Jump to content

ИгорМ

Члан
  • Content Count

    1331
  • Joined

  • Last visited


Reputation Activity

  1. Волим
    ИгорМ reacted to Небитан Лик for a Странице, Александар Милојков: Разум, ум и срце – трагедија емотивности   
    Некада истичу једно, некада двоје а некада сво троје. То је зато што ово троје једно друго прожима. Постоји перихореза. Слобода је самовласност. Човек је биће господствено, биће које одлучује. И ту самовласност остварује вођен умом и разумом. Умом, као тероијском моћи и разумом као практичном моћи душе. Умом спознаје смисао ствари, а разумом добро чињење. И ове две словесне моћи уводе човека у остварење слободе – у одлуку, у чињење, у говорење. Зато је човекова слобода уједно и одговорност, зато што је од-говор. Одговор на призив. Слобода као уздарје на дар. „Твоје од Твојих, Теби приносећи због свега и за све…“ Једна слобода, другој слободи. Човека Богу и човека другом човеку.
    Да, нађох код Отаца оно троје, а најчешће ово двоје као икону Божију у човеку: ум и разум… νοῦς καὶ λόγος…ratio et mens. Али, не нађох да Оци помињу срце и осећајност као икону Божију. Каже се, пак, да је Бог љубав. Али, биће да љубав ипак није просто емоција, а поготово не једна од емоција. Љубав је слобода, а не емотивност.
    Емотивност је скоро увек скопчана са нужношћу, са присилом „хемије“. Зато често зна да буде трагична, да остави ране на души. У чему се огледа та трагичност и да ли је емотивност лоша? Не, никако није лоша. Напротив, добра је. Њена трагичност није у њој самој већ у њеној располућености са слободом, са умом и разумом. Наша емотивност је оштећена нашом палошћу и то је оно што називамо „срцем“ наспрам разума. Ово двоје зна да буде у сукобу. Заљубљеност је заиста слепило разума. Заљубљеност, на дуже или краће време, свезује разум. Парадоксално, разум зна али не одлучује. Срце га је надвладало. Слобода је изгубљена.
    Зато љубав није емоција. Она је ослобођење. Љубав је слобода, када осећања стоје у власти разума и ума. Ума, који показује смисао и разума који говори шта чинити. Јер, бесмисао и погрешно чињење стварају ране на души. Тек када се стави под власт ума и разума, емотивност се ослобађа нужности и тада не оставља ране. Чак и када је љубав крст, не оставља ране – јер је слободна. Крст је крст, спасоносни и живототворни, само ако има смисла. У противном је трагедија и само трагедија. И у њему неће бити радости. Ничег другог осим суза и очајничког ридања.
    Паскал је говорио да „срце има своје разлоге које разум не разуме“. Не слажем се са Паскалом. Можда би било боље да је рекао „интуиција има своје разлоге које разум не разуме“. И мислим да је Паскал и мислио на интуицију, а не на емотивност. Ако је тако мислио, онда се и ја слажем са њим.
    Емотивност без разума је бесловесни луталица, који нити види, нити долази до циља. Циљ као Истину и циљ као Добро. Први циљ показује ум, а други разум. То је двоједан циљ. Али, и охладнели ум и разум не могу видети циљ, Истину и Добро. Заиста, потребно им је срце да их загреје. Без срца разум и ум постају демонска интелигенција. Као такви промашују свој циљ и, парадоксално, бивају двојица безумника који један другог воде. Слепци код очију. Тада задржавају своју силу убеђивања али ипак промашују циљ. Постају слуге преваре и зла, уместо Истине и Добра.
    Сукоб разума и ума са срцем је пало стање човеково. Ове унутрашње силе, одељене једне од других, добијају димензију трагичности. Стварају ране. Свет је уморан од бездушних генијалаца, а многи уздишу што су веровали бесловесним емоцијама, својим или туђим. Излечење је у сједињењу ових сила. То су управо показали Свети Григорије Палама и исихасти. Сједњење ума и срца. Силазак ума у срце.
    Емотивност заиста зна да буде трагична, можда ништа мање него потпуно одсуство емотивности. Онај ко разум лиши срца, постаје телесни демон. Тешко свету са таквима. Такви су и срушили Хегелову дијалектику и путању духа као своме апсолуту. Јер гле, нема напредујуће дијалектике ако смо у XX-том веку имали Холокауст. Због таквих је, ваљда, Хегел и говорио да „дух воли да се скрива“.
    Онај, пак, ко срцу дозволи да разуму свеже руке, ризикује да га срце убије од батина. Од тих батина многи се више никада не опораве. И од њих више и нема никакве користи, него да буду инспирација песничким трагедијама. Ум и разум морају сићи у срце. Тада почиње да сија слобода поистовећена са љубављу. Слобода као радост да волиш ванвременски, без детерминанти, без ограничења, без правила и без клаузула.
  2. Волим
    ИгорМ reacted to Владан for a Странице, Пренос моштију светог оца Николаја   
    Име је добио по свом стрицу Николају, епископу града Патаре. Замонашио се у манастиру "Нови Сион" и још за живота народ га прозва Светитељем. Био је изабран за архиепископа града Мира у Ликији, где је и сахрањен након смрти, 343 године. Одатле је под најездом Муслимана, 1087. године, народ склонио његове свете мошти у Бари у Италији. Пренос моштију је извршен по чудесном сновиђењу једног христољубивог, побожног и праведног монаха, коме се јавио Свети Николај и рекао да се његове мошти пренесу у Бари, који је у то време био под православним патријархом. Како је речено тако је учињено. Приликом преноса светих моштију, десила су се многа чудеса. Исцелише се болесни, хроми и слепи, глуви и бесомучни. Та чудеса и чудесна исцељења дешавају се и дан данас. Зато многи хришћански ходочасници походе град Бари, где је временом саграђена и црква у знак захвалности и част његову, и долазе ту из разних крајева света на поклоњење чудесним моштима и кивоту светитеља Николаја.
     
    При преносу светитељских моштију догоде се многа чудеса, како од додира моштију, тако и од мира, које се изобилно точило из моштију. Још се у овај дан спомиње чудо светог Николаја над Стефаном Дечанским, краљем српским; наиме, како је светитељ Николај повратио вид слепоме краљу Стефану (в. 6. децембар).
    Тропар:
    Приспје ден свјетлаго торжества, град Барскиј радујетсја, и с њим всељенаја всја ликовствујет пјесанми и пјенми духовними; днес бо свјашченоје торжество, в пренесеније честних и многоцјелебних мошчеј, свјатитеља и чудотворца Николаја, јакоже солнце незаходимоје возсија, свјетозарними лучами, разгоњаја тму искушениј же и бјед от вопијушчих вјерно: спасај нас јако предстатељ наш великиј Николаје.
    Свети пророк Исаија

    Овај велики пророк беше од царскога рода. Рођен у Јерусалиму од оца Амоса, брата Амасије, цара јудејског. По великој благодати Божјој, која је била у њему, Исаија се удостоји видети Господа Саваота на престолу небеском, окруженог шестокрилним серафимима, који непрестано певају: "Свјат, Свјат, Свјат, Господ Саваот". Исаија је пророковао много ствари, како појединим људима, тако и народима. Једанпут је три дана ходио сасвим наг по улицама Јерусалима проричући скори пад Јерусалима под асирског цара Сенахерима, и опомињући цара и главаре народне, да се не уздају у помоћ Мисираца и Етиопљана, пошто ће и ови ускоро бити покорени од истога Сенахерима, него да се уздају у помоћ Бога Свевишњега. И ово пророчанство, као и сва остала, дословце се испунило. Али, најважнија су му пророчанства о ваплоћењу Бога, о зачећу Пресвете Деве, о Јовану Претечи, и о многим догађајима из живота Христова. Овај видовити муж беше, због чистоте срца свога и због ревности према Богу, примио свише још и дар чудотворства. Тако када опседнути Јерусалим страдаше од жеђи, он се помоли Богу, и вода потекне испод горе Сиона. Та вода прозвана је Силоам (послата); и на ту воду упутио је доцније Господ слепорођеног да се умије, да би прогледао. У време цара Манасије, када Исаија грмљаше против незнабожачких обичаја цара и главара, сравњујући тадањи нараштај са Содомом и Гомором, диже се против овога великог пророка гнев главара и народа, и он би ухваћен, изведен ван Јерусалима и тестером преструган. Живео и пророковао на седам стотина година пре Христа. (Видети, Књигу пророка Исаије у Старом Завету.
    Свети мученик Христифор

    Свети мученик Христифор велики чудотворац. Нарочито поштован у Шпанији. Њему се народ моли највише против заразних болести и великог помора. Намучен за Христа и прослављен од Христа 249. године.
  3. Волим
    ИгорМ reacted to Владан for a Странице, Вазнесење Господње - Спасовдан   
    Пошто је распет на Крст и сахрањен у гробници, након три дана Господ наш, Исус Христос васкрсну из мртвих и јави се својим ученицима, једанаесторици светих апостола. Са њима је провео 40 дана овде на земљи поучавајући их како да шире Његову веру и хришћанско учење. Када прође тих 40 дана, повео их је све са собом на Маслинску Гору и рекао им је: "Тако је писано, тако је требало бити, да Христос пострада и да устане из мртвих трећи дан и да се проповеда покајање у име Његово и опроштење грехова по свим народима, почевши од Јерусалима, а ви сте сведоци свему томе. Јер је Јован крстио водом, а ви ћете крштавати Духом Светим, не дуго после ових дана. И гле, ја ћу послати обећање Оца Својега на Вас, а Ви седите у граду Јерусалиму док се не обучете у Силу са висине""
    Овим речима Он заврши разговор са њима, благосиља их и поче да се уздиже на небо, а њих остави да сачекају силазак Духа Светога. Апостоли су стајали и немо гледали за Њим, док није сасвим ишчезао. Утом им се обратише Анђели Божји са речима: "Што стојите и гледате? Како сте видели да Господ одлази на небо, тако ће Он опет доћи да суди живима и мртвима и онда царству Његовом неће бити краја".
    У знак сећања на овај догађај наша Црква слави СПАСОВДАН, тј. Дан Спаса нашег, Господа Исуса Христа.
    Тропар (глас 4):
    Вознесалсја јеси во славје Христе Боже наш, радост сотворивиј учеником, објетованијем свјатаго Духа, извјешченим им бившим благословенијем јако ти јеси Син Божиј, избавитељ мира.
  4. Волим
    ИгорМ reacted to Дејан for a Странице, Да ли је Благодатни огањ у Јерусалиму превара?   
    Слично су и комунисти хулили на св. мошти светитеља, а после су правили своје квази-мошти балзамовањем својих безбожних вођа. Човек који чврсто верује свуда око себе види чуда Божија и цео живот и свет који нас окружује као велики дар његове љубави. За оне који немају вере свет је бесмислен и хаотичан и често се цинично односе према свему што нису у стању да разумеју.

    Чуда Божија су свуда око нас. Зар и свака Св. Литургија није чудо Божије ако верујемо да принесени хлеб и вино постају истински Тело и Крв Христова и да причестивши се Светим Тајнама сви потврђујемо живо и суштаствено да смо Црква Христова - Тело Њеогово. Наравно, као и у случају свих осталих благодатних дејстава и св. Тајни наша Црква упозорава да њима не треба приступати идолатријски, па зато у Православљу немамо чак ни ванлитургијско поклоњење Св. Тајнама (тзв. адорацију светог сакрамента) и сл. Све Божанске тајне бивају у синергији благодатног дејства Божијег и наше вере и саме по себи не могу се идолатризовати јер би то било насиље над нашом слободом. Њима не треба приступати магијски као да семе по себи имају било какав утицај на нас јер управо су безбожни јудејски првосвештеници тражили чудо да поверују, а пред њима се одвијало највеће чудо над чудима - сам оваплоћени Син Божији прима добровољно распеће и смрт да би победио силу смрти и отворио васцелој твари пут у вечни живот.
    О благодатном огњу имате укратко и на Википедији http://bit.ly/1q4RgaT као и на сајту СПЦ http://www.spc.rs/sr/blagodatni_oganj
    У библиотеци сајта Светосавље можете наћи занимљив текст о критичарима благодатног огња и одбрани овог чудесног догађаја http://www.svetosavl...Maksimov.htm#07
    Архимандрит Сава Јањић, игуман манастира Дечани
  5. Волим
    ИгорМ reacted to Дејан for a Странице, Веома је важно да научимо да живимо заједно носећи слабости једни других   
    Дакле, сви ми смо у процесу борбе, савлађивања својих слабости, на путу ка пуноћи Царства небеског. Зато је веома важно да верници не буду строге судије својих пастира и обрнуто. Многи светитељи су трпели разне неправде у Цркви али су својим трпљењем и љубављу надвладали искушења и удостојили се велике благодати Божије.
    Веома је важно да научимо да живимо заједно носећи слабости једни других и да волимо једни друге и поред наших слабости. У томе је тајна подвига љубави било да је реч о породици, манастиру, парохији, епархији и сл. Што више напредујемо у љубави, све мање осуђујемо слабости других, а све више видимо сопствене слабости или тачније речено, препознајемо слабости других у себи. На пример, да нисмо сами склони гневу или некој другој страсти не бисмо били у стању да то препознамо код других. Слично се сличним познаје. Чињеница да слабости видимо код других и одмах трчимо да друге осудимо, показјује не само да смо и ми сами поробљени том страшћу, већ да је нисмо ни свесни, па осуђивањем других подсвесно покушавамо да избегнемо суочавање са самим собом. Познато је да људи најчешће осуђују код других управо оне слабости које сами имају. Из житија светих сазнајемо како светитељи побеђују страсти благодаћу Духа Светога, тачније речено, преусмеравају залутале енергије своје природе у правом смеру. Они су и те како у стању да примете слабости других, али их не осуђују, већ кроз њих созерцавају пад људске природе, плачу и моле се за цео свет. Зато они састрадавају онима који пате од неке страсти, а не трче да на њих баце камен. Суштина проблема јесте у томе да смо ми у палом стању људске природе још неспособни да јестествено разумемо друге као једносушна бића. Ми смо различите личности, али носимо исту природу и сваки пад другога на известан начин је и наш пад. Као почетници у духовној науци често знамо ове тајне теоретски али велики је подвиг да задобијемо јестествено искуство у овим стварима. Пали човек је дезинтегрисано биће, а у стварности све је повезано. У тај интегрисани, односно евхаристијски начин постојања, који ће у својој пуноћи постојати у вечности урастамо кроз Христа, у Цркви. У Христу ћемо сви бити и један и многи истовремено, што је наравно веома тешко разумети у садашњем начину постојања у коме и друге, и природу око себе видимо као опасност и нешто туђе.
    Познање сопствене слабости, грешности веома је тешко и болно. Када би нам Господ одмах у почетку нашег духовног живота открио све поноре пале људске природе пали бисмо у дубоко очајање и безнађе. Зато је тај процес постепен и што више човек напредује у познању сопствених слабости упознаје и друге људе и свет око себе. Ништа му није страно, ниједна страст, ниједан грех. Овим путем немогуће је ићи без благодати Божије која нас истовремено спушта до дубина ада, али нас увек крепи и не дозвољава да се сурвамо у понор очајања. О томе је посебно говорио свети старац Силуан: држите ум свој у аду и не очајавајте. У благодатном стању покајани грешник се радује јер пред њим одједном пуцају неисказиви видици Божанске премудрости.
    Данас живимо у времену када се разговори о Цркви и вери врло брзо претворе у црквене трачеве. Овај је рекао ово, а онај урадио оно и сл. Врло често прича која се пренесе два или три пута потпуно је далеко од истине. Наше суђење о свету око нас је крајње ограничено и засновано је на информацијама која добијамо преко наших чула, или других људи и коју обрађујемо у острашћеном начину расуђивања.
    Хвала Богу да Господ тако не суди јер он гледа у срце човека. Зато је Божији суд светлост и љубав. Онај ко је заживео у тој светлости и љубави и који се са свим усрђем труди да задобије заједницу са Богом не може да буде остављен. Нема греха који може да надвлада Божије милосрђе јер Бог је изнад добра и зла, изнад правде и неправде и не може се ограничити никаквим моралистичким законима. Најопасније је када човек прихвати духовни мрак и страсти као своје природно стање и уђе у бунт против Бога. Овај пут неизбежно води ка самообожењу и наравно, мржњи и презиру према другима. То је пут палих анђела и гордих људи. Господ ће на крају све обасјати светлошћу своје љубави и они који су живели у светлости или су се трудили да живе у њој кроз Христа, у Цркви Божијој, радоваће се довека узрастајући стално и бескрајно у љубави Божијој. Они, пак, који су заволели дела таме осетиће бол и муку од те светлости и бежаће од ње у дубине адских понора, у неку врсту полупостојања која представља вечну духовну смрт. Будући да смо сви носиоци исте природе немогуће је да у потпуности нестанемо и претворимо се у ништавило зато што је сам Син Божији узео људску природу и увео је у вечно постојање. У томе је и највећа мука и проклетство онима који не желе светлост и живот и теже мраку и смрти, а не могу да пониште своје биће због Христа Богочовека - Сина Божијег.
    Када о овоме размишљам дубоко се језим од јуридичких средњовековних теорија које су већином поникле на Западу, по којима Господ кажњава грешнике јер су тобоже увредили његово достојанство. Увређени Бог тражи сатисфакцију (задовољштину) и ако човек не принесе довољно дела који би задовољили Бога бива вечно кажњен или остављен у привременом стању муке и бола (чистилишту). Таквог Бога је тешко прихватити као милостивог Бога којег ми познајемо у Православној Цркви. Зато није ни чудо да су на Западу многи људи устали против овакве идеје Бога, али уместо да нађу пут ка Господу Човекољупцу, отишли су у наручје атеизма. Ово је јако занимљива тема, али пошто сам већ јако одужио, боље да то оставимо за неку другу прилику.
    Архимандрит Сава Јањић
  6. Волим
    ИгорМ reacted to JESSY for a Странице, Недеља друга Часног поста - Пачиста   
    Када је Господ и Спаситељ наш Исус Христос обилазио градове и села и проповедао о царству небеском, свратио је једном и у дом једног житеља Капернаума, и по обичају, и овде проповедао. Скупило се много народа, тако да се до врата дома није могло доћи. Четири човека донесоше узетога који је живео на постељи ? да би га видео онај који исцељује сваку болест и сваку немоћ у народу (Мат. 9,35). Али, пошто се нису могли пробити кроз толику масу да би дошли до Христа, они су се са болесником попели на кров куће, открили цреп на крову и, направивши довољно широк отвор за спуштање болесника, спустили овог на носилима пред Самог Господа. Кад Господ виде њихову веру, рече узетоме: Синко, опраштају ти се греси твоји, а затим, како би чудом исцељења на очиглед свију показао неверним књижевницима да је Он Богочовек Који има власт да на земљи опрашта грехе, рече му: Теби говорим: Устани и узми одар свој, и иди дому своме. И уста одмах и узевши одар изађе пред свима(Марко 2,11-12). Сав народ који је ово чудо видео дивио се и, славећи Бога, сведочио да никада тако нешто није видео. Ето, то је награда Богочовека за веру онима који донесоше узетога!
    А да су га донели овоземаљском лекару, он би без сумње сматрао сувишним да обраћа пажњу на његове грехе и лечио би га од телесне узетости материјалним а не духовним лековима. Божански чудотворац, међутим, поступа другачије: телесну узетост он лечи кроз опраштање грехова: Синко, опраштају ти се греси твоји. Зашто тако? Па зато што је душевна узетост, то јест греси, била узрок телесној узетости. Јер, све болести и смрт имају свој почетак у греховној узетости душе људске. И ето, већ много хиљада година грех рађа све болести душе и тела.
    Али због чега је света Црква установила да се данас чита јеванђељска прича о узетоме? Свакако због тога што она у свима нама види болеснике од узетости, то јест од греха, и жели да сви, ради исцељења, похитамо ка Исусу Христу. И тачно је: сви смо ми узети. Сваки наш грех је узетост. А да је грех заиста душевна узетост, то је свако од нас на себи осетио. Од сваког греха трпи наше срце, разум отупљује за све духовно, слаби воља за добрим делима, оболевају, да тако кажемо, све основе нашега живота, јер, када оболи срце главни покретач нашег живота тада болест захвата целог човека. Због тога света Црква, знајући како је човеку важна чврстина срца и постојаност на стени вере и Божијих заповести, пева у глас са нама: Утврди, Господе, на стени Твојих заповести, колебљиво срце моје(Канон Андреја Критског, песма 3
    Дакле, ми смо узети. Неки од нас, покренути савешћу, сами схватају своју болест и иду ка Христу да се лече од своје греховне узетости; а другима је на несрећу потребна туђа, искрена помоћ да би схватили своју болест и од свег срца пожелели исцељење од Исуса Христа. Ах! Када би неко и ове људе као онога узетога, довео снагом своје вере и добронамерним саветом у искрену скрушеност пред лицем Самог Господа нашег Исуса Христа, који је на Себе узео наше грехе и болести. Он би таквим људима учинио највећу хришћанску услугу. Много је међу нама оних који су духом узети и којима је заиста неопходна искрена помоћ других. Они су сами толико слаби у вери, толико су своје срце ослабили разноразним страстима, да сами нису способни да учине ни један једини корак у вери и хришћанском животу.
    И шта? Зар међу вама, љубљени, нема таквих људи који би помогли својој немоћној и у вери слабој браћи? Зар међу нама нема искрено верујућих, који би својом животворном вером помогли неверујућим? Зар нема таквих који би уразумили свог брата који живи у незнању и разузданости и посаветовали га да се са искреним покајањем и вером обрати Христу? Браћо, ви који сте слаби у вери и који разуздано и раскалашно живите, реците, да ли бисте желели да се избавите од своје беспомоћне душевне узетости, чији ће крај бити вечно мучење у огњу пакла? Желите ли да паднете пред Самог Исуса Христа и да вас Он исцели? То се лако може остварити. Сваког петка, а ако треба и другим данима, Исус Христос у овом светом храму прима к Себи све оне који су гресима узети и преко свештеника их по вери исцељује. Сваки пут када се грешник искрено каје због својих грехова, Сам Господ му изнутра говори: Синко, опраштају ти се греси твоји. Шта вас спречава да се вером приближите Исусу Христу и од Њега добијете исцељење? Дођите, исцељујте се: пријем сада сви објављујемо током целе Свете Четрдесетнице. Све прима Сам Христос. Свештеници су само сведоци пред њим, посредници између Њега и вас. Само не заборавите, Исусу Христу морате долазити са јасном свешћу о томе да сте ви грешници, да сте без Њега немоћни и мртви душом, морате веровати свим срцем да је Он ваш Творац и Судија, и да само Он има власт на земљи опраштати грехе (Марко 2,10). Не заборавите још и то да је после исцељења од греховне узетости безумно и опасно свесно изазивати нову узетост. Ето, постао си здрав, говори Господ, више не греши, да ти се што горе не догоди? (Јован 5,14). Амин.

    Преузето из књиге: Свети Јован Кронштатски, ВЕЛИКИ ПОСТ,
    Светосавска Књижевна Задруга, Београд 1993.



    Вера
    |
  7. Волим
    ИгорМ reacted to Срђан Ранђеловић for a Странице, Архимандрит Лука (Анић) – „Господе прими Цркву Твоју, која Ти, кроз Христа, прилази"   
    Беларус не значи бела Русија него чиста Русија, то је Русија која је без татара. У Руском царству је било татара. Достојевски је говорио:'' загреби помало сваког Руса - наћи ћеш Татарина'', што наравно није тачно, али говори о њиховом присуству.
    Народ се у Белорусији хвали да су они прави Руси, царска Русија. Ја нисам био у Русији, али ово што сам видео у Белорусији је толико чудесно да сад разумем све русофиле свих времена. Прво, сам град Минск, престоница Белорусије, који је за мене дотле представљао само тачку на карти у географском атласу. Оно чиме започиње бајковитост приче је то да у двадесет првом веку, у овом двомилионском граду нема регистрованог криминала. Затим улазимо дубље у бајку. Кажу вам, одмах по доласку, да се не бисте препали, да се сва светла у граду гасе у једанаест сати увече. Да ноћног живота у граду нема. Наш је авион слетео у Минск негде у 11:15 и ми смо прошли и кроз центар и још десет километара кроз град, јер је Светојелисаветски манастир, наше одредиште, сасвим на другом крају града - ни једног човека на улици нисмо видели, нити једно светло упаљено по домовима, осим светлећих реклама на зградама.
    Био је то шок за нас. Минск је величине Београда, метропола у којој у току дана има заиста живог и живахног живота. Следеће изненађење је био податак да у граду нема незапослених. Углавном је све то делатност председника Лукашенка који је од тог града направио једну мирну, али милионску оазу у овој џунгли савремене цивилизације. Минск је иначе град широких булевара због чега нема саобраћајних гужви. За седам дана тамо нисмо чули сирену аутомобила. Нема ни буке ни вике и све је тако некако благообразно и пријатно.
    Шетате се градом без икаквог страха да ће се нешто догодити. Мене су заустављали по граду зато што су свештеници изузетно поштовани. Једном ме неки младић зауставио тражећи да му покажем где се нешто налази у Минску. Рекао сам му да нисам Рус, а он ме је запањено погледао и упитао одакле сам. Сад да му кажем да сам из Црне Горе, неће знати, помислио сам, ипак је то много далеко, него сам рекао да сам из Србије. А он викну - Косово је Србија! Народ ми је гурао цвеће у руке на улици. Минск је град бројних цркава и све су оне препуне. Због великог броја људи у њима недељом се у свакој од њих служе две Литургије, а празником буде и трећа Литургија и све је опет пуно. Зато се граде нови храмови, често поред старих. Управо је у току градња једне од највећих цркава у Православљу - цркве Пресвете Богородице Утехе свих жалосних, која ће бити висока око сто метара.
    Тамо свештеници на свакој служби проповедају, па била то Литургија или вечерња. Служили смо у неколико тих нових цркава направљених у старом стилу, по петнаестовековном обличју, без трунке примесе модерне архитектуре, са прелепим фасадама и куполама. Каква лекција нашим архитектама који се данас стиде Византије и ''модернизују'' Православље, прилагођавају га духу времена, европског времена, а какво је то време? Што се евроамеричке цивилизације тиче, скоро да кажемо антихристовске. И све те цркве препуне народа, предивног, побожног народа! Њихову побожност и богопреданост је немогуће описати - то треба да се доживи.
    При изношењу путира цела црква пада доле на земљу, не на колена. Причећује се цела црква. Мала деца, често не старија од 3-4 године, причешћују се као одрасли, са скрштеним рукама на грудима казујући при том своја имена - али све хришћанска - раб Божији Артемије, раб Божији Силуан... Нема световних имена. После Свете Литургије народ нас салеће са многобројним питањима и својим проблемима - причају као да нас одувек знају, гурају нам у руке мноство папирића са именима и прилозима. Овде још влада стари светски поредак. Осећате се ванвремено.
    Што се свештеника тиче, мислим да у животу нисам видео побожнији људе. Сат времена пре почетка Свете Литургије они су, већ обучени, само су о томе причали, како ће да служе, да то Богу буде угодно. Али и ван Литургије они су причали искључиво о Јеванђелским темама. Њима ништа што је за Христа и цркву није тешко да ураде. Већина их по неколико сати дневно исповеда. Њих служење Јевандјељу не умара. И то код верног народа ствара један диван осећај да су они увек на располагању. Ипак, највеће изненађење, круна овог пута, чудо над чудима, је тек следило - Јелисаветин манастир. То није манастир - то је читав град, а стар је само 11 година. Пре тих 11 година, а по благослову старца Николаја Гурјанова, основан је овај манастир. О оцу Николају је и књига објављена на српском језику, зове се ''Православље је волети'', а појавио се иу филму ''Храм'' пре неку годину, тако да се и код нас зна за њега.
    Он је чудо Русије, није живео у Белорусији него одмах преко границе, али знате та граница Русије и Белорусије не постоји ни у физичком смислу - дакле нико вас нигде не гледа ако прелазите из Белорусије у Русију и обратно, нити у духовном погледу - то је заиста једна земља. Јелисаветин манастир је направљен по старчевом благослову пре 11 година тиме што је једном Божијем човеку Андреју, сада свештенику тамо, отац Николај рекао да иде у Минск и да тамо поред психијатријске клинике на крају града на голој ледини подигне манастир. Дао му је скромни прилог од десетак рубаља. То је баш изгледало бајковито, али данас тај манастир има 87 монахиња, 350 милосрдних сестара, подворје са стотинак људи и хиљаду радника који раде за манастир. Овај пчелињак богољубивих пчелица је једна од највећих православних заједница на свету. Љубав и служење су основ ове породице, како је то установила њихова заштитница Света Јелисавета Романова, којој је манастир и посвећен. Они служе Богу и свима који су у невољи. 350 сестара милосрђа обучених у беле мантије служе у психијатријској болници, у болници за децу са посебним потребама и још у једној болници.
    Пет свештеника је тамо стално, по цели дан не излазе из ових установа. Кад сам упитао једну од тих сестара да ли оне за свој рад добијају плату, она се замислила и одговорила: ''Па, неке од нас добијају неку награду, а остале раде за славу Бозију''. Има ова света породица још једно дело. Прича о напуштеним људима из Минска, бескућницима покупљеним са улица и сабраним у манастирско подворје изван града и у неке вагоне придружене манастиру је прича која може да уђе у Житија Светих. У људима који су живели на рубу постојања, презрени од свих, неко је препознао браћу створену по образу Божијем и удахнуо им већ заборављену радост живљења. Живљења Христом. И довео их на Гору Преображења, на лишај гору, у ово подворје да се тамо душе њихове преобразе покајањем кроз рад и молитву и да гледају на овој гори Таворско Преображење.
    Сведочим да сам видео људе који светле, људе спасене. Док смо им служили Литургију, на којој су се сви причестили - жеђ за Христом код њих је много већа него код осталих Хришћана - рече ми отац Андреј: "Погледај их! Они ништа немају! Они само Христа имају!'' Чак и нама монасима није лако да поверујемо да прича о покајницима из тамнице Св. Јована Лествичника није само ствар прошлости. Али највише од свега, оно што је пленило душу, је сам Светојелисаветин манастир и његови небоземни житељи. Кад смо путовали до Минска, неки наш сапутник, поморац, рече: ''Знам ја за манастир. Мој друг је њихов комшија, он је био 12 година на броду и кад се вратио кући мислио је да сања - видео је град испред куће''. И заиста је застрашујуће видети какве су грађевине настале за само десет година! И то какве! Манастир толико личи на руске манастире из КСВ века да сам морао да додирнем фасаду, да осетим материјал, толико је то верно направљено. Сигурни сте да сте у манастиру који је 500 година стар. Испод манастира имају неколико подземних цркава и крстионицу у облику цркве у којој је све у скулптури урађено. Нема практично ниједног метра зида ходника којим пролазите да није нечим украшен. У манастиру су две цркве - стара, настала пре 11 година и нова, настала пре 6 година, коју користе за празнична богослужења. Њихов дочек гостију је такав да посрами и најгостољубивије нације. Далеко је Минск и ретко ко тамо зна где је Црна Гора, а поготово Цетињски манастир, те ми осим уобичајеног дочека нисмо друго очекивали. А дочекали су нас као да су само нас чекали. Свих 87 монахиња је дошло да се поздрави, да се упозна. Свуда су нас пратиле, све нам показивале. Поражавале су нас својом љубављу на сваком кораку. Као неко објашњење говориле су: "Нама је баћушка Андреј дао благослов да умножавамо љубав и смирење. Осим тог, друго ништа није помињао''. Андреј, духовник манастира, Божији човек, човек у којем нема граница, свуда отворен, заједно са мати Ефросинијом, игуманијом, чини од ове свете породице икону Царства Божијег. Међусобна љубав монахиња је таква да помислите да сте ушли у Житија Светих или да сте се неким чудом обрели у четвртом веку, златном добу египатског монаштва. Гледао сам их како се радују кад се нека сестра врати са пута, како се радују једна другој. Њихово опраштање на повечерје траје двадесетак минута, свака се са сваком лично опраста, трипут љуби. Гледао сам их како сваке вечери иду у литију око манастира, пуне радости. Како се радују новом дану. Дану који је испуњен молитвама на прелепим дугим богослужењима, послушањима у многим манастирским радионицама и свесрдним помагањем ближњима, браћи створеној по образу Божијем. Много тога доживљеног у овом казивању није обухваћено, јер се не може обухватити речима. Остаје забележено да сведоци о могућности остварења Јеванђеља и у овом нашем распамећеном веку. Минск је један од много градова на овом нашем земаљском сару, али њега се дотакла благодат Божија и учинила његову причу бајковитом нама, отврдлим у ''реалности'' живљења у 21. веку. Јер што је нама бајка, некоме је реалност.
    http://manastirglogovac.blogspot.com/2013/02/blog-post_11.html?spref=fb
  8. Волим
    ИгорМ reacted to JESSY for a Странице, Слободан Продић: Свети Трифун или "Дан заљубљених"   
    Наиме, г. Слободан Продић, неуморни трудбеник када је у питању објављивање не само стручних наслова, него и оних који су намењени најширој читалачкој публици, прихватио се пера и сачинио је дело у коме је крајње једноставно објаснио разлоге веома интересантног феномена. Упркос чињеници да, као што смо рекли, на дан када се у нашим храмовима и домовима прославља свети Трифун, у последњих пар година све више је оних који тај дан поистовећују са незнабожачким празновањем "Дана заљубљених". Оно што је свакако поражавајуће јесте и то да међу онима који су прихватили тај хибридни празник предњаче млади људи. Они неретко, руковођени триковима маркетинга и помодарством, слепо прихватају не само празник "заљубљених", него и многе друге "празнике", истовремено заборављајући на своју веру и спасење своје душе.
    Како би се барем донекле томе стало на пут, са благословом Његовог Преосвештенства др Григорија, објављена је ова књига кроз чији се садржај читаоци пре свега могу упознати са тиме ко је заправо свети Трифун, а такође и са историјским процесом настанка празника "Дана заљубљених". Поред заиста корисних информација, а ту мислимо и на напомене о савременој литератури која је, на различитим језицима настала током последњих неколико година, Слободан Продић је овим делом, наравно онима који то заиста желе, пружио могућност да читајући ово штиво сазнају много тога корисног.

    Нове књиге
    |
  9. Волим
    ИгорМ reacted to Дејан for a Странице, Последњих година јако много људи ушло у монашки живот без искреног покајања и промене живота   
    Морам да кажем да монаштво никада нисам доживљавао као бег од стварности, већ радије као сусрет са стварношћу на једном другом, духовном нивоу. Монах не одлази из света зато што је разорачаран светом, већ из одушевљења према Христу и жеље да себе оствари као целовита личност. Они који улазе у монашки живот из разочарења и жеље да побегну у неки илузорни свет неминовно ће пре или касније доћи у разочарење или ће отићи у прелест. Чланови секташких група свој монашки живот доживљавају као својеврсну конфесионалну идеологију. Они ревнују зато што сматрају да се хришћанство манифестује увек у борби против некога и нечега. Свуда су около непријатељи. Дакле, православан сам што значи да сам против римокатолика, протестаната, муслимана итд итд. Сматрам да Православље пре свега треба да доживљавамо као афирмативан став и да живимо у сталној вери да ће и онима који су далеко од православног хришћанског предања Бог указати пут ка пуноћи истине. Нико није могао да бира у којој ће вери бити рођен и ми који смо православни треба да се трудимо да будемо спремни да учимо од сваког човека, да сваког човека прихватимо са љубављу, а не да људе етикетирамо по конфесији, омаловажавамо, вређамо или мрзимо. Ми смо позвани да ширимо радосну вест - Еванђеље, а не да сипамо осуде и клетве на друге који посрћу и живе у заблуди. Што више хришћанин има те радости све више жели да је подели са другима, а што је мање има у свом срцу све је више огорчен према другима и друге сматра узроком своје несреће или незадовољства.
    Монаштво је веома тежак подвиг посебно за људе који су били зависни од наркотика јер постоји латентна опасност да монашки живот доживе као својеврсан наркотички бег од стварности. Здрава православна духовност је по себи веома трезвена и циљ монашког живота није да наркотизујемо своју свест и савест већ да постанемо способни да сваког човека дубоко доживљавамо као јединствену и непоновљиву личност, да будемо осетљиви за другога, да га разумемо и састрадавамо му. Христова љубав према човеку је саможртвена и једна од најлепших молитви за мене је увек била: Господе научи ме да волим друге онако како их ти волиш. Због наших страсти и слабости, нажалост, толико смо далеко од Божије љубави и стално посрћемо на нашем путу, али то није разлог да се не трудимо да је барем донекле задобијемо. Верујем да када човек узраста у Христовој љубави он се не гневи на друге који греше и падају већ тугује за њима и спреман је да се жртвује да би и они нашли пут ка радости. Нетрпељивост, горчина, ревност не по разуму, суровост срца последица су духовне оболелости која се прикрива под видом ревновања за истину Христову. Светитељи су имали праведни гнев, али ова врста гнева се толико разликује од острашћеног гнева и човек га не доживљава са болом, већ као мелем и утеху.
    Завршио бих са мојом омиљеном изреком Св. Григорија Богослова:
    «Καθαρθήναι δει πρώτον, είτα καθάραι· σοφισθήναι, και είτα σοφίσαι· γενέσθαι φως, και φωτίσαι· εγγίσαι Θεώ, και προσαγαγείν άλλους· αγιασθήναι, και αγιάσθαι»
    (Треба се прво очистити, а онда чистити (друге), (себе) умудрити, а онда умудривати (друге), постати светлост, а потом просветљивати (људе), приближити себе Богу, па приводити (друге), (себе) осветити, а онда освећивати (друге).
    Архимандрит Сава Јањић
  10. Волим
    ИгорМ reacted to JESSY for a Странице, Отац Стефан (Вучковић) из Велике Ремете о Светом Причешћу   
    Овако су неки од светих отаца учили, ако је свештеник рекао са страхом и вером приступите, то је сам Господ рекао, значи свештеник који држи путир у рукама је само ту једна послушна личност. Господ зове! Ви као православни требало би да се одазивате, слично као у војсци ко је служио, кад генерал каже: дођи овамо! не може се рећи нећу. Исто тако, када Господ позове, са страхом и вером приступите, ви који сте верни, који сте крштени приступајте, зовем вас због "вас" а не због себе. Онда морамо одговорити на то. Ако смо у цркви на служби редовно, ако поштујемо законе црквене о посту и исповести, брачној чистоти, ми онда можемо да се причешћујемо непрестано, као што и радимо. Значи људима треба оставити по савести њиховој у сагласности са духовником, свештеником и да се људи око тога не збуњују много, него да иду са вером, са страхом Божијим, достојанство и заслуге ту нема нико. А шта има? Благодат Божија, благо даровано, значи приђи сад. Е, кад приступа Светој тајни причешћа мора човек да се растерети тих предрасуда, како ово може овако, како ово може онако. Дакле, Бог је рекао на тајној вечери: “И кад јеђаху, узе Исус хлеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви. Јер ово је крв моја Новога завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова."(Мт.26, 26-28) Није Он питао ни Петра, ни Павла, ни Јована, ни Јакова, ни било ког од апостола, да ли сте ви то заслужили, да ли сте постили, Богу се молили, него је једноставно рекао, узмите једите ово је тело моје и пијте ову чашу. Видите једну ствар, овде је велика тајна остала недоречена, шта је са Јудом било. Јуда је умислио да није он за то причешће, као што и данас се деси некоме човеку, каже: "нисам ја за то, морам сачекати". Човече, теби је рекао онај који све зна и све може али ти је дао слободу избора и ти у тој слободи избора нећеш да узмеш, каже Павле Евдокимов у књизи “Луда љубав Божија”, ипак је Јуда зграбио хлеб и вино са трпезе и утеко, значи он је побегао. Морамо водити рачуна да се не двоумимо, кад смо ушли у цркву и били на Светој литургији да се присајединимо са Богом. Али ако се нисмо спремили за причешће, ми смо се спремили за реч Јеванђеља и то је причешћивање, ако смо се спремили да чујемо беседу свештеника и то је причешћивање Богом, па смо се спремили да чујемо појање у славу Божију и то је причешћивање, дакле нисте отишли празни и нисте дошли узалуд. Али би било добро нека знају људи да се не двоуме око тога и не убеђују, нека иду у Цркву да буду људи Божији, који љубе Бога, који воле све што Христос хоће, то је победа над грехом, над смрћу, над ђаволом. Једном приликом прота Милорад Голијан архијерејски намесник за Сремску Митровицу, рекао је у беседи, узимајте причешће, благодат Божију, да Христос уђе у вас да истера нечисту силу, нема ко други. Против те деструктивне силе која делује у уму људском, у мислима, у жељама њу може истерати само онај који је јачи од тебе а то је Господ Исус Христос, онај који је за нас пострадао на Голготи, био је распет, погребен, васкрсао и вазнео се на небеса и сео са десне стране и који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима.
    Извор: Поуке.орг
  11. Волим
    ИгорМ reacted to grigorije22 for a Странице, Пронађени фрагменти Јеванђеља по Марку   
    Једна од маски садржала је фрагменте Јеванђеља по Марку из 80. године после Христа- што представља најранији познати фрагмент овог Јеванђеља и смешта га у време близу оног у коме је Христос живео. То демантује оне који тврде да је Јеванђеље написано вековима након Христовог живота на земљи.
    „Проналазак сведочанства Новог завета из првог века, јединствено је откриће. Задивљује још више чињеница да је оно пронађено у Египту“, наисао је Дени Бјурк, професор на Бојс Колеџу. „То указује на могућност да је оригинал вероватно написан и раније“.
    Ово откриће јавности је објавио Крејг Еванс, професор Новог завета на факултету Акадиа у Волфвилу, Нова Шкотска. Еванс је овај папирус идентификовао као Јеванђеље по Марку.
    Најстарији данас познати фрагмент је такозвани папирус п52, део Јеванђеља по Јовану (18, 31-33 и 18, 37-38), које се датира између 125. и 150. године, на грчком језику.
    https://pravoslavljepzv.wordpress.com/2015/01/23/jevandjelje-marko/
  12. Волим
    ИгорМ reacted to Дејан for a Странице, Сила Цркве није у томе што су њени чланови беспрекорни, морални јер Бог није дошао ради праведника   
    Јер гледајте, браћо, на вас позване: нема ту ни много мудрих по тијелу, ни много моћних, ни много племенита рода; Него што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке; И што је неплеменито пред свијетом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте. Да се не похвали ни једно тијело пред Богом.
    Сила Цркве није у томе што су њени чланови беспрекорни, морални јер Бог није дошао ради праведника, већ ради грешника који се кају. Међу највећим светитељима Цркве су они који су из дубине греха изишли на највећу висину: Св. Марија Египћанка, Св. Пелагија, Св. Мојсије Мурин и бројни други. "Цариници и блуднице ће пре вас ући у Царство небеско", поручује Господ фарисејима који су се гордили својим морализмом. Жалосно је како се неки људи радују када виде да је у Цркви неко морално посрнуо. За нас то је увек повод за тугу и молитву за посрнулог брата или сестру, јер што се једног дана једном догоди, сутрадан се може догодити и нама. Можда је та злурадост међу људима који не познају нашу веру последица и наших грешака јер олако осуђујемо моралне преступе других, а када је реч о нама самима скривамо се често лицемерно иза непостојећих врлина. Црква не осуђује, већ позива на пут покајања. Сви смо ми болесни од греха јер носимо палу природу људску. Неки људи оздрављују и то су они који су познали своје слабости и живе у борби да се поправе, а здравље су задобили они који су се сјединили са Господом и који могу да кажу са Апостолом: "А живим не више ја него живи у мени Христос". Гал. 2.20
    Дубока спознаја греха, односно личног промашаја сваког човека, отвара простор да Христос духовно реконструише нашу личност. Свака страст је потрага за смислом нашег постојања, али која иде у погрешном правцу. Циљ покајања (преумљења) јесте да преусмери те богомдане енергије наше природе у правом смеру. Али где се умножи грех, онде ће се већма умножити благодат, како каже Апостол, јер се покајањем енергија греха свом силином се преображава у енергију врлине. Отуда на пример Марија Египћанка као сасуд греха, испуњена незајажњивом потребом за блудом, преображена благодаћу Божијом, постаје извор чудесне љубави према Богу која јој даје снаге да надиђе све законе природе.
    Црква се зато не гнуша греха и слабости, већ отвара пут ка исцелењу. Грех и страсти нису срамота, већ духовне болести које, уколико се савладају покајањем, постају повод за најчудесније примере вере и љубави према Богу.
    Дакле, као и свуда у Цркви, па и међу следбеницима бившег Епископа Артемија има наркомана. Међутим, проблем код ових других није у томе што су били наркомани, већ што су сада "навучени" на оно што је много душепогубније од наркоманије, а то је идолопоклонички однос према свом предводнику због кога су напустили своју Цркву и у провалију раскола наводе друге душе. Треба се Богу молити да изађу и из ове страсти и да наставе свој монашки живот као синови Цркве Христове, а ја дубоко верујем да ће се то десити једног дана.
  13. Волим
    ИгорМ reacted to JESSY for a Странице, За Божић нам не требају петарде!   
    Употреба петарди је превенствено опасна, на који начин је то постала дечија забава је заиста феномен. Контролисана или не то је првенствено маркетингшка замка у коју сви купци упадају мање више.
    Дечија игра са петардама доноси катастрофалне последице, разна наивна такмичења међу децом у кориштењу доноси страшне повреде руке, прстију, лица, очију.
    Честе појаве су бацање другима под ноге зарад смеха. Могу се побројати многе опасности и разлози који указују на опасност петарди, међутим највећи проблем је у томе да многи не верују у њихову опасност, шта више сматра се безазленим. Поражавајуће је да тако и сами родитељи не увиђају опасност, а ипак носе највећу одговорност.
    Поражавајућа је и сама помисао да током божићног богослужења пуцају петраде које не само да нарушавају молитву него доводе у питање сигурност и самих верника. Од нас Господ очекује да живимо истински, чистим срцем.. Јеванђељем а не површно и правећи буку. Православље није колекција старих и пра'пра старих обичаја обучених у модернију и јачу буку, него је то живот у Христу, Јеванђељем.
    Једноставно, иако је наметнута пиритехника уопште није део празника!



    Чак ни приређени ватромети на Божић након богослужења нису смисао самог празника, стога је неопходно да се сви суздрже кориштења петарди, ракета и сл. да у миру и радости дочекају празник доласка Христа међу нас, који је ипак дошао тихо.
    Glogovac Monastery
  14. Волим
    ИгорМ reacted to Православна Вјеронаука for a Странице,  Синагога у којој је Исус Христос ходио и проповедао, нађена у библијској Магдали   
    ЈЕРУСАЛИМ. Синагога у којој је Исус Христос проповиједао, ископана је од стране израелских археолога у некадашњем граду Магдала, који се налази на западној обали Галилејског језера.
    Према археолозима, синагога у Магдали је једна од седам, које су познате у Израелу, а које су уништили Римљани у 67. или 68. године послије Христа, за вријеме јеврејске побуне.
    "Ово је прва синагога коју смо икада ископали гдје је Исус ходао и проповиједао", каже отац Емон Кели , назвавши је "изузетно важном" и за Јевреје и за хришћане.
    Стручњаци кажу да је врло вјероватно да је Исус проповиједао у недавно откривеној синагоги.
  15. Волим
    ИгорМ reacted to Небитан Лик for a Странице, Александар Милојков: Не чини прељубе   
    Када сам био мали, мислио сам као дете. Када сам одрастао, мислим као одрасатао човек. Када сам спознао Бога, плаших га се. Када сам одрастао са Њим, више Га се не бојим. Бејах роб, а сада узрастам у сина. Имао сам страх, сада се разгорева љубав. Некад мишљах да Бог кажњава оне који не поштују Заповести његове и да је то једини разлог што их човек мора поштовати. Сада не мислим тако. Некада бејах крут и згрчен, сада сам жив и слободан. Окуражио сам се пред Богом. Смем да мислим. Смем да Га питам, да Га замолим за смисао. Бог је Ум, а Ум смисао показује. Љубав и мисао иду заједно. Зато, умно гледам Заповест Његову - Не чини прељубу. Гледам као Адам, као род мушки и видим....
    Немој, роде мој, роде мушки, да не чиниш прељубу зато што верујеш да ће те Бог казнити и мучити због тога. Не бој се. Лажу те. Неће ти Бог ништа. Биће тужан, али ти неће наудити. Немој чинити прељубу, зато што ћеш, учиниш ли је, убити себе и своју слободу и убићеш друге. Погледај, роде мој, роде мушки...
    Прво убиство које ћеш учинити, учиниш ли прељубу, је убиство твоје слободе, твоје личности. Како? Ево овако. Угледао си лепотицу, привукла те је. Ништа страшно, то је реакција твоје природе. То значи да си здрав. Да си млад и да је време да волиш и рађаш. Но, не допуштај да те природа, својим биохемисјким законима одређује као биће. Буди личност, ипостас. Немој да природа одређује твоје бивање, већ ти, својом слободом, одреди њено. Буди начин постојања своје природе. Ти си њен темељ, а не она твој. Само си тако личност и само си тако слободан. У противном си роб нужности, којег властита природа може да баца, да вуче уздама као разјареног вепра.Не дај се, роде мој, роде мушки. Буди слободан. Нека твоје постојање буде твоја слобода. Не хормони, сами од себе, не биохемија сама од себе. Без тебе као личности, све су то само стихије. Пена и анимално рзање. Ту слободе нема. Само хемија и нужност, роде мој, роде мушки. Буди храбар да се одупреш. Јер, слобода припада храбрима. Робови су кукавице.
    Друго убиство које ћеш починити, учиниш ли прељубу, роде мој, роде мушки, јесте убиство оне коју си волео. Оне која ти је децу изродила. Оне која те верно чека. Ти ћеш рећи да је и даље волиш, иако си прељубу учинио. Лажеш, роде мој, роде мушки. Лажеш, јер није могуће волети више од једне жене. Знаш ли, роде мој, роде мушки, да постоје две прељубе - емотивна и плотска, анимална, сексуална. Знаш ли да си прељубу учинио ако само и заволиш другу. Сети се, тако је Алфа и Омега света и човека, Богочовек, Спаситељ, рекао - ако погледаш са жељом, у срцу си свом прељубу учинио. Заволео си другу, убио си прву љубав. Понизио си је. Жртвовао си је ради свог задовољства. То значи да си себичан и самољубив, роде мој, роде мушки. А самољубље је човека истерало из Раја.
    Знаш ли роде мој, роде мушки, да жене теже опраштају емотивну од сексуалне преваре? А знаш ли да ми мушки теже праштамо сексуалну од емотивне преваре? Знаш ли шта то значи, роде мој, роде мушки? То значи да је људска природа саткана од двоје - анималног и духовног, мушког и женског. Му мушки, роде мој, смо оно животињско у нашој људској природи. Оне, жене, су оне које дају душу нашој природи. Оне чине да љубав постоји. Без њих, без жена, људска би природа била само животињска страст. Зато, роде мој, роде мушки, не понижавај жену своју, љубав своју, дух свој. Оне су украс и душа космоса. Најлепша Божија креација. Зато их чувај, роде мој, роде мушки. Док је њих, бићемо достојни да се назовемо људима.
    И треће убиство које ћеш починити, роде мој, роде мушки, учиниш ли прељубу, јесте понижење оне са којом прељубу чиниш. Жена је створена да буде вољена, јер жена и јесте оно љубавно у природи људској. А рекох ти, роде мој, роде мушки, да није могуће волети више од једне. Могућ је секс са више од једне, али није могућа љубав. Зато жена не заслужује да буде друга. То је њено највеће понижење. Жена не заслужује ни да у њој гледаш објекат за задовољење своје анималне природе. Учиниш ли то, знај да си светињу ставио у вулкане гноја своје похоте. Жена заслужује само једно - да буде вољена. А то значи да буде једина.
    Не понижавај и не убијај, роде мој, роде мушки, оно најлепше што је Бог створио. Не убијај душу људске природе. Не убијај украс васионе. Не врши троструко убиство. Не чини прељубу. Роде мој, роде мушки.
    Александар Милојков, администратор на Поуке.орг
  16. Волим
    ИгорМ reacted to Православна Вјеронаука for a Странице, Археолози пронашли јаке доказе да су цареви Давид и Соломон били стварне историјске личности   
    Резултати ископавања су представљена у часопису Near Eastern Archaeology, а кратко о овоме саопштава Daily Mail.
    Буле (отисци на шљаци) нађени су у Хирбет Сумејли, источно од Газе (југ Израела). Према ријечима професора Џими Хардина ови објекти имају исту функцију као воштани печат – тј. користе се за потврђивање службене преписке. На једној од була сачувана је рупа кроз пролази низ. Откривање печата у таквим маргиналним подручјима указује да је ово подручје било у зони утицаја јавног образовања.
    У Јерусалиму, нађен зид који је могао изградити цар Соломон.
    "Многи људи не вјерују да је у старијем гвозденом доба могла егзистирати држава. Али сама чињеница да су на периферним руралним областима нађени печати , указује на одређени ниво управне организације, "- рекао је Хардин. Археолози су посебно изабрали за ископавање удаљени реон јер су их интересовани гранични контакти између Јевреја и Филистејаца.
    Историчност цара Давида, као и историчност јединственог царства Израела, је предмет расправе. Основана 1980.године школа библијског минимализма, сматра текст о цару Давиду, Соломону и јединиј Израелској монархији као идеолошки конструкт, креиран у свештеничким круговима у вријеме Јездре и Неемије(VI вијек пне). Са становишта ове школе, Давид је стваран као што је стваран и краљ Артур. Неки научници вјерују да су Давид и Соломон историјске личности, али не и цареви са огромном државом него вође мале кнежевине. превод www.vjeronauka.net
  17. Волим
    ИгорМ reacted to Драгана Милошевић for a Странице, Одржано предавање "Вера и наука"   
    Предавачи на ову тему за коју увек постоји велико интересовање, били су презвитер Вукашин Милићевић, асистент за систематску теологију (Догматику) на Православном богословском факултету у Београду и ђакон др Здравко Јовановић доцент на катедри за Патрологију, такође, на Православном богословском факултету у Београду.
    Након уводних речи модератора предавања, окупљенима се обратио Епископ тимочки г. Иларион речима добродошлице, поздравивши уважене предаваче, директора Музичке школе г-дина Станоја Јовановића, свештенство и монаштво, као и све присутне. Владика је напоменуо раније успешно остварену сарадњу са Хришћанском културним центром „Др Радован Биговић“ на пољу унапређења права и верских слобода затвореника у Србији.
    У уводном делу предавања говорио је презвитер Вукашин Милићевић објаснивши појмове вере и науке. Вера је наш однос са Богом а наука је наш однос са светом – рекао је отац Вукашин и додао да вера и наука нису у сукобу. Проблеми који постоје у односу вере и науке за директан извор имају незнање јер они који су се усуђивали да негативно говоре о вери са позиције науке, често нису много знали о самој вери и обрнуто. У наставку је поменуо неколико познатих случајева у историји када су људи од науке пострадали од оник који су за себе говорили да то чине у име вере. У каснијем периоду разни политички системи су у име науке тлачили и прогонили оне који верују.
    Ђакон др Здравко Јовановић је у другом делу предавања говорио о Теорији Еволуције Чарлса Дарвина публикованој 1859. године и на које све начине је злоупотребљена сама теорија у циљу богоборства. Отац Здравко је конципирао своје предавање као одговор на три важна питања и то:
    да ли је уопште могуће истовремено веровати у истинитост Теорије еволуције и приповест о стварању света у Књизи постања?
    на који начин би требало разумети однос дејствовања Бога Створитеља и евентуалног еволутивног формирања нових врста?
    да ли је могуће да човек и даље задржи тај специјални, централни значај у творевини, како то учи теологија имајући у виду приповест остварању свету у Књизи постања, из перспективе Дарвинове теорије по којој је човек настао од нижих бића?

    На крају својих излагања предавачи су стрпљиво одговарали на многобројна постављена питања. На радост свих присутних предавање је потрајало пуна два сата у пријатној атмосфери међусобног дијалога. Обојица вечерашњих предавача су поред рада са студентима на Богословском факултету, учествовали на многобројним предавањима и трибинама. Укључени су у рад Хришћанског културног центра (www.hkc.rs) који је основао дугогодишњи редовни професор на Богословском факултету у Београду, блаженопочивши презвитер др Радован Биговић.
    Владика Иларион је на крају захвалио предавачима, директору школе на уступљеном амфитеатру и свима присутнима на пажњи додавши да ће и убудуће бити организована оваква предавања широм наше Епархије.

  18. Волим
    ИгорМ reacted to Архимандрит Сава Јањић for a Странице, О греховима за које нисмо били свесни и о спознаји највећих животних и научних истина   
    Одговор:
    Хвала вам на питању и поверењу. Најбољи лек за сваки грех јесте покајање, и то покајање не само као свест о томе да смо погрешили, већ и промена нашег живота, тако да радимо супротно од онога што смо раније чинили у греху. Ако успемо у томе, то је најбољи показатељ да је тај грех изгубио силу у нашој души и да смо га се ослободили. Грех је неприродно кретање човекових богомданих природних енергија и у нашу душу уноси поремећај који доводи до развоја страсти, као једног континуираног неприродног стања, односно
    живота у греху. Страсти постају наша друга природа и човек их се тешко ослобађа уколико се оне укорене, слично као што се човек тешко ослобађа од зависности од наркотика или алкохола.
    Бог не суди на начин како то чинимо ми људи, јер да је тако, ко би се спасао. Често смо веома сурови једни према другима и понајчешће осуђујемо код других управо сопствене слабости које видимо у њима (а не желимо да их видимо код себе). То је врло карактеристично за палу људску природу. Божији суд није јуридички процес. Вечни живот ћемо задобити ако Бог Отац у нама препозна икону свога јединороднога Сина. Ми смо створени по лику (икони) Божијој, али и по подобију, што значи да морамо да сопственим кретањем наше воље слободно прихватимо љубав Божију. Сваки грех окрњује ту икону Божију у нама и што више пониремо у грех, обликујемо се на слику и прилику палога анђела, ђавола, који би желео да прествори Божију творевину по својој вољи. У томе је опасност греха. Зато сваки грех води у смрт, а при том мислимо на вечну смрт као вечну одвојеност од Бога, тачније вечну неспособност да осетимо радост заједнице у Богу.
    Грех није неки моралистички прекршај који Бог хоће или неће опростити, па га морамо умољавати. То је веома упрошћени антропоморфизам. Молитва је важна не зато што Бог не зна шта нама треба па му стално морамо говорити, већ да бисмо кроз молитву васпоставили изгубљену личну комуникацију са Богом. Опроштај Божији је заправо благодат Божија која улази у наше срце и очишћава нас од наших духовних болести али само ако ми отворимо срце за Бога. Да бисмо, пак, отворили срце морамо да променимо свој начин живота. Отварање срца за Бога није интелектуални процес, већ мора да буде праћен подвигом, дакле променом начина живота, начина размишљања (преумљењем, metanoia) и пре свега удаљавањем од греха који чинимо и свих околности које нас наводе на тај грех. Када пројавимо своју природну вољу кроз одступање од греха и исповедимо смирено свој грех свештенику како бисмо његовим молитвама добили Божију помоћ за покајање и коначно, причестимо се са чврстом вером Светим тајнама, наше срце ће се отворити за Божију благодат и Бог ће нас ослободити од силе тог греха. И после тога у нама остаје рана од греха и повратак на стари начин живота поново ће активирати склоност ка том греху. Зато је важно да разумемо да покајање није краткотрајан, статичан, процес, већ једна целовита и динамичка промена наше личности и начина живота. С временом, када оставимо грешни начин живота у нама се развија већа слобода пред Господом и јача духовна свест о васпостављеној заједници са Богом и постајемо у потпуности сигурни да је отров греха изашао из наше душе. Ако, пак, и даље живимо у греху који нас одваја од заједнице са Богом и живимо без покајања, без промене начина живота, веома је опасно да приступамо Светим Тајнама јер Господу не прилазимо искрено, него магијски и лицемерно. Свете Тајне не делују магијски, по неком аутоматизму, већ једино у сарадњи са нашом вером и вољом. У духовном животу све је у домену слободе и код Бога нема присиле. Чак је и негативно кретање воље израз наше слободе иако се она манифестује неприродно и води нас у домен вечне смрти.
    Велики проблем је у томе што данас многи људи проблем греха, покајања и опроштаја грехова гледају јуридички и не разумеју да је реч о процесу духовне психотерапије. Неки људи испосвест доживљавају као магијски чин и мисле ако кажу шта су погрешили да аутоматски све нестаје. У православној светој тајни исповести нема речи којима свештеник "опрашта грехе" (у римоктоличким служабницима постоје речи - ego te absolvo a peccatis tuis...ја те ослобађам од твојих грехова...), што исповест своди на својеврстан магијски чин. Свештеник је у православном предању само сведок који пред Богом заједно са покајником узноси молитве да би Господ својом благодаћу исцелио нашу душу. Да ли ће нам грех бити "опроштен" или "задржан" зависи пре свега од нас самих и колико смо спремни да променимо свој живот и отворимо срце за божанску благодат коју Бог даје свима који желе духовног оздрављења и вечног живота. При том не смемо да заборавимо да је мерило покајања увек однос према другим људима. Сваки грех је заправо грех према другоме, јер нас онеспособљава да у другоме видимо свог вечног сабрата и носиоца исте људске природе коју сви ми људи имамо. Грех индивидуализује човека, окреће га себи, грех чини да у другом видимо непријатеља и супарника и, коначно, грех затвара срце за заједницу са Богом.
    Коначан учинак греха јесте губитак свести о Богу, што се истовремено манифестује и губитком осећаја за ближњега (односно, други нам је важан само из перспективе нашег ја, тј. колико нам је потребан или користан). Живот у греху је зато неприродан начин постојања који дезинтегрише човекову личност и ствара један деформисан осећај слободе (слободан сам ако могу да радим све што хоћу без икаквих правила). У заједници са Богом моја слобода престаје тамо где почиње бол и патња другога. То је веома важно да увек имамо на уму.
    Покајање враћа човека у његово богомдано и природно стање које нам је показао сам Господ Исус Христос, који је примио палу и изранављену људску природу, али сам није учинио греха. Зато је циљ покајања охристовљење, а једино у Христу и са Христом имамо приступа Богу Оцу благодатним дејством Духа Светога. То је циљ нашег постојања. На други део вашег питања, да ли спознаја духовних и научних истина долази искључиво с благодаћу Божијом, већ сам одговорио у претходном одговору. Ми можемо да рационално научимо јако много о Богу и нашој вери, али без благодатног дејства Духа Светога то знање је стерилно и остаје на нивоу интелекта. Оно не мења ни нашу душу, нити делује на друге око нас јер човек који поседује само такво знање нема силе Божије у себи. Зато је важно да поред учења и читања о основним истинама наше вере улажемо велики напор да задобијемо оно знање о коме нам говори Св. Марија Египћанка у свом чудесном житију које је написао св. Патријарх Софроније (прочитајте га, предивно је и најлепше житије о покајању http://www.svetosavlje.org/biblioteka/avajustin/zitijasvetih/ZitijaSvetih0401.htm)
    Ево пасуса у коме Марија објашњава како се научила светим књигама и псалмима у пустињи:
    "А кад Зосима чу како се она позива на Мојсија и на пророке и на псалме, он је упита: Где си се, госпођо, учила псалмима и другим Књигама? А она, осмехујући се, одговори: Веруј, човече, од како пређох Јордан, ја не видех другог човека осим твога лица данас. А не видех ни звера, нити коју другу животињу- Књигама се никад нисам учила, нити чула другог где чита или пева, него реч Божја жива и делатна учи човека знању." (Житије преподобне Марије Египћанке, Житија светих, 1 април)
    Извор: Поуке.орг
  19. Волим
    ИгорМ reacted to JESSY for a Странице, Пронађен гроб св. архиђакона Стефана   
    Истраживања у Караби у селу Харба ал-Тајар, које се налази два километара западно од Рамале, од стране палестинских и израелских истраживача довела су до неочекиваног открића. У оквиру пројекта Универзитета у Јерусалиму за истраживање и рестаурацију антиквитета, група археолога на чијем челу је био др. Сала ал Худелија открила је остатке црквеног комплекса који укључује саму цркву из византијско-умајадског доба као и византијски манастир.
    На основу сведочења др. Ал Худелија, ово откриће је веома важно за цео Хришћански свет.

    ,,У једној од ових цркава проналазимо запис који указује на то да је та црква била саграђена у славу Светог Апостола и Архиђакона Стефана, који је ту био сахрањен 35. године нове ере по историјским подацима.“

    Истраживачи су уверили локалне и црквене власти, чији су представници скоро обишли ове остатке да ће Универзитет, као и раније, уложити сва своја средства и напоре у овај тренутни пројекат.
    ,,Потребно је пет година да би се сва неопходна истраживања завршила и ово проналазиште биће спремно за посетиоце. Ово ће несумњиво постати место на ком ће долазити ходочасници из целог света. Такође, ову прилику ће искористити и туристи за своја истраживања из простог разлога што ће ово место бити жив пример још једне непрекидне нити у култури Блиског истока. На овом истом месту можемо да видимо остатке антиквитета, раног и позног средњег века, остатке византијске, хеленистичке и исламске културе“, закључио је археолог.
    Једна од четири Карабе у селу Харба ал-Тајар припада јерусалимској Цркви, што ће несумњиво бити место на коме ће се окупљати ходочасници, верују истраживачи.
    Извор (заједно са фотографијама): http://www.pravoslavie.ru/english/75301.htm
    Превод поуке (Никола Поповић)
  20. Волим
    ИгорМ reacted to Дејан for a Странице, Недостојно причешћивање   
    Као хришћани ми смо позвани да своје постојање у потпуности саберемо у Христу и тежимо речима Апостола који каже „Ја више не живим, него живи у мени Христос“ (Гл. 2,20)“ Онај који своје биће заснива на биологији, на страстима и злоупотреби слободе недостојан је Тела и Крви Христове осим ако одлучи да промени свој начин живота.
    Грехови који су препрека за редовни евхаристијски живот тј. причешћивање јесу пре свега непокајани грехови који нас одвајају од Цркве и заједнице са ближњима. Човек је биће које своју личност остварује само у заједници са другима и када погрешним избором и злоупотребом своје слободе нарушава ту заједницу није достојан да се причешћује Св. Тајнама. Како може да учествује у заједници Тела и Крви Господње ако истовремено руши ту заједницу са својим ближњим и повређује их. Господ каже: „Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, oстави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој.“ Мт, 5, 23-24. Грех је увек у односу на другога и суштински онеспособљава човека за заједницу и вуче га у индивидуализам и вечну самоћу.
    Неки деле грехове по тежини, али мора да знамо да сваки грех води у смрт уколико се претвори у страст и постане друга природа човекова. Мржња према другоме је тежак грех јер она она неизбежно води у друге грехове и к већем посрнућу човекове личности. Онај који није у стању да опрости другима, како може да очекује опроштај од Бога? Телесни односи, на пример, нису сами по себи грех јер су део биологије човека. Телесни односи у браку су благословени јер је брак икона љубави Христа и Цркве. Међутим прељуба и блуд удаљују човека од Бога јер прељуба разбија заједницу коју је Бог запечатио и наноси бол и патњу другом супружнику и деци. Блуд деградира достојанство људске личности и скрнави тело које је храм Духа Светога и трује своју душу. Слично је са свим гресима који разбијају заједницу, угрожавају људски живот, наносе бол или патњу. Приступати причешћу а да нисмо променили свој начин живота покајањем (преумљењем) представља лицемерје и зато је такво причешћивање недостојно.
    Покајање је процес свеобухватне промене у човековој души када почињемо да схватамо да морамо да променимо наш живот и однос према другима јер у противном идемо у вечну смрт. Зато нас покајање чини поново способним да у потпуности учествујемо у црквеној заједници и самим тим то потврдимо причешћем Светим Тајнама.
    Да ли се причешћивати чешће или ређе? Неки људи сами одлучују да ли су достојни или нису па данас на пример јесу, а сутра нису, а након недељу дана опет јесу. То је већ простор морализма и великог лицемерја. Достојност није ствар личне убеђености, емоција и осећања. Сваки хришћанин који живи ван грехова који насрћу на људски живот и заједницу трба да редовно приступа Св. Пришешћу без обзира да ли се осећао грешан или не. Духовни старци говоре да причешће није за праведнике, већ за грешнике, али грешнике који се кају, а не оне који непокајано живе у свом греху и повређују друге. Уосталом, они који се сматрају достојним често су управо и најнедостојнији за причешће, а они који као цариник прилазе Господу као лекару и Спаситељу удостојавају се духовне радости.
    Сви смо ми грешни, али не само ако конкретно чинимо овај или онај грех, већ због тога што носимо огреховљену природу. У духовном животу постепено узрастамо у познању пале човекове природе коју носе сви људи и духовно познајемо да сви саучествујемо у њој без обзира да ли ћемо одређене греховне прохтеве конкретно удовољавати или не. Зато су светитељи увек говорили да су грешни, али то није из неког обичаја или зато што су живели у греху, већ зато што су грех сваког човека и пад људске природе дубоко проживљавали у својој сопственој личности. Човек је чудно биће, иако смо појединачне личности једно смо у Адаму и заједничарећи у Христу постајемо једно у Христу, у Адаму сви сагрешисмо, а у Христу сви бивамо оправдани. Својим умом и срцем стално су проживљавали пад људске природе, а истовремено удостојили су се дарова које су видели као незаслужену благодат коју Бог даје човеку. Нису се гордили јер су знали да и када чуда чине то нису њихова чуда већ пројава бескрајне Божије љубави.
    Зато је важно да стално созерцавамо ту палу људску природу коју сви носимо и у којој сви учествујемо. Све што човек више духовно напредује у том созерцању све мање ће да осуђује друге, све ће више бити блажи према другима, а строжији према себи. Код гордих и лицемерних све је обрнуто. Они су строги према другима, а угађају својим тајним страстима и сл.
    Уколико живимо редовним хришћанским животом, у труду покајања, клонимо се грехова који нарушавају нашу заједницу са Богом и другима, држимо заповести и црквене постове, треба да редовно приступамо Св. Тајнама и није нам потребна посебна припрема у виду додатног поста, и сл. Није добро да одемо на једну Литургију и причестимо се, а онда за пар дана одемо опет на службу и кажемо нећу се причестити јер сам се скоро причестио. Што то треба да значи? Причешће није питање квантитета или личног избора на основу нашег расположења, већ је свака Литургија сусрет са живим Господом па зашто онда у једном случају седамо за трпезу Господњу, а у другом то сопственим избором нећемо да учинимо. Треба имати страха Божијег, али страх Божији није питање емоција и колико се год треба плашити да не увредимо љубав Божију својим грехом, толико се треба плашити да не окренемо леђа његовој доброти и не примимо Господа који нам се сам дарује у Светим Тајнама.
    Нека норма редовног евхаристијског живота јесте да учествујемо у недељним и празничним Литургијама и да се на њима причешћујемо, а у Великом посту ако редовно постимо и трудимо се треба да се причешћујемо када смо год у могућности и на Пређеосвећеним Литургијама, јер оне су зато и уведене у црквену праксу како би се интензивирао литургијски живот у време Четрдесетнице.
    Архимандрит Сава Јањић
  21. Волим
    ИгорМ reacted to Дејан for a Странице, Важно је познавати историју православног богослужења   
    Произвољности у обреду код разних савремених протестантских секти немају никакве везе са предањском динамиком литургијског развоја у нашој Цркви јер у секташким заједницама влада снажан дух индивидуализма и не постоји никаква веза са светоотачком традицијом. У Православној Цркви предањски утемељене промене у Литургији нису (и не би смело да буду) плод самовоље и произвољности понашања појединих јерараха, већ израз живог надахнућа Духом Светим који Цркву непрестано води и управља ка пуноћи Царства небеског. Традиција у Православљу зато није слепо понављање одређених форми из прошлости, већ непрестано проживљавање предања у благодати Духа Светога.
    Веома је занимљиво да ниједан православни Сабор није доносио одлуке и правила како треба да се служи Литургија. Пре свега није било само једне Литургије, већ више различитих врста Литургија од најранијих времена. Постоји посебно значајна александријска литургијска традиција, јерусалимска, римска, цариградска, галиканска и сл. Молитве анафоре биле су често потпуно различите, а неретко сами јерарси су их састављали изражавајући веру своје Цркве и локално предање у коме су поникли. Тек касније имамо тзв. рубрике, односно тумачења како се конкретно врше одређене радње али и то се мењало врло често. Укратко речено, Литургија је одраз живота и слободе у Христу, и није једна ригидна форма која је једном установљена и више се никада не може мењати. Са озбиљнијом кризом Ромејског царства пред крај 11. века динамика црквеног живота у сваком погледу се успорава и јача потреба да се постојеће форме конзервирају и сачувају од даљих промена. Неправедне су оптужбе Западњака да је реч о почетку периода тзв. окамењења (петрификације) црквеног живота и богословља на Истоку, али чињеница остаје да је било много мање динамике и креативности у поређењу са претходним периодима. И литургијске форме, нарочито од Латинског освајања Цариграда 1204 г. и реконквисте Палеолога, бивају много ригидније, док монашки кругови праве пресудан утицај на богослужење у Православној Цркви које добија мање више овај облик који нам је данас познат. Међутим у том периоду посебно оживљава традиција исихазма, која је оставила неизбрисив траг на све сегменте живота Православне Цркве, посебно на богослужење и уметност.
    Данас је заиста жалосно да они који су незадовољни због тзв. новаторских промена не знају да је тзв. служење по старом заправо новијег порекла, а такозвана стара пракса потиче из 17. или 18. века. У Дечанима имамо сачуван Дечански служабник из 14. века и када упоредимо његов текст са данашњим текстовима видећемо разлике. На пример у 14. веку, а посебно у време Светог Саве певало се у канону Евхаристије само „Достојно и праведно“, а не „Достојно и праведно јест поклањатисја Оцу и Сину и Свјатому Духу“. Такође није било тропара трећег часа пред молитвом епиклезе, што је уведено касније итд. Св. Јован Златоусти на пример нигде не помиње херувимску песму јер она тада није ни постојала. У Цариграду је Литургија почињала свечаним входом Архијереја, ђакона са Јеванђељем и народа који је улазио са њима, а тек после је на почетак Литургије прилепљен тзв. енарксис са антифонима па је свечани улазак архијереја у олтар на малом входу изгубио ону посебност коју је имао када је тим чином и првим благословом са горњег места почињала Литургија.
    Читање молитава наглас била је у ранијим вековима нормална ствар, не само литургијских молитава, већ и личних молитава. У антици људи никада нису читали у себи већ наглас. Читати у себи молитве сматрало се недоличним јер се обраћамо живом Богу посебно на Литургији где у име заједнице произносимо молитве. Јектеније и прозбе су завршаване молитвом архијереја или свештеника на што је на крају народ одговарао са амин. Неке молитве су читане тихогласно тј. "мистикос" (тајно) тј. нису читане гласно као возгласи али нису читане ни у себи, како данас поједини тврде. С временом због више разлога молитве се генерално полако почињу читати тише док нисмо дошли до праксе у којој верници више не могу ни да прате ни да чују молитву анафоре која је била кључна молитва Цркве, а та молитва је кључна молитва целог литургијског скупа, а не само свештеника који у олтару наводно треба да чита своје молитве, док народ побожно гледа у иконе, пева и одговара са амин. На овај начин се потпуно губи смисао богослужења јер Литургија је заједничко дело свих, како сама реч каже, а не представа. Ово је веома широка тема и можемо о томе уз неко слично питање.
    Конкретно у нашој Помесној Цркви последњих година сведоци смо повећаног интересовања за Литургију и јачања свести о Литургији као централном догађају у животу Цркве. Веома је значајно да се ова литургијска обнова, а не реформа како је неки зову, настави, иако је потребно много стрпљења и смирења. Обнова не сме да иде насилним наметањем и декретима већ органским узрастањем у разумевању богослужења. Верни народ треба да се адекватно образује и упозна са правим значењем Литургије, са смислом молитава и историјом развоја литургијских форми. Без тога не може бити зреле и одговорне литургијске обнове нити литургијског живота. У појединим епархијама на том плану је доста учињено и не постоје никакве смутње око начина служења Литургије. У другим, пак, праве се компромиси са формама које потичу од пре два или три века.
    Ипак, да не би било толиких разлика у начину служења Литургије у нашој Помесној Цркви било би добро да Комисија за Литургију при Св. Архијерејском Сабору СПЦ уложи додатне напоре како би се одговорно наставила литургијска обнова и да тај богословски и литургијски рад доведе до уједначеније литургијске праксе. Српска Православна Црква је у посебно добром положају да уради доста на овом плану јер је српски језик већ потпуно прихваћен као литургијски језик, што омогућава непосредније учествовање верног народа у Литургији, а то је и претпоставка и циљ литургијске обнове.
    Као добру литературу на нашем језику у вези развоја и историје богослужења, посебно Литургије издвојио бих „Христос нова Пасха“ у 3 тома, Преосвећеног Владике Атанасијаhttp://www.hilandar....d=157&Itemid=68. На енглеском језику веома су занимљива дела литургичара Роберта Тафта (погледајте књижицу „Византијски обред“ Р.Тафта у српском преводуhttps://www.pouke.org...&id=574&do=view) или писанија шпанског теолога Хуана Матеоса. Посебно леп и концизан преглед православног богослужења дао је Хју Вајбру (The Orthodox Liturgy: The Development of the Eucharistic Liturgy in the Byzantine Rite). „Евхаристија“ Александра Шмемана један је од најважнијих текстова за православно разумевање Литургије.
    Архимандрит Сава Јањић
  22. Волим
    ИгорМ reacted to Дејан for a Странице, Црква се суштински разликује од свих осталих људских и овоземаљских творевина.   
    Читајући историју Цркве можемо да видимо како су се развијале видљиве форме црквене организације и живота јер је Црква у сталној динамици кретања од историје ка есхатону. Није то прилагођавање времену (фамозни западни aggiornamento) већ потреба да се у сваком времену и свакој политичкој ситуацији стварност у којој живимо закваси благодаћу Духа Светога. Будући да Цркву сачињавамо сви ми ограничени и слаби људи, логично је да у тој Цркви постоје слабости и мане. Оне, ипак, не угрожавају саму суштину Цркве, која јесте и остаје Тело Христово и коју ни врата адска неће надвладати (Мт. 16.8). Сведоци смо да слабости хришћана, а посебно пастира, нажалост, могу да створе одређену конфузију код оних који су мање утврђени у вери и који Цркву посматрају искључиво са медијског или политичког аспекта.
    Црква се у почетку развијала у политичком и цивилизацијском контексту једног глобалистичког друштва, Римске Империје, и веома је јасно профилисана као заједница верујућих у Христу, а не верска организација једног народа или расе. То је и суштински разлог зашто се новозаветна Црква тако радикално и рано одвојила од већинског дела јеврејске заједнице, која је своје духовно предање увек уско везивала за нацију и фокусирала на простор Израиља.
    С временом, у број четири традиционалне источне патријаршије ушле су и друге Цркве које су добиле аутокефални статус. Обично се називају националним црквама, иако је овако разумевање већином последица развоја данашњих, савремених националних идеологија од почетка деветнаестог века. Занимљиво је да када Цариградски Патријарх служи Литургију он не помиње друге патријархе као првопрестолнике нација или држава, већ као патријархе и архиепископе: Москве, Београда, Варшаве, Прага тј. помесних Цркава у којима живе припадници више различитих народа. Ово је посебно актуелно у данашње време, посебно након Другог светског рата када услед опште глобализације и кретања становништва немамо више етнички компактне нације као пре.
    Предлажем да прочитате јако занимљив текст на ову тему који великим делом може да вам помогне у тражењу одговора на ово питање.
    Црква и национализам, Срећко Петровић
    https://www.pouke.org...id=8767&do=view
    Други, веома драгоцен текст јесте предавање о. Александра Ђаковца на тему „Црква и нација“ http://radiosvetigor...црква-и-нација/
    Што се тиче Црне Горе, ситуација је сасвим јасна. На простору Црне Горе постоје 4 Епархије Српске Православне Цркве (Митрополија Црногорско-приморска, Епархија Будимљанско-никшићка, и једним делом Епархије Милешевска и Захумско-херцеговачка. Националисти у ЦГ имају проблем са називом Цркве али свима боље упућенима јасно је да је СПЦ канонска Црква на овом простору која је у својој историји мењала своје име. Најпре смо имали Архиепископију Жичку, па потом Патријаршију Пећку. Садашњи назив потиче из почетка 20. века. Сасвим је јасно да то није само Црква за оне који се етнички сматрају Србима јер имамо и доста верника припадника других народа у САД, Европи, Аустралији, Јужној Африци који нису етнички Срби. Зато је потпуно апсурдно да се проглашењем неке независне земље аутоматски мора формирати и државна Црква. То је превазиђен концепт, анахронизам. Посебно значајан аргумент јесте што верни народ у ЦГ и Србији говори идентичан језик. Али чак и где постоји становништво које говори другим језицима нема никакве препреке да се у оквиру постојеће црквене јурисдикције формирају парохије на разним језицима, уместо да се неканонски проширују суседне црквене јурисдикције (случај Румунске Цркве у Тимочкој Епархији) или „на дивље“ формирају националне цркве (БЈР Македонија). Црну Гору не наводим јер то што се назива тамо Црногорска црква више је једна политичко-интересна група која нема никакве еклисијалне елементе.
    Наравно, у одређеним историјским периодима мењају се јурисдикције које нису до века запечаћене али то се може учинити само у оквиру свеправославног консензуса и у циљу бољег и ефикаснијег сведочења Цркве, а засигурно не због политичких и националних разлога.
    Светоотачка и литургијска обнова која је у току у нашој и другим Помесним Црквама засигурно ће допринети бољем разумевању природе Цркве и њене мисије у времену у коме живимо. Пред нама је потпуно нова ситуација у којој Православна Црква мора јединственије да мисионарски наступа у тзв. историјски неправославним земљама, а не да се дели по националним бојама. Ако се овај мисионарски изазов не прихвати и не искористи, сама природа Цркве биће доведена у питање јер Христос жели да у пуноћу тројичне заједнице приведе све народе (έθνη), преображене у народ Божији (λαός).
    Архимандрит Сава Јањић
  23. Волим
    ИгорМ reacted to JESSY for a Странице, Монашење у Хиландару   
    Монашењем је чинодејствовао игуман Методије и јеромонах Доситеј, уз присуство васколиког братства Хиландара јер је монашење један од највећих и најрадоснијих чинова једног монашког братства. Отац Атанасије је добио име по Светом Атанасију Атонском, који се слави 18. јула, као зачетник и утемељитељ атонског – светогорског монаштва. Велико и славно име је награда али и велика обавеза за подвиг и молитву.
    На празничној трпези, након Свете Литургије, игуман Методије је кроз житије Светог Атанасија, честитао и поучио младог монаха на крсни пут монашког и испосничког живота, на радост свих присутних. Пуног срца, цео страдални Обреновац, радује се Оцу Атанасију Хиландарцу и моли се за спасење његово у анђелском образу, јер смо добили оца и молитвеника за спасење свих нас.

    протонамесник Александар Вучај


    Извор: http://crkvauobrenovcu.rs

    Вести из сестринских цркава
    |
  24. Волим
    ИгорМ reacted to JESSY for a Странице, ПРЕПОДБНИ НИЛ СИНАЈСКИ О МОЛИТВИ   
    Када те сусретне искушење или раздражи нечије противљење тако да се покренеш на гнев против онога ко ти је противречио, или чак изговориш неку неприличну реч, сети се молитве и суда (над тобом у савести пред Богом) у њено време па ће се у теби одмах укротити неприличан покрет.
    Оно што будеш учинио светећи се брату који ти је учинио неправду, за време молитве ће се показати као саблазан (тј. смућиваће те).
    Молитва је изданак кротости и безгневља.
    Молитва је излив радости и благодарности.
    Молитва је излечење туге и унинија.
    Иди продај све што имаш и подај сиромасима (Мт.19,21), и узевши крст, одрекни се себе (Мт.16,24), како би могао да сепомолиш без расејаности.

    извор: Храм Светог Јована Крститеља
  25. Волим
    ИгорМ reacted to Jace Jerimoth for a Странице, Изашла из штампе књига беседа епископа Игнатија   
    Да нам брзо дође Господ Реч уредника
    Дакле, ставили смо човека као јединку у центар постојања и учимо га дуго година, већ неколико векова, да је он сам себи довољан, учимо га да је он индивидуа, сам за себе и да му други не треба… Ако је човек сам себи довољан онда му није потребан ни Бог. Други је постао не само неважан за мој живот, већ је постао пакао за мене, то јест за моју срећу…
    У години у којој Црква у Пожаревцу и Браничеву слави свој јубилеј, двадесет година архијерејске службе Његовог преосвештенства Епископа браничевског господина Игнатија, латили смо се смелог подухвата: издавања антологијског зборника беседа које смо на сабрањима имали прилику слушати од нашег архијереја. Јер ако ја за кратко време стекох према вашем епископу такву блискост, која није људска него духовна, колико више сматрам блаженима вас који сте с њиме сједињени као Црква са Исусом Христом и као Исус Христос са Оцем – говорио је Свети Игњатије Богоносац Ефесцима (Игњатије, Еф V, 1) – благослов да ове отачке речи свакодневно живимо у окриљу љубави владике Игнатија, произвео је код нас и осећај одговорности да оно што нам је (не по заслузи!) дато да слушамо као поуку самог Христа, а што по слабости тела (Мт 26, 41) често не разумемо и заборављамо, сакупљамо и објављујемо у зборницима попут овога који се налази пред нама. Стога, пред вама се налази друга књига у низу, у оквиру издавачке библиотеке „Наши епископи“.
    Поред тога што је ова књига један покушај да сву ону љубав коју добијамо од нашег Владике, бар прихватимо, ако нисмо у стању да је узвратимо, жеља нам је и да подсетимо на чињеницу да је мисао владике Игнатија обележила последње деценије Цркве у Србији, а по својој дубини и ширини, несумњиво, представља јединствену појаву у историји хришћанства на нашим просторима, будући да су се њоме отворила врата једне потпуно нове теолошке епохе. Надамо се да ћемо у нашем даљем издавачком опусу имати привилегију да објављујемо студије које ће шире обрађивати тему Владикине мисли, али у антологији која је овде пред нама, ту мисао смо покушали да представимо из једне веома посебне перспективе. Наиме, није била реткост претходних година чути незваничне оцене према којима је теолошки опус владике Игнатија означаван као тешко разумљив, јер има „превише“ филозофије и академских појмова. Беседе које су пред нама представљају Владикину мисао изговорену на Сабрању, тј. у Цркви, где нас нема много мудрих по телу, ни много моћних, ни много племенита рода, већ где је оно што је лудо пред светом изабрао Бог да посрами мудре, и слабо пред светом да посрами јаке, и (где) неплеменито, понижено и ништавно изабра Бог (1Кор 1, 26–28). Овај увид у архијерејске омилије, које су изговаране у различитим сабрањским приликама у животу наше помесне Цркве, током претходне две деценије, подсетиле су нас оних речи које је изговорио Васкрсли Архијереј Луци и Клеопи: О неразумни и спорога срца за веровање – подсетише најпре нас који смо имали прилику да један део ових беседа уживо слушамо, а онима који се са овим мислима буду упознавали кроз ову књигу, остаје да процене да ли смо у праву када се, нажалост, препознајемо у оним речима: Ово је тврда беседа. Ко је може слушати? (Јн 6, 60)
    Речи владике Игнатија које смо навели на почетку овог уводног слова, чини нам се, на најбољи начин указују на узрок различитих „неразумевања“ која су својствена савременим хришћанима, тј. да би када говоримо једни другима, то требало да чинимо у љубави, да бисмо, укорењени и утемељени у љубави, могли разумети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина, и познати љубав Христову која превазилази разум, да бисмо се могли испунити сваком пуноћом Божјом (Еф 4, 18–19).
    Говоримо данас о вредностима које су изгубиле значај, о вредностима у друштву које треба бранити, али не питамо се на који начин су те вредности стваране – моралне вредности, друштвене вредности. Оне сигурно нису стваране на оваквој основи, где човек посматра сам себе као индивидуу и где му други смета да би остварио своју срећу… Вредности које смо наследили јесу вредности из хришћанске онтологије, то је хришћанско посматрање живота да ми је други извор живота и да ја не могу сам да будем… Наша снага је управо у томе да на примеру љубави и заједништва једних са другима учимо да је то подлога нашег живота, и црквеног, и друштвеног. Да сте живи и здрави и благословени!

    Ђакон Томислав Пауновић
    Протођакон Златко Матић


    Извор: http://izdavastvo.sabornost.org/episkop-ignatije-da-nam-brzo-dodje-gospod

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...