Jump to content

ИгорМ

Члан
  • Content Count

    1331
  • Joined

  • Last visited


Reputation Activity

  1. Волим
    ИгорМ reacted to JESSY for a Странице, Преподобни Јустин Нови, Ћелијски   
    Као дечак често је са родитељима одлазио код Светог Оца Прохора чудотворца у Пчињски манастир и тамо бивао на молитвама и богослужењима, а једном је био и лични сведок чудесног исцељења Светитељевом божанском силом мајке му Анастасије од тешке болести. О дубокој побожности своје мајке и сам је касније често причао, а из његових бележака објављен је и потресни запис о блаженом престављењу праведне „слушкиње Божије Анастасије – Васкрснице, моје бесмртне дародавке“.
    Основну школу Благоје завршава у Врању, да би се потом, положивши пријемне испите највишом оценом, уписао у деветоразредну Богословију „Свети Сава“ у Београду (1905-1914). Наставници су му Николај Велимировић, Атанасије Поповић, Веселин Чајкановић, Борислав Лоренц, Стеван Мокрањац… Посебан утицај на Благојев духовни и образовни развој извршио је велики учитељ Свети Владика Николај, који је посебно запазио и ценио његову љубав према богословљу и несумњиву књижевну даровитост.
    Намеру Благоја Поповића да прими монашки постриг по завршетку Богословије (у јуну 1914. године) омело је опирање родитеља и њихова молба Митрополиту Београдском Димитрију (Павловићу) и Епископу Нишком да га не замонаше.
    Одмах по избијању Првог светског рата Благоје Поповић позван је у војску и, као богослов, распоређен у болничку чету при војној болници „Ћеле кула“ у Нишу. Крајем 1914. преболео је пегави тифус и био на кратком отпусту код родитеља; од 8. јануара 1915. поново је на дужности болничара у Нишу, све до повлачења са српском војском према Косову и, затим, преко Албаније. Страхоте рата, беда и патња измучених српских ратника, сећање на мучеништво и жудња за охристовљењем, појачале су његову, дуго неговану, одлуку да прими монашки завет.
    У православном храму у граду Скадру, уочи Светог Василија Великог, З1.децембра 1915/1.јануара 1916. године, архимандрит Венијамин (Таушановић), потоњи владика браничевски, постригао је младог богослова Благоја Поповића, заједно са Миланом Ђорђевићем, каснијим Епископом Далматинским Иринејем.
    Млади монах узео је име Светог Јустина Мученика и Философа (II век после Христа), великог апологете у историји хришћанске патристике и значајног философа хришћанства.
    На предлог митрополита Димитрија, доцнијега Патријарха Српског (1920-1930), Српска Влада шаље, јануара 1916. године, групу млађих и даровитих богослова, међу њима и монаха Јустина, на Духовну академију у Петроград.
    Јустин Поповић остаће у Русији до јуна 1916. године, када, услед наговештаја бољшевичке револуције и бурних догађаја који ће уследити, прелази у Енглеску, где ће га Николај (Велимировић), тада јеромонах, прихватити и уписати на један од колеџа Оксфордског университета. До 1919. године отац Јустин прошао је редовне студије теологије, али диплому није добио пошто му докторски рад Философија и религија Ф. М. Достојевског није прихваћен. У завршном поглављу дисертације млади докторант је, наиме, био изложио оштрој критици западни хуманизам и антропоцентризам, особито онај у римокатолицизму и протестантизму. Енглеским професорима било је тешко да такву критику приме, па су од њега тражили да своје ставове ублажи и измени. На захтев професора Јустин Поповић није пристао, и тако се, почетком лета, вратио у Србију без оксфордске дипломе.
    Већ септембра 1919. године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве шаље Јустина на Теолошки факултет Атинског университета, где остаје до маја 1921, на ново положивши све потребне испите и стекавши докторат из православног богословља на тему Светог Макарија Египатског.
    У међувремену, маја 1920, рукоположен је за јерођакона, вероватно приликом једнога од краћих долазака из Грчке у Србију.
    По повратку у отаџбину Јустин Поповић постављен је за суплента Богословије „Свети Сава“, премештене тада из Београда у Сремске Карловце. Тамо је од октобра 1921. предавао најпре Свето писмо Новога завета, а затим и Догматику и Патрологију. Потпуно се предавши просветитељском и поучитељном послу, ширећи православну светоотачку методологију и светосавску просвету и културу, он је унео низ плодотворних новина у образовно-васпитни живот богословије, потиснувши овештали схоластички и протестантско-рационалистички метод наставе.
    Године 1922, 7. јануара, на Усековање Светог Јована Крститеља, патријарх Димитрије рукоположио је, у Сремским Карловцима, јерођакона Јустина у јеромонаха.
    Професори Карловачке богословије покренули су 1922. Хришћански живот, месечни часопис за хришћанску културу и црквени живот, који иде међу најбоље периодике овога опредељења код нас. Првих шест бројева уредио је др Иринеј (Ђорђевић), потоњи епископ далматински, а од седмог броја прве године па до краја излажења (1927; изузев бројева 1-9 из 1925) уредник часописа првенствено је Јустин Поповић, уз кога је радио проф. Велимир Арсић. Последње бројеве Хришћанског живота (8-12/1927) отац Јустин издао је у Призрену.
    Јустин Поповић докторирао је 1926. године на атинском Теолошком факултету. Тема нове његове дисертације била је: Учење Светог Макарија Египатског о тајни људске личности и тајни њеног познања.
    На Карловачкој богословији положио је марта 1927. године професорски испит. Рад који је том приликом одбранио тицао се православне аскетско-богословске проблематике и носио је назив „Гносеологија Св. Исака Сирина“.
    Непоколебиво еванђелско и светоотачко опредељење о. Јустина и његова истинољубивост и правдољубивост (испољена још у детињству), као и критика одређених појава у тадашњем јавном и црквеном животу у текстовима у часопису „Хришћански живот“, изазивали су жесток отпор извесних друштвених и црквених кругова.
    Августа 1927. отац Јустин је премештен (протеран) за професора Призренске богословије. Ово премештање имало је за циљ само гашење његовог све утицајнијег часописа, јер је већ јуна 1928. године поново враћен у Сремске Карловце.
    Из Карловачке богословије Јустин Поповић је по други пут удаљен 1930. године.
    По одлуци Светог Синода, донетој половином децембра исте године, упућен је у православну мисију у Поткарпатску Русију у Чешкој, као пратилац и помоћник Епископу Битољском Јосифу (Цвијовићу).
    У Чешкој, где остаје годину дана, изузетно успешно је обављао повраћај у отачку веру насилно поунијаћених православаца. Тада му је, за обновљену Лукачевску епархију, понуђен архијерејски чин, али је смирени о. Јустин одбио то достојанство.
    Стога, можда, по повратку у Србију Јустин није одмах враћен на наставнички посао, већ је тек августа 1932. постављен за професора Битољске богословије, где ће радити две пуне школске године. Тамо је настала његова прва књига Православне догматике.
    Средином двадесетих година Јустин Поповић био је и преко граница Српства већ чувен као светоотачки православни богослов. Тако су га године 1928. православни митрополит Пољске Православне Цркве и Варшавски университет у више наврата позивали да се прихвати Катедре догматског богословља на одсеку овог университета за студије православне теологије. С друге стране, велики руски богослов Николај Глубоковски, који је у то време предавао на Софијском университету, писао је 1932. Патријарху Српском Варнави да оцу Јустину омогући да „специјално ради на православном богословљу, примењујући своја знања, енергију и духовно искуство“.
    Тек фебруара 1934. изабран је Јустин Поповић за доцента Богословског факултета у Београду. На дужност професора Упоредног богословља ступио је 21. децембра исте године, да би 15. јануара 1935. одржао приступно предавање под насловом „О суштини православне аксиологије и критериологије“. Касније, изабран је за професора догматике.
    У конкордатској борби 1937. године отац Јустин био је недвосмислен и непопустљив бранилац независности и самосуштине Српске Православне Цркве.
    Јустин Поповић један је од утемељивача Српског философског друштва, основаног на иницијативу Бранислава Петронијевића 22. октобра 1938. године.
    Треба рећи да је добро савладао и говорио више старих и модерних светских језика: старословенски, грчки, латински, румунски, новогрчки, енглески, немачки, француски.
    У међуратном периоду текстови о. Јустина излазили су у преко 20 часописа и других различитих штампаних гласила претежно, али не и једино, црквене периодике, у распону од Сремских Карловаца до Скопља, међу којима издвајамо следеће: „Раскрсница“, „Вера и живот“, „Народна одбрана“, „Духовна стража“, „Црква и живот“, „Весник Српске Цркве“, „Светосавље“, „Хришћанско дело“, „Пут“, „Богословље“, „Идеје“, „Хришћанска мисао“, „Пастирски глас“, „Преглед Епархије Жичке“, „Жички благовесник“… Такође, бројни су и преводи оца Јустина из светоотачке и савремене православне мисли објављивани у међуратној црквеној штампи (Свети Макарије Велики, Свети Исак Сирин, Свети Јован Кронштатски…).
    Током Другог светског рата отац Јустин делио је судбину српског народа и Српске Цркве: живео је по скривеним српским манастирима преводећи патристичке и хагиографске списе и бавећи се егзегезом Новога завета. Учествовао је у писању Меморандума Српске Цркве о страдању Срба у злогласној НДХ. Како Универзитет у Београду за време немачке окупације није радио, него су од 1942. године само обављани испити, иако је професорска комисија била изабрала професора Јустина Поповића да обавља испите, немачке власти су дуго одбијале да му то одобре. Чувена су његова предавања о Светосављу у Београду током 1944. године, држана српској школској омладини и студентима у поробљеној Србији. Негде пред Светог Саву 1944. године, када је вођа српског устанка против окупатора и злотвора Немаца, усташа и комуниста, ђенерал Југословенске краљевске војске у Отаџбини, Драгољуб Михаиловић, држао свој Свесрпски светосавски конгрес у селу Ба под Сувобором, затражено је од Дражиног Равногорског савета да др Јустин Поповић, као најкомпетентнији српски теолог, да своје писмено мишљење о односима Цркве и државе, какви би требало да буду у новој српској држави после ослобођења. Јустин је написао и доставио на Равну Гору један текст који представља изразито православно, светоотачко виђење односа Цркве и државе.
    По доласку нове комунистичке власти у Југославију, 1945. године, Јустин је прогнан са Београдског Универзитета (заједно са још 200 српских професора), а затим је и ухапшен и затворен. Ухапшен је у манастиру Сукову код Пирота и спроведен у београдски затвор, заједно са својим духовним чедом, јеромонахом Василијем (Костићем), који ће касније, као Владика Бањалучки, бити прогањан, а као Епископ Жички још једном бити у комунистичком затвору. Из затвора су о. Јустин и о. Василије спашени доласком у то време (новембра 1946) из изгнанства Патријарха Српског Гаврила (Дожића). Замало стрељан као „народни непријатељ“, проф. Јустин Поповић протеран је из Београда, без пензије, лишен људских, верских и грађанских права. Мењао је манастире у којима је боравио (Каленић, Овчар, Суково, Раваница), али ниједна обитељ није смела дуже да га задржи.
    По промислу Божијем, међутим, у једном сусрету у Београду у пролеће 1948. године, тадашња игуманија светоћелијска, мудра и одважна мати Сара, позвала је оца Јустина у женски манастир Ћелије код Ваљева, где он живи практично у кућном притвору од 27. маја 1948 радећи на својим списима и преводима, служећи свакодневно Божанску литургију, и као предани духовник монахињама и свем побожном свету, као учитељ и узор бројним нараштајима православних српских и страних богослова, као „скривена савест целе Српске Православне Цркве и народа“ (по речима грчког теолога и академика Јована Кармириса).
    Непрестано је праћен, често ислеђиван у Удби, ограничавана му је слобода кретања и сусрета, али никада није био остављен од ћелијског сестринства које је због и ради њега страдало од богоборних комунистичких власти.
    Ретко који часопис после Другог светског рата, иначе малобројне црквене периодике под комунистичком окупацијом, усудио се да штампа који текст о. Јустина, тако да после 1945. године бележимо тек четири текста објављена у отаџбини, један у „Православном мисионару“ (1958), два у „Гласу Православне Епархије Нишке“ (1968, 1969), и четврти у „Православљу“ (1969). Томе придодајемо и два објављена у емиграцији, у „Американском србобрану“ (1969) у Питсбургу у Америци и у „Календару Свечаник“ у Минхену (1970).
    Нарочито је запажена духовничка делатност оца Јустина и његово живо и плодотворно општење са православном браћом Русима и Грцима. Руски духовници су му били исповедници, са руским избеглицама код нас дружио се доживотно, а грчке посетиоце дочекивао је као долазнике из апостолских и светоотачких времена и крајева. Као човек и духовник отац Јустин је иначе увек био отворен, пун љубави за свако људско биће, поготову за искрено тражећу и жедну истине интелигенцију, а особито за омладину и студенте. Много је живих сведочења да су његова вера и ватрена оданост Христу и Истини, дубока ученост и мудрост, проницљивост и богоречитост извршили пресудни утицај на опредељење многих за монашки живот. Зато је и пре и после рата духовно одгајио и у епископску службу упутио десетину својих ученика, а у свештеничку службу и монашки подвиг на стотине и хиљаде младих душа.
    На сваком богослужењу молио се са обилним сузама. Често се на молитви у цркви толико расплакао, да се понекад и загрцнуо, што су сви присутни у храму примећивали, мада је он настојао да тај дар суза прикрива. Спомињао је на Светим Литургијама на стотине имена која су му пошиљана, лично или писмима, од људи са многих страна, који су га молили да се моли за живе и упокојене сроднике и познанике. Уз ова имена људи су често давали или слали новац, па је то био један од извора прихода за манастир Ћелије, а и за његове личне трошкове, који су углавном ишли на путовање и набавку папира за писање и куцање многобројних радова, насталих у том ћелијском периоду живота и рада овог неуморног Подвижника, Мислиоца, Богослова и Духовника, у српској хришћанској хиљадугодишњици свакако једнога од највећих.
    Јустин никада није могао бити враћен на Универзитет, на своју катедру Догматике, али су код њега тајно долазили многи универзитетски професори, не само теолози, него и са других факултета, нарочито лекари и психолози, а још чешће поједини песници и књижевници на разговоре и савете. (Један од писаца и песника, адвокат Милан Д. Милетић, недавно је објавио предивну мању књигу личних „сведочења о Светом Ави Јустину“, под карактеристичним насловом „Заљубљен у Христа“, Београд, 2002). Поготову му је долазила студентска омладина, која се интересовала личним и општељудским животним проблемима савремености. Зато је имао и стицао све већи број ученика. Имао је доста пријатеља по Европи и Америци, који су га тајно снабдевали оном најважнијом новом теолошком и философском литературом, тако да је био сасвим упућен у токове савременог западног света и посебно западног хришћанства. Није остајао ни ван проблематике савременог екуменизма, па је као плод тог његовог интересовања настала књига „Православна Црква и екуменизам“ (изашла на српском и грчком, у Солуну 1974; затим на руском и румунском).
    Упокојио се у Господу у дан свога рођења, лицем на Благовести 1979. године.
    Испраћен је свенародно од мноштва српског свештенства и народа и од већег броја православних, Грка, Руса, Француза, јер је од многих њих, а нарочито од светогорских монаха, још за живота сматран за светитеља. До данас већ има преко десет икона са његовим светим ликом, у Србији, Грчкој, Француској, Америци, а светогорски монаси и други православци написали су му и тропар, кондак и друге делове Службе.
    Његов гроб крај манастирске цркве у Ћелијама постао је место поклоништва за многе побожне душе, за православне широм Балкана, Европе и Америке. Благодатна препорођајна чуда на његовом гробу и по његовим молитвама већ су забележена, а очекује се и његово скоро свечано уношење у календар Светих Српске и васцеле Православне Саборне Цркве.
    Целокупни опус оца Јустина обухвата око 40 томова, а од тога је до сада објављено на српском око 30, на грчком 4, 7 томова на француском и 1 на енглеском језику.
    Бројни теолошки радови аве Јустина, осим догматике и егзегетике, обухватају области патристике, аскетике, литургике, као и теме из хришћанске философије и посебно из православне антропологије и на православљу засноване философије културе.
    „Човек и Богочовек“, наслов је који би могао бити карактеристичан и за сво његово богословље, јер у те две теме, или још тачније и Јустину верније: у тој двојединој теми БОГО-ЧОВЕКА обухваћена је сва Јустинова богословска мисао и животна философија, и више од тога: сва његова дубока и сложена личност, павловских и достојевсковских димензија. То је уједно и свеживотна Јустинова мисија мученика људског бића и мисли, Пророка и Благовесника у нашем веку и нашем народу, а она се састоји у крсном, тужнорадосном, распето-васкрсном сведочењу о Богу и Човеку, сусретнутим и сједињеним, без сливања, умањења и губљења, у Христу Богочовеку, вечном Божанском Логосу и Творцу, али и Спаситељу и Осмислитељу човека и рода људскога и свега света.
    Благовесник ћелијски је истицао како је сваки хришћанин дужан да својим животом „исписује и даље Еванђеље Христово“. Сходно том ставу и апостолској препоруци, његов живот је уистину био једно „живо савремено Еванђеље Христово“. Уопште треба рећи и нагласити да је Преподобни Јустин Нови Ћелијски био и остао ретка, светоотачка појава у нашем двадесетом веку, скривена али неумитна савест Српске Светосавске Цркве и читавог јеванђелског, апостолско-светоотачког Православља у свету. То су му признавали још за земног живота, а после блаженог престављења његов углед и утицај све више расте, бар код оних који имају очи да виде и уши да чују, како вели Јеванђеље.
    Скривајући дар прозорљивости, о. Јустин непогрешиво је поучавао, о чему најречитије сведочи следећи пример: када га је отац Клеопа посетио у манастиру Ћелије, и затражио тајински савет да ли да остане на Светој Гори, отац Јустин га је посаветовао: „Оче Клеопа, ако одеш на Свету Гору, придодаћеш још један цвет у Врту Богомајке. Али коме ћеш оставити вернике? Тамо се, Свети оче, молиш само за себе. А у земљи се молиш за све и можеш привести Богу много душа лишених поучитеља… Ја велим да останеш у земљи, Свети оче, да спасеш и себе и да помогнеш спасењу других. То је највеће добро дело садашњих монаха. Особито сада, када се боримо с безверјем, са сектама, са религијским индиферентизмом!“

    Манастир Ћелије



    http://www.mitropolija.com/prepodobni-justin-novi-celijski/

  2. Волим
    ИгорМ gave a reaction for a Странице, Педесетница - Духови , Силазак Светог Духа на Апостоле Света Тројица   
    У педесети дан по Васкрсењу и десети дан по Вазнесењу, излила се обилата благодат Светог Духа на ученике Христове, и напунила их снагом да Христов закон на земљи утврде: "И кад се наврши педесет дана бијаху сви апостоли једнодушно на окупу. И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра, и напуни сав дом гдје они сјеђаху; И показаше им се раздијељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују." (Дaп 2,1-4) Тако се испуни оно што је Исус Христос својим ученицима пред одлазак на Небо обећао. Сила Светога духа одмах је почела да дејствује јер је Св. Петар након тога ватреном речју придобио три хиљаде људи за Христову науку.

    ПЕДЕСЕТНИЦА (грч. Πεντηκοστή), у Јудаизму педесети дан после Пасхе, или Празник седмица (2 Мој 34,22), или Празник жетве (2 Мој 23,16), или Дан првих плодова (4 Мој 28, 26). Према рабинском тумачењу у позном јудејству, на Педесетницу се славио и спомен на примање Синајског законодавства, за шта нема библијског основа. Од 16. нисана (март-април) обрачунавано је седам недеља, и следећи или 50. дан био је дан Педесетнице, који је падао 6. сивана - негде крајем маја (2 Мој 23,16; 34,22; 3 Мој 23,15-22, 4 Мој 28). У време овог јеврејског празника у Јерусалимском храму, поред молитава и жртвоприношења, читани су одређени одељци из Мојсијевог закона и из других свештених књига (касније и из Талмуда). Као и на Пасху и на Празник сјеница, и на Педесетницу сви одрасли Јевреји мушкарци били су обавезни да походе Храм у Јерусалиму.
    Педесетница је била јеврејски дан молитве и народу се нарочито налагало да се тада радује пред Господом, са својим укућанима, својим слугама, левитом у своме месту, а туђин (дошљак), сирота или удовица "на месту које изабере Господ Бог твој да онде настани име своје." (5 Мој 16,9-12). Нарочита црта празновања био је принос два квасна хлеба испечена од новог пшеничног брашна (првина жетве). С њима су приношена два јагњета као жртва измирења, и све то је уздизано пред Господа и давано свештеницима; будући да су хлебови били квасни, нису могли да буду принесени на олтару (жртвенику). Друге жртве су биле као жртва паљеница: теле, два овна и седам јагањаца "са даровима својим и наљевима својим (жртва од пића)" и јарац као жртва за Грех (3 Мој 23,17-19).
    Све до приношења пентекостних хлебова, плодови жетве се нису смели јести, нити су се могле приносити друге првине. Цела свечаност је достизала врхунац у посвећивању жетве Богу као дародавцу, и коме су и земља и народ били свети, а што је започињало приносом пшеничног снопа на Пасху. Интервал између ова два празника сматран је верском сезоном. Само празновање Педесетнице у Библији се помиње само на једном месту (2 Дн 8,13). Педесетница је једини од три велика празника који се не помиње као спомен на догађаје из јеврејске историје; али такав значај пронађен је у чињеници да је закон дат на Синају 50. дана после избављења из Египта (уп. 2 Мој 12 и 19). Приликом изласка народ је принет Богу као живе првине (први плодови); на Синају је довршено њихово посвећивање Њему као народа.
    Праобразни смисао Педесетнице је очигледан у догађајима дана Педесетнице забележеним у Делима апостолским (Дaп 2). Управо као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и новозаветна Педесетница (или Духови) била рођендан хришћанске Цркве.
    То је један од највеличанственијих хришћанских празника из апостолског времена (Дап 2,1-22). Богослужења на Педесетницу одликују се вечерњом службом, која се обавља у наставку Литургије, као спомен на то што су се Апостоли одмах разишли по свету да проповедају; на њој се читају молитве Св. Василија Великог; у њима се Црква моли за даривање Духа благодати, за исцељење телесних и душевних тегоба, и да нас он све удостоји небеског Царства. На овај празник, богословски назван и Тројице, јер се појавило и физички Tpeћe Лице Свете Тројице - Свети Дух, Православна Црква украшава храмове, у које се уноси зелена трава, а у време старе Цркве зеленило се уносило и у куће (Св. Григорије Богослов, Проповед 44).

    Овај обичај је прешао у хришћанску Цркву из Јудејске цркве, где су се у славу примања Синајског законодавства, које је дато под ведрим небом, украшавале синагога и куће гранчицама; ова симболика је израз благодарности Богу. Богослужење новозаветне Цркве изванредно одражава везу ова два истоимена празника у Старом и Новом Израиљу, с тим што је у средишту хришћанског литургијског песничког опуса догађај у Јерусалиму, а старозаветни празник одлична позадина - праслика.
    Као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и Силазак Светог Духа на Апостоле рођендан хришћанске Цркве - истог дана, после проповеди Св. Петра, обраћено је три хиљаде верујућих (ДАп 2,4). За догађај Педесетнице уско је везан доживљај глосолалије, говор непознатим језицима, или разумевање страних језика.
    У Црквеној иконографији, Силазак Светог Духа представљен је верном сликом како Апостоли седе са стране, са упражњеним местом на челу (то место је за Господа Христа, који се десет дана раније вазнео на небо).
    Исус Христос је једном приликом ο јеврејском празнику Педесетнице гледао како се излива вино и вода, коју су Јевреји захватали са Силоамског бунара, и узвикнуо: "Ко је жедан нека дође κ мени да пије!", чиме је хтео да каже: Силоамске воде нестаће; жртвеник ће пропасти па и храма нестаће, али човечија душа ће увек бити жедна воде спасења, а ту воду могу вам само Ја дати, јер сам Ја неисцрпни и вечни извор живота! Овај празник установили су још Апостоли, и он увек пада у недељу. Пошто је Бог Син обећао да ће послати Светог Духа, а Бог Отац дозволио, сва Три лица Божија учествују у том догађају.
    Тог дана цркве се ките зеленим гранчицама и посипају травом. Догађај овог дана представља се на икони: скуп Апостола, а међу њима и Света Дјева Марија Богородица, и над главама сваког по један пламичак као ватрени језик. Но, може се представити и у облику три путника, кад се Бог код Мамвријског храста, јавио праоцу Авраму (1 Мој 18,1-2).
    Овај празник се повезује и ca старим временима, када се славио празник жетве, радости и љубави. Десет девојака обуку се и оките лепо, па зађу од куће до куће, а међу њима је једна краљ, једна краљица, једна барјактар, а остале су дворкиње. Држећи јатагане обавијене пешкирима, играју и певају песме ο женидби, удаји, просидби, срећном састанку, радости око деце.
    Тројице се славе као велики празник у Шумадији. Тог дана ишле су многим селима крстоноше.
    Извор: СПЦ
    Тропар, глас 8.
    Благословен јеси Христе Боже наш, који си показао Апостоле премудрим ловцима, пославши им Духа Светог. Помоћу њих си задобио Васељену, Човекољупче слава Ти!

    Кондак, глас 8.
    Када је Господ сишавши помешао језике, делио је народе, а када је делио огњене језике, све је позвао у јединство и да сложно славимо Најсветијег Духа.
     
  3. Волим
    ИгорМ gave a reaction for a Странице, Задушнице – молитвено сећање на покојне сроднике   
    У току године више пута свенародно обављамо задушнице, а сваке суботе, поред осталих служби, служи се и служба за упокојене. Али није само субота дан посвећен молитвама за покојне, јер се у Цркви увијек молимо како за живе, тако и за упокојене. То је потпуно у сагласности са нашом вјером и са Јеванђељем, јер Господ наш Исус Христос је разапет на Велики петак, а на Велику суботу је почивао у гробу, и та субота је основа сваке суботе. У дан недјељни Господ је васкрсао и однио побједу над смрћу, даровавши свима нама нови живот, нову заједницу, ново заједништво са Богом и једних са другима. Православни хришћани, ако су у прилици, сваке суботе треба да дођу у цркву, запале свијећу и у молитвама се сјете својих покојних сродника.
    Веома је важно да се заједно помолимо Богу за све, да освештамо жито у спомен на оне који су преминули у благочестивој вјери православној. Важно је за оне који су отишли од нас. Њима су потребне наше молитве, а такође, њихове молитве су потребне нама. Треба да знамо да се и они моле пред лицем Божијим. Они су добили слободу да се моле Господу, а ми се надамо да ће за све оне који су крштени, који су са вјером живјели, који су живјели у страху Божијем, Господ наћи мјеста у Царству небеском. Њих неће бити мали број, већ много више од оних 365 имена које читамо за сваки дан у календару, али нам све то још није откривено.
    Гледано из божанске перспективе, они који су у наручју Божијем имају прави живот, а то су светитељи Божији, и према њима ми смо у смрти, а они су у животу. Од оних који су отишли из овог свијета у нови свијет ми не знамо колико их је светих, јер је Господ само поједине пројавио као светитеље још овдје у историји, али, у Царству небеском ће бити много више оних који ће се показати као свети, праведни и који су задобили живот вјечни, задобили близину Божију.
    Митровданске задушнице послије оних прољећних, задушница пред Васкршњи пост, имају највећи значај. Код нас се и на Видовдан врше посебни помени за наше претке, као и на михољске задушнице, и то је нешто што постоји само код српског народа. Митровданске и прољећне задушнице су свеопште, а не треба, свакако, да заборавимо ни оне које се у свим црквама врше у суботу уочи Тројичиндана. То је устројство које важи за све Цркве Православне, али знамо, да свака помјесна Црква има и нешто своје што није обавезујуће за остале Цркве, него чини једно богатство у тим различитостима. То су разлике које доприносе јединству, а не раздвајају, него нам је драго кад код других - наше браће православних хришћана са којима смо у јединству вјере, љубави и евхаристијског заједништва - видимо нешто посебно, као што многе задивљује наша крсна слава.
    Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије
  4. Волим
    ИгорМ reacted to Дејан for a Странице, Занима ме да ли је битно, пресудно, бити увек на свакој недељној литургији?   
    Имајући ово у виду, хришћани се нису на Литургију окупљали само недељним даном већ и чешће, и та је пракса посебно заживела у манастирима, који не би требало да буду ништа друго него један континуирани живот у евхаристијском начину постојања. Нажалост, свакодневне литургије претвориле су се већином у свечаније јутарње богослужење јер учествовање у Литургији на којој се не причестимо и тиме потврдимо да смо део Цркве и у живој заједници са Христом, у великој мери ограничава наше учешће у евхаристијском животу. Мислим да кључно питање није колико се пута причешћивати, већ пре свега да ли на сваком литургијском приносу учествујемо у потпуности тј. примањем Св. Тајни или не. Дакле, није у питању квантитет, већ смисао литургијске заједнице. Наравно да је жеља за активнијим учешћем у литургијском животу довела до учешсталијих литургијских скупова. Да се не схватимо погрешно, Литургија никада није непотпуна било да се на њој неко причести или нико осим свештеника. Проблем је у томе колико ми себе ограничавамо у литургијском доживљају уколико Литургији искључиво прилазимо као свакодневној молитви. Ту је разлика између Литургије и других богослужења у којима продужујемо евхаристисјки начин постојања певањем и читањем молитава. Литургија је, како би рекли теолози, пре свега онтолошки догађај, а не обичан скуп јер Црква без Литургије не би постојала. Дакле не треба гледати на Литургију искључиво као обред који траје 2 сата или краће, већ на Литургију као живи и непосредни израз евхаристијског начина постојања. То је оно што Цркву разликује од других друштава и заједница јер је Црква небоземна установа.
    Тешко је конкретно дати рецепт колико често ићи на богослужења. То је пре свега питање наше личне вере, а понекад и конкретних могућности. Рекао бих да су недељне и празничне литургије нека норма иако у данашњем времену није увек лако одржавати редовно учешће у богослужењима. Не могу тачно да се сетим који канон је то регулисао, али самовољно удаљавање од причешћа више од 40 дана сматрано је суштинским удаљавањем од Цркве и заједнице у Христу. Увек су постојали изузеци, али зато је важно да се стално говори о значају Евхаристије, јер то није неко споредно и помоћно средство да живимо боље и здравије, да се боље молимо и подвизавамо, већ је суштински израз нашег постојања у Христу.
    Децу је добро редовно водити на Литургију јер и деца могу да у пуноћи учествују у Св. Тајнама. Наравно, у случају да живите са неверујућом особом свему треба приступати са много расуђивања и у сталном саветовању са парохијским свештеником. Најбољи начин да другима који не верују пренесете лепоту своје вере и помогнете им да нађу пут ка Христу јесте да према њима имате нелицимерну љубав и да ригидним држањем неких правила не направите више штете. Највећа саблазан коју верници чине пред неверујућима јесте да агресивно инсистирају на својим правилима и својој вери, често осуђујући друге, а с друге стране нису у стању да се изборе са својом себичношћу, самољубљем и гневом. Силина вере се не препознаје у многоречитости већ у делима (уп. 1Кор, 2.4-5)
    Што се поста тиче, Црква је одредила правила поста којих се здрав човек углавном може придржавати, а неко по благослову свештеника може да примени и строжија правила. Ипак, увек треба имати у виду да је главно правило поста да не чинимо другима оно што не желимо да они чине нама и да уколико нисмо некада у стању да применимо правило у исхрани то надоместимо тиме што ћемо бити милостивији и учинити неко дело милосрђа својим ближњима. Циљ поста није исцрпљивање тела, већ жеља да ограничимо своје биолошке прохтеве како бисмо имали више љубави, трпљења и милосрђа. Уколико пост не доноси ове плодове, очигледно је заснован на самомњењу и обмани. Стари хришћани имали су обичај да када посте вишак новца који би иначе потрошили за скупа јестива одвоје и подају сиромашнима. Пост без милосрђа и љубави је јако штетан. Црква зато у својим богослужбеним текстовима, нарочито у време великопосног периода, стално указује да је пост пре свега духовне природе и да је уздржање од одређене врсте хране само средство да остваримо нешто више од тога.
    Архимандрит Сава Јањић
  5. Волим
    ИгорМ reacted to JESSY for a Странице, О ЈЕДНОМ ЧУДНОМ ПИТАЊУ: "ШТА ЋЕ ИМ ПРИЧЕШЋЕ", Свети владика Николај о не - достојном причешћивању   
    Место радње је неименована Црква у којој је владика служио Свету Литургију. О времену када се одиграо догађај о коме је реч из поменуте књиге сазнајемо да је у питању било време поста. Прецизнија временска одредница је тренутак пред Свето Причешће. Обраћање речитог проповедника било је кратко и јасно: "Нека достојни за причешће приступе десно, а они који нису лево" (Павел Тихомиров, О Крсту Светог Владике Николаја, Света Русија, Београд, 2010, 58). Можемо само претпоставити колико су сви присутни били изненађени и збуњени овим питањем. Резултат је био следећи: од неколико стотина људи, само четворо је стало на десну страну. Сви остали су заузели места са леве стране. Овде бисмо могли да се зауставимо претпостављајући да су у наставку причешћени само они који су стали са десне стране. Међутим, није било тако. Даровити и мудрошћу Господњом задојени владика је још једном показао своју духоносну непредвидивост. Његове речи које су уследиле биле су: "Ето тако, сада нека грешници приђу чаши са Пречистим Телом и Крвљу, а праведници нека не прилазе. Они су ионако безгрешни. Шта ће им Причешће?" (наведено дело, 59).
    Ово је несвакидашње решење за логику гордог ума и сопственог самоистицања. На проверу је овде било постављено срце човеково: да ли је смирено или гордо. Ипак, владикино решење не би требало да нас чуди уколико се сетимо Господњих речи: "Не требају здрави лекара него болесни" (Мт 9, 12). Прича о митару и фарисеју (Лк 18, 10-14) нас упућује на исти пут. Тај пут није пут занемаривања подвига и одбацивања побожности, већ пут сазнања да ма колико се трудили да живимо хришћански Бога никада не можемо постати достојни. Причешће Телом и Крвљу Христовом није награда за високе домете у моралности, већ дар којим се лечимо од свих немоћи. Овде нема места за осуђивање брата, већ је то простор за сузе над сопственом ништавношћу. Коначни одговор ко ће бити на десној, а ко на левој страни, донеће Царство Небеско (Мт 25, 31-46).
    Свештеник
    Александар Р. Јевтић
    парох у Шљивовици
    http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.com/2014_02_01_archive.html
  6. Волим
    ИгорМ reacted to Милан Ракић for a Странице, Ваздухопловци увек уз свој народ   
    Као и увек кад загусти, припадници наше војске су на најкритичнијим местима како би у сарадњи са Сектором за ванредне ситуације МУП РС, локалним самоуправама и становништвом на угроженим локацијама, пружили помоћ у запречавању набујалих водотокова, пружању помоћи у храни и одећи, али и у евакуацији унесрећених, које је вода на више локација у држави, "одсекла од света".
    Најсложеније задатке у обиму превоза помоћи и евакуације угрожених, изврашавају (и у моменту док ово пишем), припадници две наше ваздухопловне бригаде у садејству са Специјланом бригадом Војске Србије, али и осталим јединицама.
    Тренутно је широм Србије ангажовано више од 700 припадника Војске из Специјалне бригаде, Прве, Друге и Треће бригаде Копнене војске, Речне флотиле, Другог и Трећег центра за обуку, Команде за развој Расинске бригаде, Петог батаљона војне полиције, Центра за обуку логистике, Централне логистичке базе, 250. ракетне бригаде за ПВД, као и 98. и 204. ваздухопловне бригаде. Ангажовани су у Шапцу, Коцељеви, Лозници, Осечини, Лешници, Ваљеву, Прељини, Лучанима, Пожеги, Трстенику, Дољевцу, Лазаревцу, Љубовији, Грделици и још многим местима са 5 хеликоптера, моторним возилима, чамцима, пумпама и ауто-цистернама за воду...
    Фото: МОРС
  7. Волим
    ИгорМ reacted to Дејан for a Странице, Христос својим ученицима није оставио никакв текст, Христос им је оставио Свету Литургију   
    Нема хришћанства без Цркве, а Цркве нема без Свете Литургије. Зато, Адвентисти, Јеховини Свеодци, Назарени, и други разни и многи "исправни тумачи" Библије не могу бити Црква. Они немају Свету Литургију. То су верске секте.
    Што се тиче Библије, Новога Завета, она је настала као плод деловања Цркве, као плод служења Свете Литургије. Новозаветни текстови су писани у периоду од прве половине до краја првога века. Дакле, Црква је децнијама постојала без новозаветног текста. Како је то могуће? Зато што је суштина Цркве, оно без чега нема Цркве, управо Света Литургија. А она је служена, од самих почетака. О томе имамо сведочанства и у самим новозаветним текстовима.
    Даље, сабрање текстова и њихово дефинитивно закључивање у Нови Завет десило се, од стране опет Цркве, тек у четвртом веку. То би било нешто јако чудно када би суштина Цркве био текст као текст, Библија као текст. Не, веч, понављам, суштина Цркве је Света Литургија. У њој и текст, Библија, налази своје место - Библија је свештени, богослужбени текст. Ван контекста Свете Литургије НЕМА ИСПРВАНОГ РАЗУМЕВАЊА Библије. На заваравајте се - НЕМА. Доказ за то, поред овога што сам навео, јесте бујање секташтва. Настајање нових и нових секти, на бази "другачијег тумачења" Библије. Сви ти људи су ствари окренули наопако. Они су на основу Библије покушали да направе Цркву. Заборавили су да је на основу Цркве настала Библија. Није Библија створила Цркву, већ је Црква створила Библију. Зато, да би се разумела Билија, мора се прво разумети њен Аутор, њен Творац - Црква Божија. Тек у Цркви је Библија Божија Реч - јер Црква је присутни Христос, Тело Богочовека, Емануила, Са нама Бога. Све остало су заблуде, секташке трице и кучине.
    Теолог Александар Милојков
    https://www.pouke.org...e-5#entry611779
  8. Волим
    ИгорМ reacted to JESSY for a Странице, Радуј се, Василије свети, похвало рода нашег!   
    Свети Василије Острошки (Јовановић) рођен је у селу Мркоњићи, Попово Поље у Херцеговини, у Републици Српској. Када је одрастао отишао је у требињски манастир Успенија Пресвете Богородице и ту се замонашио.
    Као монах убрзо се прочуо због свог подвижничког живота, а касније је изабран и посвећен за епископа захумског и скендеријског.
    Као архијереј живео је у манастиру Тврдошу и одатле утврђивао у Православљу своје вернике, чувајући их од турских свирепости и латинског лукавства. Када су Турци разорили Тврдош, Василије се преселио у манастир Острог где је наставио свој опасни подвижнички живот, уз много топле молитве и бриге за своје вернике.

    Упокојио се у Господу 1671. године, а његове чудотворне и целебне мошти и његов гроб чувају се до данашњег дана. У њихову моћ исцелења и утехе верују подједнако и хришћани и муслимани. У Острогу се сваке године на Тројчина дне одржава велики народни сабор.
    Српска православна црква слави Светог Василија Острошког 12. маја, по грегоријанском календару (29. априла, по јулијанском).

    Манастир Острог - Високо изнад Бјелопавлићке равнице, на њеној западној страни, између Никшића и Даниловграда, при једној окомитој стијени, налази се манастир Острог. Иако су прве основе овог манастира дали неки испосници, који су у острошким пештерама нашли погодно место за свој усамљенички и подвижнички живот, његовим првим оснивачем с правом се сматра св. Василије Острошки, митрополит Захумско-херцеговачки.

    Кад је св. Василије, почетком друге половине ХVII века, добио на управу источнохерцеговачку епархију, он је прешао из манастира Требиња (Тврдоша) негде у околину Никшића. Ту се почео носити мишљу да оснује један манастир. По народном предању, прво место које је за ту сврху узео у обзир била је Милића Пећина, која се налази западно од села Загорка, у Пјешивцима.

    Затим је дошло у обзир једно црквиште поред села Дреновштице, такође у Пјешивцима. Напокон се одлучио за садашње место на коме се налази манастир Острог. Ту је обновио оно што је затекао покуповао нешто од најближег земљишта и све то приложио манастиру.
    У свом завештајном писму он о томе каже: "То све приложих и дах цркви у Острог... гдје ми је тамо други труд и именије, које приложих... за своју душу од својего усрђа."

    Манастир је добио име по брду које се високо уздиже изнад њега. Отуда му још и назив Подострог и дели се на Доњи и Горњи манастир. Горњи је удаљен од доњег 20 до 30 минута хода, а узаним колским путем и читав сат. Терен око манастира и његова околина са густом шумом ванредно лепо и импресивно делује на посетиоце. Најупечатљивије делује Горњи манастир са своје две пећинске црквице које се налазе високо у стени, и са чудотворним моштима Острошког Светитеља, које су ово место учиниле једним од најпосећенијих светилишта Српске Цркве.

    Ово место одликује се пријатном климом и природним реткостима. Оно има најмању разлику између зимске и летње температуре у нашој земљи. У Горњем манастиру успева винова лоза, чак и нар (морски шипак), мада је његова надморска висина скоро 900 метара.

    У Горњем манастиру налазе се две црквице. Једна је (горња) посвећена Часном Крсту, а друга (доња) Ваведењу Пресвете Богородице. Горњу је подигао 1605. године јеромонах Исаија из села Попа крај Никшића, с благословом Митрополита Василија, а живописана је 1667. године. За доњу се не зна тачно када је саграђена. По једној верзији народног предања, подигли су је испосници који су ту живјели прије светог Василија.

    По другој, пак, верзији коју је још Вук Караџић прибиљежио по казивању острошког архимандрита Никодима Раичевића, цркву је саградио митрополит Василије.
    И ова је црквица живописана, вјероватно кад и горња (1667. године). У њој почивају мошти св. Василија. 1774. године монах Михаило Васојевић, с благословом Игумана Јосифа Бошковића, за спомен себи и својим родитељима, дозидао је уз црквицу припрату.

    Садашње келије у Горњем манастиру скоријег су датума, јер су старе изгореле 1923. године. Обе пећинске црквице које су без дрвне конструкције, том приликом остале су неоштећене. Нове келије у Горњем манастиру, започете 1923, завршене су 1926. године за време управе архимандрита Леонтија Митровића. Архимандрит Митровић подигао је у Горњем манастиру и још једну већу зграду за преноћиште поклоника.

    Ова зграда срушене је 14. новембра 1958. године од стења које је са високих острошких литица на њу пало, али је ове године поново оправљена. Том приликом жртава није било. Једну мању зграду у Горњем манастиру, звану "Кулица" , подигао је дугогодишњи чувар Ћивота, Христифор Љепева, негдје у другој половини ХIХ века.

    Место на коме се налази Доњи манастир раније се звало Косјерадићи или Госерадићи. У време оснивања манастира около је било насељено и имало јечак и сеоску цркву. Кад је митрополит Василије купио ово и нешто од околног земљишта, он је у близини те цркве подигао амбар и кућу за млађе, те од свега тога касније постаде манастир-Доњи манастир Острог.

    У непосредној близини овог манастира постојала је још једна црква, подигнута 1723. године а посвећена св. Георгију. Она је срушена за време слегања земљишта 1896. године. Садашња црква у Доњем манастиру, посвећена св.Тројици, подигнута је 1824. године одобрењем митрополита Петра I, трудом архимандрита Јосифа Павићевића, а прилозима побожних хришћана. Горњи део звоника ове цркве подигнут је прилозима једне побожне Приморке у другој половини ХIХ века.

    Конак на кршу, више цркве у Доњем манастиру, саградио је 1742. године архимандрит Стефан Павићевић, док је други подигао 1800. године игуман Петроније Дамјановић. Први је проширен 1881, трудом и настојањем епископа Захумско-рашког Висариона Љубише, а други 1936. године, када је обновљен и велики потпорни зид, за вријеме управе архимандрита Леонтија Митровића. У Доњем Манастиру налази се једна мања зграда, звана "Кулица", али вријеме њеног постанка је непознато.

    Први игуман у манастиру Острогу био је Исаија из села Попа крај Никшића. 

    Иако се Острог не може да мјери по својој архитектури и фрескама, са нашим великим и значајним средњовјековним манастирима, он им је зато раван по својој духовној и националној улози.
  9. Волим
    ИгорМ reacted to Владан for a Странице, Свети апостол и јеванђелист Марко - Марковдан   
    На молбу верних написао је Јеванђеље, јер ти верни хришћани у Риму молили су га да им напише оно што им је са светим Петром усмено говорио о Господу нашем, Исусу Христу. Проповедао је Христову веру, у Аквилеју и Египту, где је он био први проповедник Јеванђеља и први епископ, јер све до тада, Египат је био незнабожачки. Но, свети апостол Марко то измени и просвети народ светлошћу свете вере и многе преведе у хришћанство. Сагради многе цркве и постави свештенике и епископе. Чинио је он многа чудеса: болесне је исцељивао, губаве чистио, нечисте и зле духове је изгонио из људи. Многи тада повероваше у Господа нашег Исуса Христа, поразбијаше своје идоле и крстише се у име Оца и Сина и Светога Духа. Одатле он настави пут у Александрију, да и тамо шири реч Јеванђеља. И ту својим делом и чудом показа Божију силу, тиме што зацели рану обућару, који шилом прободе своју леву руку. Тим чудом он преведе многе у хришћанство, али сазнавши за то, старешине града сковаше план да га убију и у тој намери успеше и то баш на Ускрс, када свети Марко служише Литургију у александријској цркви. Најпре га бацише у тамницу, а сутрадан га погубише, приликом чега Сунце сакри своје зраке, небо се отвори и би велики земљотрес. Овај свети апостол и јеванђелист и мученик Христов, сконча у Египту, у граду Александрији, 25. априла и беше стар 68 година и би увенчан венцем вечне славе.
    Тропар (глас 3):
    У верховнаго Петра научивсја, апостол Христов бил јеси, и јако солнце странам возсијал јеси, Александријом удобреније бив блажене; тобоју Египет от прелести свободисја, евангелским твојим ученијем просвјешч всја јако свјет; столп церковниј; сего ради твоју памјат чтушче свјетло празднујем, Марко богогласе: моли тобоју благовјестимаго Бога, да согрешениј остављеније подаст душам нашим.
    Свети Аниан, други епископ Александријски
    Кад је св. Марко ступио из лађе на суву земљу у Александрији, расцепи му се обућа на једној нози. Тада виде он једног обућара, коме даде обућу на поправку. Шијући обућар прободе шилом себи леву руку, и поче крв тећи, и јаукаше обућар од бола. Тада апостол Божји замеси прашину с пљувачком својом и помаза рањаву руку, и одједном поста рука здрава. Удиви се обућар овоме чуду, и позва Марка у свој дом. Чувши Маркову проповед Аниан — тако му беше име — крсти се и он и сав његов дом. Толико благочешће и толику ревност показа Аниан на делу Божјем, да га св. Марко рукоположи за епископа. И би овај свети човек другим епископом у цркви Александријској.
  10. Волим
    ИгорМ reacted to Владан for a Странице, Свети великомученик Георгије - Ђурђевдан   
    Израстао је Георгије у лепог и храброг младића, те због тога би узет да служи у војсци поменутог цара Диоклецијана. У својој двадесетој години добио је висок чин трибуна (у рангу данашњег пуковника), али због показане храбрости у биткама, цар га произведе за војводу. Но, пошто је био хришћанин, он се супротстави цару и његовом наређењу да се сви хришћани муче и свирепо убијају. Раздели сву своју имовину и пође за својом вером и истином. Цар се јако разгневи због тога, и нареди да га баце у тамницу, те да га свирепо муче да би се предомислио. Али све те муке не утицаше на младог Георгија, већ напротив, оне још више ојачаше веру у њему те он још више узнесе хвалу и благодарност Богу. Страшне су биле његове муке, али његова вера би толико јака, да, иако, кидан на парчад и као трска ломљен, он издржа све, јер знао је да је Господ са њим, јер посла анђела у виду младића, који га охрабри речима: "Радуј се"! Видевши тај призор, војници се уплаше и одмах обавестише цара о свему. А он нареди да светог мученика Георгија баце у ров пун креча и да га тако затрпаног држе три дана. Али, ни то не могаше наудити светитељу, што јако разгневи цара, те он смишљаше друге муке којима је наставио мучити Георгија, али све беше узалуд, јер беше воља Божија да увенча светог Георгија, венцем вечне славе.
    Сутрадан при изгревању сунца цар седе на судишту и пред њега изведоше светог мученика. Прикривајући свој гнев, цар стаде говорити Георгију да му он не жели зло већ да би му одмах опростио све његове грешке и да би га високо наградио уколико би му се он као оцу с љубављу покорио. Тада Георгије рече да жели да иде у храм да се обрати боговима његовим. На то цар устаде хитно и с радошћу, и са целим сенатом и многим народом оде у Аполонов храм, водећи чесно са собом и светог Георгија. Кад уђоше у храм и жртва би спремљена, настаде тајац, и сви гледаху у мученика непоколебљиво убеђени да ће он принети боговима жртву. Светитељ приђе Аполоновом кипу, и пруживши руку према њему, њега бездахног упита као живог: Ти ли хоћеш да ти принесем жртву као Богу? Говорећи то, светитељ начини крсни знак према идолу. Тада демон који је живео у идолу овакав глас даде од себе: Нисам Бог, нисам! И ниједан од сличних мени није Бог-Само је један Бог, и то онај кога ти проповедаш. Ми пак од Анђела што служаху Њему постадосмо отпадници и, овладани завишћу, ми варамо људе. Светитељ му на то рече: Како се онда усуђујете да остајете овде, када сам овде дошао ја, служитељ истинитог Бога? - Када светитељ то рече, стаде из идола излазити некакав шум, и звук, и плачни глас. Затим изненада попадаше сви идоли на земљу и разбише се. Тада жреци и многи од народа као луди бесно навалише на светитеља, и бијући га и везујући га они довикиваху цару: Погуби овог мађионичара, царе, погуби, док нас он није погубио!
    Погубише младог Георгија заједно са царицом Александром, која и сама прими Христову веру, 3. априла 303. године.
    Таква су славља великих подвига храброг војника, такве су његове борбе и славне победе над непријатељима. Нека се његовим молитвама и ми удостојимо удела праведних и стајања с' десне стране Господа. Велика чудеса чинио је свети Георгије и у току овоземаљског живота, а то је наставио и после представљања Богу.
    Тропар (глас 4):
    Јако пљених свободитељ и нишчих зашчититељ, немошствујушчих врач, цареј поборниче, побједоносче великомучениче Георгије, моли Христа Бога спастисја душам нашим.
    Свети мученик Лазар Нови
    Овај новомученик, Лазар, беше родом Бугарин из Габрова. Као младић остави своје место рођења и оде у Анадолију. У неком селу, Соми, чуваше Лазар овце. Но као хришћанин изазове гнев Турака против себе, и би бачен у тамницу од некога аге. После дугих мучења нечовечних истјазања, која Лазар јуначки поднесе из љубави према Христу, овај млади мученик би убијен, 23 априла 1802 год. у својој 28 години. Господ га прими у вечне дворе Своје, и прослави га на небу и на земљи. Над моштима св. Лазара догодише се многобројна чудеса.
    Још о празнику на теми
  11. Волим
    ИгорМ reacted to JESSY for a Странице, У Пиреју служена древна Литургија Св. апостола и еванђелиста Марка   
    У току Литургије Митрополит Серафим се обратио верном народу пригодном беседом.
    Извор Ромфеа.гр
    Вести из сестринских цркава

  12. Волим
    ИгорМ reacted to Дејан for a Странице, Јединство: ''Васкрсење Христово отвoрило је врата вечнога живота'' - васкршњи интервју архимандрита Саве игумана манастира Високи Дечани   
    Хришћанин стално благодари, не мрзи, а позван је да воли не само своје ближње него и своје непријатеље. Црква нас учи да се у сваком успеху не гордимо, али да и у страдањима не падамо у очајање јер ко се узда у себе увек ће се разочарати, а ко се узда у Христа увек ће у срцу имати радост. Као хришћани не смемо заборавити да је брига о ближњем највећи израз наше љубави према Богу
    Наша вера нас учи да није царство земаљско, односно, живот на земљи и оно што у њему радимо коначна мера човекова, његовог мишљења, начина живљења и достојанства. Човек је биће достојно поштовања само ако је вечно биће, ако се земаљско царство и живот улива у вечно и непролазно царство небеско. У сусрет великом дану, светом дану Васкрсењу за „Јединство“ говори архимандрит Сава Јањић, игуман манастира Високи Дечани.
    Шта нам потврђује васкрсење?
    Васкрсење Христово је најчудеснији догађај у историји људског рода који истовремено превазилази границе времена и простора у коме живимо. Син Божији постао је човек, пострадао на крсту и васкрсао у трећи дан, да би нама отворио врата вечног живота. Смрт није могла да држи у својој власти самог Животодавца Христа и зато је Христовим васкрсењем побеђена сила смрти. Физичка смрт и даље постоји као биолошки феномен, али за нас који верујемо у Христа онај који и умре у Христу вечно ће у њему живети. Истински живот је, дакле, за нас много више од биологије и хемије. То је тајна над тајнама и темељ наше вере православне.
    Христос победио силу смрти
    Има ли места за страх од смрти у Царству Христовом?
    Царство Христово није од овога света. Господ није дошао на свет као светски моћник да ослободи јеврејски народ од римске власти нити да ствара овоземаљско царство. Царство Божије је унутра у вама, каже Господ и они који живе по заповестима Божијим, воле Бога и ближње своје, жртвују се за друге и духовно већ живе у Царству небеском које ће у својој пуноћи доћи тек након краја овога света и века и на начин који је нама ограниченим људским бићима тешко да разумемо. То Царство небеско доживљавамо и на свакој Св. Литургији, а чврсто верујемо да ћемо га наследити и у вечности ако останемо верни Христу Богу нашем. Ми верујемо да је једино Бог пут, истина и живот и да је овоземаљско постојање у овом времену и простору само сенка будућег вечног живота у Христу који је постао човек да би сјединио створено са вечним. Зато је и постао човек родивши се од Ђеве, а истовремено остајући предвечни Бог. Зато је и страдао на крсту али је као Бог васкрсао победивши силу смрти. Иако је телесна смрт туга за све људе јер се привремено раздвајамо од оних које волимо, она за нас није крај већ наставак живота у Христу па се молимо за наше покојнике и чекамо дан када ћемо се опет заједно видети у Царству Божијем.
    Пре хиљаде година Праведни Јов је поставио питање „Кад умре човек, може ли оживети“? Код једног дела хришћана то питање се и данас поставља…?
    Ми хришћани верујемо да физичка смрт није крај нашег живота јер живот није само биолошка категорија. Након физичке смрти долази до раздвајања душе и тела и душа наставља да постоји до свеопштег васкрсења када ће се поново сјединити са телом. Човек је створен као психофизич ка целина и зато наша вера у бесмртност не почива само на вери у бесмртност душе.
    Светитељи нас уче да је душа без тела сенка од човека, а тело без душе леш. Тек након васкрсења из мртвих, након краја овог света и века, заживећемо пуноћом живота у Христу. За оне који су живели у љубави Божијој то ће бити вечна радост, а за оне који су живели у неправди и мржњи, вечна мука и патња. То су реалности раја и пакла. Господ ће својом љубављу све загрлити, али они који га не желе и својим делима га се одричу та љубав ће за њих бити вечно мучење. Божија љубав никога не жели да мучи али као што је светлост за онога који живи у светлости радост, тако је за онога чије су очи навикле на мрак бол. Рај и пакао нису различити простори, већ различита стања у којима ће се наћи сви људи и васцела твар када Бог васцелу творевину преобрази и сједини у Христу Господу. Зато у овоме животу треба да направимо прави избор и да не дозволимо да нас грех одвуче у таму да не би били лишени вечне светлости и радости коју нам је Господ припремио у вечности.
    Како најбезбедније превазићи невоље, неправде и жалости са којима се свакодневно сусрећемо у о в о з е м а љ с к о м животу?
    Морамо да увек будемо свесни да све неправде и жалости са којима се суочавамо у о в о з е м а љ с к о м животу привремено трају, а ми хришћани, верујемо да нас очекује в е ч н и живот у Хр и с т у . К а д а з н а т е д а привремено треба да претрпите неки бол или операцију, да би после тога били здрави и живели нормално, нисте толико у страху. Проблем је што ми често гледамо само живот у оквиру овоземаљских граница и онда нас бриге и проблеми овога света толико обузму да нисмо у могућности да живот гледамо шире. Наша вера нас управо учи да је за малена ово земаљско царство, док је небеско довека. Црква нас учи да се у сваком успеху не гордимо, али да и у страдањима не падамо у очајање јер ко се узда у себе увек ће се разочарати, а ко се узда у Христа увек ће у срцу имати радост.
    Црква је сведок реалности царства небеског
    Шта је мисија Цркве данас и у којој мери може поштовати људске слободе у савременом друштву, а истовремено имати јако упориште у сопственом светом Предању и историји?
    Најважнија мисија Цркве у свету јесте да стално сведочи реалност Царства небеског које долази, али већ овде и сада почиње и да позива на промену живота. Покајте се, јер се приближи Царство небеско била је прва и основна проповед Цркве од почетка. Људске слободе у овоме свету су важне и треба их подржавати, али је слобода много комплекснији феномен. Истински слободан човек није увек онај који ради шта хоће, већ онај који је у стању да савлада своје слабости и успе да остане кормилар своје душе до краја. Разни грехови, пороци и друга зла овога света чине нас зависнима од пролазних уживања и када су нам она ускраћена тражимо кривицу у другима, свађамо се и гневимо. Отуда толико неслоге, ратова, сукоба у овоме свету. Христос нас учи да иако живимо на овој земљи, ми смо пре свега путници ка Царству небеском и зато хришћанин и своју слободу и смисао живота увек пројектује у перспективи Царства Божијег. То је потпуно други начин живота од онога који је данас уобичајен у овоме свету. Бог нас учи и да у свакој биљци и животињи, свакој природној лепоти видимо лепоту премудрости Божије и да природу не оштећујемо већ користимо колико је потребно али као мудри домаћини.
    Постоји одређен број православних Срба који веру доживљавају као личну и приватну ствар независно од Цркве. Како их усмерити на прави пут и указати да је Црква извор и носилац вере?
    Хришћанска вера није приватна ствар и Црква нас стално окупља у заједницу и повезује светим тајнама, молитвама, богослужењима. Наша вера нас учи да човек индивидуалац, који живи себично и за своје интересе није права и потпуна личност. Праву личност остварујемо тек ако у љубави живимо са другима и друге не гледамо као своју конкуренцију, сметњу или непријатеље, већ као оне који су позвани такође у Христу да буду наша вечна сабраћа у Царству Божијем. Зато чинећи добро другима не губимо, већ добијамо.
    Свођење вере на приватну или националну ствар и на обичаје сужава пуноћу Христове истине и може да претвори нашу веру у идеологију која се више ослања на политику него на вечне истине које нам је Бог открио. У Христово време многи Јевреји су очекивали ослободиоца од римске власти, а Христос је дошао да им донесе вечни живот и слободу, не од Римљана, већ од греха и смрти. То је суштинска разлика. Многи млади људи мисле да је слобода у гажењу свих друштвених конвенција и правила, у дроги, алкохолу и неморалу. Али када већ зађу у те мрачне просторе тек онда осете колико су неслободни и заробљени, али тада је већ много тешко оздравити. Зато нас Црква учи да чувамо и своју душу и своје тело од греха, не зато што то смета Цркви, већ смета нама да живимо са Богом и осетимо пуноћу слободе која нам је дата у Христу Исусу.
    Може ли се грех као лажни избор и лажно духовно усмерење, противно божанској вољи, окајати постом у храни и пићу?
    Грех је неприродни начин постојања јер живећи у греху своје природне снаге користимо у погрешном смеру што води ка даљем губитку наше слободе, већој зависности од материјалних ствари овога света и неслози са другима. Човек у греху је духовно болестан и покајање је не само промена начина размишљања већ пре свега промена потпуног начина живота. Пост и молитва су два крила покајања јер постом показујемо да не зависимо само од биологије и хемије која регулише наше тело, а молитва уздиже нашу душу ка духовним вредностима и човека повезује са Богом. Као што је човек састављен од тела и душе ни покајања нема без поста и молитве. Наш Бог је Бог љубави и опростиће нам сваки грех, али проблем је у томе што грех затвара човеково срце и чини га неосетљивим и према Богу и према ближњима. Покајањем отварамо срце и онда оно може да прими топлину Божије љубави и опроштаја. Зато не можемо очекивати да нам Бог опрости наше грехове ако нисмо спремни да и сами опростимо својим ближњим.
    Брига о ближњима, израз љубави према Богу
    Како су код српског становништва примљени духовни семинари у организацији Епархије рашко-призренске и Дома културе у Грачаници?
    Духовни семинари који се, хвала Богу, одржавају сада сваког четвртка у Грачаници с б л а г о с л о в о м Преосвећеног Владике Теодосија представљају право духовно освежење у животу наше Епархије. Захваљујући сјајним предавач има, нашим уваженим Епископима и богословима, верници могу на овим семинарима да много више сазнају о својој вери и продубе своје духовне видике. Искрено се надам да ће ова духовна окупљања и дружења још више ојачати веру у нашем народу и да ћемо имати више хришћана који не живе само формално хришћанским животом, већ који своју веру озбиљно шватају као нови начин живота.
    Наша истинска отаџбина је на небесима
    Шта треба да буде смисао живота сваког хришћанина?
    Хришћански живот не сме да буде формалност и Црква није само овоземљаска институција или невладина организација. Смисао нашег живота треба да буде да у сваком тренутку и на сваком месту будемо сведоци истине Васкрслог Христа, да испуњавамо његове спасоносне заповести и да све догађаје око нас (нарочито политичке и историјске) разумевамо духовно. Наша истинска отаxбина је на небесима иако живимо привремено на земљи. Наше истинско благо је у Богу и нашој души која живи по Богу, а не у пролазним стварима овога света. Ако тако будемо живели наш живот ће бити пун смисла и радости без обзира на све тешкоће. Међутим, онај који граби земаљско благо и плаши се оних који могу да убију тело или му отму то благо, живи у сталној бризи и нема мира. Хришћанин стално благодари, не мрзи, а позван је да воли не само своје ближње него и своје непријатеље. У ранохришћанској посланици Диогнету из 2. века налазе се можда и најлепше речи шта хришћане разликује од осталих људи. Иако све то звучи парадоксално за нас хришћане ово су истине које нас воде ка вечном животу: „Хришћани живе у отаxбинама својим, али као пролазници, као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаxбина, а свака отаxбина туђина....Бораве у телу, али не живе по телу. На земљи проводе дане, али им је живљење на небу. Покоравају се постојећим законима, али својим животом превазилазе законе. Воле све (људе), а сви их прогоне…. Сиромашни су, а многе обогаћују. Свега су лишени, а у свему изобилују. Понижавају их, а они се у понижењима прослављају. Клеветају их, а они се показују праведним. Руже их, а они благосиљају. Вређају их, а они (све) поштују….
    Епархија рашкопризренска је јако посвећена социјалним питањима и муком обичних људи. Који су највећи проблеми верника Српске православне цркве на Косову и Метохији?
    Као што је човек психофизич ка целина, тако је и Црква увек бринула не само о духовном напретку верника, него и о свакодневним потребама нарочито сиромаш них и угрожених људи. На Косову и Метохији много је сиромаштва и људима је често потребна најосновнија помоћ. Зато је Епархија преко своје добротворне организације Мајка девет Југовића већ организовала рад 6 народних кухиња у којима се свакодневно храни преко 2000 лица. Међутим, и у свакој парохији треба организовати помоћ угроженој браћи и сестрама. После сваке литургије верници би могли заједно са својим свештеницима да организују посете и помоћ старијим и болесним парохијанима и другим људима којима је помоћ потребна. Често је многим људима потребна само једна блага реч и осећај да о њима неко брине. Као хришћани не смемо заборавити да је брига о ближњем највећи израз наше љубави према Богу. Односно, као што нас уче Свети оци Цркве, нема богољубља без човекољубља, као што нема ни истинске љубави према ближњем ако та љубав није заснована на Божијој љубави. А та Божија љубав нас учи да у сваком човеку треба да препознамо лик Божији.
    извор: http://www.jedinstvo.rs/online/index.php/2013-01-28-10-01-43/2013-01-28-10-03-43/978-2014-04-18-05-49-32
  13. Волим
    ИгорМ reacted to Книњанка for a Странице, Матуранти из Бечеја умјесто на екскурзију у Беч или Праг, дошли у манастир Острог   
    Матуранти Техничке школе у Бечеју, у Епархији бачкој, њих седамдесеторо, добили су веома примамљиве понуде туристичких агенција да на екскурзију иду у Беч, или Праг. Међутим, они су исказали жељу да иду – у манастир Острог, светом Василију Острошком Чудотворцу, наводи се на сајту Митрополије.Још прошле године, њихови старији другови и другарице су хтјели да иду на матурску екскурзију у манастир Острог, али нијесу успјели да се организују. Зато су они још од почетка школске године, од септембра, почели да се припремају. Свесрдно их подржала директорица њихове школе Светлана Томић.
    Све вријеме су присно сарађивали са бечејским парохом протонамјесником Миланом Малинићем и својим вјероучитељем теологом Данијелом Кобиљским.
    Још тада су, у мјесечним ратама, почели да прикупљају новац за екскурзију и, напокон, ових дана су, у организацији Епархије бачке, кренули за манастир Острог. Са собом су повели и своју директорицу.
    У Острог, са два аутобуса, стигли су у петак вече, и сљедећег јутра, 26. априла, били су на Литургији у Горњем манастиру.
  14. Волим
    ИгорМ gave a reaction for a Странице, Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим - Цвети   
    Тога дана је Исус Христос, праћен својим ученицима и мноштвом народа, кренуо из села Витиније у Јерусалим. Дошавши до села Витфага, у подножју Маслинске горе, рече двојици ученика: "Идите у село које је пред вами, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одрешите је и доведите, И ако вам ко год шта рекне, кажите: требају Господу! - и одмах ће их дати". Ученици урадише како им је Христос заповедио, и кад доведоше магаре, Он га узјаха и на њему крете у Јерусалим.
    Глас да долази Спаситељ, онај што је васкрсао Лазара, брзо се раширио и мноштво народа Му се придружило. Једни су га сусретали с палминим гранчицама у руци, друти су бацали своје хаљине на пут куда ће проћи, трећи су резали гранчице од дрвета и бацали на пут. Када Исус Христос изиђе на Маслинску гору, они који га пратише повикаше: "Осана Сину Давидовом! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев!" Али Исус је целим путем био жалостан, и кад силазаше низ гору, он баци поглед на Јерусалим у долини, заплака се и рече: "О, Јерусалиме! Кад би ти знао, особито у овај дан, шта је за срећу твоју; али је сад сакривено од твојих очију. Јер ће доћи дани да ће те опколити непријатељи твоји са свих страна, и разбиће тебе и децу твоју и неће оставити у теби камен на камену за то што ниси познао време у које си похођен".
    Све се то дешавало пред празник Пасхе, па се у Јерусалиму беше сакупило света из многих крајева. Угледавши Исусов улазак у Јерусалим, многи се запиташе: "Ко је то?", а из гомиле народа одговорише: "Исус, пророк из Назарета Галилејског". Потом Христос уђе у храм, где су били кљасти и сакати, смилова се на њих и све их исцели. Међу народом и децом завлада велико одушевљење, те му клицаху: "Осана, Сину Давидовом, Цару Израиљском!" Слушајући то, приђоше Му неки фарисеји, па му рекоше: "Чујеш ли то што ови говоре?", нашта им он одговори: "Зар нисте никада читали: из уста мале деце и одојчади, начинио си себи хвалу".
    Целог дана је Исус Христос држао проповеди у храму, а увече се са својим ученицима вратио у Витинију.
    Канон за овај празник написао је Косма Мелод - Јерусалимљанин (средином VIII века). Овај канон сматра се најлепшим каноном овог врсног песника. Догађај Христовог уласка у Јерусалим, на икони се представља како Христос јаше на магарету, а прате Га ученици, док народ простире своје хаљине и баца гранчице на пут.
    Извор

    Цвети
    Тога дана је Исус Христос, праћен својим ученицима и мноштвом народа, кренуо из села Витиније у Јерусалим. Дошавши до села Витфага, у подножју Маслинске горе, рече двојици ученика: "Идите у село које је пред вами, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одрешите је и доведите, И ако вам ко год шта рекне, кажите: требају Господу! - и одмах ће их дати". Ученици урадише како им је Христос заповедио, и кад доведоше магаре, Он га узјаха и на њему крете у Јерусалим. Глас да долази Спаситељ, онај што је васкрсао Лазара, брзо се раширио и мноштво народа Му се придружило. Једни су га сусретали с палминим гранчицама у руци, друти су бацали своје хаљине на пут куда ће проћи, трећи су резали гранчице од дрвета и бацали на пут. Када Исус Христос изиђе на Маслинску гору, они који га пратише повикаше: "Осана Сину Давидовом! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев!" Али Исус је целим путем био жалостан, и кад силазаше низ гору, он баци поглед на Јерусалим у долини, заплака се и рече: "О, Јерусалиме! Кад би ти знао, особито у овај дан, шта је за срећу твоју; али је сад сакривено од твојих очију. Јер ће доћи дани да ће те опколити непријатељи твоји са свих страна, и разбиће тебе и децу твоју и неће оставити у теби камен на камену за то што ниси познао време у које си похођен". Све се то дешавало пред празник Пасхе, па се у Јерусалиму беше сакупило света из многих крајева. Угледавши Исусов улазак у Јерусалим, многи се запиташе: "Ко је то?", а из гомиле народа одговорише: "Исус, пророк из Назарета Галилејског". Потом Христос уђе у храм, где су били кљасти и сакати, смилова се на њих и све их исцели. Међу народом и децом завлада велико одушевљење, те му клицаху: "Осана, Сину Давидовом, Цару Израиљском!" Слушајући то, приђоше Му неки фарисеји, па му рекоше: "Чујеш ли то што ови говоре?", нашта им он одговори: "Зар нисте никада читали: из уста мале деце и одојчади, начинио си себи хвалу". Целог дана је Исус Христос држао проповеди у храму, а увече се са својим ученицима вратио у Витинију.

    Тропар (глас 1):



    Обшчеје воскресеније, прежде твојеја страсти увјерјаја, из мертвих воздвигал јеси Лазарја, Христе Боже, тјемже и ми јако отроци побједи знаменија носјашче, тебје побједитељу смерти вопијем: Осана во вишњих, благословен грјадиј во имја Господње.


    Начин празновања
    Уочи овог празника, држи се вечерња, врши се литија са палмовим гранчицама или врбама, а освећују се у недељу на јутрењу после читања 50. псалма, посебном молитвом и кропљењем богојављенском водицом. Гранчице се током године чувају поред славске иконе у домовима. Канон за овај празник написао је Косма Мелод - Јерусалимљанин (средином VIII века). Овај канон сматра се најлепшим каноном овог врсног песника. Догађај Христовог уласка у Јерусалим, на икони се представља: Христос јаше на магарету, кога прате ученици, а народ простире своје хаљине и баца гранчице на пут.
    Народни обичаји
    Уочи Цвети девојке и деца одлазе у поља и беру цвеће. Најчешће велике цветове маргарете, да би били лепи и крупни; дрен да би били јаки; љубичицу, да би били миришљави и привлачни; врбове гранчице, да сви буду напредни. Ово цвеће се не уноси у кућу већ се оставља у посуде са водом у дворишту да преноће. Понекад се цевеће потапа у воду са златним или сребрним прстеновима и онда се том водом деца умивају. Раније је био обичај у целој Србији да на овај дан шетају окићени цвећем. До данашњих дана се одржао обичај да момак од убраног цвећа направи нарочит букет, у коме сваки цвет има своје значење и носи га девојци. По томе којих цветова има, или који преовлађују девојка разазнаје момкова осећања.
    У Шумадији момци и девојке сакупљају се на игралиштима и раскршћима дарујући узајамно цвеће, где сваки цвет има неко посебно значење. Ту се сви шале и смеју, али нико не игра и не пева јер траје пост. Одлазак у цркву од ране зоре раширен је у Херцеговини, док у Поповом пољу ујутру наберу доста млечике, којом се оките штале и торови. Од празника Цвети до Духова, цвеће се не бере.
    У Србији су Цвети празновани и као народни празник, јер је тог дана 1815. године, вожд Другог српског устанка, Милош Обреновић, код цркве у Такову подигао народ на Турке.
    Извор




  15. Волим
    ИгорМ reacted to JESSY for a Странице, Лазарева субота - библијски и литургијски смисао празника   
    На Лазареву суботу празнује се посебано и врло живописан обичај познат под именом Врбица. Овог дана брало се олистало пруће од врбе. Лазарева субота, односно Врбица, дан је дечје радости. До Другог светског рата, Лазарева субота (Врбица) прослављала се и као школска свечаност. Деца су се, лепо обучена, украшена звончићима, кретала у поворкама и проводила време у игри око извора. Пратећи елементи овог празника имају библијско утемељење (Јн 12). После Лазаревог васкрсавања, Исус Христос улази свечано у Јерусалим, а маса раздраганог света дочекује га свечано; поред осталог, у рукама носе палмове гранчице. Данашње врбове гранчице замена су за палмине. Убране врбове гранчице на Лазареву суботу носиле су се и благосиљале у цркви, па су потом чуване у кућама.
    На Врбицу, после подне, увек се држала литија изван храма. Сведочанстава ο Врбици имамо већ крајем IV века. У литији су учествовали, као и данас, одрасли и деца носећи у рукама гранчице маслина и палми. У крајевима где нема маслина и палми носе се граничице врбе.
    О библијском и литургијском смислу празника говори Епископ бачки др Иринеј
    http://www.svetigora.com/audio/download/6925/Ep_Irinej_Lazareva_subota_predavanje_27.03.2010.mp3
    Илустрација преузета са www.westsrbdio.org
  16. Волим
    ИгорМ reacted to Дејан for a Странице, Однос монаха према савременим технологијама   
    Наравно, због потреба манастира поједина братија имају благослов да путују и врше потребне набавке и то је уобичајено у свим манастирима. Такође, када братија иду на лечење морају да изађу из манастира али за потребе вишедневног боравка имамо нашу кућу код Београда у којој монаси бораве и живе у поретку који је утврђен манастирским типиком. Ово је пракса која постоји у свим општежитељним манастирима. Наши монаси из Дечана не могу да путују када хоће и без потребе, то једноставно није наша пракса и део нашег поретка. Морам да кажем да је братију много теже натерати да путују када негде треба отићи јер се сви много лепше осећамо код куће у манастиру.
    Што се тиче савремене технологије, важно је имати у виду да су манастири кроз историју били увек међу првима који су прихватали одређена савремена достигнућа али у циљу наше хришћанске мисије. Недуго после појаве Гутенбергове штампарске пресе монаси у Црној Гори већ раде на штампању првих књига:
    "Тадашњи господар Црне Горе Ђурађ Црнојевић 1492. у Венецији набавља штампарску пресу са покретним словима и почиње да штампа богослужбене књиге. Прва књига из ове штампарије излази 4. јануара 1494. после читаве године упорног посла и носи име Октоих - првогласник. Штампарију и штампу је водио јеромонах Макарије, док је украшавање књига вршило седам монаха." Wikipedia http://bit.ly/1axSiBj
    Такође у другој половини 16. века имамо штампарију у манастиру Грачаници где је у то време живео и радио већи број монаха. И наши дечански монаси у 16. веку активно раде на штампању књига. Нарочито бих поменуо мог имењака Саву Дечанца из 1597. који је штампао књиге у Венецији.
    За хришћане технологија је увек била прихватљива уколико може да омогући ефикаснији мисијски рад цркве. Тако и у данашње време користимо компјутере, мобилне телефоне и сл, не ради забаве и разоноде већ управо како бисмо имали бољи контакт са људима које интересује духовни живот. Ево и овај наш форум не би постојао да није информативних технологија.
    Уколико, међутим, савремена технологија одвлачи монаха од његовог духовног живота и циља, тада је она штетна. Према томе, савремена технологија није по себи штетна, већ једино начин њене употребе може бити добар или лош.
    Архимандрит Сава Јањић
  17. Волим
    ИгорМ reacted to JESSY for a Странице, Свети Симеон Дајбабски   
    Житије Преподобног Симеона Дајбабског
    Скромни и смирени дајбабски старац

    У Кијеву је замонашен у рукоположен у чин јеромонаха, а 1888. године враћа се на Цетиње, гдје му је одређена служба Божјег служитеља у манастиру Светог Николе на Врањини, а годину дана касније и у манастиру Острогу, гдје је био и предавач у тамошњој монашкој школи, коју је покренуо Митрополит Митрофан Бан.
    На основу чудесног виђења, које му је Бог открио, јеромонах Симеон је иницирао градњу цркве на мјесту данашњег манастира Дајбабе крајем 19. вијека. Остатак свог живота јеромонах Симеон је провео служећи новооткривеној Дајбабској Светињи, а ту га је, као дајбабског јеромонаха, посјетио архимандрит Јустин Поповић, велики српски теолог, који је такође, истог дана одлуком Светог Архијереског Сабора СПЦ, заједно са Светим Симеоном, прибројан Христовим Светитељима.
    Свети Симеон Дајбабски упокојио се у Господу 1. априла (по Грегоријанском календару) 1941. године.
    Његове преподобне мошти су откривене на 55. годишњицу од његовог упокојења 1996. године у манастиру Дајбабе, настојањем Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, бројног свештенства и вјерног народа, поклоника Дајбабског манастира. Од тада па до данас, сваке године се на дан старчевог упокојења одржава велики сабор у манастиру Дајбабе.

    Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије: Предговор из књиге Преподобни старац Симеон иа Дајбаба, протојереј Василије, Цетиње 1991.


    Пророчка је ријеч: „Сјећање на праведника је с похвалама". Она се, ево, остварује и у наше дане на праведном Старцу Симеону из Дајбаба, код Подгорице. Лик његов и дјела његова и њему сличних људи, заборав, очевидно, покрити неће, а и не може. У временима великих забуна и беспућа, о. Симеон Поповић је ходио стемено, вјечно — новим путем чистоте, цјеломудрија и светости. Зато се и на њему испунила истина из Књиге Премудрости Соломона: „Часна старост није у мноштву љета, нити се мјери бројем година; сједина људима је разборитост и зрео узраст — живот неупрљан" (гл. 4, 8—9).
    Некадашња земља Зета, садашња Црна Гора, обилује каменом и јадом, али и олтарима правим на камену крвавом — и свецима у њима. Темељ њене духовне грађевине и њене историјске природе је Св. мученик Јован Владимир. Придржавају је и њену архитектонику одржавају четири непоколебива стуба: Св. Василије Острошки и Св. Петар Цетињски, праведни Деспот Стефан Штиљановић и преподобни Стефан Пиперски. Мошти Св. Арсенија Сремца, које чува у својим њедрима, опипљиви су свједок њеног непрекинутог светсавског насљеђа. Наравно, не и једини. Милује је и на дјетињу чистоту призива чедна рука новомученика Острошког Чобанина Станка. Сестринско-материнска жртвена љубав и дјевичански стид Преподобне Стефаниде (Стевке Бурчевић) из Враке код Скадра (савременица Старца Симеона, упокојила се 1945. г. у Битољу), препораћа је вјековима и обнавља духом и дахом вјеч-не Љубави.
    Драгоцјени камен нашег времена уграђен у ту неразориву граћевину управо је Старац Симеон из Дајбаба. Живећи у овом вијеку великих промјена и заблуда, често крваво плаћених, али и времену драгоцјених иску-става и прозрења, о. Симеон није подлегао забунама и заблудама. Успио је да прозре у суштину збивања, али и саму њихову Христолику потку; уз то и да поживи вјерно своме прозрењу и животном опредјељењу. Савременицима је као такав, зрачио својим животним примјером и дјелом, па сија, ево, и сијаће и својим потомцима. Примио га је Бог, по пророку, себи “да не би зло измијенило разум његов” (Прем. Солом. 4, 10), и то зло огромно, које се пред крај његовог земног живота испртило на његов народ. „Похитао је из зле средине" (исто, стих. 14), у времену велике смутње и распамећености, да би се у ове дане нашег враћања себи и памети, поново вратио, и засијао Црној Гори и много шире од ње, новом свјетлошћу препородитељског путоказа.
    Старац Симеон у духу својих духовних предака, надахнут, у току свога школовања, руском побожношћу подизао је Манастир Дајбабе, светињу у непосредној близини некадашње Зетске Свете Горе, тј. бројних манастира на Скадарском језеру, процвјеталих у вријеме Балшића, сачуваних у народном памћењу и повјеоници. Тако је он, уствари, обнављао замрли духовни живот на црногорским просторима, а и шире, и тиме враћао своју и народну душу чистоти, припремајући је за велика искушења ратног и поратног безумља. То нам, управо, потврћује, у овој књизи, скицирани животни пут Старца Симеона као и избор из његових списа, придодат житију.

    Вера
    |
  18. Волим
    ИгорМ reacted to JESSY for a Странице, Патријарх Павле: Да не будемо робови греха!   
    Сигурно је да смо ми и тела, да смо и земаљски, и треба нам слобода у овоме свету. Колико је за наш народ и за друге правдољубиве и истинољубиве народе, потребна слобода! Али ми смо и душе и за нас је потребна слобода од греха. Она прва слобода, као и живот, проћи ће и пролази. Али слобода греха, слобода праведника никада, и она нас уједињује са свима светима у Царству Небеском.
    Водити рачуна дакле да не будемо робови греха. Ви знате и по себи и по другима какво је то ропство. Најмање, да тако кажем, страсти које добијемо - колико је то ропство! Узмите само пушача, пијаницу, да не говоримо о другим гресима, блуду и злочинима. Колико је то и какво робље!

    Патријарх Српски Павле


    Преузето из књиге Живот по Јеванђељу, Патријарх српски Павле, Народна и универзитетска библиотека у Приштини и Арс Либри, Београд,1998.
  19. Волим
    ИгорМ reacted to Дејан for a Странице, Зашто се људи удаљавају од Цркве   
    Сваки човек у дубини своје душе тражи Бога, али то је веома тежак пут који наличи на на пут кроз непроходну џунглу. Много је стаза на том простору, неке од њих воде ка истинитом познању Бога, али многе воде у духовну и душевну погибељ. Ми у Цркви имамо огромну обавезу да својим животом стално потврђујемо нашу веру. Уколико ту настане несклад и једно говоримо и проповедамо, а друго чинимо онда постајемо саблазан за друге и они траже неке друге истине и путеве спасења. У нашој Цркви никада не смемо дозволити да се вера у живог Бога претвори у ритуални формализам и лицемерје, већ увек морамо бити свесни да се вера у Бога мери љубављу према ближњима и спремношћу да сваког човека, праведника или грешника прихватимо као брата који носи лик Божији и који је позван на вечни живот. Отуда су највећи противници наше вере разне овосветске идеологије које људе деле према политичкој, националној, расној и др. припадности. Христос је дошао не да би донео нову веру већ објавио истину коју нам је донео од Оца Небеског. Дошао је да укине све разлике и поделе. Црква Христова зато не познаје чак ни добре ни лоше људе. Сви људи су створени за добро, али имамо оне који су духовно оздравили и себе реализовали као целовите личности у Христу (светитеље), имамо оне који су на путу оздрављења и, коначно, оне који су болесни и нису чак ни свесни своје болести.
    У дубини душе свако људско биће жели да воли и да буде вољено и сваком човеку је потребна заједница (породица, пријатељи). За нас Хришћане управо је Црква место и простор у коме налазимо заједницу са другима. Уколико у Цркви закажемо и не будемо у стању да препознамо потребе људи и покажемо милосрђе и љубав према свима, а посебно према оника који су посрнули, и сами ћемо изаћи ван тајне Цркве и своју веру претворити у својеврсну идеологију, било конфесионалну или моралистичку.
    Људи који, на пример, желе да нађу мистику у далекоисточним религијама то чине зато што најчешће уопште не познају мистичку традицију сопствене Цркве и Цркву доживљавају само у својој организационој и спољашњој форми. Хришћански мистицизам другачији је од система који човека не гледају као целовито психо-соматско биће. Зато платонистичка и неоплатонистичка учења никада нису биле прихваћене као учење Цркве. Човек је јединствена целина душе и тела, при чему душа не може да постоји сама за себе. Отуда је кључни елемент хришћанске вере Васкрсење. Човек је позван на вечност али као створен није вечан сам по себи ни у свом душевном ни телесном саставу. Хришћански мистицизам није зато никада био спиритуализам. За нас као хришћане духовно није оно што је бестелесно, већ све што је прожето благодатним енергијама живог Бога. Зато су духовне и свете мошти иако су пропадљива материја која остаје нетрулежна захвљујући благодати Божијој. Ми, дакле, верујемо у Бога чији је Син постао човек по свему сличан нама осим по греху и заувек сјединио своју божанску са човечијом природом и као Богочовек Христос "седи са десне стране Бога Оца". Пропадљива материја тела је у Христу удостојена достојанства које приличи само божанској природи и у томе је највећи домет наше хришћанске вере. Отуда је хришћански мистицизам суштински различит од система који негирају реалонст овога света, тела и материје и у свом исходишту иду у дуализам у коме је материјално једнако греху и паду. Ми Хришћани, верујемо да је овај свет реалан јер га је Бог створио као таквог, али такође гледамо на овај свет из есхатолошке перспективе када ће све видљиво бити престворено и настаће ново небо и земља где ће и наша људска природа бити тако преображена да неће бити ни Грка ни Јеврејина, ни мушког ни женског пола. Зато хришћански реализам увек произходи из есхатолошке перспективе и ако кажемо да је овај свет пролазан, то кажемо зато што знамо да је васцела твар у динамици кретања ка Царству небеском када ће свака твар добити своје природно и вечно назначење.
    Ми као хришћани, а посебно монаси, позвани смо да живимо у атмосфери тог есхатолошког очекивања колико је то год могуће у овом свету и веку, и зато треба да надилазимо биолошки начин постојања како би заживели у есхатолошкој радости Царства небеског које већ овде бива међу нама у Цркви, кроз Литургију и друге Свете Тајне.
    Архимандрит Сава Јањић
  20. Волим
    ИгорМ reacted to Дејан for a Странице, Патријарх Павле о посту и причешћивању   
    Из потпуне вере у ове речи Господње, први су хришћани журили светом Причешћу не по неком наређењу, него непосредно из осећања да без Њега не могу духовно живети, управо онако као што човек не дише по наређењу, него спонтано, осећајући да се без ваздуха гуши и да умире. Одлазили су свагда недељом и празником на свету Литургију и на ђаконов позив “са страхом Божјим и вером приступите!” сви су у реду прилазили и причешћивали се. Они су притом потпуно осећали да приступају најдубљој тајни наше вере и највећем дару Божијег милосрђа, па су се трудили да Свесветом и Пречистом Богу, у светом Причешћу, прилазе у чистоти и светости срца и душе. Звали су се “свети” и заиста су били свети; чували су се од сваког греха, јер су знали да “ко чини грех, роб је греху”, да грех окреће човека на правац који води супротно од Бога, прља душу и чини је неспособном за свето Причешће. Онај ко би ипак пао у грех, одмах се дизао, исповешћу чистио душу од њега да не би у нечистоти примио свето Причешће: “Јер, који недостојно једе и пије ( Хлеб и Чашу Господњу ) суд себи једе и пије, не разликујући Тела и Крви Господње.”
    У исто време, хришћани су свето држали и установу поста, знајући да је пост божанска установа, јер је још у Старом Завету Бог наредио пост као “наредбу вечну”. У Новом Завету је сам Господ Исус Христос постио и рекао да ће Његови ученици постити. Постили су Апостоли и сви Свети… Пост су држали у одређено време ради потребе поста, а причешћивали се ради потребе причешћа стално, како за време поста тако и за време мрса; у посту се постило и причешћивало, у мрсу се мрсило и причешћивало, онако као што данас чине свештеници. Првобитно није било неке посебне припреме за Причешће, нити је пост сматран за једно од средстава за њега. За причешће се припремало целокупним животом, држањем свих Божјих заповести и чувањем од сваког греха.
    Тако су поступали и свештеници и верници у хришћанској Цркви за читаво време прогона, за првих 300 година, док су у њу ступали само они који су из чврсте вере у Царство Небесно били спремни на све тешкоће да би га задобили. Морални живот хришћана тада је био на великој висини. Но, када је дошла слобода, под царем Константином, 313. године, Цркви су почели прилазити и они који у њој нису тражили и нашли “благо скривено у пољу” и који нису били спремни да све даду да би купили то поље… Стога се ниво моралног живота хришћана у многоме снижава. Светом Причешћу многи приступају и тада редовно, али без озбиљног старања да за њега буду што достојнији. Други, пак, почињу свој редован прилазак светој Чаши да одлажу, са изговорм да желе да се што боље припреме. Али борбу за очишћење своје душе нису водили стално, него повремено, само неколико дана пре Причешћа. Но, и то им је падало тешко, па су све чешће одлагали припрему и само причешћивање, док нису спали на то да се причешћују само четири пута годишње или још ређе.
    Због оних првих, Црква је, по речима светог Јована Златоуста, и установила 40-дневни пост пред Божић и Васкрс: Приметивши штету која долази од немарног поступања, Оци одредише 40 дана… да би смо сви ми, очистивши се пажљиво у ове дане молитвама, милостињом, постом, свеноћним бдењем, сузама, тако приступили светом Причешћу чисте савести, колико је то могуће. Оне друге, пак, свети Отац опомиње да се морају трудити не повремено, пред само Причешће, него да им ваља да стално живе тако да му чисте савести могу редовно приступати. На питање којима треба дати за право, онима који се ретко причешћују или онима који то чине често, он одговара: “Ни једнима ни другима, него онима који се причешћују са чистом савешћу, чистим срцем и беспрекорним животом. Такви нека пристају свагда. А који нису такви – ниједанпут. Зато што они на себе навлаче суд, осуду, казну и муке.”
    Но, од свих средстава чишћења душе за овај најприснији сусрет и за сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: “Јеси ли постио?” и кад чују потврдан одговор, рећи ће: “Приступи! ” Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да можда нису блудници; а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи никакве амајлије, или да можда не врши побачај… А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислије онога ко жели да се причести, и да не говоримо.
    Против оваквог механичког приступа светом Причешћу, у православном свету свештеници – пастири интезивно настоје на томе да се верни што чешће, по могућству на свакој Литургији причешћују, спремајући се за то сталним бдењем над својом душом. Познајући добро духовно стање сваког појединачног члана своје пастве, једнима саветују да се причешћују више пута у току поста, другима да то чине и у време мрса, при чему некима да посте два – три дана, некима седам дана, а некима да се причешћују стално и без поста…
    Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију, и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се сачувати сваке крајности и једностраности.

    Патријарх српски Г. Павле



    svetigora


  21. Волим
    ИгорМ reacted to Дејан for a Странице, О узвишености православног богослужења   
    Када поменемо богослужење, пре свега мислимо на Литургију, па бих зато рекао нешто на ту тему која је од кључног значаја за све хришћане, а посебно за нас монахе.
    Посебну радост доживљавам на недељним и празничним Литургијама када се причесте сва братија, а сада већином и сви поклоници који учествују у приносу дарова. Тада се заиста осећа права димензија Литургије у којој сви потврђујемо себе као део тела Христовог (Цркве) и проживљавамо тајну сапасења која се кроз Христа и у Христу збива у свима нама. Спасење није индивидуални чин и многи учитељи Цркве јасно говоре, да нас Бог препознаје само као личности тј. у литургијској заједници - Цркви, а не као индивидуе које живе у свету својих личних побожности, маште, а неретко и духовне обмане. Зато је Литургија и једина најпотпунија молитва, а наше личне молитве, подвизи, свакодневне активности и др. само су једна континуирана рефлексија тог чина који се продужује на све видове нашег постојања. У манастирима је суштина нажег живота управо у том литургијском начину постојања, који се са својим поретком и правилима продужује на наша послушања и читав наш унутрашњи и спољашњи живот. Отуда је веома жалосно да је баш у монашким круговима дошло до запостављања учествовања у причешћу, које се кроз историју често сводило на један приватни и моралистички чин (ваљда некакву потврду достојности или средство да напредујемо у нашем индивидуалном духовном животу). Евхаристија није средство спасења или "напитак" којим себе треба да ојачамо за подвиг, већ сама суштина спасења које бива једино у Христу и то у Христу као Цркви, заједници једних са другима.
    Да ли то значи да сви други видови духовног живота, лична молитва, подвиг, пост и др. нису важни? Наравно да не, али ово друго извире из Литургије и средство је које нам служи да продужимо литургијски начин постојања на целокупан наш живот. Данас често можемо да видимо јако супротстављене ставове између поборника евхаристијског и аскетског богословља. Проблем је у томе што је овај антагонизам потпуно вештачки и веома је штетан. Аскетски живот нас не спашава од вечне смрти јер да је тако онда би далекоисточне аскете били највећи светитељи. Подвизи нам служе као средство да бисмо контролисали своје страсти и усмеравали их у природном правцу (тј. претварали их у врлине) и тако потпуније учествовали у пуноћи литургијске заједнице у Христу. Подвизи нису никакав легалистички предуслов за учествовање у Евхаристији, али без труда да победимо своје самољубље, себичност, гордост и друге страсти у великој смо опасности да Литургију прихватимо као неку врсту приватног доживљаја и не уђемо у тајну колективног постојања у Христу. Просто речено, у опасности смо да се "причешћујемо недостојно", чувајући у свом срцу мржњу, завист, похлепу и све оно што нас одваја од љубави према другима. Нажалост, у данашњој црквеној пракси често је јако много морализма па се стиче осећај да неки хришћани верују да се спасавају управо својим подвизима, а не да су већ спасени у Христу и да тај дар спасења треба да прихвате кроз евхаристијски начин постојања. Овде имамо обрнуту перспективу, у којој је подвиг и те како важан, али на потпуно другачији начин. С друге стране, они, пак, који се боре против морализма у великој су опасности да потпуно маргинализују значај подвига, личне молитве и поста јер, авај, важно је и довољно само учествовати у Литургији, а подвизи су ваљда само за подвижнике и монахе...
    Евхаристијски начин постојања суштина је наше философије живота. У њој постојимо као личности само у заједници са другима у Христу и зато је Евхаристија изворииште нашег личног постојања. Колективни начин постојања у Христу је стога изражен у материји коју приносимо на Литургији јер су и хлеб и вино материје која не постоје природно у том облику, већ настају сједињењем жита са многих поља и грожђа из многих винограда (што се лепо помиње у једној од најранијих сачуваних молитава анафоре). Зато су евхаристијски дарови и симбол и суштина Тела Христовог и заједничким причешћем и ми се констутишемо управо као заједница у Телу и Крви Христовој. Наравно, не треба заборавити да то подразумева и остале Свете Тајне, посебно Крштење, којим улазимо у Цркву, остављајући биолошки и примајући црквени начин постојања. Отуда у Православној Цркви нема ванлитургијских форми поштовања евхаристијских дарова на начин како то постоји на Западу од Средњег века (тзв. адорација светог сакрамента). Ми сви опет и опет конституишемо себе као Тело Христово причешћујући се божанским тајнама и самим тим бивамо и баштиници победе над смрћу коју је Христос извојевао нас ради, јер само у Христу и са њим улазимо у вечно постојање. Колико ћемо као појединци истински учествовати у овој тајни зависи од тога колико смо читав свој живот саобразили овом начину постојања тј. себе возглавили у Цркви као заједници љубави. Зато за хришћане богослужење не сме да се сведе на ритуализам, емотивно уживање у лепоти богослужења и из тог разлога је православно богослужење иако богато и комплексно веома трезвено и врло прецизно структуирано. У том контексту, морам да кажем, крајње је нелогично да се Литургија у одређеним периодима историје Цркве сводила или још своди на ниво свечаног јутрења, на коме се само свештеник причешћивао док су остали побожно чекали да приме антидор.
    Често говорим верницима када дођу на Литургију у наш манастир да је учествовање у Литургији без причешћа веома недовољно. Када изађемо са службе сви идемо у трпезарију и тамо нико ко седне за сто, након што прочитамо молитву, не седи гледајући у храну већ нормално једе. Ако смо, како се често каже, недостојни Светих тајни, зар нисмо онда још недостојнији и земаљске хране. Замислите призор свечаног ручка у трпезарији где свештеник након прочитане молитве сам једе храну, а остали побожно гледају постављена јела, а потом сви заједно заблагодаре што су се наситили и на крају на изласку приме по мали комадић хлеба за благослов. Зар није логичније, ако већ нећемо да једемо, да не седамо за трпезу? Наравно, али тек онда схватамо колико смо изашли из заједнице. Литургија је трпеза Господња и ту треба да вреди исто правило и по томе се Литургија разликује од других богослужења. Ми долазимо у цркву да једемо, не зато што смо физички гладни, већ зато што је заједничко окушање исте хране или пића и показатељ и суштина те заједнице и љубави. Зато када примамо госте у кући, они се послужују јер знамо да је некултурно некоме доћи у госте и ништа од понуђеног не узети. Такође и ми као домаћини узимамо исто са њима, не зато што смо и ми гладни или жедни, већ да бисмо једући и пијући исто потврдили радост нашег сусрета. Сличну логику можемо да нађемо и у припреми за причешће. Када идемо на неки свечани ручак увек се лепо припремимо и обучемо свечану одећу. Зато се и за вечеру Господњу треба припремити, опростити ближњем, ускратити нешто телу да бисмо изразили љубав према Богу, уделити милостињу и сл.Пост и милостиња су увек били повезани јер ускраћујемо себи нешто да бисмо другоме дали. Наравно, ово нема никакве везе са пред-литургијским легалистичким и моралистичким "условима за достојно причешћивање". Подвиг мора да буде израз наше слободне воље и љубави. Црква је одредила правила поста као главни оквир и чување одређених правила није легализам ако та правила прихватамо као израз љубави према Богу и Цркви.
    Управо зато је у раној хришћанској пракси био обичај да они који учествују у приносу обавезно и приме свете тајне. Верници који су били под неком епитимијом остајали су у припрати после Литургије верних, а неправославни који нису у могућности да поделе са вернима божанске тајне, нису ни припуштани литургијском приносу. Верници су долазили у цркву не да би се само помолили заједно већ заблагодарили Богу и потврдили своје спасење у Христу. Јако је много нелогичности са којима се суочавамо са неким данашњим праксама и треба много радити да се богословски поврати што је више могуће аутентичан православни приступ Евхаристији.
    Архимандрит Сава Јањић
  22. Волим
    ИгорМ reacted to JESSY for a Странице, Савремени човек и духовни живот   
    "Сви ми који живимо у савременом свету оправдвамо све и живимо како нам одговара. Не живимо правим духовним животом, и не свиђа нам се да следимо савет Цркве."
    "Често видимо да не прихватамо ствари Цркве, јер се многи не исповедају и стално то одлажу и не прилазе."
    "Ако држимо заповести Божје, благодат Светога Духа ће доћи у наше срце. Тек тада ће наши живот имати смисла, јер тада душа окуси Бога."
    "Иако смо у Цркви, не волимо да пратимо правила Цркве, то је модерно међу младима.. Ово није добро, међутим. Ако сте запослени у некој служби и ако не поштујете правила, бићете отпуштени. Свако ко жели да буде у Цркви држи се заповести. Заповести нису каталог који ће вам помоћи да постанете моралиста, али у суштини то је тајна. Ако се држиш заповести добићеш Божанску Благодат..
    Старац Пајсије би рекао, Црква има једно благо, своје искуство, а срце човека може да окуси ово искуство. "
    "Светост је кључ који откључава Јеванђеље, због тога су Свети Оци и тумачили Јеванђеље. Уђите у дух Отаца, онда читајте Јеванђеља. Ако пратимо Светитеље, ићи ћемо сигурним путем ка спасењу."
    "Обмана често имитира благодат, због чега нам су нам потребни истински оци, не они који творе чуда, него они који разликују духове. На такве проницљиве оце морамо да се ослонимо."
    "Свети Порфирије је увек говорио да је само у оквиру Цркве нашао Благодат."
    "Људи се данас не моле и Дух Свети је одсутан из њихових живота."
    " Постајемо духовно слаби када се не молимо."
    "Нажалост, за неке, светост, или да неко постане светац је само нешто што је написано."
    "Људи почине самоубиство, јер не постоји унутрашња снага која се управо нуди у Цркви."
    "Данас, атеизам је мода."
    "Велика је ствар прихватити Цркву, пратити литургијски програм Цркве, бити уверен у поуке Светих Отаца."
    "Душа је здрава када жуди ка Богу."
    "Монаси се хране укусом Божанске благодати и плодовима Духа Светога."
    "Слобода није ићи тамо где год желиш да идеш, или радиш оно што желиш да урадиш. Слобода је бити слободан од страсти. Једино је слободан онај који зна Христа."
    Извор
    Поставио/ла Glogovac Monastery
  23. Волим
    ИгорМ reacted to Andre Williams for a Странице, Годишњица смрти Срђана Алексића   
    Требињац Срђан Алексић погинуо је на данашњи дан 1993. године док је од припадника Војске Републике Српске спасавао свог суграђанина Бошњака Алана Главовића. Срђан је имао 27 година када је убијен.
    Тога дана Срђан се сам супротставио четворици наоружаних припадника Војске Републике Српске који су тукли Главовића, иначе Срђановог комшију. Срђан му је прискочио у помоћ и том приликом је задобио повреде од којих је пао у кому, а потом и преминуо.
    Срђанов отац Раде Алексић стално поручује да поступак његовог сина није био херојски већ људски чин, и да би сваки човек тако требало да поступи.
    У читуљи пре 21 годину написао је једноставно: "Умро је вршећи своју људску дужност."
    Један од четворице Срђанових убица погинуо је на ратишту, а остала тројица осуђени су на по две године и четири месеца затвора.
    Ален Главовић, младић којег је Срђан бранио животом, данас живи у Шведској. Ожењен је и има двоје деце. Сваке године посети Требиње, Срђанов гроб и његовог оца, јер, како каже, не заборавља нити ће икада моћи да заборави племенити чин свог пријатеља.
    Одборници Скупштине Београда одлучили су да Срђаново име носи једна улица на Новом Београду, а на иницијативу Сузане Милосављевић Илић, која је 11. фебруара послала захтев и петицију Комисији за именовања улица и тргова.

    У фебруару 2012. године тадашњи председник Републике Србије Борис Тадић, постхумно је Алексића одликовао Златном медаљом "Милош Обилић" за показану храброст и дело посебног јунаштва.
    Постхумно му је додељена Повеља Хелсиншког комитета за људска права у Босни и Херцеговини.
    Храбри младић племенитог срца добио је улицу у Сарајеву, а пролаз у Новом Саду у Змај Јовиној улици назван је по њему. Такође, ту је постављена и спомен-плоча у његову част.
    Пролаз који носи име Срђана Алексића постоји и у Панчеву.
    Форум Бошњака Црне Горе предложио је, Влада Црне Горе дала позитивно мишљење, а Скупштина главног града донела одлуку да се нови булевар назове Срђановим именом.
    Табла са Срђановим именом постављена је 11. јула прошле године, на Дан сећања на жртве ратова вођених на простору некадашње СФРЈ у периоду 1991-2001. године.
    Филм "Кругови" Срдана Голубовића, наш кандидат за Оскара ове године, инспирисан је Срђановим херојством, као и документарни филм "Срђо", новинарке РТС-а Сање Драгићевић.
    извор
  24. Волим
    ИгорМ reacted to Дејан for a Странице, Божићни поздрав безбожницима   
    А сад хоћемо да проговоримо реч отпалим од вере наше, барјактарима безбоштва, браћи по крви и језику но туђинцима по духу и мислима.
    Ви заглушисте свет виком, да је вера опијум народа, али за доказ тога не показасте од своје стране ништа друго до крв, окове и тирјанлук.
    Зашто се никад не запитасте: ако је вера опијум за простаке како се њоме опише најславнији философи: Декарт, Кант, Фехнер, Соловјев? и мислиоци као Паскал и Манциони?
    Ако је вера опијум за глупаке, како се тим опијумом занеше најгенијалнији песници: Данте, Шекспир, Милтон, Иго, Пушкин, Достојевски, Његош?
    Ако је вера опијум за дроњаве сиромахе по селима и гудурама, како да се културни варошани опију и подигну величанствене храмове тој вери у Цариграду и Риму, у Паризу и Берлину, у Лондону и Њујорку?
    Ако ли је вера опијум за себре и робове, како за ту веру пође у смрт цар Лазар и цар Константин, и толики други славни кнежеви и великаши разних народа и језика?
    Ако је вера опијум неписмених и неуких, како прихватише тај опијум највећи зналци светски: Коперник и Њутн и Франклин и Мендељев и Крукс и Пупин и Оливер Лоџ?
    Ако је вера опијум за неславне и презрене, како у име тога опијума оставише круне и господарство и богатство толики људи и жене и повукоше се у самоћу и сиромаштину, да што боље послуже вери?
    Ако је вера опијум за младе људе као што је био Растко Немањић и Јоасаф царевић Индијски, како да се том опасном дрогом опије мудри и опрезни старац Немања?
    Ако ли кажете, да је вера опијум за старе баке, како онда објашњавате да се њом опише толике девојке као:
    Ирина и Марина и Параскева и Ефимија и друге, и многе друге?
    Речете ли, да је вера опијум за плашљиве регруте, како да онда буде опијум и за храброг Минина и Пожарског, и Карађорђа и Милоша, и Вашингтона и Гарибалдија, и за Фоша и Хега, и за најновије четири војводе српске?
    Ако ли најзад – притешњени овим нашим питањима – узвикнете: вера је опијум за несоцијалисте, али не и за социјалисте, ми ћемо вас запитати: како онда да се опије вером толики број највећих социјалистичких идеолога и вођа као што су: Сен-Симон, Овен, Фурније, Макдоналд, Хендерсон, Лансбери и други убеђени социјалисти и у исто време убеђени хришћани?
    Или ви сматрате безверство патентом искључиво словенских социјалиста? Бакуњина и истераних руских семинариста?
    Кажете ли, да су веру измислили богаташи да би држали сиромахе под својом влашћу, онда значи, да никад нисте погледали ни на пећину Витлејемску ни на Голготу! нити сте чули за стотине хиљаде мученика Христових, на чијем се мучеништву утврдила вера у свету!
    О, браћо по крви и језику али не и по духу Божјем, подигните храм Богу живоме, и то највећи што постоји и што је икада постојао на земљи. Гле, много премного дугујете ви вери Христовој. Јер да вера Христова није укротила дивље Сармате и од њих начинила питоме Словене, од крвожедних зверова благе руске овце, ви никад не би могли доћи до силе и власти над тим народом. Него би прошли као и друг Спартакус, кад се кренуо да отме власт од опаких Римљана, вучјом крвљу задојених.
    Не један храм на земљи Словена, него сву земљу словенску учините храмом Христовим. То је мисија Словена. А оно што ви сад радите није посао Словена но Сармата. Без вере Христове Словени неће бити спасење свету но проказа. У страху од проказе свет нас је почео да ограђује карантином.
    Но, да ли ћете ви хтети чути реч од брата? Због старе словенске немоћи, да се реч брата не слуша, вама ће ова наша реч свакако бити мрска и отужна. Зато бар чујте и примите реч рођака. Примите реч оног нашег честитог рођака из Индије, оног славног и велемоћног убожјака, Гандија.
    Погледајте и видите човека од вере, како без ваших насилних метода влада једним народом два пута многобројнијим од свих Словена укупно. И како га љубав народна штити боље него вас армирана кола с митраљезима.
    Тај Ганди вам је поручио – чули сте: “док год у Русији влада безбоштво и материјализам, и док год се Русија не одухотвори, Индија не може с Русијом”.
    Тако вас ето и Индија ставља под карантин а не само западни капиталисти. Тако вођ Индије опомиње Словене на праву линију, на праву мисију њихову.
    То вам је Божја опомена кроз рођака. То вам као од Бога поручује рођак Индијац. А брат Словен вас поздравља прошлим и будућим поздравом човечанства: Христос се роди!
    http://manastirglogovac.blogspot.com/2014/01/blog-post_15.html
    Свети владика Николај Охридски и Жички / “Братство” (1931)
  25. Волим
    ИгорМ reacted to Дејан for a Странице, Молитва није циљ нашег духовног живота, већ средство   
    Повест о животу ових великих каруљских отшелника са Свете Горе је заиста чудесна и треба је прочитати. Исусова молитва је уметност над уметностима, али треба имати у виду да се као и сво духовно искуство првенствено преноси живом речју и примером. Важно је да не предузимамо ништа на своју руку и да књигу молитвено прочитавамо, трудећи се у сабраној молитви без примене посебних метода. Отшелнички живот је један од најбољих начина да се достигне умно-срдачна молитва, али не и једини. Неки су се молитви научили служећи другима у општежићу или у породици. Важно је да се не постављају нереални циљеви и да се саветујемо са онима који имају више искуства у овој делатности, јер у противном можемо да упаднемо у обману.
    Не смемо заборавити да молитва није циљ нашег духовног живота, већ као и пост и друге врлине, само средство. Уколико нас наш молитвени труд чини трпељивијим, смиренијим, споријим на осуду и милостивијима према другима, онда смо на правом путу. Плодови погрешне молитве и уопште духовног живота јесу прелест и гордост, а препознајемо их по осуђивању и сталном примећивању слабости оних око нас, ругању и злурадости, цинизму и злоби.
    Што више неко напредује у духовном животу, све мање примећује оно што је лоше и све више воли људе онакви какви јесу и у слабостима својим, а не онакве какве би ми желели да их видимо.Човек све више спознаје своје слабости, али не очајава због њих, већ се још више радује јер зна да Господ својом љубављу све покрива и све исцељује. Сетимо се бесмртних речи старца Силуана "држи свој ум у аду и не очајавај". У тим речима је велика тајна тог огромног духовног парадокса, а у Хришћанству је све у тим светим парадоксима - умри да би се родио, смири се да би се узвисио, дај другима да би се обогатио и сл.
    Архимандрит Сава Јањић

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...