Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

ИгорМ

Члан
  • Број садржаја

    1291
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Волим
    ИгорМ је реаговао/ла на Драгана Милошевић за Наслов блога, Од: Nova cuda svetoga Vasilija Ostroskog   
    Svetac isceljule novorodjence od septicnog artritisa


    Branko Soskic, iz Loznice, 15. oktobra 2000. godineo stavio je , u gornjem manastiru u Ostrogu, svojerucno sacinjeni zapis u kome je opisao kako je sveti Vasilije iscjelio njegovog novorodjenog sina od septicnog artritisa:
    Zovem se Branko Soskic i dolazim iz Loznice podrinjske. Gresnik sam pred Bogom, ali mislim ako se Gospodu pomolim sasvim iskreno, srca ispunjenog pokajanjem, da ce mi se gresi obrisati. Ono sto pisem prevazilazi sva tzv. svetska "cuda" ovog sveta, jer se radi o cudotvornom isceljenju koje se desilo 23. septembra 1997. godine u manastiru sv. Vasilija u gornjem Ostrogu. Dvadeset drugog jula 1997. godinerodio mi se sin. Davnasnja mi je zelja bila da ako budem imao sina da se zove Nikola, po mojoj slavi i velikom svecu sv, Nikoli Mirlikojskom. Istog dana kada se rodio, smesten je u inkubator zbog manjih disajnih problema, a prekosutra dan izvadjen jee iz inkubatora. U loznickoj bolnici je bio i vakcinisan, kao i sva druga deca. Kad je napunio dva meseca zivota, primetio sam mu na unutrasnjem delu skocnog zgloba leve noge poprilican otok. Vriskanjem je reagovao, cak, i na blag pritisak na to mesto. Odveli smo dete lekaru. Nacelnik ortopedskog odeljenja medicinskog centra u Loznici, dr Milosavljevic je posle kraceg pregleda rekao : " Nogica je u redu, nije to nikakav otok. Sledeci!" Na moje i zaprepascenje moje supruge dr sci med Milosavlevic je tvrdioda poveliki otok na nozi mog sina, ustvari ne postoji ! Van sebe od muke i besa, otisli smo kod dva privatna lekara: jedan nije radio, a drugi - dr sci med u penziji Pavle Finogenov - naprskao je mom sinu oteklinu " bivacionom" i rekao: "Dovidjena". Otisli smo kod pedijatra, dobili uput za ortopediju i popodne tog dana opet smo dosli kod dr Milosavljevica. Mi i jos 20- tak pacijenata cekali smo da doktor " odgeda pretposlednje epizodu Kasandre" - kako je rekao tehnicar. Posle nekih 40 - tak minuta cekanja dodjosmo na red, kao prvi. Cim je video dete, doktoru je bilo jasnoda je stanje ozbiljno i odmah nam je napisao uput za Institut za majku i dete u Beogradu. Znao sam da lekari iz te ustanove obilaze pacijente na rehabilitaciji u banji Koviljaci. Otisli smo tamo i zakazano nam je da dodjemo sutra u 10 i 30 sa rengenskim snimkom. Sutradan su lekari, gotovo momentalno, postavili dijagnozu - septicni artritis., zapaljenje skocnog zgloba izazvano sepsom krvi. Receno nam je da sepsa krvi moze lako da dovede do smrti, ali da je "sreca: sto se sepsa odrazila na skocnom zglobu, periferiji organizma. Preporucili su nam hitnu hospitalizaciju na Institutu za majku i dete u Beogradu. Mi smo ih poslusali i vec sutra bili tamo. U nedelje, 21. septembra 1997. godine stanje mog deteta Nikole se bitno pogorsalo, pa su ga spremali za oeraciju oko 12h. Srecom, Marija me je iz Beograda zvala hitno da dodjem jos u subotu, 20- tog, pa sam bio tu jos od otvaranja Instituta u 7 casova ujutru.U toku jutra mi je prekipelo pa sam dr sci med Dzudovicu, nacelniku ortopedskog odeljenja na 10.spratu Instituta, u lice sasuo sve njegove dotadasnje lazi i sve njihove pokusaje da se lekari Instituta uce i "treniraju" na mom Nikoli. Posle te rasprave ( koja ovde nije toliko ni bitna), na nas zahtev Nikolu smo "iscupali" sa Instituta za majku i dete. Nesto mi je laknulo u dusi, jer smo cvrsto odlucili da ga nosimo pravac u Ostrog (bez znanja lekara, naravno, koji su morali cuti od mene da ga vodim u Svajcarsku), da bi mi uopste dali dete. Tako smo se spakovali i posli na put.Usput smo vozili svakog ko nas je stopirao. Na izlazu iz Podgorice prema Niksicu, povezli smo jednog momka od 16-17 godina do Bogetica. Kroz razgovor je saznao da je Nikola bolestan i onda poceo takvu besedu da, cak, i da nisam verovao, tad sam morao poverovati u sigurno isceljenje. Govorio nam je o snazi vere sa autoritetom patrijarha. A samo 16 -17 godina je imao. Kada smo se rastajali u Bogeticu, rekao nam je " Ne bojte se, samo verujte, i izlecice se!" Ja se sagnuh da mu se zahvalim,a njega - nigde nema! Dodjosmo u konak kod donjeg manastirai dobismo odmah kljuc od sobe,pa onda tek izvadih licnu kartu. Dodjosmo u sobu - na zidu ikona sv.Nikole: "Dobro je, slava nas prati, Majo!" - rekao sam supruzi. Sutradan, 23. septembra, prvo sto sam video iz sobe bio je prelep beo krst na brdu iznad. "Dobro je, dobro je" - znao sam nekako. Odmah smo bez cekanja otisli u gornji manastir. Putem smo sa strahom slusali reci oca Joila preko razglasa. Govorio je o pisenju, bogatasima, o svemu, a ja sam se uplasio kao na Bozjem Sudu, eto bas tako.ANikolu nosim u njegovom pavom cebencetu.On jedva preko 5kg,a meni tezak, pretezak.Dosli smo i pred manastir konacno (isli smo peske do gore,jer se ne valja ici kolima pred sveca). Tada je o.Joil rekao "Dacu ovo svakom ko je krsten, ko ne pusi,i ko od jutros nista nije jeo ni pio"!Cekali smo, a o. Joil je davao nekima (nekima nije),kockaste komadice hleba sa necim nalik medu. Dosao je do jedne zene, njoj dao, njenom sinu nije i stao pred na, a ona ga pita: "A njemu?" - misleci na sina.
    "on pusi!" - rece Joil
    "Ne pusi."
    "Pusi!"
    "Pa nije od jutros nijednu zapalio" - rece uplasena zena.
    "Ni ja od jutros nista nisam ukrao, a juce sam dvaput" - rece joj o.Joil. To me je odusevilo.Shvatio sam da ga je Bog obdario prozorljivoscu.
    "A vi?" upita nas o.Joil. "Mi pusimo, a mali nije krsten".
    "A sto nije?"
    "Nismo stigli, planirali smo..."
    "A sta mu je?"
    "Zarazna mu je krv,oce." - nekako sam se spetljao bio oko formulisanja uzroka bolesti.
    Gledao sam Nikolu. Tako lepo guguce i smeje mi se, a vec sledeceg trenutka moze da padne u komu, naglo, nenajavljeno, jer je ook na na nozi bio oroman. Dodjosmo u crkvicu gde su mosti svetog Vasilija. Marija je drzala dete, a ja sam se pitao kako da se prekrstim, jer videh da se neko samo prekrsti,neko to uradi brzo, neko kao da kupi neki prah, pokloni se i prekrsti, pa sam tako obuzet razmisljanjem kako da "izvedem" taj cin dosao na red. A onda, klecnule mi noge kao da me je neko udario iza kolena i ja padoh na kolena i stadoh plakati tako gorko kako cini mi se nikad nisam u zivotu. Dva puna sata sata sam plakao u manastiru,gdegod sam glavu naslonio: meni, muskarcu, place se neizdrzivo jako.I oda se setih reci oca Joila dok smo se putem penjali gore: "Vi ne znate da je svaki kamen ovdje - Bozji kamen". Opet smo sisli, a ja sam se umorio od cekanja. Tada je o. Joil prosao pored nas i rekao: "Ko je za poklonjenje neka dodje za mnom". Tako smo i posli. Videli su nas ljudi sto su vec cekali za ispovest ili molitvu, i svi nas propustise iako to nismo trazili. Na ulazu nam je neki svestenik iz Novog Sada, rekao "da ce se moliti zamalog Nikolu, a molice se za njega i kad se vrati u Novi Sad". Rekao nam je da i on ima jednog unuka Nikolu. Kad smo usli, o.Joil nas strogo upita: "sto ste dosli?" - ja mu rekoh da znam da ce Nikolu Bog izleciti, jer nema ko drugi. A on mi rece: "Ne bij se, tata, sin ce ti danas biti izlecen" - pa uze epitrahilj i stavi detetu preko glave i rece: " U slavu Boga..." i jos nesto ali ne mogu da se setim sta. I jos mi rece: "Danas da ga krstis u donjem manastiru i veruj"
    "Verujem" - rekao sam.
    "Samo veruj" - tako nas je o.Joil i ispratio.
    Ja ugledah medju ikonama neko0g meni do tad nepoznatog sveca i odjednom opet poceh plakati ovog puta od neke velike srec i olaksanja.Stao sam pored te ikone i brisao oci da vidim o kome se radi, kad ono pise na grckom: "Sveti otac Nikola". " Vidi ti ovo, oba cudotvorci,oba lice, kao prava braca" - pomislih, misleci na sv.Vasilija i na sv. Nikolu. Sisli smo u donji mnastir, krstili Nikolu, kum je bio Danilo Damnjanovic iz Mojkovca, inace student Cetinjske bogoslovije koji je u donjem manastieu pomagao svesteniku oko krstavanja. I u onoj brzini kum Danilo i taj drugi svesteniknas naprosto naterase da odmah odemo, i tek iza Podgorice se setih da nisam ni platio krstenje. Zena mi rece da nema veze. Dosli smo u Berane kod mog strica da se malo odmorimo, a i bio je red da se vidimo, jer nam bilo usput. Marija ode u sobu da presvuce Nikolu i najednom ciknu: "Boze! Dodji brzo,brzo!" Ja sam osetio neku ogromnu radost u njenom glasu i potrcao u sobu, sluteci cudo. Da! Otoka nigde nije bilo!Ja bojazljivo pipkam nogicu, a Nikola crce odd smeha. Nigde bola ni vriske, vidim nigde kasljanja i kijanja od tzv. "bolnickog virusa" koji mu se nakalemio u Beogradu na Institutu za majku i dete. Kako sam se tada suzrzao od provale osecanja,nije mi jasno. Dok ovo pisem , suzdrzavam se opet.
    Oce Sveti, Tvorce, hvala Ti na Tvojoj Ljubavi prema nama gresnima i malima! Hvala Ti , Oce, sto volis moga sina, stto si nam pomogao! Stojim pred Tobim, Sveti Oce, Gospode, za svaku ovu napisanu rec da je istinita i dajem ovo u manastir da se procita i da dragi monasi koji se mole za nas gresne Tebi, Oce, znaju da je sve to os Tebe,Oce, kroz sv Vasilija i sv Nikolu!
    HvalaTi Oce, Koji si na Nebesima!
    15. oktobra 2000. godine
    u gornjem Ostrogu
    Извор: Nova cuda svetoga Vasilija Ostroskog
  2. Волим
    ИгорМ је реаговао/ла на Blaža Željko за Наслов блога, Neka razmišljanja o lažima u štampi na Crkvu, Hrista ...   
    Šta reći na uporne novinske gluposti o Crkvi, Hristu, verujućima... kojima su prepuni tabloidi, dnevna štampa ili TV emisije? Nedavna priča o nekakvom petom jevanđelju; blaćenje sveštenika njihovim uopštavanjem i izjednačavanjem sa lošim primerima. Dovoljno je jednom od zvaničnika reći da su to gluposti; sve preko toga nije više u našim moćima.
    Vidite, jedno vreme na Pilatovom sudu Gospod se branio rečima od optužbi, npr. "Ako li govorim istinu što me biješ.." Ili: "ti kaza da sam car. Ja sam poslan ... itd." ili : "Ne bi ti imao vlasti nada mnom da ti nije dana odozgo ..." - a onda je jednog trenutka zaćutao! Više nije imalo smisla. Tužioci su bili previše pomračeni da bi išta razumeli. Još su doveli lažne svedoke da Ga ocrne što je moguće više! Nije više prozborio ni reči! Dalje je govorio samo delima: nošenjem Krsta, smrću i Vaskrsenjem! Rečitije ne može! Ko to ne razume ili prihvati i da sam Gospod dođe neće shvatiti!
    Pre par decenija na ovamo, nekako je imalo smisla govoriti; ljudi su pokušavali nešto da prihvate, koriguju u sebi ili promene; sada sve više imaš utisak kao da biser bacaš posvuda, a to nije mudro i preporučljivo - jer ima sveta koji ne razlikuje biser od poluvrednosti; sve to zajedno prožderu a onda vam se narugaju i ozbiljne duševne povrede vam nanesu!? Kako vreme odmiče sve je postalo kao da pričaš zidu; još se podsmevaju, lažu; izmišljaju lažne optužbe na svetinju; guraju darvinizam gde stignu! Sama pomisao da se tu nešto ubeđuješ sa nekim izaziva veliki napor... i besmislenost je skoro opipljiva. Šta uostalom i možeš da kažeš kad je svet "vere" intimni svet ličnosti (srca) i Boga?! To ne staje u reči; to je samo tvoje; a sa druge strane zabranjeno je vaseljenskim saborima bilo kome na silu uterivati veru u srce! Čoveku to, najzad, nije ni moguće. Ostala je, dakle, samo molitva - najpre za hrišćane ...pa jedna od zadnjih klauzula u jektenijama je i "za sav svet" ...a Bog najbolje zna ko gde jeste, koliko je ko pobožan koliko nije. On je taj koji će svemu naći meru ..ko sedi u čelu sofre ko u dnu. Jedini srceznalac!
    Ipak jedan deo crkvenih ljudi (laika tj. mirjana) i dalje pokušava da se nadgornjava sa svetskom logikom; ispravljaju „krive drine“ ...a Drina je kriva te kriva. Ima ljudi koji to rade sa merom i ukusom, dok ima i onih koji misle da moraju da uteruju veru u ljude po svaku cenu kao da je to uopšte moguće!? A ono ne da nije moguće već, po svetim ocima Šestog Vaseljenskog Sabora pravilo 64. nema svako ni pravo da to čini! Ovi drugi, koji misle da su u obavezi ili nekoj obligaciji sa Nebom, pomalo su žrtve iskrivljene slike o životu i svojim mestom u njemu. Opterećeni su silnim štivima manastirskog konteksta (koja nisu za svakog jer „nije svakom dato da bude monah“) pa sebe doživljavaju kao izabrane da na svakom mestu pričaju, metanišu, krste se, ispravljaju. Ima tužnih slika gde vidite da čoveku nije do priče ali ga nešto iznutra tera, neki neprirodan strah da će se ogrešiti ako ne krene u teološke rasprave ...naširoko i nadugačko. Od ozbiljne teme napravi karikaturu jer se oseti da je kontekst sintetički, nije stvaran ..dolazi iz neke tendencioznosti i subjektivnosti pune magle. Čak i oni koji deklarativno nisu crkveni, po definiciji zajedničke Hristove slike koja je u svima, osete tendencioznost i podižu ograde ..jer je privlačno samo ono što je iskreno i autentično. Bog se nikada ne nameće na silu! On kuca na vrata srca ali ne provaljuje unutra. Uopšte nije privlačno ako uporno gurate u nos nekome Crkvena gledišta, bilo direktna ili kroz folklorne projave, jer to odudara od Njegovog pristupa čoveku. Sve preko toga je sindrom „velikog inkvizitora“ koji je lepo objasnio Dostojevski u Karamazovima. Iza svakog nametanja, što posredno objašnjavaju i Oci Vaseljenskih Sabora, stoji neka namera. Ono što jedino možemo u gore navedenoj situaciji je da, sa merom i oprezom, samo i jedino u kontekstu razgovora ako se već povede u religioznom smeru, kažemo svoje „vjeruju“ i isključivo lično iskustvo iz te teme ...ni za živu glavu nešto što piše u knjigama a nije proživljeno lično! To je kontraproduktivno; čak štetno! Ljudska duša je gladna autentičnosti, iskrenosti (kakva god ova bila) i ako joj ponudite neku bofl robu ili patetičnu priču ..ona će to odbiti. Prepoznaće da tu nema istine. Zato ovim mučenicima, koji misle da moraju po svaku cenu da propovedaju, treba reći da nisu obavezni na to; čak nemaju ni pravo ...i upravo im veliko olakšanje može doneti spomenuti 64. član Šestog Vaseljenskog Sabora. Treba malo da se opuste i relaksiraju.
    Samo na ovakvim tematskim sajtovima možemo, sa oprezom i uz dosta osetljivosti, napisati neki svoj stav; svoje mišljenje; ali ne smesti sa uma da možda samo nagomilavamo fraze već ponovljene bezbroj puta od drugih ljudi ...a da pri tom ovde objavljuju tekstove i mnogo kompetentniji autoriteti za bilo koju sferu crkvenog života ...pa možda valja malo i prištedeti "olovku i papir". Ne pisati svašta po svaku cenu.
    Tim pre je javno batrganje obesmišljeno ako sekularni ljudi, za koje je priča o Vaskrsenju buncanje i pijanstvo, drže u rukama moćne medijske kuće...vaša priča je, osim jedne jedine reakcije ili demantija Crkvenih zvaničnika, samo mlaćenje prazne slame. Lažnih svedoka je bilo od velikog petka na ovamo koliko vam duša ište ...pa ih je Crkva nadživela jer ti nesrećnici nisu ni svesni sa kim se kače i o kome spliću laži!? Sa izvorom svog postojanja ...koji ih i pored toga tužno i očinski čeka i ljubi. Da nije tako zar bi koračali i dalje planetom?
    Mislim da bi jedno jedino „Jelici izidite“ (kao važan deo Crkvene ikonomije i strategije) kada iz Crkve, pa i iz porte, u jednom trenutku Liturgije treba da izađu oni koji nisu kršteni ili koji su pod kaznom, mnogo rečitije protreslo svako ljudsko biće od bilo koje reči! Nije svejedno kada te Crkva izbaci napolje u nekom trenutku! Ne možeš a da se pod stresom ne zapitaš „zašto ja nisam na Liturgiji vernih“?! To je šok i ne znam zašto je ta praksa prestala? Pa nju su instalirali sveti Oci? Da l' je to zbog linije nezameranja sa „moćnicima“? Patetičnog i slinavog lamentiranja nad nekom plemenskom „svetošću“ pri čemu uobražavamo da je svetost predaka nekretnina koja se prenosi na potomke?! Besmislica! Svako je rođenjem startovao trku od nule; nema garancija da ću stići lako na cilj ako uopšte stignem! Pretci su mi samo reper ponašanja ali ne nužno i moj karakter koji sam delima uprljao, razorio, obljutavio.
    Ne vidim drugog načina da se reaguje na laži o Crkvi odasvud. Gospod je zaćutao kada već nije imao šta više da kaže! Ostao je nenametljiv po cenu smrti na Krstu ...a mogao je pozvati legione Anđela od kojih samo jedan možda ima snagu da zdrobi Mlečni put!? Okrenuo se po Vaskrsenju Stvaranju Crkve; okrenuo se onima koji su ga verovali. S toga mislim da je „Jelici izidite“ jedini odgovor na sve laži i lažne svedoke.
  3. Волим
    ИгорМ је реаговао/ла на Goran Janjić RadioPoljubac за Наслов блога, Врачаре и гатаре су слуге нечастивог. Почитајте ову моју причу, уверићу вас сигурно да је тако.   
    Биле су то јако ружна времена по мене. Додуше, ни она претходна нису била боља.
    Након завршене војне школе, помовисали су нас и пре планираног времена и распоредилили на дужности. Један, други, трећи рат. Рањавања, заробљавања, много крви сам се нагледао, а у рату човек није више човек, барем не онакав какав би требао бити. Свашта се је дешавало, губио сам најбоље пријатеље. Нама старешинама, барем већини од нас, деца која су служила код нас су била наша деца. Ми смо им били и очеви и мајке. И они су били наши синови. Тако смо их осећали и тако се према њима односили, барем већина нас. Е, мислим да вам овде не требам причати о томе како се осећа родитељ који изуби дете. А можете ли замислити како се осећа родитељ који изгуби пуно деце?
    Након последњег рата остао сам у војсци још пола године и након толико година одлучио се да скинем униформу. Политика је превише ушла у војску и ја ту једноставно након свега нисам налазио. То није више била она војска каква је била.
    Напустио војску, са женом и двоје ситне деце одемо у једну страну државу, код њене мајке. У почетку то крене како треба, али, након извесног времена, обостраном кривицом ми се раставимо. Растава, развод је јако мучна и тешка ствар. Ко ју је пошао зна о чему говорим.
    Наставим ја да живим сам, жена са децом.
    Тамо где сам живео, тзв. табак, није радио недељом, па сам ја усталио обичај да одем до оног код општине, који је био удаљен десетину минута пешачења и тамо купим цигарете, наше новине, седнем и попијем кафу, прелистам новине и назад у стан.
    Пре него што наставим причу, сматрам за потребно и да вам кажем и ово. Крштен јесам, одувеке се славиле славе у мојој родитељској кући, водили су ме као дете у цркву о велеиким празницима, али ја никада нисам био посебано верујући. Вероватно и због тога што ме је бивша ЈНА васпитавала у једном другом смислу, а и касније када су сви "србовали" мени је био превасходни циљ да сачувам своје људе и наравно себе. Оно, некада кренеш да размишљаш о томе шта и како те у одређеној ситуацији спасло сигурнре смрти, тебе или твоје људе, али, никада не улазиш у то да је то управо Господ...
    Е дакле тог јунског дана, у недељу, као по обичају кренем по цигарете. Улице полупразне. Са ове стране улице где ја идем скоро нема никога, у сусрет ми иде једна тамнопута жена. Када је пришла, прича нешто на јако лошем енглеском, како нема шта да једу она и њена деца. Просјака има тамо пуно, велики је то град, огроман. Вероватно да бих прошао поред ње без и једне речи да нисам видео да у испруженој руци држи разгледницу Сарајева. У самом Сарајеву сам провео четири године свог живота, тако да, наравно нисам могао остати хладан. Питао сам је на локалном језику одакле је, није ме разумела. Поновио сам то на енглеском, одговарала је са "Сарајево, Сарајево, Срби најурили". Ми смо Срби у оно време (још је покојни Милошевић био на власти) били црњи од црног гаврана. Просто је било опасно да негде, у то време кажеш да си Србин. Ако ништа друго, посао сигурно не би добио. Насмејао сам се и рекох на српском, па ја сам Србин, како онда очекујеш да ти ја дам нешто. Она се тргну, скоро уплаши ових мојих речи, вероватно се није надала да ћу јој се обратити на нашем језику, па онда окрену кукњаву, класичну за "просјаке" како немају шта јести, како јој је син болестан, немају папире, нити пара за лечење, како немају ни за хлеб... Ја сам у џепу имао новаца толико да купим две кутије цигара, да попијем кафу и купим новине, као по обичају, јер када сам полазио толико новца сам ставио у џеп. Насмејем се још једном, рекох, ја ти немам ништа дати ово што имам понео сам за цигаре, ако хоћеш да те частим кафом (рачунајући да не купим новине). По логици дај шта даш, она пристане. Били смо близу тог табака, то је дакле и кафана где се продају цигарете.
    Купим ја цигаре, лепо топло јунско јутро, седнемо ми напоље. Отворим једну паклицу, понудим и њу, она узме запалимо и таман да ја започнем са питањима где је живела у Сарајеву и тако то, она мене погледа у очи, али погледом који је, бар се мени тада учинило прордире у онај најсакривенији део душе. Каже она мени (заборавио сам рећи да је то била жена по мојој процени, преко 50 година), "Ајде да ти гатам". Ја се поново насмејем, ма жено немам пара, а друга ствар у гатање верујем колико и у Деда Мраза. Мани ме се. Него да попијемо кафу па ја имам обавезе морам ићи. "Не не, ти си много добар човјек, гледаћу ти џабе", ја опет њој кажем лепо да не верујем у те глупости. Али, она како је седела наспрам мене, то су они летњи баштенски мали сточићи, нагне се и заврне ми рукав од мајице. Сећам се носио сам неку лимун жуту мајицу на себи. Ноктима расплете оне кончиће и откину кончић дужине 3-4 центиметара. Стави га у медју дланове онако како се будисти моле... ја сам се већ спремао за забаву и смејурију. Једноставно сам се надао да ће да ми наприча гомилу глупости од којих ћу се добро забавити.
    Али...
    Када је кренула са причом, мени се, можда је то благо речено, заледила ми се крв у жилама. Иако сам рођен и растао далкео од Сарајева, прво што ми је рекла јесте како ми се зову родителеји, затим, је наставила причу. И то не било какву, него као да је до тада ишла буквално на пола метра иза мене. Али, у детаље. Чак и ствари, за које сам био сигуран да их само ја знам. Јер, у ратовима се догадјају неке грозне ствари људима, које би да задрже само за себе. Не можете ни наслутити како сам се тада осећао. Прича је била толико детаљна и тачна, али у потпуности тачна. Где сам био, шта сам радио, шта ми се догађало. Неколико пута сам на једевите јаде се једва уздржао да не паднем са столице. Шок је блага реч за оно што сам тада осећао. Ја који нисам веровао у те ствари, управо сам слушао причу о себи, од непознате особе. И то не било какву причу, већ причу коју ни ја сам не бих могао боље и детаљније исприрчати.
    Завршила је и стала. Каже: "Ето, то је то". Имао сам осећај да ме је лупила маљем у главу. Иначе сам јако прибран и поприлично могу контролисати своје емоције ма какве биле.
    А даље? - Питам је ја.
    Па знаш ово ти је било за џаба болан, а за једну кафу је превише.
    Не знам вам сада објаснити зашто, али, сам отишао до шанка од тог кафеа, табака, пошто сам познавао тог газду Турчина који је држао, замолим га да ми позајми 20 еура уз обећање да ћу му вратити одмах, само да одем до стана по паре. Без проблема човек ми позајми 20 еура, ја се вратим за сто, дам јој оне паре и кажем, "Ајде даље причај, више немам и ово сам позајмио".
    Е онда крене њена прича о будућности. Причала ми је са мање детаља шта је то шта ме очекује, али ми је напричала пуно тога. Прво што ми је рекла јесте да ћу се помирити са бившом женом, да ће мо се одселити у неку трећу далеку земљу, па онда редом, ето навешћу пример шта ме чека у наредних пар месеци, за неколико година, буквално до краја живота... Та будућност, по њеној тадашњој прирчи и није била тако црна, нити ми је предвиђала нешто драстично лоше. Наприрча она мени све то, онда нагло устаде, оне паре са стола на брзину стави у џеп од некоих панталона и без довиђења оде.
    Тек када је отишла, ја сам пиметио да сам сав мокар у голој води, као да ме неко поливао цревовом за воду. Пришао ми је газда од тог табака носећи чашу воде и питао ме да ли сам добро. Нисам био у стању да поговоим само сам потврдно климунуо главом.
    Отпио сам неколико гутљаја воде и у бунилу, највећем до тада, мада се не сећам да сам икада се у животу тако осећао, не знам ни сам како сам отишао до стана тих неколико стотина метара, не више од 500. Сећам се да сам легао на софу у дневној соби у стану и у плусвесном стању у глави су ми одзвањале њене речи, онако помешане, без редоследа, у фрагментима.
    Након пар сати сам "доша к себи", узео сам новац однео Турчину у табак и вратио се назад.
    Након тога сам се будио свакога јутра и годинама живео у ишчекивању онога што ми је Циганка онога дана рекла.
    Ништа од тога ми се до данас није догодило, а има томе више од 10 година. Чак, дешавале су се и супротне стваи од оних које ми је прорекла онда.
    Никако нисам могао схватити, како то, да ми је до у детаље погодила прошлост, а ништа од онога што ми је прорекла за будућност није се догодило, чак није било ни назнака ни шанси да се нека од тих стваpи догоди. И управо то што нисам могао то схвати ми је било велики терет. Било ми је након извесног времена јасно да она ништа није тачно рекла што се тиче будућности, али ме је тим више збуњивало да ми је што се тиче пошлости, толико детаља рекла да сам на већину њих и ја сам заборавио или сам мислио да их ја један једини знам.
    Трајало је то годинама. Живот је ишао својим током, онако како иде. Некада овако, некада онако. Код мене се по питању вере није ништа посебно мењало. Остао сам "верник" онолико колико сам био и раније.
    Сада сам сигуран да је то тада морало тако да се догоди. А зашто, прочитаћете до краја приче.
    Више "туистички", него из верских разлога, ја пре две године, сам одем у један женски манастир. Не, није био никакав празник, а ја онога момента не бих знао зашто сам тамо отишао. Сада знам зашто сам отишао, тачније знао сам још онда када сам се враћао назад прелазећи манастирску капију.
    Ушао сам тога дана у манастирско двориште, рано поподне. Како сам и раније научио, ја сам то схватао као формалности, ушао сам у цркву, прекрстио се на улазу, пољубио врата и ушао у цркву. На оној икони која је стајала на средини цркве сам оставио новац и десно је било место где су се продавале свеће. На кутијицама са свећама које су биле разне велеичине писале су цене. Од оних у средини узео сам по једну за себе и децу и родитеље и оставио скоро дупло више новца онде. Затим, како сам учен, при изласку из цркве изашао на јужна врата унатраг, пољубивши врата и прекрстивши се. Свеће су се палиле напољу, запалио сам свеће, постојао мало, осврнуо се около. Када сам долазио, примтио сам дрвену клупу са столом прављеним од дасака у хладу једног дрвета уз сам конак. Када сам долазио није на клупи било никога. Сада је ту седела једна монахиња и гледала у мене. Из пистојности јој рекох помоз бог мати. "Бог ти помогао, синко, јеси ли се умоио, вућина, а?". И сада је био јун, али 8. година након оног јуна...
    "Нисам мати, колима сам, ето додјох да видим манастир, нисам никада био".
    "Ако синко, ако, јел да да је лепо овде, само ми смо овде старе и мало нас је, не стижемо све... Него додји одмори мало, додји седи".
    Монахиња која је седела на клупи, била је јако стара. То сам пpиметио прилазећи. Сигурно јој је било више од 85 година. Иако је била стара толико, осмех јој је био као код малог детета. Благ, чист, срдачан. Ипак, ја сам осећао непијатност, иако сам ишао према њој и клупи, у том моменту ми је једноставније било да се окренем лево и кренем према капији. Ипак њен осмех и светло-плаве очи боје неба су ме попут најачег магнета вукли ка клупи.
    "Седи, одахни, што тако кратко остаде у цркви?", слегох раменима не знајући шта да кажем.
    "Него да те нечим понудимо, шта би, ракију, вино...?"
    "Сок... ако имате или још боље чашу воде, возим знате..."
    "Ма попиј чашу вина, имамо много добро вино, још покојна игуманија га је оставивила", на помен игуманије се прекрсти и мени нешто нечујно прошапута. "Ми не пијемо, ето када додју гости, а вино не гњечимо више, него додје један ту из села па нам од оног грождја испече ракију"
    И као да је наручила, само неколико секунди након тога појави се још једна монахиња носећи бокал са вином и чашу. Климну главом у знак поздрава, наспе у чашу за око две трећине вина и оде.
    "Узми окрепи се, кажу вино је здраво, једна чаша на дан, ја га не смем, видим ни сестре остале га не пију. Владика обавезно попије по чашу или две када наврати."
    Узимам оно вино, иначе сам љубитељ вина, да ли због вина или због места на којем сам га пио, оно је нешто најбоље што сам у животу до сада пробао. Осећао сам да је вино јако, јако старо, али и јако стручно прављено. Заиста, не постији вино мени знано са којим бих га упоредио.
    "Што се не помоли у цркви питах те, него онако на брзину изадје?"
    Слегнух раменима, не знајући шта да одговорим. Једноставно ни ја сам нисам знао разлог.
    "Па, мати, ја не знам те молитве, не знам како... не знам шта изговарати, како то иде..."
    "Шта има ту да се зна. Синко, Бог разуме сваки језик, како год да му се молиш. Да би се помолио богу не мораш да знаш те молитве из књига, обрати му се онако, својим речима"
    Опет слегох раменима, у намери да кажем да за то нисам знао.
    "Онако, како пичаш са другим људима тако му се обрати, он је Ствоитељ, он свакога разуме. Не мораш ићи у цркве да би му се обратио. Када ти је тешко, или му желиш нешто рећи, реци му обично, као човеку".
    Благи поглед старице је клизио по мени, као да ме милује. Осетио сам да ме милује, као руком по коси, лицу... У мени се тада први пут у животу побудио толики осећај мира, спокоја, блаженства.
    "Шта си по занимању?" - запита ме старица.
    "Био сам које шта, највише војник, сада... сада радим неки посао који нема везе са војском и тим стварима"
    "Синко, шта то носиш на души, какву муку?"
    "Ма никакву", покушах да слажем, медјутим тргох се па наставих "много мука мати, није једна. Једну решиш друга већа се појави. Па све тако... Не знам мати, некада помислим да их требам све муке пустити, не решавати"
    "А, не не, синко. Не ваља то тако. Предати се значи предати душу нечастивом и он то хоће, да нас порази, да му се предамо, да овлада нама. Мораш док год сунце гледаш да се са свим недаћама сукобиш, да се бориш да их решиш и обраћаш Богу за помоћ. Уз његову помоћ не постоји оно што је нерешиво".
    И сада, док ово пишем и након сусрета са овом женом, знам да је Божија воља да је питам за оно што ме је годинама уназад највиш притискло и мучило.
    Нисам знао како да почнем да јој причам прирчу са том циганком и цео тај догадјај, али, осећао сам да морам и да ћу управо од ње доботи одговор на то. Зашто ми је погодила, или тачније дословце рекла све шта је било са мном до момента нашег сусрета, а опет ништа или скоро ништа се није догодило. Ипак сам је замолио да саслуша причу јер ми је јако стало до тога шта ће ми она на све то рећи.
    Почео сам да причам, са много више детаља него вама који читате ово сада, причао сам и гледао у њу. Она је климала главом, на моменте се благо мрштила, па онда настављала да слуаша. Када сам стигао до оног дела приче да сам устао да позајмим новац од Турчина власника табака, она ми благо рече "Стани".
    Стао сам и у чуду је погледао, имао сам утисак да сам нешто лоше урадио.
    Међутим, уследило је за мене још веће изненадјење од оног са Циганком.
    "Ти си јој дао те паре, она ти је напричала гомилу стваи о будућности и ништа ти није погодила, ништа ти се или мало тога десило".
    Занемео сам. Шок је био многоструко већи од оног за столом када ми је Циганка причала о прошлости. Не знам, нисам имао огледало али сам сигуно био бео као зид.
    "Да, мати, ништа" једва сам успео да прошапућем.
    "Попиј ту чашу да ти наспем другу, види ти њега, толика људина ни чашу вина не може попити"
    Нисам имао снаге да померим руку. Она ме благо погледа, узе онај бокал са вином. Руке су јој благо дрхтале. Допуни чашу. Од једном сам осетио неодољиву потребу за цигаретом. По аутоматизму кренух у џеп по цигаре, па се тргох. Нисам у кафани помислих. Као да је читала моје мисли.
    "Само ти запали синко, не претеруј о томе, ако си их већ научио и не можеш без њих, гледај да их смањиш, пали баш када ти се пуши"
    Глас више као да није долазио од старице. Имао сам утисак да долази до мене са свих страна, из земје, са неба. Вадим паклицу, палим. "Слободно отресај доле", као да је знала да се у том моменту снебивам где ћу отресати. "Де попиј мало вина", узимам чашу, отпијем добар гутљај. Онај шок се губи и опет се враћа она лагодност и милина.
    "Синко, са ђаволом си пичао тада".
    "Како... како... са ђаволом....?"
    "Да са њим. Та је циганка само дала тело њему и душу наравно, али, то је био он", старица се прекрсти.
    "Многи од њих даду душу па и тело своје ђаволу, па он овлада до те мере њима да коз њих и говори. Мораш ово да упамтиш. Многи му се приклоне. Нарочито ти кои гатају, врачају, ови звездочатци (мислила је на писце хороскопа), многи... И онда они тако варају људе, да, да... Варају лажу. А Сотона их тако гледа пивући на своју страну, дајући им лажне наде и дајући им све и свашта, па онда ти који слушају те врачаре и сами се приклоне и придруже злу."
    "Али, мати, па она ми је све погодила, чак и оно чега се ја не бих сетио а догодило се"
    "Тако је, знам да јесте. Она је чак знала, боље је да ти кажем да је Сотона тада знао твоју прошлост и боље од тебе. Али, знаш ли шта је тебе тада спасило? Не знаш, наравно. То што ниси веровао у то, додуше како ми рече ниси ни у Бога, али још мање у то. Е мој синко, Сотона може да зна нашу прошлост. Све из прошлости може да зна. И преко тих што му служе он проба да нас заведе, да нас узме под своје. Јер, шта кажи ти мени веселниче, да ти си ту Циганку познавао? Да си је опет срео. Само те је Бог спасао зла тада."
    Старица уздахну, погледа у небо, руке које су јој биле на столу и у којима је држала бројанице, спусти испод стола па настави:
    "Да знам да ти ништа није погодила за оно шта те је чекала. Не она. Сам нечастиви. Знаш зашто. Јер, не зна. Нико, запамти, нико не може знати нашу будућност сем Господа. Не зна је ни Сотона. Онда они на основу прошлости извлаче закључке за будућност. Па по некада нешто и погоде. Али, погоде, не знају они то да ће бити то тако, јер не могу знати, јер, ни њихов господа којем су предали душу не може то знати.".
    Старица се ућута на моменат, а ја нисам могао да се уздржим да не питам: "Значи ли то мати, да и судбина не постоји?"
    "Не синко, не постоји, све сам Господ уређује и води. Никоме није одређено када се роди, а многи то мисле, како ће и колико да живи. Све бива по вољи Господа и он одлучује о свакоме од нас. Ставља нас на искушења понекад. Али, запамти Сотона нас много, много чешће куша, нарочито ако види да је наша вера колебљива и да нас може придобити. Господ нас не куша да би нас казнио, већ опоменуо да се врати на прави пут, ако је и застранио да се покаје и врати. Запамти ово, док си год жив, ништа се не догадја случајно, ни са тобом, ни са овим цветом испред нас (заиста испед нас је расла једна предивна жута ружа), већ све бива по божијој вољи. Ниси ни ти данас овде доша случајно, нити си ми све то испичао случајно. Све је то Његова воља." Старица се прекрсти. И ја.
    "Неможе нико синко, запамти то, да зна твоју будућност сем Господа, јер је она одређена његовом светом вољом, зато сам те и прекинула на пола пиче, не замери, јер, знала сам остатак."
    Вероватно је већина вас гледала када се раздањује, заруди на истоку, па светло полако, али сигуно, све јаче и јаче овладава тамом. Тако нешто се догађало и у мојој глави. Оно што ме је мучило толико година ми је постало јасно. Да мучило ме, ишчекивао сам да се догоде ствари које су ми биле речене, за неке од њих се спремао да адекватно и реагујем на њих, али се нису догадјале.
    Поседели смо онде још пола сата, у необавезном и посве опуштеном ћаскању, а онда је мати устала, наклонила се и пружила руку у знак поздрава, правдајући се да има обавезе. Узео сам ту старачку руку и пољубио је. Помиловала ме је по глави и тихо прошапутала "Бог са тобом дете".
    За разглику од разговора са циганком, овога пута сам био препун радости и неке мени до тада непознате благости. Старица замаче за угао конака, се окретох према храму, прекерстих се и изадјох преко манастирске капије.
    Имао сам утисак да сам лакши за једну тону. Толико је терета ова блага старица, монахиња скинула са мене.
    Данима сам размишљао о причи у манастиру. Сваку реч сам се трудио да упамтим што боље.
    Након неколико месеци сам отишао у манастир желео сам опет видети старицу.
    Упокојила се два дана пре мог поновног доласка. Запалио сама јој свећу на гробу и плакао. Дуго сам плакао.
    Ушао сам у цркву. Молио сам се онако како ме је покојна монахиња учила. Својим речима се обраћајући и молећи господу. Остао сам попилично дуго. Већ је сунце зашло за околна брда која су била око манастира...
    Ово је оно што сам ја доживео и преживео. Волео бих да макар једног од вас који ово прочитате одврати од одласка код гатара, врачара и "хороскопџија". Ако само један од вас одустане од одласка врачари по помоћ, ја сам постигао циљ.
  4. Волим
    ИгорМ је реаговао/ла на Blaža Željko за Наслов блога, Kako to "mistično jedinstvo sa Bogom" samo privilegija monaha kad je Bog ljubav!?   
    Često se po raznim Crkvenim sajtovima susrećem sa neizbalansiranim razumevanjem monaškog i svetovnog (u smislu bračnog) načina života. Ne mali broj tekstova između ovih pojmova pravi upadljivu razliku nekritički veličajući monaštvo a pri tom skoro i ne spominjući da monaškoj praksi prevashodi Kana Galilejska i svadba na kojoj je Gospod prisustvovao! Najzad, "nije svakome dato da živi monaški". I pre nekog vremena naiđem na jedan naslov u jednom od spomenutih sajtova koji je glasio:
    "Monaško mistično jedinstvo sa Bogom?"
    Insistiranje na mistici je previše tvrda hrana za mnoge čitaoce koji u srcima mogu da pomisle:"Ma ne mogu ja ovo, to je od mene daleko! To je samo za naročite ljude, tj. monahe; šta imam ja sa tim?" Sa druge strane upravo takvi mirjani, kojima nije dato da budu monasi, krenu nekim privatnim pobožnostima (koje nemaju veze sa liturgijskom) da jure to primamljivo "mistično jedinstvo"; kojekakva sladunjava ushićenja doživljavaju kao mistiku i od svog života naprave karikaturu. Ne postanu ni monasi ni bračni ljudi jer se onesposobe i za jedan i za drugi život. Mnogi u kritičnim godinama propuste priliku da žive bračno i čestito jureći tu mistiku, dok istovremeno ona nije nešto strano ljudskoj prirodi; naprotiv! Obična, praštajuća ljudska ljubav je suštinski istovetna sa jevanđelskom Hristovom ljubavi. Nisam ja to izmislio; to su reči koje je još 1962. godine rekao pokojni profesor teološkog fakulteta +Dimitrije Bogdanović u svom radu: "O ljubavi kao meri ortodoksije", a koje glase:
    „Mnogi teolozi se upinju da dokažu kako je Hristova ljubav u odnosu na ljubav u ljudskom smislu reči nešto sasvim drugo, kvalitativno različito, suprotno. A zapravo je obrnuto: Između svake prave, iskrene ljudske ljubavi i Jevanđelske ljubavi postoji unutrašnja suštinska istovetnost. Jevanđelska ljubav nije ništa drugo do ljubav kojom može da voli čovek. U tome i jeste Otkrovenje, što se čoveku otkriva ne ono što on u sebi uopšte nema, već ono što ima, ali čijeg konačnog i večnog smisla možda nije bio svestan pa tu bogolikost u sebi nije umeo da razvije."
    Dakle ljubav po sebi, jer je Njen izvor u Bogu i ona je Bog, je najveća mistika premda je obična i svakodnevna ljudska. I brak i monaštvo, kako mi davno reče moj crnorečki duhovnik, su "putevi koji vode u Carstvo Nebesko..."i oba ta puta vode Hristu ako se njima dosledno ide!" Razlika ne postoji jer je plata ista! I monasi i svetovnjaci u braku dali su pred Krstom, pred Oltarom neka obećanja! I jedni i drugi su stavili na leđa Krst trpljenja bližnjeg, praštanje, neosuđivanje... A ko će u Carstvo ući to je tajna, tu se i Bog nešto pita. No, šta će biti u "Dan onaj koji dolazi“ nije smisleno o tome mnogo raspravljati; svi ćemo to videti iz prve ruke kad dođe taj trenutak, ali dok smo ovde na zemlji i monasi i mirjani imamo podjednaku muku u borbi protiv svojih hladnoća u srcu, protiv mržnje na bližnjeg, protiv klete gordosti i sujete koja nas žive satire. Nije to isključivo autorsko pravo monaha, niti je pak „mistično jedinstvo“ (koje je Ljubav) namenjeno samo monaštvu. Obična ljudska ljubav je mistična tajna po sebi. Šta je ona? Ko je Ona? Ljubav pripada svima koji je žele i trude se da je imaju u sebi; a onda Ona umudruje, smirava, moli se i tome slično. I monah i svako drugi na svetu pozvan je da trpi sabrata, komšiju, ženu, muža; u stvari ceo ovaj život i jeste trpljenje i koliko je moguće praštanje iz hladnog srca! Kada uz Božiju pomoć uspeš da napraviš u tome neki minimalan pomak tada shvatiš da prosto voliš – i ništa više. I ta te ljubav čini običnim, ljubaznim ...dok je imaš u srcu do narednog greha. A onda Jovo nanovo... stenješ od bolova, oči ispadaju kad treba da oprostiš ..i tako u krug dok si živ! Tad se pitaš: „Ko je ta obična ljubav koju tako lako izgubiš? Dok voliš osećaš se čovekom, kad je nemaš ništa više nije vredno! “ 
×
×
  • Create New...