Jump to content

Милијана Џодић

Члан
  • Број садржаја

    26
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    Милијана Џодић је реаговао/ла на ............. у Има ли доброта границе?   
    Постоје особе које имају вечиту потребу да другом учине, упуте га, избаве из невоље. Многи од њих постану лекари, спасиоци, духовници, или имају било које друго звање, али одрже живим тај снажан осећај саучесништва и спремности на пожртвовање. Они то не чине тек из неких моралних разлога, већ је доброта саставни део њихове личности. То је, наравно, похвално. Такве особе су добре за породицу, друштво, земљу, Цркву, јер чине да ствари крену на боље. Само се можемо оправдано питати да ли такве особе увек чине да њима самима ствари крену на боље?

    У велико срце стаје пуно љубави, али стаје пуно и брига. Логично је, ако више волимо, крст је тежи. Потребно је имати мудрости, па проценити тежину коју можемо да понесемо, а остатак, једноставно, да препустимо Богу. Племенита срца често изгарају од жеље да другом учине, помогну, да  другима олакшају терет, али превиђају две ствари.

    Прва је – што не можемо ми, постараће се Бог. Треба имати поверења да је Он присутан у животу људи. И треба поштовати уколико нам је дао кичму довољно јаку да носимо само одређену тежину крста. Не треба ићи против својих могућности и Његове воље.  Неки терет, просто,  није за наша леђа. Повредићемо се и другима нанети бол, јер и ми смо некоме важни и потребни.

     Друга ствар коју добри људи не увиђају је туђа лакомисленост.  Постоје  људи који неће никад ценити туђи труд, ни увидети колико сами могу да се промене.  Такве особе желе да им буде боље, али они сами не желе да буду бољи. Желе промене, али они не желе да се мењају. Ако се такве, лење и незахвалне особе сувише ослоне на доброг човека, он својим делима чини више штете, но добра, привикавајући их на лењост и туђу помоћ.

    Племенити људи имају изражену и  снажну савест. Некада је она сувише и неоправдано строга. Лекари некад морају да прихвате да, и поред  искреног труда и добре воље, нису успели да излече пацијента. То је  страшан губитак, али мораш прихватити и губитак као део живота. Да би успели да добро раде свој посао и излече будуће пацијенте, морају једноставно да прихвате: не можемо свима помоћи.

    Имамо пример Христа који је излечио десет губаваца, а само један  поново долази ка Христу да Му се захвали (Лк. 17, 11 – 19), и то ( по тадашњем схватању) неверник и непријатељ, Самарјанин. Наша захвалност није заиста потребна Богу, него нама самима. Захвалност је пројављена љубав. Добрим људима није потребно туђе „хвала“, воле не тражећи љубав заузврат. Али неки могу да злоупотребе, искористе, а затим одбаце оне који су чиста срца.

    Бити мудар као змија, а питом као голуб (Мт.10,16) , што се тиче свега, па и љубави.

    Христос  нам говори да будемо увек спремни  да опростимо другом (Мт. 18, 21-22), али кад говори о настојањима да се спаси онај који је посрнуо, Христос ипак говори о границама.  „Ако ти сагреши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша, добио си брата свога. Ако те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник“ (Матеј 18, 15-17). Опрости му и заборави га. Не жели тебе, ни твоју љубав.

    Свакако да је потребно и пожељно да другима помогнемо, и не треба за то да очекујемо захвалност. Али ни Христос није поново кренуо у потрагу за незахвалним губавцима, убеђујући их да се промене. Људи имају слободу да остану исти, лењи, у заблуди, да буду незахвални Богу и људима. Кад је Христос слао апостоле на проповед рекао им је: „Ако вас ко не прими нити послуша речи ваше, излазећи из куће, или из града онога, отресите прах са ногу својих“ (Мт. 10,14) Дакле, ако нас неко упорно не слуша, а чинимо све у његовом најбољем интересу, наставићемо  даље. Бог ће се постарати, опет у мери човекове слободе. Ако је његова слобода да остане у греху и заблуди, Бог се неће наметати. А нећемо ни ми. Ма колико нас болело.

    Помозимо коме можемо, али не можемо свима помоћи. Немогуће је. То може само Бог. Али чак се ни Он не намеће. Чак и Он допушта људској слободи да срља у пропаст.

    Како ли само Њега боли?

    Шта ви мислите о овој теми?

  2. Волим
  3. Волим
    Милијана Џодић је реаговао/ла на Zoran Đurović у Сексуални односи по Календарчету   
    Зоран Ђуровић: Сексуални односи по Календарчету
     
    Колико пута годишње по срБском Календарчету брачници могу легитимно да се дохвате, како каже прост народ, а интелектуалци - да имају сношај?
    Узео сам да пребројим дане по месецима у 2017 години по Старом календару св. Јулија Цезара. Дајем и број забрањених дана, а то су: среда и петак осим трапавих седмица, сви дани пред литургију (значи, свака субота) и празнични дани, као и дан који им претходи. Не можемо да додамо и број дана када жена има менструацију, јер је то индивидуално. А неки имају среће па су им жене у циклусу и кад има допуштених дана!:))) Дакле:   
    ЈАН 24 - 7
    ФЕБ 20 - 8
    МАРТ 31 - 0
    АПР 24 - 6
    МАЈ 20 - 11
    ЈУН 27 - 3
    ЈУЛ 22 - 9
    АВГ 24 - 6
    СЕП 20 - 11
    ОКТ 19 - 12
    НОВ 20 - 10
    ДЕЦ 31 - 0
     
    Дакле, сувих дана је у светој 2017 години било: 282, а грешних 83.
    Све ово се не уклапа у препоруку Козме Етолског:
     

     
    Овој Козминој препоруци се супруге зјело радују, али мужеви нису баш одушевљени!
    Православни би били машине када би се придржавали Календарчета. И још мање би се размножавали. Тако су неумесни позиви да правимо децу, а сама Црква ти подмеће ногу. За брачнике треба да важи само Павлово правило: Супружници по договору да се предају апстиненцији, и она се односила на евхаристијски пост. Вели, по међусобном договору, а не по Календарчету! Зато ће Августин рећи да жена не одбија мужа јер ће овај онда потражити разумевање код неке друге. Да је уздржање било везано за евхаристију види се и из критике Јеронимове брачника који не одлазе у цркву на причест јер су спавали, па се сами кући причесте. Јероним каже да је исти Хр у цркви и кући па му је ово решење проблема смешно.
    Шансе да жена затрудни по Календарчету су мале. Менструације им не долазе по истом, као ни плодни дани. Био би хит да неко направи рекламу за перверзативе и да каже: Од Дурекса је сигурније само српско Календарче!
    Друго, апстиненције од месец и по умртвљују како мужеве, тако и жене. Или, што је друга крајњост, загоре као тигањ св. Атанасија, па повилене и не знају где ударају главом. Зато млади вероучитељи похитају на Поуке да би се испразнили на Ави! Дакле, за један од неопходних елемената за успешан брак и размножавање знали су и стари Латини рекавши: penis bonus, pax in domus!
    Према томе, ко жели да има добар брак мора да се греши о Календарче! 
  4. Волим
    Милијана Џодић got a reaction from Milica Bajic in Смисао страдања – Страдање слуге Господњег   
    Одлично созерцавање и веома поучно, утеха страдалницима...
  5. Волим
    Милијана Џодић је реаговао/ла на ............. у Смисао страдања – Страдање слуге Господњег   
    пише: Милорад Васиљевић
    Једна од највећих тајни за православног хришћанина свакако је тајна страдања „невиног“ слуге Господњег. Питања разних патњи, болести, страдања мале деце као и одраслих, ратова и многих других катастрофа су она која човеку заокупе ум барем у једном периоду живота. Ова тајна је проблем и за све људе света и представља најчешће једну дубоку ирационалност. Зашто Бог дозвољава страдања, а поготову страдања Његових највернијих слуга, само су нека од питања са којима се и у данашњици сусрећемо. Кроз историју су присутне многе пустоши, глад, земљотреси, грађански ратови, доба подређености разним силама (сетимо се владавине Османског царства). У свему томе човек често заиста не може да види смисао. Међутим, човек утемељен у својој вери зна да је Господ њега створио за радост, а не за патњу. Како онда разумети сву контрадикторност коју имамо од самог почетка постојања свега створеног? Да ли је страдање заиста у буквалном смислу тајна или га на неки начин можемо схватити? Водиља у свему овоме треба да буде предање Цркве, житија Светих отаца, Свето Писмо, а на првом месту мисао и живот Богочовека Исуса Христа.
    У Старом Завету прича о Јову је свакако један од најкласичнијих приказа страдања. Кроз његово страдање видимо разне фазе кроз које он пролази, а оне остављају веома јак утисак. То је књига која је тумачена широм света од разних философа, религијских мислилаца, етичара, управо због своје противречности коју носи њена тема. То је управо „невино“ страдање. Јов не само да губи сву своју имовину него и своју децу. На први поглед изгеда да Јов неправедно пати и Бог игра улогу кривца. Међутим, да би разумели књигу о Јову и сва ова страдања која он проживљава морама знати да управо страдање претпоставља критеријум за морално усавршавање. Јов управо страда зато што је праведан и кроз то страдање бива тестирана његова вера. Сва та страдања прате и искушења. Јова жена наговара у једном тренутку да напусти веру у Бога. Потом, ту су покушаји да се Јов убеди туђим мислима да страда због својих грехова. Ипак, Јов је свестан своје праведности и говори: „Премда нема неправде у рукама мојим, и молитва је моја чиста“ ( Јов. 16, 17). У његовом случају страдање је било тест, провера његове вере. Иако је имао тренутке када је желео да се врати у непостојање, Јов је јаком вером посведочио своју љубав према Богу и све му се потом двоструко вратило. Сва добра која је раније имао су увећана. Истинит верник видимо да страда за славу Божију и управо је то смисао страдања Јововог.
    Да ли узрок страдања може бити само један као у Јововом случају? Страдање Господ допушта из разних разлога и о томе имамо сведочанства код многих других личности Цркве, како у генези мисли коју су оставили тако и у самом животу. Страдање се може посматрати као духовни лек од штете коју наноси грех. Страдање у виду болести може да онемогући деловање греха. О томе апостол Петар пише: „Ко пострада телом, престао је да греши“ ( 1. Петр. 4,1). Апостол Павле сведочи: „Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство Божије“ ( Дап. 14, 22). За Светог Јована Златоустог постоје три начина да се верујући спасе: а) да не греши , б) када погреши, да се покаје, в) ако се не каје довољно, да трпи невоље које га сналазе. А ко за себе може да каже да се довољно усрдно каје? Ни грех није једини разлог због којег неко може да страда. Страдања могу бити послата човеку да га одврате од греха или да га одврате од лаганог и расејаног живота и окрену Богу. То може да буде прилика за неког да се запита над собом, куд води живот, да ли је заиста живљење испуњено правим вредностима и да ли треба да мења нешто код себе. Страдање може бити допуштено од Господа и због човечије гордости. Преподобни Макарије Велики о томе говори следеће: „Бог познаје немоћ људску, зна колико се човек лако погорди, те га због тога на време зауставља и пушта га да буде у непрестаном вежбању и трпљењу… Бог зна твоју немоћ и по Своме Промислу ти шаље невоље, да постанеш смиренији и да ревносније тражиш Господа.“
    Може ли хришћанин у невољама молити Бога да га избави од њих, или молити друге да се помоле за њега? На то питање Преподобни Варсануфије Велики одговара овако: „Они који су достигли савршенство, не уклањају од себе гнев Божији, јер сву своју наду полажу у Бога. Али ми који живимо телесним животом и још увек осећамо потребу за овоземаљским стварима, осуђиваћемо сами себе као грешнике и одстранићемо од себе гнев Божији молитвом и псалмима, молећи Бога да нам опрости, а у будуће ћемо се старати да благодаримо Богу. Јер после, кад све прође, наши греси ће навући на нас још гора страдања, јер без покајања и милостиње није могуће ослободити се страдања.“ Као што видимо из одговора преподобног, постоје два случаја. Они који су слабији духом треба да се моле и кају због својих грехова, како би ублажили гнев Божији и одстранили од себе нека нова и можда још тежа страдања. Али хришћани јаки духом не сматрају да је могуће уклонити се од страдања, јер је то воља Божија, а она је увек блага, како год да се испољава. Сва страдања су на корист и спасење, а ако хришћанин страда због своје праведности, онда му та страдања доносе венац у Царству небеском. Страдање је неодвојиво од трпљења јер без тог благодатног дара наш подвиг би био узалудан. Када дођу моменти да нам понестане снаге за трпљење, Свети оци нам препоручују разне начине за стицање издржљивости и снажења воље. Треба се сетити најтежих тренутака у свом животу и упоредити их са тренутним мукама. Можемо се и присетити тешких страдања која носе други и тада нам наша страдања могу изгледати мала. У свакодневним примерима можемо видети колико често људи нису ништа искусили, не могу да схвате туђу несрећу и постају равнодушни према страдањима других људи, колико често губе свест о узвишеном смислу живота. Радосно подношење страдања могуће је само уз помоћ Божију. Ако погледамо на многе древне мислиоце видимо да су они заиста у страдању видели узвишеност живота. Философ Екхарт говорио је: „Тих и спокојан живот, проведен у Богу, добар је. Живот испуњен бурама и трпљењем, још је бољи. Али наћи спокој у животу препуном бола, то је најбоље.“ Све невоље које обележавају страдање без истинске вере у Бога није могуће на прави начин схватити и оне тада бивају превише трагично доживљене. Ако се страдања не подносе и стално имамо речи жалбе то није добро по нашу душу. Старац Силуан каже: „Ако те снађе некаква невоља, размишљај овако: Господ види моје срце, а ако је Њему угодно, биће добро и мени и другима, и тако ће душа твоја увек бити мирна. А ако неко буде роптао: То није тако, то не ваља, никада неће бити мира у његовој души, макар он постио и много се молио. Има их који много страдају од сиромаштва и болести, али се не труде да постану смирени, и зато без користи страдају… Смири се и видећеш да ће се твоје невоље преокренути у спокој, тако да ћеш и сам схватити и рећи: зашто сам се ја раније толико мучио и патио? А сада се радујеш, јер си се смирио, јер те је посетила благодат Божија.“ Старац Софроније пише: „Ко љуби Бога пролази кроз таква страдања каква човека, који нема веру у Бога, доводе до душевног поремећаја.“
    Човек би се лако погордио када га не би смиривале многе ствари на земљи: смрт, болести, телесна страдања, понижења, напори и разни други притисци. А управо наш подвиг није благодатан без смирења. Епископ Варлам Рјашенцов о томе овако говори: „ Нама се нешто почиње рачунати на небу тек када са сваким смирењем претрпимо страдање без кривице, без роптања, знајући да је то Божије допуштење и искушење. Без великог и невиног страдања, без крста нико неће ући у рај. Пут Божији је свакодневни крст.“ Ове речи наравно имају потврду тамо где требамо сваку потврду тражити, а то је у личности Богочовека Исуса Христа нашег Спаситеља који каже: „Ако хоће ко за мном да иде, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде“ (Мт. 16, 24). И још: „Који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан“ (Мт. 10, 38). У Свом предсмртном разговору са ученицима, Господ је рекао: „У свету ћете имати жалости“ (Јн. 16, 33). Треба бити, као што видимо, стрпљив у својим страдањима и не бацати оптужујуће речи на Господа. Можемо наслутити када заиста дубоко промислимо о овој тајни да се управо невиним и ничим заслуженим страдањем гради Царство Божије. Наш духовни раст зависи управо од тога како подносимо страдања. Душа мора бити исправна и одважна то јест спремна за страдања. Али треба нагласити и да страдања не треба без потребе тражити и измишљати. Наравно, многи се неће сложити са оваквим ставовима јер управо логичким промишљањем овде долази до ирационалности. Верујући ће често постављати питања и тражити одговоре кроз логику. Управо је то радио и праведни Јов све док своју логику није заменио чистом вером и узвикнуо ону чувену реченицу: „Господ даде, Господ узе.“ Постављајући само питања, човек долази до закључка да невино страда. Када је Господ тражио од Аврама да жртвује свог сина то је њему сагледавајући логички било скроз нелогично. Логички нико не може објаснити то да Господ даје заповест оцу да жртвује свог дуго чеканог љубљеног сина. Страдање посматрано само из те перспективе јесте једна велика тајна, иако треба нагласити да логика није нешто што је само по себи лоше. Дар умног промишљања је дар од Бога. Грешка у разумевању страдања управо овде настаје када се све гледа из угла чисте логике. На страдање се гледа као на последицу а онда се тражи узрочни део. Одговор долази тек када страдалник превазиђе „терет“ страдања и када ствари почне да посматра са аспекта вере. Гледано из логичког угла, да ли неко може и саму смрт Богочовека Исуса Христа на крсту да објасни? Наравно да не може, јер су то ствари које се разумеју само јаком вером. Чим ствари сагледамо са аспекта вере долази до ишчезавања сваке нелогичности. Што даље води до закључка да је елемент нелогичног присутан само у одсуству јаке вере.
    Једно од великих питања јесте и страдање деце. Често Господ допушта страдања деце како би се њихови родитељи уразумили, одвратили од грешног пута и окренули животу у Богу. И логика ће опет ту направити проблем са питањем да ли деца то заслужују? Ако искрено и дубоко верујућим очима сагледамо ово, свакако постоји бол због изгубљене деце и своју децу треба жалити. Сигурно је и то да Бог овакву децу утеши после страдања и смрти. Њихова утеха је немерљива у поређењу са кратковременим страдањем. Ако смо заиста верујући, зар онда живот у Богу није оно што сви желимо (наглашавајући да тај живот почиње и јесте још овде у времену)? Међутим, неке ствари су и тајна. Нешто нам је скроз откривено, нешто делимично, а нешто је тајна. Тако се можемо сетити и када се Господ обратио Преподобном Антонију Великом. Преподобни Антоније је дуго размишљао о мноштву несрећа и искушења која сналазе људе, о страдању невине деце и другим за човека тешко разумљивим питањима. Тада је чуо речи: „Антоније, то су судови Божији. Њихово испитивање није корисно за душу. Пази на себе.“ Старац о. Алексеј Зосимовски о томе овако говори: „Ко ти је рекао да Бог кажњава човека за грехе када видиш да је упао у некакву невољу или болест? Код нас је уобичајено да се тако говори, али није тако. Неистраживи су путеви Господњи. Нама, грешнима, није дато да знамо зашто Свесилни Господ допушта да се на свету дешавају „неправде“ које су непојмљиве за људски ум. Господ све види и све допушта, а зашто Он то допушта, нама, грешнима, није дато, нити нам је од користи да то знамо.“ Искуство нам заиста показује да невоље прате и људе праведног живота. Блажени Августин сматра да је то нормално и о томе пише следеће: „Хришћани треба да страдају више него други људи. Праведници треба да страдају још више, а Свети морају подносити велика страдања. И што је човек ближи Богу, утолико му се већи број крстова шаље.“ Међутим, сигурно је да после сваког страдања долази награда као што то видимо у случају праведног Јова коме Бог враћа још већим добрима него што је имао. Треба разумети и да наша вера није некаквог деструктивног обележја већ да је наша вера оно о чему сведочи Еванђеље а оно сведочи о радосној вести. Радост је нешто што је незаобилазно у животу верника. У највећим страдањима човек треба да благодари Господу и да се радује благодатном животу који почиње на земљи и осећа се на земљи, а у Есхатону (Будућем веку) има своје крајње испуњење. Сетимо се само речи којима се завршавају Господње заповести о блаженима: „Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско. Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене“ ( Мт. 5, 10-12).
    Када при страдању наиђе жеља да се оно одбаци у томе нема ничега грешног. То је природан осећај својствен људској природи. Грех се рађа када се услед тог осећаја душа приволи нестрпљивости и почне нагињати роптању. Наиђе ли овакав осећај, треба га одагнати, и Господу заблагодарити. Такође, ако су у питању страдања од болести није грех молити се за оздрављење али треба увек додати: Ако ти је по вољи, Господе.  Сам Господ Исус Христос је у својој молитви у Гетсиманском врту замолио Оца да га мимоиђе чаша страдања, али потом је рекао: „Али не како ја хоћу него како ти хоћеш“ ( Мт. 26, 39). Многи постављају и то чувено питање због чега праведници страдају, а неправедни на земљи уживају многа блага? Наше виђење страдања не мора увек да одговара истини, јер је страдање такође и често субјективни доживљај код сваке личности. Они који нама изгледају увек срећни не мора да значи да су заиста такви, нити они који изгледају нама несрећни, исто тако не мора да значи да такви јесу. Царство Божије (или најбоље речено радост, живот у Богу) је унутра у нама. Спољашњост често уме да вара. Често код праведника бива да колико се њихова страдања умножавају, толико се и Божија радост умножава у њима. Грешници при спољашњем благовању често бивају мучени савешћу за своје грехе и своја безакоња. Притом треба нагласити да нема човека без греха осим Богочовека Исуса Христа, али можемо направити паралелу између оних који се заиста труде да задобију Царство Божије и оних које то не занима. Човека нећемо осуђивати за његове грехе, него ћемо осудити сам грех. Подвизавањем се долази до крајњег циља. Један од тих подвига је страдање,јер: „Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају“ ( Мт. 11, 12). Подвиг није само како многи мисле за монахе и свештенике, него је он за сваког верујућег. Тако је и са подвигом страдања. По несхватљивој Премудрости Својој и неизмерној љубави према роду људском, Господ је Својим спасоносним страдањима на Крсту учинио да привремене невоље и страдања верујућем хришћанину постају средство за достизање вечног блаженства. Само искрена вера прожета истинитом љубављу према Господу чини ова страдања спасоносним. Никакав најамнички однос или страх од казне ту не сме бити присутан. То нас Господ није учио нити казне има где влада љубав. Једино искрени и узајамни личносни однос љубави чини свако страдање малим. Сетимо се и блудног сина и његовог страдања. Због чега су толико спасоносна била страдања блудног сина? Зашто је он дошавши себи, могао пронаћи пут спасења? Зато што се сетио Очевог дома, зато што је добро знао да постоји тај дом, зато што га је волео, зато што је тај грешник веровао у Бога. Ето шта нас спасава у страдањима. Ето шта отвара врата небеских одаја.
    Видимо да се људско поимање ствари не слаже увек са Божијим промислом о спасењу, али очигледан одговор у себи носи вера прожета љубављу и подвигом која сигурно скида сваку нелогичност.Често не добијамо рационални одговор на питање страдања, него нам се само открива смисао страдања гледајући све то из перспективе Вечности. Међутим, када обратимо пажњу на то да је човек сам једно слабо биће долазимо и до закључка да су противречности у које упада приликом страдања незаобилазне, али нису несавладиве. Читав тај унутрашњи процес у човеку је подвиг. Кроз страдања која допушта Бог нас лечи и спрема за велику славу. Немамо разлога да очајавамо, већ да се радујемо.Кроз страдања ми постајемо станари Будућег живота или најлепше речено живота у самоме Богу.
    Милорад Васиљевић,
    Текст је објављен у часопису Жички благовесник, бр. април-јун 2019.
    извор Епархија Жичка

  6. Волим
    Милијана Џодић је реаговао/ла на Баба у Ефекти причешћа - искуства и упутства   
    Чак ни себе...
     
    Сва благодат за рестаурацију оронулог човека долази од Бога.
  7. Волим
    Милијана Џодић је реаговао/ла на Поуке.орг инфо у (ВИДЕО) Junak sa Košara- Nećete Verovati   
    Telefon za pomoć junaku sa Košara: 0637255918 - Zoran Perović
  8. Тужан
  9. Свиђа ми се
    Милијана Џодић got a reaction from Aleksandra_A in Ефекти причешћа - искуства и упутства   
    Арсенија, немој да убеђујеш људе, из искуства знам да не треба да се нико крсти из разлога да теби удовољи јер ти преузимаш одговорност за ту особу, ми треба да се трудимо да ,,будемо светиљке,, па друге на тај начин заинтересујемо, немамо ми ту благодат да ,,поправљамо друге,, само себе. Праштај, овако мислим.
  10. Свиђа ми се
    Милијана Џодић got a reaction from Natasa. in Познајете ли људе из ваше цркве?   
    Познајем свештеника, пријатељ ми је и увек је ту.
  11. Радостан
    Милијана Џодић got a reaction from Ambasador in Познајете ли људе из ваше цркве?   
    Познајем свештеника, пријатељ ми је и увек је ту.
  12. Волим
  13. Волим
    Милијана Џодић је реаговао/ла на Поуке.орг инфо у Познајете ли људе из ваше цркве?   
    Да ли оне који стоје поред вас у литургији, који су поред вас кад се причешћујете познајете? Да ли имате комуникацију са њима? 
    Да ли се дружите после Литургије у вашој цркви или после молитве свако своме дому хита?

  14. Волим
    Милијана Џодић је реаговао/ла на александар живаљев у Поклон књига "Поука" сваки дан током Педесетнице   
    Драги пријатељи,
    Акцију коју смо спроводили током Божићног поста, настављамо током Педесетнице - поклон књига Поука сваки дан.
    Довољно је да изаберте једну књигу са нашег списка и своје податке пошаљете приватном поруком ПП и добијате књигу.
    Већ смо стекли неко искуство о томе какав је "укус" форумаша, па смо се трудили да њему прилагодимо изабране наслове књига.
    У овој, првој, поруци, дајемо списак књига до Недеље Мироносица, 22.04.
    Слободно се јавите, тражите књиге са списка и предлажите које бисте књиге волели да се још нађу на списку.
    Такође, јавите се, ако имате неку књигу коју бисте поделили са другим форумашима.
    Списак књига од 9-22.4. 2018.
    09.4. Васкрсни понедељак: Оливије Клеман: Развој источног хришћанства, Каленић, 2012, стр. 209
    10.4. Васкрсни уторак: Архимандрит Тихон (Ракићевић): Монаштво и осуђивање, Ман. Студеница, 2014, стр. 220
    11.4.: Презвитер Оливер Суботић: Мисионарске цртице, Бернар, 2015, стр. 138
    12.4. Преподобни Јован Лествичник: Св. Порфирије Кавсокалавит: О православној вери, Шибеник, 2017, стр. 49
    13.4. Источни петак: Георгије В. Флоровски: Источни оци IV века, Братство Св. Симеона Мироточивог, 1997, стр. 366
    14.4. Преподобна Марија Египћанка: Слободан Продић: "Материкон" монаха Исаије - прилог за историју женског монаштва у средњем веку, Шибеник, 2014, стр. 128
    15.4. Томина недеља: професор прота Димитрије Станилоје: Јеванђелски лик Исуса Христа, Ср. Карловци, 2007, стр. 281
    16.4. Побусани понедељак: Слободан Милеуснић: Пожешка митрополија, Музеј СПЦ, 2006, стр. 311
    17.4. Књиге Макавејске, превео и приредио еп. Атанасије, Јасен, 2002, стр. 420
    18.4. о. Жарко Гавриловић: Поглед у вечност - размишљање на дванаест различитих тема, Београд, 1983, стр. 144
    19.4. Митрополит месогејски Николај (Хаџиниколау): Ако постоји живот, желим да живим, Видослов, 2016, стр. 119
    20.4. Архиепископ охридски Јован: Слобода у затвору, друго допуњено издање, Бгд-Битола, 2015, стр. 251
    21.4. Митрополит Антоније Блум: Живот. Болест. Смрт, Ман. Жича 2016, стр. 166
    22.4. Недеља Мироносица: Бошко Ломовић: Књига о Дијани Будисављевић, Свет књиге 2013, стр. 166
     
     

    Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  15. Волим
    Милијана Џодић је реаговао/ла на Милан Ракић у Нова теолошка "звезда" на "Интернет небу": Портал "Теологија.нет"   
    Од вечерас, наше интернет небо је богатије за један нови (теолошки) интернет портал. Реч је о Теологија.нет
    Како се може видети на самом сајту, Теологија.нет је теолошки интернет магазин чији је циљ промовисање културе критичког теолошког мишљења у дигиталном добу. Пошто настоји да негује критички став, наши аутори и уредници имају пуну слободу када је реч о избору тема и начину на који се те теме обрађују. Портал нема било какве идеолошке или друге преференце. Чврсто верујемо у дијалог унутар теологије као и теологије са другим хуманистичким, друштвеним, природним наукама као и у потребу прожимања теологије и уметности, и управо то уверење суштински одређује нашу уређивачку политику.
    Портал има три основне рубрике: Аутографи, Дијалози, Преводи и преписи. Разлика између прве и треће рубрике је у томе што прву чине ауторски текстови, коментари и есеји (новинским жаргоном речено, колумне) наших сарадника, који су писани за портал, а последњу преводи или већ објављени огледи који нису баш доступни, посебно не на интернету, а јесу значајни и занимљиви.

    Испред "Отачника" као покретача овог портала, "стоји" Благоје Пантелић као глодур, а уредништво чине и: Дарко Ђого, Андреј Јефтић, Марко Вилотић, Александар Ђаковац, Бојан Бошковић, Вукашин Милићевић, Ненад Божовић, Владимир Вељковић, Срђан Сремац и Милосав Гудовић
    Како се у импресуму портала наводи, и сарадничка листа је веома разуђена и богата теолозима (и не само њима) млађе генерације. Милија Јовичић, Ведран Голијанин, Смиљана Ћурчић Беро, Владимир Коларић, Јелена Јабланов Максимовић, Миљан Танић, Растко Јовић, Милана Ивковић, Драган Шљивић, Јована Пантелић и Славиша Костић
    Када се погледа насловна сајта само од вечерас како је портал покренут, са задовољством могу да констатујем да ћемо и ми на Поукама имати доста материјала за шеровање и дискусије, чији ће извор бити портал Теологија.нет.
    У име уредничког тима Поуке.орг и лично, честитам екипи Отачника на новом пројекту и желим им постану референтно место када је у питању теологија у модерном добу.
    ТЕОЛОГИЈА.НЕТ

    View full Странице
  16. Волим
    Милијана Џодић got a reaction from Дијана. in ЖРУ десетерац :))- придружите се!   
    Није теби оче Иво ласно,
    шаптат глувим и слепима намигиват,
    о Цркви им причат Живој,
    они оче у њу не улазе,
    са врата им језик на нас сикће
    кад би могли и нас би распели
    а све службу Богу чинит мислијаше.   
  17. Волим
    Милијана Џодић је реаговао/ла на Баба у ЖРУ десетерац :))- придружите се!   
    И још нешто да ти приповедим
    нису ови стихови егзактни
    но су више у служби песничкој
    немој да те то много збуњује
    таква ти је епска поезија
  18. Волим
    Милијана Џодић је реаговао/ла на Баба у ЖРУ десетерац :))- придружите се!   
    Виђи овог попа веселога
    па човјече из које си приче?
    Ова тема има свог закона
    а закон јој стише десетерни
    ако оћеш овуда писати
    мораш стихом епским говорити.
     
    Немош тако ко што си почео
    то је аршин за целог ворума
    али овде мења му се мера.
     
    Што се тиче започете приче
    ево нека дође овде Владе
    када могу толки атеисти
    што би Владе коме засметао
  19. Волим
    Милијана Џодић је реаговао/ла на Баба у ЖРУ десетерац :))- придружите се!   
    Шестоперцом некако ми драже
    јер од мача само јунак гине
     
    )
  20. Волим
    Милијана Џодић је реаговао/ла на Баба у ЖРУ десетерац :))- придружите се!   
    Овоме се још увек насмејем
    кад налетим овуда на тему
  21. Волим
    Милијана Џодић је реаговао/ла на Нифада у ЖРУ десетерац :))- придружите се!   
    Десетерачка похвала ЖРУ-у
     
    Шта се бијели на медијском небу,
    ал` је снијег,ал` су лабудови,
    да је снијег већ би окопнио,
    лабудови већ би одлетјели,
    нит` је снијег нит` су лабудови,
    него Живе Ријечи од Утјехе,
    мало зборе,мало се препиру,
    ко је већи теолог од кога,
    је ли овај,или ти је онај,
    или један,или пак ниједан,
    свак` је велик,и свако је познат,
    још су већи што о њима зборе,
    мало зборе,мало се препиру,
    ћерају се од зоре до мрака,
    и од мрака све до зоре ране,
    не би л`ико побиједио неког,
    ал` се нико не нађе велики,
    да би био већи од другијех,
    да ли већи,да ли и највећи,
    тек на крају нико и не знаде,
    шта је била тема разговора.
    Ал` кад бијела недјеља освану,
    зазвонише звона на црквама,
    све на цркви и на намастиру,
    зачуше се ријечи са ЖРУ-а,
    да је велик  сваки ко познаде,
    да од Бога нико већи није,
    да је велик и најмањи човјек,
    да је велик ако служи Њему,
    Богу Једном и Светој Тројици.
  22. Волим
    Милијана Џодић је реаговао/ла на Јаков. у ЖРУ десетерац :))- придружите се!   
    Славу слави попе Цветковићу,
    у прољеће честит пренос мошти,
    од Николе великог светила,
    Три је попе совре поставио:
    Једна совра од сувога злата,
    Друга совра од сребра чистога,
    Трећа совра дрва шимширова.
    Која совра од сувога злата,
    За њом сједи дванаест владика
    И четири старе патријаре;
    Која совра од сребра чистога,
    За њом сједи триста форумаша;
    и четири велика админа.
    Која совра дрва шимширова,
    За њом сједи триста ђеце ђака,
    из Призрена, града знаменита,
    где нас Мајка Љевишка све спаја.
    Међу њима ђаче самоуче.
    Пошо попе, па све двори редом
    ал међ ђаке најрадије ходи,
    а владике нити да погледа.
     
    (омаж народној песми "Цар Константин и ђаче самоуче")
  23. Волим
    Милијана Џодић је реаговао/ла на Баба у ЖРУ десетерац :))- придружите се!   
    x 10
  24. Волим
    Милијана Џодић је реаговао/ла на Баба у ЖРУ десетерац :))- придружите се!   
    Марково четовање
    Ево има неколко месеци
    како ми се устали навика
    чим се зора промоли кроз прозор
    ја ти хитро скочим у папуче
    па приставим каву на шпорету
    те укључим мојег сокоћала
    још се рингла није угрејала
    ја доватим миша у десницу
    а очи ми мрке на екрану.
    Прво гледам шта ми је у пошти
    потом гледам имал каких вести
    затим гледам ко ли је на фејсу
    онда прођем разнијех форума
    да проверим јел се шта десило
    од синоћке кад сам тамо био
    е кад видим да је све уреду
    да ми нико одговорит не сме
    онда миран ја посрчем кафу
    читајући данашњијех вести.
    Када свога посла посвршавам
    опет идем на онога фејса
    не бил видо шта има у селу
    ко са киме ћућори на нету
    каке слике данас размењују
    јел ко умро или се убио
    ил се можда неко оженио
    и све тако иде дан за даном
    штоно кажу пред коцкастим екраном
    Али има неколко недеља
    неки Марко мене вазда боцка
    ја се прво право да вам кажем
    нисам таком боцкању навико
    те ми чудно од тога мушкиња
    шта он има мене да задева
    када ми се досади боцкање
    ја се њему обрати поруком
    "ај педеру више с мене сјаши
    нађи неког ко је теби сличан
    па га њакај докле ти је драго"
    Кад престаше Марко да ме боцка
    све се мишљах добро сам и прошо
    мого ми је горе нашкодити
    да је мето на моју страницу
    ону слику с дугиним бојама
    ја би јадан начисто пропао
    сви би моји са фејса другари
    избрисали мене с пријатељства
    е како би онда свако јутро
    знао шта се у селу догађа.
    Кад не прође око пола дана
    стиже мени порука од Марка
    зној ме обли од главе до пете
    све се нећкам да ли да је читам
    те уватим пива туборговог
    и отпијем једно фртаљ и по
    па отворим поруку од Марка
    " Бог помого незнана делијо"
    Пише мени Марко у поруци
    "Ево има три године дана
    како дођок поново међ Србље
    па се шјетих прошлога доласка
    те на време ја изучих школе
    код светога Кирила словенског
    он је сада задужен за нета
    те научих шта се у шта меће
    и како се ово чудо креће
    да ме неби ко прошлога пута
    луди Србљи лудим прогласили
    сада идем по овоме фејсу
    ђе год ко је Косово истако
    или нашу српску тробојницу
    ја га себи узмем за ортака
    већ сам ево скупио момчади
    туј је неђе око 5 иљада
    ево да се и теби обратим
    видим да си међ овим Србљима
    који нашег Косова не даду
    па те зовем ја у моју групу
    када скупим довољно мочади
    одма ћемо топуз на рамена
    а мачеве у десницу руку
    правац равном Косову нам пољу
    да збијамо Турке на буљуке
    и с Турцима ове западњаке
    што продаше веру Ристијанску
    е да ли се слажеш ти сад самном?!"
    Кад прочитах поруку од Марка
    трже руку од мојега миша
    па све гледам али неверујем
    како ли се гејчина сетио
    да ме таком причом обрлати
    чуј скупио 5 иљада људи
    чуј оштри сабљу, иде на Косово
    о ђубрета не мог' себи доћи.
    Ја погледни онај његов профил
    оно има скоро 5 иљада
    ал све мушких френдова на фејсу
    ма гејчина нема ту дилеме
    е сад ћу му хаковат профила
    па кад нађем ко је и окле је
    има да му кичму пресавијем
    и све зубе да му поизбијам
    њакај, њакај ал запет не могу
    има неку озбиљну заштиту
    какав му је то сервере - хевен
    мора да је амерички шпијун
    те позови мог најбољег друга
    тад једино телефон користим
    он је прави хакер у Србију
    ономад је рушио амере
    када су нас бомбама частили
    "Ниш не бригај брате Жељадине
    саћемо га лепо хаковати
    рече другар с ону страну жице.
    Утом прође неколико сати
    јавља ми се хакер на телефон:
    "Овај сервер не постоји нигде
    овај профил није баш на фејсу
    овај ИП има чудне бројке
    ја ти овде не могу помоћи
    никад ово још видео нисам"
    Тад тек схватих о чему се ради
    па ово је главом и профилом
    нико други до Краљевић Марко
    Сервер хевен то му је с небеса
    а профил му из онога света
    О како се о Марка огреших
    ђе помислих да је педерчина
    куку мене до Бога милога
    и на овом и на оном свету
    су чим ћу изаћ пред Лазара
    и осталу небеску господу
    кад им Марка ја дочека вако ?!!
    Одма скочих до мојег шпајза
    те извукох ђедова бајонета
    па се сетих бољег оружја
    што ми стоји доле у подруму
    ал пре него у подрум се сјурих
    прво кликнух на дугме "одобри"
    за новога пријатеља с фејса !!!
  25. Волим
    Милијана Џодић је реаговао/ла на Макрина у ЖРУ десетерац :))- придружите се!   
    Оче Иво,свака ти је златнане би ти се речи застидела
    Његошева добра горска вила
    а камоли ми овдије сада
    но ти морам једно предложити
    то што смишљаш да казниш "јунаке"
    и њихове црније јатаке
    то у себи, море, ти да смишљаш
    но овако јавно да се знаде.
    Има оче злих очију овде
    жеравице црне ко сам пако
    ко сам пако да занеми свако.
    :291291291:
×
×
  • Креирај ново...