Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

ines

Члан
  • Број садржаја

    1623
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Свиђа ми се
    ines је реаговао/ла на Jestira. у Ima li utehe i za one koji nisu pravoslavci?   
    Tim gubitkom vas je pozvao da se okrenete pravoslavlju...
  2. Свиђа ми се
    ines got a reaction from Nikola Stojanovic in Ваше мишљење о људима који се никад не смеју....   
    "Kod Oca Justina Popovica sam procitao, da u osmehu ima neceg luciferskog. "
    Nikola,nije svaki osmeh isti...
  3. Волим
    ines got a reaction from emilija in Разни духовни видео садржаји   
    Sretan Praznik 
     
  4. Волим
    ines got a reaction from Биљана, два in Шта би сами себи поручили...?   
    Svaki dan blagodari Gospodu na svemu 
  5. Волим
    ines got a reaction from Nikola Stojanovic in Шта би сами себи поручили...?   
    Svaki dan blagodari Gospodu na svemu 
  6. Свиђа ми се
    ines је реаговао/ла на Поуке.орг инфо у Video koji šeruju svi: dr Albin Ćeman: Ako udarite na Ostrog izaći ćemo iz svih džamija i stati u odbranu   
    “Kao građanin i vjernik, kao brat i Alekse i Antona, kada branim, ne branim samo džamije, već branim ugrožene, branim principe, branim pravdu, branim i hramove, i katredale, i džamije, branim slogu, zajedništvo i pomirenje, branim brata, jer smo vam davno poručili: napadnite jednog, napali ste sve, udarite na Danila, udarili ste na mene, jer mi znamo samo za jedno i tako će biti dok hodamo ovom zemljom – brat za brata, a ne brat protiv brata”, istakao je Ćeman
    Da Demokratska Crna Gora baštini ideale sloge, zajedništva, međusobnog poštovanja i uvažavanja, nedvosmisleno je potvrdila izjava poslanika te partije, muslimana iz Bijelog Polja, Dženana Kolića, koji se oštro usprotivio otimanju imovine od vjerskih zajednica.
    Kolić je pozvao aktuelnu vlast da povuče Predlog zakona o slobodi vjeroispovijesti, kazavši da je to Zakon koji unosi razdor i izaziva međubratsku mržnju.
    Bečić i Ćeman(Foto: Demokrate) U video izjavi, u kojoj je Kolić poslao poruke ljubavi i mira, a koje su probudile pozitivne emocije kod ljudi svih vjera i nacija, ne samo u Crnoj Gori, već i u cijelom regionu, oglasio se još jedan političar islamske vjeroispovijesti.
        Naime, ljekar iz Petnjice i potpredsjednik Demokrata, dr Albin Ćeman, u vezi sa Predlogom zakona o slobodi vjerosipovijesti, kojim aktuelna vlast u Crnoj Gori pokušava oteti vjerske objekte, obratio se svojoj braći – muslimanima, katolicima i pravoslavcima. 
    Ćeman(Foto: Demokrate) “Poučeni nemilim istorijskim događajima i dubokim podjelama, naučili smo da na ovim prostorima gradimo mostove prijateljstva, bratske ljubavi i solidarnosti. Međusobno smo se uvijek pomagali, slagali i jedni drugima bili najčvršći oslonac, zbog nas, naših predaka i naših potomaka. Moj Bajram i vaš Božić, moj merhamet i vaše čojstvo, moja džamija i vaša crkva i katedrala, moj Muhamed, a vaš Sveti Vasilije i Sveti Tripun, za mene i moju porodicu su bile i ostale svetinje koje su nas na ovim i svim drugim prostorima sabrale, neraskidivo i trajno vezale”, kazao je on.
    Ćeman(Foto: Demokratska Crna Gora) Ćeman je istakao da on, Bošnjak iz Petnjice, ljekar i potpredsjednik Demokrata, neće glavu okretati, neće se praviti nijem i neće ćutati samo zato što je napadnut Hram Svetog Vladimira u Baru i Katedrala Svetog Tripuna u Kotoru, a ne njegova džamija u Petnjici. “Neću da ćutim, neću da se pravim da ništa ne vidim i ne čujem, neću da sjedim mirno i pognute glave, dok me svađaju sa mojim najboljim drugom, sa mojim komšijom, sa mojim kolegama, sa mojom braćom i prijateljima, sa mojim muslimanima, katolicima i pravoslavcima. Neću da ćutim i nijemo posmatram dok od naroda otimaju džamije i pretvaraju ih u velelepne privatne vile, hramove u hipermarkete, a katedrale u slastičare i restorane”, naveo je Ćeman.
    Ćeman(Foto: Demokrate) On je dodao da kao ljekar i humanista nikada nije dijelio ljude na vjere i nacije, te da kada liječi ne pita kako se neko zove, već kako mu može pomoći, a kao političar kada se bori protiv kriminalaca, ne gleda koje su vjere, već ih pobjeđuje zato što su kriminalci. “Kao građanin i vjernik, kao brat i Alekse i Antona, kada branim, ne branim samo džamije, već branim ugrožene, branim principe, branim pravdu, branim i hramove, i katredale, i džamije, branim slogu, zajedništvo i pomirenje, branim brata, jer smo vam davno poručili: napadnite jednog, napali ste sve, udarite na Danila, udarili ste na mene, jer mi znamo samo za jedno i tako će biti dok hodamo ovom zemljom – brat za brata, a ne brat protiv brata”, istakao je Ćeman.
    Ćeman(Foto: Demokrate) ĆEMAN: POKAZAĆEMO VAM ŠTA ZNAČI ZAJEDNIŠTVO SVIH VJERA I NACIJA
    “Dođite, ako smijete, da nam otmete džamiju iz 16. vijeka u Petnjici, pa ćete osjetiti snagu svih vjera i nacija, snagu svih ljudi i svih porodica. Pokazaćemo vam šta znači zajedništvo, sloga i bratska ljubav. Branićemo je zajedno i ja i moj kolega Novica iz Berana i Štjefan iz Tuzi”, kazao je Ćeman.
    Bečić i Ćeman(Foto: Demokrate) Ćeman je pozvao DPS da pokuša da otme Hram Svetog Jovana Vladimira u Baru, i istakao da će, u tom slučaju, svojim očima vidjeti kako pošteni i časni ljudi svih vjera i nacija iz svih krajeva i svih džamija i katedrala, brane vjerske objekte svojih komšija i prijatelja. “Usudite se da otmete katedralu Svetog Tripuna u Kotoru, pa ćete pobjeći pred snagom sloge i zajedništva Alekse, Albina, Štjefana, Dženana, Vilsona, Marije, Zdenke, kojima je dosta vašeg štetnog višedecenijskog, identitetskog i pećinskog inžinjeringa. Kada je ugrožena Zdenkina i Štjefanova svetinja, braniću je, jer će i oni braniti moju. Zato ne damo naše svetinje, jer ljubav koju nosimo sa svojih ognjišta, jača od vaše mržnje, vaših hotela, banaka i restorana. A plamen naših ognjišta svih vjera i svih nacija nikada nećete i ne možete ugasiti”, zaključio je potpredsjednik Demokrata, dr Albin Ćeman.
    Video koji šeruju svi: dr Albin Ćeman: Ako udarite na Ostrog izaći ćemo iz svih džamija i stati u odbranu
    WWW.VIJESTI.ME “Kao građanin i vjernik, kao brat i Alekse i Antona, kada branim, ne branim samo džamije, već branim ugrožene, branim principe, branim pravdu, branim i hramove, i katredale, i džamije, branim...  
  7. Свиђа ми се
    ines got a reaction from dadodj in Наше фотографије дана (не учитавајте туђе са нета већ своје)   
    Na reci Jordanu 3.12.2019.

  8. Волим
    ines је реаговао/ла на JESSY у Протопрезвитер Андреј из Минска: Изгубили смо Бога у себи!   
    „ОДНОС СА БОГОМ ЈЕ ЉУБАВ“
    „Не могу да не приђем“ Када би у нашим животима све било лепо, слатко и једноставно, постали бисмо ужасни! Управо су наше жалости, неуспеси и падови ти који нас отрежњавају, те почињемо да гледамо другачије на слабости оних људи који су са нама.
    Наше приближавање ка Богу није у томе да постајемо све бољи и бољи, да достојно приступамо Причешћу, да читамо све боље и боље, да постимо све боље и боље, већ то да, оно што ми видимо је: све горе и горе.
    Нада на Бога нас не оставља и ми се укрепљујемо у вери, јер не говоримо: „Како сам добар!“, већ: „Како имамо смиреног Бога, како Бог мене воли!“
    Не размишљамо: „Данас сам спреман да приђем Чаши“, већ верујемо: „Господ ме чека и чекаће ме увек, не могу да не приђем, зато што не могу да живим без таквог Бога, у Којем је толико љубави и смирења. Нико на овоме свету не може тако да ме воли као што ме воли Христос и само у Његовој љубави могу да пронађем снагу за борбу са самим собом, са гресима који ме спречавају да волим Бога.“
    Циљ
    Све почиње малим корацима. Човек узима молитвеник, пали кандило или свећу и почиње ујутру и увече да твори молитвено правило, да разговара са Богом, да тражи, благодари, пита како да поступа у овом или оном случају. Тај разговор постепено прелази у то да цео наш живот постане разговор са Богом. „Покажи ми Господе пут којим да пођем јер к теби уздигох душу моју“ (Пс, 142:8).
    Човек постепено схвата, да ако се расејава и заборавља на Бога, његов ум постаје игралиште демонских мисли и помисли, демон почиње да га мучи, ствара се туга, затим грех и свакакве саблазни. Због тога је живот хришћанина једна борба, стицање Светога Духа, Који просвећује наш ум, очишћује наше срце, и наш живот постаје Богоопштење.
    Дужни смо да поставимо себи циљ. Човек у свету себи поставља циљ: „Уписаћу факултет, учићу, имаћу добар посао“, и труди се да иде ка том циљу, савладавајући све препреке и тешкоће. Хришћанин себи поставља циљ: „Желим да Бог живи у мени, како би мој живот био у Божијим рукама“ и почиње да то претвара у живот.
    Дешава се, наравно, да се ништа не остварује. Желиш све да оставиш, изгледа ти да те нико не слуша, да никоме ниси потребан, да твоју љубав нико не примећује и свима си досадио са својом побожношћу. Говориће ти: „Иди одавде, не мешај нам се у живот“, и то је нормално - могу се ругати и клеветати што је такође нормално. Не смемо одустати: „Не, Господе, желим да будем са тобом, без обзира на све.“
    На тај начин се проверава наша жеља, да ли заиста желимо да живимо са Богом, да ли само желимо од Бога да добијемо нешто овоземаљско, ововремено и да ли се задовољавамо стварима из овог света. Прилазећи Богу, не добијамо ништа овоземаљско, већ све губимо, чак и сами себе, али тада проналазимо вечни живот и добијамо унутрашњу слободу.
    Шта је то љубав?
    Цео наш живот је успостављање односа са Богом, успостављање те лепоте коју смо изгубили заједно са Божијим ликом? Однос са Богом је љубав. Како можемо да волимо једни друге ако Бог није међу нама?
    Страшно је када човек, верује свом унутрашњем бићу и говори „Ја волим“. Кога он воли? Себе? Тог човека којега је он сам створио по својој машти? Када други човек не испуњава његове услове, када се не подудара са његовим ставовима и мишљењима, љубав се завршава и веома лако се може претворити у мржњу.
    Наша љубав је непостојана, зар не? А шта је то „постојана љубав“? То је Христова љубав. Тебе нико не воли, а ти свеједно волиш. Вређају те, а ти свеједно волиш. Убију те, а ти се молиш за те људе и говориш: „Оче, опрости им, не знају шта чине!“ (Лк. 23:34).
    Онако како Ја љубим вас, тако и ви волите једни друге. По томе ћу знати да сте Моји ученици, ако будете имали љубав међу собом. (Јн. 13: 34, 35). Можемо ли овог тренутка рећи да смо ученици Христови, и да имамо љубав међу собом? Лично говорећи – не. Ја немам такву љубав. Могу да кажем и да је страшно волети, зато што је љубав у овоме свету крст. То није некаква бурна енергија и надахнуће, већ крст.
    Људи често говоре: „Свеједно ми је, никоме нисам потребан, нико ме не воли“. Због чега? Зато што се човек налази у оквирима свог егоизма, у зависти, стално је незадовољан, он тражи да га други воле и говори: „Наравно, заслужујем више љубави и поштовања од својих ближњих.“ Такав став доводи до саможивости и самоће. Наравно, ко жели да воли другог човека, којем је потребна љубав, и да притом осећа обавезу?
    Кога волети? Онога ко и сам воли. Било је лако волети преподобног Серафима Саровског, зато што је његова љубав надахњивала друге људе. Нико не остаје равнодушан према таквој лепоти, и сами пожелимо да будемо такви.
    Ако немате страха
    Ако се не бојите и ако немате шта да изгубите, треба да идете за Христом. Ако се бојите и имате шта да изгубите, размислите, да ли желите да изгубите све, а да нађете Бога. Не можете делити живот на некакве сегменте: сада ћу се причестити, а онда могу даље да наставим сам.
    Свако од нас мора да дође до оне крајње тачке у којој постајемо немоћни и када потпуно изнемогнемо. Тада ће доћи Онај, Који ће нам дати руку помоћи и рећи: „Хајде за Мном.“
    Колико храбрости имаш
    Господ говори: „Хајде за Мном, даћу ти љубав, али знај да ћеш умрети за њу“. Ово је одговор на питање: „Колико се често треба причешћивати?“ Обично на ово питање одговарам: „То зависи од храбрости ваше душе. Ако се не бојите страдања, ако сте решени да се борите до краја са својом палом природом, онда вас нико не може зауставити да се причестите, уколико вас од Причешћа не одлучи сам архијереј.“
    Човек мора да схвати да свако Причешће сагорева грешне делове нашег срца. У срцу треба да је љубав, а љубав се стиче огромним трудом и смирењем. Треба бити спреман на то да након Причешћа неће бити лакше, већ теже и што више времена и снаге будемо давали Богу, то ће нас више греси гурати низбрдо.
    Још треба рећи себи: „Не, свеједно ћу ићи Христу, зато што без Њега нема живота, зато што у овом свету осим Христа, нећу наћи никога ко ће ме волети и ко ме може научити да волим све моје ближње, моју децу, све људе који буду у мом окружењу“.
    Из књиге протојереја Андреја Лемешонока „Не можемо живети као остали“
  9. Волим
    ines је реаговао/ла на JESSY у Протопрезвитер Андреј из Минска: Изгубили смо Бога у себи!   
    ДУХОВНИ МЕД
     
    У човековом животу постоје различити периоди и стања. Кад човек тек приђе Богу, начита се аскетских књига и у њему се распламса жеља да се угледа на свеце, иако је још дете, и то каприциозно и самољубиво, а притом говори да не жели да живи по осећањима, већ жели да живи духовно, то може бити страшна пародија на истину о Богу.
    Сад бих желео да кажем нешто у одбрану осећања, премда су ми, наравно, блиске речи „не веруј себи док не легнеш у гроб“, ипак треба да живимо. Ево, наш митрополит Филарет је врло осећајан човек, али су његова осећања племенита. Свети Јован Кронштатски је био врло осећајан човек, због тога су неки чак и патили, али у сва његова осећања ипак била усмерена на угађање Богу. И његова туга због греха је такође осећање, осећање да је душа згрешила. Он се просто пео на Небо како би молио за опроштај…
    Ако нам се одузму осећања, у шта ћемо се претворити? Страшно је и замислити. Светитељ Игњатије Брјанчанинов је о осећањима писао трезвено и тачно, али је живот различит. Наравно, поводећи се за осећањима човек неће далеко стићи. Али кад се налази у безосећајном, сломљеном, мрзовољном стању и апатији то је налик на смрт. Зато имамо дух, душу и тело.
    Ако је реч о телесном животу, све нам може бити мање-више јасно. Душевном човеку су потребна нека осећања, емоције, нека стања, он живи тиме. Духовни човек живи само оним што је од Бога, ништа друго не прима, јер ће у том случају у душевном стању бити кашика катрана — греха. Зато је за нас важно да одредимо у ком стању се налазимо, која је наша данашња мера. Овде је важно узети у обзир околности нашег живота, околности ближњих и много тога другог. И манастири су различити.
    Сваки човек живи по одређеним фазама. Кад душа расте, она с болом прелази из једне фазе у другу. Све то нам је данас својствено.
    Пошто смо заражени грехом, опасно је имати поверења у своја осећања, јер ако на пример, осећамо увреду и неповерење, непријатељ ће насликати такве слике од којих можда нећеш моћи да се одвојиш. Зато, иако се налазимо у таквом телесном, чулном, стању, душевном, користимо неке ствари које су повезане с духовним животом. То су послушање, између осталог, извесно одрицање, одбацивање свог разума у неком тренутку. Јасно нам је да, да бисмо ишли даље, да не бисмо грешили и да се не бисмо поводили за грехом, треба пре свега да се боримо са собом и да тражимо истину Божију, а не своју истину. Међутим, наравно, то нам не полази за руком тако једноставно, и овде је потребна посебна благодат Божија, велико стрпљење и трезвеност, које нажалост данас не поседујемо. Наравно, каже се „пожури полако“, и телесни човек не постаје одмах духован. Ако је неколико година ишао у храм, а већ на све гледа с духовног пиједестала то је смешно.
    Наравно, имамо интуицију, али је важно да немамо поверења у себе, да не инсистирамо на својим осећањима, на неким стањима и виђењима, да не будемо тврдоглави. Ако видиш да се десила грешка, треба да је признаш и да се смириш, да замолиш за опроштај.
    Кад човек тежи ка добру, светлости и чистоти, ка истини Божијој и види своју немоћ (а што више тежи, тим више види своје немоћи) то је веома добро. Човек сматра да тако и треба и ништа не приписује себи. То је врло лепо. Али данас смо, нажалост, сви врло чулни и духовно крхки, и вероватно треба још много да се потрудимо како бисмо закорачили на неки други степеник и рекли: „Већ трезвено оцењујем ову или ону ситуацију, сад више нисам подвргнут овим стањима и у мени живи Дух Свети, желим само оно што жели Бог.”
    На пример, молитва Спаситеља у Гетсиманском врту. Он се као човек молио: „Господе, нека Ме мимоиђе чаша ова. “Каква је то молитва? Чулна. Али чулна молитва је била побеђена послушношћу вољи Оца Небеског: „Али нека буде воља Твоја.“
    Зато је важно да човек види своју меру, своје стање, и да га не обузима ужас због тога што не видимо себе онаквима какви бисмо желели да будемо, што нисмо у црквеном календару, с неким ореолима, већ видимо своју немоћ. И апостол каже: Чиме могу да се хвалим? Својим немоћима. Јер, да бисмо тражили вољу Божију, нису довољни сопствено стање, интуиција и осећања, потребна је потврда. Треба је тражити у околностима, у речима људи у које имамо поверења, у молитви. Мислим да не треба бацати жреб, јер новчић може различито да падне и рачунати на то да је наша молитва толико јака да ће новчић пасти онако како Бог хоће, чини ми се да такође значи искушавати Бога. А молити, куцати, тражити — то је исправно. Ако будет ако поступао човек ће сигурно наћи оно што тражи.
    Кад осећамо свој међусобни утицај, нашу међусобну одговорност, схватамо да наш грех није само наш пораз, већ је и бол наших ближњих. Кад се човек моли за цео свет његова душа је отворена за Бога, у њој живи љубав Христа Који је дошао да спаси грешника — не одређене људе који ти се свиђају и твоје рођаке, већ баш сваког човека. Зато смисао монаштва није просто у прерастању душевног човека у духовног. Потребно је да у твом срцу постоји туга због сваког брата или сестре. То је већ висина. И о њој треба да говоримо, али је чињеница да данас за ту висину нисмо спремни, зато нам је потребно много небеске хране којом нас Господ храни. Потребно нам је искуство љубави Божије према нама и поверења у Бога како би се у нама заиста нешто променило и како бисмо заиста пустили Бога у свој живот. И кад човек, посебно у невољи или болестима, проживи много година у духовној трезвености, у борби против тела и крви, у њему се појављује виђење вечности. То је врло лепо и важно сведочанство тога да Господ може да живи у човековом срцу и да заиста управља његовим животом, а не онако, у налетима.
    https://obitel-minsk.ru/sr/tekstovi/duxovni-med
     
  10. Волим
    ines је реаговао/ла на Логос у Протопрезвитер Андреј из Минска: Изгубили смо Бога у себи!   
    Протопрезвитер Андреј Лемешонок, духовник манастира Свете Јелисавете из Минска, началствовао је 24. октобра Литургијским сабрањем у манастиру Ваведење. „Један је проблем у нама, а то је да смо изгубили Бога у себи“, рекао је отац Андреј који је додао да човек нема поверења у Бога и да је опхрван грехом. Затим је отац Андреј истакао да је Русија права православна земља која смета Западу. „Ми ћемо победити ако сачувамо правосавље и ако га пренесемо деци“, закључио је отац Андреј коме се на служби, беседи и посети захвалио протојереј-ставрофор Милосав Радојевић, духовник Ваведењског манастира.
     
    Звучни запис беседе
     
    Извор: Радио Слово љубве
     

    View full Странице
  11. Свиђа ми се
    ines је реаговао/ла на Vladan :::. у „Престаје ли брак смрћу једног од супружника?“   
    Да али удовицама млађим од 60 година заповеда да се удају, рађају и куће кућу. (1Тим.)
    Тренутно важећа брачна правила СПЦ дозвољавају 4 брака, а 4. брак је неуклоњива сметња за пети.
    Ништа не пише о неком посебном благослову за 3. и 4. брак, иако то вероватно тако функционише у пракси.
    Да то је тако, служба је краћа и мање свечана ако су обоје другобрачни, али ако је једноме од њих то први брак онда се служи нормално тј. пуно венчање без обзира што је другоме то други брак. Врло занимљиво.
     
    Иначе о томе смо јако лепо и надугачко и нашироко дискутовали у оној мојој првој теми на форуму од пре скоро две године
     
  12. Волим
    ines је реаговао/ла на Милан Ракић у „Престаје ли брак смрћу једног од супружника?“   
    Npr. ako si Car
  13. Волим
    ines је реаговао/ла на Дуња у Slike forumasa kad su bili klinci :)   
    Evo i mene

  14. Волим
    ines је реаговао/ла на AnaLaz у Slike forumasa kad su bili klinci :)   
    Кад сам била баш мала, мало сам га се плашила, тј. његових улога и, а касније сам схватила да је човек ,уствари,  врхунски глумац, који маестрално износи улоге.
     
  15. Волим
    ines је реаговао/ла на Smaragdni kamičak у Slike forumasa kad su bili klinci :)   
    🤱

  16. Волим
    ines је реаговао/ла на Jestira. у Slike forumasa kad su bili klinci :)   
  17. Волим
    ines је реаговао/ла на Milica Bajic у Slike forumasa kad su bili klinci :)   
    @Nikola Stojanovic kakva ljubav ♥️💙
  18. Волим
    ines је реаговао/ла на Nikola Stojanovic у Slike forumasa kad su bili klinci :)   
    I sa sestrom
     

  19. Волим
    ines је реаговао/ла на Логос у Представио се у Господу геронда Јефрем Филотејски и Аризонски (1928-2019)   
    Јутрос око 6:00 часова по средњоевропском времену упокојио се у Господу познати изданак светогорског монаштва и велики делатник наше Цркве на тлу Северне Америке старац Јефрем Аризонски (Филотејски), саопштено је на порталу Ромфеа.гр.      Велики савремени подвижник, проигумaн светогорског манастира Филотеј, старац Јефрем Филотејски (у свету Јоанис Мораитис) се родио 24. јуна 1928. године у граду Волос (Грчка). Са 19 година се одрекао света и преселио на Свету Гору Атос, поставши послушник светог старца Јосифа Исихасте, безмолвника и пустињака.   Величина личности и дела Старца Јефрема достојна су његовог духовног оца. Обновио је обитељ Филотеј на Атосу, а после тога је за кратко време на Америчком континенту основао деветнаест манастира који су постали духовна оаза за Американце жедне благодати Божије. Преминуо је у обитељи Светог Антонија у Аризони (САД)  коју је сам основао вршећи непрестану молитву за своја духовна чеда и спасење целог света.   1960.године један од највећих православних богослова ХХ века, отац Јован Романидис (1927-2001) је у писму атонском монаху и црковном писцу Теоклиту Дионисијатском писао: ”Светогорци морају да одмах пошаљу своје представнике у САД и да оснују тамо монашке обитељи, у супротном случају Православље на Америчком континенту очекује неизбежна погибао”. Неколико година после тога, да оствари замишљено напорима тек једног човека, рекло би се немогуће.   Отац Јефрем (Мораитис) је први пут дошао у Канаду 1972. године на позив својих духовних чеда. После неколико година овакве посете у САД и Канаду су постале честе. Старац је разговарао са људима, учио их, тешио, проповедао... Постепено је све више постајала очигледна потреба Американаца за живу реч Јеванђеља и њихова потреба за правим духовним животом.   За основу своје мисионарске делатности старац Јефрем је поставио отварање мушких и женских манастира, који су постајали духовни центри, који су привлачили хиљаде неравнодушних људи, који су гледали на обитељ као на “делић Неба на земљи”.   Према речима познатог грчког историчара и богослова оца Георгија Металиноса, “православни манастири постају најефективнији мисионарски центри. Живот у обитељи, посматрање живота монаха и учествовање у богослужењима много ефективније делују на оне који пролазе кроз процес оглашења од сувопарних схоластичких речи. Инославни желе да упознају живо Православље и да га виде изнутра”.   Манастири старца Јефрема су се појавили у многим регионима САД и Канаде: Њујорку, Тексасу, Флориди, Вашингтону, Јужној Каролини, Пенсилванији, Илиноису, Калифорнији, Мичигену, Монтреалу и Торонту. Укупан број обитељи које је основао старац Јефрем у овом тренутку износи деветнаест, а још два манастира се налазе у изградњи. Тај број се може још повећати, пошто многи мирјани поклањају земљу и иступају са иницијативом да се оснује још више нових обитељи.   Сви манастири старца Јефрема су са конаком. Они се руководе атонским уставом и као основу свог живота изабрали су завете Јосифа Исихасте. Многи житељи америчких и канадских обитељи су више пута посећивали Свету Гору и чак су неко време живели у атонским манастирима, желећи да се упознају са монашким предањем на његовом извору.   У број људи који живе у обитељима које је основао Јефрем Филотејски убрајају се људи разних социјалних слојева и националности: поред грчких имиграната у САД, ту спадају и разни представници различитих народа и религија који су прешли у Православље (мормони, муслимани,индуси, будисти, јудејци, католици и протестанти).   Америчка Православна Црква се у тренутку пресељења старца Јефрема у САД налазила у дубокој кризи. Модернистичка новотарења архиепископа (касније Васељенског патријарха) Атинагоре(Спиру) довела су до лишавања Цркве њеног исихастичког и аскетског карактера. Америчко Православље је изгубило духовну дубину и васељенску перспективу, претворивши се тек у етнографски клуб за оне имигранте који жале за Отаџбином.   Старац Јефрем је спасао америчко Православље од растапања и асимилације према протестантском обрасцу. Његова делатност је омогућила да Црква изађе из своје националне затворености и да придобије себи нове људе.   Однос ка старцу Јефрему је у прво време у православној средини био уздржан. Хришћанство Јефрема Филотејског је на први поглед деловало сувише сурово и аскетично, али када би се сами људи упознали боље са старцем и његовим ученицима, топио би се лед неразумевања: Грци-имигранти су од све душе заволели обитељи старца Јефрема.   Данас хиљаде људи викендима и празницима са свих страна САД и Канаде долазе у манастире које је основао старац. Они вољно и са радошћу одстојавају многосатне манастирске службе и мењају своје ставове ка вери под утицајем виђеног.   Манастири Јефрема Филотејског су имали огроман утицај на православне јереје који су служили у САД и Канади. Мењање ставова свештенослужитеља је омогућило постепен повратак заборављеном Православном предању у многим америчким парохијама. Данас већина православних свештеника у трагањима за духовном подршком долази код оца Јефрема и у његове обитељи. Под утицајем учења и позива Јефрема Филотејског многи амерички православни свештеници су постали противници религиозног синкретизма и екуменизма, почели су да носе мантију не само за време богослужења, већ и у свакодневном животу.   Центар мисионерског служења оца Јефрема је био манастир светог Антонија у Аризони, који се налазио недалеко од главног града те америчке државе, града Феникс. Већина  локалних становника у тренутку доласка старца Јефрема су били мормони, а данас су неки од њих прихватили Православље.   Обитељ светог Антонија је основана 1995.године у безводној и сувој пустињи. Старац Јефрем је првобитно планирао да сагради манастир на другом месту, али је према промислу скренуо са пута и обрео се на пустињском месту између Феникса и Тусона. Очевидци говоре да су у том тренутку јасно чули звук звона, невероватно налик звону у родној обитељи оца Јефрема - манастиру Филотеју. “Овде ћемо саградити манастир”, рекао је тада старац. Владика Антоније, епископ Сан Францискански дуго није могао да поверује у ту причу, све док и сам једном, неколико година касније, није чуо сличан звук. Он се приближавао манастиру светог Антонија који је био у изградњи, када је чуо како звоне звона. Како су сазнали неколико минута касније, звук је био натприродног порекла, пошто сами монаси нису звонили.   Око манастира је, по благослову старца, купљено 1.200 јарди земље на којима је посађено 3.000 стабала маслина, поморанџи, лимуна, грејпфрура, пистаћа, грожђа и палми. Да се дрвеће не би осушило била је неопходна вода која је на чудесан начин пронађена током подземних ископавања. Старцу Јефрему се јавио Антоније Велики и показао му је место где треба да почну да копају бунар. На дубини од 980 м пронађена је вода које је било довољно да околину из пустиње преобрати у цветну оазу.   Сада се у манастирском врту налази више од две хиљаде врста биљака, без обзира на то што летње температуре у Аризони достижу 40-45 степени Целзијусових. По свој околини братија манастира је подигла фонтане, поставила  уличне сијалице  и изградила путеве.   Данас посматрајући величанствени рајски врт и велелепне храмове, које је подигла братија обитељи светог Антонија, тешко можемо поверовати да када је овде први пут дошло шест атонских монаха, да ту није било ни воде, ни путева, ни струје. Као првобитни смештај за старца Јефрема и његове ученике су послужиле четири приколице. Монаси су били принуђени да раде у околини која је обиловала отровним змијама и опасним крволочним животињама. Старца Јефрема, који је пожелео да сагради манастир у пустињи, је локално становништво сматрало лудим. Чак су у успех његове делатности сумњали и православни људи.   Али прошло је време и на месту малених приколица појавили су се храмови и главне грађевине, а број братије се повећао са седам на четрдесет пет људи. Главни саборни храм манастира посвећен је преподобному Антонију Великом и светитељу Нектарију Егинском. Још шест храмова је посвећено преподобном Серафиму Саровском, пророку Илији, великомученику Пантелејмону, великомученику Георгију, великомученику Димитрију, светом Николи и Јовану Предтечи.   При обитељи се налази и конак, са пространим, светлим собама у којима се истовремено може сместити 500 ходочасника. У складу са традицијама атонског монаштва, преноћиште и храна се гостима манастира дају бесплатно. У конаку је гостима у неограниченој количини доступно воће, освежавајући напици, чај, кафа.   Према броју посетилаца обитељ светог Антонија  се налази на другом месту у држави Аризона, само нешто мало заостајући за Великим Кањоном (Гранд Кањоном) - једној од главних атракција у САД.   Манастир светог Антонија води огромну добротворну делатност. Монаси обезбеђују смештај скитницама и пружају помоћ свима који је траже. У граду Тусону који се налази нешто јужније од обитељи, по благослову старца Јефрема је саграђен центар помоћи за сиромашне и неудате жене.   Игуман светоантонијевског манастира је атонски јеромонах Пајсије - један од првих пет досељеника у обитељи, који је дошао у САД са Свете Горе заједно са Јефремом Филотејским. Сам старац Јефрем се у манастиру не бави питањима вођења манастира, већ је духовних свих манастира које су основали. Такође, отац Јефрем је и духовни наставник за хиљаде мирјана који долазе у Аризону са свих старана планете.   Свети старац Јосиф Исихаста - духовни учитељ Јефрема Филотејског     Значај мисије старца Јефрема се тешко може преценити. „Ми, амерички архијереји и јереји, током седамдесет година смо хтели да привучемо народ у Цркву организовањем фестивала. То јесте ми смо организовали празнике и прославе, угошћавали  смо људе пићима, храном и забавом. Заборавили смо молитву, исповест, постове, бројанице - све оно што чини Предање наше Цркве. Чак смо били против изградње манастира, пошто смо мислили да нема апотребе за њима и да они ништа не могу да дају нашој Цркви. И ево, дошао нам је најмањи човек, без светског образовања и богословских диплома, без новаторских и смелих идеја (које смо ми у изобиљу имали) и подсетио нас на најважније - на наше Православно Предање.   Он није позивао на игре и забаве, већ је позивао на пост и учешће у многочасовним бдењима. И људи су се одазвали на његов позив, дошли су код старца и подржали га. Број оних који долазе код оца Јефрема се не може избројати. Америка, која се спремила за излаз из ћорсокака потрошачке културе и робовања материјалним вредностима помоћу различитих друштвених покрета (на пример хипи) и источњачких религија, је открила за себе истинско неупрљано хришћанство - Православље“- ово су речи оца Антонија (Мосхонаса), који се упокојио као многогодишњи настојник православног храма у граду Тусан.   Према речима оца Јефрема, дикеја скита светог Андреја Првозваног на Атону, “старац Јефрем се подвргао прекомерним и најтежим клеветама и нападима”. Али, без обзира на сталне наручене критичке репортаже на америчкој телевизији и у штампи, он није спуштао руке већ је наставио своје мисионерско служење. Јефрем Филотејски је живи пример великог подвижника, који је својим животом доказао исправност речи преподобног Серафима Саровског “Спаси се сам и око тебе ће се спасти хиљаде”. (текст преузет са интернет странице Православна породица)   Вечан ти спомен, достојан блаженства и вечног спомена, приснопамјатни старче и оче наш Јефреме!         Целокупан прилог поводом упокојења старца Јефрема прочитајте ОВДЕ
    View full Странице
  20. Волим
    ines got a reaction from Juanito in Наше фотографије дана (не учитавајте туђе са нета већ своје)   
    Na reci Jordanu 3.12.2019.

  21. Свиђа ми се
  22. Волим
  23. Волим
  24. Волим
  25. Волим

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...