Jump to content

@RADA

Члан
  • Број садржаја

    163
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    @RADA gave a reaction for a Странице, Недеља митара и фарисеја   
    А цариник издалека стајаше, и не хтједе ни очију уздигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени гријешноме! Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се.
  2. Волим
    @RADA је реаговао/ла на Danijela за a Странице, Тишина молитве   
    Предање каже да је манастир Ковиљ настао на месту где је, у XIII веку, потписан мир између угарског царства и српске краљевине. Наиме, краљ Андрија II је покренуо војску на Србе јер је њихов владар, уместо велики жупан, постао краљ - Стефан Првовенчани, али је Свети Сава, Стефанов брат, благим речима стишао љубомору Угара. Ту је дигнута црква, а нешто доцније никао и манастир.
    Тако кажу приче, а ваља им веровати, иако немају материјалних доказа. Јер, мир који обавија Ковиљ је готово симболичан. Спуштен у равницу Бачке тик до Дунава, лети окружен житом, а зими маглама. Заштићен густо посејаним гнездима рода и жалосним врбама. У цркви, не оној првој, већ сада већ трећој, из XVIII века, мир је још већи. Апсолутна тишина. Тихо је и у манастирском кругу, а околне зграде као да нико не настањује.
    Одједном се чује клепало, знак за почетак молитве, али та тишина скрива одакле звук допире. Уместо око цркве, монах ритмично куцка дрветом о дрво пролазећи кроз дугачки ходник конака. Врата се за њим, једна по једна, отварају, из келија спремно излазе монаси. Бешумно хитају ка зимској, малој цркви на горњем спрату. Подједнако тихој, али ушушканијој. Прилике с дугим брадама, све у црном се клањају до земље испред икона Христа и Богородице, а онда начине благи наклон према олтару. А затим и према сабраћи и окупљеном народу.

    Народа нема много, јер је у питању обична, а не празнична служба, свега десетак радника ангажованих на пословима око манастира. Свечаним ово обично вече чини тамјан са мирисом руже, притајена светлост кандила и певничких лампи, над којима су нагнути калуђери. Читају дуге оде Богу на црквенословенском, меко изговарајући замршене речи. Не поју, по чему су надалеко познати. Византијске музичке бравуре су резервисане за следећу службу, вечерње и за литургије. У њима су Ковиљци тако вешти јер су знање усвојили најтачнијим - усменим предањем, и тек их после преводили у ноте, како објашњава први појац и хоровођа Јеротеј, монах за нас задужен.
    Међутим, ова служба деветог часа не само да није певачка, већ је и кратка за ковиљске назоре. Овде монаси устају у цик зоре, око четири, да славе Господа у разним молитвеним „жанровима“, прописаним хиландарским типиком. Најстрожим правилником монашког живота, кога се братија држи од кад је Ковиљ обновљен, постећи и молећи се по својим моћима. А вала и радећи. Јер, поред послушања у оквиру врло сложене економије, монаси брину и о градилишту, на шта највише личи њихов дом, кад се мало боље загледа. Гомиле цигала и песка, склопљених и растављених скела само чекају на које пројекте ће да их определи владика Порфирије, игуман. Пословично предузимљив и полетан.

    Владика је другачији него што се доживљава на ТВ-у, кад опомиње неподобне станице у мрежи РРА, или кад прича о проблемима зависности, чиме се бави манастир. Обичнији је и тиши, и некако нежнији. „Каква част“, изустим кад и он уђе у пријемни салон, а он, збуњен, одмахује „можете мислити!“ . И скреће тему на друго. У салону, тачније гостопримници, задржава се кратко, зову га обавезе, а колико су далекосежне, открићемо ускоро.
    „Кад нам је држава вратила земљу одузету национализацијом, владика се досетио да на 10 хектара засадимо аронију, а сад цео свет само о тој биљци прича“, отац Јеротеј хвали свог игумана, али хвали и чудесни жбун. Коме треба три године да почне да даје драгоцени плод. Али, ковиљска аронија је, тврди, гушћа од најпознатије пољске, и мање опора, а колико је делотворна показује случај жичких монахиња. „Сестре имају погон за производњу сока, па њима носимо да цеде бобице. Од кад пију матични сок ароније, ниједна се није разболела“, аргумент је без поговора нашег насмејаног водича кроз монашки радни дан.

    Креће од ракије, од чега би другог, јер ковиљска дуња, виљамовка и кајсија, познатије су чак и од појања, а камоли ароније. Претварању воћа у пиће које се мери са најбољим вискијем (а још нема ни хемије), прилагођено је неколико огромних хангара.
    Споља, неки од њих личе на класичне аустроугарске помоћне објекте, грандиозне, иако тек прате главно здање. Неки су пак неовизантијске мегаграђевине у настајању. Изнутра, то су озбиљне фабрике ракије. Са цистернама од прохрома високим до плафона, казанима са бакарним поклопцима и лулом која се увија на праксом потврђен најбољи начин. Са огромним посудама за комину које се до казана возе пнеуматичним колицима, све по замисли тренутно одсутног оца Калиника.
    Спремне су и безбројне стилизоване боце, пригодне и за скупе ресторане и фри-шопове, где на крају пуне иду. Исте, али с другом етикетом, биће напуњене коњаком. „Будући да је коњак географски заштићен термин, ми смо свој назвали муран“, каже отац Јеротеј. Шта је промоција без дегустације, па фотограф зналачким „мммм“ потврђује квалитет.
    У понуди огромних рафова је и ликер од зеленог ораха, у подједнако привлачним паковањима. А цена – права ситница! „Руководили смо се тиме да произвођачи који користе хемију прецењују своја пића, па зашто бисмо ми тражили мање за чисту природу“, и даље се смеши Јеротеј. Мобилним зове брата Мелхиседеха да нам покаже млекару. „Јел’ ви сами бирате имена“, реакција је фотографа на закукуљеност новопоменутог. „Не, даје их владика, па кад неко није добар, обележи га за сва времена“, шали се монах.
    Тек његово царство мирише на тек узаврело млеко. Време је поста, па се прави гауда, таман да сазри до Божића. Раније је асортиман био већи, правила се и врста горгонзоле, али се сад све свело на потребе братства и шест заједница зависника. Брига о њима је почела спонтано, јер је у Ковиљ почело да долази много младих људи, па и наркомана. Њима су повремени боравци у манастиру пријали, али би се поново враћали пороку. „Владика је знао да се проблем мора решавати организовано, па је, уз подршку државе, основао Земљу живих, где корисници, уз надзор стручњака, проводе више година“, каже Јеротеј. Ресоцијализација је још тежа, а најбоље је онима који остану при манастиру.

    Рецимо, као помоћни радници у погону за производњу свећа. И ту су Ковиљци високомеханизовани. Машина се на дугме спушта у врели восак, и издиже, а свећа се обликује сливањем око фитиља. Један потез оштрог ножа и спремна је тура која се похрањује у кутије. Свеће се троше у Ковиљу, у целој епархији, али и извозе за Аустрију и Швајцарску, прибављајући манастиру пристојну зараду. Он даље иде у изградњу, а толико је тога започетог.
    Сви ти модерни упливи у древну традицију православља, до које се овде несумњиво држи, помало збуњују лаика. „Није то ништа чудно“, Јеротеј нуди објашњење: сви чувени манастири, попут Студенице и Жиче, баш су тако подигнути. По највишим мерилима, будући да су их градили богоугодни краљеви. Њихов није имао ту историјску срећу, што не значи да треба смањити критеријуме.
    Вече је упило сву топлоту зимског сунца, па је мир Ковиља сада залеђен. Братија завршава молитву и тихо одлази у трпезарију. Вечера - комади свежег смуђа и мешана туршија - куса се полако уз читање из светих књига, па је и она део ритуала. Након службе повечерја монаси иду на починак, јер се сутра опет рани у цркву, па на послушања. Монотонију која је део мира ремете празници, али и монаси су људи, па им се радују.
    „Кад се свечана трпезарија испуни гостима, кад се салом проломи ’Оче наш...’ из више стотина грла, свима нам је срце пуно“, наш „водич“ осмехом дочарава то свечано расположење. Дуги брк му се смеши и на помисао о првој божићној кафи са млеком. И гушт му не квари сећање на један Васкрс, кад му је Млекосирак послужио козје.
    Мир нам свима треба, и што време више одмиче, треба нам све више. А све је мање места где га има. Мир који се задобије у Ковиљу, траје дуго. Неки то зову и благодат.
    Еклектицизам
    То што је Ковиљ велико градилиште већ две деценије резултат је сложених околности. Некада врло богат, са хиљадама хектара ораница, ливада и шума, све чврсто је ту изгорело у буни средином XIX века. Због бурне судбине никад није имао музеј, па је највећа драгоценост гроб Јована Рајића, епископа, игумана и првог модерног историографа. Мање вредности се чувају у депоу Матице српске.
    Манастир је готово без прекида живео, углавном као мушки, али је праву ревитализацију дочекао доласком игумана Порфирија који је братство повећао на 25 монаха. „Владика се креће међу младима, они га доживљавају као свог“, објашњава Јеротеј нагли прилив младог света у манастир, и последичну потребу за повећањем капацитета. Отуд обнова и доградња конака и пратећих објеката.
    Владика је и светски човек, и цени лепоту разних меридијана и раздобља, па нови Ковиљ одликује еклектицизам стилова. Од сведеног византизма, преко китњастијег Марије Терезије, присутног и у ентеријеру, изувијаних торњева неовизантизма, до модерних представа Христа на сликама у гостопримници. То шаренило, ипак, делује складно, а спремне скеле буде знатижељу шта ће се ускоро градити.
    Да је владики омиљена византијска школа показују нове фреске на малој зимској цркви и тек започете, на оној из XVIII века. Оне су дело новог мајстора старог стила, Руса Владислава Јушкова. Чувеном византијском плавом и строгим правилима живописа, што је одлика старог кова, конкуришу свакодневна лица светаца.
    Модерно
    Офталмолошки прегледи нису уобичајени у манастиру, али јесу у Ковиљу. Отац Ермолај два пута недељно општим прегледом третира по 10 пацијената. На сваког по пола сата. Иконописачке радионице су, с друге стране, редовна манастирска делатност, али је и она овде, некако другачија. Или само модернија (иако монаси на овај појам гледају с гнушањем).
    Атеље оца Дамаскина је прикладно у поткровљу. Млечна вештачка светлост уводи у просторију испресецану столовима за наношење подлоге, штафелајима, полицама за уметничке књиге, импровизоване од гајбица. Ниједна икона није у раду, све су управо испоручене, након пуне године чекања. „Владика не фаворизује ниједан стил, али му је најдражи зенит византизма који захвата период од XII до XVI века. А ту има свега“, сведено објашњава Дамаскин море сасвим различито представљених светаца које показује на компјутеру. Последња, Светог Николе, отишла је у Русију, сликана по чувеном праузору, који нам монах такође показује. Из неког разлога, његов савремени далеко нам је ближи.
    Драгана Цуцић
    http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=83913
×
×
  • Креирај ново...