Jump to content

Данче*

Члан
  • Број садржаја

    12556
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    145

Репутација активности

  1. Волим
    Данче* got a reaction from Nektarija* in Ефекти причешћа - искуства и упутства   
    Искушења везана за Причешће

    Причешћивање. Фото: А.Горјаинов / Expo.Pravoslavie.Ru
     
    Свете Тајне – Тело и Крв Христа су најдрагоценија Светиња на земљи. Већ овде, у реалијама земаљског света Евхаристија нас чини заједничарима Небеског Царства. Зато хришћанин треба да се труди да буде изузетно опрезан кад је у питању ова Тајна. Има искушења која вребају хришћанина који жели да се причести. Треба да их знамо и да се заштитимо од њих. Једна искушења претходе примању Светих Тајни, а друга следе после Причешћа.
    На пример, једно од главних искушења које је данас врло раширено, везано је за оцену личних особина свештеника који служи Литургију. Тако невидљиви непријатељ међу верницима покушава да посеје гласине о греховима свештенослужитеља и о томе да не треба да се причешћују код сваког свештеника. Ако примете да свештеник има неке мане, због нечега мисле да не треба да се причешћују код њега и да се благодат Причешћа због тога наводно смањује.
    У «Отачнику» се наводи прича о томе како је код једног отшелника долазио презвитер из оближње цркве који му је давао Свете Тајне. Неко је посетио пустињака, испричао му је грехове презвитера и кад је презвитер дошао следећи пут, отшелник му чак ни врата није отворио. Презвитер је отишао, а старац је зачуо глас Божији: «Људи су приграбили суд Мој.» После тога отшелнику је било дато виђење. Видео је златни бунар с необично добром водом. Овај бунар је поседовао неки губавац који је захватао воду и наливао је у златну посуду. Отшелник је одједном осетио неиздрживу жеђ, али пошто се гадио губавца, није хтео да узме воду од њега. И опет је зачуо глас: «Зашто не пијеш ову воду? Шта има везе ко је захвата? Он само захвата и налива у посуду.» Отшелник се пренуо, схватио је смисао виђења и покајао се за свој поступак. Затим је позвао презвитера и замолио га је да му даје Свето Причешће, као и раније. Тако и ми пре Причешћа не треба да размишљамо о томе колико је побожан свештеник који обавља Тајну, већ о томе да ли смо ми сами достојни да будемо причесници Светих Дарова.
    Подсетићемо да Свете Тајне нису лично наслеђе свештеника. Он је само служитељ, а Свете Дарове дели Сам Господ. Посредством свештенослужитеља у Цркви делује Бог. Зато је светитељ Јован Златоуст говорио: «Кад видиш да ти свештеник даје Дарове, знај да... Христос пружа руку ка теби.» Зар ћемо одбацити ову руку?
    Дешава се да хришћани, који се редовно причешћују Светим Тајнама, трудећи се да воде пажљив духовни живот, неочекивано доживе искушење у виду нечистих и хулних помисли. Невидљиви непријатељ покушава да својим нападима оскрнави ум хришћанина и да на тај начин поремети његову припрему за Причешће. Али помисли су попут ветра који дува независно од наших жеља. Свети оци нам заповедају да се не усредсређујемо на мисли које долазе, како се не бисмо заглибили у сталним унутрашњим сукобима. Што више прежвакавамо помисао, тим реалнија она постаје у нашој души и теже јој се можемо супротставити. Боље је да игноришемо све помисли, а ум затварамо у речи молитве, знајући да помисли које нам долазе нису наше, већ непријатељске. Пажљива, топла молитва одагнава сумрак лукавих напада, душа се ослобађа мисленог угњетавања и стиче благодатни мир.
     
    Фото: Ю.Костигов / Expo.Pravoslavie.Ru     
    У нашем духовном животу је могуће и овакво искушење. Хришћанин се усрдно спрема за примање Светих Тајни, пости, уздржава се од световних забава и дела, брижљиво се припремајући за Исповест. Али чим се причести радосно одбацује сваки духовни труд као сувишно, непотребно бреме. Он се наивно нада да ће га сад примљена благодат сама заштити и покрити без икаквог напора с његове стране. На крају долази до раслабљености, човек се лако повлачи и поново погружава у вртлог светске сујете. Безбрижно се ослањајући на помоћ Божију, овакав човек ускоро губи дарове Светог Причешћа. Важно је да запамтимо да нас благодат Божија не спасава без нас. А у аскетском учењу Цркве постоји појам «синергије», односно «сарадништва». Господ изграђује и преображава душу уз наш стални лични напор, учествовање и сарадњу.
    Постоји искушење супротног карактера. Видећи да извесно време после Тајне на нашу душу поново пада греховна прашина, малодушан човек пада у очај и сматра да Тајне Исповести и Причешћа нису имале већег смисла. Какав смисао има прибегавање Тајнама, кад у нама делује испољава грех? Међутим, кад се не бисмо исповедали и причешћивали, не бисмо примећивали у себи ништа греховно, изгубили бисмо осећај за грех и почели бисмо потпуно равнодушно да се односимо према свом спасењу. Кад у собу продре сунчев зрак он показује колико има прашине у ваздуху, исто тако у светлости благодати Тајни постају видљиви наши недостаци и немоћи.
    Духовни живот представља непрекидну борбу против зла, непрестано решавање задатака, које живот поставља пред нас, остваривање воље Божије у свим условима. И треба да се радујемо ако нам и поред нашег сталног спотицања Господ даје могућност да се очистимо од грехова и да усходимо ка добру вечног живота у Тајни Причешћа.
    Често се може наићи и на следеће искушење. Причесник ишчекује да благодат Тајне у њему обавезно изазове неко посебно осећање које није од овога света, па почиње да ослушкује себе у потрази за узвишеним осећањима. У оваквом односу према тајни крије се егоизам који се једва може распознати, пошто човек делотворност Тајне мери личним унутрашњим осећајем, задовољством или незадовољством. А то са своје стране крије две опасности. Као прво, човек који се причестио може сам себи да сугерише да су у њему заиста настала нека посебна осећања као знак Божанске посете. Као друго, ако није осетио ништа неземаљско, љути се и почиње да тражи зашто се то десило, пада у сумњичавост. Опасно је то, истаћи ћемо још једном, што човек сам у себи ствара посебна «благодатна» осећања, наслађујући се у себи производима сопствене маште, или се једе због сумњичавости.
    У оваквим ситуацијама важно је да имамо на уму да се духовни живот не базира на осећањима и опажајима, који могу бити и варљиви, већ на смирењу, кроткости и једноставности. Светитељ Теофан Затворник је о томе говорио: «Многи унапред желе да добију од светог Причешћа ово и оно, а затим, не видећи то, бивају збуњени, па се чак колебају и у вери у силу Тајне. А кривица није у Тајни, већ у овим сувишним домишљањима. Немојте ништа себи обећавати, већ све препустите Господу, молећи Га за само једну милост – да вас укрепи на свако добро дело које Му је угодно.» За нас не треба да буду првостепени озарења и насладе, чак и ако је у питању Божанска благодат, већ предавање себе у руке Божије, смиравање своје воље пред вољом Божијом. Ако је Богу угодно, Он ће нам, наравно, дати осећај Своје благодати. Али по правилу, за све остају на снази јеванђељске речи: «Царство Божије не долази на видљив начин» (Лк. 17, 20). Благодат ће тајанствено и постепено преобразити људску душу, тако да ми сами не можемо и не треба да оцењујемо и меримо колико смо већ постали блиски Богу. Зато се живот таквог човека преображава, и он у својим поступцима све више и више постаје истински служитељ добра.
    У духовном животу хришћанина све треба да се гради на искрености, једноставности и природности. Овде не треба да постоји ништа сложено, вештачки створено. Зато је недопустиво стварати у својој души изузетна «благодатна» стања, недопустиво је да сами смишљамо нека невероватна осећања после причешћивања Светим Христовим Тајнама. Вероватно је једино осећање на чији значај треба обратити пажњу после Причешћивања, осећање душевног мира, смирења, с којим нам је лако да се молимо Богу и с којим се миримо са ближњима.
    Дакле, кад дођемо у храм, потрудимо се да избегнемо усредсређивање на сопствене, субјективне доживљаје и фантазије у вези с оним што видимо и чујемо. Потрудимо се да се потпуно усредсредимо на саму Литургију, да једноставно и природно стојимо пред Богом.
    У вези с искушењима можемо да чујемо и следеће питање: зашто после Причешћа ни из далека не долази увек до олакшавања животних потешкоћа? Односно, понекад обавезно очекујемо да после Причешћа све у нашој личној судбини треба да потече равно и глатко. Да бисмо схватили одговор на ово питање треба да се сетимо да се у Тајни Евхаристије причешћујемо Телом распетог Господа и Крвљу, која је проливена за наше грехове. Причешћујемо се Оним Ко је Сам пострадао и ако је Њему угодно Он нам оставља наше тешоће како бисмо и ми претрпели свој крст. Уосталом, после достојног Причешћивања Светим Тајнама душа постаје јача и често се испоставља да је оно што нам се чинило као неразрешив проблем, ствар која се лако може решити и која не представља проблем који смо раније замишљали. Људи који се обраћају Богу налазе се под Његовим посебним Божанским Промислом. Сваком причеснику Господ даје оно што му је неопходно у датом тренутку: некоме радост, како би човек надахнут Светим Причешћем даље ишао с већом сигурношћу, а некоме искушења и тешкоће, јер се не причешћујемо због пролазног благостања, већ ради вечног, што се не може достићи без стрпљивог ношења сопственог крста.
    На крају желим да кажем нешто о деловању Светих Тајни ослањајући се на један пример из живота. Док сам похађао Московску богословску средњу школу, често сам посећивао једну старицу, монахињу Нину, која је живела у Сергијевом Посаду у близини Свето-Тројицке Сергијеве Лавре. Имала је већ преко 80 година патила је од многих болести, ноге су јој биле у чиревима, тако да мати Нина скоро да није могла да хода. Због бола и усамљеног живота понекад су је савладавали роптање, сумње и бриге. Али кад се исповедала и причешћивала Светим Тајнама – а причешћивала се код куће – истог тренутка би се дешавала задивљујућа промена. Доводио сам код ње свештеника са Светим Даровима и добро се сећам овог чуда које се редовно понављало. Преда мном је до малочас била стара и уморна жена, а кад би се исповедила и примила Свете Тајне, њене очи су зрачиле дивном светлошћу, то је било потпуно ново, обновљено, светло и преображено лице, и у овим мирним и просветљеним очима није било ни сенке негодовања, роптања и бриге. Ова светлост је сад грејала друге и њене речи после Причешћа постајале су сасвим посебне, а у души су се расејавале све недоумице, тако да би сад сама крепила ближње.
    Тако Свети Дух у Тајнама Цркве дарује човеку чистоту, а чистота је непомућено, јасно виђење свега и свих, чист доживљај живота. Чак и ако поседује сва блага света човек не може да постане срећан – и неће то постати ако не стекне унутрашње благо, ако га не прожме благодат Светог Духа. Овај неизрециви дар света Црква нуди човеку у Тајни Светог Причешћа.
    Свештеник Валерије Духањин Православие.Ru.
  2. Свиђа ми се
    Данче* got a reaction from blue in Шта ЈА тренутно слушам...   
  3. Љут
    Данче* got a reaction from Jokic Z. in Srebrenica   
    Помен страдалим сребреничким Србима
    У сребреничком селу Ратковићи обиљежавају се 23 године од погибије 24-оро Срба из тог села, углавном цивила, које су на свиреп начин убиле муслиманске снаге из околних села и Сребренице 21. јуна 1992. године.
     
    Фото: ФОНЕТ    Парастос убијеним Србима из Ратковића биће служен код споменика који су подигли преживјели мјештани и гдје се једном годишње окупљају да одају пошту, положе цвијеће и прислуже свијеће за покој душа убијених сродника и комшија.
    Јаке муслиманске снаге из околних села и Сребренице упале су у зору 21. јуна 1992. године у Ратковиће и убијале незаштићене цивиле, пљачкајући и палећи све што су затекли у, углавном, старачким домаћинствима. Ни за овај, као ни за све остале злочине почињене над Србима у средњем Подрињу још нико није правоснажно осуђен.
    РТРС
    21 / 06 / 2015
  4. Волим
    Данче* got a reaction from Violetta Valery in Тражење смисла живота...Трпљење и узрастање...Вера, нада, љубав...   
    Свако људско биће у одређеном тренутку свога живота се запита: "Шта ја тражим на овој земљи?", или, "У чему је смисао живота?", или, "Има ли овај живот уопште смисла?" Алберт Ками једном рече, "да човек не може да живи без смисла живота".
    Човек је створен са сврхом и капацитетом да живи у заједништву са Богом, у нашем животу нешто ће увек недостајати, све дотле док не дођемо у ово нам намењено заједништво.Тако, ако нема заједништва са Богом, у нама онда постоји празнина. Ову празнину многи осећају или описују речима, попут: Стално ми нешто фали...Неки део као да у мени недостаје...Нема мира, као да стално за нечим трагам...Осећам да ми недостаје парче душе...Неки вакум је у мени...Дубоко у мени је празнина...Људи настоје да на разне начине попуне ову празнину. Неки покушавају да празнину затворе новцем - али их то не задовољава. Аристотел Оназис, један од најбогатијих људи на свету, рече на крају свог живота да "милиони не доносе увек оно шта човек тражи од живота." Други покушавају да проблем реше дрогом, алкохолом, или сексуалним слободама. Али све те ствари пружају неко тренутно задовољење, али се после тога се човек осећа још празније - шупље. А неки опет покушавају многим пословима, музиком, спортом, или буду захваћени тежњом за великим успехом. Не мора бити у свему овом ништа лоше, али ништа од тога не задовољава глад која је дубоко у сваком људском бићу. Чак и најприсније, најромантичније људске везе, ма како биле лепе, саме по себи на попуњавају ову празнину. Њу ништа не може попунити, осим заједништво са Богом, јер човек је створен од Бога и за Бога.
     
    Пс. Негде давно прочитах ово на неки сајт, и била сам преузела и ставила у моје белешке, као подсетник..
  5. Волим
    Данче* got a reaction from Violetta Valery in о. Серафим Роуз   
    Јеромонах Серафим Роуз: Писмо читаоцу Рене Генона

    Уводне напомене
    Пред крај свог живота oтац Серафим је написао писмо следеће садржине, упућено младом човеку са ким се никада није срео, али за кога је чуо да је заинтересован за дела француског метафизичара Ренеа Генона. Као што је раније поменуто, Генон је био први аутор преко кога је отац Серафим схватио неопходност правоверја и традиције. Овакво схватање је довело до тога да вреднује кинеску духовну традицију са својим јаким осећајем за правоверје - и упозна Џи Минг Шиена као аутентичног представника те традиције - што га је на крају довело до тога да прихвати традиционални израз Христовог открoвења у Православљу. У необичном преокрету идеја, отац Серафим показује у овом писму како му је његов пут до традиције и правоверја омогућио да пронађе Истину која je коначна, а не само уопштени облик традиције. Он признаје свој западњачки идентитет и афирмише хришћанске корене Запада, а затим објашњава да Христов пут није специфично ограничен западњачком културом. Делови овог писма, можда најважнијег од свих писама оца Серафима која су сачувана, укључени су у књизи Not of This World: The Life and Teaching of Fr. Seraphim Rose. Ради се о биографији оца Серафима Роуза коју је написао јеромонах Дамаскин Кристенсен, српски превод може наћи под насловом Отац Серафим Роуз: Живот и дело, у три књиге, издавач је Света Гора : Света српска Царска Лавра манастир Хиландар (прим. прев.).
    У овом писму ће се видети колико је далеко отац Серафим био далеко и од „фундаментализма“ и од синкретизма. Верски фундаментализам (верујући да ништа ван сопствене традиције не може бити истина) представља интелектуалну сатисфакцију за уске интелектуалне погледе на свет, док верски синкретизам (верујући да су свe традиције једнакe) задовољава само људе са површним погледима на свет. У избегавању обеју крајности, отац Серафим следи пут који за њега уопште није био интелектуално задовољавајући, јер je пут Истине такав сам по себи. Као што је и сам написао - „Када сам постао хришћанин ја сам добровољно разапео мој ум, a сви крстови које носим били су само извор радости за мене. Hисам изгубио ништа, a добио сам све. “
    Садржај писма Oца Серафима Роуза
    Драги Кен,
    Соломонија (Ронда) је са мном поделила твоје скорашње писмо које си јој послао и током читања осетио сам у теби сродну душу којој би моје речи можда могле бити од користи.
    ...Десило се да се мој поглед на свет уобличио углавном под утицајем Ренеа Генона (при чему сада не говорим о улози Православља). Ревносно сам читао и проучавао све његове књиге које сам могао да пронађем; захваљујући његовом утицају сам студирао старокинески језик и постао решен да урадим за кинеску традицију оно што је Генон учинио за хиндуистичку; чак сам био и у могућности да се састајем и учим од истинског представника кинеске традиције (Џи Минг Шиена), тако да сам добро разумео на шта је он (Генон) мислио када је говорио о разлици између таквих аутентичних учитеља и универзитетских професора. Захваљујући Генону научио сам да тражим и волим Истину, стављајући је изнад свега и да се не задовољавам ничим другим до саме Истине; управо ме je то на крају довело до Православне Цркве. Можда ће ти моје искуство бити од помоћи. Годинама сам се у својим трагањима задовољавао тиме што сам осећао да сам „изнад свих традицијa“, а истовремено, на неки начин веран свима њима; дубље сам ушао само у кинеску традицију јер je нико до тада на Западу није представио са потпуно традиционалног становишта. Када сам посетио Православну цркву, то је било само како бих упознао још једну од „традиција“ – знајући да су Генон и један од његових ученика (или један од његових ученика2) описали Православље као најаутентичнију хришћанску традицију.
    Ипак, било је потребно тек да прекорачим праг Православне цркве (руске цркве у Сан Франциску), па да ми се догоди нешто што дотад нисам доживео у ниједном будистичком или другом храму; срце ми је дошапнуло да је ово мој дом и да сам коначно нашао оно што сам тражио… Ја нисам разумео значење свега овога, (мисли се на Фритјофа Шуона, прим. прев.). јер ми је начин службе био непознат, а и служба је држана на мени непознатом језику. Почео сам да присуствујем православним службама све чешће, постепено учивши језик и обичаје, али сам задржао моје основне геноновске идеје о свим аутентичним духовним традицијама.
    Када сам почео да упознајем Православље и православце, нова мисао је почела да обузима мој ум - да истина није никаква апстрактна идеја, за којом се трага и која се спознаје умом већ да је нешто лично, чак и Личност, за којом трагамо и коју волимо свим својим срцем.
    И тако сам срео Христа. Захвалан сам што ми је за приступање Православљу било потребно неколико година и нисам имао никакво емотивно узбуђење због тога опет је било због Геноновог утицаја, и то ми је помогло да одем дубље у Православље без успона и падова са којима се неки преобраћеници сусрећу када нису довољно спремни за нешто дубоко као што је Православље. Моје приступање Православној цркви је дошло у самом тренутку кад сам напустио академски свет и одустао од покушаја да пренесем кинеску традицију у западни свет. Мој кинески учитељ је такође напустио Сан Франциско непосредно пре овога, тако да је мој једини стварни контакт са кинеском традицијом, у Геноновом стилу нестао без трага, не оставивши ни нову адресу. Са љубављу га се сећам, али након што сам постао Православац видео сам колико је ограничено његово учење: он је говорио да ће кинеско духовно учење потпуно нестати из света ако комунизам истраје на власти у Кини. То показује слабост кинеске традиције, но, Православље које сам пронашао преживеће све и истрајаће до краја света, зато што у случају Православља није било само речи о преношењу учења из генерације у генерацију, као што је то код свих других традиција; већ је оно човеку било предато од Бога.
    Када погледам уназад са радошћу се сећам Ренеа Генона као мог првог правог учитеља у Истини, а ја само се молим да узмеш оно што је добро од њега и да не дозволиш да те његова ограничења свежу. Чак и психолошки, „источњачка мудрост“ није за нас западњаке од крви и меса; Православље је јасно традиција која нам је дата, а може се јасно пронаћи у западној Европи у првих десет векова, пре него што се десило отпадање Рима од Православља. Међутим, Православље није само једна у низу „традиција“, „преношење“ духовне мудрости из прошлости; већ је то Божја истина овде и сада – она нам даје непосредан контакт са Богом као што ниједна друга традиција не може да уради. Постоје многе истине у другим традицијама, како оних пренесених из прошлости када су људи били ближи Богу, тако и оних које су открили надарени људи из дубина својих умова; али је потпуна Истина само у Хришћанству, Божјем откривењу њега самог човечанству. Узећу само један пример: постоје учења о духовним обманама у другим традицијама, али не тако темељно пречишћена као она која су проповедали православни Свети Оци; и што је још важније, ове обмане које потичу од стране сила зла и наше пале природе су толико свеприсутне и тако темељне да нико није могао да им побегне осим ако је Бог љубави кога је открило Хришћанство био надохват руке да их избави од њих. Слично: хиндуистичка традиција учи многим истинама о крају Кали Југе; али онај ко само зна ове истине биће беспомоћан да се одупре искушењима тих времена, а многи који препознају Антихриста (супротност хиндуистичком Чакравартију) ће га, ипак, обожавати кад дође – само моћ Христа може дати срцу снаге да му се одупре.
    Молим се за тебе да ти Бог отворити срце, а ти ћеш учинити све што можеш да Га упознаш. Тамо ћеш наћи срећу о којој раније ниси могао ни да сањаш; твоје срце ће се ујединити са твојим умом у препознавању правог Бога, и свака неистина за коју си икад чуо ће се изгубити. Молим се да ти Бог то подари! Слободно напиши све што ти је на памети или на срцу.
    С љубављу, отац Серафим
    Извор: Hieromonk Damascene - Christ the Eternal Tao, Appendix Two
    Превод: Никола Димитријевић
    Извор: Катехон
  6. Свиђа ми се
    Данче* got a reaction from blue in Шта ЈА тренутно слушам...   
  7. Волим
    Данче* got a reaction from Aleksandra_A in Православна порука, мисао дана....   
    Ако немаш кога да питаш, а незнаш шта да радиш, ти питај мало дете и оно ће ти дати одговор. Господ ће рећи кроз њега шта треба да радиш.
     
    Отац Сава Рукумијски
     

  8. Оплаках :))
    Данче* got a reaction from Hadzi Vladimir Petrovic in Најглупљи текстови, углавном турбо фолк музике   
    Udvaras se tako vesto
    haos mi u glavi pravis
    ima samo jedan uslov
    reci koju slavu slavis

    Ref.
    Ako klanjas uzalud me sanjas
    katoliku ne dajem ni sliku
    meni treba ona treca strana
    za Srbina rodila me nana

    Romantican jesi, zbilja
    zavodnickog imas dara
    al' jos samo da te pitam
    dje si sedmog januara

    Ref.

    Dala bih ti tako rado
    da uberes ovaj cvetak
    ima samo jedan uslov
    da li postis svaki petak
     
    Vesna Rivas
    Za Srbina rodila me nana
     

  9. Волим
    Данче* got a reaction from -Владимир- in Мисао дана...   
    Onaj koji te voli ne kaže: "Budi moja." Onaj koji voli kaže: "Budi svoja. Budeš li tada htela da budeš i moja, ja neću dobiti samo ženu, dobiću mnogo više." Istina je to. On zna da će tako dobiti radost svakodnevnog života, mir, prijatelja, oslonac... Onaj koji voli daruje slobodu. Ko slobodu uskraćuje ništa zapravo ne daje, ma šta nudio.
    Brankica Damjanović    
  10. Волим
    Данче* got a reaction from Ninoslav in Живот и поуке старца Тадеја   
    Сећања на старца Тадеја
    За српски народ старац Тадеј је био прави Божји благослов. Многи су у његовим речима и поукама нашли подршку и утеху. Данас вам нудимо сећања на старца Тадеја протосинђела Драгана Митровића, старешине храма у част Васкрсења Христовог у Подгорици, у Црној Гори. Отац Драган је дуго година био духовно чедо оца Тадеја.
    Можете ли да нам кажете како сте упозали оца Тадеја? Како је то било?

    Негдје 73. године, радио сам на украшавању једне цркве. Радио сам рељефе и уопште друге умјетничке радове на тој цркви и тада је један познати Драги Живановић, у вријеме јаког комунизма, који је био цивил, али дубоко побожан, уз градњу цркве, којој је био потпуно предан и посвећен, организовао и предавања, позивања духовника. Тако да први излазак старца Тадеја је био ту, при тој цркви, у том парохијском дому, гдје је он одржао своје прво предавање. Не може се рећи да је то било класично предавање. Значи, прије тога су читали акатисте, помолили се Богу, послије тога је било кратко уводно предавање и људи су слободно постављали питања на која је он давао одговоре. И на крају је била та агапија, заједничко послужење, сви ти мјештани, парохијани, вјерници, донесу понешто што имају и сви се заједнички послужимо. Тада сам ја први пут срео и упознао старца Тадеја и на мене је оставио огроман утисак, видјело се да је то једна благодатна, света душа. И од тада сам редовно, годинама ишао код њега у манастир да се исповједам и да тражим духовне савјете.
    Старац Тадеј је као дијете био много осјетљив, болијешљив, и сви су доктори сматрали да је кратког живота, били су га отписали доктори и сами родитељи. Међутим, Бог га упути на познатог молитвеника и духовника Амвросија у Миљкову, Руса. И уз тог старца он је примио ту благодат. Он га је првенствено усмјерио у тој умно-срдачној молитви и не само у умно-срдачној молитви него у љубави, којом је посебно био тај старац Амвросије испуњен и то је пренио на старца Тадеја. Послије тога старац Тадеј је био потпуно скривен у своме манастиру, за њега се уопште није знало и рекох вам, први тај његов излазак у свијет је био по благослову његовог тадашњег епископа. Брат Драги о којем сам малоприје говорио је тражио од епископа благослов и он је по благослову изашао из манастира и то је била прва његова бесједа и контакт са народом. Од тада он почиње да исповиједа и духовно руководи. Међу њима сам био и ја.
    То је трајало, рекох вам, годинама, и ја сам у том периоду био некако потпуно се без резерве одлучио за монашки живот. Значи, до краја сам налазио пуни смисао живота у монашком животу и са једним својим братом у Христу, у Црној Гори, оцем Јоилом, који је познати сад код нас духовник у Црној Гори, имали смо нека слична стремљења, мјесец дана смо се молили Богу и Пресветој Богородици да нам одреди манастир — у који манастир да идемо и духовника. И послије тога пођемо код старца Тадеја. И старац Тадеј кратко је стао, вјероватно се помолио и дао је овакав одговор: каже оцу Јоилу, овоме другоме који је био са мном, каже: «Ти сачекај мало, мајка ти је болијесна (јер је била дубоко побожна), да је не ожалостиш, сачекај и ти ћеш касније поћи у манастир». А мени каже, и то без размишљања: «Ти да се жениш». И, морам бити искрен, значи било ми је много тешко, али то сам примио као вољу Божију. У току ноћи сам се молио Богу и просто тражио, значи: «Господе, Ти знаш моју жељу и моју вољу, али опет, нека буде Твоја воља. Ако је већ таква Твоја света воља, онда, ја не могу да тражим жену, јер сам потпуно изашао из свега тога, нађи ми је Ти» И већ сјутра ујутру старац Тадеј је служио Литургију и послије Литургије даје ми цедуљу на којој је било име, презиме, адреса моје будуће супруге.
    Послије сам се вратио у Црну Гору и пошто сам иначе завршио Ликовну академију, трудио сам се да првенствено радим на украшавању цркава. Послије једног периода старац је тражио да се рукоположим. И то сам опет прихватио из послушања, прихватио сам свештенички позив. Било је, сад, много тога има, била би преопширна прича, али мислим да је било занимљиво кад сам ишао с њим код старца Клеопе, тај сусрет старца Тадеја и старца Клеопе. Значи, различита пројава благодатних дарова Духа Светог. Значи, једном рјечју, сви смо од Бога саткани јединствени, непоновљиви и самим тим се благодат Божија различито пројављује. То се видно пројавило у сусрету старца Тадеја и старца Клеопе. Имате ту, значи, старца Тадеја који је био једна њежна, фина, танана душица, срдачна, пуна љубави, пуна смирења, као оно њежно дијете док је старац Клеопа био онако горостасан, просто из њега онако вулкански избија та сила, енергија и који просто не може да је контролише, него иде по келији и рукама показује ту силу. И тада, задржао нас је мало дуже старац Клеопа, бар неких два и по сата и посебно говорио о умно-срдачној молитви.            

    Е, сад не знам, то би можда најбоље било да ви нешто питате ако вас занима, али много тога има, старац је био истински света душа. Он је био потпуно, до дна, сав усмјерен у Господу, дубље погружен, преко умно-срдачне молитве имао је тај најдубљи сусрет са Богом. То се видно пројављивало у сваком сусрету са њим. Његова Литургија је била таква да ви видите некога ко више није ту, осјећате да је потпуно сав горе. Тако да, многи су долазили ту и тражили утјеху и помоћ. Многи су ђавоимани, бјесомучни, били растерећени, одагнани демони. Имао је моћ, не само то да изгони демоне, него да свеже демоне и да их присиљава да говоре што он тражи од њих. И много, много тога је везано за старца Тадеја.
    Истинска једна, Богу предана душа, али Бог, Који хоће да уђемо у радост Господа, а поготово за такве велике угоднике Божије, хоће да му да већу славу, и онда, при крају живота, допушта искушења, а то је — пошто је био болијешљив, једна породица, знаш већ ове, вјерници једни, који су долазили ту у манастир, траже од њега да га поведу у неку клинику у свом граду, пошто је имао проблема са срцем, да га лијече. И он пође са њима, а пошто је био беспоговорно послушан, он се потпуно преко њих предао вољи Божијој. А они су доста били овако сирови и много тога је, да не улазим сад у детаље, ту било, али ту се пројавило невјероватно колико је дубоко био смирен и колико је то, да кажем, колико ја то видим, задње искушење било да се истински, до дна смири.
    Његова сахрана, ту је био и архимандрит Лука, који је заједно са нама, он је био на тој сахрани, заиста је била посебна. Била је посебна, баш огромна благодат, то није била сахрана, то је био Васкрс. Ја морам само да кажем да просто сам морао да прикривам ту огромну благодат у души и радост коју сам осјећао. Баш сам скривао то да не уоче други, јер види се истински да је он директно изашао пред лице Божије. Е, тако, много и много тога има да сад не ширим.
     Да ли можете да поменете неке његове поуке? Оно чиме живите, његове главне поуке. Чега можете да се сетите?
     Па, он је осим те умно-срдачне молитве посебно наглашавао то послушање родитељима и у манастиру свом духовнику, епископу. А уз све то је посебно тражио да се ради на смирењу. Коријен и основ сваког гријеха је гордост. И из тог разлога је посебно тражио на томе да се поради да човјек истински, непрекидно ради на самоукоријевању, на смирењу. А онда како човјек покуша и труди се у томе, онда Бог ономе ко истински жели да се смири, допушта разноразна животна искушења, чак и болијести, која припомажу дубљем сагледавању своје немоћи, људске немоћи, с једне стране, а с друге да кроз то дубље упозна себе изнутра какав јесте, са својим слабостима и недостацима и да то мало по мало га дубље утемељује, утврђује у смирењу. Тако да, ако се сјећам свега тога што је говорио: ако истински хоћемо да се ослободимо страсти, значи, морамо да се смиримо.

    Морамо да тај коријен, нешто што то храни и страсти и све пороке, морамо да сажежемо тај коријен, ту срж свега тога. А то једино може смирењем, боље рећи, кроз смирење се враћамо у једно здраво и нормално стање какве нас је Бог саткао и створио. Јер, да изађемо, ослободимо се просто тог болијесног стања, болесног нашег ја. А кроз то, свакако кроз смирење, он је посебно инсистирао на томе и то је било присутно код њега — љубав према ближњем, саосјећање, састрадавање са ближњим и да свако искушење које наиђе преко ближњега, да увијек кажемо: «Стани мало — откуд знаш што је све присутно унутар тебе? И Бог Који те неизмјерно воли, Он брине о теби и покушава да учини нешто од тебе на духовном плану, покушава да те преобрази, очисти изнутра и допушта преко брата или преко сестре, да имаш та искушења. Значи, тај твој брат или сестра су ти истински пријатељи, које Бог шаље. Они се муче због тебе». Значи, не да их осуђујемо, него напротив, да их жалимо, јер Бог допушта преко њих да имамо искушења која су нам на духовну корист.            
    Говорили сте да је он имао умно-срдачну молитву. А шта је говорио о овој молитви? Како ју је стекао?
    Па он је, како за кога... Значи, кад је видио да је неко пријемчив за умно-срдачну молитву, он је постепено, не директно, али постепено ту особу припремао за такав вид умно-срдачне молитве. То првенствено значи, не знам да ли то опширно да говорим, то значи, прво су биле фазе. Прво иде читање из молитвеника, богослужења и слично. Мора бити постепено та фаза да човјек, који је, поготово ако је из свијета, постепено се уподоби тој молитви која је вјековима уграђена, уткана унутар цркве, оцрковљена. Да се он оцркови у молитви, а онда постепено почиње умна молитва. Значи, и он је говорио, није само умна молитва «Господе Исусе Христе, помилуј ме», или «Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме», краћа или дужа, не смета, није у томе ствар, него свака молитва, искрена, од срца, значи, оно што нам лежи на срцу, оно у чему у том тренутку комплетно своје биће износимо молитвено пред Богом, и то свакако може бити умна молитва.
     Ово што рекох, значи, неко ко је био пријемчив, он га је припремао постепено, значи на усрдно сабирање ума у молитви, а постепено, кад прође ту фазу, она постепено се тражи то мјесто у срцу, постепено силази у срце. Е, сад, могу да кажем за себе, пошто сам био стално у свијету и као свештеник, плашио сам се да се бавим умно-срдачном молитвом. Јер, у свијету сам, а старац је далеко, неких 400 километара, не могу ја за сваку ситницу ићи до њега, рекох, не знам, да се негдје ту не закачи демонска сила преко неког лажног, умилног, благодатног стања и слично, да ме одвуче у прелест. Зато сам се ја бар, бавио молитвом Исусовом свакако, са пажњом и покушавао колико је до мене да буде искрено срце. И рачунао сам временом да то некако само, спонтано, кад Бог то хоће, споји ум и срце.
    Али много, много има духовних чада старца. Значи то је био период, можемо рећи, жестоког, јаког комунизма. Рецимо, Црна Гора у том периоду — ви нисте имали духовника. То је била једна духовна пустиња и зато смо били окренути према Србији, гдје је био старац Тадеј.
    Можда, још последњу ствар да вас питам, да ли је омладини говорио нешто конкретно о монаштву? Како је усмеравао људе на овај пут?
    Па, он је инсистирао на томе да се узме благослов родитеља. До тога му је некако било посебно стало. Е, сад, не знам да ли смијем да се усудим да дам неко своје мишљење, али смо у томе времену кад, није то вријеме кад су комплетне породице, а самим тим и родитељи, били црквени људи, вјерујући људи. Нажалост, ми смо у времену атеизма, обезбожени, а самим тим и наши родитељи. Тако да, Бог да прости што морам своје мишљење да кажем, нисмо у времену кад можемо од људи који су противни Цркви, који су безбожни, говорим о родитељима, да ту смо обавезни да тражимо. Било би лијепо да то иде са њиховим благословом, како да не? Али ако буду упорни у томе, а ми имамо благослов свог духовника, мислим да можемо поћи у манастир.
    А како је говорио о монаштву? Шта можете да кажете као надахнуће за наше сестре? Да ли је говорио о томе шта је монаштво?

    Па, морам да признам да нисам говорио с њим толико о монаштву. Рекох вам, првенствено је тражио благослов родитеља, друго, тражио је беспоговорну послушност, љубав према брату или сестри, у зависности од тога да ли је женски или мушки манастир, љубав и састрадавања и увијек да држиш себе нижим од брата или сестре. И да, оно што сам мало прије рекао, свако искушење које наиђе кроз брата или сестру, да прихватиш као нешто од Бога на нашу дубљу духовну корист. Значи, ако истински желимо да се много тога што је присутно у нама сажеже, истријеби из нашег бића, мора бити тај огањ разноразних искушења.
    Да ли сад одлазите на очев гроб?
    Да. Па добро, за живота старца Тадеја по његовим молитвама су се дешавала многа чудеса. Он је, можемо рећи, тај стари ков монаха који нажалост, ишчезава. По духу је много био сличан нашем почившем патријарху Павлу, чак и по лику. Он је био као они древни оци из житија. Значи, он је истински, дубље, сав био погружен. Јер је имао невјероватно, он је и сам говорио, као дијете, рецимо, у том манастиру Миљкову, и тај игуман Амвросије имао је изузетну љубав. И сад, послушање старца Тадеја било је да чува краве.
    И ако се молио, ако је читао нешто, краве пођу у комшијски купус и поједу купус. И он се вратио, и старац игуман Амвросије ништа му није рекао, али он је негдје по лицу регистровао да није добро и толико је то примио к срцу да је ишао послије у шуму да свира хармонику и да се просто тако јада Господу, да тражи утјеху од Господа. Кроз то хоћу да кажем да је био једна невјероватно танана, осјетљива душа, која је била до краја живота имала дјетињи однос са Господом, непосредни, дубљи однос са Богом.
        Разговарала Јована (Панкова)
        Превод са руског: Марина Тодић
        obitel-minsk.by
  11. Волим
    Данче* got a reaction from Milica Bajic in Свети Вукашин   
    Манастир Светог архангела Гаврила у Земуну
  12. Волим
    Данче* got a reaction from PredragVId in Свети Симеон Нови Богослов   
    Мало подсећање...
     

    Христос је близу!
    Сваког дана слушам како хришћани говоре: „Да смо ми живели у апостолско доба и да смо видели Господа Исуса, и ми бисмо били светитељи као и они". Тако замишљају у свом незнању. Јер Онај Који је говорио у време апостола, и сада говори свему свету. Не само у речима, него и у Својим делима Он је исти као и у апостолско време, јер нас уверава говорећи: Отац је увек у Сину, и Син је увек у Оцу, и као што Отац увек делује, тако и Син увек делује.

    Можда ће неко рећи да је велика разлика гледати Господа телесно и само слушати Његове речи - као што ми сад слушамо од других и читамо у Еванђељу. И ја велим да је разлика и додајем да је данашњи начин познавања Христа несравњено подеснији од првобитног. Јер тада се Господ показао људима у облику човека простог, смиреног и пониженог - што је и саме Јевреје веома збуњивало - док се данас Он нама проповеда као истинити Бог. Тада је прилазио људима као човек, седао за трпезу са грешницима и цариницима, док данас Он седи с десне стране Бога Оца и храни цео свет и без Њега ништа не бива. У апостолско време су Га чак и простаци унижавали и говорили: „Није ли ово дрводеља, син Маријин?!" (Мк. 6, 3), док му се сад клањају кнезови и цареви као Сину Божјем и Богу. А Он прославља оне који му се клањају духом и истином.
    У апостолско време су Га поштовали као једног од људи, као смртног и било је велико чудо кад Га је неко могао у том облику признавати као Творца неба и земље, и свега што постоји. Због тога, када је св. ап. Петар исповедио: „Ти си Христос, Син Бога живога", Христос га је похвалио говорећи: „Благо теби, Симоне сине Јонин! Јер тело и крв нису теби то јавили, него Отац мој који је на небесима" (Мт. 16, 16-17). Данас ту нема ничег особитог, јер се Христос данас проповеда оденут славом. Јер кад би данас нама било немогуће пазити и испуњавати што говори Бог и сви светитељи - који су прво испунили, па потом написали и нама оставили своје поуке - онда због чега су се они трудили и писали?! Због чега се то данас чита по црквама?!
    Ко то пориче закључава небо, које нам је Христос отворио Својим силаском на земљу, и спречава уздизање к небу, које нам је такође показао Христос. Бог стоји код врата небеских, и гледа на земљу, и Њега виде верне душе и чују како их позива преко Еванђеља: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити" (Мт. 11, 28). А богоборци и нововерци узвикују: немогуће, немогуће у овом веку! Такве је Сам Господ одлучно изобличио говорећи: „Тешко вама, књижници и фарисеји, лицемери, слепе вође слепаца, што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да улазе који би хтели" (Мт. 23, 13 и 24).
    Чиме се отварају врата Царства небеског? - Плачем и покајањем. Тада не може у светлости опстати, јер је особина светлости да разгони таму. Грех је гори од таме - Бог је светлији од сваке светлости. А ко је од нас без греха! „Ако речемо да не сагрешисмо, правимо Христа лажом, и реч Његова није у нама" (I Јов. 1, 10). И зашто да је човеку немогуће кајати се?! Па чиме су другим светитељи блистали у свету, него дубином и ватреношћу покајања? А да то није тако - они не би присиљавали своју душу на признање грехова и оплакивање увреда које смртни човек наноси вечитом Богу.
    Ко вели да је немогуће кајати се, одриче се очишћења. Нисмо чули да се неко може очистити без суза за грехе почињене после крштења. Не говоре нам узалуд свети Оци да су гледали масу примера како незнабошци плачу баш за време пријема тајне светог крштења. Благодат, небесна сила Светог Духа, силази на њихове душе и прогони греховну таму, као што ветар очисти небо од облака.

    Ко тврди да није грешан, зато што није починио кривична дела, тај исти тврди да не може да се каје, и да је Христос далеко. У апостолско време Христу су прилазиле две врсте људи: питоми народ који Га је врло радо слушао и веровао Му, и тешки болесници и велики грешници, који су Му прилазили са сузама као чудотворцу и Богу. И једне и друге Христос је волео да прима и да им све чини, а ове последње ставио је за пример целом роду људском како се прилази Сину Божјем. Па Њему су светитељи тако и прилазили! И Он их је поставио и посветио за учитеље Цркве и пример народу.
    Сузе и покајање били су мост којим се долази до Христа у време када је Он лично проповедао и лично исцељивао. Сузе и покајање су мост ка Њему и сада када Он седи у слави Бога Оца. Он, Господ Христос, разделио је светитељима животне крстове - да се уморе носећи их, те да би се од умора у Царству небеском одморили. Јер ко не види муке Сина Божјег, и не види своје грехе, како може ући у Царство Божје?!
    Син је ушао после страдања, зар смртни човек да уђе без страдања, без плача, без покајања, без познавања самога себе! Није Христос далеко. Христос је сасвим близу. Ближи је од родитеља и пријатеља, ближи од дисања и од сваке помисли. Родитељи могу умрети, дисање може отежати, мисли могу лутати и никакве утехе не донети. Христос се спустио до сваког човека - до просјака, до разбојника. Христос се спустио до смрти, до Ада и све је позвао у Своје Царство. И једнако зове: „Ходите к мени!"
    Зар је далеко Онај Који тако говори!? 
     
    Свети Симеон Нови Богослов
    http://www.prijateljboziji.com/_Hristos-je-blizu/46342.html
  13. Волим
    Данче* got a reaction from Flojd in Слике форумаша   
    Bratanci i tetka. 


  14. Свиђа ми се
    Данче* је реаговао/ла на GeniusAtWork у Васкрс и забрана кретања   
    Ово искрено и мени највише смета и боде очи од свега. Ко да је ударио метеор и збрисао цивилизацију и сад морамо све од почетка, живот којим смо живели до сада више не постоји.
  15. Хахаха
    Данче* је реаговао/ла на Ромејац у Васкрс и забрана кретања   
  16. Волим
    Данче* got a reaction from Лидија Миленковић in Потребна ми је ваша молитвена подршка...   
    Помените у молитви, моју покојну мајку Ротка. 
  17. Волим
    Данче* got a reaction from Чунга Лунга in Слике форумаша   
    Bratanci i tetka. 


  18. Волим
    Данче* је реаговао/ла на Рапсоди у Слике форумаша   
  19. Волим
    Данче* је реаговао/ла на PredragVId у Слике форумаша   
  20. Волим
    Данче* је реаговао/ла на Поет у Потребна ми је ваша молитвена подршка...   
    Marko Cvetkovic, ko moze, hvala do neba. <3 Pred bitnom je odlukom. 
  21. Волим
    Данче* је реаговао/ла на Smaragdni kamičak у Потребна ми је ваша молитвена подршка...   
    Pomenite u molitvama usnulog slugu Božijeg sveštenika Milana, duhovnika, oca, prijatelja, dobrotvora... čoveka.  ??? 
  22. Волим
    Данче* је реаговао/ла на Натанаил у Потребна ми је ваша молитвена подршка...   
    Браћо и сестре у Христу, помените мене грешнога у молитвама. Трновит пут прођох а памет не набрах.
    Грешни брат Душан
  23. Волим
    Данче* је реаговао/ла на Драган άσημος :) у Потребна ми је ваша молитвена подршка...   
    Прије два дана, дошао је у Бања Луку....каже да су га пустили, али сумњам-мада не знам тачно....синоћ је у хостелу, гдје је ноћио, имао напад (у Швицарској су га морали повремено везати због напада бијеса). Дошли су по њега и одвели га у психијатријску установу...Звао сам данас, сестра ми рече да се данас узнемирио и опет почео лупати, морали су га фиксирати, како она рече...
    --------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
    Хвала свима за молитве.....још је у Бања Луци, на Ургентном одјелу смјештен, нема посјета, ни телефона......доктор каже да се смирио, узима терапију и сарађује....
  24. Волим
    Данче* је реаговао/ла на Aleksandra_A у Потребна ми је ваша молитвена подршка...   
    Molim vas, pomolite se za lekara Nikolu, koji svakodnevno predano radi sa obolelima od korona virusa, i koji iz preventivnih razloga ne moze da vidi svoju malu decu..verujem da je ovo slucaj i kod mnogih drugih, molitve za lekare svakako treba uznositi ovih dana, bas puno iskusenja imaju kako cujem..neka vam je svima na zdravlje i spasenje
  25. Волим
    Данче* је реаговао/ла на Иван Недић у Потребна ми је ваша молитвена подршка...   
    Помолите се за мајку и кћерку Миљану и Јовану које су у болници са плућним проблемима због короне
×
×
  • Креирај ново...