Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

ines

Члан
  • Број садржаја

    1563
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Волим
    ines got a reaction from dadodj in Православна чуда   
  2. Волим
    ines got a reaction from Рапсоди in Православна чуда   
    Bogorodica mi je preko te svoje ikone(preko kopije te ikone) iscelila oko, prije otprilike 3 godine....ne postoje reči kojima mogu dovoljno zahvaliti za njeno Zastupništvo...Premilostiva Majka! 
  3. Волим
    ines got a reaction from Liga Džentlmena in Православна чуда   
    Bogorodica mi je preko te svoje ikone(preko kopije te ikone) iscelila oko, prije otprilike 3 godine....ne postoje reči kojima mogu dovoljno zahvaliti za njeno Zastupništvo...Premilostiva Majka! 
  4. Волим
    ines је реаговао/ла на JESSY у Свештеник провео 21 годину у затвору   
    Отворио је врата и рекао сам му: "Христос васкрсе!"
    Погледао ме је и рекао: "Да ли си га видео?"
    Рекао сам: "Господине пуковниче, нисам га видео кад је васкрсао, али верујем у истину о Васкрсењу и у ауторитет оних који су га видели, у апостоле,  ученике, у мученике, у милионе Хришћана који су умрли славећи Христа, било у мучењу или природној смрти, али који представљају гаранцију да је Христос васкрсао. Јеси ли икада видео Северни пол? Али верујеш у ауторитет научника. Ниси видео Маркса ни Стаљина, осим на сликама, али ти верујеш у њих кроз ауторитет комуниста који говоре о њима ".
    Што сам више причао, што сам више полемисао логички, то је више моје срце постајало тужно.
    То је више светлости у мојој ћелији нестајало.
    Зато што сам покушао логично аргументовано, са људском логиком да говорим, о истини о којој се не полемише.
    Једноставаним изговарањем "Христос воскресе!" Било је довољно да га убеди или да га удаљи.
    Схватио сам, да сам направио грех и да ме је Бог напустио.
    Анђео који ми је рекао: "Ваистину васкрсе " је нестао, светлост је отишла из ћелије ... "

    О. Георгије Калчију је румунски свештеник, велики исповедник Хришћанства који је провео 21 годину у разним комунистичким затворима. 
      Извор Манастир Сељани
  5. Волим
    ines је реаговао/ла на JESSY у Свештеник провео 21 годину у затвору   
    А ово је био један од оних људи који су уживали да муче друге.
    Тог јутра када је отворио врата ... Целу ноћ сам се молио Богу.
    Можда сам стотинама, хиљадама пута изговорио: "Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и онима у гробовима даде живот".
    Можда хиљаду пута. Да би истина васкрсења ушла дубоко у мој ум и срце.
    Стајао сам према вратима кад је ушао и рекао сам: "Христос Воскресе!"
    Стражар ме погледао, окренуо главу и погледао оне који су били иза њега. Окренуо се према мени и рекао: "Ваистину васкрсе!"
    За мене је то био ударац у главу. И тада сам схватио да то није онај који ми је рекао: "Вастину, Он је васкрсао!", него да је то био Господњи анђео.
    Онај који је седео у гробу, рекао је женама које су донеле миро: "Зашто тражите живог међу мртвима?" Он устаде, дођите видити место где га положише ". [Марк 16: 6]
    Преко његових уста анђео ми је потврдио Васкрсење, јер ми је била потребна потврда и зато што ми је Бог то потврдио  устима мог непријатеља, истину Васкрсења.
    Моја ћелија је била испуњена светлом. И моја радост је била тако сјајна да је од 5 до 6 сати до ручка, када је дошла храна, била у светлу и духовној радости.
    Био сам поверен политичком пуковнику затвора који је имао посебан третман за мене, у лошем смислу те ријечи, не у добром.
    Пуковник није био лош човек када би био пијан. Кад је био трезан, био је веома лош. На срећу, био је више пијан него трезан ...
    И размишљао сам као у представи. Рекох: "Седећу окренут леђима зиду. Окренућу лице  према њему, погледат ћу га у очи и рећи ћу: "Христос васкрсе!"
    Више није било оно што је било први пут. То више није био унутрашњи импулс. Било је као представа.
    Као да сам знао шта ће ми рећи, као да је знао шта ћу му рећи, као да смо се познавали. Знао је моју тврдоглавост, знао сам његов капацитет, недостатак маште, у којем сам морао реаговати тачно онако како га познајем.
  6. Свиђа ми се
    ines је реаговао/ла на JESSY у Свештеник провео 21 годину у затвору   
    О. Георгије Калчију (1925-2006) "Тог васкршњег јутра, нисам се окренуо лицем до зида ...
    Био је затворски стражар ... Ако сте икада видели лепог ђавола, овај човек је заиста био леп ђаво ...
    Засигурно, би је то младић, танак, висок плавих очију, потпуно анђеоског лика. Врло лепог лица, лепо и увек уредно одевен у својој униформи. Други су долазили мање уредни. Он је увек био врло чист, врло елегантан. Али он је имао необјашљиву окрутност. Нисам могао да разумем; како може неко са таквом фигуром и са таквом анђеоском лепотом да буде толико окрутан? Ако овај човек неби батинао 5 до 6 затвореника у својој смени он се вероватно неби осећао добро. И генерално, у затвору, под терором, страхом, лакше је да подносиш своју тортуру него да слушаш другу особу која подноси мучење. 
    Када чујеш вику...
    Већина оних који су премлаћивани су општи затвореници, јер неколицина нас смо били политички.. Ови људи су урлали приликом батинања. Ми неби ни реч изустили, нисмо никада пустили глас. Они су јаукали, и наша машта би почела да ради, замишљајући страшне ствари. То је била тако тешка духовна тензија, да би пожелео да доћу и мене премлате уместо њих, само да неби више слушашо јауке других.
  7. Волим
    ines got a reaction from Milica Bajic in Православна чуда   
  8. Волим
    ines got a reaction from Milica Bajic in Православна чуда   
    Bogorodica mi je preko te svoje ikone(preko kopije te ikone) iscelila oko, prije otprilike 3 godine....ne postoje reči kojima mogu dovoljno zahvaliti za njeno Zastupništvo...Premilostiva Majka! 
  9. Волим
    ines got a reaction from AnaLaz in Православна чуда   
    Bogorodica mi je preko te svoje ikone(preko kopije te ikone) iscelila oko, prije otprilike 3 godine....ne postoje reči kojima mogu dovoljno zahvaliti za njeno Zastupništvo...Premilostiva Majka! 
  10. Волим
    ines је реаговао/ла на Bokisha у Православна чуда   
    Повратак у живот
    Грчки медији објавили су вест о два чуда новопројављених светогорских светитеља, Пајсија Светогорца и Порфирија Кавсокаливита, које је пренела агенција „Агион Орос“. У питању је исцељење тешко повређеног дечака, кога су лекари буквално обрисали са листе живих.
    Грчки медији су недавно објавили вести о два чуда новопројављених светогорских светитеља, Пајсија Светогорца и Порфирија Кавсокаливита, које је пренела агенција „Агион Орос“. У питању је исцељење тешко повређеног дечака кога су лекари буквално обрисали са листе живих.
    22. априла ове године, 16-годишњи Димитрије Николопулос је пао са крова базена у граду Ксантос и осам дана провео у стању коме. Лекари централне болнице града Кавала (где је пацијент хитно превезен) веровали су да је младић умро, и нису давали практично никакве шансе за његов опоравак.
    Популарни грчки лист "Еспресо" је контактирао Димитријевог оца Василија Николопулоса и свештеника Јована Марелиса који су рекли да је отац Јован благословио дете, када је био у јединици интензивне неге, и молио за његово исцељење. Новинари су објавили обиман материјал о чудесном излечењу дечака до којег су дошли захваљујући интервјуима са поменутим лицима али и другим сведоцима.
    Све је почело тиме да су очајни родитељи чули од пријатеља за свештеника Џона Марелиса, старешину цркве Светог Ђорђа у Ксантосу, који је чувао монашку капицу Старца Пајсија Светогорца.
    "Закључио сам да нисам имао времена да донесем скуфију Старца Пајсија јер је у том тренутку било у далеко у граду Алекандруполису. Најбоље решење у овој ситуацији било је да затражим од игуманије манастира свете Ане, који је подигао Порфирије Кавсокаливит а налази се у близини Ксантоса, да ми да део одежди које се налазе у овом манастиру. Отишао сам у Кавалу где је повређен Димитрије, и почео да се молим за његово исцељење. Дечак је био сав унакажен, "- каже отац Јован.
    Током молитве отац Јован је затражио од лекара и медицинске сестре да му дозволе да реликвијом додирне Димитријеву главу. У тим тренуцима сви су молили за опоравак детета.
    "Рекао сам: "Христос васкрсе", јер се све то дешавало у васкршњем периоду. У твом тренутку, медицински уређаји повезани са младом човеком у коми почели су слати звучне сигнале што је указивало да се нешто дешава са пацијентом" - наставља своје сведочење свештеник.
    Сутрадан, отац Јован је позвао Василија  Николопулоса, дечаковог оца. Детаље тог разговора отац детета је пренео и новинарима: "То је чудо! Дечак је почео да помера руке и ноге! Лекари су препознали да је оно што се догодило - невероватно. Због тешких повреда главе и мозга лекари нису рачунали на опоравак пацијента. Међутим, Димитрију се у  потпуности повратила свест. У мозгу су се у потпуности обновиле функције. Ми смо доживели чудо јер смо се молили заједно. Наш син је спасен!".
    Информације о чуду потврдиле су и монахиње манастира Порфирија Кавсокаливита.
    Скоро две недеље пре овог догађаја у болници у Кавали догодило још једно дивно чудо. У болници 22-годишњем мушкарцу је дијагностикована "клиничка смрт". Родитељи младића положили су сву наду у Бога и молитвеном посредовању Светог Пајсија. У болницу је донета скуфија (монашка капа) Пајсија Светогорца и – младић је потпуно оздравио.
    Информација о овом чудесном догађају потврђена је у болници града Кавале.
    http://www.prijateljboziji.com/_Povratak-u-zivot/74898.html
     
  11. Волим
    ines је реаговао/ла на grigorije22 у Православна чуда   
  12. Волим
    ines је реаговао/ла на Bokisha у Православна чуда   
    Неми проговорили, слепи прогледали
    Манастир Тумане налази се у жижи интересовања православних верника, туриста, намерника… О њему се пише, снима, говори. Овде су чудеса свакодневна појава. Ко год је дошао са вером, примио је благослов и помоћ од светих Зосима и Јакова чије се мошти чувају у Манастиру, о чему најбоље сведоче примери живих људи.
    Сведочења многих сагласна су у једном, да су свети Зосим и Јаков помогли небројено пута и исцелили за медицину отписане. Скривен у густим шумама надомак Голупца, манастир Тумане броји пуних шест векова непрекидног постојања. Време настанка, личност ктитора и живот средњовековне светиње остали су тајна за историјско памћење.
    О манастиру, како то само народна љубав може, говори до данас живо предање… О славном Обилићу, Косовском боју и светом старцу, пустињаку Зосиму, пристиглом са далеког Синаја. Данас се манастир Тумане налази у жижи интересовања православних верника, туриста, намерника… О њему се пише, снима, говори. Прелеп природни амбијент у којем се налази, чиста и брза планинска река, сама манастирска црква попут горостасног сведока времена, мали зоо-врт, древна испосница, необична гостопримница! Све су то, чини се, потенцијални разлози оживљавања древне светиње. Међутим, тајна се крије у нечему много дубљем…
    Два светитеља чудотворца
    У манастирској цркви чувају се нетрулежне мошти двојице светитеља, Преподобног Зосима Синаита, на чијем гробу је и настао манастир, као и Преподобног Јакова Новог, готово нашег савременика, ученика Светог владике Николаја. Сваког дана затећи ћете многобројне људе како се моле и вапе за помоћ крај моштију туманских светитеља. Сведочења многих сагласна су у једном, да су свети Зосим и Јаков помогли небројено пута и исцелили за медицину отписане. У овом светом манастиру чудеса су свакодневна појава, ко год је дошао са вером, примио је благослов и помоћ од светитеља. Примери живих људи најбоље нам говоре о томе.
    Унука проговорила, бака прогледала
    „Посетили смо Манастир Тумане са ходочасничком групом половином јуна 2017. Мојој унуки Д., која није могла да говори, прочитана је молитва код моштију светитеља. Потом, на радост свих, девојчица је проговорила. Понела сам из манастира воду са извора Светог Зосима. Прочитала сам да је светац помогао многима који су имали проблеме с видом. Умила сам се водом и вид се повратио на око на које нисам видела”, забележила је Сузана из околине Лесковца.
    Исцељење од тешког напада гастритиса
    Мина С. из Београда болује од тешког облика гастритиса. Сваки напад завршавао се код лекара, уз инфузију и обавезну терапију. „Око Петровдана 2017, мене је једне вече ухватио озбиљан напад гастритиса. Дете нисам имала коме да оставим. Помолила сам се Светом Зосиму Туманском, за кога сам иначе веома везана, и попила сам неколико капи светог уља од његових мостију. После неколико минута, бол се умирио и све је само од себе прошло, што се до тада никада није дешавало.“
    Уз помоћ светитеља пробудио се из коме
    „Услед погоршања здравственог стања, три дана сам био у коми. Моја ћерка је чула за манастир Тумане и позвала је братију да се за мене помоле Светом Зосиму. Сутрадан, неочекивано сам се пробудио. То се десило крајем јуна 2017. и чим сам се опоравио, дошао сам светитељу у манастир да се захвалим”, посведочио је Драган Ј. из Смедеревске Паланке.
    Циста нестала помазивањем уља светитеља
    И. В. из Београда је 23. јула 2017. записала: „Неколико година сам на леђима имала цистичну израслину попут куглице. Пре извесног времена, почела је да се увећава и боли. Помолила сам се туманским светитељима и болно место у знаку крста помазала уљем од њихових моштију. Куглица се размекшала и смањила и готово се у потпуности повукла.“
    Силом светитеља проблематични младеж је нестао
    „На лицу ми се појавио младеж, који се непрестано ширио. Дошао сам у манастир Тумане. Ту ми је прочитана молитва код светитеља и замолио сам га да ми помогне да ми се тај младеж уклони. Када сам дошао кући из манастира, приметио сам да ни младежа, нити трага од њега, на месту где је био нема”, посведочио је Тома из околине Свилајнца. Ова и многа друга сведочења, која из дана у дан попуњавају летопис манастира, јасни су сведоци народне вере и љубави. Осећајући благодат светиње, манастир Тумане назвали су „ђердапским Острогом“. Многи долазе тужни, а одлазе радосни. Сигурно је, ко једном дође и осети благослов Божји, туманској светињи увек се враћа. 
    Мошти Светог Нектарија
    Благословом Божјим и љубављу архиепископа михаловско-кошицког Георгија, манастир Тумане добио је на дар честицу моштију Светог Нектарија Егинског, широм света познатог чудотворца и исцелитеља од карцинома и леукемије. Владика је доневши мошти братству манастира на дар рекао да је њихова мисија у свету да се пронесе слава Божја и слава Светог Нектарија и да кроз њих људи добијају исцељења. Владика је такође поручио да је део моштију Светог Нектарија у манастиру Тумане сигурно највећи део који се у Србији чува, те да се нада да ће народ долазити у ту светињу да се, поред моштију великих чудотвораца туманских Зосима и Јакова, поклања и моштима Светог Нектарија. Архиепископ Георгије даривао је мошти Светог Нектарија манастиру у знак чудесног избављења и спасења од сигурне смрти молитвама Светог Зосима Туманског Чудотворца. Мошти Светог Нектарија сваке недеље ће бити изношене верном народу на благослов и целивање после Свете литургије.
    Извор: alo.rs
    http://www.prijateljboziji.com/_Nemi-progovorili,-slepi-progledali/81787
  13. Волим
    ines је реаговао/ла на JESSY у Православна чуда   
    ИСЦЕЉЕЊА КОД КИВОТА СА МОШТИМА СВ. АЛЕКСАНДРА НЕВСКОГ
    1572. године један грађанин града Владимира, по имену Теодул, који је дуго година био мучен злим духом, исцелио се чим је био донет до врата обитељи у којој су биле Мошти Светог Александра Невског.
    * * *
    Слепа жена из оближњег села Красног, крај Моштију Светог Александра Невског је одмах прогледала.
    * * *
    Једна раслабљена је видела како јој се Свети Кнез јавио крај кивота, узео је за руку и заповедио јој да устане и да иде. Раслабљена је тада устала и, сасвим здрава, отишла својој кући, хвалећи Бога.
    * * *
    Једне недеље, слеп човек по имену Давид, из Владимира, стајао је крај Моштију Светог Кнеза, усрдно се молећи. Када је било читано Еванђеље, угледао је необичну светлост, а када је, потом, био покропљен светом водицом ‒ прогледао је!
     
    СВ. АЛЕКСАНДАР НЕВСКИ ИСЦЕЉУЈЕ ЧОВЕКА ОД ПОМРАЧЕЊА УМА
    10. марта 1706. године Свети Александар Невски је излечио сељака Атанасија Никитина из села Угрјомово из Владимирске области. Човек је био изгубио разум и није препознавао
    никог од родбине. Свети Кнез му се јавио и рекао му да оде у његов храм где ће се исцелити.
    Родбина је повела Атанасије и он је дошао к себи пре него што је и пришао кивоту Свечевом: целивао је Мошти Свечеве са сузама радосницама, потпуно свестан и нормалан.
     
    СВ. АЛЕКСАНДАР НЕВСКИ ИСЦЕЉУЈЕ ОД ТИФУСА
    Једна Рускиња се половином двадесетог века разболела од пегавог тифуса.
    У најтежим тренуцима јављао јој се Божији угодник Св. Александар Недвски, који јој је помагао, давао јој да пије и олакшавао јој муке.
    Када је одлазио, ова простосрдачна жена га је упитала: „Ко си ти, угодничићу Божији? Не одлази!“
    А Свети Кнез јој је одговорио: „Више ти нисам потребан ‒ оздравићеш, а када ти поново затребам, само ме зови и доћи ћу, и опет ћу ти помоћи“.
    Ускоро је ова жена, на опште запрепашћење лекара, оздравила, иако се оздрављење од тифуса дешава у једном од хиљаду случајева.
    Када се потпуно опоравила, ова жена је кренула по храмовима, истражујући иконе Светитеља да би препознала свог добротвора. Када је видела икону Св. Александра Невског, схватила је ко јој је помогао да оздрави од тифуса.
    И касније је Свети Кнез слушао њене молитве: пошто су јој тешко умирали прво свекрва, а затим и супруг, одмах након искрене молитве њему, Светом Кнезу, Господ је душе њихове брзо узимао к Себи.
    Свети благоверни велики кнеже Александре Невски, моли Бога за нас!
     
    http://svaleksandarnevski.com/isceljenja-kod-kivota-sa-mostima-sv-aleksandra-nevskog/
  14. Волим
    ines је реаговао/ла на Natasenka у Православна чуда   
  15. Волим
    ines је реаговао/ла на ribar у Православна чуда   
    ЧУДОТВОРНА ИКОНА - БОГОРОДИЦА КАЗАНСКА  

    Била је зима 1941. године. Немци су се приближавали Москви. Русија се налазила на ивици катастрофе. Тих дана скоро нико није веровао у победу. Нису знали шта да раде, видели су само пропаст, свуда је била само паника, страх, очајање. Када је почео велики Отаџбински рат, патријарх антиохијски Александар Трећи обратио се посланицом хришћанима целог света за молитвену и материјалну помоћ Русији. Тада је руској земљи остао само веома мали број истинских пријатеља. Постојали су велики молитвеници и у Русији, такви као јеросхимонах Серафим Вирицки. Хиљаду дана и ноћи се молио он за спасење земље и народа Русије у тим најтежим годинама, када су земљу притискали непријатељи. Али као и 1612. године Промислом Божјим ради пројављивања воље Божје и одређења судбине народа и земље Русије био је изабран пријатељ и молитвеник за њу из братске Цркве - митрополит Ливанских гора Илија (Антиохијска патријаршија). Он је знао шта значи Русија за свет; знао је и зато се увек молио за спасење руске земље, за просветљење народа. После апела Александра Трећег, митрополит Илија је почео ватрено и свим срцем да се моли за спасење Русије од пропасти, од непријатељске најезде. Одлучио је да се затвори и да моли Мајку Божју да му открије чиме се може помоћи Русији. Он се спустио у камено подземље, куда није допирао ниједан звук са земље, где није било ничега осим иконе Мајке Божје. Владика се тамо затворио, није јео, није пио, није спавао, већ се само клечећи молио пред иконом Мајке Божје испред које је горело кандило. Сваког јутра владици су доносили извештај са ратишта о броју убијених и о томе докле је дошао непријатељ. Након три дана бдења јавила му се у огњеном стубу Сама Мајка Божја и објавила да је изабран он, истински молитвеник и пријатељ Русије, да би пренео заповест Божју за земљу и руски народ. Ако све што је било заповеђено не буде испуњено, Русија ће пропасти. "У целој земљи морају бити отворене цркве, манастири, духовне академије и богословије. Свештеници морају бити враћени са фронтова и из затвора, треба да почну да служе. Сада се припремају да предају Лењинград; он се не сме предати. Нека изнесу", рекла је Она, "чудотворну икону Казанске Мајке Божје и нека је пронесу у литији око града, тада ниједан непријатељ неће ступити на његову свету земљу. То је изабрани град. Испред Казанске иконе треба одслужити молебан у Москви; затим она треба да буде у Стаљинграду, који се не сме предати непријатељу. Казанска икона треба да иде са војском до граница Русије. Кад се рат заврши, митрополит Илија треба да дође у Русију и да исприча о томе како је она била спасена". Владика се повезао са представницима Руске цркве и са совјетском владом те им пренео све што је било заповеђено. И сада се у архивама чувају писма и телеграми која је митрополит Илија слао у Москву. Стаљин је позвао митрополита лењинградског Алексија (Симанског), месточувара патријаршијског престола митрополита Сергија Страгородског) и обећао да ће испунити све што је пренео митрополит Илија, јер више није видео никакву могућност да спасе положај. Све се догодило онако како је било и проречено. Није било снаге да се непријатељ заустави. Била је страшна глад, свакодневно су умирале хиљаде људи. Из Владимирске саборне цркве изнели су Казанску икону Мајке Божје и обишли с њом у литији око Лењинграда - град је био спасен. Многима је и до дан данас несхватљиво како се одржао Лењинград, јер помоћи му није било: оно мало што су довозили била је само кап у мору. Ипак, град је издржао. Поново су се потврдиле речи које је светитељ Митрофан Вороњешки рекао Петру Првом о томе да је град св. апостола Петра изабрала Сама Мајка Божја и док је Њена Казанска икона у граду, и док постоје молитвеници, непријатељ не може ући у град. Ето зашто Петровграђани тако поштују Казанску икону Мајке Божје. Она је све време, од оснивања града, била његова Заштитница, као и целе Русије. Занимљиво је и то да је блокада Лењинграда била прекинута на дан празновања св. равноапостолне Нине, просветитељке Грузије. После Лењинграда Казанска икона је почела свој поход по Русији. И Москва је такође била спасена чудом. Пораз Немаца код Москве, то истинско чудо, јављено је молитвама и заузимањем Божје Мајке. Немци су панично бежали, гоњени ужасом, путем су остављали технику и нико од немачких и руских генерала није могао да схвати зашто се то догодило. Волоколамски пут је био слободан и ништа није сметало Немцима да уђу у Москву. Затим су Казанску икону превезли у Стаљинград.Тамо се испред ње одржавала непрестана служба - молебани и помени погинулих војника. Икона је стајала усред руске војске, на десној о бали Волге, и Немци нису могли да пређу реку какве год напоре улагали. Био је тренутак кад су браниоци града остали само на малом комаду земље уз Волгу, али Немци нису могли да их униште јер се тамо налазила Казанска икона Мајке Божје.
    Славна Стаљинградска битка почекла је молебаном управо испред те иконе и тек после тога био је дат сигнал за напад. Икону су довозили на најтеже делове фронта, тамо где су биле критичне ситуације, на места где су биле припремане офанзиве. Свештенство је служило молебане, војнике су шкропили светом водицом. Како су сви са дирнутошћу и радошћу прихватали све то! Дошло је време славне руске старине! Какви су били молитвеници на руској земљи! И Мајка Божје је њиховим молитвама терала непријатеље, уносећи ужас у њих. Приче о чудесним случајевима чуле су се и од многих бораца на ратишту, рачунајући ту и оне који нису веровали у Бога. Треба испричати о једном таквом сведочанству заузимања и помоћи Мајке Божје. Догодило се то за време напада на Кенигсберг 1944. године. Ево шта прича официр који се налазио у самом центру догађаја битке за овај град-тврђаву:
    "Наша војска је већ била потпуно преморена, а Немци су још увек били јаки, губици су били огромни и тасови на ваги су се колебали, могли смо тамо да доживимо страшан пораз. Наједном видимо: дошао је командант фронта, са њим много официра, а са њима свештеници са иконом. Многи су почели да се шале: Ево довезоше попове, сад ће они да нам помогну... Али командант је брзо прекинуо све шале, наредио је свима да се построје и да скину капе. Свештеници су одслужили молебан и пошли са иконом на линију фронта. Ми смо са недоумицом гледали: куда они иду овако? Све ће их побити! Немци су тако страшно пуцали да је то био прави ватрени зид! Али они су спокојно ишли у ватру. И наједном је пуцњава са немачке стране у једном тренутку прекинута. Тада је био дат сигнал - и наша војска је почела општи напад на Кенигсберг с копна и с мора. Догодило се нешто невероватно: хиљаде Немаца је гинуло и хиљаде њих се предавало! Како су затим сви заробљеници причали: пред сам руски напад "на небу се појавила Мадона" (тако они називају Богородицу), Коју је видела сва немачка армија, и свима је оружје апсолутно отказало послушност - нису могли да испале ниједан метак. Онда је наша војска, пробивши жичане препреке, лако сломила отпор и заузела град који је до тада био неприступачан, а ми трпели велике губитке. За време овог јављања Немци су падали на колена и многи су схватили о чему се ради и Ко помаже Русима!". И још једна чињеница. Кијев - мајку руских градова - ослободила је руска војска 22. октобра - на дан празновања Казанске иконе Мајке Божје (по црквеном календару, или 4. новембра по новом). И то је било веома значајно за руски народ: одатле је почела Русија, ту се догодило крштење руског народа, који је заувек изабрао хришћанство и православну веру. Сва истинска сила и сва истинска срећа руског народа је у православној вери! Двадесет хиљада храмова Руске православне цркве је било отворено у то време. Тада се молила сва Русија! Молио се чак и Јосиф Стаљин, о чему постоје сведочанства.
    Света православна Црква празнује икону Мајке Божије Казанске 21/8. јула.
    www.spc-innsbruck.at
  16. Волим
    ines је реаговао/ла на ribar у Православна чуда   
    Часни појас Пресвете Богородице    

    Највећа драгоценост Свете Горе која се чува у манастиру Ватопед. Појас Богородице је данас подељен у три дела и представља једину драгоценост до данас сачувану из Богородичиног земаљског живота. Према предању, појас је од камиље длаке начинила сама Богородица. После њеног упокојења, током њеног вазнесења, појас је предат апостолу Томи. У првим вековима хришћанства појас је чуван у Јерусалиму а током четвртог века у Кападокији. У истом веку М.Теодосије је повратио појас у Јерусалим одакле га је његов син Аркадије пренео у Константинопољ. Тамо је у почетку био у храму Халкопратион (бакарни храм) да би касније доспео у цркву Влахернон од стране цара Леонта. У току владавине Леондија Софуа (886-912) пренет је у палату где исцељује болесну жену владареву по имену Зои. Зои је у знак захвалности Пресветој Богородици златним концем извезла цео појас који је тако добио свој данашњи изглед.
    У дванаестом веку у годинама Мануила Првог Комнина (1143-1180) званично је установљен празник (слава) Светог појаса (31 август) док је раније слављен заједно са Покровом (1 јули). Свети појас је био у Константинопољу до 12 века када је у поразу Исаковом од бугарског цара Асама (1185) украден и пренесен у Бугарску. Касније је доспео у руке Срба, кнез Лазар српски (1342-1389) га је поклонио манастиру Ватопед заједно са великим комадом Часног Крста. Од тада се чува у олтару Саборног храма овог манастира.
    У годинама турске владавине, манастирско братство је кренуло на путовања по Криту, Македонији, Тракији, у Константинопољ и Малу Азију да би посветили и подржали грчки народ и спасили га од зараза које су харале. Носећи са собом Свети појас дешавала су се многа чудеса и исцелења. Од мноштва се издвајају следећа:
    Братија манастира Ватопед гостовала су у кући једног свештеника у Аину. Жена свештеникова кришом је том приликом узела један део појаса. Када су се оци укрцали на брод иако је море било мирно нису могли да исплове. Чудећи се овоме, попадија је осетила да је то због њеног сагрешења и вратила је оцима део Светог појаса. Пошто је то учинила, брод је могао да исплови. После овог догађаја је направљена друга кутија у којој се чува део који је попадија желела да узме за себе.
    За време револуције 1821, после молбе Крићана, оци су пренели на Крит појас као помоћ народу. Међутим када док су се свештеници спремали за повратак ухапсили су их Турци и повели на погубљење. Свети појас је тада откупљен од стране енглеског конзула Доменика Сантонија. Са крита је свети појас премештен у Санторини у нову конзулову кућу. Вест се пронела по острву а епископ је обавестио братство Ватопеда. Конзул је тражио велику суму новца а народ је иако напаћен успео да сакупи тражени новац и тако је појас враћен у Ватопед. Међутим оно што се десило у Аиноу са женом свештеника поновило се и конзуловој жени. Она је тајно од мужа одсекла један део Светог појаса што је учинило да је конзул ускоро изненада умро а мајка и сестра су јој тешко оболели. Због тога је она 1839 године молила манастир да пошаљу представника и преузму део Светог појаса који је остао код ње.
    1864 године је Свети појас пренесен у Константинопољ због колере која је косила становништво. Када се брод приближио луци колера је престала а већ оболели су оздравили. Ово чудо је изазвало знатижељу султана па је пожелео да и сам целива Свети појас.
    У периоду док је Свети појас био у Константинопољу један грчки становник из Галата затражио је да се пренесе у његову кућу јер му је син био тешко болестан. Када је појас стигао у његову кућу болесник је већ умро. Свештеници се нису препустили очају. Затражили су да виде мртваца а када су на њега ставили свети појас он је оживео.
    1894 је Свети појас позван у место Мадито у Малој Азији због најезде скакаваца који су уништили шуме и пољане. Када је брод на коме је био Свети појас стигао у луку небо је прекрио облак скакаваца који су почели да падају у море па је брод једва усидрен. Становништво је гледајући ово чудо одушевљено појало "Господе помилуј".
    До наших дана Свети појас чини чуда, посебно код нероткиња. Њима се даје део освештане траке на Светом појасу и оне уз помоћ вере и молитве добијају милост од господа и пород.
    www.svetagora.info
  17. Волим
    ines је реаговао/ла на ribar у Православна чуда   
    Богородица Брзопомоћница    
       
    У светом манастиру Дохијару чува се следећа писана повест о икони Пресвете Богородице Брзопомоћнице:
    Испред манастирске трпезарије била је живописана на зиду једна Богородичина икона велике старости. Старији оци кажу да је насликана за време светог Неофита, ктитора манастира, како се усмено преноси вековима од старијих на млађе оце. Од тада до данас протекло је око 850 година, а лик иконе није оштећен како је за очекивати након толико времена.
    Пред овом иконом дакле, био је пролаз којим су оци пролазили у трпезарију. Трпезарац је туда чешће пролазио како ноћу тако и дању, да би извршио своје послушање. Ноћу је себи осветљавао пут упаљеним свећама. 1664. године, пролазећи по обичају испред иконе са упаљеним свећама, трпезарац отац Нил чуо је следеће речи: “Више не пролази овуда са свећама и не чади ми икону.” Не схвативши међутим да глас допире из иконе, него мислећи да се неко од братије шали са њим, он није придао великог значаја овом догађају и наставио је по свом обичају да пролази истим пролазом са упаљеним свећама. Не много дана по првом гласу он поново чује овакав глас: “Калуђеру-некалуђеру, докле ћеш неблагочестиво и нечасно да ми чадиш лик?” И истовремено ослепи. Тек тада се несрећни отац Нил сетио оног првог гласа схвативши да је праведно кажњен, јер није марио за заповест Пресвете Богородице, него је због своје непажње пречуо.
    Следећег јутра братија су га затекли како лежи слеп испред иконе у истом пролазу. Чувши шта се десило, сви обузети страхом и трепетом благочестиво пролажаху онуда и поставивши неугасиво кандило пред светом иконом, наложе новом трпезарцу да сваке вечери приноси кад. А ослепели трпезарац отац Нил не хтеде ни у своју келију отићи, него остане у једној стасидији преко пута свете иконе, молећи се и ноћу и дању са сузама и са тугом Пресветој Богородици, тражећи да му, као састрадавша Мајка Бога Логоса и посредница за цео људски род, опрости непажњом учињен грех. И у знак опроштаја да му подари вид, како би гледајући њену свету икону славио и хвалио са благодарношћу њен Богом прослављени лик.
    И остварише се његова блага надања и не остаде постиђен због толиких молитава и проливених суза. Извор милосрђа и милости, најбржа узданица и утеха свих тужних, Владичица наша Богородица, приклонивши своје човекољубиво ухо, благо је услишила усрдне молитве скрушеног срца његовог, откривши му једнога дана следеће: “Услишена је твоја молитва и нека ти буде опроштено и нека прогледаш као раније. Објави осталим оцима подвижницима и братији да сам ја Мајка Бога Логоса и од Бога покров овом светом манастиру Архангела и помоћ и моћна заштитница, која о њему промишља као браниоц и управитељ. И нека ме од сада монаси призивају за сваку своју потребу, а ја ћу брзо услишити молитву њихову и свих православних хришћана који ми са побожношћу прибегавају, јер се зовем Брзопомоћница.”
    Са овим благодатним гласом и радосним речима поврати се несрећном  трпезарцу вид на начин натприродан и чудесан, за шта се прочуло по читавој Светој Гори. Мноштво монаха, у жељи да и сами постану сведоци овог великог чуда које се десило у њихове дане, стицало се из свих манастира у овај свети манастир на поклоњење чудотворној икони Брзопомоћнице. Видевши ослепелог монаха који Богородичином милошћу на чудесан начин бејаше прогледао, они се доиста дивљаху. Пошто би откривено оцима све што Брзопомоћница бејаше заповедила да им каже, сви се окупише пред њеном светом иконом и заблагодарише јој једнодушном молитвом, приносећи тамјан и свеће.
    Туда више нико није пролазио према трпезарији, него је место око свете иконе са великим поштовањем и достојанством ограђено и пошто гледа према западу – а простора много није било – са десне стране чудотворне иконе подигнут је свети храм украшен сваким благољепијем, посвећен Пресветој Богородици – чудотворној Брзопомоћници. У њему служи један јеромонах, најпобожнији и најревноснији међу братијом, којег зову Прозмонар (“онај који ишчекује, који је на услузи”), и који највише времена проводи у светом храму Брзопомоћнице. Сваке вечери и сваког јутра Прозмонар пева молбени канон пред овом светом иконом. А неизоставно сваког уторка и четвртка увече, по вечерњем отпусту свештеник одмах говори “Благословен Бог наш ... ” у великом Саборном храму и сви оци излазе у реду и са смелошћу одлазе пред свету икону Брзопомоћнице, где изабрани манастирски појци певају мелодично и са умиљењем заједнички молбени канон, док свештенослужитељ помиње све благочестиве и православне хришћане, молећи се такође за мир у читавој васељени. По свршетку заједничке молитве, пошто се оци поклоне чудотворној икони Брзопомоћнице, Прозмонар уређује и улепшава што боље може свети параклис. Он се стара да пред иконом свакодневно горе кандила (њих преко 20), дар хришћана за чуда којих су се удостојили. Од 20 кандила њих 6 непрестано гори, а уље за њих шаље сваке године шесторо благочестивих хришћана, које је Пресвета Богородица Брзопомоћница избавила од смртне опасности. Сва излечења и многа друга чуда која је од тада учинила и чини сваког дана није могуће забележити. Показала се другом Силоамовом крстионицом: слепима дарује вид, лечи хроме, непокретне, а нарочито помаже нероткињама, многе је од утапања у мору избавила, заробљенике ослободила, штеточине много пута отерала и уништила, и друга безбројна чуда чини непрестано свим православним хришћанима који јој побожно прибегавају.    
    www.svetagora.info
  18. Свиђа ми се
    ines got a reaction from Vladan :::. in МИТРОПОЛИТ ИЛАРИОН АЛФЕЈЕВ - о служењу са отвореним Царским дверима   
    Otvorene carske dveri ne menjaju ništa u liturgiji, onda je bolje bez njih, jasnije se čuje bogosluženje, a to i jeste cilj!
  19. Свиђа ми се
    ines је реаговао/ла на JESSY у Приче из књиге „Куцам на врата Вашег срца"...   
    После 21 године нашег брака моја жена је пожелела да изведем другу жену на вечеру и у биоскоп. Рекла ми је: “Волим те, али знам да те и ова жена воли, можда и више од мене, и да би радо провела неко време са тобом.“ Та друга жена, коју је моја супруга хтела да изведем на вечеру и у биоскоп, била је моја мајка. Била је удовица већ 19 година. Ипак, због превише обавеза и због моје троје деце, нисам био у могућности да је виђам баш често.
    Послушао сам супругу и те исте ноћи сам назвао своју мајку и позвао је да изађемо на вечеру, а после и у биоскоп. “Шта није у реду, сине, јеси ли добро?!“ узвратила је питањем. Моја мајка онај тип људи који ако их назовете касно у ноћ одмах помисли да се нешто лоше десило.
    Тога петка, после посла, кренуо сам до њене куће. Био сам јако нервозан. Када сам стигао испред куће, приметио сам да је и она била мало нервозна због нашег изласка. Имала је лепу фризуру и носила је хаљину коју је носила на некој од њених годишњица брака. Имала је широк осмех који је зрачио анђеоским сјајем.
    “Рекла сам својим пријатељицама да излазим са својим сином и све су биле импресиониране. Једва чекају да им испричам како је прошло.“, рекла је у даху.
    Изашли смо у врло леп ресторан, не превише елегантан, али са јако финим амбијентом. Док смо улазили мајка ме је узела под руку. Сели смо и ја сам узео да читам јеловник, она је због слабог вида могла да чита само велика слова.
    Читајући, подигао сам поглед и приметио да ме мајка гледа. Носталгичан осмех појавио јој се на уснама. “Ех, а некада сам ја теби читала јеловник кад си био мали“, рекла је.
    “Добро, онда је време да се опустиш и да ти узвратим услугу, мајко.“, одговорио сам.
    Током вечере водили смо сасвим обичан разговор дотакнувши се и неких заједничких доживљаја. И толико смо се занели у разговор да смо и заборавили на филм.
    Када сам је увече одвезао кући, рекла ми је: “Изаћи ћемо опет, али само под условом да ја тебе изведем.“ Сложио сам се.
    “Какав је био излазак?“, упитала ме је супруга кад сам стигао кући. “Врло, врло леп. Много боље него што сам очекивао.“, одговорио сам.
    Неколико дана касније, моја мајка је умрла од срчаног удара. Десило се све тако изненада, да нисам имао прилику да јој било како помогнем.
    Након одређеног времена примио сам коверту са признаницом од ресторана у који сам последњи пут изашао са својом мајком.
    Унутра је на једној цедуљи било написано: “Платила сам овај рачун унапред. Нисам била сигурна да ли ћу и ја бити присутна, али свеједно, платила сам вечеру за двоје, тебе и твоју супругу. НИКАД НЕЋЕШ ЗНАТИ КОЛИКО МИ ЈЕ ЗНАЧИЛА ОНА НОЋ. ВОЛИМ ТЕ, СИНЕ.“
    Тог тренутка сам најзад схватио важност речи ВОЛИМ ТЕ и важност времена које одвојимо за оне које волимо.
    Ништа у животу није важније од наше породице. НИШТА.
    Проводите више времена са онима које волите, јер овакве ствари не могу бити одложене за неки други пут
  20. Свиђа ми се
    ines је реаговао/ла на JESSY у Приче из књиге „Куцам на врата Вашег срца"...   
    Има једна прича о десетогодишњем паметњаковићу који је дошао да се наруга мудром седом старцу.
    Дечак је у шаци држао птицу. Лицу, ишараном борама мудрости и окруњеном седином, поставио је дечак своје изазовно питање:
    – Деда, је ли овај птић у мојој руци мртав или жив? Одговори, ако си тако паметан.
    Сигуран да је птић жив, старац је схватио замку: Ако каже да је жив, безосећајни дечак здробиће птића пре него што отвори шаку. Ако каже да је птичица мртва, дечак ће је пустити да одлети у слободу и наругати му се. Гледајући га продорно у хладне очи, седи старац благо одговори:
    – Синко, онако је како ти хоћеш да буде.
  21. Свиђа ми се
    ines је реаговао/ла на JESSY у Приче из књиге „Куцам на врата Вашег срца"...   
    Миш и његов страх
    По једној басни постојао је један миш који је живио у непрестаном страху од мачака.
    Један чаробњак сажалио се на њега и претворио га у мачку.
    Али миш је тада почео да страхује од паса.
    Чаробњак га је онда претворио у пса, али овај је онда почео да се боји пантера.
    Кад га је чаробњак претворио у пантера, он је почео да се боји ловаца.
    Чаробњак се на крају предао и поново га је претворио у миша и рекао му:
    “Никако не могу да ти помогнем, јер ти увек задржаваш срце миша.”
  22. Волим
    ines је реаговао/ла на JESSY у Приче из књиге „Куцам на врата Вашег срца"...   
    У Египту је у древном хришћанству било доста великих манастира, један монах дружио се са неуким простодушним сељаком, каквих је било много у земљи. Сељак једном приликом рече монаху:
    И ја поштујем Бога, који је створио овај свет! Свако вече сипам козије млеко у чанак и оставим га испод палме, а Бог ноћу дође и попије га. Много му се свиђа моје млеко! Никад се није десило да у чанку остане и кап млека.
    Када је чуо те речи, монах није могао да се не насмеје. Он добродушно и једноставним речима објасни свом пријатељу да Богу није потребно козије млеко.
    Пошто се сељак тврдоглаво држао своје приче, монах предложи да следеће ноћи кришом прате шта се догађа пошто чанак са млеком оставе под палмом. Речено – учињено! Те исте ноћи су се монах и сељак притајили мало даље и по месечини ускоро видели како се чанку прикрала једна лисица и полокала млеко до последње капи. Сељака као гром да је ударио кад је то видео. – Да – скрушено признаде он – сад видим да то није био Бог!
    Монах је покушао да утеши сељака па му стаде објашњавати, како је Бог заправо Дух, како је Он потпуно другачији од нашега света, да Њега људи познају на нарочит начин… Али сељак је само стајао пред њим оборене главе, а затим је заплакао и пошао у своју колибу.
    Тада се и монах запутио у своју келију. Али кад јој се приближио, испред врата угледа Анђела који му је препречио пут. Био је истински запрепашћен па је у страху пао на колена. Тада му Анђео рече: – Тај простодушни човек није ни учен, ни мудар, ни начитан да би Бога поштовао на другачији начин. Чинио је то онако како је најбоље умео, а ти си му својом мудрошћу и начитаношћу одузео ту могућност. Можда мислиш да си исправно поступио? Ех, мудраче, једно ипак не знаш. Видећи колико је искрено срце тог сељака, Бог је сваке ноћи слао лисицу да оде до палме да би га на тај начин утешио и примио његову жртву.
  23. Свиђа ми се
    ines је реаговао/ла на JESSY у Приче из књиге „Куцам на врата Вашег срца"...   
    Причао ми је деда како је схватио да је одлазак у Цркву и молитва Богу важнији од сваког другог посла. Каже он: Једне недеље сам био у дилеми да ли да одем у Цркву на Службу или да обавим три важна посла који су ме чекали. Коњ ми претходне ноћи није дошао са паше тако да нисам ни знао где је. Са друге стране Торника остало ми је брашно у воденици и требало је ићи по њега, јер смо остали у кући без брашна. Њива коју сам засадио вапила је за водом коју је требало довести цревом из оближњег потока. На крају сам одлучио да одем у Цркву да се помолим Богу па ћу све то решавати кад се вратим. Сетио сам се очевих речи: Док Бог даје вода не може однети. Док сам се враћао са Службе видех да је њива добро натопљена водом и да је коњ везан у штали. Улазећи у кућу видех жену како меси ново брашно за хлеб и зачудих се ко га је донео. Жена ми појасни да је комшија заливао своју њиву и заборавио да помери црево тако да се вода низ бразду сливала и на нашу њиву која је била испод његове. Други комшија је ишао у воденицу по своје брашно и грешком натоварио наше па нам је донео и вратио се за своје. Коњ је сам дошао кући и жена га је због непослушности казнила и везала у штали.
    Изашао сам испред куће подигао руке ка Небу и захвалио Богу: Господе ја сам према Теби испунио само једну малу обавезу, а Ти си мене заменио у три моје велике обавезе. Сетио сам се речи и свештеника који је у Цркви рекао: Онога дана када из сваке куће у нашем селу буде на Служби бар по једно чељаде, свако зло ће мимоићи наше село. После онога што сам лично доживео, сигуран сам да је тако.
  24. Свиђа ми се
    ines је реаговао/ла на JESSY у Приче из књиге „Куцам на врата Вашег срца"...   
    Била девојка која је саму себе мрзела због тога што је била слепа. Она је мрзела и све друге осим свог вољеног момка. Он је увек био ту за њу.
    Рекла му је: „Кад бих само могла да видим свет удала бих се за тебе. „Једног дана, неко донира пар очију за њу. Када су јој одстранили завоје могла је да види све, укључујући и свог момка.
    Он је упита: „Сада кад видиш свет хоћеш ли се удати за мене?“
    Она га погледа и уочи да је он слеп. Призор његових затворених очних капака је шокира. Није то очекивала. Сама помисао да их мора гледати читав свој живот поведе је да одбије да се уда за њега.
    Њен момак оде растужен и неколико дана касније написа јој писмо: “Добро чувај своје очи, драга моја, јер пре него што су постале твоје, те очи су биле моје.“
  25. Свиђа ми се
    ines је реаговао/ла на JESSY у Приче из књиге „Куцам на врата Вашег срца"...   
    Циркуски слон
    Кад сам био дете, много сам волео циркусе, а у циркусу су ми се највише свиђале животиње. Пажњу ми је посебно привлачио слон, који је, како сам касније сазнао, свој деци био најдража животиња. Током представе огромна је животиња свашта изводила са новчићем, неуобичајена комбинација величине и снаге…
    Али након наступа и непосредно пре доласка на позорницу, слон је увек био везан за мален колац забијен у земљу, ланцем који је држао само једну ногу. Осим тога, колац је био мален комадић дрва забијен једва неколико центиметара у земљу. Иако је ланац био дебео и моћан, било ми је јасно да се животиња која је у стању ишчупати стабло с кореном, могла с лакоћом ослободити коца и побећи. Тајна ми је и даље била нејасна. Шта га онда држи? Зашто не побегне?
    Кад ми је било пет или шест година, још сам веровао у мудрост одраслих. Па бих питао учитеља, оца или стрица за ту мистерију са слоном. Неко од њих ми је објаснио да слон није побегао јер је био истрениран. Поставио сам питање које се само наметало:
    “Ако је истрениран, зашто су га везали?”
    Не сећам се да сам добио икакав смислен одговор. С временом сам заборавио на мистерију са слоном и његовим везивањем и присетио бих га се само кад бих сусрео оне који су се каткад питали исто. Пре неколико година открио сам да је неко, на моју срећу, био довољно мудар да пронађе одговор: Циркуски слон не бежи зато што је везан за сличан колац још кад је био веома мален.
    (…) Тај големи и моћни слон кога видимо у циркусу не бежи јер, јадник, мисли да не може.
    Урезала му се у сећање она немоћ коју је осетио убрзо након рођења.
    Сви смо ми помало попут циркуског слона: ходамо по свету везани за стотине колаца који нам одузимају слободу. Живимо мислећи да ‘не можемо’ учинити мноштво ствари једноставно зато што смо једном давно, док смо били деца, покушали и нисмо успели.
    Учинили смо тада исто што и слон и та нам се порука урезала у сећање: Не могу, не могу и никада нећу моћи. Одрасли смо носећи ту поруку коју смо себи наметнули и зато се више никада нисмо ни покушали ослободити коца. Кад повремено осетимо вериге и чујемо звецкање ланаца, испод ока погледамо колац и помислимо: Не могу и никад нећу ни моћи.
×
×
  • Create New...