можда и више него ка живима. На сличан начин и преминули с оног света гледају према нама горећи од љубави према онима који су њиховом срцу били нарочито блиски. А ако је неко од умрлих оправдан пред Богом он нам, узвраћајући на нашу љубав љубављу, шаље одозго небеску помоћ, а ономе ко још није достигао оправдање наша молитва може много да помогне у олакшавању његове загробне судбине. Доћи ће време кад ћемо се видети с њима. Како ћемо се обрадовати кад од њих чујемо реч захвалности за молитву! Рећи ће: ‘Ето, сећао си ме се, ниси ме заборавио, и помогао си ми кад сам био у невољи. Хвала ти.’ И напротив: како ће онима који се нису молили за умрле бити тешко кад чују речи прекора: ‘Ето, ниси ме се сетио, ниси се молио за мене, ниси ми помогао у зао час, прекоревам те.’
    Стање преминулих је слично ситуацији у којој се налази човек који плови врло опасном реком. Молитва за преминуле је као конопац за спасавање, који човек баца ближњем који се дави. Кад би се на известан начин пред нама отворила врата вечности и кад бисмо угледали ове стотине и хиљаде милиона људи који стреме ка мирном пристаништу – чије срце не би било погођено и скрушено видећи своје истоверне и истокрвне ближње, који немо вапију за нашу молитвену помоћ!
    У вези с тим колико су неопходне молитве за преминуле и о томе да постоји општење са загробним светом сад ћу вам навести чудесну, али истиниту причу из живота једног храма наше Руске Цркве. У селу Лисогорка се упокојио свештеник. На његово место је послат други свештеник – млад, који је за време службе неочекивано преминуо – у самом олтару. Послат је још један свештеник, али се и њему десило исто: првог дана његовог служења, након што су отпевали «Оче наш» и запричесни стих, свештеник дуго није изашао са Светим Даровима и кад је председник црквеног одбора ушао у олтар угледао је свештеника како у потпуном одјејанију лежи мртав пред Светим Престолом. Сви су се ужаснули сазнавши за ову тајанствену смрт и не знајући који је њен узрок, говорили су да је парохија обремењена неким великим грехом, ако су као жртва због њега пала два млада и невина живота. Гласине о томе су се прошириле по читавом округу и нико од свештеника се није усуђиво да оде у ту парохију.
    Пристао је само један старац-монах. «Свеједно ћу ускоро умрети. Идем тамо да служим прву и последњу Литургију, нико неће остати сироче ако ја умрем.»
    За време службе, кад је већ наступило време да се поје «Оче наш» инстинкт самоодржања је ипак дошао по своје и старац је наредио да отворе и бочна врата и Царске двери. За време запричесног стиха видео је иза Горњег места неку силуету. Ова силуета је била све јаснија и јаснија и одједном се иза Престола појавио мрачни лик свештеника у одјејанију с рукама и ногама у оковима.
    Дрхтећи од страха монах је бркао речи молитве. Али је после извесног времена прикупио снагу, охрабрио се и изашао је да причести вернике. Сви су схватили да се десило нешто лоше.
    А авет је још увек стајала звецкајући синџирима и окованим рукама је показивала према ковчежићу који је стајао у олтару.
    По завршетку Литургије јеромонах је позвао председника црквеног одбора и отворили су ковчежић у којем су нашли... цедуљице за помен душе. Ради се о томе што су људи давали покојном свештенику цедуљице за помен, а он их није читао, већ је то одлагао за касније. Сад је старац схватио узрок визије и почео је свакодневно да служи парастосе и да чита цедуљице које су се накупиле.
    У следећу недељу је већ служио Литургију за покој душе преминулог свештеника. Кад су запевали запричесни стих силуета умрлог свештеника се поново појавила. Али он више није био трагичан и страшан као први пут кад се појавио, већ светао, веселог лица и без окова на рукама и ногама. Кад се старац-јеромонах који је служио причестио Светим Тајнама авет се покренула, поклонила му се до земље и нестала је.
    На овом примеру видимо колико су молитве за преминуле од користи покојнима и како олакшавају њихову судбину. И није случајно што о томе говоримо управо данас. Зато што данас Света Црква обележава посебан дан, који се назива задушницама у месопусну недељу и окупља православце ради заједничке молитве пред Престолом Божијим за нашу истоверну браћу која су отишла у вечни живот. А сутра Света Црква помиње страшни Други долазак Господа и свршетак света.
    Подстичући своју децу да буду спремна за Страшни суд, Света Црква нас моли да се помолимо Праведном Судији за наше преминуле сроднике, да им се опросте сва сагрешења и да се очисти пред њима пут за прелазак из мрачног подземља у светле обитељи Оца Небеског.
    Стога узнесимо, драга браћо и сестре, молитву Христу Богу и из свег срца завапимо: Со свјатими упокој, Христе, души раб Твојих, идјеже њест болезан, ни печал, ни воздиханије, но жизан бесконечнаја. Амин.
    Архимандрит Кирилл (Павлов)
    Са руског Марина Тодић
    05 / 03 / 2016
    Православие.Ru.
  3. Волим
    Данче* got a reaction from александар живаљев for a Странице, О молитвеном помињању преминулих Проповед на задушнице месопусне недеље   
    На основу ове истине Црква је увек, почињући од старозаветних времена, а посебно у новозаветно – апостолско време, чинила и наставља да чини помен и да узноси молитве за своју истоверну преминулу браћу. Света Црква узносећи свакодневно молитве за своју упокојену децу, подстиче на то и све вернике, како би једним устима и једним срцем узносили ка Престолу Божијем ватрене молитве с молбом за упокојење својих преминулих сродника на местима блаженства. На молитву за упокојене подстиче нас хришћанска љубав, која нас спаја у Исусу Христу у јединствено братство. Преминула браћа по вери су наши ближњи, које нам Бог заповеда да волимо као саме себе. Јер, Бог није рекао: волите ближње док живе на земљи. Дакле, Господ не ограничава љубав према ближњима границама земаљског живота, већ је простире и на вечни загробни свет. Али на који још начин можемо да докажемо своју љубав према онима који су отишли у загробни живот осим помињањем и молитвом? Свако од нас би желео да нас наши ближњи не забораве кад одемо из овог живота и да се моле за нас. Да би се то испунило и ми треба да помињемо упокојене. Каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити (Мт. 7, 2), - каже Спаситељ. Зато ће оне који помињу преминуле поменути Господ, поменуће их и људи кад напусте овај свет. Велику утеху и велику награду добија онај ко ближњег спасава од пролазне несреће, али много већа награда и већа утеха очекују онога ко својим молитвама помогне преминулом ближњем да добије опроштај грехова и да из мрачних паклених тамница пређе у светле обитељи блаженства.
    Да ли су неопходне наше молитве за преминуле? Јесу, неопходне су, зато што за њих представљају веома велико доброчинство. Ради се о томе што после смрти постоје две вечности: или вечно блаженство праведника, или вечно мучење грешника. Познато је и то да на земљи нема човека који је живео, а да није згрешио. Тако да је тачна тврдња да се у греховима рађамо, у греховима проводимо живот, у греховима и завршавамо своје земаљско постојање. Али да ли сви они који греше приносе потпуно и искрено кајање пре смрти? Јер, понекад смрт задеси човека који се налази у стању тако тешке болести кад губи сећање и кад је његова душа сасвим онемоћала. И јасно је да у таквом стању човек не може да се сети свих својих погрешних поступака и да се покаје за њих, - и умире с греховима. Често смрт човека погоди изненада и он не приневши никакво покајање такође одлази с греховима. И сам себи више ни на који начин не може да помогне. Човек може да промени своју судбину само док је жив чинећи добра дела и молећи се Господу за своје спасење. Управо у таквим случајевима је молитва за покојнике веома потребна и представља изузетно доброчинство за њих.
    Многих нама блиских људи већ одавно нема на земљи, али срце пуно љубави не може да их заборави, стреми ка њима, чак можда и више него ка живима. На сличан начин и преминули с оног света гледају према нама горећи од љубави према онима који су њиховом срцу били нарочито блиски. А ако је неко од умрлих оправдан пред Богом он нам, узвраћајући на нашу љубав љубављу, шаље одозго небеску помоћ, а ономе ко још није достигао оправдање наша молитва може много да помогне у олакшавању његове загробне судбине. Доћи ће време кад ћемо се видети с њима. Како ћемо се обрадовати кад од њих чујемо реч захвалности за молитву! Рећи ће: ‘Ето, сећао си ме се, ниси ме заборавио, и помогао си ми кад сам био у невољи. Хвала ти.’ И напротив: како ће онима који се нису молили за умрле бити тешко кад чују речи прекора: ‘Ето, ниси ме се сетио, ниси се молио за мене, ниси ми помогао у зао час, прекоревам те.’
    Стање преминулих је слично ситуацији у којој се налази човек који плови врло опасном реком. Молитва за преминуле је као конопац за спасавање, који човек баца ближњем који се дави. Кад би се на известан начин пред нама отворила врата вечности и кад бисмо угледали ове стотине и хиљаде милиона људи који стреме ка мирном пристаништу – чије срце не би било погођено и скрушено видећи своје истоверне и истокрвне ближње, који немо вапију за нашу молитвену помоћ!
    У вези с тим колико су неопходне молитве за преминуле и о томе да постоји општење са загробним светом сад ћу вам навести чудесну, али истиниту причу из живота једног храма наше Руске Цркве. У селу Лисогорка се упокојио свештеник. На његово место је послат други свештеник – млад, који је за време службе неочекивано преминуо – у самом олтару. Послат је још један свештеник, али се и њему десило исто: првог дана његовог служења, након што су отпевали «Оче наш» и запричесни стих, свештеник дуго није изашао са Светим Даровима и кад је председник црквеног одбора ушао у олтар угледао је свештеника како у потпуном одјејанију лежи мртав пред Светим Престолом. Сви су се ужаснули сазнавши за ову тајанствену смрт и не знајући који је њен узрок, говорили су да је парохија обремењена неким великим грехом, ако су као жртва због њега пала два млада и невина живота. Гласине о томе су се прошириле по читавом округу и нико од свештеника се није усуђиво да оде у ту парохију.
    Пристао је само један старац-монах. «Свеједно ћу ускоро умрети. Идем тамо да служим прву и последњу Литургију, нико неће остати сироче ако ја умрем.»
    За време службе, кад је већ наступило време да се поје «Оче наш» инстинкт самоодржања је ипак дошао по своје и старац је наредио да отворе и бочна врата и Царске двери. За време запричесног стиха видео је иза Горњег места неку силуету. Ова силуета је била све јаснија и јаснија и одједном се иза Престола појавио мрачни лик свештеника у одјејанију с рукама и ногама у оковима.
    Дрхтећи од страха монах је бркао речи молитве. Али је после извесног времена прикупио снагу, охрабрио се и изашао је да причести вернике. Сви су схватили да се десило нешто лоше.
    А авет је још увек стајала звецкајући синџирима и окованим рукама је показивала према ковчежићу који је стајао у олтару.
    По завршетку Литургије јеромонах је позвао председника црквеног одбора и отворили су ковчежић у којем су нашли... цедуљице за помен душе. Ради се о томе што су људи давали покојном свештенику цедуљице за помен, а он их није читао, већ је то одлагао за касније. Сад је старац схватио узрок визије и почео је свакодневно да служи парастосе и да чита цедуљице које су се накупиле.
    У следећу недељу је већ служио Литургију за покој душе преминулог свештеника. Кад су запевали запричесни стих силуета умрлог свештеника се поново појавила. Али он више није био трагичан и страшан као први пут кад се појавио, већ светао, веселог лица и без окова на рукама и ногама. Кад се старац-јеромонах који је служио причестио Светим Тајнама авет се покренула, поклонила му се до земље и нестала је.
    На овом примеру видимо колико су молитве за преминуле од користи покојнима и како олакшавају њихову судбину. И није случајно што о томе говоримо управо данас. Зато што данас Света Црква обележава посебан дан, који се назива задушницама у месопусну недељу и окупља православце ради заједничке молитве пред Престолом Божијим за нашу истоверну браћу која су отишла у вечни живот. А сутра Света Црква помиње страшни Други долазак Господа и свршетак света.
    Подстичући своју децу да буду спремна за Страшни суд, Света Црква нас моли да се помолимо Праведном Судији за наше преминуле сроднике, да им се опросте сва сагрешења и да се очисти пред њима пут за прелазак из мрачног подземља у светле обитељи Оца Небеског.
    Стога узнесимо, драга браћо и сестре, молитву Христу Богу и из свег срца завапимо: Со свјатими упокој, Христе, души раб Твојих, идјеже њест болезан, ни печал, ни воздиханије, но жизан бесконечнаја. Амин.
    Архимандрит Кирилл (Павлов)
    Са руског Марина Тодић
    05 / 03 / 2016
    Православие.Ru.
  4. Волим
    Данче* got a reaction from Неки тамо for a Странице, Дракулић: 74 године од усташког покоља над Србима   
    "Невине српске цивиле - дјецу, жене и старце свирепо су побиле усташе 1942. године у бањалучким насељима Дракулић, Мотике, Шарговац и у руднику Раковац. То говори о идеологији фашизма која се у најгорем облику манифестовала у тадашњој НДХ", рекао је Савановић новинарима, након парастоса и полагања вијенаца код спомен-костурнице у Дракулићу за 2.300 убијених Срба.
    Он је нагласио да јединство, слобода и отаџбина немају алтернативу.
    Слободан Брковић из Мотика, који је преживио усташки покољ, рекао је да је имао 10 година када су му усташе побиле породицу.
    "Са тешким ранама успио сам да преживим усташки покољ. Овај стравични злочин никада не смије бити заборављен", додао је Брковић.
    Служењу парастоса присуствовали су министар правде Републике Српске Антон Касиповић, члан Предсједништва БиХ из Републике Српске Младен Иванић, директор Републичког секретаријата за вјере Драган Давидовић, посланици у Народној скупштини Српске, представници града Бањалука.
    Парастосу су присуствовали и представници невладиних организација проистеклих из одбрамбено-отаџбинског рата, Трећег пјешадијског Република Српска пука Оружаних снага БиХ, те потомци жртава усташког покоља.
    Вијенце код спомен-костурнице положили су изасланик предсједника Републике Српске, делегације Владе Српске и града Бањалука, представници невладиних организација проистеклих из одбрамбено-отаџбинског рата, Трећег пјешадијског Република Српска пука Оружаних снага БиХ, те потомци жртава усташког покоља.
    Претходно је у Спомен-храму Светог великомученика Георгија у Дракулићу служена литургија.
    Усташе су 7. фебруара 1942. године извршиле покољ српског становништва у бањалучким селима Дракулић, Мотике, Шарговац и у руднику Раковац. Према до сада прикупљеним званичним подацима, убијено је најмање 2.300 људи, међу којима 551 дијете.
    Усташке снаге су под командом надпоручника Јосипа Мишлова и фра Вјекослава Филиповића из такозваног "Тјелесног здруга Анте Павелића", уз помоћ бањалучких усташа убијале Србе без иједног испаљеног метка - сјекирама, ножевима и крамповима.
    У документима, чак и оним из усташких извора тадашње Независне Државе Хрватске, наведено је да је злочин у овим бањалучким насељима био највећи покољ почињен за само један дан.
    РТРС
    07 / 02 / 2016
  5. Волим
    Данче* је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Велика духовна радост у Епархији шумадијској- три монашења у манастиру Благовештење! (ФОТО, АУДИО, ВИДЕО)   
    Епископ Јован се у току Свете Службе Божије новим монахињима и целом верном народу обратио пригодном и богонадахнутом беседом у којој је посебно истакао да је монашки подвиг у суштини хришћански позив да се Богу служи у пуноћи и савршенству. У току Свете Литургије највећи део монаштва и верног народа који се окупио на овом освештаном и светом Сабрању, приступио је Светој Тајни Причешћа. На крају Службе Божије, Преосвећени Владика шумадијски Г. Јован, одржао је и трогодишњи Парастос блаженог спомена настојатељици благовештењске обитељи, игуманији Михаили (Кнежевић).
    После Литургије, Епископ Јован одржао је и Мали Помен покрај гроба игуманије Михаиле, а затим је освештао новопостројену манастирску продавницу.
    Величанствено духовно славље у манастиру Благовештење, које је на дан Преподобног Саве Освећеног крунисано монашањем три сестре ове древне Свете Обитељи, настављено је и трпезом хришћанске љубави које су спремиле вредне руке Благовештењских монахиња и послушница.
    На крају ћемо у најкраћим цртама рећи само по неку реч о новозамонашеним сестрама манастира Благовештење - Ани, Пелагији и Дарији.
    Монахиња Ана (Харди), у мирјанству такође Ана, рођена је 1979. године у Београду, од оца Дарка и мајке Славице. Спортску Гимназију завршила је у Београду, а студирала је и на Православном Богословском Факултету у свом родном граду. По Промислу Божијем, још за живота покојне игуманије Михаиле (Кнежевић), а по жељи и аманету мати Михаиле, послушници Ани је било одређено задржати своје раније име. Преосвећени Владика шумадијски Г. Јован, прихватио је тај аманет покојне игуманије Михаиле, па је монахињи Ани задржао њено раније име, и после монашења. Као послушница провела је у манастиру преко 3 године. Небеска заштитница новопострижене монахиње Ане (Харди) је Света и Праведна Ана, Мајка Пресвете Богородице и Приснодјеве Марије.
    Монахиња Пелагија (Ловреновић), у мирјанству Светлана, рођена је 1958. године, такође у Београду, од родитеља Николе и Славице. Завршила је Средњу Текстилну Школу у Београду. У манастиру је као послушница провела скоро четири године. Небеска заштитница новопострижене монахиње Пелагије (Ловреновић) је Преподобна Пелагија Антиохијска, знаменита покајница и подвижница из петог века.
     
    http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Decembar2017/blagovestenje18122017.mp3
    Монахиња Дарија (Михајловић), рођена је 1972. године у Стопањи поред Трстеника, од родитеља Ратка и Мирјане. Завршила је Средњу Текстилну Школу у Трстенику. У манастиру је као послушница провела око 4 године. Небеска заштитница новопострижене монахиње Дарије (Михајловић) је Света Мученица Дарија, дивна светитељка и страдалница за Христа, која је у Риму, крајем трећег века, храбро претрпела најтежа мучења и пострадала за њеног Небеског Женика - Господа Исуса.
     
    ФОТО-ГАЛЕРИЈА
  6. Волим
    Данче* је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Драгослав Бокан: Мати Ефимија НИЈЕ ни против ПАТРИЈАРХА ни против РАЂАЊА   
    Некадашња игуманија манастира Градац, једна од најпопуларнијих калуђерица наше Цркве, талентована и веома образована уметница, имала је веома запажен интервју у ”Блицу”, у коме је започета ова системска злоупотреба чедне добронамерности (и одређене наивности, која, често, иде уз овакав однос према животу) мати Ефимије (Тополски).
     
    Из читавог разговора, коме је формални повод била Ефимијина веома запажена сликарска изложба у београдској ”Галерији 73”, извучен је као наслов својеврстан закључак ”Блицове” новинарке Жељке Мрђе, у сасвим прагматичној функцији већ континуираног, нескривеног редакцијског обрачуна са српским патријархом. Па је на врх овог разговора, као наднаслов стављено: ”СРПСКА МОНАХИЊА ИМА ОТРЕЖЊУЈУЋУ ПОРУКУ“, испод чега читамо, у наставку, наслов: ”Бог нас никада неће присилити на било шта, па ни да РАЂАМО”, са све великим словима овако, графички акцентоване последње речи (полемички постављене насупрот недавних изјава српског патријарха пренетих у дневним новинама што излазе под називом ”Ало”).
    И читав њен, лепо речено у самом Мрђином тексту, ”женски, нежни, лирски и модерни глас” – одједном постаје некакав тобоже побуњени ”глас Цркве” и поставља се одмах насупрот неких других гласова исте те Цркве, а под потписима патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија.
    И после питања о актуелној улози наше Цркве и месту хришћанства у савременом свету, на крају долази и оно због чега је, у ствари, урађен (и одрађен) читав овај разговор – тражење Ефимијиног коментара на тему ”важности рађања код савремених Српкиња”, а поводом патријархових мисли на исту ту тему.
    Све оно пре тога био је само увод, гарнирунг и предигра за оно што је дошло на крају, као финале и сушти разлог читаве ове лукаве и лицемерне медијске операције.
    Брига њих за ”лирски, нежни глас” исте оне сликарке у монашкој ризи, коју су пре тога тобоже ”нахвалили”, задајући јој провокативно питање, без икаквог размишљања и људске бриге о њеном осетљивом и сасвим крхком месту у сложеном устројству Цркве и ономе што може да јој се догоди после овако злоупотребљеног њеног коментара.
    Ништа она ту посебно спектакуларно, ни оригинално није рекла, сем да, као монахиња, не може да прича о нечему што није део њеног искуства и да је, у начелу, Бог свим људима, па и женама, наравно – дао слободу да сами бирају свој пут у односу на начин живота и само спасење коме се приближавају или га се сами добровољно одричу.
    Фото: mic.org.rs
    Притом није ниједном поменула патријарха, нити је уопште знала каква је то његова изјава, у ком контексту је дата и на који је начин интерпретирана у брутално секуларној, раздраженој, против Цркве устремљеној и екстремно полемички интонираној ”српској јавности”.
    У сваком случају добила је наслов у коме се њена изјава вештачки суочава и сукобљава са патријарховом, иако су дате из потпуно различитих перспектива размишљања на неисцрпну и тајновиту тему материнства и женске улоге у модерној породици.
    Али, то није био крај…
    Већ сутрадан, дакле данас, у ”Куриру” (срећом, без помињања на насловној страни) излази наставак ове исте приче, у већ уобичајеној ”таблоидној обради” и уз додатно полемичко интензивирање читаве оне (чинило се сасвим безазлене) ствари.
    Ту је у наслову већ сасвим директно: ”МАТИ ЕФИМИЈА ПРОТИВ ПАТРИЈАРХА”, као суштина читаве приче, и са одговарајућим наставком: ”Не можемо ми монаси да терамо жене да рађају” и ”Бивша игуманија манастира Градац не слаже се са ставом да су Српкиње дужне да имају децу” (а знамо сви ЧИЈИ ЈЕ, тај и такав став најприсутнији у српској јавности ових дана).
    Овде је насловни део велики готово као и читав остатак текста и он ”обавља посао”, онај суморни и јадни (антицрквени) задатак који су себи поставили новинари и уредници ”Курира”. Они овде само цитирају делиће јучерашњег Ефимијиног интервјуа, вешто вадећи из контекста њене речи о томе да је ”слобода коју нам Бог даје – једино што је изнад љубави Божје”, потписујући фотографију своје вешто злоупотребљене жртве речима: ”ПРОТИВ ПРИСИЛЕ, мати Ефимија Тополски”.
    Као 1945. године, све концентрисано у истом, једном једином правцу – супротстављања патријарху и ко зна ком по реду покушају завађању верника унутар Цркве.
    Не морам ни да поменем да се у овој, огољеној ”Курировој” верзији разговора мати Ефимије са Жељком Мрђом, ни не помиње њена актуелна сликарска изложба, која је била макар формални повод првобитног интервјуа. Уз мноштво наслова, поднаслова, наднаслова и потпис уз Ефимијину фотографију, ту је и антрфиле, у јаркој црвеној боји где пише, а у истом духу: ”Немам право да то помињем, ја или било ко други ко нема биолошко потомство”.
    Готово је невероватно, колико лукавог врћења у круг, са сталним подсећањем на исфорсирано размимоилажење између патријарховог и Ефимијиног става!
    Као да је читав овај текст у ствари једино и имао за своју ултимативну сврху – овај ударац на патријарха преко неког ко нити полемише са њим, нити мисли да је њено мишљење обавезујуће ма за кога (са кључном реченицом, којом се ограђује од свега о чему се ту ради: ”Ја се не усуђујем да говорим о томе”.
    Да не помињем да је у претходном делу свог разговора мати Ефимија директно бранила свештенство и, посебно, епископе наше Цркве од оних који, у оквиру већ изанђалих пропагандистичких стереотипа, немилосрдно и без размишљања захтевају од свих (а посебно од монаха и епископа) оно што једино од себе не траже. То се наравно нити помиње, а камоли да се уоквирује и наглашава у ”Курировом” селективном цитирању онога што им одговара за њихове скривене жеље и не баш најчасније намере.
    А то какву незгоду и проблеме су, овим, направили монахињи и уметници којој није било ни на крај памети у ком (и како изобличеном и ”смртно уозбиљеном”) контексту ће изаћи њене изјаве поводом тек отворене (иначе феноменалне) изложбе. Постаде тако Ефимија, ничим изазвано, од медија проглашени стручњак за оно о чему је лепо рекла да се ”не усуђује да говори”. О ономе што сматра светињом слободе и тајном, ”не желећи да помиње” овако тајновиту и њеном искуству ипак недохватну тему.
    Али, кад отвориш уста (и, посебно, срце) пред немилосрдним господарима микрофона у овдашњем медијском зверињаку, следе ти неочекивани и, изгледа, неизбежни проблеми.
    Посебно ако је тај неко у мантији и припада духовничком сталежу Српске Православне Цркве (и довољно наиван да помисли да неког из света високотиражних таблоида заиста занима једна рафинирана и камерна уметничка изложба).
    Подразумева се, испод ових текстова (у коментарима) можемо да читамо похвале Ефимији од оних који су имали прилику да је упознају (и ја сам, тако, имао част да је, пре пар година, браним од групе разузданих, инквизиторски расположених квази-зилота), али и олако, наивно пристајање већине читалаца на медијски исконструисан ”сукоб” њихобе миљенице са њеним духовним пастиром, кога она поштује изнад свега и чудом се чуди како се нашла у овој позицији и на оваквој ветрометини. Па јој онда дају нетражену подршку и само подгревају све оно претходно започето, пажљиво зацртано и за овакав расплет припремљено…
    Патријарх Иринеј и митрополит Амфилохије/Фото: Фонет
    Срећом, сувише је наш патријарх искусан духовник да не би приметио подли механизам иза читаве ове, у ствари непостојеће (потпуно измишљене и хипертрофиране) приче.
    И сам је био толико пута жртва истих оваквих ”новинара” и ”уредника” из редова ”наших медија”. Па се, даће Бог, онда неће све наставити онако како су таблоидне главешине замислиле: да Ефимија буде кажњена од стране црквених институција, па да јој онда дају додатну пажњу и ”подршку”, све лијући крокодилске сузе над оним што су сами намерно и подло закували. И да тако добију још понеки ”аргумент” против нашег архипастира и читаве Српске Православне Цркве.
    Није им први пут да се служе оваквим овешталим сценаријем.
    Али овога пута, сигуран сам, неће успети у својим намерама. Јер су већ откривени и од многих правилно препознати у својим, овако конструисаним ”медијским операцијама”.
     
    Фото, текст: Хринограф, Фб профил Драгослава Бокана
  7. Волим
    Данче* је реаговао/ла на PredragVId за a Странице, Уочи Свете Петке двоструко монашење у манастиру Фенек   
    Уочи Свете Петке двоструко монашење у манастиру Фенек
    У навечерје празника Свете Петке, 26. октобра лета господњег 2017. у манастиру Фенеку, празничним вечерњим богослужењем началствоао је Епископ сремски Василије. После празничног бденија и молитви пред кивотом са честицом моштију Свете Петке, извршен је чин монашења двојице досадашњих искушеника Ђорђа и Богдана. Искушеници овог манастира, које су на радост Бога нашега, привели високопреподобни архимандрити Макарије, игуман манастира Фенека и Михајло, игуман манастира Светих архангела из Призрена, приступили полагању монашких заветâ. Преосвећени владика сремски Василије честитао је високопреподобном игуману Макарију и сабраћи Георгију и Нектарију који су примили ангелски монашки чин и казао како је Господ свакоме подарио шта је потребно, Крст који може да носи, па тако и њима које су добровољно и без икаквог наговора и присиле примили монашки постриг, примили Крст Христов и пошли за Њим.
    У навечерје празника Свете Петке, 26. октобра лета господњег 2017. у манастиру Фенеку, празничним вечерњим богослужењем началствоао је Епископ сремски Василије уз саслужење високопреподобног архимандрита Доситеја из манастира Гргетега, јеромонаха Лукијана (манастир Ђипша) и Василије (манастир Врањаш), протосинђела Мардарија из манастира Светог Јована Богослова (Епархија нишка), протојереја-ставрофора Слободана Радојчића архијерејског намесника земунског, протојереја Јефте Павловића, као и протођакона Слободана Вујасиновића и ђакона Милована Бојчића.

    За певницом је било братство манастира, свештенство намесништа земунског крстоносни оци Перица  Влаинић и Ненад Катић, док је сестринство из фрушкогорских манастира појало за левом певницом.
    Вечерњем са петохлебницом узносећи молитве многопоштованој светитељки којој се сви клањају, песмом и одговарањем присуствовали су верни из разних места.  Христољубиви народ наш испунио је  манастирску цркву и порту.
    После празничног бденија и молитви пред кивотом са честицом моштију Свете Петке,  извршен је чин монашења двојице досадашњих искушеника Ђорђа и Богдана.
    Искушеници овог манастира, које су на радост ангела и Бога нашега, и богољубивог народа,  привели високопреподобни архимандрити Макарије, игуман манастира Фенека и Михајло, игуман манастира Светих архангела из Призрена,  приступили су тајни неба и земље, полагању монашких заветâ.
    Пострижени руком Епископа сремског Василија добили су монашка имена Георгије и Нектарије, примише равноангелни чин и предадоше себе Господу. Велика је и наша духовна радост што постадосмо богатији за нове војнике војске Христове.
    Преосвећени владика сремски Василије честитао је високопреподобном игуману Макарију  и сабраћи Георгију и Нектарију који су примили ангелски монашки чин и казао како је Господ свакоме подарио шта је потребно,  Крст који може да носи, па тако и њима које су добровољно и без икаквог наговора и присиле примили монашки постриг, примили Крст Христов и пошли за Њим.
    Владика сремски Василије је свима честитао празник Свете Петке, казао њено житије и позвао све да се у вери укрепимо, да непрестано стражимо над собом и ближњима, посебно над децом, младима, чувајући породицу.
    Молитвено торжество настављено је трпезом хришћанске љубави која је припремљена трудом братства манастира са благоверним народом.
    + Аудио прилог патријаршијског радија "Слово љубве"
  8. Волим
    Данче* got a reaction from Vladan :::. for a Странице, Муслимански хор ушетао у цркву да прослави Божић са комшијама   
    Током изводбе божићне песме “Silent night” од стране популарне либанске хришћанске пјевачице Абир Нехме, женска хор група из Фондације “Имам Садр” ушетала је у Цркву Светог Илије у Бејруту да прослави Божић заједно са својим комшијама, пише “Princip“…
    Више погледајте у приложеном видеу:
    Извор
  9. Волим
    Данче* got a reaction from АлександраВ for a Странице, Приступи с љубављу   
    Постоји један мисионарски принцип, који је успоставио Светитељ Николај (Касаткин), просветитељ Јапана: «На почетку заволи оне, којима хоћеш да проповедаш о Христу, затим поступи тако да би и они тебе заволели, а потом им говори о Христу». То се фактички односи и на младе. Не можемо их учити о Христу, ако се не односимо лепо према њима, ако их сматрамо за мале штеточине. Спочетка треба да научимо да с њима нађемо заједнички језик, да разумемо њихове бриге и интересовања. Треба да будемо своји са њима и да им помогнемо да нађу одговоре на њихова животна питања. И онда када млади почну да нас уважавају и да нас прихватају, тек ће тада наше речи о Христу ући у њихова срца.
    Пада ми на ум пример из живота исповедника из 20. века, Светитеља Николаја (Могиљевског). Још пре револуције, био је учитељ у сеоској основној школи на југу Русије. Почео је да окупља децу, а затим и младе и водио их је на риболов, а после је кренуо да организује разне занимљиве догађаје и увек је користио прилику да им говори о православљу. Испрва их је учио народним песмама, а затим и црквеним. Прво су се деца окупљала у школи, или у нечијем дворишту, а потом су почела да певају у храму. На тај начин их је он постепено увео у црквени живот, а као резултат тога, сеоска деца су се мање тукла и зазирала су од алкохола. Ауторитет Светитеља Николаја је био толики, да су му се родитељи често обраћали, жалећи се на своје синове у нади да ће светац утицати на њих. Разуме се, он је уживао поштовање међу омладином и могао је смело да им прича о вери, и његове речи нису могле да буду одбачене.
    Искуство је показало да младићи слободније говоре и слушају о вери, ако при храму постоји, на пример, патриотски клуб, који они посећују. Тамо су део мушког друштва и васпитања, осећају да их третирају као озбиљне људе и спремнији су да приме веру.
    Понекад људи указују на чињеницу да се млади према свему односе превише критички. Међутим, то је заправо добра ствар. Горе је кад се све прихвата без размишљања, јер тада постоји опасност да ваше дете упадне у секту. Некритичко размишљање је јако опасно у савременом свету, испуњеном искушењима. Када разум утихне, наше срце може лако бити обмануто да прихвати лаж као истину. Због тога личност, која се развија, мора да прође и кроз период критицизма. За тинејџерски узраст је везано критичко разматрање разних погледа на свет, разних парадигми, јер тада се код човека развија сопствена мисао.
    Имајући то у виду, морамо да будемо спремни да ће у разговору млада особа и сама износити своје ставове и размишљања. Не треба се плашити тога, јер њихови ставови, означавају могућност дијалога. Много је гора ситуација у којој тинејџер одише равнодушношћу и ћутећи, крадом гледа у свој мобилни телефон. Током разговора, родитељи треба да се труде да подстакну живу расправу, како би адолесцент могао да из другог, за њега новог, угла размотри хришћанство. На пример, млади изнад свега воле и цене слободу. Треба им показати, да Црква не спутава људе, већ да им пружа истинску слободу. Црква ослобађа човека од унутрашњих мука. Ако неко у својој души негује зле мисли, злобу, гнев, завист и сујету, како ту може бити слободе? Ако младић крене да пуши, следећи пример оних из виших разреда, има ли ту личне слободе? То је чист конформизам, менталитет стада. Црква нам помаже да разбијемо окове разних зависности, да се оснажимо као личности и да ослободимо душу од њеног терета.
    За време пубертета, код тинејџера се јавља интересовање према супротном полу. Стога је важно с њима говорити о љубави и заљубљености, о мушко-женским односима, дотаћи оне теме, које су им најбложе.
    Управо у пубертету, млада особа трага за личним смислом. Понекад се младић несвесно ослања на било шта, само да би се његова душа испунила смислом. Он жели пуноћу живота и радост. То је узраст у којем родитељи, својим примером, могу да покажу како живот без вере нема смисла. Атеизам исповеда коначну смрт свега и једино вера у Бога нам говори да смо бесмртни, да имамо бесконачну перспективу савршенства, али да бисмо то достигли, морамо бити уз Бога.
    Овде је, пре свега, важна лична искреност, јер се срце увек отвара пред искреношћу. Са тинејџерима можемо разговарати само од срца. И још један битан савет: избегавајте придиковање и моралисање. Ми не покушавамо да некога научимо како да се правилно понаша, већ делимо са својим дететом оно што нам је најдраже. Православна вера је благо, које може обогатити човека у било ком узрасту.
    Свештеник Валерије Духањин Православие.Ru.
  10. Волим
    Данче* got a reaction from Feniks. for a Странице, Нико није ушао у Царство Божије живећи лагодно   
    «Уместо да кажете ‘ако буде угодно Господу и ако будемо живи, учинићемо ово или оно’, - ви се размећете због своје надмености: свако овакво разметање је зло.» 1)
    Ова надменост је попут безумља. Јеванђеље безумним назива двојицу људи. «Рече безумник у срцу свом: ‘нема Бога’» 2), - каже Свето Писмо. Безуман је онај ко не верује у Бога. Други безумник је богати човек који је рекао: «Срушићу житнице моје и саградићу веће и сакупићу све моје жито и све моје добро и рећи ћу својој души: душо, много добра имаш за многе године: наслађуј се, једи, пиј и весели се. Али му је Бог рекао: Безумниче! Ове ноћи ће ти бити узета душа; коме ће остати све што си припремио?» 3)
    Оба човека болују од исте болести – атеизма. Уместо да верују у Бога они верују у друго: у мамону, богатство, снагу, здравље итд. Бог је овог човека назвао безумним зато што није хтео да буде поред Њега и човек не мора да буде хришћанин и да чита дела светих отаца и Јеванђеље да би то схватио. То је питање здравог разума. Упитај кога год хоћеш чији мозак исправно ради: знаш ли шта ће се десити сутра? Сваког дана се дешава тако много смртних случајева. Читао сам колико људи умире сваке секунде, време нас разара, сваки тренутак који прође одузима нам део живота. Дакле, питање је здравог разума да то схватимо и да учинимо више духовних ствари, то је питање благодати. Међутим, да бисмо схватили оно о чему сад говоримо потребна је логика. Зашто Бог безумним и лудим назива човека који не разуме да не сме да се понаша на тај начин? Зашто се тако понашаш, да ли си бесмртан? И да ли ћеш исправити цео свет, причаш и мислиш да ћеш покорити свет? И куда ћеш поћи? С ове тачке гледишта смрт је заиста добро, које прекида управо ову надменост и људску хвалисавост како зло не би постало бесмртно. Смрт је ушла у наш живот да зло не би постало бесмртно и тако се прекида ово људско безумље.
    Иако знамо да ћемо умрети чинимо велико мноштво безумних поступака. Замислите кад бисмо знали да нећемо умрети. Шта би се онда десило? Ко би нас уразумио? Нико не би могао то да учини. Наравно, ако човек не помисли да је све то ван Христа, може пасти у очајање, односно, мисао о смрти је толико драгоцен и важан догађај да представља основу духовног живота. Али потребна је издржљивост, зато што је смрт наша природа и непријатељ нашег постојања и превладавамо је само у Христу, јер иза ње видимо Христа и не остајемо у њој. Не заустављам се пред смрћу, зато што су смрт врата на која улазим, јер знам да се иза врата налази Христос и радосно их отварам. Истовремено, ако изгубим Христа који се налази иза врата, улаз на ова врата ће за мене бити веома болан. Човек увек треба да има Христа поред себе. Посебно кад се бори с очајањем и види да се живот ближи крају, да стари и болује или кад га обузима мисао: «Шта ће се десити? Сад ћемо умрети! Шта се дешава с нама?» Да, све ово заиста није пожељно, али постаје и дивно кад у то сместимо Христа. Онда смрт за нас постаје прелаз од садашњих ствари на вечне. Од трулежних ствари ка нетрулежнима, из овог света ка вечном животу с Владиком.
    Замислите да нам неко сад каже:
    - Умрећеш за минут!
    Ако верујем да ћу сад угледати Христа Којег сам бар мало, по својим могућностима, заволео у свом животу, тражио Га и тежио ка Њему, онда ћу се заиста осећати мирно и то ће ми помоћи да савладам овај проблем. Али ако желимо друго, наше срце ће осетити тугу и имаћемо проблема. Због тога треба стално да одржавамо Христово присуство поред себе. Само тако можемо да игноришемо трулежне људске ствари. Прилазиш огледалу и видиш да си порастао, да си остарио, да ниси више какав си некад био, гледаш старе фотографије и кажеш себи: «Какав сам био и какав сам сад постао? Имам толико и толико година, мој живот се ближи крају, како су године брзо пролетеле! Живот је као пара.»
    Дакле, противимо се Христовом присуству. Христос је наш живот и ми Га тражимо. Или човек седи и размишља о целом човечанству: колико људи познајем који су живели у овом свету и познавали моје претке? Моју прабабу, чукунбабу? Никога. А они су били људи као и ми, са својим сновима, децом, унуцима, послом и маштањима, проживели су свој живот, живели су у овом свету, њихов живот се завршио, и наш живот ће се завршити и за сто година, ако свет буде постојао, нико нас се неће сећати. Само ће нас се Бог сећати ако смо сједињени с Њим. Зато у Цркви кажемо: «Вјечнаја памјат!» Нажалост, на сахранама људи говоре некакве апсурдне речи које изазивају љутњу у човеку. Какве све речи чујемо! Понекад намерно искључим микрофон, јер падам у искушење да се разгневим и зато мрмљам у себи да нешто не бих рекао у микрофон:
    - Незаборавни друже, вечно ћемо те се сећати!
    Чуј, зар ћеш вечно живети да би га се сећао? Колико година ћеш још живети? Несрећниче, ко ће се кога вечно сећати? Ако и ти ускоро умреш као он, и неко други, и ја? Ко ће се тебе сећати и ко ће се сећати другог човека? Вечно сећање значи да ће те се Бог вечно сећати и Бог се сећа оних који су Га заволели и тражили у свом животу. Тако се молимо за умрлог брата. Да, и ми ћемо те заборавити после, као што ће други нас заборавити, и ми ћемо отићи из овог света, али ти молитвено желимо да те се Бог увек сећа! То значи «вјечнја памјат» - вечно сећање Бога.
    Ово говоримо у Цркви, сећамо се покојника и на Светој литургији, сећамо их се, разуме се, и Бог их се сећа, Он никога не заборавља, сећа се свих, али кад кажемо да те се Бог сећа, то значи да ће ти Бог дати своју милост и благодат, разуме се, ако си Га заволео и ако си Га тражио. Зато верујућем човеку не прети опасност да ће бити заборављен, већ он пребива у Божијем сећању, и Бог га се сећа. Тако смо мирни у свом срцу и мирно идемо својим животним путем. Да, то је пролазан живот, и шта год да радиш, и у ма колико дрвећа да куцнеш (што се каже, куцни у дрво)! Па добро, куцни у дрво, куцај колико год хоћеш! Неће те мимоићи ова судбина.
    Управо Божије присуство нам даје наду у живот. Све радимо, подвизавамо се, живимо данашњим даном, данас, хлеб наш насушниј дажд нам днес! Проживи богоугодно данашњи дан, што можеш лепше, боље, радосније, благословеније уз Божију помоћ. Пусти сутрашњи, он не припада нама, већ припада Богу, исто као и јучерашњи дан, он је прошао и то је готово. Гледај данашњи дан. «Ако Господ да и будемо живи, учинићемо то и то.»
    Говорите овако: «С Божијом помоћу, ако Бог да, учинићу то и то.» Знате ли какву наду то даје нашем срцу? Као прво, ослобађа нас стреса који нас разједа да обавезно треба да учинимо неке ствари и тешко нама ако их не учинимо! Али чините оно што можете, нешто људско, па ако успе – добро је, а ако не успе – опет је добро. Неће свет пропасти, ништа битно се није десило. Не везујте се за ове ствари, оне су пролазне и привремене, не губите своје време на таштину. Ако можеш да учиниш нешто одређено – учини. Да ли си учинио? Благодари Богу што си то учинио како би се обрадовао што си учинио нешто добро и корисно за себе и за своју породицу. Ниси учинио? Ниси могао да учиниш? Буди благословен! Препусти то Богу. Потпуно поверење у Бога нас ослобађа стреса који разједа чак и малу децу, и она имају стрес. А да ли ће то Богу бити угодно? Постави ово питање. Али често кажемо: Не! Ово треба учинити по сваку цену! Али откуд знамо шта треба да се деси? Зашто треба да се деси? И кад би се све десило, шта желимо? Знате, наш живот је толико промењив и не зависи увек све од нас, јер ако човек буде покушавао да постигне да све буде како он хоће, лако може да уништи свој живот. Добро је што се нешто дешава онако како желимо, а друго не. Зашто онда уништавамо свој живот толико ревносно? Прихватите ову стварност, прихватите ствари какве јесу.
    Једном сам читао неке новине како бих сазнао шта се дешава у свету. У њима је био објављен чланак о сахрани 70-годишње жене, мајке нетрагом несталог сина. Рекао сам себи: «Гледај, завршен је живот мајке која је изгубила своје дете. Оно је нетрагом нестало.» Живот јој је прошао у патњи. Размислите шта значи изгубити дете и не знати да ли је живо или није, да ли ће бити пронађено или неће. Ако знаш да је умрло, плачеш, сахрањујеш га, прихваташ стварност као такву, онакву каква јесте, али нетрагом нестало – то је највећа бол. Наравно, то је причињавало огромну патњу овој жени, живот јој је био тежак – 30 година није знала шта је било с њеним дететом. Северни Кипар се од 1974. године налази под турском окупацијом. За време упада турске војске много људи је нетрагом нестало. Али сад је њен живот завршен, завршене су њене муке. Сад, после одласка изовог живота сва њена бол је у Вечном Царству Божије као благо, као да је прикупила драгоцено благо. Како каже старац Пајсије, «кад умремо, прво што ћемо учинити чим отворимо очи у Царству Божијем – видећемо својим очима стварност, суштину ствари, а не онако као што их сад овде видимо, - и благодарићемо Богу за све муке у свом животу. Нећемо рећи Богу: «Боже мој, хвала! Како са лепо проживео живот! Имао сам децу, богатство и леп посао! Ах, мој живот је био диван!» Не! Човек се неће тога сетити, него ће се сетити свих мука, искушења и тешкоћа – онога што му је помогло да сакупи небеско благо. Све добро, што је Бог такође благословио, неће нам припремити венце. Нећемо имати венац од Бога због тога што смо проживели леп живот.
    Сећате се шта је Бог рекао богатом човеку: «Синко! Сети се да си већ добио добро у свом животу, а Лазар – зло; сад се он овде радује, а ти патиш.» 4) Немој да се жалиш. Он је живео, био је напуштен, намучен, а теби је било лепо, ти ниси имао никаквих проблема, ниси спознао бол и јад.
    Зато свети оци не хвале живот без жалости. Нисмо ми мазохисти да бисмо се мучили. Али они не говоре о томе, већ о томе да смо у животу – хтели ми то или не – приморани да испијемо многе горке чаше. И ако чак ништа више тешко не искусимо, наша трулежност је већ горка чаша, наше трулежно и болесно «ја» које иде ка смрти је горка чаша за нас. Дакле, ако човек правилно подноси своје невоље, оне се заиста претварају у вечни живот. А касније ће се у Цартву Божијем видети како су се ове тешкоће претвориле у благо. Како ће се за неког ко живи врло бедно одједном испоставити да има огромну суму новца – овај човек неће чак ни обратити пажњу на незнатну оскудицу којој је био подвргнут.
    Важно је рећи: «Ако Богу буде угодно!» али не зато што одговорност за своје послове пребацујемо на Бога, и не зато што нас Бог лишава слободе, или је одузима Себи. Мирно препуштамо свој живот у Божије руке и тако постижемо мир, ослобађамо се своје напетости и речи: «Ово хоћу! Ово нећу! Ово ћу учинити! Нећу поднети ако се деси другачије! Урадићу овако!» Све ове громогласне речи су као мехур од сапунице, све људске ствари су пролазне, само је Бог вечан. Човек који верује у Бога има осећај вечности и мира у свом срцу, не негодује, не паничи, не секира се због тога што се нешто није десило онако као што је планирао, већ прихвата то и благодари Богу.
    О покојницима на опелу појемо: «приђите да дамо последњи целив покојнику благодарећи Богу», односно, заблагодаримо Богу и не ропћимо. Зашто? Зато што је то наш пут: наш брат је умро, данас он, сутра други, један за другим, као авиони на аеродрому који полећу на свака два минута. Долеће следећи, па још један авион и на крају ће долетети и наш авион! Као да диспечер на аеродрому говори у мегафон:
    - Путници који лете за Ларнаку нека дођу до излаза бр. 5, а путници који лете на небо нека дођи до излаза бр. 0!
    И тако. Улазиш и одлећеш...
    * * *
    «Нико није ушао у Царство Божије живећи лагодно,» - каже Исак Сиријски, односно, скачући и вичући: «Тра-ла-ла!» У ствари, ове речи говоре о томе да су свеци с радошћу умирали мученички. Да, они су се радовали, али су пре тога достигли крајњи максимум своје издржљивости у искушењима и управо ту су срели Бога. Човек кроз ово стање пролази једном у свом животу, тешко да се то може достићи двапут. Једном достиже крајњу границу својих снага. То може бити час његове смрти или неки други тренутак – не знамо, али достижући то човек је заиста сломљен од боли. Међутим, тајна је баш у томе. Бог јача човека у тешко време и то може бити један минут, један дан, једна година, али Бог човека држи за један кончић који се назива вера. Једном нам је папа Јефрем Катунакиотис рекао да је доживео смрт која се прибижава, односно, имао је предукус смрти: утонуо је у такав очај и у овом паклу је провео 6-7 минута, али су ови тренуци за њега представљали вечност. Међутим, Бог га је спасио и зачуо је у својој души оно што Христос каже у Јеванђељу: «Долазим код тебе.» Мрак је одмах нестао, његово срце је оживело, Бог је расејао таму. Ко уништава мрак смрти? Христос. Смрт долази и каже: «Сад ћу да те прогутам! Раскомадаћу те!» Али ти стави Христа пред себе и одмах ће се све променити.
    Зато су свеци радо ишли на муке – прождирали су их лавови... Ко се не боји лава и џелата са секиром? Али су чак и мала деца ишла на то – нису гледала лава или џелата, већ Христа, Који се налазио иза лава или џелата и нису се плашила. Сваки човек кад му је тешко треба да стави Христа као противтежу. Онда ће, као што је у Старом Завету Мојсије горку воду претворио у слатку, и вода искушења добити сласт, ако у њу ставиш Христа, ако Га се сетиш и ако Га ставиш испред себе.
    Такође, ниједан светац није веровао у себе. Напротив, што су већу светост достизали, тим већи очај су осећали. Знате ли шта их је спасило? Уздање у Бога. Говорили су: «Да, ништа нисам учинио, ништа немам!»
    Папа Јефрем је говорио: «Желим да нађем нешто добро у себи и ништа не налазим!»
    А толико година је провео у пустињи! Исихаста, с огромним стеченим искуством од Бога. Шта ће нас онда спасити? Уздање у милост Божију, односно у Бога и у Његову велику милост, а не у наша дела! 5)
    Превод с бугарског – магистар богословља Виталије Чеботар
    Лимасолски митрополит Атанасије
    Са руског Марина Тодић Богослов.Ru
    27 / 08 / 2016
    Православие.Ru.
  11. Волим
    Данче* got a reaction from александар живаљев for a Странице, Свети Сава   
    Наравно, у ходу св. Саве, више је него јасно да је једна његова нога корачала ка очувању и јачању националних вредности које никако не треба потценити, док је његова друга нога корачала стазом Царства којом је себе мотивисао. Те две ноге су подупирале његов пожртвовани труп и давале му равнотежу. Ипак, народ, историчари, типикари, и сви они који навијају само за једну његову ногу (читај: диоптрију), трудили су се увек да истакну само један аспект његовог делања и мисионарења. То се увек негде морало завршавати између паганизма или истискања црквене мисије под притиском и глорофикацијом националне призме.
    Оно што нам је свима промакло је управо димензија његове светости. Јер, његова светост није допирала од онога шта је учинио за нашу државу, будући да, иако похвално, то није оно што узрокује нечију светост (имамо примере и међу другим владарима који су давали себе максимално за своју државу али за Бога нису марили), већ је допирала због његове богослужбене активности. Наравно, под Турским ропством, очигледно се морао јавити неки идеал који би крепио људе. Питање је колико је и тај мотив успевао да мотивише народ ако је ропство толико векова трајало. Очигледно опозиције, револуционара, бунтовника није довољно било. Можда сличну индиферентност можемо тражити у равнодушности пред савременим политичким режимима. Јер ти исти политичари који тлаче народ узимају св. Саву као параван да промовишу своје комплексе и владавину.
    Светом Сави можемо да захвалимо и на томе што је он први увео феноменологију крсних слава, имајући за главни циљ да истисне многобожачке обичаје. Он није крив што смо данас дошли у ситуацију да од празновања светих стварамо приватне богове који ће за нас, у сујеверно-паганском маниру, постати заштитници (читај: приватно обезбеђење) наших домова. Међутим, лик светог Саве је првенствено лик литурга. Онога ко служи Богу у олтару. На богослужењу. Литургији. Управо је Причешће та прећутана димензија из које се он напаја и црпи своју светост. Други истичу све периферне ствари али ову „зону сумрака“ не помињу. Ово је преломна тачка која нас боље приближава његовом лику и делу. И још више: која показује да св. Сава, спрам комерцијалне и идолопоклоничке манифестације и промоције у виду разних представа и перформанса (који се данас завршавају разним коктелима), није ништа другачији од нас. Да не спада у неку вишу сферу недостижних божанстава него да је један од нас. Црква је та која га чини светим. И ми смо из исте приче. У истој стварности Царства са њим учествујемо. Из исте Чаше Спасења се освећујемо. И не мора нико од нас да бежи у манастир да би постао светац, или да се одриче своје имовине да би био светац. Не мора нико да се одриче своје породице, посла, титуле (ако је баш има), да би се причестио.
    Сигурно је да када би св. Сава данас био међу нама да би понајмање о себи говорио. То му се не би допало. Није тако живео. Шта би онда радио? Исто што је радио и за живота. Указивао би на који начин може да побољша статус наше државе и опет би сведочио Христа својим служењем у олтару. Можда би он први, налик Христу који руши трговачке столове у храму, порушио све своје слике и иконе по школама, црквама и болницама. Јер није зло што његовог лика свуда има, већ што се народ сећа њега, мада и ту магловито, једном годишње, док се благодати Божије народ одрекао. Тако да од његових портрета (који подсећају помало на Титово време) нико нема користи ако сопство не чини врсним пријемником Царства сада и овде свакога дана и трена. Није жеља св. Саве да се иде његовим путем већ да свако од нас иде својим путем али ка Христу. Ка Богу Тројичноме. Ка Цркви. Ка Литургији. Ка другом човеку спрам себе поред којег је дотад можда равнодушно пролазио. О томе треба мислити. Тако треба живети. Јер ако би постојао уопште неки светосавски пут онда би се он огледао једино у томе како властити живот учинити не светосавцем већ богоносцем. То би се св. Сави сигурно допало. Можда би једино тада, видевши нашу жарку жељу за освећивањем, и он сам прихватио да га сматрају светим. Јер више не би припадао комеморативном скупу разних обичаја, него би био светац међу другим светитељима. Онда не би слушао химне о себи, него би и сам запојао народу тропаре прославивши свакога према његовој мери уподобљавања. Јер би у свакоме од нас пулсирао Христос а не бајколика теологија о неком српско-навијачком светитељу.
     
    https://upodobljavanje.wordpress.com/2017/01/27/свети-сава/
  12. Волим
    Данче* got a reaction from AnaLaz for a Странице, Грузијски Патријарх је до сада као кум крстио 800 деце   
    -Свима честитам свештени празник и нека благодат овог светлог дана сниђе на све људе.  Цела наша породица је веома срећна и радосна што је  нашем трећем детету кум лично Патријарх све Грузије и хоћу да му за то заблагодарим, изјавила је за Спутник мати једног од крштене децем, иначе грађанка Тбилисија Маријам Ломсадзе.   Католикос-Патријарх крштава треће и свако наредно дете оних родитеља који су венчани у цркви. Циљ ове иниcијативе је да се ублажи тешка демографска ситуација у овој земљи. Прво масовно крштење је организовано у Грузији 19. јануара 2008. у Саборном храму Свете Тројице.   Извор: Православие. ру (Р.Р.)
             
  13. Волим
    Данче* got a reaction from ines for a Странице, Грузијски Патријарх је до сада као кум крстио 800 деце   
    -Свима честитам свештени празник и нека благодат овог светлог дана сниђе на све људе.  Цела наша породица је веома срећна и радосна што је  нашем трећем детету кум лично Патријарх све Грузије и хоћу да му за то заблагодарим, изјавила је за Спутник мати једног од крштене децем, иначе грађанка Тбилисија Маријам Ломсадзе.   Католикос-Патријарх крштава треће и свако наредно дете оних родитеља који су венчани у цркви. Циљ ове иниcијативе је да се ублажи тешка демографска ситуација у овој земљи. Прво масовно крштење је организовано у Грузији 19. јануара 2008. у Саборном храму Свете Тројице.   Извор: Православие. ру (Р.Р.)
             
  14. Волим
    Данче* got a reaction from PredragVId for a Странице, Чуда Светог Нектарија Егинског   
    Чудо на Патмосу
    На острву Патмосу живео је велики духовник архимандрит отац Амфилохије Макрис. Он је био духовно чадо Светог Нектарија Егинског и три године провео је са Светитељем заједно у манастиру. Далеке 1967. године старац Амфилохије се разболи од гангрене десне ноге. Лекари препоруче хитну операцију, односно да му одсеку део стопала. Међутим старац Амфилохије боловао је од шећерне болести и увидевши тај проблем, лекари нису знали шта да чине, јер ако одесеку део стопала, услед повишеног шећера у крви, рана му не може зарасти. Старац замоли монахе, да му донесу део моштију Светог Нектарија. Они тако и учине. Када старац Амфилохије добије део моштију, он у болничкој соби завапи Светом Нектарију: „Светитељу Божји, били смо заједно у манастиру, служио сам те, видиш сада моје муке, учини нешто, молим те...“ После усрдне молитве старац је ставио део моштију Светог Нектарија на своју болесну ногу, заспао је... Када се пробудио, нога је била потпуно здрава. Лекари су били у чуду.... Ово чудо је лично испричао старац Амфилохије Макрис, Митрополиту црногорско-приморском господину Амфилохију (Радовићу) на острву Патмосу.
    Светитељ Нектарије чувар породица
    Један брат Никодим из Ваљева сведочи следеће: „Неколико минута пред полазак на далеки пут, у другу државу, клекао сам пред икону Светог Нектарија Егинског сам у соби и из дубине душе тихо се помолио: „Свети Нектарије, ја сада идем, далеко, чувај ми молим те, породицу!“
    Отишао сам...
    Те ноћи моја супруга је сањала како у наш стан уђе млад монах, и тихо рече: „Узми икону Светог Нектарија и постави поред ваше Крсне Славе, где гори кандило, он Вас од данас чува, он је са Вама.“
    Када ме је сутрадан обавестила поруком преко мобилног телефона, шта је сањала, мир и спокојство разлили су се у мојој души. Пут сам наставио безбрижно...“
    Чудо на Новом Зеланду
    Писмо породице Драча: „Помаже Бог, поштовани и драги нам оче Ненаде!
    Нека вам је на радост и спасење Божићни пост ! Десило се и оздрављење нашег млађег сина Милана баш у време кад сте били на Егини! Па како човек да не говори о свим овим чудима!?? Само са неколико речи није лако описати благодат која се излива и осећа у нашем дому од како смо добили икону Светог Нектарија од вас. Схватамо сада колико је овај Божији угодник присутан у нашим животима, а да тога пре нисмо ни били свесни... Венчани смо супруг и ја 9. новембра, а и син Предраг нам се родио 22. новембра. Нема ништа случајно, 9. новембар је дан Светог Нектарија у Грчкој, 22. новембра у Српској Православној Цркви. Исто, кад је мој брат долазио у Ваљево код вас за свету икону, била сам будна и чекала да ми се брат јави, а како је разлика у времену 12 сати у Аустралији у односу на Србију, мало сам задремала... и видела сам Светог Старца у златним одеждама... Да ли је то био сан или јава, не знам, Бог зна, само сам осетила снагу и велику радост... Кад смо после разговарали мој брат и ја, схватила сам да се то дешавало у исто време док је он био са Вама и добио свете иконе! Опростите на дугачкој поруци, хтела сам само да поделим све ово што се дешавало већ неколико месеци. Тако смо ове године почели да славимо Светог Нектарија. (У прилогу неколико слика). На нашу велику радост отац Мелетије је уз благослов грчког Епископа донео и део светих моштију из цркве из града Велингтона, баш на тај дан 22. новембар! Акатисте и даље читам сваки дан. У нади да вас и ваше најмилије ова порука нађе у здрављу и весељу, у сталним сте нашим молитвама пред Васкрслим Господом Исусом Христом!
    Сестра у Христу, Љиљана Драча, из Хамилтона (Нови Зеланд) са породицом.“
    Чудесно исцељење непокретног дечака
    Са благословом свог духовника, архимандрита оца Венијамина игумана манастира Преображење у Овчар-Каблару, монах Иларион испричао је следеће чудо Св. Нектарија:
    Брат Александар, који често посећује света богослужења у манстиру Преображење, имао је велику жељу да се поклони моштима Светог Нектарија на острву Егини, али није имао новца за путовање. Молио се Свецу да му помогне, и заиста пред сам полазак једне поклоничке групе из Србије, добио је новац за пут. То је било непосредно по вашем доласку код нас у манастир, оче Ненаде, када сте нам донели књиге о Светом Нектарију. По казивању брата Александра, у групи поклоника била је мајка са болесним - непокретним дечаком. На Егини су били на Светој Литургији, а потом су посетили, у манастирском конаку, келију (монашку собу) Светог Нектарија. У келији се, поред личних ствари Светитељевих, налази и његов кревет. Мајка болесног дечака замолила је монахињу која им је причала о животу Светитеља, да положи свог сина на Свечев кревет и добила је одобрење. Ту, у келији, се налази и икона Пресвете Богородице, пред којом се Свети Нектарије молио, а коју су живописали светогорски монаси. Мајка непокретног дечака, монахиња Филотеја и сви присутни, међу њима и брат Александар,усрдно су се молили Пресветој Богородици и Светом Нектарију. Када је после молитве мајка дечака спустила поред кревета, на очиглед свих дечак је сам направио неколико корака. Проходао је! Присутни су били потрешени овим чудом и плакали су од среће, а посебно мајка.
    На повратку са Егине, у аутобусу су поклоници радосно благодарили Богу и Светом Нектарију за ово велико чудо. (записао о. Ненад Андрић)
    Исцељење рака јетре и добијање порода
    Помаже Бог, оче Ненаде.
    Хвала Господу, сведок сам великих чуда којима нас је Господ молитвама Светог Нектарије благословио. Пре две године нас тројица пријатеља посетили смо манастир Светог Нектарије на Егини. Ја сам ишао у својству преводиоца, јер говорим грчки језик, а ишли смо првенствено због болесне мајке једног од нас, којој је тада била установљена метастаза, ако се добро сећам, на јетри и речено јој је од стране лекара да не може ништа да се уради ни операцијом нити терапијама (једина опција била је трансплантација),тако да смо одлучили да затражимо помоћ од Светог Нектарија. Хвала Господу, тада смо, такође, посетили и Старца Нектарија Виталиса,који нас је благословио и упутио молитве за болесну жену. Та жена, мајка мог пријатеља, је дан данас жива и здрава, без иједног дана терапије. Њој је, буквално, дан након наше посете манастиру, чудесно нестао рак. Такође, моја супруга и ја смо годинама покушавали да имамо децу. Два пута је остајала трудна али су, нажалост, оба пута трудноће изгубљене. Тада, када смо посетили манастире на Егини и Камаризи, замолио сам Старца Нектарија да се моли и за нас да нам Господ подари децу. Истог месеца, по повратку кући, моја супруга је затруднела и данас хвала благом Господу и Светом Нектарију, имамо једно здраво и добро дете.
    Ове године смо поново добили молбу од болесних пријатеља да посетимо манастир на Егини, да се поклонимо моштима Светог Нектарија и да посетимо Старца Нектарија Виталиса, што смо и учинили пре месец дана, и поново је уродило плодом.
    Са Богом. Божидар Младеновић
    Деца рођена по молитвама Светом Нектарију
    Богдан
    Писмо протојереју-ставрофору Ненаду Андрићу:
     
    „Бог вам помогао, оче Ненаде!  
    Прошле 2014. године сам од вас наручила икону, уље и молитву Светог Нектарија. Доктори су мом супругу и мени рекли да не можемо да имамо децу. Уљем сам у знаку крста помазивала стомак и читала молитву за пород – и сада у рукама љуљам Богдана који има седам недеља. Крстићемо га на дан Светог Нектарија.
    У трудноћи сам имала велику цисту коју сам требала да оперишем али захваљујући молитви и уљу Светог Нектарија циста је нестала. Свако добро желим вама и вашој породици.
    Лана Радић из Лазаревца
    Породица Радић са малим Богданом“
    Василије- Нектарије
    Помаже Бог, оче! Видела сам да сте објавили на друштвеној страници - фејсбук, видео запис како Старац Нектарије Виталис прима радосно икону, на којој су заједно осликани Свети Василије Острошки и Свети Нектарије Егински. Морала сам да вам се јавим, да поделим моју радост. Од Вас сам поручила икону Светог Нектарија 2013. године у ово доба. На Егину сам отишла јула 2014. године. Старац Нектарије Виталис ми је читао молитву и 15.05.2015. године на свет је дошао мој Василије, крштено Нектарије (крштен је на дан Св. Нектарија). Слава Богу. Кандило су кумови однели на Егину. И икону Св. Василија и Св. Нектарија на дар Старцу, као и слику мог дечака која је остала код старца. Слава Богу и свим светитељима на дару. Иначе, после 10 година брака и три неуспеле трудноће које су биле скоро изнесене.
     
          
    Још једном Слава Богу и милом моме Св. Нектатију којег волим свим својим срцем и душом. Опростите на сметњи. Свако добро од Господа вам желим, оче.
    Душица Миливојевић
    Василије- Нектарије Миливојевић
    Симон
    Помаже Бог, о. Ненаде!
    Срећан вам рођендан и нека Вас и Вашу породицу Господ и Свети Нектарије чувају увек и свуда.
    Ево и новости код нас. После 10 месеци од одласка на Егину са Вама и поклоњења Светом Нектарију, ми смо постали родитељи. Добили смо сина Симона. Рођен је 4. августа ове године.
     
          
    Добио је име Симон због значења: Бог слуша. Услишио је Бог и наше молитве и после много година, уз помоћ молитви Пресветој Богородици и Светом Нектарију, ми смо измолили нашег сина!
    Хвала му и слава!
    Велики поздрав од наше мале породице!
    Весна и Давид Календа из Венеције (Италија)
    Весна Жикић Календа и мали Симон
    Писмо проти Ненаду Андрићу
    Поштовање, оче Ненаде!
    Желим прво да Вам се захвалим за иконе Св. Нектарија и уље које сте ми слали. Желим да Вам кажем да је Св. Нектарије, захваљујући молитви, супруга и мене учинио срећнима – 25. маја 2016. године родила се наша мала принцеза, наша Лена.
    Током порођаја сам се молила да све прође у најбољем реду и да се беба роди жива и здрава. Тако је и било. Имала сам тих пар сати осећај да је Св. Нектарије био уз мене и нисам осећала никакав страх и бригу.
    Хвала и слава Св. Нектарију и хвала Вама.
    Гордана Томанић Екс Милутиновић
       
    23 / 12 / 2016
    Православие.Ru.
  15. Волим
    Данче* got a reaction from Milos94 for a Странице, Муслимански хор ушетао у цркву да прослави Божић са комшијама   
    Током изводбе божићне песме “Silent night” од стране популарне либанске хришћанске пјевачице Абир Нехме, женска хор група из Фондације “Имам Садр” ушетала је у Цркву Светог Илије у Бејруту да прослави Божић заједно са својим комшијама, пише “Princip“…
    Више погледајте у приложеном видеу:
    Извор
  16. Волим
    Данче* got a reaction from Тихон for a Странице, Чуда Светог Нектарија Егинског   
    Чудо на Патмосу
    На острву Патмосу живео је велики духовник архимандрит отац Амфилохије Макрис. Он је био духовно чадо Светог Нектарија Егинског и три године провео је са Светитељем заједно у манастиру. Далеке 1967. године старац Амфилохије се разболи од гангрене десне ноге. Лекари препоруче хитну операцију, односно да му одсеку део стопала. Међутим старац Амфилохије боловао је од шећерне болести и увидевши тај проблем, лекари нису знали шта да чине, јер ако одесеку део стопала, услед повишеног шећера у крви, рана му не може зарасти. Старац замоли монахе, да му донесу део моштију Светог Нектарија. Они тако и учине. Када старац Амфилохије добије део моштију, он у болничкој соби завапи Светом Нектарију: „Светитељу Божји, били смо заједно у манастиру, служио сам те, видиш сада моје муке, учини нешто, молим те...“ После усрдне молитве старац је ставио део моштију Светог Нектарија на своју болесну ногу, заспао је... Када се пробудио, нога је била потпуно здрава. Лекари су били у чуду.... Ово чудо је лично испричао старац Амфилохије Макрис, Митрополиту црногорско-приморском господину Амфилохију (Радовићу) на острву Патмосу.
    Светитељ Нектарије чувар породица
    Један брат Никодим из Ваљева сведочи следеће: „Неколико минута пред полазак на далеки пут, у другу државу, клекао сам пред икону Светог Нектарија Егинског сам у соби и из дубине душе тихо се помолио: „Свети Нектарије, ја сада идем, далеко, чувај ми молим те, породицу!“
    Отишао сам...
    Те ноћи моја супруга је сањала како у наш стан уђе млад монах, и тихо рече: „Узми икону Светог Нектарија и постави поред ваше Крсне Славе, где гори кандило, он Вас од данас чува, он је са Вама.“
    Када ме је сутрадан обавестила поруком преко мобилног телефона, шта је сањала, мир и спокојство разлили су се у мојој души. Пут сам наставио безбрижно...“
    Чудо на Новом Зеланду
    Писмо породице Драча: „Помаже Бог, поштовани и драги нам оче Ненаде!
    Нека вам је на радост и спасење Божићни пост ! Десило се и оздрављење нашег млађег сина Милана баш у време кад сте били на Егини! Па како човек да не говори о свим овим чудима!?? Само са неколико речи није лако описати благодат која се излива и осећа у нашем дому од како смо добили икону Светог Нектарија од вас. Схватамо сада колико је овај Божији угодник присутан у нашим животима, а да тога пре нисмо ни били свесни... Венчани смо супруг и ја 9. новембра, а и син Предраг нам се родио 22. новембра. Нема ништа случајно, 9. новембар је дан Светог Нектарија у Грчкој, 22. новембра у Српској Православној Цркви. Исто, кад је мој брат долазио у Ваљево код вас за свету икону, била сам будна и чекала да ми се брат јави, а како је разлика у времену 12 сати у Аустралији у односу на Србију, мало сам задремала... и видела сам Светог Старца у златним одеждама... Да ли је то био сан или јава, не знам, Бог зна, само сам осетила снагу и велику радост... Кад смо после разговарали мој брат и ја, схватила сам да се то дешавало у исто време док је он био са Вама и добио свете иконе! Опростите на дугачкој поруци, хтела сам само да поделим све ово што се дешавало већ неколико месеци. Тако смо ове године почели да славимо Светог Нектарија. (У прилогу неколико слика). На нашу велику радост отац Мелетије је уз благослов грчког Епископа донео и део светих моштију из цркве из града Велингтона, баш на тај дан 22. новембар! Акатисте и даље читам сваки дан. У нади да вас и ваше најмилије ова порука нађе у здрављу и весељу, у сталним сте нашим молитвама пред Васкрслим Господом Исусом Христом!
    Сестра у Христу, Љиљана Драча, из Хамилтона (Нови Зеланд) са породицом.“
    Чудесно исцељење непокретног дечака
    Са благословом свог духовника, архимандрита оца Венијамина игумана манастира Преображење у Овчар-Каблару, монах Иларион испричао је следеће чудо Св. Нектарија:
    Брат Александар, који често посећује света богослужења у манстиру Преображење, имао је велику жељу да се поклони моштима Светог Нектарија на острву Егини, али није имао новца за путовање. Молио се Свецу да му помогне, и заиста пред сам полазак једне поклоничке групе из Србије, добио је новац за пут. То је било непосредно по вашем доласку код нас у манастир, оче Ненаде, када сте нам донели књиге о Светом Нектарију. По казивању брата Александра, у групи поклоника била је мајка са болесним - непокретним дечаком. На Егини су били на Светој Литургији, а потом су посетили, у манастирском конаку, келију (монашку собу) Светог Нектарија. У келији се, поред личних ствари Светитељевих, налази и његов кревет. Мајка болесног дечака замолила је монахињу која им је причала о животу Светитеља, да положи свог сина на Свечев кревет и добила је одобрење. Ту, у келији, се налази и икона Пресвете Богородице, пред којом се Свети Нектарије молио, а коју су живописали светогорски монаси. Мајка непокретног дечака, монахиња Филотеја и сви присутни, међу њима и брат Александар,усрдно су се молили Пресветој Богородици и Светом Нектарију. Када је после молитве мајка дечака спустила поред кревета, на очиглед свих дечак је сам направио неколико корака. Проходао је! Присутни су били потрешени овим чудом и плакали су од среће, а посебно мајка.
    На повратку са Егине, у аутобусу су поклоници радосно благодарили Богу и Светом Нектарију за ово велико чудо. (записао о. Ненад Андрић)
    Исцељење рака јетре и добијање порода
    Помаже Бог, оче Ненаде.
    Хвала Господу, сведок сам великих чуда којима нас је Господ молитвама Светог Нектарије благословио. Пре две године нас тројица пријатеља посетили смо манастир Светог Нектарије на Егини. Ја сам ишао у својству преводиоца, јер говорим грчки језик, а ишли смо првенствено због болесне мајке једног од нас, којој је тада била установљена метастаза, ако се добро сећам, на јетри и речено јој је од стране лекара да не може ништа да се уради ни операцијом нити терапијама (једина опција била је трансплантација),тако да смо одлучили да затражимо помоћ од Светог Нектарија. Хвала Господу, тада смо, такође, посетили и Старца Нектарија Виталиса,који нас је благословио и упутио молитве за болесну жену. Та жена, мајка мог пријатеља, је дан данас жива и здрава, без иједног дана терапије. Њој је, буквално, дан након наше посете манастиру, чудесно нестао рак. Такође, моја супруга и ја смо годинама покушавали да имамо децу. Два пута је остајала трудна али су, нажалост, оба пута трудноће изгубљене. Тада, када смо посетили манастире на Егини и Камаризи, замолио сам Старца Нектарија да се моли и за нас да нам Господ подари децу. Истог месеца, по повратку кући, моја супруга је затруднела и данас хвала благом Господу и Светом Нектарију, имамо једно здраво и добро дете.
    Ове године смо поново добили молбу од болесних пријатеља да посетимо манастир на Егини, да се поклонимо моштима Светог Нектарија и да посетимо Старца Нектарија Виталиса, што смо и учинили пре месец дана, и поново је уродило плодом.
    Са Богом. Божидар Младеновић
    Деца рођена по молитвама Светом Нектарију
    Богдан
    Писмо протојереју-ставрофору Ненаду Андрићу:
     
    „Бог вам помогао, оче Ненаде!  
    Прошле 2014. године сам од вас наручила икону, уље и молитву Светог Нектарија. Доктори су мом супругу и мени рекли да не можемо да имамо децу. Уљем сам у знаку крста помазивала стомак и читала молитву за пород – и сада у рукама љуљам Богдана који има седам недеља. Крстићемо га на дан Светог Нектарија.
    У трудноћи сам имала велику цисту коју сам требала да оперишем али захваљујући молитви и уљу Светог Нектарија циста је нестала. Свако добро желим вама и вашој породици.
    Лана Радић из Лазаревца
    Породица Радић са малим Богданом“
    Василије- Нектарије
    Помаже Бог, оче! Видела сам да сте објавили на друштвеној страници - фејсбук, видео запис како Старац Нектарије Виталис прима радосно икону, на којој су заједно осликани Свети Василије Острошки и Свети Нектарије Егински. Морала сам да вам се јавим, да поделим моју радост. Од Вас сам поручила икону Светог Нектарија 2013. године у ово доба. На Егину сам отишла јула 2014. године. Старац Нектарије Виталис ми је читао молитву и 15.05.2015. године на свет је дошао мој Василије, крштено Нектарије (крштен је на дан Св. Нектарија). Слава Богу. Кандило су кумови однели на Егину. И икону Св. Василија и Св. Нектарија на дар Старцу, као и слику мог дечака која је остала код старца. Слава Богу и свим светитељима на дару. Иначе, после 10 година брака и три неуспеле трудноће које су биле скоро изнесене.
     
          
    Још једном Слава Богу и милом моме Св. Нектатију којег волим свим својим срцем и душом. Опростите на сметњи. Свако добро од Господа вам желим, оче.
    Душица Миливојевић
    Василије- Нектарије Миливојевић
    Симон
    Помаже Бог, о. Ненаде!
    Срећан вам рођендан и нека Вас и Вашу породицу Господ и Свети Нектарије чувају увек и свуда.
    Ево и новости код нас. После 10 месеци од одласка на Егину са Вама и поклоњења Светом Нектарију, ми смо постали родитељи. Добили смо сина Симона. Рођен је 4. августа ове године.
     
          
    Добио је име Симон због значења: Бог слуша. Услишио је Бог и наше молитве и после много година, уз помоћ молитви Пресветој Богородици и Светом Нектарију, ми смо измолили нашег сина!
    Хвала му и слава!
    Велики поздрав од наше мале породице!
    Весна и Давид Календа из Венеције (Италија)
    Весна Жикић Календа и мали Симон
    Писмо проти Ненаду Андрићу
    Поштовање, оче Ненаде!
    Желим прво да Вам се захвалим за иконе Св. Нектарија и уље које сте ми слали. Желим да Вам кажем да је Св. Нектарије, захваљујући молитви, супруга и мене учинио срећнима – 25. маја 2016. године родила се наша мала принцеза, наша Лена.
    Током порођаја сам се молила да све прође у најбољем реду и да се беба роди жива и здрава. Тако је и било. Имала сам тих пар сати осећај да је Св. Нектарије био уз мене и нисам осећала никакав страх и бригу.
    Хвала и слава Св. Нектарију и хвала Вама.
    Гордана Томанић Екс Милутиновић
       
    23 / 12 / 2016
    Православие.Ru.
  17. Волим
    Данче* got a reaction from Neša_ for a Странице, Муслимански хор ушетао у цркву да прослави Божић са комшијама   
    Током изводбе божићне песме “Silent night” од стране популарне либанске хришћанске пјевачице Абир Нехме, женска хор група из Фондације “Имам Садр” ушетала је у Цркву Светог Илије у Бејруту да прослави Божић заједно са својим комшијама, пише “Princip“…
    Више погледајте у приложеном видеу:
    Извор
  18. Волим
    Данче* got a reaction from ines for a Странице, Муслимански хор ушетао у цркву да прослави Божић са комшијама   
    Током изводбе божићне песме “Silent night” од стране популарне либанске хришћанске пјевачице Абир Нехме, женска хор група из Фондације “Имам Садр” ушетала је у Цркву Светог Илије у Бејруту да прослави Божић заједно са својим комшијама, пише “Princip“…
    Више погледајте у приложеном видеу:
    Извор
  19. Волим
    Данче* got a reaction from Kaludjerovic Sreten for a Странице, Муслимански хор ушетао у цркву да прослави Божић са комшијама   
    Током изводбе божићне песме “Silent night” од стране популарне либанске хришћанске пјевачице Абир Нехме, женска хор група из Фондације “Имам Садр” ушетала је у Цркву Светог Илије у Бејруту да прослави Божић заједно са својим комшијама, пише “Princip“…
    Више погледајте у приложеном видеу:
    Извор
  20. Волим
    Данче* got a reaction from Djapa for a Странице, Свештеник из Канаде: Ми већ живимо у Содоми и Гомори   
    – Недавно се на вашој Фејсбук страници појавио снимак на којем се Ви, у друштву симпатичних младих људи, шетате у близини Нијагариних водопада. Баш сам хтела да Вас упитам, како изгледају ти млади људи са којима разговарате о светим оцима?
    – Да то су они, то је наша омладинска група и недавно смо посетили Нијагару. То су младићи и девојке са којима редовно радимо.
    – Ви водите разговоре са младима о великом црквеном делу: «Древни Патерик или достојна сећања казивања о подвижништву светих и блажених отаца». Зашто сте изабрали баш ту несавремену тему?
    – Објаснићу Вам. Прочитали смо «Тачно изложење православне вере», Светитеља Јована Дамаскина и то се показало као сувише сложена тема за нашу групу. Зато смо узели да читамо «Древни патерик». У тој књизи су краће изложене све поуке духовног живота, подкрепљене јасним и разумљивим примерима.
    – У данашње време, многи сматрају да патерици и свети оци Цркве не привлаче младе људе и да њих такве теме не интересују.
    – Што се дела Јована Дамаскина тиче, морам да признам да је нашој групи највише мука задао део у коме Светитељ објашњава догмате о Светој Тројици и о природи Господа Исуса Христа. Једном приликом, архиепископ Монтреалски и Канадски Гаврило нам је био у посети и рекао ми је: «Оче Вјачеславе зар не мислите да је за младе ово штиво превише компликовано?» Ја сам одговорио: «Владико, све ја разумем, али ми је јако жао да сад одустанемо, кад смо већ дошли до средине књиге».
    После сам замолио децу да издрже још мало.
    Али извукли смо једну врло важну поуку из читања Јована Дамаскина. На крају читања сам им рекао: «Друштво! Сад можете да схватите сву опасност од увођења новотарија у Цркву. Ви схватате да је богословија прецизна наука и колико је страшно и неприхватљиво, када људи, како им падне на памет, говоре: “Мени се ово не свиђа, ја бих све то изменио!” Никада се не мешајте у богословске расправе, јер је богословија далеко изнад наших свакоднецних схватања.»
     
          
    С «Древним патериком» је другачије, њега обавезно треба читати. У њему се налазе реални примери и младима је то занимљиво, јер они у томе виде и повезаност са њиховим животом.
    Стално понављам да је у патерицима изложен монашки живот и да нико од нас не захтева да водимо у потпуности тако строг живот, али у тим делима се налазе оријентири и идеали, којима треба да тежимо.
    Наш живот је, до крајњих граница, испуњен разним информацијама. Опседнути смо интернетом, телефонима, компјутерима... А «Древни патерик» нам даје јарке примере из неког другог живота, који се, хвала Богу, веома разликују од онога што нас окружује.
    – Али, када савремени младићи и девојке читају, на пример, житије Преподобног Герасима, који је пребивао са лавовима у пустињи, да ли они то схватају само као неку бајку?
    – Наравно, суочавамо се и са таквим искушењима. Дешава се да неко каже: «Каква, бре, пустиња? Какви лавови?» Али то житије је светли пример саосећања! Срести лава са трном у шапи, са гнојном раном. Очистити ту рану и извадити трн, а притом се не бојати да ће вас лав напасти, за то је потребно велико саосећање и храброст.
    А у ствари, не мора то да буде лав, то може бити и човек...
    Ми посебно издвајамо добра дела, које видимо код светих отаца – према људима, али према животињама, па и према предметима.
    Сећате ли се братије Светог Пимена, када су дошли до паганске статуе, а Свети почео да баца камење на кип? Браћа га питају: «Зашто то чиниш?» Он им одговара: «Хоћете да сви живимо у манастиру?». Они сложно кличу: «Да!» «Ако будете издржљиви и стрпљиви као ова статуа, онда може. Ако не, разићи ћемо се», одговорио им је Свети Пимен.
    Рекао сам деци: «Не треба да будете статуа и да се гађате камењем, довољно је да схватите смисао стрпљења и самоконтроле, у случају да вас неко вређа и напада.»
    Ти примери су тако колоритни, да ће им се урезати у памћење и помоћи им у критичном тренутку.
    – Ко су млади са којима радите? Да ли су се родили у Канади, преселили 90-их, или су потомци старе емиграције?
    – Из старе емиграције нема скоро никог, већина њих је давно прешла на енглески језик и јако их је мало међу нама. Већина младића и девојака из наше групе се доселила овде у последње две деценије. Они су деца из последњег таласа емиграције.
    Долазе нам и млади, који не говоре руски, наша браћа која су се доселила у Канаду из других земаља, али и Канађани. Све њих занима православље, а неко од наших им преводи и објашњава шта се дешава, јер су сви састанци групе на руском.
     
          
    – Није могуће заобићи тему окружења у ком православци у Канади живе. Пре годину дана Православие.ру је објавило чланак о томе како је 35 хиљада деце из Торонта, у договору са својим родитељима, бојкотовало школу због увођења сексуалног образовања.
    – Да, тако је и било и у том погледу је ситуација јако тешка. Радећи с младима, дошао сам до сазнања да су деца, одрасла у неверујућим породицима, потпала под пропаганду хомосексуализма и других изопачености и да је врло тешко објаснити им да је то грех.
    Наша група је водила расправу у томе, а циљ је био да се објасни зашто је такав стил живота неприхватљив. Расправа је текла мирно, али било је неких који су на то реаговали агресивно и узвикивали: «Шта је то са вама?! Ви сте ненормални! Сада је хомосексуализам обична ствар и сви то прихватају!»
    Веома је компликовано допрети до таквих младих особа, јер свака наша аргументација код њих изазива гађење.
    Зато тој теми треба приступати пажљиво.
    Но, притом треба увек ствари представљати онаквим какве јесу. Ја никада не скривам своја уверења, и наша група се строго залаже за православни морал и етику, ми осуђујемо хомосексуалзиам и блуд, ванбрачне везе и абортус, све оно што се у канадском друштву прихвата као норма.
    – Тојест, Ви тврдите да се хомосексуализам у канадском друштву већ третира као норма?
    – Тако је. И добро је да су се родитељи деце, која похађају основну школу, побунили против сексуалног образовања, али остаје чињеница да су средњошколци већ одрасли у таквом окружењу. Они познају људе, који практикују такве стилове живота.
    Хвала Богу, има и тинејџера, који се редовно исповедају, причешћују и који се труде да живе православним животом.
    Ипак, већ одавно говорим да су православци у Канади на корак да буду стављени ван закона.
    Већ се на савезном нивоу региструју истополни «бракови», а у Светом Писму и Свештеном Предању стоји да је тако нешто неприхватљиво, да је то Господу мрско.
    Тако се испоставља да на богослужењу читамо Књигу, која се коси са канадским нормама, а читамо и дела светих отаца, који те норме у потпуности осуђују.
    И постоји велика опасност, да ће нам канадска држава забранити да венчавамо људе и региструјемо бракове, ако не одустанемо од своје вере.
    Проблем је у томе што у Канади свештенство има право по закону да региструје бракове. Процедура је следећа: наши парохијани у општини добијају дозволу за брак, доносе је у цркву и ми их венчавамо, а након обреда потписујемо званична документа и шаљемо их у одељење за регистрацију бракова.
    Али ми одбијамо да региструјемо истополне «бракове»!
    И сасвим је могуће да ће нас кад-тад лишити могућности да по закону венчавамо људе и региструјемо бракове.
    Постоји још једна важна ствар. У Канади су верске заједнице, јер су уједно и добротворне организације, ослобођење од плаћања пореза. А недавно је један политичар већ почео да прети да ће увести порез за све верске заједнице, које одбијају да региструју истополне «бракове». Још такав закон није усвојен, али то се може десити у било ком тренутку.
    – Логика друштвеног развоја налаже да ће се тако нешто, највероватније, и догодити.
    – У праву сте, зато што ми већ фактички живимо у Содоми и Гомори.
    – Примера ради, у Грчкој већ предлажу да се «дискриминација истополних бракова» прогласи кривичним делом, а то је јавност сазнала од једног митрополита, коме суде због његових изјава о «сексуалним мањинама». Још пре две године, нико није могао ни да замисли тако нешто.
    – Читао сам о томе. Код нас има и других жалосних случајева: неке протестантске верске организације «иду у корак са временом» и већ су испред улаза у своје храмове окачиле заставе дугиних боја са натписима «Добродошли». Тако између осталог, подривају све остале хришћане, јер једном ће неко уперити прстом у њих и рећи: «Ето, они тамо хришћани склапају истополне “бракове”, а зашто ви онда настављате да говорите да је то грех?»
    Делимично смо и из тог разлога изабрали да са младима читамо и расправљамо о «Древном патерику», да би им показали наслеђе светих отаца. То је веома битно.
    Размислите: ако ће овај проблем протестанти решити простом изменом текста Библије, јер они верују једино у Свето Писмо («Sola Scriptura»), и после тога лепо окачити заставу дугиних боја испред улаза, у православљу је ситуација потпуно другачија, јер је Свето Писмо – део Свештеног Предања.
    А Свештено Предање иза себе има историју дугу две хиљаде година. И како ми једноставно да изменимо две хиљаде година? То је немогуће!
    Зато код нас неће бити промена и то младима објашњавам на самом почетку. Ми имамо своју мисију, своје погледе на морал, то код нас не може да се деси. Чак и кад би неко хтео да препише целу Библију, а сва житија светих, а све наслеђе светих отаца? Свуда је јасно написано шта је неприхватљиво.
     
          
    – Па ипак, промене су све присутније у друштву, чак и код нас у Русији. Чега треба да се држимо у том бурном свету?
    – Учења наших светих отаца. Наравно, један човек не може својим умом обухватити цело предање, јако је тешко то све прочитати. Зато је јако важно да се људи, када улазе у црквени живот, или се крсте као одрасли, упознају са учењем Цркве и да га у потпуности прихвате.
    Човек себи треба да каже: «Ако Црква тако учи, ја то прихватам и држим се тога.»
    Како говоре свети оци, Црква је лађа спасења и сви који плове на њој биће спасени.
    Ми морамо да останемо у наручју Цркве, да водимо своју паству и да је сачувамо у Цркви. Ако човек нађе уточиште у Цркви, шта год да се деси са спољним светом, он неће пропасти.
    С протојерејем Владиславом Давиденком
    разговарала Анастасија Кузминска
    С руског Александар Ђокић Православие.Ru.
  21. Волим
    Данче* got a reaction from Биљана for a Странице, Чуда Светог Нектарија Егинског   
    Чудо на Патмосу
    На острву Патмосу живео је велики духовник архимандрит отац Амфилохије Макрис. Он је био духовно чадо Светог Нектарија Егинског и три године провео је са Светитељем заједно у манастиру. Далеке 1967. године старац Амфилохије се разболи од гангрене десне ноге. Лекари препоруче хитну операцију, односно да му одсеку део стопала. Међутим старац Амфилохије боловао је од шећерне болести и увидевши тај проблем, лекари нису знали шта да чине, јер ако одесеку део стопала, услед повишеног шећера у крви, рана му не може зарасти. Старац замоли монахе, да му донесу део моштију Светог Нектарија. Они тако и учине. Када старац Амфилохије добије део моштију, он у болничкој соби завапи Светом Нектарију: „Светитељу Божји, били смо заједно у манастиру, служио сам те, видиш сада моје муке, учини нешто, молим те...“ После усрдне молитве старац је ставио део моштију Светог Нектарија на своју болесну ногу, заспао је... Када се пробудио, нога је била потпуно здрава. Лекари су били у чуду.... Ово чудо је лично испричао старац Амфилохије Макрис, Митрополиту црногорско-приморском господину Амфилохију (Радовићу) на острву Патмосу.
    Светитељ Нектарије чувар породица
    Један брат Никодим из Ваљева сведочи следеће: „Неколико минута пред полазак на далеки пут, у другу државу, клекао сам пред икону Светог Нектарија Егинског сам у соби и из дубине душе тихо се помолио: „Свети Нектарије, ја сада идем, далеко, чувај ми молим те, породицу!“
    Отишао сам...
    Те ноћи моја супруга је сањала како у наш стан уђе млад монах, и тихо рече: „Узми икону Светог Нектарија и постави поред ваше Крсне Славе, где гори кандило, он Вас од данас чува, он је са Вама.“
    Када ме је сутрадан обавестила поруком преко мобилног телефона, шта је сањала, мир и спокојство разлили су се у мојој души. Пут сам наставио безбрижно...“
    Чудо на Новом Зеланду
    Писмо породице Драча: „Помаже Бог, поштовани и драги нам оче Ненаде!
    Нека вам је на радост и спасење Божићни пост ! Десило се и оздрављење нашег млађег сина Милана баш у време кад сте били на Егини! Па како човек да не говори о свим овим чудима!?? Само са неколико речи није лако описати благодат која се излива и осећа у нашем дому од како смо добили икону Светог Нектарија од вас. Схватамо сада колико је овај Божији угодник присутан у нашим животима, а да тога пре нисмо ни били свесни... Венчани смо супруг и ја 9. новембра, а и син Предраг нам се родио 22. новембра. Нема ништа случајно, 9. новембар је дан Светог Нектарија у Грчкој, 22. новембра у Српској Православној Цркви. Исто, кад је мој брат долазио у Ваљево код вас за свету икону, била сам будна и чекала да ми се брат јави, а како је разлика у времену 12 сати у Аустралији у односу на Србију, мало сам задремала... и видела сам Светог Старца у златним одеждама... Да ли је то био сан или јава, не знам, Бог зна, само сам осетила снагу и велику радост... Кад смо после разговарали мој брат и ја, схватила сам да се то дешавало у исто време док је он био са Вама и добио свете иконе! Опростите на дугачкој поруци, хтела сам само да поделим све ово што се дешавало већ неколико месеци. Тако смо ове године почели да славимо Светог Нектарија. (У прилогу неколико слика). На нашу велику радост отац Мелетије је уз благослов грчког Епископа донео и део светих моштију из цркве из града Велингтона, баш на тај дан 22. новембар! Акатисте и даље читам сваки дан. У нади да вас и ваше најмилије ова порука нађе у здрављу и весељу, у сталним сте нашим молитвама пред Васкрслим Господом Исусом Христом!
    Сестра у Христу, Љиљана Драча, из Хамилтона (Нови Зеланд) са породицом.“
    Чудесно исцељење непокретног дечака
    Са благословом свог духовника, архимандрита оца Венијамина игумана манастира Преображење у Овчар-Каблару, монах Иларион испричао је следеће чудо Св. Нектарија:
    Брат Александар, који често посећује света богослужења у манстиру Преображење, имао је велику жељу да се поклони моштима Светог Нектарија на острву Егини, али није имао новца за путовање. Молио се Свецу да му помогне, и заиста пред сам полазак једне поклоничке групе из Србије, добио је новац за пут. То је било непосредно по вашем доласку код нас у манастир, оче Ненаде, када сте нам донели књиге о Светом Нектарију. По казивању брата Александра, у групи поклоника била је мајка са болесним - непокретним дечаком. На Егини су били на Светој Литургији, а потом су посетили, у манастирском конаку, келију (монашку собу) Светог Нектарија. У келији се, поред личних ствари Светитељевих, налази и његов кревет. Мајка болесног дечака замолила је монахињу која им је причала о животу Светитеља, да положи свог сина на Свечев кревет и добила је одобрење. Ту, у келији, се налази и икона Пресвете Богородице, пред којом се Свети Нектарије молио, а коју су живописали светогорски монаси. Мајка непокретног дечака, монахиња Филотеја и сви присутни, међу њима и брат Александар,усрдно су се молили Пресветој Богородици и Светом Нектарију. Када је после молитве мајка дечака спустила поред кревета, на очиглед свих дечак је сам направио неколико корака. Проходао је! Присутни су били потрешени овим чудом и плакали су од среће, а посебно мајка.
    На повратку са Егине, у аутобусу су поклоници радосно благодарили Богу и Светом Нектарију за ово велико чудо. (записао о. Ненад Андрић)
    Исцељење рака јетре и добијање порода
    Помаже Бог, оче Ненаде.
    Хвала Господу, сведок сам великих чуда којима нас је Господ молитвама Светог Нектарије благословио. Пре две године нас тројица пријатеља посетили смо манастир Светог Нектарије на Егини. Ја сам ишао у својству преводиоца, јер говорим грчки језик, а ишли смо првенствено због болесне мајке једног од нас, којој је тада била установљена метастаза, ако се добро сећам, на јетри и речено јој је од стране лекара да не може ништа да се уради ни операцијом нити терапијама (једина опција била је трансплантација),тако да смо одлучили да затражимо помоћ од Светог Нектарија. Хвала Господу, тада смо, такође, посетили и Старца Нектарија Виталиса,који нас је благословио и упутио молитве за болесну жену. Та жена, мајка мог пријатеља, је дан данас жива и здрава, без иједног дана терапије. Њој је, буквално, дан након наше посете манастиру, чудесно нестао рак. Такође, моја супруга и ја смо годинама покушавали да имамо децу. Два пута је остајала трудна али су, нажалост, оба пута трудноће изгубљене. Тада, када смо посетили манастире на Егини и Камаризи, замолио сам Старца Нектарија да се моли и за нас да нам Господ подари децу. Истог месеца, по повратку кући, моја супруга је затруднела и данас хвала благом Господу и Светом Нектарију, имамо једно здраво и добро дете.
    Ове године смо поново добили молбу од болесних пријатеља да посетимо манастир на Егини, да се поклонимо моштима Светог Нектарија и да посетимо Старца Нектарија Виталиса, што смо и учинили пре месец дана, и поново је уродило плодом.
    Са Богом. Божидар Младеновић
    Деца рођена по молитвама Светом Нектарију
    Богдан
    Писмо протојереју-ставрофору Ненаду Андрићу:
     
    „Бог вам помогао, оче Ненаде!  
    Прошле 2014. године сам од вас наручила икону, уље и молитву Светог Нектарија. Доктори су мом супругу и мени рекли да не можемо да имамо децу. Уљем сам у знаку крста помазивала стомак и читала молитву за пород – и сада у рукама љуљам Богдана који има седам недеља. Крстићемо га на дан Светог Нектарија.
    У трудноћи сам имала велику цисту коју сам требала да оперишем али захваљујући молитви и уљу Светог Нектарија циста је нестала. Свако добро желим вама и вашој породици.
    Лана Радић из Лазаревца
    Породица Радић са малим Богданом“
    Василије- Нектарије
    Помаже Бог, оче! Видела сам да сте објавили на друштвеној страници - фејсбук, видео запис како Старац Нектарије Виталис прима радосно икону, на којој су заједно осликани Свети Василије Острошки и Свети Нектарије Егински. Морала сам да вам се јавим, да поделим моју радост. Од Вас сам поручила икону Светог Нектарија 2013. године у ово доба. На Егину сам отишла јула 2014. године. Старац Нектарије Виталис ми је читао молитву и 15.05.2015. године на свет је дошао мој Василије, крштено Нектарије (крштен је на дан Св. Нектарија). Слава Богу. Кандило су кумови однели на Егину. И икону Св. Василија и Св. Нектарија на дар Старцу, као и слику мог дечака која је остала код старца. Слава Богу и свим светитељима на дару. Иначе, после 10 година брака и три неуспеле трудноће које су биле скоро изнесене.
     
          
    Још једном Слава Богу и милом моме Св. Нектатију којег волим свим својим срцем и душом. Опростите на сметњи. Свако добро од Господа вам желим, оче.
    Душица Миливојевић
    Василије- Нектарије Миливојевић
    Симон
    Помаже Бог, о. Ненаде!
    Срећан вам рођендан и нека Вас и Вашу породицу Господ и Свети Нектарије чувају увек и свуда.
    Ево и новости код нас. После 10 месеци од одласка на Егину са Вама и поклоњења Светом Нектарију, ми смо постали родитељи. Добили смо сина Симона. Рођен је 4. августа ове године.
     
          
    Добио је име Симон због значења: Бог слуша. Услишио је Бог и наше молитве и после много година, уз помоћ молитви Пресветој Богородици и Светом Нектарију, ми смо измолили нашег сина!
    Хвала му и слава!
    Велики поздрав од наше мале породице!
    Весна и Давид Календа из Венеције (Италија)
    Весна Жикић Календа и мали Симон
    Писмо проти Ненаду Андрићу
    Поштовање, оче Ненаде!
    Желим прво да Вам се захвалим за иконе Св. Нектарија и уље које сте ми слали. Желим да Вам кажем да је Св. Нектарије, захваљујући молитви, супруга и мене учинио срећнима – 25. маја 2016. године родила се наша мала принцеза, наша Лена.
    Током порођаја сам се молила да све прође у најбољем реду и да се беба роди жива и здрава. Тако је и било. Имала сам тих пар сати осећај да је Св. Нектарије био уз мене и нисам осећала никакав страх и бригу.
    Хвала и слава Св. Нектарију и хвала Вама.
    Гордана Томанић Екс Милутиновић
       
    23 / 12 / 2016
    Православие.Ru.
  22. Волим
    Данче* got a reaction from АлександраВ for a Странице, Чуда Светог Нектарија Егинског   
    Чудо на Патмосу
    На острву Патмосу живео је велики духовник архимандрит отац Амфилохије Макрис. Он је био духовно чадо Светог Нектарија Егинског и три године провео је са Светитељем заједно у манастиру. Далеке 1967. године старац Амфилохије се разболи од гангрене десне ноге. Лекари препоруче хитну операцију, односно да му одсеку део стопала. Међутим старац Амфилохије боловао је од шећерне болести и увидевши тај проблем, лекари нису знали шта да чине, јер ако одесеку део стопала, услед повишеног шећера у крви, рана му не може зарасти. Старац замоли монахе, да му донесу део моштију Светог Нектарија. Они тако и учине. Када старац Амфилохије добије део моштију, он у болничкој соби завапи Светом Нектарију: „Светитељу Божји, били смо заједно у манастиру, служио сам те, видиш сада моје муке, учини нешто, молим те...“ После усрдне молитве старац је ставио део моштију Светог Нектарија на своју болесну ногу, заспао је... Када се пробудио, нога је била потпуно здрава. Лекари су били у чуду.... Ово чудо је лично испричао старац Амфилохије Макрис, Митрополиту црногорско-приморском господину Амфилохију (Радовићу) на острву Патмосу.
    Светитељ Нектарије чувар породица
    Један брат Никодим из Ваљева сведочи следеће: „Неколико минута пред полазак на далеки пут, у другу државу, клекао сам пред икону Светог Нектарија Егинског сам у соби и из дубине душе тихо се помолио: „Свети Нектарије, ја сада идем, далеко, чувај ми молим те, породицу!“
    Отишао сам...
    Те ноћи моја супруга је сањала како у наш стан уђе млад монах, и тихо рече: „Узми икону Светог Нектарија и постави поред ваше Крсне Славе, где гори кандило, он Вас од данас чува, он је са Вама.“
    Када ме је сутрадан обавестила поруком преко мобилног телефона, шта је сањала, мир и спокојство разлили су се у мојој души. Пут сам наставио безбрижно...“
    Чудо на Новом Зеланду
    Писмо породице Драча: „Помаже Бог, поштовани и драги нам оче Ненаде!
    Нека вам је на радост и спасење Божићни пост ! Десило се и оздрављење нашег млађег сина Милана баш у време кад сте били на Егини! Па како човек да не говори о свим овим чудима!?? Само са неколико речи није лако описати благодат која се излива и осећа у нашем дому од како смо добили икону Светог Нектарија од вас. Схватамо сада колико је овај Божији угодник присутан у нашим животима, а да тога пре нисмо ни били свесни... Венчани смо супруг и ја 9. новембра, а и син Предраг нам се родио 22. новембра. Нема ништа случајно, 9. новембар је дан Светог Нектарија у Грчкој, 22. новембра у Српској Православној Цркви. Исто, кад је мој брат долазио у Ваљево код вас за свету икону, била сам будна и чекала да ми се брат јави, а како је разлика у времену 12 сати у Аустралији у односу на Србију, мало сам задремала... и видела сам Светог Старца у златним одеждама... Да ли је то био сан или јава, не знам, Бог зна, само сам осетила снагу и велику радост... Кад смо после разговарали мој брат и ја, схватила сам да се то дешавало у исто време док је он био са Вама и добио свете иконе! Опростите на дугачкој поруци, хтела сам само да поделим све ово што се дешавало већ неколико месеци. Тако смо ове године почели да славимо Светог Нектарија. (У прилогу неколико слика). На нашу велику радост отац Мелетије је уз благослов грчког Епископа донео и део светих моштију из цркве из града Велингтона, баш на тај дан 22. новембар! Акатисте и даље читам сваки дан. У нади да вас и ваше најмилије ова порука нађе у здрављу и весељу, у сталним сте нашим молитвама пред Васкрслим Господом Исусом Христом!
    Сестра у Христу, Љиљана Драча, из Хамилтона (Нови Зеланд) са породицом.“
    Чудесно исцељење непокретног дечака
    Са благословом свог духовника, архимандрита оца Венијамина игумана манастира Преображење у Овчар-Каблару, монах Иларион испричао је следеће чудо Св. Нектарија:
    Брат Александар, који често посећује света богослужења у манстиру Преображење, имао је велику жељу да се поклони моштима Светог Нектарија на острву Егини, али није имао новца за путовање. Молио се Свецу да му помогне, и заиста пред сам полазак једне поклоничке групе из Србије, добио је новац за пут. То је било непосредно по вашем доласку код нас у манастир, оче Ненаде, када сте нам донели књиге о Светом Нектарију. По казивању брата Александра, у групи поклоника била је мајка са болесним - непокретним дечаком. На Егини су били на Светој Литургији, а потом су посетили, у манастирском конаку, келију (монашку собу) Светог Нектарија. У келији се, поред личних ствари Светитељевих, налази и његов кревет. Мајка болесног дечака замолила је монахињу која им је причала о животу Светитеља, да положи свог сина на Свечев кревет и добила је одобрење. Ту, у келији, се налази и икона Пресвете Богородице, пред којом се Свети Нектарије молио, а коју су живописали светогорски монаси. Мајка непокретног дечака, монахиња Филотеја и сви присутни, међу њима и брат Александар,усрдно су се молили Пресветој Богородици и Светом Нектарију. Када је после молитве мајка дечака спустила поред кревета, на очиглед свих дечак је сам направио неколико корака. Проходао је! Присутни су били потрешени овим чудом и плакали су од среће, а посебно мајка.
    На повратку са Егине, у аутобусу су поклоници радосно благодарили Богу и Светом Нектарију за ово велико чудо. (записао о. Ненад Андрић)
    Исцељење рака јетре и добијање порода
    Помаже Бог, оче Ненаде.
    Хвала Господу, сведок сам великих чуда којима нас је Господ молитвама Светог Нектарије благословио. Пре две године нас тројица пријатеља посетили смо манастир Светог Нектарије на Егини. Ја сам ишао у својству преводиоца, јер говорим грчки језик, а ишли смо првенствено због болесне мајке једног од нас, којој је тада била установљена метастаза, ако се добро сећам, на јетри и речено јој је од стране лекара да не може ништа да се уради ни операцијом нити терапијама (једина опција била је трансплантација),тако да смо одлучили да затражимо помоћ од Светог Нектарија. Хвала Господу, тада смо, такође, посетили и Старца Нектарија Виталиса,који нас је благословио и упутио молитве за болесну жену. Та жена, мајка мог пријатеља, је дан данас жива и здрава, без иједног дана терапије. Њој је, буквално, дан након наше посете манастиру, чудесно нестао рак. Такође, моја супруга и ја смо годинама покушавали да имамо децу. Два пута је остајала трудна али су, нажалост, оба пута трудноће изгубљене. Тада, када смо посетили манастире на Егини и Камаризи, замолио сам Старца Нектарија да се моли и за нас да нам Господ подари децу. Истог месеца, по повратку кући, моја супруга је затруднела и данас хвала благом Господу и Светом Нектарију, имамо једно здраво и добро дете.
    Ове године смо поново добили молбу од болесних пријатеља да посетимо манастир на Егини, да се поклонимо моштима Светог Нектарија и да посетимо Старца Нектарија Виталиса, што смо и учинили пре месец дана, и поново је уродило плодом.
    Са Богом. Божидар Младеновић
    Деца рођена по молитвама Светом Нектарију
    Богдан
    Писмо протојереју-ставрофору Ненаду Андрићу:
     
    „Бог вам помогао, оче Ненаде!  
    Прошле 2014. године сам од вас наручила икону, уље и молитву Светог Нектарија. Доктори су мом супругу и мени рекли да не можемо да имамо децу. Уљем сам у знаку крста помазивала стомак и читала молитву за пород – и сада у рукама љуљам Богдана који има седам недеља. Крстићемо га на дан Светог Нектарија.
    У трудноћи сам имала велику цисту коју сам требала да оперишем али захваљујући молитви и уљу Светог Нектарија циста је нестала. Свако добро желим вама и вашој породици.
    Лана Радић из Лазаревца
    Породица Радић са малим Богданом“
    Василије- Нектарије
    Помаже Бог, оче! Видела сам да сте објавили на друштвеној страници - фејсбук, видео запис како Старац Нектарије Виталис прима радосно икону, на којој су заједно осликани Свети Василије Острошки и Свети Нектарије Егински. Морала сам да вам се јавим, да поделим моју радост. Од Вас сам поручила икону Светог Нектарија 2013. године у ово доба. На Егину сам отишла јула 2014. године. Старац Нектарије Виталис ми је читао молитву и 15.05.2015. године на свет је дошао мој Василије, крштено Нектарије (крштен је на дан Св. Нектарија). Слава Богу. Кандило су кумови однели на Егину. И икону Св. Василија и Св. Нектарија на дар Старцу, као и слику мог дечака која је остала код старца. Слава Богу и свим светитељима на дару. Иначе, после 10 година брака и три неуспеле трудноће које су биле скоро изнесене.
     
          
    Још једном Слава Богу и милом моме Св. Нектатију којег волим свим својим срцем и душом. Опростите на сметњи. Свако добро од Господа вам желим, оче.
    Душица Миливојевић
    Василије- Нектарије Миливојевић
    Симон
    Помаже Бог, о. Ненаде!
    Срећан вам рођендан и нека Вас и Вашу породицу Господ и Свети Нектарије чувају увек и свуда.
    Ево и новости код нас. После 10 месеци од одласка на Егину са Вама и поклоњења Светом Нектарију, ми смо постали родитељи. Добили смо сина Симона. Рођен је 4. августа ове године.
     
          
    Добио је име Симон због значења: Бог слуша. Услишио је Бог и наше молитве и после много година, уз помоћ молитви Пресветој Богородици и Светом Нектарију, ми смо измолили нашег сина!
    Хвала му и слава!
    Велики поздрав од наше мале породице!
    Весна и Давид Календа из Венеције (Италија)
    Весна Жикић Календа и мали Симон
    Писмо проти Ненаду Андрићу
    Поштовање, оче Ненаде!
    Желим прво да Вам се захвалим за иконе Св. Нектарија и уље које сте ми слали. Желим да Вам кажем да је Св. Нектарије, захваљујући молитви, супруга и мене учинио срећнима – 25. маја 2016. године родила се наша мала принцеза, наша Лена.
    Током порођаја сам се молила да све прође у најбољем реду и да се беба роди жива и здрава. Тако је и било. Имала сам тих пар сати осећај да је Св. Нектарије био уз мене и нисам осећала никакав страх и бригу.
    Хвала и слава Св. Нектарију и хвала Вама.
    Гордана Томанић Екс Милутиновић
       
    23 / 12 / 2016
    Православие.Ru.
  23. Волим
    Данче* got a reaction from АлександраВ for a Странице, Свештеник из Канаде: Ми већ живимо у Содоми и Гомори   
    – Недавно се на вашој Фејсбук страници појавио снимак на којем се Ви, у друштву симпатичних младих људи, шетате у близини Нијагариних водопада. Баш сам хтела да Вас упитам, како изгледају ти млади људи са којима разговарате о светим оцима?
    – Да то су они, то је наша омладинска група и недавно смо посетили Нијагару. То су младићи и девојке са којима редовно радимо.
    – Ви водите разговоре са младима о великом црквеном делу: «Древни Патерик или достојна сећања казивања о подвижништву светих и блажених отаца». Зашто сте изабрали баш ту несавремену тему?
    – Објаснићу Вам. Прочитали смо «Тачно изложење православне вере», Светитеља Јована Дамаскина и то се показало као сувише сложена тема за нашу групу. Зато смо узели да читамо «Древни патерик». У тој књизи су краће изложене све поуке духовног живота, подкрепљене јасним и разумљивим примерима.
    – У данашње време, многи сматрају да патерици и свети оци Цркве не привлаче младе људе и да њих такве теме не интересују.
    – Што се дела Јована Дамаскина тиче, морам да признам да је нашој групи највише мука задао део у коме Светитељ објашњава догмате о Светој Тројици и о природи Господа Исуса Христа. Једном приликом, архиепископ Монтреалски и Канадски Гаврило нам је био у посети и рекао ми је: «Оче Вјачеславе зар не мислите да је за младе ово штиво превише компликовано?» Ја сам одговорио: «Владико, све ја разумем, али ми је јако жао да сад одустанемо, кад смо већ дошли до средине књиге».
    После сам замолио децу да издрже још мало.
    Али извукли смо једну врло важну поуку из читања Јована Дамаскина. На крају читања сам им рекао: «Друштво! Сад можете да схватите сву опасност од увођења новотарија у Цркву. Ви схватате да је богословија прецизна наука и колико је страшно и неприхватљиво, када људи, како им падне на памет, говоре: “Мени се ово не свиђа, ја бих све то изменио!” Никада се не мешајте у богословске расправе, јер је богословија далеко изнад наших свакоднецних схватања.»
     
          
    С «Древним патериком» је другачије, њега обавезно треба читати. У њему се налазе реални примери и младима је то занимљиво, јер они у томе виде и повезаност са њиховим животом.
    Стално понављам да је у патерицима изложен монашки живот и да нико од нас не захтева да водимо у потпуности тако строг живот, али у тим делима се налазе оријентири и идеали, којима треба да тежимо.
    Наш живот је, до крајњих граница, испуњен разним информацијама. Опседнути смо интернетом, телефонима, компјутерима... А «Древни патерик» нам даје јарке примере из неког другог живота, који се, хвала Богу, веома разликују од онога што нас окружује.
    – Али, када савремени младићи и девојке читају, на пример, житије Преподобног Герасима, који је пребивао са лавовима у пустињи, да ли они то схватају само као неку бајку?
    – Наравно, суочавамо се и са таквим искушењима. Дешава се да неко каже: «Каква, бре, пустиња? Какви лавови?» Али то житије је светли пример саосећања! Срести лава са трном у шапи, са гнојном раном. Очистити ту рану и извадити трн, а притом се не бојати да ће вас лав напасти, за то је потребно велико саосећање и храброст.
    А у ствари, не мора то да буде лав, то може бити и човек...
    Ми посебно издвајамо добра дела, које видимо код светих отаца – према људима, али према животињама, па и према предметима.
    Сећате ли се братије Светог Пимена, када су дошли до паганске статуе, а Свети почео да баца камење на кип? Браћа га питају: «Зашто то чиниш?» Он им одговара: «Хоћете да сви живимо у манастиру?». Они сложно кличу: «Да!» «Ако будете издржљиви и стрпљиви као ова статуа, онда може. Ако не, разићи ћемо се», одговорио им је Свети Пимен.
    Рекао сам деци: «Не треба да будете статуа и да се гађате камењем, довољно је да схватите смисао стрпљења и самоконтроле, у случају да вас неко вређа и напада.»
    Ти примери су тако колоритни, да ће им се урезати у памћење и помоћи им у критичном тренутку.
    – Ко су млади са којима радите? Да ли су се родили у Канади, преселили 90-их, или су потомци старе емиграције?
    – Из старе емиграције нема скоро никог, већина њих је давно прешла на енглески језик и јако их је мало међу нама. Већина младића и девојака из наше групе се доселила овде у последње две деценије. Они су деца из последњег таласа емиграције.
    Долазе нам и млади, који не говоре руски, наша браћа која су се доселила у Канаду из других земаља, али и Канађани. Све њих занима православље, а неко од наших им преводи и објашњава шта се дешава, јер су сви састанци групе на руском.
     
          
    – Није могуће заобићи тему окружења у ком православци у Канади живе. Пре годину дана Православие.ру је објавило чланак о томе како је 35 хиљада деце из Торонта, у договору са својим родитељима, бојкотовало школу због увођења сексуалног образовања.
    – Да, тако је и било и у том погледу је ситуација јако тешка. Радећи с младима, дошао сам до сазнања да су деца, одрасла у неверујућим породицима, потпала под пропаганду хомосексуализма и других изопачености и да је врло тешко објаснити им да је то грех.
    Наша група је водила расправу у томе, а циљ је био да се објасни зашто је такав стил живота неприхватљив. Расправа је текла мирно, али било је неких који су на то реаговали агресивно и узвикивали: «Шта је то са вама?! Ви сте ненормални! Сада је хомосексуализам обична ствар и сви то прихватају!»
    Веома је компликовано допрети до таквих младих особа, јер свака наша аргументација код њих изазива гађење.
    Зато тој теми треба приступати пажљиво.
    Но, притом треба увек ствари представљати онаквим какве јесу. Ја никада не скривам своја уверења, и наша група се строго залаже за православни морал и етику, ми осуђујемо хомосексуалзиам и блуд, ванбрачне везе и абортус, све оно што се у канадском друштву прихвата као норма.
    – Тојест, Ви тврдите да се хомосексуализам у канадском друштву већ третира као норма?
    – Тако је. И добро је да су се родитељи деце, која похађају основну школу, побунили против сексуалног образовања, али остаје чињеница да су средњошколци већ одрасли у таквом окружењу. Они познају људе, који практикују такве стилове живота.
    Хвала Богу, има и тинејџера, који се редовно исповедају, причешћују и који се труде да живе православним животом.
    Ипак, већ одавно говорим да су православци у Канади на корак да буду стављени ван закона.
    Већ се на савезном нивоу региструју истополни «бракови», а у Светом Писму и Свештеном Предању стоји да је тако нешто неприхватљиво, да је то Господу мрско.
    Тако се испоставља да на богослужењу читамо Књигу, која се коси са канадским нормама, а читамо и дела светих отаца, који те норме у потпуности осуђују.
    И постоји велика опасност, да ће нам канадска држава забранити да венчавамо људе и региструјемо бракове, ако не одустанемо од своје вере.
    Проблем је у томе што у Канади свештенство има право по закону да региструје бракове. Процедура је следећа: наши парохијани у општини добијају дозволу за брак, доносе је у цркву и ми их венчавамо, а након обреда потписујемо званична документа и шаљемо их у одељење за регистрацију бракова.
    Али ми одбијамо да региструјемо истополне «бракове»!
    И сасвим је могуће да ће нас кад-тад лишити могућности да по закону венчавамо људе и региструјемо бракове.
    Постоји још једна важна ствар. У Канади су верске заједнице, јер су уједно и добротворне организације, ослобођење од плаћања пореза. А недавно је један политичар већ почео да прети да ће увести порез за све верске заједнице, које одбијају да региструју истополне «бракове». Још такав закон није усвојен, али то се може десити у било ком тренутку.
    – Логика друштвеног развоја налаже да ће се тако нешто, највероватније, и догодити.
    – У праву сте, зато што ми већ фактички живимо у Содоми и Гомори.
    – Примера ради, у Грчкој већ предлажу да се «дискриминација истополних бракова» прогласи кривичним делом, а то је јавност сазнала од једног митрополита, коме суде због његових изјава о «сексуалним мањинама». Још пре две године, нико није могао ни да замисли тако нешто.
    – Читао сам о томе. Код нас има и других жалосних случајева: неке протестантске верске организације «иду у корак са временом» и већ су испред улаза у своје храмове окачиле заставе дугиних боја са натписима «Добродошли». Тако између осталог, подривају све остале хришћане, јер једном ће неко уперити прстом у њих и рећи: «Ето, они тамо хришћани склапају истополне “бракове”, а зашто ви онда настављате да говорите да је то грех?»
    Делимично смо и из тог разлога изабрали да са младима читамо и расправљамо о «Древном патерику», да би им показали наслеђе светих отаца. То је веома битно.
    Размислите: ако ће овај проблем протестанти решити простом изменом текста Библије, јер они верују једино у Свето Писмо («Sola Scriptura»), и после тога лепо окачити заставу дугиних боја испред улаза, у православљу је ситуација потпуно другачија, јер је Свето Писмо – део Свештеног Предања.
    А Свештено Предање иза себе има историју дугу две хиљаде година. И како ми једноставно да изменимо две хиљаде година? То је немогуће!
    Зато код нас неће бити промена и то младима објашњавам на самом почетку. Ми имамо своју мисију, своје погледе на морал, то код нас не може да се деси. Чак и кад би неко хтео да препише целу Библију, а сва житија светих, а све наслеђе светих отаца? Свуда је јасно написано шта је неприхватљиво.
     
          
    – Па ипак, промене су све присутније у друштву, чак и код нас у Русији. Чега треба да се држимо у том бурном свету?
    – Учења наших светих отаца. Наравно, један човек не може својим умом обухватити цело предање, јако је тешко то све прочитати. Зато је јако важно да се људи, када улазе у црквени живот, или се крсте као одрасли, упознају са учењем Цркве и да га у потпуности прихвате.
    Човек себи треба да каже: «Ако Црква тако учи, ја то прихватам и држим се тога.»
    Како говоре свети оци, Црква је лађа спасења и сви који плове на њој биће спасени.
    Ми морамо да останемо у наручју Цркве, да водимо своју паству и да је сачувамо у Цркви. Ако човек нађе уточиште у Цркви, шта год да се деси са спољним светом, он неће пропасти.
    С протојерејем Владиславом Давиденком
    разговарала Анастасија Кузминска
    С руског Александар Ђокић Православие.Ru.
  24. Волим
    Данче* got a reaction from Slobodan Milošević for a Странице, У Лаври се стално дешавају чуда   
    – Оче Павле, многи наши читаоци су упознати са Тројице-Сергијевом Лавром, присуствовали су богослужењима тамо, читали су или слушали о њеној славној прошлости. А како Лавра Преподобног Сергија живи данас?
    – Лавра Преподобног Сергија живи кроз Преподобног Сергија, и сви који овде долазе – братија, студенти, ходочасници, сарадници – сви су ту да би се поклонили моштима Преподобног Сергија и од њега затражили помоћ.
    Преподобни Сергије је игуман свих руских земаља и игуман наше Лавре. Он њоме тихо и спокојно управља. И свако ко је спреман то да примети, свестан је његовог вођства. Онај ко није спреман, то не може да схвати. Неко ко живи по своме, онако како он хоће, не може видети тиху, али чврсту руку Преподобног Сергија.
    Лавра је ставропигијални манастир Руске православне цркве, који се налази готово у самом центру средишње Русије. И наш манастир, као и цела Русија, се налази под покровом Аве Сергија. Ми смо сведоци тог чудесног покрова, који прекрива братију, манастир и све који долазе Преподобном тражећи помоћ, као и читава руска Црква. Игуман свих руских земаља штити и помаже свакоме, ко му се обраћа за помоћ.
     
          
    Постоје многобројна сведочанства о исцељењима, захваљујући молитвама посвећеним Преподобном Сергију. Такође, као наук имамо духовни живот благочестивих подвижника, који су обитавали, или обитавају у Лаври и њеној околини, али и оних који нам често или ретко долазе у посету. И таквих примера није мало.
    Хвала Богу да смо били савременици подвижника, који су живели кроз Преподобног и под његовим покровом: у радости, благодушности и стрпљењу.
    Свако ко долази Преподобном Сергију, добија по мери своје молбе, отворености и чистоте свога срца. Преподобни сваком дарује, онолико колико он може да прими од његовог благослова.
    Нека свакоме Господ, кроз Преподобног Сергија, пружи снаге, подршке и помоћи, да може да издржи да носи свој крст у радости и благодушности. Да не очајава и да се не жалости, него уз молитву и стрпљење да служи Богу, како је заповеђено.
    – Сасвим недавно смо обележили 700. годишњицу од рођења Преподобног Сергија и Лавра је прошла кроз обимну реконструкцију. Многе зграде су обновљене, а читав комплекс доведен у ред. Постоје ли још неки неостварени планови по питању реновирања и обнове Лавре, њених скитова или храмова?
     
    – Проблема увек има. Не можемо рећи да је све урађено. У Лаври се налази Патријаршијски архитектурни и рестаураторски центар, који се бави питањима обнове, провером стања зграда и других објеката, као и споменика културе. Поред тога ми имамо и иконописну радионицу, која се бави рестаурацијом икона. Такви радови се никада не прекидају, па је тако и у наше време.  
    – Тројицки сабор је у одређеном смислу срце и Лавре и Сергијевог Посада. Овде свакодневно долазе многобројни ходочасници, међу којима је и много туриста. Лавру, нарочито викендима, посећује огроман број страних туриста, у последње време претежно из Кине. Како ви објашњавате тај несагледиви поход на Сергијев Посад и Лавру, оче Павле?
    – По мом мишљењу, све је то уредио Господ Својим Промислом, желећи да помогне и пружи могућност Кинезима да виде Христа, хришћански живот, људе који се труде да живе по Христу и уз Христа, људе којима је животни темељ хришћански идеал. Јер, они тако нешто не могу видети у својој земљи, они су одсечени од те традиције вере.
    Стога, мислим да је то за њих тренутак «духовне екскурзије», како би они могли да виде све то. И Преподобни се обраћа сваком Кинезу, који овде дође, обраћа се његовом срцу и уму, како би он нешто осетио, о нечему размислио, нешто саслушао и видео. На крају, то ће њему помоћи да поновно размотри свој живот.
    А да ли ће се они обратити Христу, или се нико од њих неће окренути православљу, то ми не знамо. Господ позива све, али «много је званих, а мало изабраних».
    Да не би после неко рекао: «Кинеза има пуно, али их нико није звао»... Господ позива све, позива и Кинезе...
     
          
    – Данас је у Лаври пуно младе братије, али наравно да је манастирски живот тесно свезан са старијим монасима. Време пролази и многи монаси су се упокојили и почивају на манастирском гробљу у Дуелину. Да ли се држи парастос за упокојену братију? Да ли их спомињу на дан њиховог упокојења?
    – Нажалост, гробље у Дуелину, где почивају наша браћа из Лавре, се у последње време брзо повећава. Многи нас напуштају, нарочито старци. Ми памтимо сваког упокојеног брата. На дан њиховог упокојења држимо помен, а на братској трпези служимо панихиду. Понекад служимо панихиду и на гробљу, на месту где наша браћа почивају. Такође, на свакој Литургији помињемо почившу братију.
    Поред тога, на сајту Лавре постоји одељак, посвећен животу наше упокојене браће. То је «Братски помјаник», у коме се могу наћи приче о многим, недавно упокојеним старцима.
    – У Лаври се непрестано дешавају чуда. Иако многи данас траже јавна чудеса, Ви сте већ рекли да Преподобни Сергије чини чуда неприметно, у тишини, свакому показује оно што он треба да види. Да ли можете да нам наведете неке најприметније примере тога?
    – У наше време, као по правилу, људи који су добили помоћ, или чак исцељење, скривају то. Зато што помоћ може бити различита. Али исцељења се дешавају и ми то регуларно примећујемо.
    За некога то може бити и ситница, али када студент богословске Академије прилази моштима Преподобног Сергија и моли га за помоћ на испиту, знајући да је спремио само једно питање, а потом га баш то професор пита, па то је право чудо! А разлог његове «лењивости» је помоћ, коју је он пружао старцу на самрти. И ето, он је полагао испит и добио десетку, баш за једино питање, које је спремио!
    – Да, то је заиста приметан пример...
    – Наравно, можемо дискутовати о томе да ли је то чудо, или не, али такви случајеви се догађају. Тај студент је помагао старом монаху. Он је био привезан за постељу и студент га је обилазио сваки дан. Студент је за њега радио много, али се није спремао за испите. Учио је на ногама, када је имао времена... И на крају године у његовом индексу су биле све саме десетке! Он и сам није могао да поверује, целе године скоро да и није учио, био је растрзан између факултета и монаха, којем је помагао... Али кад се старац упокојио, студент је, по старој навици, наставио да се немарно односи према испитима и цела слика се одмах променила, а десетке су пресушиле!
    И он је почео да помаже другом старцу и да се моли Преподобном Сергију, како би све научио како треба и опет је почео да даје испите један за другим! Уз помоћ Преподобног Сергија...
    Баш због тога код нас постоји традиција, када сви студенти прилазе моштима Преподобног и моле за његову помоћ при учењу. Не само да добију добре оцене, већ да заиста усвоје штиво. А да ли ће то постићи, то је већ друга ствар...
     
          
    – Млада братија ће увек имати шта да научи од старих монаха. Има ли још стараца у Лаври?
    – Хвала Богу, у манастиру још има старе братије, која се овде подвизава. Сећам се покојног оца архимандрита Пимена. Идем ја братским ходником пут купатила негде око поноћи, а мени у сусрет иде отац Пимен. И каже ми: «Добро јутро». То се десило неколико пута. Испрва сам мислио да се старац шали са мном: скоро је поноћ, а он мени «Добро јутро». А можда се био збунио, стар је био човек, имао је тада 80 година. И онда сам схватио да се у то време старац будио. Тада је за њега почињало јутро. Он се пробуди, пође да се умије и чита јутарње молитве...
    Има и данас старе браће, којима долазе млади монаси да им читају молитве. Код неких иду у три сата ујутру, како би им прочитали молитвено правило... То је велика лекција и подршка за све.
    Један млади монах је рекао: «Има дана када ми се не иде, али морам да помогнем старцу. Ако ја не дођем, он не може сам да прочита молитве». И тако он иде код њега у рано јутро и чита јутарње правило. То је врло поучно.
    Разуме се да савремени човек има пуно проблема. Главни проблем је људски его, све је под знаком «ја». Такав човек све гледа са своје тачке, све пролази кроз његову свест и ум. Он сматра да све анализира, али на тај начин он може да изгуби смисао послушања и да престане да га примећује.
    Тада је право време за искушеника или монаха, да поразмисли зашто је он уопште дошао у манастир? Да ли зато да би истерао своје, да би било све по његовом, или да чини само оно за шта има благослов?
    У манастиру се не ломи воља човека, већ се она подчињава Божијој вољи. И ако човек живи у Лаври у складу са тим, увидеће да свим управља Преподобни Сергије. Не администрација, не некакво руководство, већ сам Преподобни спокојно управља манастиром! Браћа, која воде истински духовни живот, то виде, знају и с нестрпљењем чекају, када упадну у неко искушење, да Преподобни све постави на своје место и све реши.
     
          
    – Лавра има позамашну библиотеку, може ли монах да стекне или унапреди своје академско звање у самом манастиру?
    – Имамо библиотеку са добром читаоницом. А поред књига које се тамо чувају, наша браћа су у електронском облику пребацила и све књиге некадашње библиотеке, које датирају још од 17. века, а које су нам одузете за време комунизма и однете у Народну библиотеку Русије. Већина тог електронског материјала се налази на сајту Лавре. Пренели смо и цео архив Лавре из времена пре револуције. То веома помаже некоме, ко хоће да изучи историју, суштину Лавре, као и њен духовни и богослужбени живот. Овде може свако да дође и да се служи компјутером, а братија то чини са успехом.
    – Прво што сваки ходочасник примети у манастиру је Тројицки сабор, који су чудесно осликали наши свети иконописци: Преподобни Андреј Рубљов и Данило Черни, са својим ученицима. Да ли се у Тројицком сабору и данас чувају њихова оригинална дела?
    – Иконостас Тројицког сабора је дело Андреја Рубљова и његових ученика, а делимично и Данила Черног. Пети, највиши ниво иконостаса је урађен у 17. веку. Царске двери су дар Михаила Фјодоровића Романова, родоначелника династије Романових. У првом реду иконостаса се налазе иконе из 15. и 16. века. Тамо се налазила икона Свете Тројице Андреја Рубљова, али се сада на њеном месту налази копија, коју је урадио иконописац Баранов 1927. године.
    Да, Андреј Рубљов је осликао цео храм, али нажалост његове фреске нису очуване. У 17. веку су биле замењене новим фрескама. Ми данас можемо видети рестауриране остатке фресака из 17. века.
     
          
    – Ходочасници сматрају да се у Серапионовој палати некада налазила келија Преподобног Сергија. Да ли је то заиста то место?
    – У историјским предањима је записано да се његова келија налазила покрај храма. Стари храм Живоначалне Тројице се налазио на месту данашњег Тројицког сабора. Пошто је он био мањи и дрвени, испада да су «келије храма» биле на месту где је данас Серапионова палата.
     
          
    Постоји и претпоставка, да се келија Преподобног делимично налазила и на територији, коју данас заузима Тројицки сабор.
    Тренутак када се Богоматер јавила Преподобном Сергију је један од главних тренутака у животу Преподобног, а и у животу Лавре. Сваког петка читамо акатист Богоматери, јер знамо да се она јавила свецу у ноћ с петка на суботу, за време молитве Преподобног Сергија са његовим учеником, Преподобним Михејем.
     
          
    – Московске духовне школе називају «великим келијама Преподобног Сергија», јер су оне давно основане унутар зидина Тројице-Сергијеве Лавре. Живот Академије и семинарије је нераскидиво свезан са манастирском обитељи. Какав је однос између братије, професора и ученика Московских духовних школа?
    – Што је најважније, студенти учествују у нашим богослужењима. Они певају у певници за време литургије и на велике црквене празнике. Они се исповедају у тачно одређене дане: на пример, пред Божић, Васкрс, Успење и Преображење. Постоје и посебни дани, које је одредила администрација Академије, када духовници из Лавре исповедају студенте и професоре Академије. Студенти и самостално посећују наше духовнике, долазе на исповест и добијају духовне савете, то је један жив, нормалан хришћански живот – и то је јако добро.
    Молимо се Преподобном Сергију да над свима нама и над свим руским земљама буде покров Игумана све Русије. Да нам буде на благослов, радост, утеху и стрпљење, ношење нашег животног крста!
    С архимандритом Павлом (Кривоноговим)
    разговарао Николај Буљчук
    С руског Александар Ђокић Православие.Ru.
  25. Волим
    Данче* got a reaction from александар живаљев for a Странице, У Лаври се стално дешавају чуда   
    – Оче Павле, многи наши читаоци су упознати са Тројице-Сергијевом Лавром, присуствовали су богослужењима тамо, читали су или слушали о њеној славној прошлости. А како Лавра Преподобног Сергија живи данас?
    – Лавра Преподобног Сергија живи кроз Преподобног Сергија, и сви који овде долазе – братија, студенти, ходочасници, сарадници – сви су ту да би се поклонили моштима Преподобног Сергија и од њега затражили помоћ.
    Преподобни Сергије је игуман свих руских земаља и игуман наше Лавре. Он њоме тихо и спокојно управља. И свако ко је спреман то да примети, свестан је његовог вођства. Онај ко није спреман, то не може да схвати. Неко ко живи по своме, онако како он хоће, не може видети тиху, али чврсту руку Преподобног Сергија.
    Лавра је ставропигијални манастир Руске православне цркве, који се налази готово у самом центру средишње Русије. И наш манастир, као и цела Русија, се налази под покровом Аве Сергија. Ми смо сведоци тог чудесног покрова, који прекрива братију, манастир и све који долазе Преподобном тражећи помоћ, као и читава руска Црква. Игуман свих руских земаља штити и помаже свакоме, ко му се обраћа за помоћ.
     
          
    Постоје многобројна сведочанства о исцељењима, захваљујући молитвама посвећеним Преподобном Сергију. Такође, као наук имамо духовни живот благочестивих подвижника, који су обитавали, или обитавају у Лаври и њеној околини, али и оних који нам често или ретко долазе у посету. И таквих примера није мало.
    Хвала Богу да смо били савременици подвижника, који су живели кроз Преподобног и под његовим покровом: у радости, благодушности и стрпљењу.
    Свако ко долази Преподобном Сергију, добија по мери своје молбе, отворености и чистоте свога срца. Преподобни сваком дарује, онолико колико он може да прими од његовог благослова.
    Нека свакоме Господ, кроз Преподобног Сергија, пружи снаге, подршке и помоћи, да може да издржи да носи свој крст у радости и благодушности. Да не очајава и да се не жалости, него уз молитву и стрпљење да служи Богу, како је заповеђено.
    – Сасвим недавно смо обележили 700. годишњицу од рођења Преподобног Сергија и Лавра је прошла кроз обимну реконструкцију. Многе зграде су обновљене, а читав комплекс доведен у ред. Постоје ли још неки неостварени планови по питању реновирања и обнове Лавре, њених скитова или храмова?
     
    – Проблема увек има. Не можемо рећи да је све урађено. У Лаври се налази Патријаршијски архитектурни и рестаураторски центар, који се бави питањима обнове, провером стања зграда и других објеката, као и споменика културе. Поред тога ми имамо и иконописну радионицу, која се бави рестаурацијом икона. Такви радови се никада не прекидају, па је тако и у наше време.  
    – Тројицки сабор је у одређеном смислу срце и Лавре и Сергијевог Посада. Овде свакодневно долазе многобројни ходочасници, међу којима је и много туриста. Лавру, нарочито викендима, посећује огроман број страних туриста, у последње време претежно из Кине. Како ви објашњавате тај несагледиви поход на Сергијев Посад и Лавру, оче Павле?
    – По мом мишљењу, све је то уредио Господ Својим Промислом, желећи да помогне и пружи могућност Кинезима да виде Христа, хришћански живот, људе који се труде да живе по Христу и уз Христа, људе којима је животни темељ хришћански идеал. Јер, они тако нешто не могу видети у својој земљи, они су одсечени од те традиције вере.
    Стога, мислим да је то за њих тренутак «духовне екскурзије», како би они могли да виде све то. И Преподобни се обраћа сваком Кинезу, који овде дође, обраћа се његовом срцу и уму, како би он нешто осетио, о нечему размислио, нешто саслушао и видео. На крају, то ће њему помоћи да поновно размотри свој живот.
    А да ли ће се они обратити Христу, или се нико од њих неће окренути православљу, то ми не знамо. Господ позива све, али «много је званих, а мало изабраних».
    Да не би после неко рекао: «Кинеза има пуно, али их нико није звао»... Господ позива све, позива и Кинезе...
     
          
    – Данас је у Лаври пуно младе братије, али наравно да је манастирски живот тесно свезан са старијим монасима. Време пролази и многи монаси су се упокојили и почивају на манастирском гробљу у Дуелину. Да ли се држи парастос за упокојену братију? Да ли их спомињу на дан њиховог упокојења?
    – Нажалост, гробље у Дуелину, где почивају наша браћа из Лавре, се у последње време брзо повећава. Многи нас напуштају, нарочито старци. Ми памтимо сваког упокојеног брата. На дан њиховог упокојења држимо помен, а на братској трпези служимо панихиду. Понекад служимо панихиду и на гробљу, на месту где наша браћа почивају. Такође, на свакој Литургији помињемо почившу братију.
    Поред тога, на сајту Лавре постоји одељак, посвећен животу наше упокојене браће. То је «Братски помјаник», у коме се могу наћи приче о многим, недавно упокојеним старцима.
    – У Лаври се непрестано дешавају чуда. Иако многи данас траже јавна чудеса, Ви сте већ рекли да Преподобни Сергије чини чуда неприметно, у тишини, свакому показује оно што он треба да види. Да ли можете да нам наведете неке најприметније примере тога?
    – У наше време, као по правилу, људи који су добили помоћ, или чак исцељење, скривају то. Зато што помоћ може бити различита. Али исцељења се дешавају и ми то регуларно примећујемо.
    За некога то може бити и ситница, али када студент богословске Академије прилази моштима Преподобног Сергија и моли га за помоћ на испиту, знајући да је спремио само једно питање, а потом га баш то професор пита, па то је право чудо! А разлог његове «лењивости» је помоћ, коју је он пружао старцу на самрти. И ето, он је полагао испит и добио десетку, баш за једино питање, које је спремио!
    – Да, то је заиста приметан пример...
    – Наравно, можемо дискутовати о томе да ли је то чудо, или не, али такви случајеви се догађају. Тај студент је помагао старом монаху. Он је био привезан за постељу и студент га је обилазио сваки дан. Студент је за њега радио много, али се није спремао за испите. Учио је на ногама, када је имао времена... И на крају године у његовом индексу су биле све саме десетке! Он и сам није могао да поверује, целе године скоро да и није учио, био је растрзан између факултета и монаха, којем је помагао... Али кад се старац упокојио, студент је, по старој навици, наставио да се немарно односи према испитима и цела слика се одмах променила, а десетке су пресушиле!
    И он је почео да помаже другом старцу и да се моли Преподобном Сергију, како би све научио како треба и опет је почео да даје испите један за другим! Уз помоћ Преподобног Сергија...
    Баш због тога код нас постоји традиција, када сви студенти прилазе моштима Преподобног и моле за његову помоћ при учењу. Не само да добију добре оцене, већ да заиста усвоје штиво. А да ли ће то постићи, то је већ друга ствар...
     
          
    – Млада братија ће увек имати шта да научи од старих монаха. Има ли још стараца у Лаври?
    – Хвала Богу, у манастиру још има старе братије, која се овде подвизава. Сећам се покојног оца архимандрита Пимена. Идем ја братским ходником пут купатила негде око поноћи, а мени у сусрет иде отац Пимен. И каже ми: «Добро јутро». То се десило неколико пута. Испрва сам мислио да се старац шали са мном: скоро је поноћ, а он мени «Добро јутро». А можда се био збунио, стар је био човек, имао је тада 80 година. И онда сам схватио да се у то време старац будио. Тада је за њега почињало јутро. Он се пробуди, пође да се умије и чита јутарње молитве...
    Има и данас старе браће, којима долазе млади монаси да им читају молитве. Код неких иду у три сата ујутру, како би им прочитали молитвено правило... То је велика лекција и подршка за све.
    Један млади монах је рекао: «Има дана када ми се не иде, али морам да помогнем старцу. Ако ја не дођем, он не може сам да прочита молитве». И тако он иде код њега у рано јутро и чита јутарње правило. То је врло поучно.
    Разуме се да савремени човек има пуно проблема. Главни проблем је људски его, све је под знаком «ја». Такав човек све гледа са своје тачке, све пролази кроз његову свест и ум. Он сматра да све анализира, али на тај начин он може да изгуби смисао послушања и да престане да га примећује.
    Тада је право време за искушеника или монаха, да поразмисли зашто је он уопште дошао у манастир? Да ли зато да би истерао своје, да би било све по његовом, или да чини само оно за шта има благослов?
    У манастиру се не ломи воља човека, већ се она подчињава Божијој вољи. И ако човек живи у Лаври у складу са тим, увидеће да свим управља Преподобни Сергије. Не администрација, не некакво руководство, већ сам Преподобни спокојно управља манастиром! Браћа, која воде истински духовни живот, то виде, знају и с нестрпљењем чекају, када упадну у неко искушење, да Преподобни све постави на своје место и све реши.
     
          
    – Лавра има позамашну библиотеку, може ли монах да стекне или унапреди своје академско звање у самом манастиру?
    – Имамо библиотеку са добром читаоницом. А поред књига које се тамо чувају, наша браћа су у електронском облику пребацила и све књиге некадашње библиотеке, које датирају још од 17. века, а које су нам одузете за време комунизма и однете у Народну библиотеку Русије. Већина тог електронског материјала се налази на сајту Лавре. Пренели смо и цео архив Лавре из времена пре револуције. То веома помаже некоме, ко хоће да изучи историју, суштину Лавре, као и њен духовни и богослужбени живот. Овде може свако да дође и да се служи компјутером, а братија то чини са успехом.
    – Прво што сваки ходочасник примети у манастиру је Тројицки сабор, који су чудесно осликали наши свети иконописци: Преподобни Андреј Рубљов и Данило Черни, са својим ученицима. Да ли се у Тројицком сабору и данас чувају њихова оригинална дела?
    – Иконостас Тројицког сабора је дело Андреја Рубљова и његових ученика, а делимично и Данила Черног. Пети, највиши ниво иконостаса је урађен у 17. веку. Царске двери су дар Михаила Фјодоровића Романова, родоначелника династије Романових. У првом реду иконостаса се налазе иконе из 15. и 16. века. Тамо се налазила икона Свете Тројице Андреја Рубљова, али се сада на њеном месту налази копија, коју је урадио иконописац Баранов 1927. године.
    Да, Андреј Рубљов је осликао цео храм, али нажалост његове фреске нису очуване. У 17. веку су биле замењене новим фрескама. Ми данас можемо видети рестауриране остатке фресака из 17. века.
     
          
    – Ходочасници сматрају да се у Серапионовој палати некада налазила келија Преподобног Сергија. Да ли је то заиста то место?
    – У историјским предањима је записано да се његова келија налазила покрај храма. Стари храм Живоначалне Тројице се налазио на месту данашњег Тројицког сабора. Пошто је он био мањи и дрвени, испада да су «келије храма» биле на месту где је данас Серапионова палата.
     
          
    Постоји и претпоставка, да се келија Преподобног делимично налазила и на територији, коју данас заузима Тројицки сабор.
    Тренутак када се Богоматер јавила Преподобном Сергију је један од главних тренутака у животу Преподобног, а и у животу Лавре. Сваког петка читамо акатист Богоматери, јер знамо да се она јавила свецу у ноћ с петка на суботу, за време молитве Преподобног Сергија са његовим учеником, Преподобним Михејем.
     
          
    – Московске духовне школе називају «великим келијама Преподобног Сергија», јер су оне давно основане унутар зидина Тројице-Сергијеве Лавре. Живот Академије и семинарије је нераскидиво свезан са манастирском обитељи. Какав је однос између братије, професора и ученика Московских духовних школа?
    – Што је најважније, студенти учествују у нашим богослужењима. Они певају у певници за време литургије и на велике црквене празнике. Они се исповедају у тачно одређене дане: на пример, пред Божић, Васкрс, Успење и Преображење. Постоје и посебни дани, које је одредила администрација Академије, када духовници из Лавре исповедају студенте и професоре Академије. Студенти и самостално посећују наше духовнике, долазе на исповест и добијају духовне савете, то је један жив, нормалан хришћански живот – и то је јако добро.
    Молимо се Преподобном Сергију да над свима нама и над свим руским земљама буде покров Игумана све Русије. Да нам буде на благослов, радост, утеху и стрпљење, ношење нашег животног крста!
    С архимандритом Павлом (Кривоноговим)
    разговарао Николај Буљчук
    С руског Александар Ђокић Православие.Ru.
×
×
  • Креирај ново...