Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

ИгорМ

Члан
  • Број садржаја

    1288
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Волим
    ИгорМ је реаговао/ла на Логос за a Странице, ПРЕНОСИМО: Став Српске Православне Цркве о украјинском питању   
    Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј упутио је следеће писмо Његовој Свесветости Васељенском Патријарху Вартоломеју, у вези са званичним ставом Српске Православне Цркве о украјинском питању.
     
    Везано за Ваше писмо од 24.децембра 2018. протокол бр. 1119 у вези са вашим поступцима у Украјини, Београд, 6. фебруар 2019. Године.
     
    Ваша Светости,
    Примивши Ваше писмо од 24. децембра (протокол бр. 1119), у коме сте били љубазни да саопштите шта сте учинили у Украјини у вези са постојећим проблемима, и затражили од нас и наше Цркве да прихватимо Ваше поступке и предузете мере, одговарамо онако како би требалo у складу са нашом савешћу.
    Пре свега, подсећамо Вас да је став наше Цркве, једногласно изражен на најслужбенији и најодговорнији начин од стране Сабрања наших епископâ , саопштен од сâмог почетка, пре супротстављања било којој сестринској аутокефалној Цркви. Међутим, Ви се нисте огласили, и нисте чак ни потврдили примјем нашег писма.
    На исти начин, позив који је уследио, или, боље речено, крик тескобе нашег Светог Архијерејског Синода, Ви сте игнорисали. Као и наш братски захтев током нашег сусрета и сабрања у Солуну, да не журите по овом питању, већ да послушате гласове већине прeдстојатеља и синодâ локалних Цркавâ Православне вере, и да размотрите ово питање помирљиво и на православни начин уместо једнострано и самостално.
    Одговарајући на Ваш захтев, Ваша Светости, нећемо се осврнути на слабе или неосноване тачке Вашег размишљања, помоћу којих мотивишете и оправдавате своје поступке и поступке Вашег Светог Синода по овом питању, с обзиром да је наша критика ових поступака већ била изложена у писму које је послала наша Црква. Дакле, поред формално (или боље речено) нових података који се тичу овог питања, овде представљамо наш нови коментар ситуације и настављамо да изражавамо наш став:
     
    1.     Српска Православна Црква не признаје Ваше очигледно неканонско „упадање“ у канонску територију Пресвете руске Цркве, с обзиром да се Кијевска Митрополија не може идентификовати, чак ни у најмањем степену, са садашњом „Украјином“, коју чине десетак других епархијâ. Кијевска Митрополија је у надлежност Московске патријаршије од 1686. године, што се може закључити на основу докумената константинопољског патријарха Дионисија IV, на основу одлука које су донели његови наследници, и од "Тактика", "Синтагме", „Диптиха“, "Календара" и “Алманаха” који су издати од тада, не само од стране других Цркава, него и од сâме Цариградске патријаршије, па чак и од Ваших личних изјава и примедби изнетих до априла 2018. године.
     
    2.     Истовремено, не признајемо “Цркву Украјине” која је проглашена аутокефалном, али која канонски не постоји, и у стварности је наметнута силом и представља вештачку “конфедерацију” украјинских расколничких малих група (које се већ супротстављају једни другима и неодољиво крећу према подели). Расколници су остали расколници. Једном расколници остају увек расколници, осим случајева искреног преобраћења и дубоког покајања. Једина Црква коју Српска Црква признаје је Украјинска Православна Црква на чијем челу је Његово Блаженство Митрополит Онуфрије Кијевски и целе Украјине.
     
    3.     Из тога следи да ми не признајемо “Сабор” Кијева, погрешно назван “Сабор уједињења”, у коме није учествовао ни један јерарх канонске Украјинске Православне Цркве, пошто сте дан пре и без канонског допуста своје Цркве примили Александра Драбинка и Симеона Винитског у Вашу најсветијуј Цркву. Сцене које су окруживале климу и позадину ове чудне гомиле, да избегнем оштрију реч, познате су Вама као и нама. Дакле, немојмо их спомињати! Према нашем мишљењу, овде се ради о псеудо, анти-уједињујућем, раздвајајућем и подељеном савету, који још више проширује јаз отуђења и дезинтеграције несрећне Украјине. Због свих ових разлога, Српска Црква сматра ове неканонске одлуке неважећим и стога за њу ни на који начин обавезујућим.
     
    4.     Не признајемо шизматичку хијерархију као православну јерархију, нити расколничко свештенство као православно свештенство, јер они који припадају Денисенковом клану добили су своје "постојање" од јерарха који је био лишен свог чина, јерарха који је био сврнут, изопштен и анатемисан од стране Цркве (чињеница коју сте ви званично признали у то време), док су припадници Малетићевог клана лишени апостолског наслеђа и свештенства уопште. Ни један документ, Ваша Светости и драги брате у Христу, ни „потез оловком“, не може никада да трансформише оно што је било у оно што није, нити оно што не постоји у постојање. С тога не признајемо г. Думенка (Епифанија) за јерарха, а да и не помињемо примата аутокефалне Цркве. Овај други квалитет није чак признао ни његов "духовни отац", господин Денисенко, "прави примат" доживотно, а још више, "патријарх".
     
    5.     Коначно, ми смо дужни, према правилима, препоручити њиховим преосвештенствима нашим јерарсима и часним члановима нашег клира, да се уздрже од литургијског и канонског заједништва, не само са горе поменутим г.Епифанијем (Думенком) и онима који су са њим, него и са онима који саслужују и који су у заједништву са њим, са јерарсима и припадницима свештенства, према канонском принципу по коме онај ко комуницира са екскомуницираним постаје сам изопштен.
     
    У закључку, "јадикујући и плачући" због уништеног јединства наше свете Православне и Католичанске Цркве, тражимо поново, молимо усрдно, и преклињемо Вашу Светост да размотрите одлуке које сте до сада донели и да вратите претходну блажену љубав као и јединство локалних светих Цркавâ Божјих, јер ништа није потребније и није драгоценије од љубави, мира и слоге међу браћом.
     
    Рекавши то, остајемо у љубави и поштовању, Ваш унесрећен брат у Христу,
     
    Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ,
    Председник Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве.
     
    Извор: Orthodoxie.com (превод са енглеског, Поуке.орг)
  2. Волим
  3. Волим
    ИгорМ је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Секташко цитирање Библије   
    Ових дана сам имао прилику да се поново сретнем са секташким "аргументом" позивања на Библију. И колико год да ми је позната њихова "логика", сваки пут се изненадим како људи не примете толику количину плиткости и недоследности!?
    Елем, ти несрећници цитирају Библију како би тобож указали на неисправност Цркве и њеног живота и учења. Кажу, верују Библији, не верују Цркви. А ја их онда питам, а зашто верујете Библији? Кажу, зато што је то Божија реч. Опет их питам: а одакле знате да је то Божија реч? А они ми опет цитирају Библију. Дакле, по њиховој "логици" Библија је Божија реч зато што то пише у Библији. Али, несрећници не примећују да је такав начин закључивања логичка грешка, тзв. кружна логика, circulus vitiosus (зачарани круг). То је неисправан суд! Грешка!
     
    Даље, како у исто време можеш негирати Цркву а веровати њеној књизи - Библији? Јер, чињенице говоре: Црква је старија од Библије; Црква је створила Библију а не Библија Цркву. Текстови у Новом завету писани су неколико деценија након настанка Цркве, а Црква их ја канонизовала, то јест сакупила у јединствену књигу коју данас зовемо Библија Новог завета, у четвртом веку. Како је онда могуће не веровати Цркви а веровати Библији? Како, ако је Црква та која је међу многим списима препознала оне који су надахнути Духом Светим? На том њеном препознавању стоји ауторитет Библије, њен идентитет Божије речи.
    Даље, шта је Христос, на кога се секташи тобож највише позивају, оставио - Библију или Цркву? Оставио је Цркву: Свету Литиргију (=Тајна Вечера). Записано је у Јеванђељу да је рекао апостолу Петру: "Саградићу Цркву своју, ни врата паклена је неће надвладати." (Мт 16, 18). Саградиће, каже, Цркву. Није рекао, написаћу књигу! Из његове грађевине - Цркве, о малоумни секташи, никла је и књига на коју се тобож позивате. У тој књизи је записано и шта ће се десити са онима који смућују стадо Христово, разарајући Цркву и одвлачећи душе људске у погубне секте. Апостол Павле пише хришћанима, људима у Цркви, крштеним и миропомазаним Духом Светим: "Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама? Ако неко разори храм Божији, разориће њега Бог; јер је храм Божији свет, а то сте ви." (Кор 3, 16-17).
     
    И упозорио је на вас секташе Христос, да ћете се појавити: "Тада ако вам ко рече: Ево, овде је Христос или онде, не верујте. Јер ће се појавити лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране." (Мт 24, 24-25).
    Послушајте само секташе како сваки од њих говори како је Христос код њих, како нуде Христа да вас ослободе, како су слаткоречиви, са осмехом и "смирењем"... Христос и ово за њих рече: "Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у оделу овчијем, а унутра су вуци грабљиви." (Мт 7, 15). То су ловци на људске душе. Чувајте се да вас не преваре. А најбоље ћете се чувати ако живите Светом Литургијом.
    Александар Милојков
  4. Волим
    ИгорМ је реаговао/ла на Логос за a Странице, Житије и чудеса Светог славног Пророка Илије   
    Изабрани људи Божји, који се од дванаест синова Израиљевих размножише у дванаест племена, спочетка сви сачињаваху једно недељиво, заједничко, једномислено царство, којим је управљао један вођ, почињући од Мојсија и Исуса Навина па преко судија Израиљских све до цара Давида и Соломона. А када по смрти Соломона ступи на престо његов син Ровоам, и као млад не држећи се доброг савета искусних стараца већ слушајући рђав савет себи сличних младића, постаде тежак поданицима својим, јер их оптерећиваше прекомерним дажбинама и радовима, и кажњаваше их батинама и прогонством, тада се десет племена Израиљевих одвојише од њега, и изабраше себи другога цара, по имену Јеровоама. Јеровоам раније беше слуга Соломонов. Једном када Соломон хтеде да убије Јеровоама због неке кривице његове, овај побеже у Египат, где и остаде до смрти Соломонове. Међутим, после смрти Соломонове он се врати у земљу Израиљску, и би изабран за цара од стране десет племена која се одвојише од Ровоама. И син Соломонов Ровоам цароваше у Јерусалиму само над два племена – Јудиним и Венијаминовим; а слуга Соломонов Јеровоам цароваше над десет племена Израиљских, живећи у граду Сикиму који он из рушевина обнови.[1] Два племена која остадоше верна Соломоновом сину, бише названа царство Јудејско; а десет племена која пређоше к слузи Соломоновом, назваше се царство Израиљско. Но пошто сва племена Израиљева, иако се разделише на два царства, ипак сва заједно служаху једноме Богу, сатворившем небо и земљу, и не могаху имати другог храма сем јерусалимског, подигнутог Соломоном, и друге свештенике сем постављених Богом, због тога у свако време мноштво људи из царства Израиљског одлажаху у Јерусалим ради поклоњења и приношења жртава Господу Богу своме. Видећи то, цар Израиљски Јеровоам се узнемири и помишљаше у себи: Ако ови људи свагда буду тако одлазили у Јерусалим ради поклоњења Богу, онда ће они зажелети да понова пређу своме првоме цару, сину Соломоновом, а мене ће убити. Размишљајући о томе, он стаде тражити начина на који би Израиљце одвратио од Јерусалима, да не иду у Јерусалим. И смисли да их најпре одврати од Бога. И рече: „Они не могу оставити Јерусалим, ако најпре не оставе Бога“. Знајући пак да је тај народ, Израиљци, склон идолопоклонству и сваком прљавом безакоњу, Јеровоам измисли за њихово богоодступништво овакву замку: сали од злата две младе јунице, као што стари Израиљци по изласку свом из Египта салише себи у пустињи златно теле, коме се и поклањаху уместо истинитом Богу (2 Мој. 32, 1-35). Сазвавши к себи сав народ Израиљски и показујући им те две јунице, Јеровоам рече: „Ево твојих богова, Израиљу, који су те извели из земље Египатске; не идите више у Јерусалим, него се овим боговима клањајте“. И намести Јеровоам те две јунице у разним местима: једну у Ветиљу а другу у Дану, подигавши им дивне храмове, установивши у њихову част празнике и многа жртвоприношења, и одредивши им жречеве; па чак и сам вршаше дужност жреца. Ради што веће саблазни грехољубивих људи Јеровоам нареди, да се крај тих од злата саливених јуницоликих идола врше разноврсна безакоња о њиховим празницима. И тако овај безбожни цар ради привременог царовања сам отпаде од Бога, и свих десет племена Израиљевих одврати од Њега. После овога цара и други цареви Израиљски са свима поданицима својим држаху се тог истог безбожног идолопоклонства, како се томе научише и навикоше при Јеровоаму. Међутим, свемилостиви Господ, не остављајући људе који су Га оставили него иштући њихово обраћење, слаше Израиљцима Своје свете пророке, да изобличавају њихове заблуде и да им саветују, да се извуку из ђаволске мреже и поново врате на побожно поштовање Бога истинога. Између других пророка, у разна времена шиљаних Богом к Израиљу, би послан и велики међу пророцима свети Илија, о чијем ћемо животу и говорити. Отачаство пророка Божјег беше Галадска покрајина, с оне стране Јордана, која граничи с Арабијом; а град у коме се родио, звао се Тесвит,[2] због чега је и прозват Тесвићанин. Он се роди од племена Аронова, од оца Саваха. Кад се Илија роди, отац његов Савах виде ангеле Божје око детета, како огњем дете повијају и пламен му дају да једе. Уплашен таквим виђењем, Савах оде у Јерусалим и исприча свештеницима о виђењу. Тада један од њих, муж прозорљив, рече Саваху: „Не бој се, човече, тог виђења о детету твом, већ знај да ће то дете бити обиталиште светлости благодати Божје; реч његова бића као огањ силна и дејствена; ревност његова за Господа биће велика; живот његов биће благоугодан Богу, и он ће судити Израиљу мачем и огњем“. – Такво би при рођењу светог Илије знамење и предсказање, које указиваше на то какав ће он бити када постане зрео човек. Пошто беше из свештеничког племена, Илија доби васпитање и обучење међу свештеницима. Од самог детињства предавши себе Богу он заволе девственичку чистоту, и пребиваше у њој као анђео Божји беспрекоран пред Богом, чист душом и телом. Волећи да се бави богоразмишљањем он се често повлачио у пустињу, и тамо у тишини дуго беседио насамо с Богом топлом молитвом, као серафим горећи пламеном љубављу к Богу. А и сам беше љубљен Богом, јер Бог љуби оне који Њега љубе. И удостојаваше се Илија милостиве беседе с Богом, и због равноангелног живота свог он стече велику слободу пред Богом: и све што искаше од Бога, он добијаше, као онај који је нашао велику милост пред Њим. Слушајући и гледајући безакоња која се чине у поквареном Израиљу, цареве који бораве у богомрском безбожју, судије и старешине који творе неправду, људе који служе гадостима идолским и ваљају се у разноврсним прљавштинама без страха и бојазни од Бога и приносе своје синове и кћери на жртву демонима; а с друге стране гледајући где ревносни поштоваоци истинитога Бога трпе разна насиља и гоњења, злостављања и предавања на смрт, – због свега тога пророк Божји силно паћаше у срцу и плакаше: плакаше и оплакиваше погибао безбројних душа људских, туговаше због љутог гоњења праведних, а нарочито страдаше душом и паћаше и сетоваше због ружења истинитога Бога од стране безбожника, и све се више и више испуњаваше ревношћу за истину и славу Божју. И пре свега Илија мољаше Бога, да грешнике обрати покајању. Али пошто Бог захтева од грешних људи добровољно обраћење, а код окорелих срцем Израиљаца не беше ни најмање таквог стремљења ка добру, то пророк Илија у силној ревности за славу Божију и за спасење људи моли Бога да привременом казном казни Израиљце, да би се макар на тај начин опаметили. Но знајући да човекољубиви и дуготрпељиви Господ није брз на казну, Илија из своје велике ревности за Бога усуди се молити Бога да му допусти да он казни законопреступнике, можда ће се људи обратити покајању када их кажњава човек. И не престаде са таквом молитвом Богу док не доби од свемилосрдног Господа оно што је тражио. Јер свемилостиви Господ, као чедољубив отац, не хте ожалостити љубљеног слугу Свог који Му синовски служи и није ни најмању заповест Његову нарушио; него као што Илија беше у свему послушан Њему и никада Га ни најмање не ожалости, тако и Он услишаваше молитве верног слуге Свог, да га не би ожалостио. У то време цароваше у Израиљу безакони цар Ахав, имајући престо у граду Самарији.[3] Ахав се ожени Језавељом, ћерком цара Силонског Етвала. Као незнабошкиња, Језавеља донесе са собом у своју нову постојбину сидонског идола бога Вала.[4] Ахав сагради за њега у Самарији идолиште, постави у њему жртвеник, и сам се клањаше Валу као богу, а и сав Израиљ привођаше на поклоњење Валу. Тиме цар Ахав разгњеви Господа Бога вишњега више од свих царева који беху пре њега у Израиљу, јер силно разви идолопоклонство у своме царству. Стога и дође к овоме цару пророк Божји Илија, пун ревности за Бога, и изобличи га за заблуду, што се он, оставивши Бога Израиљева, сам клања ђаволима и са собом вуче у погибао сав народ. Но видећи да цар не слуша његове прекоре, свети пророк речима додаде дело, предавши казни цара богопротивника и његове поданике. Он рече: Тако да је жив Господ Бог Израиљев,[5] пред којим стојим, ових година неће бити росе ни дажда докле ја не речем (3 Цар. 17, 1). Рекавши то, Илија оде од Ахава, и одмах се на пророкову реч закључа небо и настаде суша: ни једна кап кише или росе не паде на земљу. Суша изазва неродицу плодова земаљских, те наступи глад. Јер када сагреши сам цар, гнев Божји долази на све људе, као што и раније због греха једнога Давида пострада цело царство.[6] Пророк Божји Илија очекиваше да цар Израиљски Ахав, будући кажњен, увиди своју заблуду и обрати се к Богу с покајањем, и са собом изведе на прави пут и развраћени народ. Но када свети Илија виде да Ахав, слично Фараону, остаје тврдоврат и не помишља да остави незнабожје, већ напротив све више и више срља у понор зла, и гони и убија људе који побожно служе Богу, онда он продужи казну на другу и на трећу годину. Тада се испуни реч првога боговидца, светог пророка Мојсија, речена Израиљу: Небо над главом твојом биће од бакра, а земља под тобом биће од гвожћа (5 Мојс. 28, 23); јер због закључаног неба, земља не имађаше влаге и не даваше свога плода. Пошто ваздух беше врео и сваки дан силна сунчана жега, то увену цвеће и посуши се сва трава и дрвеће, пропадоше сви плодови земаљски, опустеше баште, њиве и поља, те на њима не беше ни орача ни сејача. Поред тога и извори водени пресахнуше, мале реке и потоци сасвим престадоше, а у великим рекама вода се смањи, и сва земља постаде безводна и сува, те од глади умираху људи, стока и птице. Ова казна захвати не само Израиљско царство него и околне земље. Јер када се у граду запали једна кућа, пожар се прошири и на суседне куће. Тако се догоди и у поднебесју: један народ Израиљски навуче на себе гњев Божји, а страдаше васељена. Но све ово би не толико од гнева Божја колико од пророкове ревности. Јер свемилосрдни и човекољубиви Господ, видећи невољу људи и помор свих животиња, беше готов, по доброти Својој, да пошаље дажд земљи, али се уздржа од тога, да би испунио пророкову вољу и да се не би показале лажне пророкове речи: Тако да је жив Господ, ових година неће пасти на земљу дажд ни роса докле ја не речем! Пророк који изговори ове речи беше толико обузет ревношћу за Бога, да ни себе сама није штедео, јер је знао да ће и он сам, кад нестане хране на земљи, трпети глад као и остали људи. Али он није марио за то, јер је радије волео умрети од глади него помиловати нераскајане грешнике који непријатељују против Бога. А шта ради свемилосрдни Господ? Он шаље пророка Илију у неко усамљено место, далеко од људи, говорећи му: Иди на исток, и сакриј се код потока Хората[7] према Јордану. И из онога потока пиј воду, а гавранима сам заповедио да те хране тамо (3 Цар. 17, 3-4). Ово уради Господ зато, да би сачувао пророка од убилачких руку Језавељиних, и да пророк не би умро од глади, и да би помоћу гаврана изазвао у пророку сажаљење према људима који пропадају и умиру од глади и жеђи. Гаврани су по природи прождрљивији од других птица; они немају сажаљења чак ни према својим тићима, јер врана чим излегне своје тиће, одмах их напушта и одлеће, остављајући их да поцркају од глади. Само промисао Божји, који се брине о сваком створењу, храни напуштене тиће: јер им шаље из ваздуха муве, те им улећу у уста. И када по наређењу Божјем гаврани долетаху сваки дан к пророку, доносећи му храну, изјутра хлеб, предвече месо, Бог кроз то сваки пут на тајанствен начин говораше пророковом срцу: Погледај како се гаврани, по природи дивљи, лакоми, прождрљиви, мрзитељи својих тића, брину о твојој исхрани: сами су гладни, а теби доносе храну! Међутим ти, човек, немаш сажаљења према људима, и хоћеш да помориш глађу не само људе него и стоку и птице. Исто тако, када пророк виде да кроз извесно време пресахну поток, Бог му рече: Већ је време да се смилујеш на мучену твар и да јој пошаљеш дажд, да и ти сам не би умро од жеђи. – Међухим, ревнитељ Божји се крепљаше, молећи Бога о супротном: да не буде дажда док не буду кажњени они који су још некажњени, и док се не истребе са земље непријатељи Божји. Тада Господ опет, премудро приволевајући слугу Свога на сажаљење, посла га у Сарепту Сидонску,[8] која не беше под влашћу цара Израиљског, к сиромашној жени удовици, да би он размислио у себи, какву несрећу нанесе он не само људима богатим и брачним него и бедним удовицама, које не само у време глади него и у време изобиља и плодности често немају свакодневну храну. Када пророк дође к вратима града Сарепте, он угледа удовицу са две обрамнице дрваца; јер она не имађаше брашна више сем једне прегршти у здели и нешто уља у крчагу. Гладан, пророк затражи од ње парче хлеба. Удовица му исприча о својој крајној беди у којој се налази у последње време, и каза му да она жели да последњи пут зготови обед сину и себи од брашна што га има, па да онда умру од глади. И ово је могло да потресе Божјег човека, те да се сажали на све бедне удовице; али велика ревност његова за Бога надвлађиваше све, и он не обраћаше пажњу на пропадање твари, желећи да прослави Творца и покаже свој васељени Његову свемоћну силу. Имајући пак по мери своје вере благодат чудотворства од Бога, пророк учини те брашна и уља не нестаде у удовичиној кући; и њега храњаше удовица док не престаде глад. Пророк и умрлог сина удовичина васкрсе молитвом и трократним дувањем на њега, о чему говори Свето Писмо. Постоји предање о овом васкрснутом сину удовичином, да му је име било Јона, и да се он у зрелим годинама својим удостојио пророчкога дара, и био послан Богом у Ниневију да проповеда покајање; но прогутан у мору китом, и после три дана изишав из кита, он је постао праобраз тродневног васкрсења Христовог, као што се о томе подробно казује у пророчкој књизи његовој и у житију његовом.[9] По истеку трију бездаждних и гладних година, свеблаги Бог, видећи где се Његово саздање потпуно уништава глађу на земљи, сажали се и рече слузи Своме Илији: Иди, јави се Ахаву, јер хоћу да се смилујем на дело руку мојих, и речју уста твојих пошаљем дажд сасушеној земљи, напојим је и учиним плодородном. А ето, и Ахав већ нагиње к покајању, тражи тебе и готов је да те послуша у свему што му наредиш. Пророк одмах крену из Сарепте Сидонске у Самарију, престоницу Израиљског царства. У цара пак Ахава бејаше управитељ двора неки Авдија, човек који се веома бојаше Бога и верно Му служаше. Јер кад Језавеља убијаше пророке Господње, Авдија сакри сто пророка, по педест у једну пећину, и храни их хлебом и водом. Овог свог царедворца призва к себи цар Ахав (још пре доласка пророка Илије к њему) и посла га да потражи крај пресахлих потока траве, да би прехранили то нешто мало преосталих у животу коња и друге стоке. А кад Авдија изађе из града, срете светог пророка Илију, поклони му се до земље и каза му да га је Ахав брижљиво тражио по целом царству свом. Свети Илија рече Авдији: Иди, кажи господару своме: ево ја, Илија, идем к њему. – Авдија одбијаше говорећи: Бојим се, кад ја отидем од тебе, Дух ће те Господњи пренети у другу земљу, па ћу ја испасти лажов пред господарем мојим, и он ће се разгневити и убити ме. – Илија одговори: Тако да је жив Господ, пред којим ја стојим, данас ћу се показати Ахаву. Тада се Авдија врати и каза цару. Ахав похита у сусрет човеку Божјем. А кад угледа Илију, он се због прикривене у себи злобе према пророку дрзну рећи пророку тешку реч: Јеси ли ти онај што квариш Израиљ? – На то пророк Божји неустрашиво одговори Ахаву: Не кварим ја Израиљ, него ти и дом оца твога оставивши Господа Бога свог и приставши за поганим Валом. После тога пророк Божји, као онај који има у себи силу помоћи Божанске, стаде са влашћу наређивати цару, говорећи: Сада пошљи и сабери к мени свих десет племена Израиљевих на гору Кармилску,[10] и доведи четири стотине и педесет бестидних пророка Валових и четири стотине и педесет одвратних пророка који служе другим поганим идолима на високим горама, и сви једу за столом Језавељиним; нека они ступе у спор са мном о Богу, па ћемо видети који је Бог истинит. Цар одмах посла гласоноше по свој земљи Израиљској, сабра безбројно мноштво народа, и све погане пророке и жреце сазва на гору Кармил, па и сам тамо дође. Тада ревнитељ Божји Илија, ставши пред свима, рече цару и свему народу Израиљском: Докле ћете храмати на обе ноге своје? Ако Господ Бог, који вас крепком руком изведе из Египта, јесте Бог, зашто онда не идете за Њим? Ако ли пак Вал јесте бог ваш, онда идите за њим. На ове пророкове речи народ ћуташе, а и не могаше ништа одговорити, јер сваког Израиљца изобличаваше сопствена савест због заблуде његове. Тада пророк Илија продужи: А сада, да бисте познали истинитога Бога, урадите што вам будем наредио. Ви видите да сам само ја остао пророк Господњи у свему Израиљу, а све остале пророке ви побисте. Ви исто тако видите како је овде много пророка Валових. Дајте нам дакле два јунца за жртву, једног мени а другог жрецима Валовим; но огња нам не треба. На чију жртву спадне огањ с неба и спали је, бог тога и јесте истинити Бог, и сви се имају поклонити Њему, а противници да се предаду на смрт. Саслушавши ове речи, сав народ похвали предлог пророка Божјег и рече: Нека тако буде! добар је твој предлог! Када два јунца бише доведена усред скупа, свети Илија рече бестидним пророцима Валовим: Изберите себи једнога јунца, и ви први приготовите жртву, јер вас је много, а ја ћу приготовити после, пошто сам један. А када положите јунца на дрва, огањ не потпаљујте, него се молите вашем богу Валу, да он с неба пошље огањ и сажеже вашу жртву. Бестидни пророци тако и поступише. Бацивши коцку они узеше јунца, начинише жртвеник, наређаше на њему много дрва, заклаше јунца, исекоше га на делове, положише их на жртвеник преко дрва, па се стадоше молити своме Валу, да пошље огањ на њихову жртву. И призиваху име Валово од јутра до подне вичући: Услиши нас, Вале! услиши нас! – Но не би ни гласа, ни одговора. И скакаху они око свог жртвеника, али све узалуд. А кад би у подне, стаде им се пророк Божји Илија ругати, и рече: Вичите јаче, да би вас чуо бог ваш! ваљда се нешто замислио, или је у послу, или с неким разговара, или пирује, или спава; вичите дакле што јаче, да бисте га пробудили! – И викаху лажни пророци иза гласа, и по обичају свом параху себе ножевима, а други бичеваху себе до крви. Пошто прође подне и дан нагињаше к вечеру, а бесрамни жреци ништа не успеше, рече им свети Илија Тесвићанин: Умукните једном и престаните! већ је време да ја принесем жртву. – И умукоше поштоваоци Вала. Тада пророк Илија, обраћајући се народу, рече: Приступите к мени! – И приступише к њему сви. И узе Илија дванаест камена према броју племена Израиљевих, начини од њих жртвеник Господњи, нареди дрва на жртвеник, исече јунца на комаде, метну их на дрва, ископа ров око жртвеника, и нареди људима да четири ведра воде излију на жртву и на дрва. И они тако урадише. Илија им рече: Учините још једном! – И они учинише још једном. Илија им опет рече: Учините и трећом! – И они учинише трећом, те вода потече око жртвеника, и ров се напуни воде. И завапи Илија к Богу, гледајући у небо, и рече: Господе Боже Аврамов, Исаков и Јаковљев! услиши сада мене, слугу Твога, и пошљи с неба огањ на жртву, да би сви ови људи данас познали да си Ти једини Господ Бог у Израиљу, а ја – слуга Твој, и Теби принесох ову жртву! Услиши ме, Господе, услиши ме, да би се срца ових људи опет обратила к Теби! И паде с неба огањ од Господа, и спали жртву и дрва и камен и прах, и воду у рову попи; – све уништи огањ. А народ кад то виде сав попада ничице, кличући: Ваистину Господ је једини Бог, и нема другога Бога осим Њега. – Тада Илија рече народу: Похватајте пророке Валове да ни један не утече. – Народ их похвата, и свети Илија их одведе на поток Кисон, који се улива у Велико Море,[11] и тамо их покла својом руком, и нечисте лешине њихове побаца у воду, да не би поганили земљу и смрад њихов кужио ваздух. После тога свети Илија рече цару Ахаву да што брже једе и пије, па упрегне коње у кола и пожури на пут, јер ће пасти силан дажд и поквасити све. Када Ахав седе да једе и пије, Илија се попе наврх Кармила. Сагнувши се к земљи, он метну лице своје међу колена своја и мољаше се Богу да пошље дажд на земљу. И одмах се молитвом његовом као кључем отвори небо, и паде силна киша, која покваси све и богато напоји жедну земљу. Тада Ахав, увидевши своју заблуду, оплакиваше грехе своје на путу за Самарију. А свети Илија, опасавши бедра своја, пешке иђаше испред Ахава, радујући се о Господу Богу свом. Када за све ово дознаде гадна царица Језавеља, жена Ахавова, она се страховито разбесне због погубљења њених бестидних пророка и посла поруку светоме Илији, кунући се боговима својим, да ће га она сутрадан убити у онај час у који он поби пророке Валове. И уплаши се свети Илија смрти, јер и он беше човек са слабостима својственим природи људској, као што је и речено о њему: Илија беше човек као и ми (Јак. 5, 17). И побеже из страха од Језавеље у Вирсавеју,[12] у царство Јудејско, и отиде у пустињу сам. Путовавши кроз пустињу дан хода, он седе под смреку да се одмори. Опхрван тугом, он стаде молити од Бога смрт себи, говорећи: „Господе! доста сам већ живео на земљи; узми сад душу моју; еда ли сам бољи од отаца својих?“ Ово пророк рече не због муке од гоњења него као ревнитељ Божји, не трпећи злоћу људску и бешчешћење Бога и хуљење пресветог имена Господњег: њему смрт беше лакша него слушати и гледати људе безаконике који презиру и одбацују Бога, Творца свога. Молећи се тако, свети Илија леже и заспа под дрветом. И гле, анђео Господњи такну га и рече му: „Устани, једи и пиј“. Пробудивши се, Илија угледа крај свог узглавља врућ хлеб и крчаг воде; и уставши једе и пи, па опет заспа. Но анђео Господњи дође по други пут, и такну га говорећи: „Устани, једи и пиј, јер ти је пут далек“. И уставши Илија једе и напи се воде; па поткрепљен тиме он путова четрдесет дана и четрдесет ноћи докле дође на гору Божију Хорив.[13] Тамо се настани у пећини. Ту му саговорник би сам Господ, који му се јави у благом лахору који тихо дуваше у чистом ваздуху. Када се Господ приближаваше к њему, испред Господа иђаху страшна знамења: најпре настаде силна олуја која брда разваљиваше и стене разламаше; затим иђаше огањ, али Господ не беше у огњу; а иза огња глас танане светлости, и ту Господ. А кад Илија чу пролажење Господа, он заклони лице своје плаштом и изишав стаде пред пећином; и чу глас Господа који му говораше: Шта ти ту радиш, Илија? – Он одговори: Ревнујући поревновах веома за Тебе, Господа Сведржитеља, јер синови Израиљеви оставише завет Твој, жртвенике Твоје развалише, и пророке Твоје побише мачем; и ја остах сам, па траже душу моју да ми је узму. – А Господ, тешећи Илију у његовој тузи, откри му да није сав Израиљ одступио од њега, него Он има седам хиљада тајних слугу Својих који не преклонише колена своја пред Валом. Уједно с тим Господ обавести Илију да ће убрзо погинути Ахав и Језавеља и сав дом њихов; и нареди да унапред одреди за цара над Израиљем једног достојног човека, по имену Јуја, који ће истребити сав род Ахавов; поред тога нареди да и Јелисеја помаже за пророка. Утешивши тако слугу Свога Господ отиде од њега. А угодник Божји по наређењу Господњем отпутова оданде, и нађе Јелисеја сина Сафатова где оре са дванаест пари волова, баци на њега плашт свој, каза му вољу Господњу, назва га пророком и нареди му да иде за њим. А Јелисеј рече светом Илији: Молим те, пусти ме на кратко време да се опростим са оцем мојим и мајком мојом, па ћу поћи за тобом. – Свети Илија му не спречи то. Јелисеј онда оде дома, закла пар волова са којима је орао, приреди угошћење суседима и рођацима, па се опрости са родитељима, и оде за светим Илијом пратећи га свуда и служећи му као слуга и ученик. У то време цар Ахав, под утицајем своје неваљале жене Језавеље, својим ранијим безакоњима додаде ново безакоње; и то ово: Један Израиљац по имену Навутеј имађаше виноград до имања цара Ахава у Самарији. Ахав предложи Навутеју: Уступи ми свој виноград да начиним од њега градину, јер је близу до двора мога; а ја ћу ти дати за њега бољи виноград, или ако волиш, даћу ти у новцу шта вреди. – Навутеј одговори: Сачувај Боже да бих ти дао наслеђе предака својих. Тада се Ахав врати кући својој зловољан и љутит због Навутејева одговора, и од муке не могаде јести хлеба. Дознавши разлог Ахавовог нерасположења, Језавеља му се насмеја, и рече му: Зар је таква власт твоја, царе Израиљев, да чак и према једном човеку ниси у стању показати вољу своју? Него престани са тугом, једи хлеба и причекај мало, па ћу ти ја сама дати у руке Навутејев виноград. Рекавши то, она написа наредбу у царево име најстаријим грађанима Израиљским и удари на њу царски печат. У наредби беше написано, да они оклеветају Навутеја како је тобож хулио Бога и цара, да приведу лажне сведоке, па да због тога заспу Навутеја камењем изван града. И би извршено ово неправедно убиство према безаконом наређењу. А после погубљења невиног Навутеја, Језавеља рече Ахаву: Сада узми без новца виноград Навутејев, јер Навутеја већ нема међу живима. Чувши да је Навутеј убијен, Ахав се мало ожалости, па затим пође у Навутејев виноград да га присвоји. На путу га, по наређењу Божјем, срете свети пророк Илија и рече му: Пошто си неправедно убио невиног Навутеја и отео његов виноград, због тога овако вели Господ: На месту на коме пси полизаше крв Навутејеву, на том истом месту пси ће полизати твоју крв; такође и жену твоју Језавељу појешће пси, и сав дом твој биће истребљен. Чувши ове речи Ахав заплака, збаци са себе царску одећу своју, обуче се у врећу и наложи на себе пост. И то тако мало покајање Ахавово пред Господом учини, те извршење казне изречене дому Ахавовом би одложено за време после његове смрти. Јер Господ рече пророку Свом Илији: Пошто се Ахав тако понизи преда мном, нећу навести оно зло на дом његов за живота његова, него у дане сина његова. После тога поживе Ахав три године, па би убијен у рату. Са бојишта га на колима повезоше у Самарију, и његову крв која је текла с кола полизаше пси, као што предсказа пророк Божји. Исто тако и све оно што беше проречено о Језавељи и о целом Ахавовом дому зби се потом у своје време, по узећу светог Илије на небо (ср. 4 Цар. 9, 22-37). По смрти Ахава на његово место зацари се Охозија син његов. И он се показа како наследник очева престола тако и наследник очева многобожја, јер слушајући бедну матер своју Језавељу он служаше и приношаше жртве поганом Валу, те тиме веома разгневи Господа Бога Израиљева. Једном услед несмотрености Охозија паде са прозора свога дома и тешко се разболе. И он упути посланике лажном богу Валу, или тачније – демону који живљаше у идолу Валовом и даваше лажне одговоре онима који му се обраћаху питањима. Томе демону он и посла да пита за своје здравље, да ли ће оздравити од болести. Када посланици Охозијини иђаху путем ка Валу, срете их, по наређењу Божјем, пророк Божји Илија и рече им: Еда ли нема Бога у Израиљу, те идете да питате поганог Вала? Вратите се и реците цару који вас је послао: Овако вели Господ: нећеш се дигнути с постеље на коју си легао, него ћеш умрети на њој. Вративши се, посланици саопштише болноме цару ове речи. Цар их упита: Какав беше на очи тај човек који вам то рече? – Они одговорише: Беше космат и опасан кожним појасом. – Цар на то рече: То је Илија Тесвићанин. – И посла педесетника са његовом педесеторицом, да ухвате Илију и доведу к њему. Они одоше и нађоше Илију на гори Кармилу, јер беше навикао да највише борави тамо. Угледавши Илију где седи на врх горе, педесетник му рече: Човече Божји! сићи овамо, цар наређује да идеш к њему. – Свети Илија одговори педесетнику: Ако сам човек Божји, нека сиђе огањ с неба и прождре тебе и твоју педесеторицу. – И тог часа сиђе огањ с неба и сагоре их у пепео. Цар онда посла другог педесетника с његовом педесеторицом, но и њих снађе то исто: паде с неба огањ и прождре их. Тада цар посла и трећега педесетника с његовом педесеторицом. А овај педесетник, дознавши шта се догоди са његовим претходницима, дође к светом Илији са страхом и смирењем, клече на колена своја пред њим, мољаше га говорећи: Човече Божји! Ево душа моја готова је пред тобом, и душе ових слугу твојих што су са мном; смилуј се на нас; дошли смо не по својој вољи, него смо послани к теби; не погуби нас огњем, као наше претходнике. И поштеде пророк дошавше са смирењем; а оне пре њих не поштеде зато што беху дошли с гордошћу и влашћу, и имађаху намеру да га ухвате као заробљеника и воде са бешчешћем. И нареди Господ светом Илији да без бојазни иде к цару са овим трећим педесетником да му каже исто што и раније. Тада човек Божји пође с горе са педесетником и његовим људима. Дошавши к цару он му рече: Овако вели Господ: зато што си слао посланике да питају Вала о животу твом као да нема Бога у Израиљу да би га питао, нећеш се дигнути с постеље на коју си легао, него ћеш умрети. И умре Охозија по речи Господњој, изреченој устима пророка. После Охозија зацари се брат његов Јорам, пошто Охозија не имађаше сина. На овоме Јораму заврши се дом Ахавов, јер би истребљен гневом Божјим у дане светог пророка Јелисеја, као што о томе пише у његовом житију.[14] Када се приближи време у које је Господ хтео да узмс к себи Илију жива у телу, иђаху Илија и Јелисеј из града Галгала у град Ветиљ. Но знајући по откривењу Божјем да му се приближи узеће на небо, Илија хтеде да остави Јелисеја у Галгалу, смиреноумно скривајући од њега своје прослављење које му је предстојало од Бога; и он рече Јелисеју: Остани ти овде, јер мене Господ шаље до Ветиља. – А свети Јелисеј, који је такође по откривењу Божјем знао шта се има догодити, одговори: Жив ми Господ и жива ми душа твоја, нећу те оставити. – И обојица одоше у Ветиљ. А синови пророчки[15] који живљаху у Ветиљу приступише насамо к Јелисеју и рекоше му: Знаш ли да ће Господ узети господара твог од тебе? – Јелисеј одговори: Знам и ја, но ћутите. – Потом свети Илија рече Јелисеју: Остани ти ту, јер мене Господ шаље у Јерихон. – Јелисеј му одговори: Жив ми Господ и жива ми душа твоја, нећу те оставити. – И они обојица одоше у Јерихон. А синови пророчки који бејаху у Јерихону приступише к Јелисеју, и рекоше му: Знаш ли да ће данас узети Господ од тебе господара твога? – Јелисеј одговори: знам, ћутите. – Свети Илија опет рече Јелисеју: Остани ти ту, јер ме Господ шаље на Јордан. – Јелисеј одговори: Жив ми Господ и жива ми душа твоја, нећу те оставити. – Тако отидоше обојица. За њима пођоше и педесет људи између синова пророчких, пратећи их издалека. А кад оба света пророка стигоше на Јордан, Илија узе свој плашт, сави га и удари њиме по води; вода се раступи тамо и амо, те пређоше обојица сувим. А кад пређоше Јордан, рече Илија Јелисеју: Ишти од мене шта хоћеш да ти учиним, докле се нисам узео од тебе. – Јелисеј одговори: Молим да дух што је у теби, буде двоструко више у мени. – Илија рече: Заискао си тешку ствар; али ако ме видиш кад се узмем од тебе, биће ти тако; ако ли не видиш, неће бити. И кад иђаху даље разговарајући се, гле, изненада се појавише огњена кола и огњени коњи и раставише их, при чему Илија би у вихору узет на небо. А Јелисеј гледајући то викаше: Оче, оче! кола Израиљева и коњица његова! (Овим речима он као да говораше: Ти си, оче, био сва сила Израиљева; својом молитвом и ревношћу ти си више помагао Израиљском царству него велико мноштво ратних кола и наоружаних коњаника). – И Јелисеј више не виде Илију; онда дохвати своје хаљине и раздра их од туге. Утом паде крај њега плашт бачен одозго Илијом; он га узе, стаде на брегу Јордана, удари плаштом по води и, разделивши њиме воду као Илија, пређе по суву, и постаде наследник благодати која деловаше у његовом учитељу. Свети пророк Божји Илија, огњеним колима узет на небо са телом, жив је све до сада у телу, чуван Богом у рајским насељима. Њега видеше три света апостола у време преображења Господња на Тавору; и опет ће га видети обични смртни људи пред други долазак Господњи на земљу. И он који је избегао смрт од мача Језавељина, пострадаће тада од мача Антихристова (Откр. 11, 3-12). И после тога он ће се не само као пророк него и као мученик удостојити у лику светих веће части и славе, него сада, од праведног наградодавца Бога, Једнога у Три Лица, Оца и Сина и Светога Духа, коме част и слава сада и увек и кроза све векове. Амин.
  5. Волим
    ИгорМ је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Свештеник Ненад Илић: Пет хлебова и две рибе   
    Многа чуда је Христос чинио. Па што не би и ово. Али било је тако давно. И било је док је Он ходио земљом. 
    Шта ћемо са овим чудом? Исцељивао је слепе од рођења, одузете, ђавоимане, дизао из мртвих. У Христа или верујемо или не верујемо, па ово неће нешто много додати или одузети. 
    Па зашто су га баш сви јеванђелисти забелижили?

    Као и увек у историји, овако или онако уби нас сиромаштво. Нас неке са обода богате Европе више него њих. 
    Ко нас то замајава. кад немамо да платимо рачуне, кад стрепимо чиме ћемо нахранити и обући породицу која нам је дата на старање?
    Да одем у цркву, па да решимо проблеме са храном? Не иде. Којешта је то.
    А још слушам и видим како се свештенство добро сналази са храном и парама потребним за остало, а мени - ништа.
    Лепа бајка, али и да је било - било па прошло. Шта бих данас са том причом?
    Где је више та социјална правда коју је хришћанство обећало!
    И комунизам је настао због тог преварног обећања.
    Хајде да покушамо да застанемо. Да удахнемо ваздух и да са љубављу будемо присутни догађају у којем је Христос нахранио оне што су га пратили. Са две рибе и пет хлебова!
    "Донесите их мени овамо. И заповеди народу да поседају по трави, па узе оних пет хлебова и две рибе, и погледавши на небо благослови, и преломивши даде ученицима, а ученици народу."
    "Да поседају по трави" - какав мир се слути у овом призору... Пет хиљада, седам хиљада, ма нек је и сто људи, поседају по трави. Мирно. Гледајући Христа. С поверењем. Као ми на Литургији. Не седимо, Стојимо, али као да лебдимо. Пред Христом. Усправни чекајући Га будно, а истовремено као на најзелениној трави седећи. 
    Шта Он ради - "погледавши на небо благослови,и преломивши даде ученицима". Шта се дешава на Светој Литургији? У име Христово свештеник ломи хлеб и даје прво свештенству, "а ученици народу" - а затим се сви присутни причешћују
    Добро, то је лепо. Символички. али после литургије враћамо се у живот и треба нахранити ону нашу чељад. Треба од нечега живети и између литургије и литургије.
    Колико нас се кад смо дошло у тешку ситуацију, искрено, без рачунице и очекивања, у топлом поверењу окренуло Христу? Верујемо, знамо, нећеш дати да пропаднемо. Нахрани нас. Нахрани наше ближње." Иштите Царство Божије - остало ће вам се додати". Коме? Мени? Зар сам ја то заслужио? Ниси - али веруј. 
    Колика је наша вера?
    Замислите шта би било да ми сви заиста желимо Царство Божије више од свега. Замислите шта би било кад бисмо заиста били у стању да беспоговорно верујемо Христу. Без лукавости којима нас учи живот. Без страха. Као људи. Бића љубави. Круна Божије творевине. Зар би заиста било немогуће да нас све нахрани пет хлебова и две рибе? Зар нико од нас није никада окусио драгоценост једног скромног залогаја? Зашто уопште постимо? Чему се учимо? 
    Зар нисмо пожелели да поделимо тај један најлепши залогај са неким? 
    Поделимо - биће довољно за све нас.
    Све остало је политика и манипулација и безнађе. Важно је да скупи онај број који ће у миру сести око Христа. Богочовека. Који ће желети да поделе своје са другима. Да поделе са другима, пошто су видели Христа како је разломио за њих и дао им. Тако се умножава пет хлебова и две рибе, а да још и остане тога за сутра. Дељењем са ближњима.
  6. Волим
    ИгорМ је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Најбоље би било да се заведе већа дисциплина у Цркви ко може да исповеда   
    Што се тиче исповести, у почетку је исповест била искључиво литургијског карактера, а и до данас је остало да се на Литургији заједно молимо за опроштај грехова. Крштењем и уласком у Цркву опраштани су грехови и почињао је нови живот, а у случајевима одрицања од Христа у току прогона или због неких тешких почињених грехова Епископи су могли поново да посрнуле приме у црквену заједницу  одређујући одређену дисциплину, након које би били припуштани Св. Причешћу, што је био показатељ пуне заједнице у Цркви. Не треба никада заборавити да једино Господ отпушта грехове и да то бива на Св. Литургији (Зато у нашим требницима нема разрешне формуле као код римокатолика и светшеник је само сведок који се моли да нам Господ подари дух покајања и опрости грехове).
    У монашким круговима је од најранијих времена постојала исповест старцу која најчешће није била светотајинског карактера, тј. старац није морао да буде презвитер. Овде је реч више од исповедању помисли, духовном саветовању и руковођењу што је остао део монашке традиције до наших времена. С временом долази до спајања ових традиција и лична исповест свештенику полако улази у праксу. Најранији обред исповести у Источној Цркви потиче из 10. века, из времена цариградског патријарха Јована Посника. То не значи да слични обреди нису постојали и раније, али од тада имамо св. тајну исповести мање-више у облику у коме она постоји данас. 
    Да не бих много дужио о историји развоја св. тајне исповести, рекао бих да у свакој парохији парохијски свештеник треба да буде и духовни отац који по благослову Епископа саветује и исповеда своје вернике. Могуће је духовно се саветовати и са другим лицима, на пример искуснијим монасима, духовницима, али ту треба бити веома опрезан јер данас "духовништво" у нашој Цркви врло често постаје фактор не изграђивања црквене заједнице, већ повод подвајањима и неретко расколу. Ово се нарочито може видети у случају м. Артемија који је под изговором послушности духовнику за собом повукао један број монаха и верника у отворени раскол са Црквом. У овом случају најбоље се види колико је опасно када поједини верници послушност духовнику стављају изнад послушности Цркви. Зато је ово квази-духовништво заправо најсличније гуруизму и идентична психологија следбеника ових гуру-духовника може да се види како на далеком Истоку, а тако и у савременим сектама на западу. 
    Лично мислим да је за вернике најбоље да се исповедају својим парохијским свештеницима. То се нарочито односи на оне који живе у браку јер јако је опасно када супружници траже савете за решавање брачних проблема од неопитних младих свештеномонаха који немају  искуства у брачном животу и неретко дају савете који могу да доведу и до раскида брачне заједнице. Знам више примера како су неки новопечени духовници упропастили више бракова. У Русији се све више говори о том проблему "младостарчества".
    Најбоље би било да се заведе већа дисциплина у Цркви ко може да исповеда. У Грчкој сваки свештеник нема сам по себи благослов за исповест, већ Епископ даје благослов искуснијим презвитерима или свештеномонасима тек када се увери у њихову духовну зрелост и расуђивање. 
    Такође треба правити разлику између светотајинске исповести и духовног саветовања. Исповест не сме да буде опширна, већ треба да буде израз нашег дубоког покајања. Независно од исповести добро је духовно  саветовати се са људима од искуства, али врло је опасно примењивати у том односу беспоговорно послушање. У манастирима је другачије и ту је послушање старцу, духовнику (али опет са расуђивањем) вековна аскетска метода. Међутим, код лаика беспоговорно послушање духовницима, нарочито онима који су неопитни може бити фатално за духовни развој. Прави духовник никада не даје изричите наредбе, већ радије саветује и упућује онога који тражи савет и утеху да сам закључи шта је за њега најбоље. Ретки су благодатни старци који имају непосредно Божије надахнуће и дар прозорљивости да могу да директно траже шта да се уради. 
    Исповест није психоанализа и веома је опасно када неки "духовници" инсистирају на исповедању детаља, посебно у случајевима телесних грехова и искшења. Ту се најчешће крије духовно воајерство духовно болесне личности којој би се хитно трбало забранити исповедање људи. Неки квази-духовници окупљају што је више могуће своје духовне деце да би од њих имали и материјалну корист, што је још један показатељ колико је ова појава шатетна  за Цркву.
    О питањима исповести говорио сам пре пар дана на духовној трибини у Грачаници па кога интересује може да послуша. Једно од питања на крају било је управо о питању духовника и беспоговорној послушности. http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/duhovni-seminar-u-gracanici-o-pokajanju-i-svetoj-tajni-ispoveti-govorio-arhimandrit-sava-iguma
     
    Архимандрит Сава Јањић
     
    ИЗВОР
  7. Волим
    ИгорМ је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Беседа у Пету Недељу Великога Поста - Свети Јустин Нови (Ћелијски)   
    Данашња Света Недеља, пета Недеља Великог Поста, слави чудну и чудесну подвижницу, Преподобну матер Марију Египћанку. Њоме нам је Господ казао ко је велики човек. Данашње Свето Еванђеље открива нам дивну и чудесну Благовест, Благовест која чини човека (великим). Кад је човек велики? Како човек постаје велики пред Богом? Служећи другима. Тако објављује Благи Господ кроз данашње Свето Еванђеље: "Ко хоће да буде велики међу вама, нека вам служи". Ето правила, небеског правила за земљу.
    И још, данашње Свето Еванђеље открива и казује Благовест о првенству у овоме свету. Како се постаје први, како се стиче првенство у овоме свету? Опет служећи другима. Благи Господ вели: "Ко хоће да буде први међу вама, нека свима буде слуга". Нека свима буде слуга! Ето пута ка првенству. Како то постићи? Како постати велики пред Богом? Угледајући се на Господа Христа. Ето примера, ето свепримера. Јер Он, Син Божији, Бог, сишао је с Неба, постао човек - ради чега? Да служи људима. Зато се вели у данашњем Светом Еванђељу: "Син човечији није дошао да му служе, него да служи, и да душу своју да у откуп за многе".
    И заиста, Господ (Христос) непрекидно служи људима, непрекидно служи човеку. Ради чега је дошао у овај свет? Какву то услугу Он чини нама, услугу коју нам нико учинити не може? Он служи нама непрекидно да нас спасе - од кога? Од греха! Да нас спасе од смрти, да нас спасе од ђавола, да нас спасе до пакла - то је Његова служба нама. А ко нас осим Њега може спасти тога? Ко? Нико! И Он, беспримеран пример смирења, и понижења, и служења ближњима, служења људима - сва Његова служба човеку и роду људском није ништа друго него вађење и вођење човека из блата до престола Божанског.
    Какве нас је затекао Господ поставши човек на земљи? Затекао нас је као робове смрти, као смрад и гној? Шта је на земљи Он нашао? Човека иструлелог у гресима, човека иструлелог у својим залима, човека иструлелог у страстима, човека иструлелог у пороцима. И таквог човека Он је постепено оживео из мртвих, спасао га греха, васкрсењем спасао га од смрти, исчупао из страшних канџи и загрљаја ђавољег и узнео тело човечије на Небо, изнад свих небеса, и упрестолио га, устоличио га на Престолу Оца Небеског. Ето какву је службу, какав подвиг Господ учинио за нас! Из смрада, из трулежи, из пролазности, ето начинио је човека бесмртним бићем, бићем које побеђује смрт, бићем које Он узноси изнад Херувима и Серафима, и посађује на Престо Оца Небеског.
    Како служити људима? То што Господ каже кроз данашње Еванђеље, како остварити? Ближњем да се служи, људима да се служи служећи њиховом спасењу. То је једини добар пут и једина служба, права служба коју можемо учинити један другоме. Служити спасењу ближњег, а то значи - шта? То значи брата свог, сестру своју, увек им помоћи да савладају свој грех, своју страст, своје зло, свог ђавола. Трудити се и служити своме брату и својој сестри, и браћи и сестрама да искорене свако зло, да ишчупају из себе грех, да ишчупају из себе оно што је смртно, да ишчупају из себе и избаце из себе оно што је од ђавола, и засаде у душу ближњих својих оно што је од Бога. Ми служимо ближњем свом само онда када му помажемо да он развије у себи оно што је божанско и добро. Служиш брату свом и сестри својој кад их учиш правој вери, правој љубави еванђелској кроз доброту, сваким добрим делом. То је служење браћи. Ако ми мислимо да служимо брату и сестри када подупиремо њихов грех и њихову страст, напротив, ми негујемо заједно са њим убицу његовог. Јер грех када порасте у човеку, он убија душу човекову; страст када се развије у човеку, разара све боголико, све христолико у њему. Служимо ли греху брата свог, служимо његовој смрти, служимо његовом највећем непријатељу, ономе који убија душу његову.
    Родитељи, шта ће са својом децом? Њима је Бог дао децу да их спреме за Живот Вечни, да од њих учини Божје слуге. Често родитељи децу своју убијају сами, напуштајући их или запуштајући. Уместо да их уче добру, упућују их да чине свако зло. И често праве изговор: ма деца су, па дете је, па млад је! Уствари, ви родитељи гајите грех у својој деци, убиство васпитавате у својој деци, ђавола њиховог браните. Читамо у данашњим новинама страшне ствари о силеџијама, о деци, и о ђацима од дванаест, петнаест, осамнаест година. Чуда праве, убијају милицајце, напаствују. Сва зла и нечувена дела чине. Ко то ради? Школа без Бога, школа која учи децу да су људи постали од мајмуна, од животиње. И тако све редом, и биоскопи, и позоришта, све то чему данас несрећни човек и несрећни Србин хрли и трчи. Ето, убија се омладина, убија се сваки човек који тим путем иде.
    А Господ објављује човеку да се ослободи греха, да се ослободи ђавола, да се ослободи смрти. Зато је Господ дошао у овај свет! То нам Он Једини даје, нико нам више не може дати. А ми, у шта смо претворили свој живот? Деца наша, омладина, људи наши, несретни Срби издадоше све то што Еванђеље Христово тражи од нас. Безброј мртваца и лешева око нас. А ми хришћани треба да знамо свој пут. Господ нам указује да само служећи ближњем свом, помажући му да свој грех уништи у себи, да се ослободи греха, да се ослободи од свега греховног што има, само тако радећи, ми заиста постепено и сами постајемо велики пред Богом и служимо оно што је велико пред Богом.
    Пред Богом, шта је највише у овоме свету? Господ је објавио, Господ Христос, да је душа човекова највећа вредност за Бога у овоме свету. Душа људска више вреди него сви светови. Кад ти неко поклони сва сунца, душа је твоја важнија за тебе. Ето, то је вечно у теби. Ако ти је душа у гресима и у страстима, тешко теби! Вечне муке и пакао предстоје теби! Данас се помео свет, данас људи измишљају разне величине човеку. Шта смо ми прогласили за величину човека? Уствари велико је у човеку само оно што је од Бога, велико је само оно што је с Неба. То је душа. Она нам је дата за Живот Вечни, али исто тако и тело. Није нам дато тело да тоне у блату, да заврши гробом. Не, васкрсао је Господ и пропутио пут телу нашем у Живот Вечни. Васкрснуо тела наша. Зато, сав је човек од Бога, сав је човек с Неба, и тело и душа, и моја и твоја су од Бога. И са једним и са другим, и са душом и са телом, и ти и ја постајемо велики само служећи Богу. Ако не могу да служим Богу, служим ближњима.
    Ко су велики људи у овоме свету? На првом месту Свети Апостоли. Нико није више служио роду људском од њих. Њих Дванаесторица и њих Седамдесеторица, све је то непрекидно целог живота свог служило Господу Христу, служило људима. Они су продужили посао, посао којим се у души убија грех. Дакле, њихов посао је спасавати људе од греха, спасавати људе од смрти, спасавати људе од ђавола, спасавати их из пакла. То је посао Господа Христа. Тај посао врше Свети Апостоли, целог живота само то и раде. Спасавају свет, спасавају и данас с Неба, толико година и година, толико векова и векова. А они, они су спуштали себе у све поре свих грехова људских, спасавајући грешнике највећих падова њихових. Као што је Господ Закхеја спасао из његовог пакла, тако су они спасавали све људе, све грешнике. И Апостоли трудили су се непрекидно да људе спасавају од греха, учећи их еванђелских врлинама, еванђелској молитви, посту. "Свима сам био све да како год спасем кога" - вели Свети Апостол Павле. Свима сам био све.
    Нема већих људи, браћо и сестре, од Апостола. А они су радили посао Христов, продужили посао Христов. Нема већих људи од Светитеља Христових. Сви раде тај исти посао, раде Спаситељево спасавање људи од греха, од смрти, од ђавола, од пакла. То раде Светитељи: целог живота су служили Богу, цео живот им ]е богослужење. Служили Богу - како? Служећи ближњима! Служећи њиховом спасењу! Он (светитељ) и данас служи нама, служи нашем спасењу, с Неба нам помаже да се ослободимо греха, да се ослободимо ђавола, да се ослободимо свих зала. То је посао сваког Христовог следбеника. И ми, знајући шта је величина човека и да смо позвани на служење човеку, брату, знамо: само онда и јесмо велики пред Богом када служимо ближњем свом. Велики си онда пред Богом када служећи љубиш браћу своју. Први, први си само онда када сав живот свој проводиш у служењу другима.
    Погледајте саму природу. Све што је велико служи мањем. Сунце, највећа сила у природи видљивој, оно служи свему. Њему нико није премален и незнатан. Тако исто и међу људима: што већи човек, он више служи ближњима. Ето Господа Христа! Сав живот Његов је служба, непрекидна служба човеку и роду људском! Такав је живот не само Господа Христа, не само Светих Апостола и свих Светитеља, него и сваког правог хришћанина. Велики си онда када служиш брату своме. Први си онда, први си онда кад си свима слуга, искрени слуга, свим срцем слуга.
    А у свету сасвим друкчије стоје ствари. Чули сте шта је Господ рекао Апостолима, а преко њих и свим хришћанима: "Знате да владари владају народом и управљају њиме. Али међу вама да не буде тако. То јест, све то што се ради у свету често служи на погибао власти, често и на погибао и самог човека. Међу вама да пе буде тако. Ви хришћани гледајте у човеку прво душу његову, оно што је вечно у њему и то помажите у њему. Помажите да очисти душу своју од греха, од нечистоте невидљивих. Помажите му да очисти душу своју од убица својих. Сваки је грех убица у души, свака страст непокајана, неисповеђена, убица је у твојој души. Спасавајући њих од греха, спасаваш себе.
    Пример: Света Марија Египћанка. Шездесет и седам година она није видела створење живо у пустињи страшној, ни човека, ни звер, ни птицу. Шездесет и седам година живела је у неисказаном посту и молитвама непрекидним. Њене подвиге нико не зна осим Анђела Божјих и Самога Господа. Ми нешто, нешто знамо од тога. Гле, како је она била велика, како је служила људима, како је била с људима кад је у пустињи живела, није видела шездесет и седам година људско биће? Да, несумњиво она је баш испунила (Еванђеље) живећи у пустињи, јер молитве њене још за живота њеног, и од тада до данашњег дана, хиљаду и (четристо) шездесет седам година, њене молитве држе васељену, њене молитве помажу свакој души такорећи, свакоме који хоће да се бори против греха, против страсти, онако како се он борила на земљи и однела победу. И ето, служи, непрекидно служи молитвама својим роду људскоме до данашњега дана.
    Пустињаци служе више него они који су у градовима, служе роду људском, служе сваком човеку. Ево Пресвете Богомајке као Челника свих Светитеља, а за Њом и свих Светих Подвижница, каква је Марија Египћанка. Ето њих да нас помажу непрекидно и сваки дан. Тешко је Христа и Светитеље следити, тешко је бити слуга другима. Трновит је пут спасења, али зато на том путу имате безбројне помоћнике, имате Светитеље чудесне и дивне, и човекољубиве, увек готове да на сваки вапај твој притекну, слете с Неба и помогну ти. Ето чудесне и дивне Светитељке, Преподобне Мати Марије Египћанке, готове увек да помогне свакоме од нас, нарочито за време Великог Поста, када се ми хришћани свом душом боримо против свих непријатеља спасења свога. Она нам помаже, увек помаже, само треба свим срцем прићи, завапити.
    Славећи њу данас, ми уствари славимо свакодневну, сваконоћну Помоћницу нашу, Помоћницу која нас води путем спасења, и која нам невидљиво даје силе да победимо све што је грешно у нама, све што је страшно, све што је од демона, све што је од ђавола, и да тако осигуравамо себи непрестаним молитвама спасења у Вечном Царству Небеском, у ономе свету.
    Молитвама њеним, нека нас Благи Господ води кроз овај Свети Пост, и доведе до Васкрса, и преда у руке Васкрслом Господу. Да и ми, заједно са њом, славимо Њега, Чудесног Победитеља смрти и свих непријатеља нашег спасења, Васкрслог Господа Христа. Њему част и слава сада и увек и кроза све векове. Амин.
    1967. године у манастиру Ћелије
     
  8. Волим
    ИгорМ gave a reaction for a Странице, Преподобни Симеон Мироточиви   
    Преподобни Симеон Мироточиви - Стефан Немања
     

     

    Велики владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља, истребитељ јереси. Најпре био крштен у латинској цркви, но доцније ослободи се од те цркве и постане члан цркве православне. Најпре зависио у државном погледу од Грка, но доцније ослободио се те зависности и постао потпуно самосталан. Када је утврдио државу, и веру православну у држави, тада, по примеру свога сина Саве, прими монашки чин у манастиру Студеници 1195. године и добије име Симеон. Жена његова Ана такође прими монашки чин, добије име Анастасија и повуче се у женски манастир. После две године иночества у Студеници Симеон оде у Свету Гору. Ту се настани најпре у манастиру Ватопеду, заједно са Савом. Отац и син проводили су дане и ноћи у молитви. Ту су саградили шест параклиса: Спаситељу, Бесребреницима, светом Георгију, светом Теодору, Претечи и светом Николају. Купе рушевине Хиландара и саграде диван манастир, у коме Симеон поживи само осам месеци па сконча. Кад је био на издисају, Сава га, по његовој жељи, положи на просту рогозину. Са очима управљеним у икону Богоматере и Спаситеља блажени старац изусти ове речи: "Всјакоје диханије да хвалит Господа!" И пресели се ка Господу 13. фебруара 1200. године.
     

    Тропар (глас 1):
     
    Просветивши се Божанском благодаћу и по смрти показујеш светлост свога живота и изливаш благоухано миро онима који прилазе ка твојим моштима. Свој народ си упутио ка светлости Богопознања, свети Симеоне, оче наш, моли Христа Бога да нам дарује велику милост.
     
     
    Преподобни Мартинијан
     


     

    Дивно је и предивно житије овога светитеља, и вреди га прочитати у целини. Шта он све није претрпео само да испуни заповести Господње! У осамнаестој години удаљио се у планину, звану Ковчежна, у Кападокији, и ту провео двадесетпет година у посту, бдењу, молитви, и борби са многим искушењима. Кад је једна жена дошла да га куша, и он види да ће пасти у грех с њом, скочи бос у огањ и постоји у огњу док му бол не нагна сузе на очи и не убије у њему сваку пожуду. Кад су настала друга искушења, он побегне на неку усамљену стену у мору, и ту је живео. Но кад, при неком бродолому, и на ту стену исплива нека жена, он скочи у море да се удави, али делфин га дочека на леђа и изнесе на обалу, по Божјем Промислу. Тада се реши да се више нигде не настањује стално, него непрестано да путује. И тако за две године прође 164 града, исправљајући и саветујући људе. Најзад стигне у Атину где и сконча 422. године.
     

    Тропар (глас 8):
     
    Пламен искушења потоцима суза си угасио, блажени, и морске таласе и зверске нападе си обуздао, кличући: Препрослављен јеси, Свесилни, спаси ме од огња и буре.
     

    Света Зоа и Фотонија
     


     
     
    Зоа беше најпре развратница и кушатељка светога Мартинијана, па када виде овога испосника да скочи у огањ, да би убио у себи сваку пожуду, она се горко покаја, оде у један манастир у Витлејему где се као испосница и затворница јуначки подвизавала. Искајавши све грехе своје, она доби од Бога дар чудотворства. Свету Фотинију бура морска избаци на острво, на коме се свети Мартинијан беше усамио. Мартинијан се одмах удаљи с острва, а Фотинија сконча ту у посту и молитви.
  9. Волим
    ИгорМ је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Крстовдан   
    Велики цар Константин, победоносно уђе у Рим, где га народ дочека са великом радошћу и почастима. А сам цар узносаше велику благодарност Богу, који му силом Часног и Животворног Крста дарова победу.
     
    У ту част он постави усред Рима на високом стубу Крст и написа на њему: "Овим спасоносним знамењем ослобођен је овај град од насилничког јарма".
     
    Царица Јелена у Јерусалиму, сазнавши где је закопан Часни Крст, поруши Венерин храм и испод њега нађе 3 крста. Тада јој патријарх Макарије рече да стави један по један на мртваца којег су проносили. Када су ставили трећи крст, мртвац оживе. Царица направи сребрни ковчег и у њега положи Часни Крст и од тада се празнује ВОЗДВИЖЕЊЕ (Подизање) Часног Крста. Она са собом понесе само део овог Часног Крста Господњег и свете клинце, којима је Исус Христос био прикован за тај Крст, а сам Крст положи у сребрни ковчег и предаде га патријарху Макарију. Блажени цар Константин положи животворно дрво у златан ковчег, а свете клинце, царица Јелена баци у Јадранско море, а један цар укова у свој шлем, један у ђемове на узди свог коња. По повратку свете царице Јелене из Јерусалима у Византију, христољубиви цар Константин начини три велика крста, према броју јављених му у ратовима: први у Риму, други у Византији, а трећи, након победе над Скитима на Дунаву. Он начини три крста и написа на њима: ИС ХС НИКА - Христос побеђује. Нека је и од нас Њему част, слава и поклоњење сада и увек и кроза све векове. Амин.
     
    Када је цар Хозроје освојио Јерусалим, однео је са собом и Часни Крст. После 14 година, цар Ираклије га је вратио у Јерусалим. Носио га је на леђима. Али, наједном стаде, не могавши ни корак даље. Патријарх Захарија виде ангела који спречава цара да у раскошном оделу иде под Крстом, и то путем којим га је Господ носио бос и понижен. И цар у бедном оделу и бос унесе Часни Крст у храм Васкрсења.
     

    Извор: Српска Православна Црква
  10. Волим
    ИгорМ је реаговао/ла на Život Je Super за a Странице, Веронаука-извештај са парохије   
    Дуго сам се двоумио, да ли да одговорим на вашу изјаву о преиспитивању ефекта веронауке у Српским школама и смањивањем броја часова и евентуалним укидањем исте. Наиме, мислио сам да после писма Преосвештеног Епископа бачког господина Иринеја не треба ништа рећи, јер су у њему изнети сви аргументи, али савест и одговорност свештеничке службе ми нису дозволиле да не проговорим. Не желим се освртати на то како је веронаука у дугом периоду пре комунизма била заступљена и равноправна са осталим предметима, нити да је у земљама ЕУ, са чијим нормама се по сваку цену желите ускладити, веронаука обавезан предмет.
     
    Желим да вас обавестим о последицама педесетогодишњег одсуства веронауке из српских школа и то не из личног угла, него из живог искуства суживота са народом у нашим парохијама. Нисам упућен колико времена проводите и дружите се са обичним народом, радницима , сељацима, онима који су изгубили посао и причате са њима о смислу живота и проблемима? Међу нашим народом, има и мањи број оних који не морају да брину како ће преживети до следећег месеца и немају наизглед већих проблема,али им ипак фали још „нешто“, што би дало смисао њиховом животу. Ми Свештеници свакога дана проводимо сате разговарајући са њима и слушамо и гледамо мноштво безвољних,депресивних и безнадежних људи, који не виде смисао овог живота, људе који су као живи умрли. Када им споменемо да је као лек за људску муку,безизлаз и смрт Сам Бог дошао у свет и постао Човек, како би нас препородио,спасао и Васкрсао, гледају нас бледо, пошто о томе никада нису чули, нити у школи учили. Кажу,било је друго време. Прошло је око педесет година од када је веронаука избачена из школа, а ефекти о којима ви причате(само у супротном смеру), постају итекако видљиви у наше време.
     
    Погледајте омладину, без ауторитета, без воље, проводе сате усамљени на компјутерима, бежећи од бесмисла и суочавања са реалним животом у још дубљи мрак и празнину. Имате ли представу, колико деце користи дрогу и колико времена проводе по кладионицама, покушавајући да „ убију време“, а у ствари убијају себе? Као последица бесмисла све је већи број самоубистава,мада је ово горе наведено припрема за завршни ударац и сам чин. Када говоримо о данашњој омладини, можда ће ово сурово звучати-и није им замерити на избору, пошто други нису имали, односно, није им био ни понуђен! Млади истражују сваки угао и сегмент живота, надајући се да ће пронаћи суштину, смисао, утеху и мир својим душама. А пошто их не налазе, тону још дубље у бесмисао и деструкцију! А како да и не буду такви, када погледају у своје родитеље који су депресивни, љути на живот и неправду због изневерених обећања, у браковима који су на ивици пуцања, уплашени, у годинама када њихова генерација полако одлази пут гробља, пошто су укидањем веронауке у своје време били лишени учења о правом смислу и радости живота, као и најважнијем- победи над смрћу! Управо су ово опште последице, које су веома потресне а у њима није поменута ни једна појединачна личност именом и презименом. Замислите када би почели да наводимо имена свих оних, почев од јавних личности из света музике,филма,спорта који су завршили животе на трагичан начин, разочарани ,усамљени и заборављени! А колико је тек „малих“ обичних људи који су умрли са иглом у вени, конопцем око врата или пиштољем на слепочници?! Они нису само број или иницијали у новинском тексту,они су живи људи, нечија деца, која су услед не проналажења смисла-Бога Живога, желела да побегну из ћорсокака и од лажних вредности, које им се нуде као замене за истински живот и упропастили како свој, тако и животе оних који су остали за њима да заувек тугују. А плашим се онога што следи, ако наставимо да идемо путем лажно названог знања и науке, која не може ослободити, нити научити ни оне који их промовишу, а камоли оне који их слушају.
     
    Када је Једини Спаситељ човека и света Васкрсао, прве речи простим рибарима биле су радујте се! Радујте се зато што је ваш највећи непријатељ-СМРТ побеђена и то проповедајте свим народима, да се и они радују. Због чега су Господ Исус Христос и ВЕРА у Њега и НАУКА о Њему једини пут и смисао живота? Зато, ако све ово што човек ради и ствара у овом свету, не превазиђе смрт, бесмислено је, а управо нас веронаука томе учи. У време када је српска држава била најмоћнија,када су владали Богољубиви краљеви и цареви, а народ следио њихов пример, у Србији није било самоубистава. Вера да је жив Бог и да ће бити жива душа, наша носила је наш народ кроз време и невоље, који су били много тежи од данашњег.
     
    Са радошћу због наде и вере у Живот Вечни,срдачно Ваш, Свештеник Никола Вукобрат,парох у Чачку
     
    У Чачку
    16. 1. 2016.
  11. Волим
    ИгорМ је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Свети апостол Јаков, први епископ Јерусалимски   
    О томе пак зашто се апостол Јаков назива братом Господњим, братом Божјим, постоји овакво предање. Када отац његов Јосиф дељаше деци своју земљу од своје прве жене, он хтеде да један део додели и Господу Исусу, сину Пресвете Дјеве Марије, који тада још беше мало дете, али се сви синови Јосифови успротивише томе, једини Га Јаков узе на свој део као сунаследника. Због тога се и стаде називати братом Господњим. А постоји још један разлог томе. Када се Господ Исус Христос оваплоти, и Пречиста Дјева Богородица бежаше с Њим у Египат, тада и Јаков бежаше заједно с њима, као сапутник Пречистој Богородици и светоме Јосифу, оцу своме.
    Када Божански Младенац Исус Христос стиже у зрео узраст и стаде учити људе о Царству Божјем, показујући себе као истинитог Месију, свети Јаков поверова у Њега. И слушајући Божанско учење Његово, он се још силније запали љубављу к Богу и стаде проводити још строжији и побожнији живот. И Господ нарочито заволе светога Јакова. To се види из тога што се Господ Христос после добровољног страдања Свог и васкрсења јавио љубљеном брату Свом Јакову одвојено од других апостола. To спомиње апостол Павле, говорећи: Потом се јави Јакову, па онда свима апостолима (1 Кор. 15, 7).
    Видећи праведно и богоугодно живљење Јаковљево, сви називаху светог Јакова праведним, и он би уврштен у Седамдесеторицу апостола. Од самога Господа Христа он би постављен за епископа и научен свештенорадњи; и њему првом епископу и пастиру би поверена новопросвећена црква Јерусалимска. Руковођен Светим Духом, свети Јаков први састави и написа свету Литургију, коју касније скратише због немоћи људских, најпре свети Василије Велики, па затим свети Јован Златоуст. Пасући у Јерусалиму стадо Христово, свети Јаков својим учењем обрати к Богу многе Јевреје и Јелине и настави их на прави пут. A написа он свима дванаест колена Израиљевим Саборну посланицу, испуњену богонадахнутог и душекорисног учења, којом се поноои сва Црква Христова поучавајући се вери и добрим делима. Због врлинског живота свети Јаков уживаше велико поштовање код свих, не само код верних, него и код неверних: јер и сами првосвештеници Јеврејски, који су само једном у години улазили у Светињу над Светињама, не брањаху светоме Јакову да често улази тамо и моли се. Видећи његов чист и беспрекоран живот, они му због тога чак и име променише, и прозваше, га Обли или Офли, што значи: "ограда, утврђење људима", или: "праведнији од "свих". Свети Јаков улажаше у Светињу над Светињама не само дању него и ноћу, и падајући ничице на земљу, са сузама приношаше Господу молитве за сав свет. И сав народ љубљаше Јакова због светости његове; а многи од старешина јеврејских вероваше учењу његовом, и сви га с насладом слушаху. И много народа стицаше се к њему: једни, да слушају његове поуке; други, да се дотакну скута од хаљине његове.
    У то време првосвештеником јеврејским постаде Ананије. Видећи да сав народ пажљиво слуша учење Јаковљево, и многи се обраћаху ка Христу, Ананија и с њим књижевници и фарисеји стадоше се из зависти гњевити на светитеља и ковати планове како да га убију. И договорише се они да моле светог Јакова да овојим поучењем одврати људе од Христа; не пристане ли да то уради, онда да буде убијен.
    Међутим приближавао се празник Пасха, и мноштво народа се са свих страна стицаше у Јерусалим на празник. Царски намесник Фист, који избави апостола Павла из руку Јевреја и посла у Рим, већ беше умро, а његов заменик још не беше послат из Рима. Користећи се тиме, књижевници и фарисеји окружише у храму светога Јакова, и говораху: Молимо те, праведниче, да у дан празника Пасхе, на који се одасвуд слегло мноштво народа, изговориш народу поуку, одвраћајући их од Исуса, којим се многи преластише сматрајући Га за Сина Божијег. Убеди их да се оставе те заблуде: јер те сви ми поштујемо, и са целим народом слушамо; сви смо ми тврдо убеђени да ти истину говориш и заступаш, и не гледаш ко је ко; стога усаветуј народ да се не прелашћује Исусом Распетим. Молимо те, стани на високом крову храма, да би те сви могли видети и чути, јер, као што видиш, на празник се сабрало много људи, како из Јевреја тако и из других народа.
    Рекавши то они узведоше светога Јакова на кров храма, и громко повикаше к њему: О, праведниче! сви смо дужни да ти верујемо. Ево, ови људи су у заблуди идући за Исусом Распетим. Затим нам реци искрено, што ти сам мислиш о Исусу. - На ово Светитељ одговори громким гласом: Што ме питате о Сину Човечијем, који добровољно пострада, би распет и погребен, и у трећи дан васкрсе из мртвих? Он сада седи на небесима с десне стране Вишњега; и опет ће доћи на облацима небеским да суди живима и мртвима.
    Слушајући од Јакова такво сведочанство о Исусу Христу, народ се веома обрадова, и сви једногласно ускликнуше: Слава Богу! Осана Сину Давидову!
    Тада фарисеји и књижевници рекоше: Рђаво урадисмо што дозволисмо Јакову да говори о Исусу, јер се народ још већма помете. - И разјаривши се од злобе, они ринуше светога Јакова са крова на устрашење свима, еда народ од страха не би веровао речима светитељевим. И при томе силно викаху: О, о! и праведник се преласти! - Павши са крова, свети Јаков се силно повреди; но још жив, он се подиже на колена, и пруживши руке своје к небу, мољаше се говорећи: Господе, опрости им овај грех, јер не знају шта чине. - А фарисеји стадоше бацати камење на њега и наношаху му ране. Међутим један човек из рода Рихавова узвикну: Престаните! шта радите? праведник се моли за вас, а ви га камењем засипате?
    Утом један човек са пирајком у рукама полете на светитеља и тако га силно удари по глави, да му сав мозак просу на земљу И у тим мукама свети Јаков предаде дух свој Господу.
    Свето тело његово би погребено у близини храма, при чему верни горко оплакиваху праведника.
    Свети Јаков епископствовао тридесет година у Јерусалим ској цркви, а беше му 66 година када пострада за Христа Господа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава кроза све векове. Амин.
    http://www.crkvenikalendar.com/zitije.php?id=KDD
  12. Волим
    ИгорМ је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Поводом настојања самопроглашене "државе" Косова да уђе у УНЕСКО   
    Српски превод овог текста је следећи:
    Порука архимандрита Саве Јањића, игумана српског православног манастира Високи Дечани, првог споменика светске културне баштине УНЕСКО на Косову и Метохији:
    Користим ову прилику да пренесем најдубљу забринутост поводом настојања Косова да постане члан УНЕСКО, што је изазвало велику бригу у нашој Цркви и заједници. Будући да је Косово и Метохија још од 13. века духовно седиште Српске православне цркве, са гробницама и моштима наших Архиепископа у нашим нашим најзначајнијим светињама, наш превасходни циљ увек је био да заштитимо ове светиње. Управо су због опасности са којом се наше светиње, нарочито све четири са листе Светске баштине УНЕСКО на Косову, суочавају у последњих шеснаест година, био и разлог зашто су оне уписане и на листу Светске културне баштине у опасности. Редовни напади, вербалне провокације у општој атмосфери нетолеранције учинили су неопходним да наши најзначајнији објекти на Косову и Метохији, још остану под посебним безбедносним режимом полиције и међународних мировних снага.
    Нажалост, након рата на Косову, за разлику од осталих грађанских ратова у бившој Југославији, посебно оног у БиХ, где је вандализам над верским објектима заустављен након окончања непријатељстава, 150 српских православних цркава и скоро 400 српских православних хришћанских гробаља на Косову и Метохији су уништени или тешко оштећени од почетка мировне мисије УН на Косову и Метохији у у јуну 1999. За само два дана у марту 2004. године, 34 наше светиње су запалиле хиљаде албанских изгредника. У то време нисмо имали никакве помоћи од тадашњих косовских лидера, који су још на власти, и тадашњих косовских привремених институција, осим од међународних снага КФОР-а предвођених НАТО савезом, који су заштитили наше најзначајније светиње. Само мој манастир, из 14. века је био нападнут гранатама четири пута од завршетка косовског рата 1999. године и то је и разлог зашто је наш манастир још под јаком заштитом НАТО снага.
    Наравно, можемо рећи да је све то прошлост, али акти сталног вандализма против наших цркава и манастира се настављају и до сада косовске власти нису у стању да их зауставе у једној свеопштој атмосфери анти-српског расположења које распирују медији и неодговорне изјаве појединаца. Само пре неколико дана две српске цркве су проваљене. Посебно нас вређају покушаји неких албанских интелектуалаца на Косову који активно раде на историјском ревизионизму и покушавају да фалсификују историју и промене идентитет наших светиња, иако су бројни међународни историчари писали о овим бисерима хришћанске традиције, које су саградили српски средњовековни владари и који представљају важан део европске средњовековне историје. Многи млади косовски Албанци још уче у школама да смо ми, српски монаси који овде живимо стотинама година, окупирали оно што они називају албанским споменицима и црквама, што је историјски апсурдно и додатно подстиче етничку и верску нетолеранцију.
    Ми смо озбиљно забринути због евентуалног косовског чланства у УНЕСКУ, не зато што смо против промоције културе и образовања на Косову и Метохији, већ превасходно због тога што је веома тешко за нас да верујемо косовским институцијама. Невероватан раскорак који се види између њихових званичних изјава у којима нам обећавају пуну заштиту у својим изјавама за међународне медије и најновији, крајње дискриминаторни нацрти закона о културној баштини и стратегији на Косову, дају потпуно другачију слику шта косовске власти могу да учине ако им се додели пуни статус у УНЕСКУ. Уместо да делује као механизам заштите УНЕСКО чланство може лако да постане механизам културне репресије на Косову и Метохији.
    Као Црква ми нисмо мотивисани политичким разлозима, иако Србија и многе земље које нису признале косовску независност остају и даље дубоко забринуте да би чланство Косова у организацијама као што је УНЕСКО могло да буде преседан који би охрабрио сепаратизам у другим земљама. Косово још нису признале ни све земље чланице ЕУ и оно није члан многих међународних организација, управо из тог разлога. Коначно, наше наслеђе није само наслеђе наше Цркве, већ наслеђе целокупног српског народа, које смо чували и бринули се о њему вековима, посебно у току петовековне османске власти на Балкану.
    Зато ми као Црква верујемо да би чланство Косова у УНЕСКУ требало да буде одложено док Београд и Приштина, у оквиру дијалога у Бриселу који се одвија под покровитељством ЕУ, јасно не дефинишу механизме институционалне заштите наших светиња на Косову и Метохији, уз све међународне гаранције. Ово треба учинити како би се избегло да наше светиње постану мете националиста и историјских ревизиониста, јер је садашње косовско законодавство неадекватно и може бити једнострано мењано. На пример, идеја промене имена наших објеката у УНЕСКУ у „Српски Православни средњовековни споменике на Косову“ могао би бити први корак у позитивном правцу, чиме би се јасно указало на верску припадност ових објеката, као што је случај са Јерменским манастирима у Ирану (који су под тим именом већ уписани на листу УНЕСКО).
    Бриселски дијалог између Београда и Приштине је суштински важан процес чији је циљ да промовише поверење и реши сва практична питања са којима се суочавају наше заједнице. Коначно, и Београд и Приштина гледају према европској будућности региона и ми као Црква чврсто верујемо да наше српско православно наслеђе на Косову и Метохији не би смело да буде камен спотицања и предмет политичке конфронтације, већ пре свега мост између заједница и народа добре воље који гледају у правцу своје заједничке будућности у Европи. То је, заправо, и прави смисао верских и културних споменика било где у свету – да промовишу разумевање и поверење, а не оно што је супротно томе.
    Наша Црква гледа у будућност, али ми на Косову и Метохији не можемо заборавити ране прошлости. Као што је наш манастир пружао заштиту албанским избеглицама са Косова који су страдали за време рата, ми јако добро знамо колико је жалосно и тешко за многе српске избеглице које су морале да напусте Косово након рата и још нису у могућности да се врате на Косово и Метохију, шеснаест година након завршетка непријатељстава. Многе наше цркве још од 1999.г леже у рушевинама и треба их обновити, многа гробља треба поправити и помоћи свима на Косову и Метохији и у ширем региону да живе у миру и међусобном разумевању. Зато остајемо отворени за дијалог. У том контексту, свака политичка одлука која може да угрози могућност дијалога била би штетна за све.
    Са овом поруком изражавам искрену наду у име наше Цркве да ће УНЕСКО одложити пријем Косова у ову организацију и охрабрити дијалог и заштити културну баштину, посебно у овом делу света где је она још угрожена.
    Архимандрит Сава Јањић
  13. Волим
    ИгорМ је реаговао/ла на Данче* за a Странице, Писмо Светог Синода СПЦ директору УНЕСКА   
    Генералном Директору УНЕСКО,
    Госпођи Ирини Боковој
    Париз
    Поштована Госпођо,
    Поводом захтева владе самопроглашене државе Косова за чланство у УНЕСКУ, изражавамо дубоку забринутост Српске Православне Цркве. Евентуално усвајање тога захтева имало би, уверени смо, далекосежне последице како за сâмо хришћанско културно наслеђе тако и за перспективу заједничког живота Срба, Албанаца и других на Косову и Метохији у будућности.
    Познато је да четири објекта светске културне баштине под заштитом УНЕСКА на Косову и Метохији (уписана као „средњовековни споменици на Косову“) јесу светиње Српске Православне Цркве. Поред њих, то се с правом може казати и за скоро свеукупно хришћанско културно наслеђе на овом тлу, од четвртог, а особито од средњег века па до данас. Наше ћутање по овом питању могло би се погрешно протумачити као прећутно одобравање овог захтева косовских власти. У складу са тим усредсредићемо се на аргументе који су од животног значаја за будућност наших хришћанских светиња на Косову и Метохији и, посебно, за очување нашег културног и верског идентитета и заштиту наших људских права и грађанских слобода.
    Као што је познато, после завршетка грађанског рата на Косову и Метохији у јуну 1999. и распоређивања међународних НАТО-мировних снага, са цивилном мисијом и полицијом Уједињених нација, укупно сто седам српских православних објеката на Косову и Метохији је или потпуно уништено или оштећено[1]. Уништење нашег наслеђа догодило се, дакле, не у време рата већ у време мира, и то мира који је гарантован Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација бр. 1244. Ово разарање српског православног хришћанског наслеђа у послератном периоду без преседана је у новијој историји Европе. Оно је имало систематски карактер јер су десетине наших цркава уништене сличним методом, најчешће минирањем, и на начин који снажно указује на постојање предумишљаја и стратегије. На многим уништеним објектима још се могу видети пароле такозване Ослободилачке војске Косова. Заједно са осталим послератним злочинима у којима су стотине цивилâ српске народности и других народности пострадали или били отети, уништавање нашег хришћанског и културног наслеђа никада није подробно истражено нити је ико до сада изведен пред лице правде за ове и друге ратне и послератне злочине, што дубоко подрива наше поверење у косовске институције.
    После првог послератног таласа уништавања нашег наслеђа у масовним нередима косовских Албанаца у марту 2004. године, уништена су додатна тридесет и четири српска православна објекта. Један од озбиљно оштећених објеката била је и саборна црква Богородице Љевишке у Призрену (споменик светске баштине из 14. века, под заштитом УНЕСКА). Захваљујући процесу обнове објеката оштећених 2004. године, који је предводио Савет Европе, нешто је поправљено, али, нажалост, ништа није урађено ни на једном објекту који је уништен између јуна 1999. и 2004. године. Такође је важно напоменути да је још један објекат на Косову и Метохији, који се такође налази под заштитом УНЕСКА, манастир Високи Дечани из 14. века, претрпео четири оружана напада од завршетка рата 1999. године (два минобацачка напада 2000. године, још један минобацачки напад у нередима 2004. и коначно напад зољом 2007. године), тако да овај манастир представља и најчешће нападани хришћански објекат на Косову и Метохији. Од свих напада само је овај последњи истражен и један косовски Албанац је осуђен на две и по године затвора. Само захваљујући напорима КФОР-а манастир Дечане, оближњу Пећку Патријаршију и манастир Грачаницу (сва три споменици светске баштине под заштитом УНЕСКА) нису тада уништили албански терористи. Још су нам пред очима видео-снимци уништења цркве Светог Андреја у Подујеву са младим косовским Албанцима који се пењу уз зидове цркве, ломе крстове, бацају их међу разуларену масу која скандира „Ослободилачкој војсци Косова” и коначно пале храм, што неодољиво подсећа на садашње насиље над верским објектима у Ираку и Сирији, посебно на уништење Балшамина храма који се налази у оквиру древног сиријског града Палмире.
    Ови учестали напади, иза којих видимо јасну намеру да се са лица земље избрише српско православно хришћанско наслеђе на Косову и Метохији, а преко њега и свеукупно хришћанско наслеђе од 4. века до данас, били су међу најјачим разлозима са којих су наши споменици на Косову и Метохији под заштитом УНЕСКА укључени и на листу светске баштине у опасности. Истовремено, појавиле су се и међународне иницијативе да се хришћанско наслеђе на Косову и Метохији институционално заштити од уништења, што је коначно резултирало Анексом V Ахтисаријевог плана из 2008. године.
    Веома је жалосно и разочаравајуће то што је чак и после нередâ 2004. године врло мало починилаца идентификовано и изведено пред лице правде[2]. Иако су све водеће међународне политичке личности јавно осудиле ово насиље и назвале га „организованим“, ниједан косовски политички или локални лидер никада није био под истрагом. На наше велико чуђење, албански политички лидери тога времена са контроверзном ратном прошлошћу још увек су међу водећим политичким личностима на Косову данас. Процес обнове дêла нашег наслеђа који је водио Савет Европе и у коме су учествовале и привремене косовске институције никада се не би догодио без снажног међународног инсистирања да се штета мора поправити. Жалосно је да се у своме лобирању за чланство у УНЕСКУ косовске власти већином фокусирају на ратну штету над исламском баштином, минимизујући или чак потпуно игноришући штету која је причињена хришћанском православном наслеђу у току рата и после рата. Изјаве косовских лидера о овом питању често су двосмислене и политички обојене, што су екстремисти лако могли да протумаче као зелено светло за нападе на српске цркве у атмосфери набеђене српске колективне кривице, која се и данас шири преко косовских медија. У многим публикацијама о културној баштини по правилу се увек на првом месту помињу исламски објекти иако су сва четири споменика под заштитом УНЕСКА објекти Српске Православне Цркве. Већ годинама се боримо да у Дечанима, Пећи и Призрену обезбедимо адекватне ознаке за споменике под заштитом УНЕСКА које туристи често и не успевају да пронађу. Врло често морамо да прекоревамо албанске туристичке водиче што наше цркве представљају посетиоцима као албанске цркве које су окупирали Срби. Садашњи косовски закони не регулишу презентацију наших светиња и остављају простор за злонамерне политичке спекулације.
    Било би неправедно не поменути систематско послератно уништавање најмање 392 српска православна гробља на Косову и Метохији (колико их је документовао ОЕБС) и жалосно стање у коме се они још налазе[3]. Прогон и искорењивање живих у историји је увек праћено скрнављењем гробова мртвих и тиме убијањем памћења на оне који су ту вековима живели и стварали своја дела и своју културу. Да ствар буде још трагичнија, све је то својеврсни продужетак петвековног отоманског ропства (до 1912) и фашистичких прогона и насиља из времена другог светског рата. Дубоко верујемо да је систематско уништавање нашег наслеђа и гробаља на просторима са којих је само у наше време избегло више стотина хиљада српских цивила показатељ организованог напора локалних екстремиста, криминалних група и других радикалних елемената међу косовским Албанцима да спрече долазак српских повратника и да трајно измене демографски и културни карактер већег дела Косова и Метохије, и иначе измењен, у највећој мери, услед вишевековног робовања и живљења под насиљем. Дужни смо да Вам скренемо пажњу да оно што се догађа на Блиском Истоку, особито на територијама под контролом такозване Исламске Државе, – масовни прогони становништва и уништавање културне баштине, – представља, по много чему, наставак онога што се догађало на Косову и Метохији, посебно од 1981. до данас. Чињеница да су најзначајнији српски православни објекти још увек под оружаном заштитом полиције, а манастир Дечани под јаком заштитом војникâ КФОР-а, нарочито после прошлогодишњих исламистичких графита, јасно указује на то да је српско православно наслеђе на Косову и Метохији и даље у озбиљној опасности, и то искључиво од албанских екстремиста који инспирацију налазе у „идеалима” такозване Ослободилачке војске Косова, а данас, нажалост, све чешће у фанатизму радикалног ислама.
    Пошто је Ахтисаријев план био политички условљен српским признавањем самопроглашене независности Косова, гаранције за заштиту српског православног наслеђа су, после неуспеха у његовој примени, у међувремену већим делом биле изгубљене или су само делимично пренесене у косовске законе. Најновији покушај Скупштине Косова да прихвати крајње проблематичан нацрт закона о културној баштини, који додатно укида оно што је преостало од Ахтисаријевих гаранција, оставља нам још мање простора за поверење у косовске институције. Поменути закон тражи увођење државне контроле над објектима Српске Православне Цркве, а нашу баштину проглашава имовином „Републике Косова“. Само захваљујући одлучном ангажовању Европске уније и Сједињених Америчких Држава нацрт закона је повучен иако је само питање времена када га влада Косова поново може послати на расправу у Скупштину. Неки косовски министри, укључујући и министра културе, још оклевају да Српску Православну Цркву назову њеним званичним именом, док неке водеће културне институције, као Академија наука и уметности Косова, објављују књиге у којима се богати српски хришћански допринос историји Косова највећим делом игнорише. Млади косовски Албанци редовно уче у школама да су средњовековни српски православни манастири заправо албански – или чак илирски (sic!) – и да су их Срби насилно заузели. Таква ситуација у културном животу Косова не показује ни зрелост ни одговорност за заштиту коју би косовска влада морала номинално да гарантује приликом пријема у УНЕСКО. На донаторској конференцији у Паризу 2005. године тадашњи косовски министар културе делио је памфлет који је српске православне манастире називао aлбанским споменицима. Памфлет је одмах повучен на интервенцију специјалног представника генералног секретара УН.
    Истовремено, дубоко смо разочарани чињеницом да косовски правни систем не пружа адекватну имовинску заштиту нашој Цркви. Уместо доношења закона о реституцији црквене и друге приватне имовине на Косову и Метохији, одузете у време комунистичке власти, данас се отуђује и угрожава и преостала имовина Цркве и, нарочито, имовина прогнаних у етничком чишћењу Срба са Косова и Метохије. Најскорији пример јесте случај имовине манастира Дечани (који се односи на 50% манастирске земље) која је већ петнаест година предмет судских расправа, и то осам последњих година на Врховном суду Косова. После одлуке Суда 2012. године којом је потврђено власничко право манастира и после процеса жалби у коме се нису појавили никакви суштински нови аргументи, наша Црква је очекивала да ће ово питање судски бити решено једном заувек и да ће манастирска права бити потпуно заштићена. Међутим, Апелационо веће Врховног суда Косова, на опште запрепашћење, прогласило се ненадлежним да закључи ово питање, иако је претходно веће истог суда под председавањем међународног судије неколико пута потврђивало своју надлежност и чак донело коначну одлуку. Будући да је најновија одлука донесена прегласавањем, уз снажан отпор двоје судија (по свему судећи међународних) од пет чланова судског већа, ову одлуку наша Црква, као и релевантни међународни фактори на Косову, доживљава као једнострану, неисправну и супротну европским правним нормама. За нашу Цркву ово није само питање неуспелог правосуђа већ представља обесхрабрујућу слику односа косовских институција према виталним интересима наше Цркве и народа, поготову у ситуацији када се одлуке доносе без међународног надзора. У случају да ова неправда превлада, наш најзначајнији манастир и споменик под заштитом УНЕСКА остаће без 50'% своје имовине и без економске одрживости. Овакве неправде могли смо да видимо још само у време комунистичког режима у бившој Југославији, када је Црквама и верским заједницама одузимана имовина без икакве правде и надокнаде.
    Ове чињенице се лако могу проверити и добро су познате међународним представницима на Косову и Метохији, који и сами деле нашу забринутост. Оне нас доводе до закључка да би пријем Косова у УНЕСКО, посебно у условима под којима институционална заштита српског хришћанског наслеђа на Косову није адекватно обезбеђена, не само био неразложна и исхитрена одлука већ би могла отворити пут културној репресији и дугорочном уништењу хришћанског духовног и културног идентитета. Имајући у виду све ове чињенице, треба разрешити следећа важна питања:
    Институционална заштита српског православног наслеђа на Косову и Метохији са нашом имовином, именом и историјском традицијом мора бити ефикасно дефинисана и обезбеђена од покушајâ преправљања историје и лишавања наше Цркве и народа одрживе будућности. Потребне су снажне писмене међународне гаранције, уз рехабилитацију садржаја Ахтисаријевог Анекса V, као заштита од могућег мењања локалног законодавства у будућности и доношења нових дискриминаторних закона. У том смислу сматрамо да је посебно важно име под којим су наши споменици уписани на листу светске културне баштине јер оно у садашњем облику не указује јасно на њихов историјски и верски идентитет, те оставља простор за политичке и информативне манипулације. Одлучно сматрамо да би питање српског православног наслеђа на Косову и Метохији морало да буде укључено у бриселски дијалог између Београда и Приштине због његове крајње осетљивости за међуетничке односе и мултиетничку будућност Косова и Метохије.
    Наша Црква се вековима стара о заштити своје имовине и хришћанског наслеђа на Косову и Метохији и за нас је сасвим непојмљиво да косовске институције једнострано предузимају било какве интервенције, укључујући радове на обнови и конзервацији. Радови на нашој имовини без наше пуне сагласности и надзора, што је било предвиђено Ахтисаријевим Анексом V, били би сасвим неприхватљиви. Наши манастири и цркве нису само имовина Српске Православне Цркве већ представљају и најзначајније споменике европског културног наслеђа, што захтева јасно дефинисан начин презентације, експертизе и техничких мера заштите, што није на задовољавајући начин дефинисано у косовским законима.
    Недавно се појавила подршка косовских „верских заједница“ Тачијевом захтеву за пријем Косова у УНЕСКО. Уствари, та подршка се своди на албанску исламску верску заједницу. Потписник у име Католичке Цркве није њено овлашћено лице; малобројна јеврејска заједница, колико знамо, нема на Косову свог културног наслеђа.
    Дубоко смо убеђени у следеће: у садашњим околностима и постојећим законским провизијама пријем Косова у УНЕСКО, а посебно и свака помисао да се брига о нашим најзначајнијим верским споменицима препусти бризи косовских институција, била би изузетно опасан елемент нестабилности који би озбиљно угрозио будућност Косова и Метохије, његово свеукупно хришћанско наслеђе, као и елементарна верска и људска права. Ако је статус заштите од стране УНЕСКА већ дат нашим објектима не само као акт признања њиховој културној и цивилизацијској вредности за човечанство већ и као додатни механизам заштите у садашњој безбедносној ситуацији, статус светске културне баштине сâм по себи може, у случају да Косово постане члан УНЕСКА, постати пре проблем него елемент дугорочне заштите и гаранције те будућности.
    У нади да ћете посветити дужно поштовање нашој забринутости, остајемо унапред искрено благодарни.
    Председник Светог Архијерејског Синода
    Архиепископ пећки,
    Митрополит београдско-карловачки и
    Патријарх српски
    Иринеј
    [1]Распето Косово – преглед уништених објеката СПЦ од 1999 до 2004. године, изд. Епархија Рашко-призренска, 2001: http://www.eparhija-prizren.com/sites/default/files/kosovo_crucified.pdf
    2 ОЕБС, “Одговор судског система на мартовске нереде 2004. године,” децембар 2005: http://www.osce.org/kosovo/17181?download=true
    3 Извештај мисије ОЕБС-а потврђује да су већина православних гробаља на Косову у жалосном стањуhttp://www.osce.org/kosovo/84453
    Напомена:
    Писмо исте садржине достављено је још на више од двеста релевантних адреса у иностранству.
  14. Волим
    ИгорМ gave a reaction for a Странице, Свети апостоли Петар и Павле - Петровдан   
    Био је рибар, и најпре се звао Симеоном, но Господ је благозволео назвати га Кифом, или Петром (Јн 1, 42). Он је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса рекавши: "Ти су Христос, Син Бога живога" (Мт 16, 16). Његова љубав према Господу била је велика, а његова вера у Господа постепено се утврђивала. Када је Господ изведен на суд, Петар Га се три пута одрекао, но само један поглед у лице Господа - и душа Петрова била је испуњена стидом и покајањем. После силаска Светога Духа Петар се јавља наустрашивим и силним проповедником Јеванђеља. После његове једне беседе у Јерусалиму обратило се у веру око три хиљаде душа. Проповедао је Јеванђеље по Палестини и Малој Азији, по Илирику и Италији.Чинио је моћна чудеса: лечио је болесне, ваксрсавао мртве; чак и од сенке његове исцељивали су се болесници. Имао је велику борбу са Симоном Волхом, који се издавао за бога, а у ствари био је слуга сатанин. Најзад га је посрамио и победио. По заповести опакога цара Нерона, Симоновог пријатеља, Петар би осуђен на смрт. Поставивши Лина за епископа у Риму и посаветовавши и утешивши стадо Христово, Петар пође радосно на смрт. Видећи крст пред собом, он умоли своје џелате, да га распну наопако, пошто сматраше себе недостојним да умре као и Господ његов. И тако упокоји се велики слуга великог Господара, и прими венац славе вечне (в. 16. јануар).

    Свети апостол Павле - Родом из Тарса, а од племена Венијаминова. Најпре се звао Савле, учио се код Гамалила, био фарисеј и гонитељ Хришћанства.
    Чудесно обраћену веру хришћанску самим Господом, који му се јавио на путу за Дамаск. Крштен од апостола Ананије, прозват Павлом и увршћен у службу великих апостола. Са пламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима и међу незнабошцима. Добио назив апостола незнабожаца. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење. Кроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти. Пошто је испунио све дане и ноћи трудом истрадањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, и пошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: "Не живим ја него Христос живи у мени", тада је био посечен у Риму, у време цара Нерона, кад и апостол Петар.
    +++
    Неуки и уки, но духом једнаки
    И љубављу Божјом ко ангели јаки,
    Петар прости човек, Павле школовани -
    Благодаћу Духа оба обасјани.
    Две пламене свеће, свеће неугасне,
    Две блиставе звезде, високе и красне.
    Обиграше земљу, и светлост пронеше
    Све људима даше, ништа не узеше,
    Сиромаси пуки - свет обогатише,
    Узници и слуге - сав свет покорише.
    Свет обогатише учењем Христовим,
    Сав свет покорише оружијем новим:
    Смирењем и миром, и благом кротошћу.
    Молитвом и постом и силном милошћу.
    Кад им бурног дана стиже бурно вече
    Нерон крвожедни живот им пресече.
    Но кад владар света заповест издаде
    И Петра и Павла страдању предаде.
    Свет бејаше њихов, a не његов више -
    Апостоли смрћу царство задобише.
    (Преузето из Охридског пролога за дан 29. јун)
    Извор: СПЦ
    Тропар, глас 4.
    Апостола Првопрестолници, и Васељене Учитељи, Владику свих молите: да дарује мир Васељени, и душама нашим велику милост.
    Тропар, глас 4.
    Апостолов первопрестолници и всељенија учитељије, Владику всјех молите: мир всељењеј даровати и душам нашим велију милост.
    Кондак, глас 2.
    Твердија и боговјешчанија проповедатељи, верх апостолв Твојих Господи, пријал јеси в наслажденије благих Твојих и покој: бољезни бо оњех и смерт пријал јеси паче всјакаго всеплодија, Једине свједиј сердечнаја.
    Кондак, гл. 2.
    Чврсте и Богоносне проповеднике, прве Твоје Апостоле, примио си Господе у насладу блага Твога и покој. Њихова страдања и смрт примио си више од сваког изобиља, Ти, Који Једини познајеш људска срца.
     
     
     
  15. Волим
    ИгорМ је реаговао/ла на Jace Jerimoth за a Странице, O. Атанасије Харос: Не дозволите да се страх испречи између вас и Бога   
    Сваком детету је познат овај страх, а сваком родитељу је позната моћ опраштања детету, у нади да ће следећи пут фудбал ипак остати ван кад буде хтео да заигра. Радујући се свом ослобођењу, и срећан да може сести без бола у леђима, дечак се брзо подсећа да је фудбал игра која се игра напољу. Ово је пример како нешто мало страха, помешаног са опроштајем, може бити и добра ствар, водећи ка бољем. Ми нисмо увек довољно паметни да извучемо поуку и схватимо моћ опраштања.
    У Јеванђељу по Матеју, чујемо за гомилу људи који су били преплашени и задивљени Исусовом могућношћу опраштања греха. Јеванђеље каже, „А кад мноштво видје то, они се задивише и прославише Бога, који даде такву моћ људима.“ (Матеј, 9.8). Моћ Божија може унети страх у срце многима, али важно је оно што чинимо са тим страхом. Мали дечак научи да престане играти фудбал у кући. Да ли ми научимо да престанемо са својим грешним понашањем?
    Св. Јован Златоусти нас упозорава да се не опуштамо превише са својим гресима, само зато што нас Бог још није казнио. Овај дечак је лако могао прорачунати да га мајка најверовватније никад неће казнити, и наставити играти фудбал у кући... до следеће разбијене лампе, прозора, или тв-апарата. А тад ће се крити иза кревета питајући се: А да ли ће ме ОВОГ пута казнити? Овај страх угрожава његов однос са мајком, не водећи покајању.
    Не дозволите да страх стане између вас и Бога. Ако се нађете 'иза кревета', будите захвални да вас још увек није казнио, и покајте се за грех. Временом, мање ћете морати да се кријете а више ћете уживати у љубави Божјој.
    Извор: http://www.liveanewlifeinchrist.org/2015/07/dont-allow-fear-to-get-between-you-and.html
    Превод: Поуке.орг
  16. Волим
    ИгорМ је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Слава и монашење у манастиру Студеница   
    Сутрадан, 4. јула 2015. године, Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин началствовао је светом Литургијом уз саслужење високопреподобних архимандрита, игумана студеничког Тихона (Ракићевића) и Дамјана (Цветковића) као и свештенства Епархије жичке. Многобројно монаштво Епархије жичке и верни народ из свих крајева наше земље дошао је да са владиком Јустином и студеничким братством учествују у великој духовној радости и прослави дана посвећеног Преподобној мати Анастасији.
    У току евхаристијског сабрања епископ Јустин је замонашио двојицу искушеника, Дејана Мајсторовића и Војина Вукшића. Брат Дејан је добио монашко име Мартин, а брат Војин - Паладије. У својој беседи владика Јустин је честитао славу игуману Тихону и његовој братији и поучио верни народ рекавши да, по речима светог Јеванђеља, прво иштемо Царство Небеско а све друго ће нам се додати. Господ ће дати свакоме од нас оно што му је потребно за живот у овоме свету ако Он постане светлост душе наше, срца и ума нашег. Када се Господ усели у срца наша, у ум наш и у вољу нашу, ми постајемо бесмртни и постајемо богови по благодати, а то је оно што Господ жели свима нама.
    За трпезом у манастирској трпезарији игуман Тихон је заблагодарио владики Јустину на доласку, на монашењу двојице братије и замолио за Његове свете молитве Господу.
    Извор: Епархија жичка

    Епархијске вести
    |
  17. Волим
    ИгорМ је реаговао/ла на Срђан Ранђеловић за a Странице, Храст није светиња   
    Стојадин Павловић (Фото Лична архива)


    Болест која је притисла сам храст, сами радови у којима је исти поткопан као и штетне материје које ће се јављати након пуштања у рад поменуте саобраћајнице, сигурно ће му приближити животни крај.
    Још код стварања света Творац је биљну и животињску врсту ставио у службу човека који треба да поштује своју прошлост, али да мисли и на будућност. Нико не треба да се хвали тиме што чува стару, оронулу кућу из поштовања према своме деди, већ треба да тежи да сагради нову кућу, показујући тиме да мисли на своје унуке. Познато је и у новијој историји нашег рода да су многи важни објекти међу којима и манастири измештани у реализацији животних потреба.
    Важно је да се у овом случају религиозно одвоји од сујеверног. Храст не може бити црква нити светац. Храст се не може сматрати светињом. Светост припада људима јер су они освећени Духом Светим.
    Ако је код храста некада била литија, она то може бити и у будућности у непосредној близини. На новоопредељеном простору требало би да буду засађени нови храстови међу које ће се поставити и заштите од пропадања, а од стабла постојећег храста начинити мала крајпуташица са крсним знаком. Новоустановљено место окупљања мештана може да буде и одмориште за путнике. На тај начин ће бити подигнут велики споменик и храст ће много дуже живети него у постојећем виду.
    Радоваће се Земља и Небо ако овај ауто-пут да свој допринос побољшању животног стандарда и заустави даљи пад броја становништва у овом крају. Мештани Савинца и околине заједно са локалном самоуправом и ресорним министарствима треба да заштите од даљег пропадања зграду основне школе и уреде унутрашњост, историјски важног храма брвнаре у Такову.
    Главни и одговорни уредник „Телевизије Храм”
    Протојереј-ставрофор Стојадин Павловић
    Политика
  18. Волим
    ИгорМ је реаговао/ла на Данче* за a Странице, Некада манекен сада монах Дионисије   
    Међутим његов живот се драстично променио када се преселио да живи у Грчку. Господња воља је била да упозна свог тренутног исповедника архимандрита Грчке делегације која је допутовала у Грузију пре 5-6 година у цркви Света Тројица.
    Захвалан сам Богу, тако млад је тешко да се човек припреми за самосталан живот али то је поклон за мене од Бога.Радикално сам променио своје поље интересовање, и живот, сада су ми важне молитве и рад у манастиру. Дужи период сам провео у тишини.

    Отац Дионисије брине о духовној снази имиграната у Северној Америци и Канади, а често посећује и Грузију. Његова мајка често са сузама моли га да још једном размисли, но отац Дионисије је схватио шта је вредно за њега а то је сусрет са Богом.
    Од детињство је имао посебно поштовање према Акропољу у Грчкој. Када сам први пут посетио место где је апостол Павле проповедао Христа, осетио сам невероватну радост. Тада сам и донео своју одлуку за монаштво и веома сам срећан.
    Узео је монашко име Дионисије по Дионисију Ареопагиту.



    http://translate.google.rs/translate?hl=sr&sl=ka&tl=sr&u=http%3A%2F%2Fwww.lollipop.ge%2F%E1%83%9B%E1%83%9D%E1%83%93%E1%83%94%E1%83%9A%E1%83%9D%E1%83%91%E1%83%98%E1%83%93%E1%83%90%E1%83%9C-%E1%83%91%E1%83%94%E1%83%A0%E1%83%9D%E1%83%91%E1%83%90%E1%83%9B%E1%83%93%E1%83%94-%E1%83%9B%2F&anno=2
  19. Волим
    ИгорМ је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Када су идеолози марксизма говорили да је вера опијум за народ нису били сасвим у криву   
    Наравно, постоје разна веровања у Бога и многа од њих нису исправна или представљају пројекцију сопствене личности, друштвеног система или философије. Ако веру у Бога заснујемо на томе, пре или касније морамо да дођемо у сумњу. Када су идеолози марксизма говорили да је вера опијум за народ нису били сасвим у криву јер многи облици и манифестације веровања у Бога нису засновани на вери у живог Бога кога је објавио Његов оваплоћени Син и кога сведочи кроз Цркву његов животворни Дух Свети. На хришћанском Западу у Средњем веку све до новијег доба Црква је коришћена како би се постојећи друштвени поредак, феудална лојалност владару и духовна покорност ауторитету папе представили као божански поредак. Тако су и многе нехришћанске праксе заживеле у историји Европе, не из аутентичног предања Цркве, већ као последица идеологије која је хришћанство користила као своје средство за очување монархије, а често и крајње тираније и неправде. У таквој атмосфери покренути су и крсташки ратови, настала је и радила инквизиција, а неретко су подстицани организовани погроми Јевреја. У француској револуцији постојало је огромно незадовољство тадашњом Црквом јер је она била директно у служби очувања апсолутистичке монархије која је највећи део становништва држала у беди и неимаштини. Дубоко верујем да је тадашња Црква у Француској и у другим апсолутистичким монархијама у Европи које су доживеле револуцију била чвршће заснована на еванђелским принципима, атеизам и духовни релативизам не би тако лако овлададали нашим континентом. Оно што желим да кажем у вези вашег питања јесте да управо у таквој атмосфери где је аутентичну и живу веру у Бога заменила својеврсна "црквена идеологија" заједно са двоструким моралним аршинима и морализмом, мислећи људи су неизбежно дошли у сумњу јер нису били у могућности да помире оног Бога кога су упознали кроз Еванђеље са "Богом" који кажњава тражећи задовољење свог увређеног достојанства, који одобрава друштвени поредак у коме су милиони људи држани у мраку и незнању.
    Ситуација на хришћанском Истоку била је другачија јер је падом Византијског царства средином 15. века хришћански народ дошао у ропски положај и био изложен страдању. Црква је страдала заједно са њим и људи су у тој сиромашној и страдајућој Цркви лакше могли да препознају еванђелске поруке Господа Христа. Ослобођењем од османске власти и формирањем нових националиних држава на његовим развалинама од почетка 19. до почетка 20. века дошло је до стварања друге ситуације. Многи млади православни људи одлазили су на студије у Европу где су се надахњивали најновијим идејама француске револуције и атеизма да би то после некритички доносили у своје средине покушавајући да се саобразе све више секуларизованијој европској цивилизацији. Последица је била та да су атеизам и сумња у Бога пресађени у средину у којој органски нису поникли. Томе су, разуме се, допринели и одређени црквени кругови који су такође некритички преносили и узимали традиције и учења са Запада, која су са собом доносила и оне разлоге који су на том истом Запдау довели до појаве атеизма. Посебно јак западни утицај долазио је из Русије која се још од времена Петра Великог цивилизацијски окренула Западној Европи и уз многа корисна достигнућа и друштвене тековине прихватила и много тога што је било у супротности са аутентичним православним предањем. Иако западни утицаји никада нису потпуно освојили руску православну душу, они су суштински раслабили Цркву, што је касније и довело до учвршћења атеизма у овој најмногољуднијој православној земљи. Снага Руске Цркве се ипак посебно пројавила у томе што је и поред невиђеног прогона и страдања она успела да сачува своју душу и доживи невероватну обнову у наше време, након распада Совјетског савеза.
    Слушајући и читајући данашње најистакнутије представнике новог атеизма на Западу: Ричарда Докинса, Кристофера Хичинса, Сама Хариса и Данијела Денета (познатих као четири јахача непостојеће Апокалипсе (the four horsemen of the Non-Apocalypse) можемо да нађемо све оне аргументе који су реакција на кризу пост-модерног хришћанства на Западу. Православна Црква је пред великим раскршћем. С једне стране обновљено благостање након распада комунистичких режима доноси читав низ латентних опасности и искушења која су задесила и хришћански Запад. Повратак Св. Оцима у току двадесетог века помогао је нашој Цркви да се богословски почне враћати духу Св. Отаца и ослободи одређених утицаја који су својевремено пренешени са Запада и заживели у нашој средини. Православно неопатристичко богословље зато има велику прилику да не само православним верницима, већ и хришћанима на Западу где је Црква под снажним ударима секуларизма и општег релативизма у веровању и моралу, помогне да нађу пут ка аутентином поимању живог, библијског Бога. У томе је посебна историјска мисија Православне Цркве која, да би била у стању да то уради не сме да буде затворена у себе већ мора да пружи руку другима. У томе је највећи значај оног здравог, православног икуменизма, који за разлику од синкретистичког, протестантског екуменизма, представља аутентичан православни одговор на потребу активног сведочења вере у живог Бога у времену у коме живимо.
    Архимандрит Сава Јањић
  20. Волим
    ИгорМ је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Бог не суди по квалитету и квантитету наших дела, већ по унутрашњем настројењу нашег срца   
    Управо сам поменуо Достојевског мислећи на пример Соње, али нисам хтео да идем исувише далеко. Соња је споља гледано била блудница која је продавала своје тело, али с друге стране била је жена дубоког духовног живота која је жртвовала своје тело ради својих ближњих које је требало прехранити. Ово је један од најлепших примера како Достојевски показује да не можемо да људе судимо по њиховим спољашњим делима и да треба да познајемо срце сваког човека. Соња је продавала своје тело не зато што је била овладана страшћу блуда, већ да би зарадила новац за своју породицу. Моралисти би то одмах осудили као велики грех и заиста, да је Соња била особа коју је блудна страст деформисала, ово би било сасвим неисправно. Међутим, из више примера видимо да Соњино срце грех није нагризао. Грех је последица оболеле воље човека, али у овом случају видимо суштински дубоко моралну особу, велике осећајности и расуђивања. Наравно, ово не може да постане пример и личности из романа Ф.М. Достојевског нису увек типичне личности, већ дубоко профилисани ликови кроз које он изражава своје духовно виђење света у коме живи. У нормалним условима, предавање блуду неизбежо води и духовном пропадању личности јер је тело храм Духа Светога. Међутим, имамо доста изузетака у историји Цркве. Напоменуо бих, на пример, случајеве светих жена мученица које су у прогонима радије одузимале себи живот да не би биле оскрнављене. Сви знамо да је самоубиство тежак грех, али у греху и у врлини важна је намера срца. Оне нису желеле да се самоубију зато што су презирале живот, већ зато што су желеле да сачувају чистоту и што нису биле довољно сигурне у сопствену снагу да издрже насиље над својим телом. То се све уклапа у подуже тумачење које сам дао о томе да се моралност личности не може мерити у спољашњим делима, већ је једини судија сам Бог, који познаје тајне нашег срца.
    Читајући житија светих и Пролог наћићемо, слажем се, примере које наводите. Међутим, у житијама није описан целокупан живот неке личности. Житије је књижевна икона светитеља која има за циљ да нам представи духовни карактер те личности, а не њену биографију у целости. Човек никада не пропада само због једног греха, али да би дошао до тог тешко греха који га одвлачи у јаму пропасти треба да претходно направи низ погрешних избора. Другим речима, човеков пад није само ствар једног тренутка. На пример, човек не може одједном да падне у неки грех и потребно је да га одређена страст или више њих толико духовно раслаби да дође у ситуацију да физички почини одређени грех. Исто је тако и са врлином. Да би човек учинио неко велико и знаменито врлинско дело претходно је морао да уложи много нама спољашњим посматрачима невидљивог труда и жртве како би спречио да страсти овладају његовим срцем. Заиста човек је некада у стању да изађе из најдубљег греха и достигне највећи степен врлине. Наводио сам већ пример Св. Марије Египћанке, која је у Јерусалим на поклоњење часном Крсту кренула да би задовољавала своју блудну страст са поклоницима. Међутим, иако њено житије о томе не говори, Марија је и поред живота у греху очигледно сачувала чистоту свог срца и у оном моменту када се нашла у ситуацији да јој сила Божија није дозвољавала да се поклони Часном Крсту једноставно та кора спољашњег греха отпала је са њеног срца и дошло је до дубоког покајања као пројаве њене аутентичне личности. Зато имамо и примере људи великих грешника који чудесним примерима покајања постају велики светитељи, али и случајеве људи који споља изгледају свето и морално, али у дубини душе живе у гордости и самољубљу и зато пре или касније падају у најстрашније грехове, који су последица унутрашње трулости њихове душе. У природи имамо примере и често можемо наићи на јабуке које су споља беспрекорне и здраве, а унутра потпуно труле, али и обрнуто. То је још један разлог више зашто је просуђивање других, било осуђивање грешника или хваљење праведника релативно и најчешће далеко од истине. Човек је неизмерна тајна Божија и једино Бог прозире дубине људског срца.
    Бог не суди по квалитету и квантитету наших дела, већ по унутрашњем настројењу нашег срца, које само Он познаје или то познање даје на дар својим угодницима. Дубоко и чврсто верујем да човек који се истински труди да победи грех и не дозволи да њиме овладају страсти неће бити остављен од Бога. Грех не долази одједном и човек постепено бива овладан неком страшћу, губи свест о свом стварном духовном стању и онда духовно ослепљен доживљава пропаст. Недавно сам погледао добар филм француског режисера Доминика Мола "Монах" (Le Moine) са сјајним Весан Каселом (Vincent Cassel) у главној улози. Монах који је сматран за светитеља и чудотворца био је у суштини дубоко овладан страшћу гордости, која је на крају довела до ужасног греха блуда и убиства. Нико од његове сабраће није примећивао лажно духовно стање у коме се налазио, а обичан народ га је доживљавао као чудотворца. Споља гледано, његов пад изгледа као изнанадан догађај, међутим нама који пратимо овај лик у овом филму јасно је да није тако. Вероватно би се могао снимити и сличан филм о неком грешнику који је у дубини душе, попут Соње Мармеладов, сачувао чистоту срца и која би у неком кључном животном моменту била пројављена кроз неко врлинско дело или жртву. Све ово нам говори да је човек динамична личност и да стално хода уском стазом између раја и пакла. Суштина греха јесте у слободном избору између аутентичних духовних вредности и лажних вредности и за тај погрешан избор одговорност искључиво има сваки човек понаособ.
    Архимандрит Сава Јањић
  21. Волим
    ИгорМ је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Апостолски (Петровски) пост   
    По силаску Светога Духа на Апостоле, пред празником у њихову част, Црква нас позива на пост имајући пред собом пример самих Апостола који су, примивши Светог Духа у дан Педесетнице, постом и молитвом припремали себе за проповедање Евангелија целом свету, а постом и молитвом су пропраћали и рукополагање презвитера којима је, пак, у дужности било да наставе дела апостолског служења (Дела 14:23); по речима св. Златоуста, Апостоли су свагда постили. О црквеном установљавању поста у част светих Апостола говори се у Апостолским установама, где се каже: „После Педесетнице празнујте једну седмицу, а затим постите; правда изискује и да се радујемо зарад примљених дарова од Бога, али и да постимо, после облачења у тело“. Дакле, почетак Петровог поста датира још из времена Апостола од када датира и само празновање Педесетнице и празника светих Апостола који, уствари, и утемељише апостолски пост.
    Распростирању и утемељењу апостолског поста међу православним хришћанима допринело је устројавање, у Константинопољу и у Риму, храмова у част првоврховних ап. Петра и Павла, као и освећење храма светих Апостола у Константинопољу на сам дан празника 29. јуна. Како је празновање св. Апостола после ових догађаја било свечаније и торжественије, како на Истоку тако и на Западу, и сама духовна припрема побожних хришћана за овај празник – молитвом и постом -још више је утврђена у Православној Цркви. У крајњој линији, почев од IV века, сведочанства Отаца о апостолском посту бивају чешћа. У том веку о њему говоре св. Атанасије Велики, св. Амвросије Милански, а у V веку, Лав Велики и Теодорит Кирски. Свети Атанасије Велики, образлажући императору Констанцију невоље које православни хришћани трпе од стране аријеваца, у својој апологетској речи каже: „Народ који је у недељу после св. Педесетнице постио, отишао је ради молитве на гробље…“. Св. Амвросије каже: „Господ је тако одредио да ми, учествовавши са Њим у страдању током Четрдесетнице, сада ликујемо у Његовом васкрсењу у Педесетници. У Педесетници не постимо зато што је у тим данима Господ живео са нама; не постимо јер је Он сам рекао: могу ли свати постити док је Женик са њима (Лк 5:34)? Због чега је потребно уздржавати тело од хране, када се душа храни присуством Господа? Не може постити онај који се наслађује присуством Господњим! Заједничарење са Христом јесте та потребна храна свакоме хришћанину. Дакле, током Педесетнице ми се хранимо Господом који се приближио и окренуо нама. После ових дана, пошто се Господ узнео на небо, ми опет постимо“. „Црквени постови – каже Лав Велики – тако су распоређени током године, да је за сваки период године постављен својеврстан закон уздржавања: у пролеће – пролећни пост у Четрдесетници; у лето -летњи после Педесетнице…“ итд. „Уз то, после периода празника Педесетнице – каже Лав Велики – пост је нарочито потребан да бисмо подвигом поста очистили своје мисли и удостојили се примљених дарова Духа Светог“. Исти Светитељ каже: „Љубљени, иза овог празновања које је Дух Свети осветио својим силаском, обично следује свенародни пост, благодатно установљен ради исцелења душе и тела, и због тога је потребно да га проведемо са дужним страхопоштовањем. Јер ми не сумњамо да је после догађаја у коме се Апостоли испунише обећаном силом са висине, а Дух истине се уселио у срца њихова да би им међу осталим тајнама небеског учења, по заповести Утешитељевој, било дато учење и о духовном уздржавању, како би наша срца, очистивши се постом, постала пријемчивија за примање благодатних дарова. Мада је Свемогући Господ свагда помагао ученицима Христовим, а началницима возникнувше Цркве управљаху Бог Отац, Син и Дух Свети, ипак им није било лако да се са предстојећим насиљем гонитеља и зверским претњама нечастивих боре у ослабљеном телу; ово из разлога, јер оно што наслађује спољног нашег човека, то најлакше разрушава унутарњег, и обрнуто: што тело више умртвљујемо, разумна душа се више чисти. Због тога су учитељи примером и праксом оних који просветише сву децу Цркве почетак војевања за Христа испунили св. постом да би, полазећи у војевање против духовног разврата, имали пригодно оружије у посту, којим се умртвљују грешне пожуде, пошто нас наши невидиви противници и бестелесни непријатељи не могу надвладати ако се не препустимо телесним похотама. Иако нам прохтеви шкоде – нарочито у саблазни, ипак ће остати без силе и дејства када у нама не пронађу место са кога ће им бити лако да нас нападну. Али ко од нас, будући обучен у земно тело, ма живео и на најузвишенијем ступњу савршенства, може бити толико уверен у своје моћи да би себе могао сматрати ван опасности које нуди саблажњиво тело?! Наравно да божанска благодат своје светитеље чини победницима, али тиме не укида сами подвиг борбе. И то смо дужни сматрати за милосрђе нашег Промислитеља који, желећи да се ми услед колебљивости природе наше не погордимо извојеваном победом, никада не уклања од нас могућност и потребу подвизавања за нове победе. Из ових разлога је установљен неизмењиви и спасоносни обичај да после светих и радосних дана које празнујемо у част Господа, васкрслог из мртвих и потом вазнесеног на небеса, и после примања дарова Духа Светог, проводимо поприште поста. Овај обичај треба усрдно чувати и ради тога да би у вама обитавали они дарови који су од Бога обзнањени и сада саопштени Цркви. Пошто смо постали храм Духа Светог, и још више, будући смо напојени божанским водама, ми нисмо дужни покоравати се никаквим искушењима; нисмо дужни служити никојим пороцима, да се благочестиви живот не би ничим нечастивим оскврнио. Уз помоћ и садејством Бога, ми сви можемо то достигнути само ако, чистећи се молитвом и постом, будемо настојали да се ослободимо грешних нечистота и произнесемо обилне плодове љубави“.
    „Из Апостолских правила која је Сам Бог надахнуо, првостојатељи Цркве, вољом Духа Светога, први установише праксу да сваки благочестиви подвиг треба одпочети постом. Они овако поставише из простог разлога што се Божије заповести могу правоваљано испунити само када је војска Христова, светим уздржањем, ограђена од свих грешних саблазни. Дакле, љубљени, ми смо дужни да се вежбамо у томе првенствено у ово време у које нам је заповеђен пост пошто прођоше педесет дана од васкрсења Христовог до силаска Духа Светога, а које празновање смо особито свечано провели. Овај пост је заповеђен из разлога да би нас очувао и предохранио од лакомислености, у коју врло лако можемо пасти због дуготрајног мрса и разрешења којима се наслађивасмо; уколико се њива нашег тела не обрађује непрестано, врло лако могу да произрасту трње и коров и да нам роди такав род који се не сабира у житнице, него се баца у огањ да се сажеже. Стога смо обавезни да са свом потребном пажњом чувамо и негујемо она семена која смо у наша срца примили од небеског Сејача и тако онемогућимо завидљивом непријатељу да некако упропасти оно што нам је Бог даровао, а у рају врлина да не изникне трње порока. Одгурнути такво зло можемо једино милостињом и постом“.
    „Уверени смо да је Сам Бог заповедио сва правила хришћанска и да су сви благочестиви обичаји Цркве потекли из предања Апостола и воље Духа Светога који и сада oбитава у срцима верујућих поучавајући их познању и страхопоштовању. Тако ми верујемо да је Дух Свети, који је у изобиљу сишао у педесети дан по Пасхи, између осталог заповедио и то да по завршетку садашњег празновања постимо, како би нас посредством уздржавања научио трезвености, пошто је ситост била узрочник греха“.
    „Пост Апостола, установљен је у њихову част – каже бл. Симеон Солунски – зато што смо се захваљујући њима удостојили примања неизрецивих добара, а управо су они примери и извршиоци поста, уздржања и послушности до смрти. Ово несвесно потврђују и сами Латини јер постом поштују Апостоле у данима посвећених њима; али ми, сагласно уредбама Апостола које је саставио Климент, после силаска Светога Духа мрсимо још једну седмицу, а потом следеће седмице постом поштујемо, предавше нам пост, Апостоле“.
    Трајање апостолског поста је различите дужине, све у зависности од тога колико рано или касно бива Пасха која се, пак, празнује у различите датуме месеца марта и априла. Он свагда почиње по завршетку Триода (Цветног, прим. прев.), тј. последње недеље Педесетнице, а завршава се 28. јуна, уколико празник св. ап. Петра и Павла није у среду или петак. Најдуже трајање поста јесте шест седмица, а најкраће – седмицу и један дан. Овако различито време трајања поста Црква чува од најдревнијих времена. На овакву различитост указује се и у Апостолским установама, када се каже: „После Педесетнице празнујте једну седмицу, а после ње једну (седмицу) постите“. Теодор Валсамон, патр. антиохијски (ХП в.), каже: „седам и више дана до празника Петра и Павла сви верни, тј. мирјани и монаси, дужни су да посте, а који не посте нека буду одлучени од заједнице православних хришћана“.
    Међутим, подвиг поста св. Апостола много је блажи од поста Четрдесетнице: у време апостолског поста устав Цркве прописује у три дана седмице – понедељеком, средом и петком – уздржавање од рибе, вина и уља, заповедајући у девети час, после вечерња, сухоједеније; у остале дане уздржавање само од рибе. У дане спомена на неког од великих светитеља, или у данима храмовне славе који се десе током поста св. Апостола, као и у суботне и недељне дане током поста, разрешава се и на рибу.
    http://www.mitropolija.com/apostolski-petrovski-post/
  22. Волим
    ИгорМ је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Oни који напуштају православну веру никада нису истински упознали своју веру   
    Нажалост, јако је много наших људи који православну веру своде само на обележавање крсне славе и евентуално залутају до цркве за Божић или Васкрс да упале свећу. У древној Цркви ако хришћанин 40 дана није примио Св. Евхаристију није сматран чланом Цркве. У данашње време највише се гледа да ли је неко крштен или не, а готово да се потпуно превиђа колико крштени активно учествује у животу Цркве. Имамо такође много оних који су се крстили као одрасли али нису прошли ни катихетски курс, а то је јако важно. Господ каже: "Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа" (Мт, 28, 19). Дакле, прво треба научити катихумене шта примају, а потом их крстити. Крштење одраслих лица без претходног периода катихумената и поучавања у вери апсолутно је погрешно и, нажалост, довело је до ситуације да имамо велики број крштених, али мали број активних верника.
    Други разлог јесте то што је веома често наша вера православна у српском народу поистовећена са нацијом, па се крштење и припадност Цркви доживљава као питање националне и политичке припадности, а не заправо много дубље од тога. Крштење је ново рођење, умирање старом човеку и почетак суштаственог одвајања од живота заснованог на плоти јер постајемо чланови тела Христовог - Цркве. Учествовање у Цркви подразумева да читав свој живот саобразимо са заједницом у којој живимо. Данас је постојање тзв. хришћанских народа под великим знаком питања. Према проценама само мали проценат припадника тих традиционалних и "крштених народа" активно живи евхаристијским животом иако ми сви волимо да број православних верника изражавамо у милионима.
    Трећи разлог, који ми долази на памет, могао би да буде потреба за живом заједницом. Иако је Црква најцеловитији пример заједнице у којој сви заједно са Христом сачињавамо једно тело, једну Цркву, причешћујући се Светим Тајнама, у практичном животу многи хришћани довољно не доживљавају осећај заједнице у хришћанској вери. С једне стране то је због неучествовања у евхаристијском животу Цркве, а с друге због тога што се евхаристијска заједница у парохији ограничава на верске обреде и не наставља се у свакодневном животу. Ми учествујемо у Светој Литургији не да бисмо доживели психичко олакшање, побегли од стреса свакодневног живота, већ пре свега да бисмо потврдили прави идентитет наше личности, да постојимо само у заједници са другима и да смо оно што јесмо само у Христу. Та заједница требало би да се настави и након Литургије јер парохија треба да живи као једна велика породица, а преко парохије и епархија - Црква окупљена око свог Епископа. Није добро када се верници након Литургије једноставно разиђу кућама и оду у своје индивидуалне животе. Хвала Богу, знам ревносне свештенике који своје вернике организују за разне активности (помоћ болесним и старим члановима заједнице, активности на мисионарском раду, разна предавања и сл) и ту су могућности неизмерне. Данашњи човек који је опхрван индивидуализмом и који се мучи у усамљености има природну потребу за заједницом која ће га прихватити и кроз коју ће остваривати своју личност. Тамо где се црквени живот своди искључиво на ритуале на "задовољавање својих верских потреба" и где нема довољно живог и органског односа свештеника (или Епископа) са верним народом, тај осећај заједнице се не остварује у својој пуноћи па људи трагају за другим учењима. Зато многи одлазе у разне источне религије, нове секте, а неки и у разне ултра-ревнитељске групе које су у сталном идеолошком набоју и представљају известан сурогат аутентичној заједници.
    У погледу осећаја заједнице ислам је веома занимљив јер муслимани у контексту своје вере сачињавају ummat al-Islamiyah (исламски народ, заједницу). Ummah означава заједницу верника за разлику од појма Sha'ab који се односи на географску припадност (нешто приближно западном поимању нације). Такође Ислам за разлику од тзв. европских хришћанских народа никада није имао проблем са расизмом. Муслиман, без обзира које је боје или порекла једнак је пред верским законом, шеријатом. Међу првим муслиманима било је црнаца. Гледао сам пар документараца у којима обраћеници у ислам пре свега наглашавају прихваћеност од те заједнице која се у потпуности брине о њима и обезбеђује им заштиту и сигурност. Обраћеници су већином људи који су доживели одређену кризу и који нису нашли утеху и помоћ на други начин.
    Хришћанима који познају своје предање све ово може да игледа веома познато, а зашто и не би било јер ислам је настао 7 векова након хришћанства и то на просторима где је Црква већ дала своје највећа достигнућа и где су просијали бројни светитељи. Ислам је усвојио многа хришћанска учења и обичаје и прилагодио их свом систему. Зар и ми хришћани немамо појам народа Божијег (λαός) који се разликује од етноса (ἔθνος)? Зар и хришћанима не би требало да расизам буде стран јер сви који се у Христа крстисмо, у Христа се обукосмо? Зар ми као хришћани не би требало да помажемо једни другима као браћи у Христу? Зато дубоко верујем да уколико се ми као хришћани активније посветимо нашем животу у Цркви и више будемо радили на превазилажењу наших разлика и подела, моћи ћемо да пружимо људима који траже истинску заједницу много више од других вера.
    Архимандрит Сава Јањић
  23. Волим
    ИгорМ је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Духовски понедељак   
    На Педесетницу сви су били заједно, кад хука испуни сву кућу и показаше се огњени језици који се спустише на сваког од апостола. Изашавши на кров од куће, проговорили су и проповедали окупљеном народу језицима које до тада нису знали, тако да су их сви окупљени, и Јевреји и иноверни, разумели. Три хиљаде људи на овај дан поверовало је проповеди апостола и крстило се. Овај дан се сматра даном рођења Цркве Христове.

    Вера
    |
  24. Волим
    ИгорМ је реаговао/ла на Александар Милојков за a Странице, Александар Милојков: Разум, ум и срце – трагедија емотивности   
    Некада истичу једно, некада двоје а некада сво троје. То је зато што ово троје једно друго прожима. Постоји перихореза. Слобода је самовласност. Човек је биће господствено, биће које одлучује. И ту самовласност остварује вођен умом и разумом. Умом, као тероијском моћи и разумом као практичном моћи душе. Умом спознаје смисао ствари, а разумом добро чињење. И ове две словесне моћи уводе човека у остварење слободе – у одлуку, у чињење, у говорење. Зато је човекова слобода уједно и одговорност, зато што је од-говор. Одговор на призив. Слобода као уздарје на дар. „Твоје од Твојих, Теби приносећи због свега и за све…“ Једна слобода, другој слободи. Човека Богу и човека другом човеку.
    Да, нађох код Отаца оно троје, а најчешће ово двоје као икону Божију у човеку: ум и разум… νοῦς καὶ λόγος…ratio et mens. Али, не нађох да Оци помињу срце и осећајност као икону Божију. Каже се, пак, да је Бог љубав. Али, биће да љубав ипак није просто емоција, а поготово не једна од емоција. Љубав је слобода, а не емотивност.
    Емотивност је скоро увек скопчана са нужношћу, са присилом „хемије“. Зато често зна да буде трагична, да остави ране на души. У чему се огледа та трагичност и да ли је емотивност лоша? Не, никако није лоша. Напротив, добра је. Њена трагичност није у њој самој већ у њеној располућености са слободом, са умом и разумом. Наша емотивност је оштећена нашом палошћу и то је оно што називамо „срцем“ наспрам разума. Ово двоје зна да буде у сукобу. Заљубљеност је заиста слепило разума. Заљубљеност, на дуже или краће време, свезује разум. Парадоксално, разум зна али не одлучује. Срце га је надвладало. Слобода је изгубљена.
    Зато љубав није емоција. Она је ослобођење. Љубав је слобода, када осећања стоје у власти разума и ума. Ума, који показује смисао и разума који говори шта чинити. Јер, бесмисао и погрешно чињење стварају ране на души. Тек када се стави под власт ума и разума, емотивност се ослобађа нужности и тада не оставља ране. Чак и када је љубав крст, не оставља ране – јер је слободна. Крст је крст, спасоносни и живототворни, само ако има смисла. У противном је трагедија и само трагедија. И у њему неће бити радости. Ничег другог осим суза и очајничког ридања.
    Паскал је говорио да „срце има своје разлоге које разум не разуме“. Не слажем се са Паскалом. Можда би било боље да је рекао „интуиција има своје разлоге које разум не разуме“. И мислим да је Паскал и мислио на интуицију, а не на емотивност. Ако је тако мислио, онда се и ја слажем са њим.
    Емотивност без разума је бесловесни луталица, који нити види, нити долази до циља. Циљ као Истину и циљ као Добро. Први циљ показује ум, а други разум. То је двоједан циљ. Али, и охладнели ум и разум не могу видети циљ, Истину и Добро. Заиста, потребно им је срце да их загреје. Без срца разум и ум постају демонска интелигенција. Као такви промашују свој циљ и, парадоксално, бивају двојица безумника који један другог воде. Слепци код очију. Тада задржавају своју силу убеђивања али ипак промашују циљ. Постају слуге преваре и зла, уместо Истине и Добра.
    Сукоб разума и ума са срцем је пало стање човеково. Ове унутрашње силе, одељене једне од других, добијају димензију трагичности. Стварају ране. Свет је уморан од бездушних генијалаца, а многи уздишу што су веровали бесловесним емоцијама, својим или туђим. Излечење је у сједињењу ових сила. То су управо показали Свети Григорије Палама и исихасти. Сједњење ума и срца. Силазак ума у срце.
    Емотивност заиста зна да буде трагична, можда ништа мање него потпуно одсуство емотивности. Онај ко разум лиши срца, постаје телесни демон. Тешко свету са таквима. Такви су и срушили Хегелову дијалектику и путању духа као своме апсолуту. Јер гле, нема напредујуће дијалектике ако смо у XX-том веку имали Холокауст. Због таквих је, ваљда, Хегел и говорио да „дух воли да се скрива“.
    Онај, пак, ко срцу дозволи да разуму свеже руке, ризикује да га срце убије од батина. Од тих батина многи се више никада не опораве. И од њих више и нема никакве користи, него да буду инспирација песничким трагедијама. Ум и разум морају сићи у срце. Тада почиње да сија слобода поистовећена са љубављу. Слобода као радост да волиш ванвременски, без детерминанти, без ограничења, без правила и без клаузула.
  25. Волим
    ИгорМ је реаговао/ла на Владан за a Странице, Пренос моштију светог оца Николаја   
    Име је добио по свом стрицу Николају, епископу града Патаре. Замонашио се у манастиру "Нови Сион" и још за живота народ га прозва Светитељем. Био је изабран за архиепископа града Мира у Ликији, где је и сахрањен након смрти, 343 године. Одатле је под најездом Муслимана, 1087. године, народ склонио његове свете мошти у Бари у Италији. Пренос моштију је извршен по чудесном сновиђењу једног христољубивог, побожног и праведног монаха, коме се јавио Свети Николај и рекао да се његове мошти пренесу у Бари, који је у то време био под православним патријархом. Како је речено тако је учињено. Приликом преноса светих моштију, десила су се многа чудеса. Исцелише се болесни, хроми и слепи, глуви и бесомучни. Та чудеса и чудесна исцељења дешавају се и дан данас. Зато многи хришћански ходочасници походе град Бари, где је временом саграђена и црква у знак захвалности и част његову, и долазе ту из разних крајева света на поклоњење чудесним моштима и кивоту светитеља Николаја.
     
    При преносу светитељских моштију догоде се многа чудеса, како од додира моштију, тако и од мира, које се изобилно точило из моштију. Још се у овај дан спомиње чудо светог Николаја над Стефаном Дечанским, краљем српским; наиме, како је светитељ Николај повратио вид слепоме краљу Стефану (в. 6. децембар).
    Тропар:
    Приспје ден свјетлаго торжества, град Барскиј радујетсја, и с њим всељенаја всја ликовствујет пјесанми и пјенми духовними; днес бо свјашченоје торжество, в пренесеније честних и многоцјелебних мошчеј, свјатитеља и чудотворца Николаја, јакоже солнце незаходимоје возсија, свјетозарними лучами, разгоњаја тму искушениј же и бјед от вопијушчих вјерно: спасај нас јако предстатељ наш великиј Николаје.
    Свети пророк Исаија

    Овај велики пророк беше од царскога рода. Рођен у Јерусалиму од оца Амоса, брата Амасије, цара јудејског. По великој благодати Божјој, која је била у њему, Исаија се удостоји видети Господа Саваота на престолу небеском, окруженог шестокрилним серафимима, који непрестано певају: "Свјат, Свјат, Свјат, Господ Саваот". Исаија је пророковао много ствари, како појединим људима, тако и народима. Једанпут је три дана ходио сасвим наг по улицама Јерусалима проричући скори пад Јерусалима под асирског цара Сенахерима, и опомињући цара и главаре народне, да се не уздају у помоћ Мисираца и Етиопљана, пошто ће и ови ускоро бити покорени од истога Сенахерима, него да се уздају у помоћ Бога Свевишњега. И ово пророчанство, као и сва остала, дословце се испунило. Али, најважнија су му пророчанства о ваплоћењу Бога, о зачећу Пресвете Деве, о Јовану Претечи, и о многим догађајима из живота Христова. Овај видовити муж беше, због чистоте срца свога и због ревности према Богу, примио свише још и дар чудотворства. Тако када опседнути Јерусалим страдаше од жеђи, он се помоли Богу, и вода потекне испод горе Сиона. Та вода прозвана је Силоам (послата); и на ту воду упутио је доцније Господ слепорођеног да се умије, да би прогледао. У време цара Манасије, када Исаија грмљаше против незнабожачких обичаја цара и главара, сравњујући тадањи нараштај са Содомом и Гомором, диже се против овога великог пророка гнев главара и народа, и он би ухваћен, изведен ван Јерусалима и тестером преструган. Живео и пророковао на седам стотина година пре Христа. (Видети, Књигу пророка Исаије у Старом Завету.
    Свети мученик Христифор

    Свети мученик Христифор велики чудотворац. Нарочито поштован у Шпанији. Њему се народ моли највише против заразних болести и великог помора. Намучен за Христа и прослављен од Христа 249. године.
×
×
  • Create New...