Jump to content

ИгорМ

Члан
  • Content Count

    1331
  • Joined

  • Last visited


Reputation Activity

  1. Волим
    ИгорМ reacted to Драгана Милошевић for a Странице, Свети пророк Агеј; света Теофанија царица   
    Рођен у Вавилону за време робовања Израиљева. Из племена Левијева. Пророковао на 470. година пре Христа. Посетио Јерусалим као младић. Подстицао Зоровавеља и Исуса свештеника, да обнове храм Господњи у Јерусалиму проричући томе храму већу славу него бившем храму Соломонову. "Слава ће дома овога последњег бити већа него онога првога, вели Господ над војскама" (Агеј 2, 9). Јер ће се у томе новом храму јавити Господ Спаситељ. Доживео да види један део храма сазидан од Зоровавеља. У старости умро и приложио се прецима својим.
     
    Тропар (глас 2):
    Пророка Твога Агеја, успомену Господе славимо, зато Те молимо, спаси душе наше.
     
     
    Свети Никола Хрисоверг, патријарх цариградски
     
    Управљао црквом од 980. до 995. године. Он је рукоположио за презвитера великог Симеона Новог Богослова онда када овај духовни великан би изабран за настојатеља манастира Светог мученика Маманта у Цариграду. За његово време десило се на Кареји чудесно јављење архангела Гаврила, који је том приликом научио монахе, да хвале Пресвету Богородицу песмом Достојно јест, написавши ту песму на плочи у цркви једне келије, која се од тада назива келија "Достојно" (в. 13. јули). Знаменит и велики јерарх; упокојио се мирно и прешао у Царство Божје.
     
     
    Света Теофанија царица
     

     
    Од знаменитих родитеља, Константина и Ане, који беху сродници неколиких царева. Беху њени родитељи дуго бездетни и мољаху се Пресветој Богородици, да би им се дао пород. И Бог им даде ову ћерку, Теофанију. Запојена духом хришћанским од самог детињства, Теофанија надмашиваше све своје другарице у свим хришћанским врлинама. Када порасте, ступи у брак са Лавом, сином цара Василија Македонца. Са својим мужем претрпе велике беде. По некаквој клевети, као да Лав носи у чизми нож, да у згодној прилици убије свога оца, лаковерни Василије затвори у тамницу и сина и снаху. И тамноваху ове две невине душе три године. Једном, о празнику светог пророка Илије, беше цар сазвао све великаше своје у двор на гозбу. У једном тренутку изненадно папагај царев изговори ове речи: "Авај, авај, господине Лаве!" И повтори те речи више пута. То доведе сву господу царску до великог узбуђења, и сви замолише цара, да ослободи сина и снаху. Ражаљен цар тако и учини. По смрти оца свога зацари се тај Лав, названи Мудрим. Теофанија не рачунаше своје царско достојанство ни у што, но сва предана Богу брињаше о спасењу душе, постећи и молећи се и делећи многу милостињу, и обнављајући многе манастире и храмове. Из њених уста не изиђе лажна реч, ни сувишна реч, а најмање клевета. Пред смрт своју призва све своје ближње, и с њима се опрости, па предаде душу своју Богу 892. године. Цар Лав хтеде подићи храм у њено име на гробу њеном, но како патријарх приговори томе, подиже он храм "Свим Светим", говорећи да ако се Теофанија посветила, нека се прославља са осталим светим заједно. Тада се установи празник Свих Светих у недељу по Светој Тројици.
  2. Волим
    ИгорМ reacted to Дејан for a Странице, На који начин Хришћанин треба да буде храбар?   
    Храброст као и све друге врлине у хришћанству морају да буду са расуђивањем. Хришћански пут је средњи пут и у томе се хришћани ослањају и на древне јелинске философе. Аристотел је у другој књизи Никомахове етике дефинисао храброст као средину између дрскости тј. несмотрености (θράσος) и кукавичлука (δειλία).
    Цитирао бих овај незаборавни пасус великог философа: „…Тако је такође и у случају умерености и храбрости и других врлина. Јер човек који бежи и плаши се свега и није спреман да заузме став постаје кукавица. Човек, пак, који се ничега не боји већ трчи да се суочи са сваком опасношћу постаје дрзак. Слично, сваки човек који ужива у сваком задовољству и у ничему се не уздржава постаје самоугодник, док опет човек који бежи од сваког задовољства постаје на сваки начин неосетљив. Умереност и храброст се губе претеривањем и недостатком, а средњим путем се чувају (φθείρεται δὴ σωφροσύνη καὶ ἡ ἀνδρεία ὑπὸ τῆς ὑπερβολῆς καὶ τῆς ἐλλείψεως, ὑπὸ δὲ τῆς μεσότητος σῴζεται).
    Древни философи и мислиоци нису познавали целину и пуни смисао Божанског откровења, али ипак су посматрајући свет око себе и логосност Божије творевине улазили у познање мудрости Божије. Зато су и хришћански оци, а посебно свети подвижници, видели умереност и средњи пут као златни пут који води познању воље Божије.
    У даљем разматрању ове теме обратимо пажњу на следећи пасус из Еванђеља у коме можемо да нађемо одговор на ваше питање (Матеј 10, 16-23; Зач. 36)
    "Ето,ја вас шаљем као овце међу вукове. Будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови! А чувајте се од људи јер ће вас предати судовима, и по синагогама својим тући ће вас. И пред старешине и цареве изводиће вас мене ради за сведочанство њима. и незнабожцима. А кад вас предаду не брините се како ћете или шта ћете говорити: јер ће вам се у онај час дати шта ћете казати. Јер нећете ви говорити, него ће Дух Оца вашега говорити из вас. А предаће брат брата на смрт и отац сина; и устаће деца на родитеље и побиће их. И сви ће вас мрзити због имена мога; али који претрпи до краја тај ће се спасти. А кад вас потјерају у једном граду, бјежите у други. Јер заиста вам кажем: Нећете обићи градова Израиљевих док не дође Син Човјечији.“
    Једном сам слушао блаженопочившег Патријарха Павла који је говорио о томе како треба да будемо мудри као змије и безазлени као голубови. Сећам се да је тада рекао да ако смо само мудри, а нисмо безазлени, онда постајемо лукави и зли. Ако смо, с друге стране, само безазлени, а немамо мудрости (тј. расуђивања) онда смо наивни. Ово је јако леп пример како Господ указује на средњи пут, пут мудрости, једноставним речима.
    Ради бољег разумевања ове теме препоручујем да прочитате тумачење горњег евенђелског пасуса из књиге Патријарха Павла - Пут у живот: http://www.svetosavl...jarhPavle10.htm
    Архимандрит Сава Јањић
  3. Волим
    ИгорМ reacted to Архимандрит Сава Јањић for a Странице, Зашто невина деца страдају?   
    И ову и многе друге трагедије у којима страдају невини, посебно деца, тешко је објаснити људском логиком. Ми верујемо у Бога који је Бог живих, а не мртвих и дубоко верујемо да Господ љуби пострадалу децу и све невине жртве, као уосталом и све људе и васцелу твар. Зато се молимо за упокојене и односимо се према њима као према онима који су и даље живи у Господу и који чекају васкрсење из мртвих. Проблем са овоземаљском људском логиком је у томе што све гледамо из перспективе нашег времена и, наравно, ту нема смисла нити га може бити. Веома је важно да се страдање не посматра моралистички као неопходна последица личних грехова. У животу видимо да ту често нема логике јер злочинци неретко доживе дубоку старост и избегавају казну у овом животу, а добри и честити људи често се пате и страдају и поред свих добрих дела која чине. Свет из такве перспективе изгледа крајње неправедан, несавршен. Како наћи смисао у тој свеопштој неправди и бесмислу?
    Један начин јесте да се препустимо морализму и да пројектујемо овоземаљску правду на Бога објашњавајући и правдајући његове поступке нашом логиком. Али Бог не суди по правди, већ по љубави јер само Он познаје срце сваког човека. Зато ти хришћански моралистички системи пре или касније воде у разочарење или се у њима вера у живог Бога претвара у људску религију и сујеверје.
    Првородним грехом Адам је увео смрт у људску природу и са њом страдање и патње који обележавају историју људског рода. Будући да ми носимо ту људску природу, и сами смо подложни страдању и пропадљивости. Христос, Богочовек, победио је смрт својом смрћу на крсту јер смрт није могла држати у својој власти Животодавца. Зато смрти више суштински нема силу над нама. Физички феномен умирања и страдања и даље се наставља до свеопштег Васкрсења, али они који живе у Христу настављају да живе и живеће вечно. То нам је потврђено самим Христовим страдањем и васкрсењем и зато је ова тајна извор наше велике радости и наде. "Где ти је смрти жалац? Где ти је аде победа." (1Кор. 15,55).
    Хришћани су од историјског почетка Цркве Христове живели у овој сталној свести тријумфа живота над смрћу и за њих је физичка смрт била пре нови почетак него крај живота. Зато у прогонима и страдањима хришћани благосиљају своје прогонитеље, а мученици нису посматрани као трагичне жртве нечовечних прогонитеља, већ као хероји и победници који су овенчани славом Божијом. Читајући ране хришћанске списе о мученицима просто се некада зачудимо одсуству "природних емоција" - мајке са радошћу гледају страдање своје деце и благодаре Богу (сетимо се само римске мученице Св. Феликите и њених седам синова, слави се 1. фебруара). Ово није био фанатизам, већ жива вера да они који страдају у Христу и даље живе. Отуда са толиком радошћу Црква прославља празник Васкрсења Христовог.
    Кроз ову тајну можемо да разумемо да је овај свет савршен и савршено је створен од Бога. Сва несавршенства не долазе од Бога, већ од палог човека који је злоупотребио своју слободу и кроз кога је смрт ушла у свет. Као што је смрт ушла у постојање преко старог Адама, смрт је коначно побеђена Новим Адамом - Христом и људској природи је враћено достојанство - она је узнесена у ипостасној заједници са божанском природом Бога Логоса и обитава вечно "с десне стране Бога Оца". Хришћани зато не мењају свет споља, у хришћанству нема револуције, већ колико до њих стоји заквашују време и простор кроз које путују ка вечности живећи еванђелским животом и вршећи заповести Господње. Насупрот овој еванђелској филоСофији (љубомудрију) живота је демонска филоЗофија (мракољубље). Пали анђели покушавају да убеде човека да је Бог неправедан, да је све погрешно саздано и да човек уз њихову помоћ треба да ПРЕСТВОРИ овај свет на своју слику и прилику (тј. на слику и прилику палог и огреховљеног човека, а заправо на слику самих палих анђела). Читава историја људског рода непрестано нам показује настојања да се револуцијама исправе "Божије грешке" што доводи на крају до тога да се Бог потпуно поништи или релативизује. Ми живимо у тим последњим временима у којима је такав поглед на свет и Бога толико присутан око нас, да ће многи, како нас учи последња књига Откровења, на крају прихватити сина безакоња и погибли као Христа и Бога. Наравно, последња победа је Божија и како ће се то све издешавати остаје тајна. Наше је да чврсто верујемо Богу и да у нашем путешествију кроз време идемо ка вечности у постојаној вери, нади и љубави.
    Зато, уместо да се мучимо да људском логиком овога света објашњавамо неправде и страдања која нас окружују, треба још више да молитвено и евхаристијски пониремо у тајну Христовог страдања и васкрсења и непосредније живимо у перспективи Царства небеског које долази и које ће се у својој пуноћи пројавити након Другог доласка Господњег и Свеопштег Васкрсења.
  4. Волим
    ИгорМ reacted to Небитан Лик for a Странице, Човекољубље и хуманизам   
    Позната прича о каменовању блуднице из Јеванђеља по Јовану, помаже нам да разграничимо оригинал од фалсификата. Шта су хтеле окупљене јеврејске старешине са кемоном у руци? Хтели су да изврше Закон. Никакво зло они нису имали на уму. Блудница је по Мојсијевом Закону морала бити каменована. Окупљене јеврејске старешине су праслика данашњих хуманиста. Хуманизам почива на јуридичкој принципијелности. Права човека су дефинисана кроз те принципе. Хуманизам је имитирање човекољубља. То није љубав према човеку већ љубав према принципима који су „у тренду“. Отуда постоје разни хуманизми које се ругају један другоме и који се не подносе, не подносе међусобне „трендове“. Но, оно што је свим хуманизмима заједничко јесте да би сваки од њих жртвовао човека ради принципа. У хуманизму никада нису трпели принципи човека ради. Увек је трепео човек ради принципа. Тако, иако је наизглед човекоцентричан, хуманизам није љубав према живом човеку. То је љубав према идеологији човештва, љубав према апстрактним особинама од којих се тка замишљени идеални човек одређене епохе и њеног тренда. Хуманистички борци за људска права не боре се за човека као човека, већ за тренд, за идеје и схватања која су „у моди“. Зато хуманизам није човекољубље већ идеологија.
    Шта је хтео Христос у јеванђелској причи? Хтео је да спаси човека. Управо то Христово спасавање блуднице представља право човекољубље. Погледајмо дубине тог човекољубља како бисмо истакли јасне границе разликовања од његовог сурогата, белосветског хуманизма. Зашто блудница није осуђена? Прво, због недостојности самих судија. На то указују Христове речи упућене јеврејским старешинама: „Који је међу вама без греха нека први узме камен и баци на њу.“ (Јн 8, 7). Но, то је само површина испод које се крије дубина тајне човекољубља. Та површина, као какав талас који удара на савест судија, служи да растера оне који нису кадри да зароне у дубине човекољубља. Запљуснути, након ових Христових речи, таласом сопствене савести, стари хуманисти су се разишли. Нико не осуди блудницу. Бучни талас на површини растерао је бучне, површне и недостојне људе. Настала је тишина, баш као што су и дубине тихе. Пред блудницом је стајао достојни Судија. „Ни ја те не осуђујем,“ рекао је. Овде је тајна човекољубља. Христово неосуђивање је опроштај. Нема тог хуманизма који ће човеку опростити грех. Хуманизам не опрашта, он наплаћује. Коликогод хуманистички проповедници причали о људским правима и слободама, нема тог кривца који се огрешио о хуманистичке принципе а коме су хуманисти опростили. Не само да не прашта непожељна дела и особине, већ хуманизам људе жигоше њима чак и када им наплати кривицу. Лопов остаје запамћен и жигосан као лопов и након одслужене казне и без обзира на његово искрено покајање, са многим последицама по његов даљи друштвени положај. И поред казне и покајања, он остаје да носи терет окајаног и наплаћеног греха. Крене ли да некако организује свој живот у друштву, тражиће му „уверење да није осуђиван“. Само један грех и само једна осуда у хуманизму, заувек одузима то „уверење“ као улазницу у круг „нормалних“. Суд хуманизма неповратно мења само биће човеково. Зато хуманизам није човекољубље. Зато што само биће човека идентификује са његовим особинама, па чак и када оне више не постоје. Никада се хуманизам није одрекао свога камења и каменовања. Никада се није одрекао своје потребе да остави ожиљак и рану на човеку. Није се одрекао потребе да рана постане биће, да постане сами човек. Хуманизам и човекољубље су тако далеко као што су казна и опроштај далеко једно од другог. Јер, када Бог, Човекољубац прашта, он брише грех из човека, као да га никада није било: „Безакоња његова што их је учинио неће му се више спомињати, у правди својој коју чини живеће.“ (Јез 18, 21).
    Шта је даље рекао Човекољубац? Рекао је: „Иди, и од сада не греши више.“ Ово значи да опроштај подразумева покајање. Бог ће увек опростити, ако буде имао коме. Зашто је за опроштај потребно покајање? Зато што опроштај није насиље, није казна. Опроштај је дар једне слободе другој слободи: дар слободе Божије слободи људској. А дар је дар, само када постоје двоје: онај који дарује и онај који дар прима. Покајање је прихватање опроштаја. Прихватање опроштаја, пак, јесте познање и прихватање да постоји грех. Ту је почетак мудрости. Зато човекољубље није исто што и хуманизам. Човекољубље је слобода, а хуманизам је принципијелност. Слобода и принципијелност никада не иду заједно. Слобода је љубав и хтење, а принципи су узде и морање. Човекољубље прашта и порађа врлину у слободи. Хуманизам не прашта. Будући да не прашта, њега ни покајање не интересује. Хуманистичко „иди, и од сада не греши више“ није опроштај греха већ отпуст осуђеника и претња новом робијом. Хуманизам тражи „исправно понашање“ милом или силом – најамништвом и надом у добру плату или страхом од казне. Зато човекољубље има синове, а хуманизам робове и најамнике. Врлина и „исправно понашање“ нису исто. Врлина је у славу човека и живота – у славу живог, конкретног човека. „Исправно понашање“ је у славу опстанка система, у славу опстанка идеје, у славу опстанка „тренда“. Врлина је живљење човека, истинитог човека. „Исправно понашање“ је живљење принципа и дресирање човека.
    Зато човекољубље није исто што и хуманизам. Није, мада постоји белосветски труд да се хришћанско човекољубље претвори у хуманизам, а хришћани у хуманисте. Хуманистички проповедници покушавају да на место хришћанских врлина потуре своје принципе исправног понашања, те да хришћанство и хришћане доведу у „тренд“. Тако је хуманизам произвео хришћанске хуманисте. Шта говоре хришћански хуманисти? Позивају се на Христа, али како? Понављају „ни ја те не осуђујем“, али никада не говоре „иди, и од сада више не греши.“ Хришћански хуманисти су љубав заменили толеранцијом. То „толерантно“ „ни ја те не осуђујем“ није опроштај човеку. То је игнорисање и незаинтересованост за човека. Толеранција је умеће да се игнорише. Толеранција је окретање леђа и разлаз две слободе. Љубав је нешто сасвим друго. Љубав је сусрет две слободе, окретање лица к лицу. Љубав је и вапај за окренутим леђима и брига за другог. Зато хришћане не треба учити хуманистичкој толеранцији, већ Христовој љубави. Хришћани нису позвани да трпе и игноришу грешнике. Они су позвани да их воле. Но, хришћани треба да знају да се љубав према грешнику веома лако претвара у плагијат, у хуманистичку толеранцију, онда када се „ни ја те не осуђујем“ раздвоји од „иди, и од сада више не греши.“ Љубав према грешнику није и не сме бити повлађивање греху. Узалуд је љубити гладног и уморног, а не дати му храну и починак. Љубав треба до породи живот а не смрт. Хришћани имају одговорност према животу и према победи живота. Тек то је право човекољубље.
    Како ће хришћани развити овај Христов етос човекољубља? Тако што ће се по свему угледати на Христа. Прво, да буду слободни као и Он. То значи да љубе не тражећи разлог своје љубави. Само онда када буду потпуно слободни да прихвате човека онаквог какав јесте, са свим његовим врлинама и манама, хришћани ће волети попут Христа. Све док буду волели само врлинске људе, оне који су им „по мери“, хришћани неће престати да буду исто што и идеолози и хуманисти. Наставиће да обожавају принципе и идеје и зарад њих биће увек спремни да се одрекну живога човека. А какво то „добро“ може победити ако изгубимо живог човека? Где је „добро“ ако немамо човека? Дакле, испуњење овог „ни ја те не осуђујем“ лежи у слободном, безусловном прихватању човека, грешника. Како ће хришћани испунити ово друго, „иди, и од сада више не греши “? Како ће своју љубав према грешнику учинити плодотоврном, оном која рађа покајање? Ову поруку човекољубља хришћани требају да упућују првенствено својим беспрекорним животом. Да буду „светлост свету“ (Мт 5, 14). Тек тада могу упутити и братски савет „иди, и од сада више не греши.“ Хришћани требају да остану смирени и истрајни у чекању покајања, као што је отац чекао свог блудног сина (Лк 15, 11-32).
    То је тајна човекољубља. Љубав према грешнику, али не и релативизација греха и мирење са „трендом“. Хришћани данас можда више но икад стоје пред искушењем да човекољубље поистовете са јаловим хуманизмом. Такође стоје и пред искушењем да се претворе у насилнике и инквизиторе. Први, као јалови хуманисти, за своју паролу узимају „ни ја те не осуђујем“, а други, као казнена инквизиција, покушавају да наметну оно „иди, и од сада више не греши.“ Оба ова искушења располућујући Христово човекољубље праве сурогат љубави и сурогат правде. Та два сурогата хришћанства воде коначној пропасти човека. Оно што ће хришћанско човекољубље сачувати од белосветског хуманизма и мрачне инквизиције, јесте изговарање и живљење Христових речи јединствено и до краја: „Ни ја те не осуђујем; иди, и од сада више не греши.“
    Александар Милојков
  5. Волим
    ИгорМ gave a reaction for a Странице, Свети Николај Чудотворац, архиепископ мирликијски   
    Када Николи помреше родитељи, који су били врло богати, он поче од свог наследства помагати сиротињу, делећи милостињу и удавајући сироте девојке. По смрти његовог стрица, епископи и свештеници из Ликијске области, искупе се да изаберу новог архиепископа и договоре се да изаберу највреднијег и најтачнијег у извршавању дужности. Пошто су се уверили да је управо Никола такав, изаберу га за архиепископа мирликијског.
     
    Као архиепископ Никола је поучавао народ у вери, не само у цркви, већ и по домовима, на улици и на сваком месту. Младић је саветовао, обилазио болесне, сужње откупљивао и пуштао на слободу, жалосне је тешио, а грешницима је показивао пут и начине да се поправе.
     
    Али, када наста љуто гоњење хришћана под царем Диоклецијаном, Никола је допао тамнице и у њој провео много година, све док цар Константин не даде свима слободу, те се Никола опет врати на своју архиепископску столицу.
     
    Када је после тога цар Константин сазвао први Васељенски сабор у Никеји, Никола је био члан тог сабора, који је осудио Арија и његову науку. Из ревности према чистој вери, ударио је Арију шамар.
     
    Пошто је царица Јелена у то доба пронашла Христов крст у Јерусалиму, многи почеше да обилазе света места. И Никола је обишао сва света места. На овом путу десили су се многи чудновати случајеви. Прича се да када се Светитељ навезао на море, он предсказа олују. Морнари, познавајући све морске знаке, исмијавали су Николу што говори о стварима које неразуме, говорећи да олује неће бити. Али се ускоро навукоше густи црни облаци, задуваше јаки ветрови и ужасна бура почне да бесни. Сви се на лађи уплашише, очекивајући да свакога часа постану жртве запенушаних таласа. Никола паде Богу на молитву и облаци се разиђоше, ветар преста и бура се утиша.
     
    Када се из Палестине враћао кући погоди се Никола са неким лађарем да га одвезе у Ликију. Али, када испловише, лађар не хтеде да вози куда је Никола хтео, већ кренуше на другу страну. Никола их подсјети на погодбу и да му чине неправду, али они му запретише да ћути. Одједном се подиже јак ветар и окрену лађу у другом правцу и без обзира на настојање лађара да задрже свој курс, ветар нанесе лађу на једно ликијско пристаниште, где се Никола искрца.
     
    Има много прича како је Никола помагао људима у беди и невољи. Једном је завладала велика глад у Ликији, а у Италији је био један трговац који је имао много жита. Њему се Никола обратио у сну понудивши му три златника да одвезе брод пун жита у Ликију. Трговац тако и учини. Сво своје жито је продао, а град Мир спасио од глади.
     
    Никола је био и вешт дипломата. Једном је избила побуна у Фригији. Цар Константин посла тројицу војвода са војском да угуше побуну, међутим војници су се искрцали у Ликију, где су одмах почели да злостављају становништво и отимају од народа. Никола је позвао војводе у своју кућу и замолио их да обуздају своје војнике. Ови то и учинише. Управо у то време један невини грађанин је био осуђен на смрт. Осудио га је један управник, који је хтео на тај начин да дође до богатства тог грађанина. Никола је сиромаха спасио од сигурне смрти на губилишту и осудио управника због грамзивости и среброљубља. Војводе су затим наставиле пут у Фигију гдје су угушиле буну. Вративши се цару Контантину, војводе су очекивале награду и похвалу, али један царев службеник их је осудио као издајнике и бацио у тамницу. Из тамнице су се војводе молиле и призивали Николу да их спаси од погубљења. Никола се следећег дана појавио код цара Константина и изнудио опрост војводама. Када су се војводе захвалиле цару што им је поштедио живот, он им је саопштио да то није он урадио, него да је за то заслужан свети човек, Никола.
     
    Никола се појављивао и на местима на којима предходно није могао да буде физички присутан. Једном, када се трговачки брод враћао из Египта у Ликију, ухвати их страшна олуја. Морнари почеше да се моле Богу и призивају Николу. Никола се појавио, дохватио крму и избавио брод и морнаре од олује. Када се олуја стишала, Никола је нестао. Дочекао их је у луци где је бод пристао, а морнари стадоше да му се захваљују. Никола им на то одговори: "Не захваљујте се мени, него Богу. Ја сам грешник и смртник као и ви".
     
    Мало је познато да је Никола помагајући људима у невољи желио да остане анониман, те је новац стављао у одевне предмете људи, тако када би они пронашавши новац бивали изненађени. Једна од легенди говори о томе. Наиме у граду Миру живео је један сироти човек који је имао три прелепе ћерке, али их није могао удати, пошто за мираз није новца имао. О њему је некако сазнао Николе, па је једну ноћ посетио човека и поред ћеркиног му узглавља оставио чарапу пуну златника. Када су се пробудили, породица је била изненађена, а грешни отац је одмах кренуо да удаје своју прву ћерку. Никола је ово поновио и за преостале две, а када је отац ћери сазнао ко је био тај добротвор, отишао је до Николе да му се дубоко захвали. Никола је као и увек до тада био скроман те благосиља домаћина. Из ове легенде је касније произашла легенда о Светом Клаусу (Деда Мразу), који би уочи Божића остављао у чарапи на огњишту поклоне дјеци.
     
    Тако је Никола до дубоке старости управљао црквом и народом, и чинио добра дела. Умро је 19. децембра 345. године. Његово тело је сахрањено у саборној цркви мир-ликијске митрополије.
     
    Много година је његово тело тамо почивало. Скити, Словени са Дона су посећивали Николин гроб и тамо тражили избављење и доводили болесне ради излечења. Отуда се може објаснити зашто је Св. Никола толико омиљен код Срба.
     
    У једанестом веку Турци су освојили целу Малу Азију, па и град Мир. Многи становници су се иселили и бјежали од стравичних злостављања.
     
    Године 1096. Св. Никола се обрати у сну једном свештенику из Барија (Италија) и саопшти му да не жели да му мошти почивају у "безбожничком граду" и рече му да оде у град Мир и да му мошти пренесе у Бари, на сигурно тле. Овај тако и учини и прерушен у трговца са три брода пуна жита посети град Мир и пренесе мошти светитеља у Бари. Ово се догодило 8. маја. Мошти су однијели у манастир светог Јована Претече. Народ је одмах почео да се скупља и да тражи излечење, јер је Никола и по томе био познат. После три године подигнут је храм Св. Николи у част, у коме је Стрфан Дечански, српски краљ (као што је и наведено у његовом живопису), повратио вид и као знак захвалности тај храм опточио сребром.
     
    Спомен на дан смрти Светог Николе слави се 19. децембра, по новом, или 6. децембра, по старом календару. У години се Свети Никола прославља и 22. маја (09.маја), у знак сећања преноса његових моштију у Бари.
     
    Као што су од паганских богова улогу господара громова Срби предали Св.Илији, тако су улогу господара мора предали Св. Николи, јер он је многе бродаре од невремена спасавао. На Светога Николу, сви морепловци су у 4 сата поподне бацали сидро у знак сјећања на тог светитеља и отпочињали славље. Пловидба се настављала тек следећег дана. И Српско паробродско друштво је славило Светог Николу.
     
     
     
    Извор: СПЦ
     
     
     
    Тропар, глас 4.
     
    Правило вјери и образ кротости воздержанија учитеља јави тја стаду твојему, јаже вешчеј истина, сего ради стјажал јеси смиренијем вискокаја, нишчетоју богатајао, оче свјашченоначалниче Николаје, моли Христа Бога спастисја душам нашим.
     
    Тропар, глас 4.
     
    Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, а сиромаштвом богатства: Оче свештеноначлниче Николаје, моли Христа Бога да спасе душе наше.
     
    Кондак, глас 3.
     
    В Мирјех свјате свјашченодјејствитељ показалсја јеси, Христово бо преподобне Евангелије исполнив, положол јеси душу твоју о људех твојих, сего ради освјатилсја јеси, јако великиј тајник Божија благодати.
     
    Кондак, глас 3.
     
    Показао си се у граду миру као вршилац свете службе, светитељу Николаје, јер испунивши Еванђеље Христово, положио си душу своју за народ твој и спасао си невине од смрти. Због тога си се посветио као велики познавалац тајни благодати Божије.
     
     


  6. Волим
    ИгорМ reacted to Andre Williams for a Странице, Света тајна крштења из догматског угла - Проф. др Здравко Пено   
    – Све три Свете Тајне су уствари једна Тајна – Тајна Христова. Крштења нема тамо где нема покајања, тј. метаноје или преумљења. Исто тако, ни Крштење није завршено без Миропомазања. А смисао Крштења је одувек у учешћу у Евхаристији.
    Из сведочанстава aпостолског периода сазнајемо да су Крштење, Миропомазање и Евхаристија сматрани једном и нераздвојном тајном. Познато је да су апостоли после Крштења на новокрштене полагали руке, а затим је вршено ломљење хлеба и причешћивање новопросветљених. У Православној Цркви не постоји, као код римокатолика, временско раздвајање Крштења и Миропомазања, и тиме раздвајање Крштења и Причешћа, од седам година. Ово раздвајање није никада било прихваћено од Отаца Цркве, јер по речима Св. Симеона Солунског „ако неко не прими Миропомазање, није потпуно крштен“. Тиме Св. Симеон наглашава да Крштење, као „живот у Христу“, и Миропомазање, као „живот у Светоме Духу“, нису одвојени видови духовности и не могу постојати засебно, будући да је реч о једној, двојединој реалности која новокрштеног уводи у Цркву.
    Да је Крштење, као тајна увођења верника у Цркву, неодвојиво од Евхаристије види се и по заједничком возгласу којим почињу обе тајне: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа... Дакле, основа Крштења и његов оквир јесте Евхаристија. Крстити се – значило је стећи право учешћа на евхаристијском сабрању. Св. Григорије Палама је указивао на то да, поред Евхаристије, посебно место међу Светим Тајнама припада Крштењу, јер је у овим двема тајнама суштина нашег спасења, пошто је у њима сажет целокупни Домострој Богочовека.
    У Цркви су се дуго водили разговори о оправданости крштавања мале деце. Како мала деца не пролазе период катихумената, који је у раној Цркви трајао три године за одрасле, и како деца у најранијем узрасту приступају Крштењу и Причешћу?
    – Због велике смртности деце у стара времена Црква је прихватила могућност да се и деца у најранијем узрасту крштавају, како не би умрла некрштена. Овде је дата предност уделу деце у животу, у односу на разумско схватање Тајне Крштења. Сваки човек, а и дете, јесте много више од оног што може да схвати разумом. Па ипак, дете не може бити препуштено самом себи. Одговорност за узрастање мале деце у вери је на њиховим родитељима, и биолошким и духовним.
    Међутим, много већи проблем од узраста оног ко се крштава, јесте погрешно схватање Крштења као чина у коме се ослобађамо наслеђеног прародитељског греха. Не наслеђује се прародитељски грех као лична кривица, него као трагично стање поробљености смрти и њеним последицама. Другим речима, не наслеђује се прародитељски грех, него последице прародитељског греха. Нико није и не може бити одговоран за грех који је други учинио, као ни за последице туђег греха. И у Библији је, у књизи Поновљених закона, записано: „Нека не гину очеви за синове, ни синови за очеве; сваки за свој гријех нека гине“ (Пнз 24, 16). Према учењу Св. Максима, грех је лични акт, а наследна кривица је немогућа. То значи да је по библијском и светоотачком учењу, грех увек везан за личност, а не за природу. Св. Фотије иде тако далеко да каже да је веровање у грех природе – јерес. Крштење као догађај поновног јединства човека са Христом није ограничено само на опраштање грехова, и ако би његов смисао био само у томе, било би оправдано питање Теодорита Кирског: „Зашто крштавамо новорођенчад која још нису окусила грех“?
    Црква крштава децу не због опраштања њихових непочињених грехова, него да би им дала нови и бесмртни живот који им нису могли пренети њихови смртни родитељи, закључује о. Јован Мајендорф. Учешће мале деце у Причешћу бива увек по вери њихових родитеља и по молитвама Цркве.
    У наше време се доста говори о разлици између омивања и погружења и међу свештеницима има различитих мишљења у вези са овим чином? Која пракса је по вама исправна?
    – Различите праксе у погледу начина обављања Крштења су последица инославних утицаја на светотајински живот наше Цркве, пре свега римокатоличког. Омивање, па чак и кропљење, јесу појаве које указују или на немарност или на незнање – пре свега свештеника, а потом и верног народа. И у једном и у другом случају се, међутим, ради о помањкању вере. Свештеник не може бити у незнању или „необавештен“, јер у литургијској молитви Приношења се каже да се он моли „за своје грехе и незнање народа“. Дакле, могућност незнања, али само до одређеног степена и времена, може припасти верницима, али не и свештенику, који не би смео да уђе у свештеничку службу у незнању. Сваки свештеник треба да зна и да верује да онај ко приступа Крштењу ступа на исту раван постојања као и Христос у тренутку његовог зачећа и рађања у Светом Духу, како је тврдио Св. Максим Исповедник. Свест о значају Крштења покреће истинске делатнике у Дому Очевом да овај чин врше погружењем и да ради те сврхе граде крстионице за одрасле. Реч је о истинском подражавању Христовој смрти и Васкрсењу, кроз трикратно погружавање у има Свете Тројице. Сви изговори и правдања зашто се не врши Крштење погружавањем, бесмислени су и неубедљиви, јер Крштење се у нашим условима не обавља у безводним местима или, пак, у поларним климатским условима. Па и у тим условима, не престају да важе правила обављања Крштења.
    У Светом Писму, Господ каже Никодиму: „Ко се не роди водом и Духом не може ући у Царство Божије“ (Јн 3, 3–5 ). Какав став има Црква у вези са онима који изненада умру некрштени? Како се за њих треба молити?
    – Поред молитава које Црква врши за све њене чланове, постоје и личне молитве верника који имају велику слободу пред Богом да се заузимају за спасење оних који су умрли некрштени, поготово ако је реч о онима који су умрли у младалачком узрасту. Али то не могу сви, не могу они који нису узрасли у слободи и жртвеној љубави, јер могу чути од ненависника спасења: „Исуса познајем, и Павла знам; али ви ко сте?“ (Дап 19, 15).
    У поретку пре Свете тајне Крштења читају се молитве заклињања, а ту је и одрицања од сатане, дување и пљување на Запад: да ли то значи да је свако ко је некрштен у неку руку ђавоиман?
    – Крштење је на првом месту догађај који означава прелазак из смрти у живот, умирање старог човека и рађање новог, без обзира о ком узрасту је реч. Иако је Христос победио смрт и обеснажио је, тако да је људска природа слободна од њене власти, на плану воље, сви људи треба да усвоје плодове Христовог Васкрсења. У том смислу смрт и даље остаје област у којој ђаво има власт, а једини начин да се избегне друга и вечна смрт јесте поновно рођење у Крштењу, што подразумева и избављење од власти ђавола.
    Реч је о реалности која је на првом месту онтолошка, а онда морална. То значи да сви они који су некрштени по аутоматизму не чине дела ђавола нити су ђавоимани. Међутим, постоје и они који су стигли и до таквог степена поробљености духовима таме, да се над њима врше егзорцистичке молитве. За све хришћане је од пресудне важности одбацивање служења сатани, а окретање од Запада ка Истоку, од старог ка новом животу и Другом доласку Христовом, управо представља чин вољног прихватања дарова новог живота и одбацивање служења злу. И када је извршено без сагласности човека, нпр. код малог детета, свако има могућност да потпуно прихвати Крштење када одрасте биолошки и духовно у вери, или када се после странствовања изван окриља Цркве, врати Богу. Тада до изражаја долази залог Духа који су добили у Крштењу.
    У сваком случају, сви који траже слободу од греха и од смрти, налазе је, јер Дух Свети никог не оставља у власти ђавола, без утехе, јер Он уводи љубитеље истине у заједницу са оваплоћеном Истином – Богочовеком Христом.
    У последње време много се говори о литургијској реформи и различити ставови свештеника и теолога стварају смушеност. Сведоци смо и да многи свештеници произвољно скраћују чин Свете тајне Крштења, Венчања и Исповести, те да се таква пракса не доводи у питање. Можете ли нам рећи нешто о томе?
    – И на плану духовног живота, као и многим другим сферама друштвене егзистенције, можемо рећи да нас „уби незнање“. Наш народ у великој мери карактерише, поред магијског приступа Богу, и незаинтересованост за саму суштину живота у Цркви, тј. за веру. Често видимо на руци малог детета, чак и када је крштено, црвени кончић, али и то да га родитељи приводе Причешћу? Георгије Флоровски је у своје време говорио за руски народ да је незаинтересован за догмате, тј. за истине вере. Александар Шмеман је критиковао индивидуализам и неосећање заједнице са другима у Цркви и убеђеност неких хришћана да напредују у вери, иако немају суштински додир ни заједнички живот са онима са којима у Цркви стоје. Све ово се може рећи и за Србе данас, с тим да код нас постоји и феномен идеологизације вере.
    У очима зилотски настројених верника, а зилотизам је најчешће други израз за помањкање вере и одсуство трезвености, Црква се доживљава као било која друга идеологија. Уместо да смирено уђу у Цркву, мислећи о сопственој недостојности и о великом дару спасења који им се даје, набеђени зилот ће прво гледати у правцу двери, да ли су отворене или затворене, као да Христос долази само кроз затворене двери. Иако критикују римокатолике a priori по сваком основу, не увиђају да на исти начин као и они морализам стављају испред онтологије, Закон изнад самог живота Цркве. Они притом уопште не познају своју веру, јер никада не би неко ко је трезвен због неке људске слабости презрео заједницу са Христом. Са људским слабостима, прво сопственим, а онда и слабостима других, на најбољи начин се боримо у Духу Светом, уједињени у Христу. А када се сучељавамо са погрешном праксом, онда проблемима не би требало да приступамо селективно, једне пренаглашавамо, а друге уопште не видимо.
    И нашој Цркви прети неко ново „старообрјадство“, јер се од слова не види смисао, не види се смисао Светих Тајни, и зашто је пресудна за сваку тајну њена веза са Св. Евхаристијом. Много је нагомиланих проблема, а њих ћемо на најбољи начин решавати ако поставимо добар почетак, а он је пре свега у испуњењу Христових речи: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа“. Пре свега потребна је обавезна катихизација, затим Крштење нових чланова погружавањем, а све то је увод у светотајински живот и подвиг, јер не постоји други начин да бисмо заиста окусили плодове новог живота у Христу.
    разговарао Ненад Јовановић
    Извор: Православи мисионар, број 334 (новембар/децембар 2013.)
  7. Волим
    ИгорМ reacted to Никола Поповић for a Странице, Данијела...   
    После предавања, изашао сам напоље и кренуо до станице да ухватим бус не бих ли стигао кући, и док сам корачао све време сам се тресао од хладноће. Дефинитивно је зима стигла, мислио сам у себи, и то не само зима, већ онај хладни талас који чини моје омиљено доба непријатним. У неком тренутку док сам био на станици, одлучио сам да не чекам превоз, већ да на часак скокнем до пекаре која се налази на главној аутобуској станици како бих купио моје омиљене питице. И даље мислим да су ту најукусније у граду. Можда ме је и мисао према питицама мало омела да не мислим на то колико је хладно. Тешио сам се помишљу да ћу их купити за који минут, а онда правац у топли стан да их са слашћу смажем. Међутим… У тренутку када сам прилазио киоску, привукла ми је пажњу она. Онако згрчена седи на леденим степеницама, пије нешто из пластичне флаше, рекао бих кока колу, и онако промрзла и згрчена гледа некуд у даљину… Погледао сам је и било ми је јако жао што је видим такву. У тренутку сам се сетио колико је заправо хладно напољу. Помислио сам у једном моменту да је њен поглед био такав као да чека некога или сам можда само желео да верујем да чека некога. Било ко да дође у овом тренутку и одведе је са овог леденог бетона, у овој ледено хладној вечери, на овој леденој станици би ми деловао као национални херој…
    Док сам све ово мислио, већ сам се нашао пред пекаром и силно се обрадовао када сам видео да имају моје омиљене питице. Док сам их куповао размишљао сам о њој. Да ли ће некуд отићи вечерас? Да ли има неког у овом одавно захладнелом граду? Да ли је неко чека?... и није ми само то пало на памет, размишљао сам како да јој однесем једну питу. Да ли ћу је увредити? Можда стварно само чека и силно се увреди што сам помислио да је гладна. Можда ми неће рећи ништа, већ ће ме у потпуности игнорисати, тако да се осетим глупо што сам уопште и покушао да јој помогнем. А можда је баш гладна, помислио сам. Па какав сам ја то хуманиста и хришћанин, ако се стидим да некоме однесем питу да једе, ма како год да одреагује, ја ћу бити културан и љубазан, јер то је моја ДУЖНОСТ као човека и грађанина. Купио сам две питице, једну слатку и једну слану, да се наједем поштено.
    Кренуо сам према њој. Ух, свашта ми је прошло кроз главу, шта ако је проститутка и ту је сада неки макро који стоји иза ћошка и само нас гледа, мислим, да ли је могуће да постоје такви макрои?! Па она седи овде на бетону и мрзне! Помишљао сам да је можда наркоманка, да није нормална, да је можда чак и насилна и покушавао да смислим унапред стратегију како да се склоним и на миру одем уколико крене да прави сцену. Него, како сам корачао, кнедла се све више пела у грло. Туга. Права, правцата туга. Пришао сам јој и питао је – јел си гладна? Подигла је главу и само благо климнула. Можда је и изговорила ,,јесам“ али ја то нисам могао да чујем. Рекох, ево узми, ово је за тебе. Осмехнула се, и још више усмерила поглед ка мени, да би ме мало боље видела. Дао сам јој питу, поздравио је и кренуо. Међутим, онда ме је нешто сломило. У мојој кеси била је још једна пита, јер сам и ја био гладан и побеснео сам у тренутку! Да ли је могуће да ја и овде делим и мерим?! Да ли је могуће да не могу да јој оставим и ту другу питу, већ морам да будем ,,рационалан“?!
    Вратио сам се. Дао јој и то парче, или шта већ. Овог пута нисам могао да издржим, питао сам је, зашто је ту. Зашто се некуд не склони са ове хладноће, види ли да је ледено хладно? Скупила је рамена у намери да ми каже да нема куда. Немам где да одем – рекла је. Поново сам помислио милион ствари – како је могуће да нема где да оде?! Да ли је могуће да данас има људи и тако младих девојака које немају куда да оду!? Да ли је могуће?! Толико пута сам срео бескућнике и просјаке и гомилу њих у Београду одавно и познајем, али никад нисам тако живо осетио ту немоћ – немати куда да одеш у зимској вечери када се напољу температура спушта испод нуле?! Да ли је ово наша истина?! Поред толико усамљених и оних којима је неко заиста потребан, она је та која вечерас нема КОМЕ да оде?! А када сам је питао имаш ли где да спаваш вечерас, да се склониш вечерас, она је само показала – не. Тада сам јој видео искре у очима, понадала се да ћу је ја можда негде одвести, негде где је топло, па нека сам најгори манијак на овом свету, бар ће бити у топлој соби…
    Јасно је, помислио сам и ја. Ко зна која се прича крије иза њене садашње слике. Ко зна кога је она можда изневерила, повредила или можда чак напустила па се сада смуца ту по леденим београдским улицама тражећи неки свој смисао у потпуном бесмислу. Међутим, одмах сам себи одговорио – шта може да буде толико страшно и толико злобно и толико језиво да то створење које седи згрчено на леденом бетону учини да би вечерас стварна казна био ледени бетон аутобуске станице?! Да ли је могуће да неко толико испашта за своје глупе поступке у животу?! Па она је само погрешила у неком тренутку – ЉУДИ!!! Како је остависмо да вечерас промрзла и згрчена седи на ладном бетону! Да ли је могуће да смо толико захладнели ми који вечерас у топлим собама спавамо, па тако више ништа не осећамо?!
    Неко ће у овом тренутку да осуди Бога, неко ће да пребаци кривицу на тешку судбину, а ја ћу и даље да размишљам… Ма шта год ми мислили, док се не нађемо баш ту, у њеној кожи, ми не можемо да знамо како је то. Не осећамо глад, јер нисмо гладни. Не осећамо ледени бетон, јер смо вечерас у топлој соби. Не осећамо немоћ и ту УСАМЉЕНОСТ коју она сада осећа, јер ми нисмо остављени од свих. Када сам се се припремао већ да кренем, питао сам је како се зове изговорила је – Данијела, драго ми је. Хитро сам се окренуо и побегао. Нисам могао више да издржим. Побегао сам у свој топли свет, у своју топло собу у машту да ја јесам неко ко разуме и помаже људима, али… ја јој нисам пружио вечерас уточиште. Нисам један од оних који спашавају и који тим чином мењају и враћају у живот сваку ћелију њеном телу које је сада промрзло. Ја нисам тај. Ја сам лицимер.
    Ја сам данас упознао Данијелу која ми је много више рекла о мени него било ко други, док сам се ја све време бавио њоме и ко је она. Срешћете и ви сигурно неку своју Данијелу. Нахраните је и напојте, то је људски.
    Извор: Поуке.орг
  8. Волим
    ИгорМ reacted to Срђан Ранђеловић for a Странице, Свети мученик Стефан Дечански краљ српски, Свети мученик Мина   
    Свети мученик Мина

    Мисирац по пореклу и војник по занимању св. Мина, као истинити хришћанин, не могаше гледати одвратно жртвоприношење идолима, те напусти и војску, и град, и људе, и све, па оде у пусту планину. Јер лакше беше св. Мини живети с дивљим зверовима него ли с људима незнабожним. Једног дана прозре св. Мина из даљине незнабожачко празновање у граду Катуанији, па се спусти у град, и пред свима објави своју веру у Христа Бога живога а изобличи идолопоклонство и незнабоштво као лаж и мрак. Кнез града тога, неки Пирос, упита Мину ко је и шта је. Одговори му светитељ: „Отаџбина ми је Мисир, име ми је Мина, био сам официр, но видећи идолопоклонство одрекох се ваших почасти. Сад дођох да пред свима објавим Христа мога као Бога истинитога, да би и Овај мене објавио као слугу Свога у царству небеском.” Чувши ово Пирос стави Мину светога на велике муке. Шибаху га, стругаху гвозденим четкама, опаљиваху свећама, и мучаху разним другим мукама, па га најзад мачем посекоше. Тело му бацише у огањ, да га не би хришћани узели, но хришћани ипак спасоше од огња неке делове. Те остатке они чесно сахранише, а доцније они бише пренети у Александрију и тамо сахрањени, и над њима црква саграђена. Пострада св. Мина око 304. год. и пресели се у царство Христово. Но би и оста велики чудотворац у обадва живота, и на земљи и на небу. Ко год је св. Мину славио и на невољи у помоћ га са вером призивао, томе је он помагао. Више пута јављао се као ратник на коњу, да помогне вернима или да казни неверне.
    Свети мученик Стефан Дечански краљ српски

    Син краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавештеног оца био ослепљен, а по наређењу лакомисленог сина био у старости удављен. При ослепљењу јавио му се св. Никола у храму на Овчем пољу, и показао му његове очи рекавши: „Стефане, не бој се, ево твојих очију на моме длану, у своје време ја ћу ти их вратити”. Пет година провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и подвигом, кротошћу и благочешћем, трпељивошћу и благодушношћу превасходио је Стефан не само све монахе у манастиру него и сав Цариград. Када се наврши 5 година јави му се опет св. Никола и рече му: „дошао сам да испуним своје обећање”. И осени слепог краља крсним знамењем, и краљ прогледа. Из благодарности Богу саградио храм Дечански, једно од ретко дивних дела византијске уметности и један од најзнаменитијих споменика негдашњег српског благочешћа. Св. краљ Стефан са св. Савом и св. кнезом Лазаром чини једну прекрасну триаду од светости, благородства и самопожртвовања, које је народ српски дао. Као мученик проживео свој земни век, и као мученик скончао 1336. год. примивши венац бесмртне славе од Сведржитеља, коме је верно послужио.
    Тропар (глас 4):
    Царство јеже на земљи добрје окормљаја страдалче и багрјаницу носја, смирено стјажал јеси мудрованије, нишчих посјешчаја и свим хљеб раздробљаја, тјемже пребожественаја Тројица царствија купно и мученичество вјенец увјезе тја.

    Стефан Урошиц Немањић
    Стефан Урошиц Немањић - српски кнез (крај XIII и XIV век), син краља Драгутина и мађарске принцезе Катарине. Умро је млад и сахрањен је као монах Стефан у манастиру Светог Ахилија у Ариљу, задужбини његовог оца. Према легенди, из гроба му је текло миро, због чега га је Српска православна црква прогласила за светитеља. Манастир Тавна на Мајевици, у Босни сматра се задужбином њега и његовог брата Владислава. Неки извори тврде да је њихова, као и њиховог оца, задужбина и манастир Папраћа.
    Свети мученик Виктор и Стефанида
    Виктор беше родом Римљанин и војник по занимању. Мучен за Христа у време цара Антонина. За време његова мучења нека млада жена Стефанида изјави, да је и она хришћанка. Виктор би посечен а Стефанида растргнута будући везана једном ногом за врх једне палме; и другом за врх друге палме.
    Свети мученик Викентије ђакон
    Из Сарагоске епархије у Шпанији. Страшно намучен за Христа Господа, и најзад испечен на гвозденој решетци. Предао дух свој Богу 304. год. Тело му почива у Риму у цркви његовог имена.
    Преподобни Теодор Студит
    Знаменити игуман Студијског манастира, велики страдалник за иконе, мудри устројитељ манастирског живота, богодухновени учитељ Православља и чудесни подвижник. Упокојио се у Цариграду 826. год. у 68. год. старости своје.
    Мучен и прогоњен свети краљ Дечански
    Муке и гоњења поднесе хришћански,
    И кад се чињаше од свију побеђен
    Он победник беше, силан, неповређен.
    Свог оца победи дугом трпљивошћу,
    А Кантакузена дубоком мудрошћу.
    Симониду јетку победи ћутањем,
    А Шишмана цара богопоуздањем.
    Од свог Силног сина он силнији беше —
    Увек су силнији они што не греше.
    Земаљска се сила свршава без сјаја,
    А небеској сили нигде нема краја.
    Стефан краљ Дечански, кротак и умилан,
    Од небеске силе он бејаше силан,
    Од Христа му беше и сила и слава,
    Од Христа му живот, престо и држава.
    То увиде Стефан, и то исповеди,
    Зато све душмане на крају победи.
    Помоли се за нас, о чудесни краље,
    Да нам Бог спасење и милост пошаље.
    РАСУЂИВАЊЕ
    Ако је икад седео на престолу земаљскога царства цар светитељ, то је био свети краљ Стефан Дечански. Грци, који су Словене иначе сматрали варварима, дивили су се красоти душе св. Стефана као једном најређем чуду тога времена. Када цар Кантакузен посла к Милутину неким државним послом игумана манастира Пантократорова, између осталога упита краљ Милутин и о своме сину Стефану. „Питаш ме, краљу, о другом Јову? рече му игуман, буди уверен, да његова убогост стоји више твоје краљевске величине”. Цар грчки најпре је поступао са слепим Стефаном врло сурово: прво га затвори у једно оделење дворца, и забранио свакоме приступ к њему; а по том га предао у манастир Пантократор с тим, да би тамо под тешким подвигом монашким ослабио и пропао. Но блаженог Стефана Бог је чувао, и он је подносио подвиге поста и молитве као најбољи монах. О мудрости његовој почело се говорити по целом Цариграду. И цар га је почео уважавати и чешће од њега савете тражити. Тако на пример св. Стефан је допринео да се сруши чувена јерес Варламова, против које се борио св. Григорије Палама (види Синаксар II недеље часног поста). Варлам се у то време налазио у Цариграду, и вештом сплетком био је задобио за своје мишљење многе великаше у цркви и на двору. У недоумици цар призва Стефана и упита шта да ради са Варламом? Мудри Стефан му одговори речима Псалмиста: омрзох, Господе, оне који тебе мрзе! И још рече: „Опасне људе треба изгонити из друштва”. Чувши ово цар Кантакузен одмах протера Варлама с бешчешћем из престонице.
    СОЗЕРЦАЊЕ
    Да созерцавам чудесну моћ исцелења у апостола Павла (Дела Ап. 28) и то:
    1. како Павле помоли се и метну руке на оца Поплијева, и исцели га од срдобоље;
    2. како и многе друге у том месту тако исцели.
    БЕСЕДА
    о Творцу новог човека
    Да оба сазида собом у једног новог
    човека творећи мир (Еф. 2, 15)
    Дошавши на земљу човекољубиви Господ дошао је свима људима а не само некима. Јевреји су очекивали Месију, Он је дошао као Месија. Незнабошци су очекивали Искупитеља, Он је дошао као Искупитељ. Он је дошао с подједнаком љубављу и Јеврејима и незнабошцима. Трећега није никога ни било на земљи осим Јевреја и незнабожаца. Јевреји су једини у свету веровали у једнога Бога; незнабошци су се клањали идолима. Но и Јевреји су били помрачили веру своју безакоњима својим, те нису знали ништа. И тако по незнању били су се изједначили и Јевреји и незнабошци. А по готову и по греховном проклетству, које је од Адама бременило црну земљу. Као што стари Адам није припадао само Јеврејима него и незнабошцима, јер су и једни и други произашли из њега, тако ни Нови Адам није припадао само једнима од њих него обојима, јер је спасао обоје. Господ Исус није се могао приволети ни царству Јеврејском, тј. царству празног законског формализма, нити пак царству Јелинском (односно незнабожачком уопште), тј. царству натуралистичких басни и демонских бајања и врачања. Но Он је узео оба болесника, и оба исцелио. Оба је исцелио и сазидао у новог човека. А то је Црква Божја. Тако је Господ упразнио и одбацио и Јеврејство и Јелинство, и саздао Цркву Своју свету.
    О Господе Исусе, свеблаги и свемудри, све је добро и све је мудро изнад речи што си учинио. Теби слава и хвала вавек. Амин.
  9. Волим
    ИгорМ gave a reaction for a Странице, Свети Козма и Дамјан - Врачеви   
    И Бог јој поможе, те синови њени израстоше као две слатке воћке, и као два светилника света. Беху научени лекарској вештини, и бесплатно помагаху болесним не толико лекаријама колико именом Господа Исуса Христа. И беху прозвати безмездним врачима, тј. Бесплатним лекарима, јер бесплатно лечише и тако испунише Христову заповест: бадава примисте, бадава дајите (Мат. 10, 8). Толико беху опрезни у бесплатном лечењу људи, да се Козма истински наљути на брата свог Дамјана, што овај узе три јајца од неке жене Паладије, и нареди Козма, да после смрти његове не сахране га до брата му Дамјана. У ствари Дамјан свети не узе та три јајца као награду за то што он исцели болесну Паладију, него што га ова закле Пресветом Тројицом, да узме та три јајца. Ипак по смрти њиховој, у месту Фереману, беху заједно сахрањени сходно откровењу Божјем. Беху ова браћа света чудотворци велики и за живота и после смрти. Некоме тежаку при спавању увуче се змија кроз уста у стомак, и имаше бедни човек у највећим мукама издахнути, да у последњем часу не призва у помоћ св. Козму и Дамјана. И тако прослави Господ за увек чудотворством оне који Њега прославише на земљи вером, чистотом и милошћу.
    Тропар (глас 8):
    Свети бесребреници и чудотворци, Козмо и Дамјане, исцелите немоћи наше, бесплатно сте добили дар исцељења, бесплатно нам га и дарујте.
    Свети мученик Ерминигелд царевић
    Син цара Готског Лувигелда, који се држаше Аријеве јереси. Но Ерминигелд не одступи од Православља поред свих ласки и претњи свога суровог оца јеретика. Отац га баци у тамницу, и на Ускрс рано посла неког епископа јеретика, да га причести. Али угодник Божји не хте примити причешће из руку јеретика, о чему овај извести цара. Цар се наљути и нареди, те Ерминигелду џелати одсекоше чесну главу, 586. год. Доцније се Лувигелд покаја, што уби сина, одрече се јереси и врати у Православље.
    Преподобни мученик Јаков са ученицима Јаковом и Дионисијем

    Рођен у епархији Костурској од родитеља Мартина и Параскеве. Радећи с овцама Јаков се обогати, и тиме изазове завист свога брата, који га оклевета код Турака као да је нашао неко благо у земљи. Јаков побегне у Цариград, где се опет врло разбогати. Једном би Јаков гост код неког турског бега. Турци јеђаху месо, а Јаков посташе. Тада рече онај бег: „велика је ваша вера хришћанска!” И исприча, како је његова жена била умоболна, и како ју је он, после свих лекара и лечења, одвео патријарху да јој чита молитву. Чим је патријарх отворио књигу да чита сину нека небеска светлост по храму. По свршетку молитве жена његова оздрави. Чувши Јаков Турчина како хвали веру хришћанску, раздаде све своје имање и оде у Св. Гору, где се замонаши у манастиру Иверу. Подвизавао се у Св. Гори, а пострадао за веру од Турака у Једрену 1. нов. 1520. год. Мошти његове чудотворне као и његових ученика почивају у ман. св. Анастасије у Галачисту близу Солуна.
  10. Волим
    ИгорМ gave a reaction for a Странице, Свети великомученик Димитрије – Митровдан   
    Разјарени цар баци га у тамницу, а Димитрије, знајући шта га чека, уручи све своје имање своме верном послушнику Лупу да разда сиротињи. У тамници му се јави ангел Божји и рече му: Мир ти, страдалче Христов, мужај се и крепи се!" После неколико дана посла цар војнике у тамницу да убију Димитрија, и ови га на молитви избодоше копљем. Тело његово узеше тајно хришћани и сахранише чесно. Из тела страдалца Христова потече целебно миро, којим се многи болесници излечише. Над моштима његовим ускоро би подигнута мала црква.



    http://www.svetigora.com/audio/download/4495/Mitrovdan.mp3

    Кад илирски војвода Лонтије, болестан од неизлечиве болести, притече моштима с молитвом и потпуно се исцели, подигне он из благодарности много већу цркву наместо старе. Када цар Јустинијан хтеде пренети мошти светитељеве из Солуна у Цариград, искочише пламене искре од гроба и чу се глас: "Станите и не дирајте!" Тако мошти св. Димитрија осташе заувек у Солуну. Као заштитник Солуна св. Димитрије се много пута јављао и спасао град од велике беде.
    Житије Светог великомученика Димитрија
    У време када су јата хришћанских душа, убељених мученичком крвљу, свакодневно узлетала у вечна обиталишта Царства небескога, војвода солунски и његова благочестива супруга беху тајни хришћани. Богољубљем и човекољубљем задојише и свога сина јединца, Димитрија. По њиховом упокојењу, мудрог, храброг, лепог и богатог младог Димитрија цар Максимијан постави за царског намесника васцеле солунске области, посебно му наредивши да у том делу царства побије све хришћане.
    Беше то доба многобожачких царева и прогона Цркве Христове. Пријатељ цара Максимијана, цар Диоклецијан, 303. године наредио је рушење цркава и спаљивање светих књига, лишавање хришћана грађанских права, службе, части, заштите закона, а ослобођени робови губили би слободу уколико би и даље исповедали Господа Христа. Другим царским указом вргнути су у тамницу не само верници већ и свештенослужитељи, а трећим су хришћани подвргавани најстрашнијим мучењима уколико би одбили да принесу жртве идолима. Но видећи да је свака кап мученичке крви благословено семе за хиљаде нових хришћана, цар Диоклецијан нареди да отпочне велико или опште гоњење хришћана по читавом царству. Тај страшни погром започе спаљивањем двадесет хиљада хришћана у граду Никомидији, и то на први дан Васкрса.
    Али благочестиви Димитрије испред царских постави Божје заповести. Љубио је Гос п ода Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мишљу својом, и свом снагом својом, а ближ њ ега свога као самога себе. Желећи да испуни пре свега ове две највеће Божје заповести, млади Димитрије, одмах по повратку из царске престонице, поче не само јавно исповедати Господа нашега него и народ свој одвраћати од многобожачких заблуда, водећи га тако од погибли ка спасењу. Љубављу посејана реч Божја пала је на плодно тле, па се народ солунске области поче у веома великом броју крштавати. Знао је млади Димитрије да га због тога чека сурова казна, али заиста није жалио да душу своју положи за ближњега.
    У беседи на дан светог великомученика Димитрија 1996. године, наш преосвећени владика Иринеј вели: „ То је светитељ који је својим животом запечатио своју верност Богу, а то значи - своју љубав према Њему и према Цркви Његовој, ближњима својима. То што је био војник по занимању, њему за живота није било препрека да буде испуњен духом љубави. Али њему, исто тако, никаква овоземаљска слава - или привид овоземаљске каријере, успеха и благостања - није помрачио духовни вид: испред својих духовних очију он никада није изгубио гледање славе Божје и лепоте Царства Божјег. Зато је радије изабрао да страда са Господом Христом, да би вечно живео са Њим и за Њега, неголи да се Христа одрекне ради сенки и привида, несталнијих од траве у пољу и од цвета који увене под жарким зрацима сунца. "
    Млади Димитрије нити је срцем и душом могао нити је желео да се одрекне Творца и Спаситеља свога. Могао је без свега осим без Господа и био је спреман да, ако устреба, остане и без овоземнога живота - само не без Животодавца.
    Таква пламена љубав у доба безбожних царева плаћала се крвљу. Зато, очекујући страдање, свети Димитрије све своје огромно богатство и имање предаде верном слузи Лупу, замоливши га да то што пре раздели сиромашнима, док се он сам припремао да дочека цара Максимијана. Јер, при повратку са једног од својих многобројних ратних похода, цар науми да сврати у Солун и да провери да ли је његов намесник Димитрије заиста хришћанин. Димитрије дочека цара са свим дужним почастима. Али истовремено овај благочестиви младић не само да потврди цареве сумње него, храброшћу Христовог војника, покуша да и самог цара уразуми, знајући да смо сви чеда Божја и да Господ наш не жели да ико п огине већ да сви дођу у п ознање ис т ине .
    Но, заслепљен властољубљем и многим другим демонским пороцима, цар нареди да светитеља вргну у тамницу док не смисли казну достојну његовог високог положаја. Јер, он у својој гордости мишљаше да може уплашити војника Цара Небеског, и не слутећи да љубав изгони сваки с т рах .
    Таква богодана љубав беше дарована не само младом Димитрију него и осталим хришћанима. Међу њима беше и младић по имену Нестор, који је веома поштовао и волео свог духовног учитеља, светог Димитрија.
    Чуо је млади Нестор како се цар Максимијан бездушно забавља усред хришћанског Солуна. Он са својих крвавих похода доведе неког огромног мегданџију, варварина Лија, који је забављао цара тако што је насилно доведене хришћане бацао са позорнице на многобројне оштрице копаља. Зато Нестор похита у тамницу, молећи благослов светог Димитрија да изиђе на мегдан Лију и тако спречи даља злостављања своје браће у Христу. Светитељ благослови његов подвиг, упозоривши га да ће и сам пострадати. Али Нестор се ни најмање не уплаши него изиђе на мегдан горостасу Лију и, уз помоћ Божју, збаци га са позорнице на она иста копља на којима се проли крв хришћанска. Цар се страшно разгневи, па нареди да одмах погубе Нестора.
    Дознавши да је Нестор изишао на мегдан уз благослов светог Димитрија, цар Максимијан нареди да и Божјег угодника одмах избоду копљима. У освит двадесет и шестог октобра по старом, односно осмог новембра по новом календару, године 306, царски војници похиташе у тамницу. Тамо затекоше светитеља на молитви и избодоше га копљима. Тако се свети Димитрије пресели у вечне небеске дворе. Тело пак његово хришћани тајно узеше и сахранише како то пред Господом доликује.
    Да у Бога нашег нема мртвих него да су сви живи, посведочи и свети Димитрије, и то одмах после пресељења у Царство небеско. Наиме, у тамници је при погубљењу светог Димитрија био и његов верни слуга Луп. Он узе ризу и прстен свога господара, обагрене његовом светом крвљу, и понесе их са собом, топло се молећи светитељу да својим светим молитвама помогне и њему и свима ближњима. И догоди се чудо - сви болесници који се дотакоше ових светиња и са непоколебивом вером и надом у Бога молитвено се обратише светом Димитрију да им буде молитвеник и заступник пред Господом, милосрђем Божјим беху исцељени. Дознавши за то, цар Максимијан нареди да и Лупа погубе.
    Али ускоро после страдања светог великомученика Димитрија, цар Галерије укинуо је Диоклецијанове указе и подарио хришћанима слободу вероисповедања. До тада скривене под земљом у катакомбама, многе цркве заблисташе пред очима и у срцима верних. Тако и житељи Солуна саградише црквицу над гробом светог великомученика Димитрија. Ту је угодник Божји, благодаћу Христовом, свакодневно чудотворио. Колико се стварно збило чудесних исцељења у овом светом храму, само је драгом Богу знано, а понека од њих су, по Промислу Божјем, а на поуку будућим нараштајима, и забележена. Поменућемо само нека од њих.
    Велможа један из старе Илирије, а по имену Леонтије, беше неизлечиво болестан. Видећи да му људи не могу помоћи, он се ослони на Божју свемоћ. Чуо је и он за чудесна исцељења у храму великог светитеља Божјег Димитрија Солунског, па крену на далек пут. Сам није могао да иде, те га унеше у цркву светог Димитрија. Вера његова беше заиста непоколебива: тек што молитвено завапи Господу и Његовом угоднику, Леонтије устаде. Беше потпуно здрав. Заблагодаривши Богу и светитељу, исцељени виде да је црква мала, а болесних много. Зато науми да на том истом месту сазида велику и прелепу цркву.
    Уз благослов надлежног архијереја, порушише стару цркву и почеше копати темеље за нову. Тада обретоше мошти светитељеве потпуно целе, нетрулежне. Изгледао је као да је тек пре неколико часака уснуо сном праведника. И још потече целебно миро од којег сав Солун замириса. Тако Господ прослави и тело Свога угодника.
    Говорећи о слави овог Божјег великомученика, владика Иринеј, епископ бачки, рекао је у манастиру Ковиљу 1998. године, у беседи на празник светог Димитрија: „ Њега црквени песник назива овенчаним међу мученицима. Венац или круна значи, наиме, првенство, посебну почаст, изузетан ранг међу људима који су и иначе заслужни или важни. Тако се, ето, и међу светима - а сви они сијају светлошћу незалазном у Царству светлости Христове - свети Димитрије назива оним који носи венац, оним који је један од првих и најдивнијих међу светим мученицима. "
    Сви се веома обрадоваше таквој слави овог Христовог војника, па свете мошти положише у ковчег од злата и сребра, украшен драгим камењем, и унеше га у нови, велелепни храм, који посветише светом великомученику Димитрију Мироточивом.
    Љубав светог Димитрија према његовим земним суграђанима и граду Солуну настави се и по његовом пресељењу у Царство небеско. Зато светитељ никоме, за свих ових скоро седамнаест векова, не дозволи да ма и најмањи део његових светих моштију однесе из Солуна.
    Сам благочестиви цар Јустинијан зажелео је да у новосаграђену цркву Свете Софије, Премудрости Божје, коју сазида у Цариграду, положи део моштију великомученика солунског Димитрија. Стигавши у Солун, његови изасланици -иначе, како је остало у историји записано, веома побожни и честити људи - приђоше ћивоту у којем почиваху мошти светитељеве, молећи се самом великомученику да им допусти да део његових светих моштију узму и пренесу у царску престоницу. Као одговор, из ковчега сукну огањ, засипајући их варницама. Сам светитељ им запрети да не дирају његове мошти.
    Прва пак опомена беше она коју је доживео сам Леонтије. По завршетку велелепног храма светог Димитрија у Солуну, он купи многе њиве и винограде и дарива их цркви, а потом се припреми за повратак у Илирију. Желео је да у свом завичају такође сазида цркву светом великомученику и да у њу положи део чесних моштију, али му се јави сам свети Димитрије и запрети му да се моштију не дотиче. Тада Леонтије узе само плаштаницу, обагрену мучениковом крвљу, положи је у златан ковчег и крену на пут. Да га штити својим молитвеним заступништвом пред Господом, показа му светитељ на чудесан начин.
    Наиме, док су пловили, подиже се велика бура. И кад је изгледало да нема помоћи, свети се јави Леонтију, охрабри га и спасе и њега и његове сапутнике од страшних таласа. Пристигавши у Илирију, Леонтије и ту сагради велелепну цркву у част светог великомученика Димитрија.
    Не само многе цркве него и многа места носе име овог угодника Божјег. У нашем крајевима то су, пре свега, некада знаменити Сирмијум, данашња Митровица у Срему, као и истоимени град на Косову. Осим тога, многе српске породице га славе као своје крсно име.
    Ипак, име светог великомученика Димитрија највише се везује за родни Солун, град његовог мученичког подвига. То је молитвено стециште хришћана који кроз векове хрле са свих страна да се поклоне светим чудотворним моштима. А сам великомученик Димитрије Солунски брине о своме граду. Много је таквих примера забележених кроз векове.
    Тако је остао упамћен велики пожар у цркви светог великомученика у којем је веома оштећен сребрни свод над моштима Божјег угодника. Истовремено, сребрни трон остаде нетакнут. Тадашњи архиепископ Јевсевије науми да трон претопи и од њега начини свод над моштима светог, али за свој наум ником не каза. Благодаћу Јединог Срцезналца, свети Димитрије се јави неком презвитеру његове цркве и рече му да каже архиепископу да одустане од своје намере. Али како архиепископ Јевсевије не поверова овом виђењу, то од светитеља стигоше не једно него три упозорења, уз обећање да ће се он сам побринути и за свод као што се и иначе брине о самом храму. И заиста, баш тада дође у цркву један благочестиви и богати Солуњанин, по имену Мина, доневши на дар много сребра. Он исприча како га је свети Димитрије неколико пута спасао од великих опасности, па и од саме смрти, и да је већ одавно желео да дарује цркву. Али од раног јутра неки унутарњи глас га је опомињао да то учини одмах. Уз то Мина изрази жељу да од тог сребра буде сачињен свод над моштима његовог молитвеног заступника, светог Димитрија. Само наизглед случајно, тих дана многи Солуњани донеше на дар цркви светог Димитрија не неке друге дарове него баш сребро, и то у толикој количини да свод веома брзо би обновљен.
    С љубављу су Солуњани и многобројни поклоници украшавали храм светог великомученика. Лепотом и чудотворењем издваја се на платну вежена икона светог Димитрија, рад двеју девојака из околине Солуна. Њих заробише варвари, па их одведоше своме кнезу, а он, безбожник, дознавши за њихов изузетни дар, нареди им да извезу лик светог Димитрија. Намера му беше да се наруга лику светога. Али воља Божја беше другачија, па њихов вез постаде не на поругу него на славу Божју.
    Покушале су девојке да убеде незнабожнога кнеза да се не треба ругати Божјим угодницима, али све беше узалуд. Под претњом смртне казне, оне, уз сузе и молитве, извезоше прелепи лик светог Димитрија. Господ услиши њихову молитву, те их сам свети Димитрије, уочи свога празника, уплакане и уснуле, силом Божјом чудесно пренесе у свој храм у Солуну. У току је било свеноћно бденије, па је црква била препуна верних. Први болесници који се тада дотакоше иконе беху, благодаћу Божјом, а на молитве светог Димитрија, исцељени. Чудотворења се наставише кроз векове.
    Житељи Солуна и данас, као и кроз сва минула столећа, знају и осећају да свети Димитрије Мироточиви чува свој и њихов град. Много је освајача хитало ка великом и лепом Солуну, али мач светог Димитрија Солунског одбијао их је од његовог родног града. Као да угодник Божји вековима поручује како је моћ земних царева пролазна и ништавна, а само свемоћ Цара Небескога вечна и величанствена.
    Крајем шестог века, у време цара Маврикија, завлада Солуном куга. Последице беху заиста страшне. Овом злу још једно се дометну: Авари затражише од Византије велики данак. Када цар то одби, крену огромна војска освајача; стари списи веле да је било око стотину хиљада војника који кренуше ка богатом трговачком граду Солуну. Знајући како је одбрана Солуна након куге преслаба, цар Маврикије посла војну помоћ. Али историја још једном потврди богонадахнуте речи да је узалуд град чувати уколико га Господ не сачува. И сам свети Димитрије упозори архиепископа Јевсевија на предстојећу опасност, но Солуњани мишљаху како непријатељска војска неће тако брзо пристићи. У одговор на такву самоувереност, непријатељска војска се изненада појави под градским бедемима и могла је несметано ући у Солун да не би молитава светог великомученика. На његове молитве непријатељска војска изгуби оријентацију и сву ноћ проведе испред зидина једног манастира надомак Солуна. Од манастирских зидина мислили су да су бедеми самога града. Видећи у освит зоре да су се преварили, освајачи још силовитије кренуше ка самом граду. И док су Солуњани беспомоћно гледали, непријатељски војници кренуше уз бедеме. Пропаст је била на помолу. Тада се на градском бедему појави сам свети Димитрије, па, благодаћу Божјом, порази првог непријатељског војника који се попе на бедем. Падајући, овај повуче за собом и остале.
    Видећи то, Солуњани похиташе на молитву у цркву светог Димитрија. Тамо један благочестиви Солуњанин, по имену Илустрије, виде разговор светог Димитрија са самим анђелима. Када му саопштише да је воља Божја да град буде предат у непријатељске руке, свети клече на молитву Богу, просећи са сузама избављење од безбожника. Јер, његови суграђани, истина, сагрешише, али ипак не одступише од Господа. Велика је пред Богом молитва Његових светих, а милост Господња безмерна. Видећи да свети љуби ближње своје као себе самога, Господ благослови да Његова небеска војска анђела похита у помоћ светом Димитрију. И још Господ отвори очи освајачима да виде ово мноштво војника. Зато се Солуњани веома изненадише када непријатељски војници у седми дан опсаде без икаквог видљивог разлога у паничном страху побегоше. Због грехова њихових не удостоји Господ Солуњане да виде ангелску војску, али им на поуку предаде у руке неколико заробљеника који им испричаше разлог свога изненадног бежања. Када заробљеници детаљно описаше војсковођу те непребројне војске, тада житељи Солуна појмише да то беше сам свети Димитрије са ангелима Божјим.
    Али у вишедневној опсади непријатељ је много тога порушио и похарао. Тако град остаде без хране. Житнице беху потпуно празне, па људи почеше умирати од глади. Те, 547. године, морем је пловило много лађа препуних пшенице. Али због куге и ратних недаћа ниједна не крену ка Солуну. Тада свети Димитрије, силом Божјом, упути трговце ка своме граду, спасивши тако своје суграђане и од глади.
    Чуда за неверне и маловерне, а збиља за верне, догађају се непрекидно у цркви светог великомученика Димитрија Мироточивога, где и данас угодник Божји почива нетрулежно. По речима нашег преосвећеног владике Иринеја, „ тамо је стециште молитава и молитвених уздаха свих православних којима је потребна милост Божја и помоћ и који призивају молитве светога угодника Божјег Димитрија Мироточивога да буде њихов молитвеник и заступник пред Богом. "
    Нека би дао сведобри Господ да се, молитвама светог великомученика Димитрија, и наш народ спасе од маловерја и агарјанског зла.
    Свети великомучениче Димитрије, моли Бога за нас грешне!
  11. Волим
    ИгорМ reacted to Архимандрит Сава Јањић for a Странице, Пажња је у молитви најважнија ствар, али не само у молитви него и у целом нашем хришћанском животу   
    Заправо целокупна православна духовност заснована је на пажњи, на трезвеумљу (σωφροσύνη). Наша мисао је облик енергије и наука је показала да у зависности од наших мисли, да ли имамо позитивне или лоше мисли, природа око нас реагује. Расејане мисли су као светлост која није фокусирана и која не може далеко да оде. Молитва у расејаности је више празнословље јер таква молитва није у стању да нас повеже са Богом и ближњима. Молитва која је заснована на пажњи, на трезвеумљу облик је фокусиране енергије која и те како делује на свет око нас и духовно нас повезује са Господом. Господ зна наше потребе и наше жеље јер је Он познаје срце човека и пре него што му упутимо молитву. Али да би нам помогао Он тражи и нашу слободну вољу. А та наша слободна воља се највише изражава управо нашом молитвом и то моливом која бива у пуној пажњи и сабраности ума и срца. Проблем огреховљеног човека јесте дезинтеграција наших природних сила и отуђеност од Бога. Наше природне силе не делују сабрано и хармонично и зато се дешава да једно желимо, а друго радимо, молимо се Богу за једно, а бива нам друго јер наша молитва не долази из сабраности, већ из расејаности.
    Православна традиција молитве је зато највише усмерена како да се научимо сабраној молитви, молитви у којој осећања потискујемо и концентришемо се на саме речи молитве, закључавајући ум свој у речи молитве. За то је најбоља Исусова молитва јер најлакше можемо да се саберемо на њене речи, а с друге стране само име Спаситеља има чудесну моћ и снагу. Врло често, почетници се препуштају "распричаним" молитвама са много жеља и осећања мислећи да је молитва у емоцијама. Наравно, учлешће срца као централног духовног органа је од суштинске важности, али од страсти неочишћено срце извор је многих острашћених осећања која гуше молитву и зато духовни учитељи саветују да се такве молитве и осећања потискују и да се вежбамо у концентрисаном читању, изговарању речи молитве, покушавајући да не дозволимо да нас освоји маштање и лутање ума јер тада молитва престаје. Машта која произилази из несабраног и огреховљеног ума простор је у коме нарочито делују зли духови јер маштом отварамо врата нашег ума и срца мислима и осећањима који не долазе од нас самих. Посебно бих предложио да прочитате савете Св. Игнатија Брјанчанинова о молитви, али и многих других учитеља молитве.
    У почетку наша молитва треба да буде полугласна (наравно ако смо сами) јер слушањем речи, звука и покретима наших уста и усана везујемо пажњу на речи молитве. Тек након упорног вежбања бићемо у могућности да сачувамо пажњу и приликом читања молитава у себи. На крају, када хришћанин овлада умећем молитве речи нису ни важне јер оне су само помоћно средство. Молитва је природни говор срца и ума са Богом и своди се у свом најсавршенијем виду на интензивно продуховљено осећање сталног Божијег присуства, на сваком месту и у свако време. Молитва је логосни језик будућег века, језик чистих мисли неоптерећених сликама и представама ума. Врхунац молитве је чист ум или како оци кажу сједињење ума и срца. Таква молитва отвара сва врата и онај ко је задобије долази до познања да су сва материјална блага овог света безвредна према таквом богатству.
    Наравно, молитва произилази из нашег евхаристијског живота и једино у здравом евхаристијском односу према свету можемо да задобијемо исправну молитву. У противном, без јединства са Црквом молитва се своди на чисто људску способност која постоји у разним религијама и философским системима.[/size]
    Ова тема је јако обимна и много би се могло говорити о њој. И сам сам почетник у молитви тако да сам сигуран да ћете много више моћи да сазнате читајући дела великих делатника молитве.
    .
    Архимандрит Сава Јањић
    Линк ка теми
  12. Волим
    ИгорМ gave a reaction for a Странице, Житије светог апостола и еванђелисте Луке   
    Јер Лука, гледајући Спаситеља лицем у лице и слушајући Његову божанску науку, испуни се божанске мудрости и божанског знања, које му не дадоше ни јелинске ни египатске школе: он познаде истинитог Бога, верова у Њега, и би увршћен у Седамдесет апостола, и послат на проповед. О томе он сам говори у Еванђељу свом: Изабра Господ и других Седамдесеторицу, и посла их по два и два пред лицем својим у сваки град и место куда шћаше сам доћи (Лк. 10, 1). И свети Лука, наоружан од Господа силом и влашћу да проповеда Еванђеље и чини чудеса, хођаше "пред лицем" Господа Исуса Христа, светом проповеђу припремајући пут Господу и убеђујући људе да је на свет дошао очекивани Месија.
    У последње дане земаљског живота Спаситељевог, када Божански Пастир би ударен и овце се Његове од страха разбегоше, свети Лука се налажаше у Јерусалиму, тугујући и плачући за Господом својим, који благоволи добровољно пострадати за спасење наше. Али се његова жалост убрзо окрену на радост: јер васкрсли Господ, у сами дан Васкрсења Свог јави се њему када је с Клеопом ишао у Емаус, и вечном радошћу испуни срце његово, о чему он сам подробно говори у Еванђељу свом (Лк. 24, 13-35).
    По силаску Светога Духа на апостоле, свети Лука остаде неко време са осталим апостолима у Јерусалиму, па крену у Антиохију, где је већ било доста хришћана. На том путу он се задржа у Севастији, проповедајући Еванђеље спасења. У Севастији су почивале нетљене мошти светога Јована Претече.
    Полазећи из Севастије, свети Лука је хтео да те свете мошти узме и пренесе у Антиохију, али тамошњи хришћани не дозволише да остану без тако драгоцене светиње. Они допустише, те свети Лука узе десну руку светога Крститеља, под коју је Господ при крштењу Свом од Јована преклонио Своју Божанску Главу. Са тако скупоценим благом свети Лука стиже у свој завичај, на велику радост антиохијских хришћана. Из Антиохије свети Лука отпутова тек када постаде сарадник и сапутник светог апостола Павла. То се догодило у време Другог путовања светога Павла. Тада свети Лука отпутова са апостолом Павлом у Грчку на проповед Еванђеља. Свети Павле остави светога Луку у Македонском граду Филиби, да ту утврди и уреди Цркву. Од тога времена свети Лука остаде неколико година у Македонији (Д. Ап. 20, 6), проповедајући и ширећи хришћанство.
    Када свети Павле при крају свог Трећег апостолског путовања поново посети Филибу, он посла светог Луку у Коринт ради скупљања милостиње за сиромашне хришћане у Палестини. Скупивши милостињу свети Лука са светим апостолом крену у Палестину, посећујући успут Цркве, које су се налазиле на острвима Архипелага, на обалама Мале Азије, у Финикији и Јудеји. А када апостол Павле би стављен под стражу у Палестинском граду Кесарији, свети Лука остаде поред њега. Не напусти он апостола Павла ни онда, када овај би упућен у Рим, на суд ћесару. Он је заједно са апостолом Павлом подносио све тешкоће путовања по мору, подвргавајући се великим опасностима (ср. Д. А. 27 и 28 глава).
    Дошавши у Рим, свети Лука се такође налазио поред апостола Павла, и заједно са Марком, Аристархом и неким другим сапутницима великог апостола народа, проповедао Христа у тој престоници старога свега. У Риму је свети Лука написао своје Еванђеље и Дела Светих Апостола. У Еванђељу он описује живот и рад Господа Исуса Христа не само на основу онога што је сам видео и чуо, него имајући у виду све оно што предаше "први очевидци и слуге речи". (Лк. 1, 2). У овом светом послу светог Луку руковођаше свети апостол Павле, и затим одобри свето Еванђеље написано светим Луком. Исто тако и Дела Светих Апостола свети Лука је, како каже црквено предање, написао по налогу светог апостола Павла.
    После двогодишњег затвора у узама римским, свети апостол Павле би пуштен на слободу, и оставивши Рим он посети неке Цркве које је био основао раније. На овоме путу свети Лука га је пратио. Не прође много времена а цар Нерон подиже у Риму жестоко гоњење хришћана. У то време апостол Павле по други пут допутова у Рим, да би својом речју и примером ободрио и подржао гоњену Цркву. Но незнабошци га ухватише и у окове бацише. Свети Лука и у ово тешко време налажаше се неодступно поред свог учитеља. Свети апостол Павле пише о себи као о жртви која је већ на жртвенику. Ја већ постајем жртва, пише у то време свети апостол своме ученику Тимотеју, и време мога одласка наста. Постарај се да дођеш брзо к мени; јер ме Димас остави, омилевши му садашњи свет, и отиде у Солун; Крискент у Галатију, Тит у Далмацију; Лука је сам код мене (2 Тм. 4,6.10).
    Врло је вероватно да је свети Лука био очевидац и мученичке кончине светог апостола Павла у Риму. После мученичке кончине апостола Павла свети Лука је проповедао Господа Христа у Италији, Далмацији, Галији, а нарочито у Македонији, у којој се и раније трудио неколико година. Поред тога благовестио је Господа Христа у Ахаји.
    У старости својој свети Лука отпутова у Египат ради проповеди Еванђеља. Тамо он благовестећи Христа претрпе многе муке и изврши многе подвиге. И удаљену Тиваиду он просвети вечном светлошћу Христова Еванђеља. У граду Александрији он рукоположи за епископа Авилија на место Аниана, рукоположеног светим еванђелистом Марком. Вративши се у Грчку, свети Лука устроји Цркве нарочито у Беотији, рукоположи свештенике и ђаконе, исцели болесне телом и душом.
    Светом Луки беше осамдесет четири година, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (= Теби) Беотијској. Чесно тело његово би погребено у Тиви, главном граду Беотије, где од њега биваху многа чудеса. Ту су се ове свете чудотворне мошти налазиле до друге половине четвртога века, када бише пренесене у Цариград, у време цара Констанција, сина Константиновог.
    У четвртом веку нарочито се прочу место где су почивале чесне мошти светога Луке, због исцељивања која су се збивала од њих. Особито исцељивање од болести очију. Сазнавши о томе цар Констанције посла управитеља Египта Артемија да мошти светога Луке пренесе у престоницу, што и би учињено веома свечано. У време преношења ових светих моштију од обале морске у свети храм, догоди се овакво чудо. Неки евнух Анатолије, на служби у царском двору, беше дуго болестан од неизлечиве болести. Он много новаца утроши на лекаре, али исцељења не доби. А када чу да се у град уносе свете мошти светога Луке, он се од свег срца стаде молити светом апостолу и евангелисту за исцељење. Једва уставши са постеље он нареди да га воде у сусрет ковчегу са моштима светога Луке. А када га доведоше до ковчега, он се поклони светим моштима и с вером се дотаче кивота, и тог часа доби потпуно исцељење и постаде савршено здрав. И одмах сам подметну своја рамена испод ковчега са светим моштима, те га са осталим људима носаше, и унесоше у храм светих Апостола, где мошти светога Луке бише положене под светим престолом, поред моштију светих апостола: Андреја и Тимотеја.
    Стари црквени писци казују, да је свети Лука, одазивајући се побожној жељи ондашњих хришћана, први живописао икону Пресвете Богородице са Богомладенцем Господом Исусом на њеним рукама, и то не једну него три, и донео их на увид Богоматери. Разгледавши их, она је рекла: Благодат Рођеног од мене, и моја, нека буду са овим иконама.
    Свети Лука је исто тако живописао на даскама и иконе светих првоврховних апостола Петра и Павла. И тако свети апостол и еванђелист Лука постави почетак дивном и богоугодном делу - живописању светих икона, у славу Божију, Богоматере и свих Светих, а на благољепије светих цркава, и на спасење верних који побожно почитују свете иконе. Амин.
    Текст преузет из књиге: Преподобни Јустин Ћелијски, "ЖИТИЈА СВЕТИХ"

    Тропар Луки, глас 3.



    Свети Апостоле и Јеванђелисто Лука, моли Милостивога Бога, да опроштај грехова подари душама нашим.



    Тропар Луки други, глас 5.



    Похвалимо свештеним песмама, светог Апостола, свеславног Луку, као проповедника Дела Апостолских и сјајног писца Јеванђеља Христовог, неописане истине Христове Цркве, и као истинитог лекара људских немоћи, природних болести и исцелитеља душевних мука, који се непрестано моли за душе наше.



    Кондак Луки, глас 2.



    Похвалимо као истинског проповедника побожности и говорника неизречених тајни, звезду Цркве, Луку божанскога: Јер Господ Христос који једини зна тајне срца, изабрао га је са мудрим Павлом, да буду учитељи народа.



    http://www.youtube.com/watch?v=nkQHeZhbdCY

  13. Волим
    ИгорМ reacted to Дејан for a Странице, Више мислити и мање говорити   
    Премудри Соломон у једној од својих прича, рекао је: “У многим речима не бива без греха” (Приче, 10, 19). Овде је ствар не само у томе што неконтролисани језик обавезно допушта грешке и лапсусе, већ још и у другом – брбљање је рађање гордости и незнања. Горд човек је умно ограничен. За њега се сва мудрост света налази затворена у његовој лобањи, па он сматра својим дугом да обради и усрећи људе у окружењу богатим даровима, разуме се, не златним, већ речима. Горд човек не схвата да се иза граница његовог малог и хвалисавог разума простире непрегледна област невидљивог и непознатог, као што је иза обале острвцета – океанска пучина. Висока култура мисли долази до граница самоодрицања, не као скепса и агностицизам, већ као реално сагледавање својих могућности. Из разлога што ће културнији човек опрезније користити реч, у томе он јасније види сву слабост и условљеност наших уопштавања и закључака, сву ограниченост и нетачност информације коју добијамо. Зато он прво размишља, па тек касније говори, а пошто је мислити теже него говорити, онда је за размишљање и претходну проверу мисли и расуђивања потребно време. Зато у разговору такав човек прави паузу пре него што одговори, и уопште се у разговору више труди да сазна нешто ново, него да разуверава другога.
    Гордоме човеку се чини да нема шта да сазнаје, он је сигуран у непогрешивост својих мишљења, он негодује што му се супротстављају, и обично наставља да развија своју мисао, чак не трудећи да схвати саговорника, сваког тренутка прекидајући га. Обично код таквих људи одсуствује чврста логика. Они не стреме њој и чини им се да им њихова лична надмоћ, надмоћ над другима, даје право да говоре аутократски. Овде уместо логике место заузима увереност у своју исправност, која се изражава емотивно у неком театралном тону, тако да се чини као да човек рецитује Брјусовљеву песму Асаргадо: “Ја сам вођа земаљских царева и цар – Асаргадон”.
    За размишљање, рекли смо, потребно је време то јест – ћутање. Реч изговорена пре времена личи на кисело грожђе, које не садржи ништа осим кома. Зато се опажа парадокс: ко много мисли – мало говори, ко мало мисли – много говори. Један човјек обрађује речи као метал. Други пушта речи као мехуре од сапунице, без икаквог труда: треба му само сламка и сапунска пена. Реч уопштава. Што са већом информацијом човек влада, то му је више времена потребно за њено уопштавање. А што мање зна, тиме му је мање потребно кочионих елемената. Човек који много и стално прича, постепено престаје учити да мисли. Код Крилова има басна Два бурета. Једно се котрља калдрмом тихо, зато што је до врха напуњено вином, друго тутњи звецкајући о камење јер је празно. Ову басну брбљивци сматрају личном увредом и, уопште, слабо цене Крилова.
    Већ је Кант са иронијом говорио: “Највећи изум 19. века је умеће судити о књигама не читајући их”. Брбљивац може не само да суди о свему, већ да се спори и доказује, у потпуности се ослањајући се на своју проницљивост. Ако му се чињенице супротстављају, онда тим горе по чињенице… Кажу да је гроф Хвостов, не само за своја средства издавао опширне зборнике својих стихова, већ их је лично и куповао.
    Све велико завршава се у ћутању. Ћутање је страхопоштовање пред тајном. Религија као унутарњи живот је област ћутања, али чак и у науци – великим открићима предходило је ћутање. Њутн и Кеплед проводили су усамљенички начин живота. Мендељејев се седмицама закључавао у своме стану и никога није примао. Ајнштајн је говорио да је своју теорију стварао пловећи чамцем по језеру у самоћи.
    Људи који су проводили свој живот у дебатама и споровима, у суштини, нису стварали ништа. У најбољем случају, могли су постати епигони и популаризатори туђих мисли и идеја. Могу нам указати на пример античких философа, који су се састајали ради дискусија код атинског Акропоља или су организовали јавне дискусије. Ипак, питагорејци и платонисти учили су се не само говорењу, него и ћутању. И више од тога, код питагорејаца је трогодишње ћутање служило као обавезан услов да се ступи у њихов савез.
    Паметан човек избегава спорове. Он схвата да су идеје аксиоматичне (онтиномичне), и човек мора бити изнутра припремљен да би их прихватио. Мудар човек размишља о речима, а причалица их сипа као песак из вреће. Већ је древни песник рекао: “Удар бубња заглушује звукове флауте, а крикови петла – славујеву песму”. Нећемо се упуштати у разматрање, од чега је направљен бубањ, а од чега флаута.
    Многоречитост одузима снагу код молитве, лишава мишљење усредсређености, концетрације, надима човекову душу. Често непромишљене речи и шале лишавају га пријатеља. Многоречитост пустоши душу и, према казивању Светих Отаца, благодат оставља таквог човека као што голуб одлеће од склоништа где се ложи пећ, да не би испрљао своја крила чађу и гарежом. А губитак благодати је највећи од свих губитака. Свети оци говоре: “Тиховање сабира – а речи растачу”. Тиховање је тајна будућег века. У тиховању долази до сусрета душе с Богом. Господ је рекао: “За сваку празну реч коју рекну људи ће дати одговор” (Мт 12, 36), то јест за сваку сувишну и празну реч, а колико је злих и лажљивих речи у многословљу! Зато ће као тужилац чоеков на Страшном суду постати његове сопствене речи. Свети Оци говоре: “Ћути о ономе што не знаш. Не тврди оно у шта ниси уверен. А о ономе што знаш говори кратко. Штавише, мед је укусан у малим количинама, а у великим изазива мучнину.”
    Када бисмо знали да нам се речи враћају, уопштено говорећи, као бумеранг, схватили бисмо да човеку није дат само језик да би могао говорити, већ и усне да би задржале бујицу речи. Ћутање је тешко. Један од светих каже да неколико година треба човеку да би се научио говорити. Но неколико десетлећа ја се учим ћутању! И још нисам до краја освојио ту вештину”.
    Одломак из књиге „Тајна спасења“
  14. Волим
    ИгорМ reacted to Жељко for a Странице, 100 питања православном психотерапеуту   
    Ова је књига намењена широком кругу читалаца.У њој су дати одговори на најчешћа питања данашњег човека: шта су психичке а шта духовне болести; о депресији, несаници, страховима, неуротским поремећајима, хистерији, болестима зависности, усамљености. Шта је православна психотерапија и разлике у односу на друге психо-терапијске моделе, најчешћи проблеми деце и адолесцената; како допрети до чове-ковог срца, рецепти за јачање душевног здравља, хришћански однос према болести.
    Истичемо вредност другог дела књиге који се бави здрављем личности и народа и проблемима биоетике тј. став цркве према могућности злоупотребе савремених технологија, прекиду трудноће, проблему контрацепције, коришћењу донаторских полних ћелија и сурогатном материнству, клонирању, трансплантацији органа, еутаназији, хомосексуалности.
    Једини начин да се излечи бол у души је покајање, које захтева извесну духовну снагу, коју многи од нас једноставно немају. То се односи и на моје колеге лекаре, и зато су резултати који се у овој области постижу трe нутни. Сигуран сам да је психијатрија по принципу „стрпите се, све ће проћи“ у већини случајева недопу стива. Како жени која је изгубила сина јединца да кажем: дишите дубоко, опустите се, проћи ће?! Неће, и не може проћи, али зато могу да јој кажем да за Бога нема мртвих, да је упутим у цркву где ће учествовати у богослужењу, запалити свећу, замолити да се одслужи помен за страдалог сина… и тако ће њена душа осетити олакшање. Знате, смрт је тема која је у светској медицини и психијатрији готово забрањена. Наука је ту беспомоћна. Тешке болеснике бодре речима: све ће бити у реду, полако… У тој лажи човек умире непри-премљен, без покајања. А једна од најважнијих ствари у животу православног човека је молитва Господу за мирну смрт и добар одговор на Страшном Суду. Кад читамо о смрти светих људи и праведника, душа се испуњава милином, а не тугом. Моје колеге веома често личе на људе који седе на врећи злата, а пружају руку да им неко да милостињу.
    Имају светињу православља и такведуховне вредности, а траже милостињу: ауто-сугестију, хипнозу, реинкарнацију. Не користе оно што вековима постоји.

    Kњигу можете купити у књижари Ризница (Његошева 7, 11080 Земун, тел: 011 2199 276) или поручити преко електронске поште: riznicasrbija@gmail.com по цени од 450 дин+птт.
  15. Волим
    ИгорМ gave a reaction for a Странице, Преподобна мати Параскева - Света Петка   
    Још као девојчица, док је са мајком одлазила у цркву и чула речи Божанског Јеванђеља: "Ко хоће за мном да иде, нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном да иде" (Мк. 8,34), она свим срцем припаде Господу и када одрасте придружи се плејади благочестивих угодника Божијих. Након смрти својих родитеља, жељна подвижничког живота она напусти родитељски дом и оде у Цариград, а затим се запути у пустињу Јорданску, живећи строгим отшеличким животом, где се Христа ради подвизавала све до старости своје. У доба позне старости послуша глас Анђела Божијег, остави пустињу и врати се у свој родни град, Епиват. Ту она поживе још две године у непрестаном посту и молитви, па се представи Богу у 11. столећу. Њено тело би од стране верних сахрањено по хришћанским обичајима, али не на градском гробљу већ издвојено од других.

    Богоугодни хришћани из тог места после јављања светитељке у сну неком Георгију и Јефимији пронашли су место где су биле закопане њене мошти, извадили су их из земље и положили у храм светог Петра и Павла у Епивату. Њене чудотворне мошти преношене су у току времена много пута. Најпре у Цариград, па одатле у Трново, да би опет биле враћене у Цариград, а из Цариграда у Београд. Сада се свете и чудесне мошти, Свете Петке налазе у румунском граду Јашију.
    Широм наше земље налази се и велики број лековитих извора, који су посвећени св. Петки. Један од њих је извор св. Петке у Калемегданској тврђави у Београду где су њене мошти дуго времена почивале.

    Тропар, глас 4:



    Пустиноје и безмолвноје житије возљубивши, и во сљед Христа жениха твојего усердно потекши, и того благоје иго во јуности твојеј вземши, крестним знаменијем к мисленим врагом мужески вооружившисја, постническими подвиги постом и молитвамии слезними капљами, углије страстеј угасила јеси достославнаја Параскево, и ниње в небесњем чертозје с мудрими дјевами предстојашчи Христу,моли о нас почитајушчих честнују памјат твоју.



    Кондак, глас 6:



    Свјатују вси заступницу сушчим в бједах, благочестно воспојим Параскеву всечестнују: та бо, житије оставлши тљенное и нетљеное пријат во вјеки, сего ради славу обрјете, чудес благодат Божијим вељенијем.



    Тропар, гл. 4.



    Заволевши миран пустињски живот и пошавши добровољно за Христом, Твојим Жеником, узела си од своје младости Његов лаки јарам, наоружавши се знамењем Крста против духовних непријатеља. Испосничким подвизима, постом, молитвама и сузним капима, угасила си углевље страсти. Параскево, достојна похвале, која и сада са мудрим девојкама стојиш пред Христом у Небеском дворцу: Моли се за нас који поштујемо Твоју часну успомену.



    Кондак, гл. 6.



    Прославимо сви побожно најчаснију Параскеву, свету заштитницу у невољама, јер она оставивши пропадљиви живот, прими вечни непропадљиви. Због тога, по Божијој заповести, нађе славу благодат да чини чуда.






  16. Волим
    ИгорМ gave a reaction for a Странице, Покров Пресвете Богородице   
    Првог октобра 911 године у време цара Лава Мудрога било је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Народа је била пуна црква. У позадини цркве стајао је свети Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четврти сат ноћи појави се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покриваше народ. Беше обучена у златокрасну порфиру и сва блисташе у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Преклонивши колена, Она се дуго молила, заливајући сузама своје боголико и пречисто лице. Свети Андреј видећи то јављење показа руком Епифанију блаженом, и упита га: "Видиш ли, чедо, Госпођу и Царицу света, како се моли за сав свет?" Одговори Епифаније: "Видим, свети оче, и ужасавам се!" Због тога се установи ово празновање, да нас подсети како на тај догађај тако и на стално покровитељство Пресвете Богородице, кад год ми то покровитељство, тај покров њен молитвено иштемо у невољама.
    РЕЧ на ПОКРОВ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
    У ПОСЛЕДЊА тешка времена, када се са умножењем грехова наших умножише невоље наше, опасности наше, те се испуњују речи светог апостола Павла: опасности од разбојника, опасности од родбине, опасности од незнабожаца, опасности у градовима, опасности у пустињи, опасности на мору, опасности међу лажном браћом (2 Кор. 11, 26); када се испуњују речи самога Господа, те устаје народ на народ, и царство на царство, и бивају глади и помори, и земља се тресе по свету (Мт. 24, 7); када нас притискују најезде туђинаца, међусобни ратови и смртоносне болести, - Пречиста и Преблагословена Дјева Марија, Мати Господња даје нам у заштиту покров свој, да нас ослободи од разноврсних опасности, да нас заштити од глади, помора и земљотреса, да нас закрили од рата и болештина, и да нас својим покровом сачува неповређене. Потврда овога би дата у царском граду Цариграду у славној цркви Пресвете Богородице у Влахерни,[1] за царовања Лава Мудрога.[2] Тамо, за време свеноћног бдења уочи недеље, 1 октобра,[3] у четврти сат ноћи, у присуству огромно много народа, свети Андреј, Христа ради јуродиви,[4] подиже очи горе и угледа Царицу Небеску, покровитељку целога света, Пресвету Дјеву Богородицу, где стоји у ваздуху и моли се, и сија као сунце и покрива људе својим чесним омофором. Видећи то свети Андреј рече своме ученику, блаженом Епифанију: "Видиш ли, брате, Царицу и Госпођу свих како се моли за сав свет?" Епифаније одговори: "Видим, свети оче, и ужасавам се".
    Као што некада свети Јован Богослов виде на небу велико знамење, жену обучену у сунце,[5] тако и свети Андреј у Влахернској цркви, сличној небу, угледа Невесту Неневестну, одевену у сунчану порфиру. Знамење које виде свети Богослов прасликује Премилостиву Покровитељку нашу, пошто се то знамење показало у време када је светом тајновидцу била откривена погибао која прети свој твари: и бише, говори он, севања муња, и гласови, и громови, и тресење земље, и град велики: и знак велики показа се на небу: жена обучена у сунце (Откр. 11, 19-12, 1).[6] Зашто се овај знак, који прасликује Пречисту Дјеву, не показа пре севања муња, громова, гласова, земљотреса и града, када све стихије још беху мирне, него за време страшне пометње на небу и на земљи? Зато, да се покаже да Преблага Заштитница наша притиче нам у помоћ у најтеже време, када нам прети погибао, и заштићује нас од блеска обманљиве, кратко блистајуће светске таштине, од гласова житејске гордости и сујете, од громова изненадног напада вражијег, од буре страсти, и од града одозго наилазеће на нас казне за грехе. Јер када нас све те невоље притискују, тада се, као велики знак, појављује Брза Помоћница роду хришћанскоме, штитећи нас и закриљујући нас невидљивим заступништвом. Овај знак даде Господ онима који Га се боје, да утекну од лука (Пс. 59, 6); јер у овоме свету ми смо постављени као мета за стрељање. Са свих страна лете стреле на нас: једне од лука видљивих непријатеља, који хитно затежу лук свој и у гордости својој ниподаштавају нас; друге из лука невидљивих непријатеља, да бисмо се жалили како не можемо да подносимо демонско стрељање; неке - од тела нашег које војује против духа; неке - од лука праведног гњева Божјег и претње, као што о томе говори пророк Давид: Ако се не обратите, Бог оштри мач свој, затеже лук свој и наперује га; и запиње смртне стреле, чини стреле своје да пале (Пс. 7, 13-14). Да нас све те стреле не би смртно раниле и да бисмо избегли опасност, нама се даде знак: покров Пречисте и Преблагословене Дјеве. Заштићавани њеним покровом као штитом, ми остајемо неповређени од стрела. Јер наша Заштитница има хиљаде штитова за нашу заштиту, као што јој о томе говори Дух Свети: Врат ти је као кула Давидова; хиљаде штитова висе на њој, све стреле јуначке (Песма над песм. 4, 4).[7]
    Некада Давид сазида прекрасну и превисоку кулу између Сиона што стоји на високој гoри ниже Јерусалима који се назива кћерју Сиона.[8] И бејаше та кула између њих као врат између тела и главе, јер висином својом надвишаваше Јерусалим и досезаше до Сиона. На тој кули беху обешени штитови и сва оружја, потребна за рат и одбрану Јерусалима. Дух Свети упоређује Пречисту Дјеву са кулом Давидовом: јер Она, кћи Давидова, посредује између Христа, Главе Цркве, и верних који сачињавају тело Цркве, надвишујући Цркву пошто је ваистину виша од свих чланова њених, а досежући и до Христа као Она која My је дала тело. Она посредује и сада када стоји на ваздуху између неба и земље, између Бога и човека, између подвигоположника Христа и земаљске Цркве, као Давидова кула између Сиона и Јерусалима, начичкана јаким штитовима. Под штитовима пак разумем свемоћне молитве њене за нас Богу, које достојни чуше у време виђења чесног Покрова њеног: јер се Она мољаше са умилењем као Мати Сину своме и Творцу, изговарајући у молитви речи самилосне и свемилостиве, и говорећи: Царе Небесни, прими сваког човека који слави Тебе и призива пресвето име Твоје на сваком месту; - и где се спомиње име Твоје, то место освети; прослави оне који прослављају Тебе и с љубављу почитују мене, Матер Твоју, примајући сваку молитву њихову и завете, и избављајући их од свих невоља и зала.
    Такве молитве Пресвете Богородице нису ли штитови који штите Цркву? Заиста су оне неразориви штитови. О њих можемо угасити све распаљене стреле.
    Свети Амвросије каже за Давидову кулу[9] да је била саграђена са два разлога: да се заштити град и да се украси. "Давид сагради кулу, вели свети Амвросије, да буде и заштита и украс граду: заштита, јер се са ње надалеко могао угледати непријатељи бити прогнат од града! а украс, јер висином својом надвишује све високе зграде Јерусалима". - Стога, није без разлога упоређена са овом кулом наша Покровитељка, која нам је кула тврђава пред лицем непријатеља, јер нас заиста штити и украшава: штити - када далеко одгони од нас видљиве и невидљиве непријатеље, када заробљенике ослобађа од уза, када мучене од нечистих духова избавља, када утешава жалосне, брани злостављане, храни гладне, посећује болне, када бива пристаниште витланих буром; а украшава нас - покривајући пред Богом срамну голотињу душе наше својим превисоким заслугама као најскупоценијом одећом, и обогаћујући нашу убогост превеликом благодаћу као непотрошивим богатством чини нас благопријатнима у очима Господњим. Украшава нас Пресвета Богомајка - када нас који немамо свадбено рухо покрива својом ризом, те тако за Свевидеће Око чини као невидљивом срамну голотињу душе наше, чега је одискони била праслика земља безоблична и неукрашена по, покривена водама (1 Мојс. 1, 1-2). Јер земља неукрашена и пуста бејаше праслика грешне душе која је погубила своју духовну красоту, лишила себе добрих дела и постала туђа благодати Божје. Воде пак које су покривале неукрашену земљу прасликоваху милосрђе Пресвете Богородице, неисцрпно као море, које се богато излива на све и покрива све. И када се Дух Божји носио над водама, носио се и над земљом, покривеном водама и неукрашенoм, као не видећи њену некрасоту. Ово је тајанствено праoбразовало то да душа, пoкривана премилостивим покровом Дјеве Богородице, ако и не буде украшена врлинама, неће бити лишена благодати Светога Духа, јер покров Пресвете Богородице покрива њену некрасоту, као што је вода покривала неукрашену земљу, и украсиће је благољепијем своје благодати и привући ће к њој Светога Духа. Пречиста Дјева украшава нас када грешне чини праведнима а нечисте чистима, као што о томе говори Анастасије Синаит:[10] "Она волхе чини апостолима и царинике еванђелистима, а блуднице - вредноснијима од девојака. Тако Марију Египћанку[11], некадашњу блудницу, Она учини сада вредноснијом од многах девојака; и Марија, која раније беше тамна и нечиста, сада сија као сунце у Царству Христовом - молитвеним посредовањем Пречисте Дјеве Марије, која је покров и украшење свима који јој прибегавају. Украшава Она и сав духовни Јерусалим, тојест Цркву Христову, која јој на данашњи празник овако пева: О, Ти си чудесно украшење свима вернима, испуњеше пророштава, слава апостола и красота мученикa, похвала девства и предивни покров целоме свету.[12]
    На кули Давидовој са штитовима беху све стреле заштитника земље; тако и Пречиста Дјева, та одуховљена кула, има при себи стреле силних, тојест молитве светих који се моле са Њом. Јер се Она јави у храму стојећи у ваздуху не сама него са анђелским војскама и са мноштвом Светих, који је у белим хаљинама побожно окружаваху. Свих тих Светих молитве за нас к Богу јесу као стреле силних које су у стању прогнати све пукове демона. Зна Пречиста Госпођа Богородица да је живот наш на земљи рат: јер против нас ратује враг са свима својима силама; он је кренуо на нас све своје пукове и опколио нас свима својим легионима, по речи псалмопевца: Опколише нас пси многи, чете зликоваца круже око нас; развалише на нас уста своја, као лав који је гладан лова и риче (Пс. 21, 17. 14). Тога ради и Небеска Царица, желећи нам помоћи, крену против врага нашег све Небеске Силе, позва пророке и апостоле, сабра мученике и девственике, сакупи преподобне и праведне, и са њима дође да нам помогне, да нас окружи силном војском, и да нам дa победу над непријатељима: Јер се њоме односе победе, њоме обарају непријатељи".[13] Она дође са анђелским војскама, јер је Она лествица коју Јаков унапред виде, коју окружује мноштво анђела. Спомињући овде Јаковљеву лествицу, неко се може са чуђењем питати: зашто анђели на њој не стајаху мирно, него непрестано узлажаху и силажаху по њој? Но дознавши да је та лествица била праслика Дјеве Марије, по речи црквене песме: "радуј се мосте који на небо преводиш, и лествице висока коју Јаков виде" - он ће схватити зашто анђели на њој не имађаху мира. Јер в молитвах неусипајушчаја Богородица[14] = у молитвама неуспављива Богородица наређује анђелима да заједно с њом непрестано помажу људима: да узлазећи к Богу узносе молитве оних што се моле, а низлазећи - да доносе од Бога људима помоћ и дарове. Та Лествица и сада низведе са собом с неба мноштво анђела, доносећи нам одозго покровитељство и заштиту. Она дође са анђелима, да им заповеди да нас чувају на свима путевима нашим; Она доведе са собом и саборе свих светих да, сатворивши за нас саборно мољење, саборно узнесе и наше грешне молитве к Сину свом и Богу нашем. Међу свима светима који се јавише у храму са Пречистом Дјевом, беху два најодабранија изабраника: свети Јован Претеча, од кога ниједан између рођених од жена није изишао већи (Мат. 11, 11), и свети Јован Богослов, кога љубљаше Исус, који и леже на прси Исусове (Јн. 21, 20). Њих обојицу, као оне који имају велику слободу пред Богом, наша Молитвеница покрену са собом на молитву за нас, да би с њима што пре приволела Бога на милост: јер молитва праведнога много може помоћи (Јак. 5, 20). И стаде Пречиста Дјева између два девственика, као између два херувима, као престо Господа Саваота између серафима, као Мојсије са подигнутим рукама између Аарона и Ора; тада паде адски Амалик са свом тамном влашћу и силом својом.
    Тако дакле ми празнујемо покров Пресвете Богародице Дјеве, сећајући се преславног јављања њеног у Влахернској цркви, које виде свети Андреј и Епифаније. Ми празнујемо, благодарећи Покровитељки нашој за такво превелико милосрђе њено, јављено роду хришћанском, и усрдно је молећи да и сада и свагда мислостиво закриљује нас који иштемо њено покровитељство. To чинимо, јер без њеног покрова и заступништва немогуће је живети нама који стално разгневљујемо Бога. Грешећи много, ми падамо под многе казне, по речи псалмопевца: Многе муке има грешник (Пс. 31, 10). И ми бисмо већ пропали због безакоња наших, да нас не закриљује Премилостива Владичица: јер када ова Заступница не би предстојала молећи, ко би нас избавио од толиких беда? ко би нас сачувао до сада слободне? Пророк Исаија саветује: Прикријте се за час, докле прође гњев Господњи (Ис. 26, 20). Но где се можемо прикрити од гњева Господњега? У време страдања ми нигде не обретосмо заклона осим једине Владичице света, која кроз уста Духа Светога говори о себи: Ја као магла покрих земљу (Сирах. 24, 3). Стварно, ми се скривамо под покривало Оне која као магла покрива земљу. Но зашто, о Свескупоцена Дјево Богородице, упоређујеш себе са тако ништавном ствари као што је магла? Нема ли Теби сунца, месеца, звезда за упоређење, утолико пре што је о Теби са дивљењем рекао Премудри: Ко је она што се види као зора, лепа као месец, чиста као сунце? (Песма над песм. 6, 9). А магла какву има лепоту, те се Ти не гадиш упоредити се са њом? Но ево у чему је тајна: магла када се згусне над земљом и покрије је, онда су све звери заштићене од ловаца, јер их нико не може ловити. Зато Пречиста Дјева и назива себе маглом, јер нас скрива од ловаца. А ми грешни, ми смо, по расуђивању светог Златоуста,[15] због своје нечовечности - стока и зверови: угађамо стомаку као медведи, утовљујемо тело као мазге, злопамтљиви смо као камиле, отимамо као вуци, љутимо се као змије, уједамо као скорпије, лукави смо као лисица, отров злобе носимо у себи као аспида. Такве зверове какви смо ми сустижу разни ловци: сустиже нас праведни гњев Божји, кажњавајући нас за рђава дела наша, по речи Светога Писма: Бог је Господ освете (Пс. 93, 1). Постижу нас и безакоња наша, те сваки од нас може рећи: Сустигоше ме безакоња моја, и не могох гледати (Пс. 39, 13). Сустиже нас и невидљиви враг: Поста ми као медвед у заседи, као лав у потаји (Плач Јерем. 3, 10). Сустиже нас и видљиви враг. Он говори: Тераћу, стигнућу, убићу мачем својим, рука ће моја господарити (2 Мојс. 15, 9). - Али, не бојмо се: ми имамо мислену маглу која нас покрива - Пречисту Дјеву Марију. У њу се ми уздамо, к њој прибегавамо; под покривалом њеним ни длака с главе наше неће погинути, само с умиљењем завапимо к њој: покриј нас покровом твојим, Покровитељко наша, Пресвета Дјево: У зло доба закрили нас (Пс. 26, 5). Сви дани живота нашег јадни су, као што некада рече патријарх Јаков: Мало је дана живота мога и зли су били (1 Мојс. 47, 9). Нарочито су јадни они наши дани у које видимо зло, и они у које сами чинимо много зла, сабирајући себи гњев за дан гњева (Рм. 5, 2). Стога сви ови дани наши јадни, О Пресвета Дјево, потребују твој милостиви покров. Покривај нас, закриљуј нас у све дане живота нашег, а нарочито у љути дан када се душа буде разлучивала од тела. Дођи нам у помоћ и закрили нас од ваздушних духова зла поднебесног; а у дан Страшнога суда сакриј нас у тајном скровишту Покрова твога! Амин.
    Архимандрит ЈУСТИН Поповић
    ЖИТИЈА СВЕТИХ
    1. ОКТОБАР, ПОКРОВ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
    НАПОМЕНЕ:
    Влахерна - крај у Цариграду у западном делу града. У време цветања Византијске царевине тај крај био је чувен са својих светиња по целом Истоку. Нарочито је Влахерна била позната по Богородичној цркви, подигнутој од цара Лава I Великог (457 - 474 год.), за чије владавине у њој би 474 године положена риза Пресвете Богородице, пренесена из Палестине. Поред те ризе, ту су у златом окованом ковчегу чувани омофор Пресвете Богородице и део њеног појаса. Под омофором Пресвете Богородице, или тачније мафоријем (грчки: μaφοριον), подразумева се њен убрадач, велико покривало које је Она носила на глави.
    Лав VI Мудри - царовао од 886. до 912. године.
    Ово се догодило у првој половини десетога века; при крају живота светог Андреја Јуродивог (†2. окт. 936). У Влахернској цркви налазила се икона Мајке Божје онаква како се Она јавила светом Андреју.
    Спомен његов празнује се 2. октобра.
    Жена обучена у сунце (Откр. 12, 1) прасликује Пресвету Богородицу.
    Под женом, обученом у сунце, подразумева се и Црква, а под сунцем - Господ Исус Христос.
    Кула Давидова, начичкана победоносним оружјем и штитовима, праобразовала је Пресвету Богородицу.
    Сион - југозападно брдашце, највеће и најшире од четири брдашца, на којима је изграђен Јерусалим. Јевреји су Сион почитовали као светињу, и првобитно им је служио као верски центар и тврђава Јерусалима. Зато Свето Писмо често назива Јерусалим кћерју Сионовом (Пс. 9, 15; Ис. 1, 8; 67, 11; Јерем. 6, 23; Мт. 21, 5).
    У Беседи на Псал. 119. - Свети Амвросије Медиолански (Милански, у Италији), знаменити отац Цркве и хришћански писац († 397 г.). Спомен његов Црква празнује 7. децембра.
    Преподобни Анастасије, игуман Синајске Горе († око 685 год.): "Анагогичка созерцања", књига 8. Спомен његов Црква празнује 20. априла.
    Спомен њен празнује се 1. априла.
    Служба Покрову Богородице, на Госп. возвах, стих. 3.
    Акатист, икос 2.
    Успеније Пресвете Богородице, кондак.
    Беседа 3. Антиохијском народу.

    Извор: Светосавље

    Тропар покрову, глас 4.



    Данас као Православни народи светло празнујемо, осењени твојим богомати доласком, и гледајући твој пречисти лик, умилно говоримо: Закрили нас славним твојим покровом и од свакога зла нас избави, молећи Сина твога, Христа Бога нашега, да спасе душе наше.



    Кондак покрову, глас 3.



    Дјева данас у цркви предстоји и са светима се невидљиво моли Богу за нас. Анђели са архијерејима се клањају, Апостоли са пророцима се веселе: Јер превечнога Бога за нас моли пресвета Богородица.










  17. Волим
    ИгорМ gave a reaction for a Странице, Порука омладини   
    Ако посматрамо демонско дело око нас, можемо увидети његову обману, јер жели да остави утисак да нема потребе за духовном борбом. Многе страсти се данас сматрају нормалним, сматра се да више нема потребе борити се против њих! Непријатељ се притајио, али дела: "Пишем вам, младићи, јер сте победили нечастивога," вели Св. Јован, апостол Љубави. Непријатељ је постао веома лукав и оставља утисак - на разне начине - да нема потребе борити се.
    У наше време, чак и неке цркве говоре о Христу као лепом и слатком, "новом Христу," који прихвата човекове грехе као нормалне. На несрећу многе тзв. "цркве" падају у ову обману. На Западу неке црквене вође јасно и гласно говоре да су грехови против људске природе (на пр. хомосексуалност) уствари нормални. Зашто не прихватити геј парове као нормалне и зашто не би имали свештенике, који су поседнути овом ружном страшћу? Зашто када је "Христос" добар момак?...И онда су у невољи када се сусретну са Православним хришћанством и када виде иконе које приказују Христа као превише озбиљног!



    Недавно ме је упитао један православни мирјанин зашто се Исус не смеје на иконама?...Тако би изгледао слатко. Наш Христ је превише озбиљан!
    Љубљени моји, Христ је озбиљан, јер види слабост злога и до које мере смо погођени њоме!
    Живот је озбиљна ствар и подразумева сталну боробу против зла. Ако нисте свесни ове борбе, онда ћете бити жртва ђавола.
    "Пишем вам, младићи, јер сте победили лукавога. " Опет, победа подразумева борбу. Свака озбиљна ствар у овом животу добија се уз напоран труд! Кроз упорну борбу и аскетски подвиг, као што вели Св. Павле: "Онај који тежи земаљској круни практикује самоконтролу..."
    Али апостол Љубави (Св. Јован Богослов) наставља:
    "Пишем вам, младићи, јер сте јаки и реч Божија у вама пребива, и победили сте нечастивога."
    Можемо рећи да ова друга апостолска поука упућена младићима говори о детаљима. Победа се не дешава сама од себе.
    "Пишем вам, младићи, јер сте јаки" - да ли препознајемо младе којима се обраћа апостол Јован, пишући ове речи? Јака омладина!
    А изгледа да не познајемо много јаких, младих људи у данашњем времену.
    Данашња омладина изгледа врло крхко; духовно, као да су систематично ослабљивани, готово програмирани, могу да кажем. Данас, ми живимо у свету који ослабљује дух, људе и наравно, то се највише одражава на нашу децу, на нашу омладину. А да бисмо били јаки, морамо да будемо ојачани.
    Постоје млади људи који сањају да имају јаке мишиће - па вежбају тело. Наравно, то није лоша ствар, ако се практикује умерено. Али веома мали број људи чезне за духовном снагом, светом снагом Христовог спортисте!
    Многи чезну за авантуром и сањају о животу препуном интересантних ствари...
    Хтао бих да вам кажем да је најузбудљивија авантура живот у Христу! Ако желите живот пун дивних изненађења, онда почните да живите по Христу, корачајте уском стазом у почетку, која ће се, што даље њоме идете, проширити. Овај пут започиње у вашем срцу, где вас Христос сусреће и како напредујете на њему, шири се бесконачно, стижући до Царства Небеског.
    Пут греха је широк, простран у почетку, али како напредујемо, он је све ужи, док коначно не доведе до ћорсокака, из којег нема излаза.
    Уски пут, међутим, захтева дисциплину, борбу, али како напредујемо на њему, он ће нам се открити у својој бесконачности.
    Дакле, да ли мислиш да си јак?
    Да би постао јак, човек мора да буде ојачан средствима која су му понуђена силом Христовом, кроз Св. Духа. "Ви сте јаки и реч Божија у вама пребива."
    Уствари, објашњење следи у Матеју, глава 13, у причи о сејачу; у параболи он вели да је семе реч царства, па је називамо речју Божијом, али у Матеју она се посебно назива "речју царства."
    Да ли нас реч "царство" или Царство Божије интересује, да ли она има неко значење у нашим животима?
    Неки су умањили њено значење као што видимо на неким местима, кућама царства, или јеховиним домовима. Дакле, за многе је "царство" изгубило смисао.
    Љубљени моји, нека не буде тако! Спасавајућа реч Христова јесте "реч о царству". Бог је прихваћен као Цар, Он влада, али то подразумева да и ми владамо уз Њега. Зар није авантура постати цар? И Господ нас позива на ову авантуру - да владамо са Њим у царству Његовом.



    Ова реч мора да остане у нама...парабола у Јеванђељу по Матеју даје нам лекцију рекавши да семе често бива брзо украдено када је једном бачено на каменито тло или у трње. Само неко семе падне на добро тло и донесе плода, једно 30, друго 60, а треће 100. Када је Св. Јован Богослов говорио о омладини која је јака, он је мислио да "реч Царства" пребива у њима, и немогуће ју је лако украсти или угушити. То је Његова реч која клија, расте, цвета и доноси плод у нама. "Када реч Божија у вама пребива," говори Апостол, "онда сте победили нечастивога."
    Сваки пут када изговоримо молитву Оче наш, ми се молимо да будемо избављени од лукавог.
    "Ви сте победили нечастивога," а демон је зло које поткрада наше животе, наш вечни живот, али такође и овај физички живот. Он жели да се ми изгубило на овом путу.
    Љубљена моја омладино, позвани смо у победоносу битку. Исповедајмо Христа као Онога који побеђује зло. На празник Воздвижења Часнога Крста читамо: Исус Христос НИ КА - Исус Христос побеђује. Он нас позива да будемо победници ове битке заједно са Њим, победници у овом авантуристичком, предивном боју за Царство Божије. Амин.



    Отац Василије (Михоц) професор теологије

    Превод са енглеског проф. Бојана Србљак



    24 септембар 2013 год


    Извор: хттп://ортходоџњорд.њордпресс.цом/2013/08/26/а-њорд-то-тхе-ѕоутх/
    Манастир Лепавина
  18. Волим
    ИгорМ reacted to Goran Janjić RadioPoljubac for a Странице, Сусрет са врачаром   
    Након завршене војне школе, помовисали су нас и пре планираног времена и распоредилили на дужности. Један, други, трећи рат. Рањавања, заробљавања, много крви сам се нагледао, а у рату човек није више човек, барем не онакав какав би требао бити. Свашта се је дешавало, губио сам најбоље пријатеље. Нама старешинама, барем већини од нас, деца која су служила код нас су била наша деца. Ми смо им били и очеви и мајке. И они су били наши синови. Тако смо их осећали и тако се према њима односили, барем већина нас. Е, мислим да вам овде не требам причати о томе како се осећа родитељ који изуби дете. А можете ли замислити како се осећа родитељ који изгуби пуно деце?
    Након последњег рата остао сам у војсци још пола године и након толико година одлучио се да скинем униформу. Политика је превише ушла у војску и ја ту једноставно након свега нисам налазио. То није више била она војска каква је била.
    Напустио војску, са женом и двоје ситне деце одемо у једну страну државу, код њене мајке. У почетку то крене како треба, али, након извесног времена, обостраном кривицом ми се раставимо. Растава, развод је јако мучна и тешка ствар. Ко ју је прошао зна о чему говорим.
    Наставим ја да живим сам, жена са децом.
    Тамо где сам живео, тзв. табак, није радио недељом, па сам ја усталио обичај да одем до оног код општине, који је био удаљен десетину минута пешачења и тамо купим цигарете, наше новине, седнем и попијем кафу, прелистам новине и назад у стан.
    Пре него што наставим причу, сматрам за потребно и да вам кажем и ово. Крштен јесам, одувеке се славиле славе у мојој родитељској кући, водили су ме као дете у цркву о великим празницима, али ја никада нисам био посебно верујући. Вероватно и због тога што ме је бивша ЈНА васпитавала у једном другом смислу, а и касније када су сви "србовали" мени је био превасходни циљ да сачувам своје људе и наравно себе. Оно, некада кренеш да размишљаш о томе шта и како те у одређеној ситуацији спасло сигурне смрти, тебе или твоје људе, али, никада не улазиш у то да је то управо Господ...
    Е дакле тог јунског дана, у недељу, као по обичају кренем по цигарете. Улице полупразне. Са ове стране улице где ја идем скоро нема никога, у сусрет ми иде једна тамнопута жена. Када је пришла, прича нешто на јако лошем енглеском, како нема шта да једу она и њена деца. Просјака има тамо пуно, велики је то град, огроман. Вероватно да бих прошао поред ње без и једне речи да нисам видео да у испруженој руци држи разгледницу Сарајева. У самом Сарајеву сам провео четири године свог живота, тако да, наравно нисам могао остати хладан. Питао сам је на локалном језику одакле је, није ме разумела. Поновио сам то на енглеском, одговарала је са "Сарајево, Сарајево, Срби најурили". Ми смо Срби у оно време (још је покојни Милошевић био на власти) били црњи од црног гаврана. Просто је било опасно да негде, у то време кажеш да си Србин. Ако ништа друго, посао сигурно не би добио. Насмејао сам се и рекох на српском, па ја сам Србин, како онда очекујеш да ти ја дам нешто. Она се тргну, скоро уплаши ових мојих речи, вероватно се није надала да ћу јој се обратити на нашем језику, па онда окрену кукњаву, класичну за "просјаке" како немају шта јести, како јој је син болестан, немају папире, нити пара за лечење, како немају ни за хлеб... Ја сам у џепу имао новаца толико да купим две кутије цигара, да попијем кафу и купим новине, као по обичају, јер када сам полазио толико новца сам ставио у џеп. Насмејем се још једном, рекох, ја ти немам ништа дати ово што имам понео сам за цигаре, ако хоћеш да те частим кафом (рачунајући да не купим новине). По логици дај шта даш, она пристане. Били смо близу тог табака, то је дакле и кафана где се продају цигарете.
    Купим ја цигаре, лепо топло јунско јутро, седнемо ми напоље. Отворим једну паклицу, понудим и њу, она узме запалимо и таман да ја започнем са питањима где је живела у Сарајеву и тако то, она мене погледа у очи, али погледом који је, бар се мени тада учинило продире у онај најскривенији део душе. Каже она мени (заборавио сам рећи да је то била жена по мојој процени, преко 50 година), "Ајде да ти гатам". Ја се поново насмејем, ма жено немам пара, а друга ствар у гатање верујем колико и у Деда Мраза. Мани ме се. Него да попијемо кафу па ја имам обавезе морам ићи. "Не, не, ти си много добар човјек, гледаћу ти џабе", ја опет њој кажем лепо да не верујем у те глупости. Али, она како је седела наспрам мене, то су они летњи баштенски мали сточићи, нагне се и заврне ми рукав од мајице. Сећам се носио сам неку лимун жуту мајицу на себи. Ноктима расплете оне кончиће и откину кончић дужине 3-4 центиметара. Стави га међу дланове онако како се будисти моле... ја сам се већ спремао за забаву и смејурију. Једноставно сам се надао да ће да ми наприча гомилу глупости од којих ћу се добро забавити.
    Али...
    Када је кренула са причом, мени се, можда је то благо речено, заледила ми се крв у жилама. Иако сам рођен и растао далкео од Сарајева, прво што ми је рекла јесте како ми се зову родитељи, затим, је наставила причу. И то не било какву, него као да је до тада ишла буквално на пола метра иза мене. Али, у детаље. Чак и ствари, за које сам био сигуран да их само ја знам. Јер, у ратовима се догађају неке грозне ствари људима, које би да задрже само за себе. Не можете ни наслутити како сам се тада осећао. Прича је била толико детаљна и тачна, али у потпуности тачна. Где сам био, шта сам радио, шта ми се догађало. Неколико пута сам се на једвите јаде уздржао да не паднем са столице. Шок је блага реч за оно што сам тада осећао. Ја који нисам веровао у те ствари, управо сам слушао причу о себи, од непознате особе. И то не било какву причу, већ причу коју ни ја сам не бих могао боље и детаљније испричати.

    Завршила је и стала.
    Каже: "Ето, то је то". Имао сам осећај да ме је лупила маљем у главу. Иначе сам јако прибран и поприлично могу контролисати своје емоције ма какве биле.
    А даље? - Питам је ја.
    Па знаш ово ти је било за џаба болан, а за једну кафу је превише.
    Не знам вам сада објаснити зашто, али, сам отишао до шанка од тог кафеа, табака, пошто сам познавао тог газду Турчина који је држао, замолим га да ми позајми 20 еура уз обећање да ћу му вратити одмах, само да одем до стана по паре. Без проблема човек ми позајми 20 еура, ја се вратим за сто, дам јој оне паре и кажем, "Ајде даље причај, више немам и ово сам позајмио".
    Е онда крене њена прича о будућности. Причала ми је са мање детаља, шта је то шта ме очекује, али ми је напричала пуно тога. Прво што ми је рекла јесте да ћу се помирити са бившом женом, да ћемо се одселити у неку трећу далеку земљу, па онда редом, ето навешћу пример шта ме чека у наредних пар месеци, за неколико година, буквално до краја живота... Та будућност, по њеној тадашњој причи и није била тако црна, нити ми је предвиђала нешто драстично лоше. Наприча она мени све то, онда нагло устаде, оне паре са стола на брзину стави у џеп од некоих панталона и без довиђења оде.
    Тек када је отишла, ја сам пиметио да сам сав мокар у голој води, као да ме неко поливао цревом за воду. Пришао ми је газда од тог табака носећи чашу воде и питао ме да ли сам добро. Нисам био у стању да проговорим само сам потврдно климунуо главом.
    Отпио сам неколико гутљаја воде и у бунилу, највећем до тада, мада се не сећам да сам се икада у животу тако осећао, не знам ни сам како сам отишао до стана тих неколико стотина метара, не више од 500. Сећам се да сам легао на софу у дневној соби у стану и у плусвесном стању у глави су ми одзвањале њене речи, онако помешане, без редоследа, у фрагментима.
    Након пар сати сам "доша к себи", узео сам новац однео Турчину у табак и вратио се назад.
    Након тога сам се будио свакога јутра и годинама живео у ишчекивању онога што ми је Циганка онога дана рекла.
    Ништа од тога ми се до данас није догодило, а има томе више од 10 година. Чак, дешавале су се и супротне ствари од оних које ми је прорекла онда.
    Никако нисам могао схватити, како то, да ми је до у детаље погодила прошлост, а ништа од онога што ми је прорекла за будућност није се догодило, чак није било ни назнака ни шанси да се нека од тих стваpи догоди. И управо то што нисам могао схвати ми је било велики терет. Било ми је након извесног времена јасно да она ништа није тачно рекла што се тиче будућности, али ме је тим више збуњивало да ми је што се тиче пошлости, толико детаља рекла да сам на већину њих и ја сам заборавио или сам мислио да их ја један једини знам.
    Трајало је то годинама. Живот је ишао својим током, онако како иде. Некада овако, некада онако. Код мене се по питању вере није ништа посебно мењало. Остао сам "верник" онолико колико сам био и раније.
    Сада сам сигуран да је то тада морало тако да се догоди. А зашто, прочитаћете до краја приче.
    Више "туристички", него из верских разлога, ја пре две године, сам одем у један женски манастир. Не, није био никакав празник, а ја онога момента не бих знао зашто сам тамо отишао. Сада знам зашто сам отишао, тачније знао сам још онда када сам се враћао назад прелазећи манастирску капију.
    Ушао сам тога дана у манастирско двориште, рано поподне. Како сам и раније научио, ја сам то схватао као формалност, прекрстио се на улазу, пољубио врата и ушао у цркву. На оној икони која је стајала на средини цркве сам оставио новац и десно је било место где су се продавале свеће. На кутијицама са свећама које су биле разних величина писале су цене. Од оних у средини узео сам по једну за себе и децу и родитеље и оставио скоро дупло више новца. Затим, како сам учен, при изласку из цркве изашао на јужна врата унатраг, пољубивши врата и прекрстивши се. Свеће су се палиле напољу, запалио сам свеће, постојао мало, осврнуо се около. Када сам долазио, приметио сам дрвену клупу са столом прављеним од дасака у хладу једног дрвета уз сам конак. Када сам долазио није на клупи било никога. Сада је ту седела једна монахиња и гледала у мене. Из пистојности јој рекох помоз Бог мати. "Бог ти помогао, синко, јеси ли се умоио, врућина, а?". И сада је био јун, али 8. година након оног јуна...
    "Нисам мати, колима сам, ето дођох да видим манастир, нисам никада био".
    "Ако синко, ако, јел да да је лепо овде, само ми смо овде старе и мало нас је, не стижемо све... Него дођи одмори мало, дођи седи".
    Монахиња која је седела на клупи, била је јако стара. То сам пpиметио прилазећи. Сигурно јој је било више од 85 година. Иако је била стара толико, осмех јој је био као код малог детета. Благ, чист, срдачан. Ипак, ја сам осећао непријатност, иако сам ишао према њој и клупи, у том моменту ми је једноставније било да се окренем лево и кренем према капији. Ипак њен осмех и светло-плаве очи боје неба су ме попут најјачег магнета вукли ка клупи.
    "Седи, одахни, што тако кратко остаде у цркви?", слегох раменима не знајући шта да кажем.
    "Него да те нечим понудимо, шта би, ракију, вино...?"
    "Сок... ако имате или још боље чашу воде, возим знате..."
    "Ма попиј чашу вина, имамо много добро вино, још покојна игуманија га је оставила", на помен игуманије се прекрсти и мени нешто нечујно прошапута. "Ми не пијемо, ето када дођу гости, а вино не гњечимо више, него дође један ту из села па нам од оног грожђа испече ракију"
    И као да је наручила, само неколико секунди након тога појави се још једна монахиња носећи бокал са вином и чашу. Климну главом у знак поздрава, наспе у чашу за око две трећине вина и оде.
    "Узми окрепи се, кажу вино је здраво, једна чаша на дан, ја га не смем, видим ни сестре остале га не пију. Владика обавезно попије по чашу или две када наврати."
    Узимам оно вино, иначе сам љубитељ вина, да ли због вина или због места на којем сам га пио, оно је нешто најбоље што сам у животу до сада пробао. Осећао сам да је вино јако, јако старо, али и јако стручно прављено. Заиста, не постији вино мени знано са којим бих га упоредио.
    "Што се не помоли у цркви питах те, него онако на брзину изађе?"
    Слегнух раменима, не знајући шта да одговорим. Једноставно ни ја сам нисам знао разлог.
    "Па, мати, ја не знам те молитве, не знам како... не знам шта изговарати, како то иде..."
    "Шта има ту да се зна. Синко, Бог разуме сваки језик, како год да му се молиш. Да би се помолио Богу не мораш да знаш те молитве из књига, обрати му се онако, својим речима"
    Опет слегох раменима, у намери да кажем да за то нисам знао.
    "Онако, како пичаш са другим људима тако му се обрати, он је Створитељ, он свакога разуме. Не мораш ићи у цркве да би му се обратио. Када ти је тешко, или му желиш нешто рећи, реци му обично, као човеку".
    Благи поглед старице је клизио по мени, као да ме милује. Осетио сам да ме милује, као руком по коси, лицу... У мени се тада први пут у животу пробудио толики осећај мира, спокоја, блаженства.
    "Шта си по занимању?" - запита ме старица.
    "Био сам којешта, највише војник, сада... сада радим неки посао који нема везе са војском и тим стварима"
    "Синко, шта то носиш на души, какву муку?"
    "Ма никакву", покушах да слажем, међутим тргох се па наставих "много мука мати, није једна. Једну решиш друга већа се појави. Па све тако... Не знам мати, некада помислим да требам све муке пустити, не решавати их"
    "А, не не, синко. Не ваља то тако. Предати се значи предати душу нечастивом и он то хоће, да нас порази, да му се предамо, да овлада нама. Мораш док год сунце гледаш да се са свим недаћама сукобиш, да се бориш да их решиш и обраћаш Богу за помоћ. Уз његову помоћ не постоји оно што је нерешиво".
    И сада, док ово пишем и након сусрета са овом женом, знам да је Божија воља да је питам за оно што ме је годинама уназад највиш притискло и мучило.
    Нисам знао како да почнем да јој причам причу са том циганком и цео тај догађај, али, осећао сам да морам и да ћу управо од ње доботи одговор на то. Зашто ми је погодила, или тачније дословце рекла све шта је било са мном до момента нашег сусрета, а опет ништа или скоро ништа се није догодило. Ипак сам је замолио да саслуша причу јер ми је јако стало до тога шта ће ми она на све то рећи.
    Почео сам да причам, са много више детаља него вама који читате ово сада, причао сам и гледао у њу. Она је климала главом, на моменте се благо мрштила, па онда настављала да слуша. Када сам стигао до оног дела приче да сам устао да позајмим новац од Турчина власника табака, она ми благо рече "Стани".
    Стао сам и у чуду је погледао, имао сам утисак да сам нешто лоше урадио.
    Међутим, уследило је за мене још веће изненађење од оног са Циганком.
    "Ти си јој дао те паре, она ти је напричала гомилу ствари о будућности и ништа ти није погодила, ништа ти се или мало тога десило".
    Занемео сам. Шок је био многоструко већи од оног за столом када ми је Циганка причала о прошлости. Не знам, нисам имао огледало али сам сигурно био бео као зид.
    "Да, мати, ништа" једва сам успео да прошапућем.
    "Попиј ту чашу да ти наспем другу, види ти њега, толика људина ни чашу вина не може попити"
    Нисам имао снаге да померим руку. Она ме благо погледа, узе онај бокал са вином. Руке су јој благо дрхтале. Допуни чашу. Одједном сам осетио неодољиву потребу за цигаретом. По аутоматизму кренух у џеп по цигаре, па се тргох. Нисам у кафани помислих. Као да је читала моје мисли.
    "Само ти запали синко, не претеруј о томе, ако си их већ научио и не можеш без њих, гледај да их смањиш, пали баш када ти се пуши"
    Глас више као да није долазио од старице. Имао сам утисак да долази до мене са свих страна, из земље, са неба. Вадим паклицу, палим. "Слободно отресај доле", као да је знала да се у том моменту снебивам где ћу отресати. "Де попиј мало вина", узимам чашу, отпијем добар гутљај. Онај шок се губи и опет се враћа она лагодност и милина.
    "Синко, са ђаволом си причао тада".
    "Како... како... са ђаволом....?"
    "Да са њим. Та је циганка само дала тело њему и душу наравно, али, то је био он", старица се прекрсти.
    "Многи од њих даду душу па и тело своје ђаволу, па он овлада до те мере њима да коз њих и говори. Мораш ово да упамтиш. Многи му се приклоне. Нарочито ти који гатају, врачају, ови звездочатци (мислила је на писце хороскопа), многи... И онда они тако варају људе, да, да... Варају лажу. А Сотона их тако гледа привући на своју страну, дајући им лажне наде и дајући им све и свашта, па онда ти који слушају те врачаре и сами се приклоне и придруже злу."
    "Али, мати, па она ми је све погодила, чак и оно чега се ја не бих сетио а догодило се"
    "Тако је, знам да јесте. Она је чак знала, боље је да ти кажем да је Сотона тада знао твоју прошлост и боље од тебе. Али, знаш ли шта је тебе тада спасило? Не знаш, наравно. То што ниси веровао у то, додуше како ми рече ниси ни у Бога, али још мање у то. Е мој синко, Сотона може да зна нашу прошлост. Све из прошлости може да зна. И преко тих што му служе он проба да нас заведе, да нас узме под своје. Јер, шта кажи ти мени веселниче, да ти си ту Циганку познавао? Да си је опет срео. Само те је Бог спасао зла тада."
    Старица уздахну, погледа у небо, руке које су јој биле на столу и у којима је држала бројанице, спусти испод стола па настави:
    "Да, знам да ти ништа није погодила за оно шта те је чекало. Не она. Сам нечастиви. Знаш зашто. Јер, не зна. Нико, запамти, нико не може знати нашу будућност сем Господа. Не зна је ни Сотона. Онда они на основу прошлости извлаче закључке за будућност. Па понекад нешто и погоде. Али, погоде, не знају они да ће бити то тако, јер не могу знати, јер, ни њихов господар којем су предали душу не може то знати.".
    Старица се ућута на моменат, а ја нисам могао да се уздржим да не питам: "Значи ли то мати, да и судбина не постоји?"
    "Не синко, не постоји, све сам Господ уређује и води. Никоме није одређено када се роди, а многи то мисле, како ће и колико да живи. Све бива по вољи Господа и он одлучује о свакоме од нас. Ставља нас на искушења понекад. Али, запамти Сотона нас много, много чешће куша, нарочито ако види да је наша вера колебљива и да нас може придобити. Господ нас не куша да би нас казнио, већ опоменуо да се врати на прави пут, ако је и застранио да се покаје и врати. Запамти ово, док си год жив, ништа се не догађа случајно, ни са тобом, ни са овим цветом испред нас (заиста испед нас је расла једна предивна жута ружа), већ све бива по Божијој вољи. Ниси ни ти данас овде доша случајно, нити си ми све то испричао случајно. Све је то Његова воља." Старица се прекрсти. И ја.
    "Не може нико синко, запамти то, да зна твоју будућност сем Господа, јер је она одређена његовом светом вољом, зато сам те и прекинула на пола приче, не замери, јер, знала сам остатак."

    Вероватно је већина вас гледала када се раздањује, заруди на истоку, па светло полако, али сигуно, све јаче и јаче овладава тамом. Тако нешто се догађало и у мојој глави. Оно што ме је мучило толико година ми је постало јасно. Да, мучило ме, ишчекивао сам да се догоде ствари које су ми биле речене, за неке од њих сам се спремао да адекватно и реагујем на њих, али се нису догађале.
    Поседели смо онде још пола сата, у необавезном и посве опуштеном ћаскању, а онда је мати устала, наклонила се и пружила руку у знак поздрава, правдајући се да има обавезе. Узео сам ту старачку руку и пољубио је. Помиловала ме је по глави и тихо прошапутала "Бог са тобом дете".
    За разлику од разговора са циганком, овога пута сам био препун радости и неке мени до тада непознате благости. Старица замаче за угао конака,ја се окретох према храму, прекрстих се и изађох преко манастирске капије.
    Имао сам утисак да сам лакши за једну тону. Толико је терета ова блага старица, монахиња скинула са мене.
    Данима сам размишљао о причи у манастиру. Сваку реч сам се трудио да упамтим што боље.
    Након неколико месеци сам поново отишао у манастир желео сам опет видети старицу.
    Упокојила се два дана пре мог поновног доласка. Запалио сама јој свећу на гробу и плакао. Дуго сам плакао.
    Ушао сам у цркву. Молио сам се онако како ме је покојна монахиња учила. Својим речима се обраћајући и молећи Господу. Остао сам по прилично дуго. Већ је сунце зашло за околна брда која су била око манастира...
    Ово је оно што сам ја доживео и преживео. Волео бих да макар једног од вас који ово прочитате одврати од одласка код гатара, врачара и "хороскопџија". Ако само један од вас одустане од одласка врачари по помоћ, ја сам постигао циљ.
    Аутор: Горан Јањић

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...