Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Данче*

МОДЕРАТОР ЖРУ
  • Број садржаја

    12550
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    145

Репутација активности

  1. Волим
    Данче* је реаговао/ла на Sneza Dj. за Наслов блога, Nešto lično...   
    "Kada se čovek rodi, ceo svet se raduje, samo on plače, ali treba da živi tako, da kada umre, ceo svet plače, a samo on se raduje", reči su našeg blaženopočivšeg patrijarha Pavla.
    Smrt. Kraj ili početak? Tuga ili radost? Bes ili spokoj? Bojimo se smrti kao najljuceg neprijatelja, i gorko oplakujemo one koje je ona ugrabila, a provodimo život kao da smrti uopšte i nema, kao da smo večni na zemlji.
    Moj je otac preminuo. Nedavno. Nema ni mesec dana. I bilo je strašno gledati ga na samrti, nemog,bez glasa, bez snage, bespomoćnog, kako čeka..čeka da mu smrt prinese svoju čašu.
    I mi smo čekale..čekale i plakale..molile se da naš tata nađe mir,život bez bolesti i bola, bez patnje, večni život u Bogu.
    I pustile smo ga da ode.
    Gledale smo ga kako napušta svoje telo.
    I tako je izgledao spokojno, tiho, mirno, samo je otišao...
    Ali ostala je njegova ljubav prema nama, ljubav koju ću uvek osećati.
    Jako mi nedostaje...
    I tako će zauvek biti, dok se ne sretnemo ponovo, na nekom lepšem mestu, nadam se.
    Tuga i bes samo se smenjuju. Nikada ga više neću videti, nikada ga više neću poljubiti, nikada ga više neću zagrliti!
    Nikada mu više neću zatražiti oproštaj, nikada mu više neću zatražiti savet, a i nikada se više neću oglušiti o njegovu reč. Nema ga.
    Žalim što ga nisam više ljubila, grlila, što nisam kraj njegovih nogu duže sedela, što mu nisam više radosti unosila, ceo dan, svaki dan, njegovog preostalog života.
    I zašto baš on od toliko ljudi?
    Zašto da se neko hvali kako je doživeo i 90 godina, a on ni 60?
    Zašto neko nikad ni ne boluje, a on je mnoge odbolovao?
    Zašto neko dočeka da i oženi unuče, a on jedva da ga vidi?
    Znam. Promisao Božija. I ko sam ja da postavljam takva pitanja. Ali boli me...
    Ponekad, noću, kao da ga osetim. Kao kroz san, ali znam da je tu. Kao da mu čujem glas. I vrata...stalno očekujem da će proći kroz njih, da će se vratiti, samo je otišao negde, na kratko...
    I onda, po ko zna koji put, setim se..nema više njegovog glasa, koraka, osmeha. Nema više ni lepe ni ružne reči, ni pohvale ni prekora.
    I onda se čovek oseti sam.
    Potpuno sam i ogoljen..
    I kao da i moj život tu prestaje, a nastavlja neki novi, ne toliko zaštićen i uljuljkan. Odrasla sam.
    Ostaje mi molitva... za tatu, za sve nas. I tatu zovem, da ne prestaje da se moli za nas...I da nas sačeka, dočeka..molitvama svojim.
    Blizina i dah smrti, nemoć ljudska u tom času, navela me na preispitivanje svog života, i ja uvideh tada nespremnost svoju za odvajanje duše od tela.
    "O, grobe moj, zašto te zaboravljam? A ti me čekaš..i čekaš... i ja ću sigurno biti tvoj stanar...".
×
×
  • Креирај ново...