Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Blaža Željko

Члан
  • Број садржаја

    451
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Архимандрит Сава Јањић за a Странице, Мисија Цркве у нашем времену- Архимандрит Сава (Јањић)   
    Одговор:
    Мисија је заправо суштина бића наше Цркве. Јеванђеље није нека нова философија или теорија, већ благовест, добра вест која се шири и коју су апостоли проповедали до крајева тадашње васељене, а Црква је позвана да је и данас сведочи и проповеда са истим оним жаром и преданошћу како су то чинили апостоли и свети оци наше Цркве.
    Међутим, сведоци смо све већег комуникационог јаза између Цркве и оних којима је блага вест намењена. Пре свега, много је православних који мисле да је мисионарство заправо нешто што припада западном менталитету, нарочито протестантима, и да ми православни не треба много да томе посвећујемо пажње. У оваквом схватању лежи осећање себичне самодовољности и погрешног разумевања Христа и Његовог Јеванђеља. Често се понашамо као да нам је сасвим свеједно да ли ће Христова блага реч доћи до неких удаљених народа и Јеванђеље сводимо на меру наше националне традиције и обичаја, а цркву на националне клубове. А управо то је негација хришћанства. Управо због тога је највећи број Јевреја у Христово време пропустио прилику да позна оваплоћеног Сина Божијег. За њих он се једноставно није уклапао у калупе месијанства које се развило у то време, а које је полазило од тога да Месија (Христос) треба да буде пре свега обновитељ Царства Јудејског, а не Спаситељ целог света.
    Христос је за фарисеје био човек који је кршио бројна ритуална правила која су они или погрешно разумевали или су их измишљали, правдајући се наводним отачким предањима. За фарисеје он је био јеретик и опасан човек који одвраћа народ од онога што су они сматрали правом вером. За садукеје, који су као високо свештенство уживали највише привилегије под Иродом, а касније под римским управитељима, Христос је био директна претња њиховој моћи и утицају. Садукеји су имали за циљ да под сваку цену очувају храмовно богослужење и привилегије које су им доносиле материјалну и политичку корист. Христос је за њих био револуционар, опасни анархиста, кога је требало елиминисати како не би у народу дошло до побуне против поретка који је садукејима и те како одговарао. Коначно за секту зилота, Христос је био издајник, човек компромиса јер је по њима Месија требало да поведе борбу против окупатора, а он ниједном речју није осудио римску окупацију и тадашњи "светски поредак" који су Јевреји видели као највеће зло и претњу својој вери и националном идентитету. Укратко, јеврејски националисти и ритуалисти Христа и Његово јеванђеље видели су не само као промашај, већ као директну опасност својим „вредностима“ и веровањима. Зато није нимало необично да су управо они тражили од Римљана да разапну Цара славе. Римљани су у целој причи били заинтересовани само за оно што данас политичари зову стабилност и за пословне интересе, а са висине су гледали на верске обичаје народа које су културно и цивилизацијски сматрали инфериорним.
    О свему овоме говорим зато што је данашњи проблем у комуникацији Цркве и света управо у томе што доста људи хришћанство своди управо на оно што оно није и зато са светом око себе комуницирамо политичким језиком, бескрајним расправама о ритуалима и правилима, не видећи често да губимо везу са стварним животом у Христу и оним чему су ти ритуали у време када су настали служили и сл. Црква и наша вера нису и не смеју да буду бег од стварности, сусрет са светом око нас али у светлости Христовог Јеванђеља, а у том Јеванђељу нема ни Јеврејина ни Грка, ни истока ни запада, већ само предивна истина спасења коју нам је својим животом и страдањем открио сам Син Божији.
    Другим речима, док ми, православни хришћани не заживимо, сваки од нас појединачно, том философијом живота у коме нам је свака отаџбина страна, а свака земља отаџбина, док не заживимо у овоме свету тако да бивамо у њему, а не будемо од њега, већ Христови, наше поуке, наша сведочења биће бесплодне приче које данашњем савременом човеку оптерећеном суштинским проблемима смисла живота у једном глобализованом потрошачком друштву не значе ништа више од неке привремене утехе и бега од стварности у мистику прелепе музике, мириса тамјана и давне царске славе. То свакако не значи да треба да се одрекнемо наше традиције да бисмо се посавременили и приближили данашњем човеку. То би био апсолутно погрешан приступ и видели смо да је фамозни римокатолички aggiornamento (посавремењење) довео до дубоке кризе и још већег секуларизма на Западу. Очигледно, потребан је други концепт комуникације у коме бисмо се суочлили са реалним проблемима, али истовремено сачували духовну со која Цркву чини оним што јесте. Црква, дакле, не сме да се претвори ни у позориште ни у невладину организацију.
    Лично мислим да је кључ у евхаристијском животу и да је потребно житав живот цркве, богослужења, мисију итд вратити евхаристијским основама. Појам схватања традиције у Православљу веома често се поистовећује са конзервативношћу, чувањем одређених форми ради тих самих форми, иако су оне већ изгубиле своју везу са стварношћу. На пример, доста наших ритуала настали су у окриљу византијског или руског царског двора и фамозне симфоније Цркве и државе која је данас све више историјски и практично превазиђен концепт и рекао бих чак, све више озбиљна претња јеванђелској мисији Цркве. Црква у данашњем свету глобализације много је више у сличнијој позицији Цркви пред-константиновског периода и отуда је веома важан повратак оним црквеним традицијама и темељима који ће омогућити да њена мисија у свету буде много ефикаснија и прихватљивија. Повратак Јеванђељу није негација свега онога што је Црква кроз све ове векове прошла, већ један органски и свеобухватан повратак принципима који почивају на бризи о обичном човеку и удаљавању Цркве од сваке форме идеологије и служења њој.
    У том контексту треба размишљати о мисијском деловању Цркве данас и на нашим просторима. Речи свештеника и теолога морају да буду непосредно повезане са активнијим харитативним радом, нарочито у ситуацији у којој највећи део наших верника живи на граници сиромаштва и беде, али и интензивнијим литургијским животом и повезивањем. Једноставнији и приступачнији начин комуникације са верницима је посебно од кључног значаја. Народ у својим свештеницима треба да препозна пастире са којима може да разговара на улици, а не да их доживљава као државне службенике који се крећу само у изабраном друштву. Христос је као Син Божији на Тавору пројавио своју божанску славу и то је слава коју изображавамо лепотом одејанија и богослужења у Литургији, али Христос је изван храмова био готово неприметни Јешуа из Назарета, који је пешке обилазио села и заобилазио богате јелинистичке градове, трудећи се да увек буде близак оним обичним, малим и заборављеним. Зато није без разлога што Римљани који су бележили све што је за њих било релевантно нису оставили записа о Исусу Назарећанину. Он је за њих био маргиналац, далеко од изабраног друштва првосвештеника и угледних фарисејских духовника који пред којима су се људи клањали. Данашњи православни свештеник управо треба да иде стопама тог Исуса и не заборавља сиромашне, болесне и удовице и не исцрпљује свој пастирски рад у требама. Једна парохија или Епархија су живе само уколико се Литургија наставља и ван храмова тако што ће верници наставити да на евхаристијским принципима служења и жртве сведоче Христа у свим сферама живота. Коначно, мисија није само одговорност свештенства и учених теолога. На Западу је већ дуже времена актуелно питање лаичког апостолата на који се у православним срединама често гледа са опрезом због опасности стварања пара-црквених група. Међутим, чињеница јесте да је лаички апостолат управо један од најважнијих аспеката хришћанске мисије јер је сваки верник позван да сведочи Христа својим животом.
    На крају бих поменуо значај савремених комуникација за мисију Цркве, а то је управо оно што и ми овде на нашем форуму користимо. Сетимо се само првих хришћана који су са ревношћу препричавали еванђелске догађаје, првих цркава које су биле у интензивној међусобној преписци, апостола који хитају да проповедају реч Божију, посебно чудесног апостола Павла, који је неуморно одржавао контакт са црквама у којима је посејао семе евенђелске истине. Тадашњи римски путеви били су заправо савремене броудбенд магистрале античког света. Интернет комуникација, ако се користи правилно (што уосталом вреди за сва научна достигнућа) и те како може да помогне у ширењу јеванђелске речи. Никада као до сада није толико било доступних аудио, видео и текстуалних материјала. У првим вековима писана еванђеља имале су само цркве и угледнији грађани, а данас је реч Божија доступна свима који је траже. Међутим, посебан квалитет овом начину комуникације даје интерактивност. Могућност да се у стварном времену непосредно комуницира и то између лица који живе на различитим континентима. Ово даје посебан значај васељенском карактеру наше вере јер питања локалних цраква, нису више део проблематике која је далеко од нас, већ су та питања и за нас релевантна и можемо да се непосредно упознамо са различитим ставовима и изразимо своје мисли пред већим бројем људи. Наравно, то повлачи посебну одговорност у коришћењу средстава масовне комуникације, посебно друштвених мрежа, али и пред Цркву ставља обавезу да буде отворенија за своје вернике и да са њима комуницира не само преко званичних саопштења и медија, већ и кроз разне интерактивне садржаје. То се посебно односи на свештенике пастире, који не само у храму, већ и ван храма могу да непосредно комуницирају са својим верницима, чиме се литургијски дух преноси и на тај начин комуникације. Оно што засигурно није могуће заменити, то је живи и непосредни контакт и заједницу окупљених хришћана око једне Чаше и једног Хлеба – Литургију. Зато савремена технологија има вредност само у оној мери у којој изграђује литургијску и евхаристијску свест, тј. живо и лично нас међусобно повезује са Христом.
    Извор: Поуке.орг
  2. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Недостојно причешћивање   
    Као хришћани ми смо позвани да своје постојање у потпуности саберемо у Христу и тежимо речима Апостола који каже „Ја више не живим, него живи у мени Христос“ (Гл. 2,20)“ Онај који своје биће заснива на биологији, на страстима и злоупотреби слободе недостојан је Тела и Крви Христове осим ако одлучи да промени свој начин живота.
    Грехови који су препрека за редовни евхаристијски живот тј. причешћивање јесу пре свега непокајани грехови који нас одвајају од Цркве и заједнице са ближњима. Човек је биће које своју личност остварује само у заједници са другима и када погрешним избором и злоупотребом своје слободе нарушава ту заједницу није достојан да се причешћује Св. Тајнама. Како може да учествује у заједници Тела и Крви Господње ако истовремено руши ту заједницу са својим ближњим и повређује их. Господ каже: „Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, oстави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој.“ Мт, 5, 23-24. Грех је увек у односу на другога и суштински онеспособљава човека за заједницу и вуче га у индивидуализам и вечну самоћу.
    Неки деле грехове по тежини, али мора да знамо да сваки грех води у смрт уколико се претвори у страст и постане друга природа човекова. Мржња према другоме је тежак грех јер она она неизбежно води у друге грехове и к већем посрнућу човекове личности. Онај који није у стању да опрости другима, како може да очекује опроштај од Бога? Телесни односи, на пример, нису сами по себи грех јер су део биологије човека. Телесни односи у браку су благословени јер је брак икона љубави Христа и Цркве. Међутим прељуба и блуд удаљују човека од Бога јер прељуба разбија заједницу коју је Бог запечатио и наноси бол и патњу другом супружнику и деци. Блуд деградира достојанство људске личности и скрнави тело које је храм Духа Светога и трује своју душу. Слично је са свим гресима који разбијају заједницу, угрожавају људски живот, наносе бол или патњу. Приступати причешћу а да нисмо променили свој начин живота покајањем (преумљењем) представља лицемерје и зато је такво причешћивање недостојно.
    Покајање је процес свеобухватне промене у човековој души када почињемо да схватамо да морамо да променимо наш живот и однос према другима јер у противном идемо у вечну смрт. Зато нас покајање чини поново способним да у потпуности учествујемо у црквеној заједници и самим тим то потврдимо причешћем Светим Тајнама.
    Да ли се причешћивати чешће или ређе? Неки људи сами одлучују да ли су достојни или нису па данас на пример јесу, а сутра нису, а након недељу дана опет јесу. То је већ простор морализма и великог лицемерја. Достојност није ствар личне убеђености, емоција и осећања. Сваки хришћанин који живи ван грехова који насрћу на људски живот и заједницу трба да редовно приступа Св. Пришешћу без обзира да ли се осећао грешан или не. Духовни старци говоре да причешће није за праведнике, већ за грешнике, али грешнике који се кају, а не оне који непокајано живе у свом греху и повређују друге. Уосталом, они који се сматрају достојним често су управо и најнедостојнији за причешће, а они који као цариник прилазе Господу као лекару и Спаситељу удостојавају се духовне радости.
    Сви смо ми грешни, али не само ако конкретно чинимо овај или онај грех, већ због тога што носимо огреховљену природу. У духовном животу постепено узрастамо у познању пале човекове природе коју носе сви људи и духовно познајемо да сви саучествујемо у њој без обзира да ли ћемо одређене греховне прохтеве конкретно удовољавати или не. Зато су светитељи увек говорили да су грешни, али то није из неког обичаја или зато што су живели у греху, већ зато што су грех сваког човека и пад људске природе дубоко проживљавали у својој сопственој личности. Човек је чудно биће, иако смо појединачне личности једно смо у Адаму и заједничарећи у Христу постајемо једно у Христу, у Адаму сви сагрешисмо, а у Христу сви бивамо оправдани. Својим умом и срцем стално су проживљавали пад људске природе, а истовремено удостојили су се дарова које су видели као незаслужену благодат коју Бог даје човеку. Нису се гордили јер су знали да и када чуда чине то нису њихова чуда већ пројава бескрајне Божије љубави.
    Зато је важно да стално созерцавамо ту палу људску природу коју сви носимо и у којој сви учествујемо. Све што човек више духовно напредује у том созерцању све мање ће да осуђује друге, све ће више бити блажи према другима, а строжији према себи. Код гордих и лицемерних све је обрнуто. Они су строги према другима, а угађају својим тајним страстима и сл.
    Уколико живимо редовним хришћанским животом, у труду покајања, клонимо се грехова који нарушавају нашу заједницу са Богом и другима, држимо заповести и црквене постове, треба да редовно приступамо Св. Тајнама и није нам потребна посебна припрема у виду додатног поста, и сл. Није добро да одемо на једну Литургију и причестимо се, а онда за пар дана одемо опет на службу и кажемо нећу се причестити јер сам се скоро причестио. Што то треба да значи? Причешће није питање квантитета или личног избора на основу нашег расположења, већ је свака Литургија сусрет са живим Господом па зашто онда у једном случају седамо за трпезу Господњу, а у другом то сопственим избором нећемо да учинимо. Треба имати страха Божијег, али страх Божији није питање емоција и колико се год треба плашити да не увредимо љубав Божију својим грехом, толико се треба плашити да не окренемо леђа његовој доброти и не примимо Господа који нам се сам дарује у Светим Тајнама.
    Нека норма редовног евхаристијског живота јесте да учествујемо у недељним и празничним Литургијама и да се на њима причешћујемо, а у Великом посту ако редовно постимо и трудимо се треба да се причешћујемо када смо год у могућности и на Пређеосвећеним Литургијама, јер оне су зато и уведене у црквену праксу како би се интензивирао литургијски живот у време Четрдесетнице.
    Архимандрит Сава Јањић
  3. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Знање у нашој хришћанској вери није питање гносеологије већ пре свега онтологије   
    Подсетимо се незаборавних речи Апостола народа у првој Посланици Коринћанима:
    Јер гледајте, браћо, на вас позване: нема ту ни много мудрих по тијелу, ни много моћних, ни много племенита рода;Него што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке;
    И што је неплеменито пред свијетом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте, Да се не похвали ни једно тијело пред Богом. (1Кор 1, 26-29).
    У другој глави Апостол нам открива да његова проповед не долази у „убједљивим речима људске мудрости, него у показивању Духа и силе“ како ни вера наше не би била „у мудрости људској него у сили Божијој“. А та „премудрост Божија“ је „сакривена у тајни“ и њу је Бог „предодредио пре векова“ „онима који га љубе“. Дакле, истинска мудрост и знање долази од Бога и открива се тајни љубави јер је љубав гносеолошки метод који нам је Бог предао. Свет око себе упознајемо тек ако га истински заволимо у Христу, у тајни његовог предвечног наума да сву творевину преведе из смрти и пропадљивости у вечни живот. Тек тада се пред нама људима отвара сва дубина тајне која надилази сва људска парцијална и селективна сазнања.
    Наравно, то не значи да хришћани беже од људског знања и познања које нам је Бог дао у нашој створеној природи. Али, сва људска знања добијају свој смисао једино у свеобухватној тајни Христовог домостроја спасења јер сама по себи воде у смрт и не дају излаз из трагичности биолошког начина постојања. Знање, љубав, премудрост за хришћане су личног карактера и сажимају се у личности Христа Спаситеља који јесте Љубав, Знање и Премудрост.. Зато хришћани треба да Христом сазнају, Христом љубе и улазе у тајну премудрости коју је објавио оваплоћени Син Божији преко кога нам је Отац Небески послао Духа Светога који ће нас свему научити (А Утјешитељ Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, Он ће вас научити свему и подсјетиће вас на све што вам рекох. Јн. 14.26)
    Студирање теологије веома је важно јер је потребно најпре да добро упознамо своју веру, стално проучавамо Свето Писмо и свакодневно урањамо у мудрост светоотачке литературе. Ипак, никада не смемо да заборавимо да студирање теологије свој пуни смисао има уколико читав свој живот саобразимо Христу јер без Христа и живота у Христу сва наша знања остаће некохерентна и фрагментарна, па можемо да дођемо у велику опасност да залутамо на пут заблуде и јереси. Зато, што се више бавимо теологијом, потребно је још више да се подвизавамо у љубави, боримо против свог егоизма и себичности и учимо се љубави која „дуго трпи, која је благотворна, не завиди и не горди се и не надима, не радује се неправди већ истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи“ (1Кор 13)
    Да бисмо задобили ту љубав и очистили свој ум и срце потребно је да се ослободимо страсти, тј. неприродних покрета душе који нас удаљују од Бога и предвечног логоса (смисла) нашег постојања. Св. Максим каже да је знање без дела тј. подвига, демонска теологија „"δαιμόνων θεολογία η δίχα πράξεως γνώσις". Управо овде видимо колики је значај подвига у теологији и како теологија није само, како би Св. Исак Сирин рекао „η γύμνωσης του νοός" тј. гимнастика ума. Без ослобођења од негативног дејства страсти немогуће је здраво богословствовати и зато у гностичким главама многи Св. Оци управо говоре о подвигу као основном предуслову за здраву православну теологију. Нажалост, данас се теологија често схвата као интелектуална и рационалистичка дисциплина. Међутим, ако метод неких данашњих теолога (посебно на Западу) упоредимо са Св. Оцима видећемо суштинску разлику. Отуда само студирање нема смисла уколико није праћено активним делатним животом у Христу. Зато монаштво није бег од теологије, већ управо један од начина како да идемо у сусрет теологији у духу Св. Отаца Цркве
    Архимандрит Сава Јањић
    (одговор је са теме "Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Високи Дечани")
  4. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Богослужењем не смемо угрозити слободу другог   
    Бог познаје срце човеково, а ми друге можемо једино да упознамо љубављу, тј. специфичним односом према ономе што нас окружује у светлости Христовог домостроја спасења. То је наш једини исправни гносеолошки метод познања и човека и свега око нас. Рационална анализа заснована је на информацијама које добијамо од чула, па представља само један сегмент искуства који често може да нема никакве везе са духовном реалношћу.
    Наравно, ова чињеница, с друге стране, не спречава нас да имамо став према богослужењу чији је поредак утврђен вековним предањем. Богослужење засигурно треба да буде благочино, у добром поретку и у страху Божијем. У Православној Цркви зато не можемо произвољно да изражавамо своја осећања и темперамент, већ треба да се држимо одређеног реда како не бисмо угрозили слободу другога око себе. Зато у нашој Цркви имамо толико детаљно разрађене типике уз које су вековима бележене и тзв "рубрике" као посебна упутства појцима и свештенослужитељима.
    На пример код неких секташких заједница, посебно пентекосталаца, карактеристично је да појединци могу да усред службе слободно изражавају осећања, састављају молитве, почну да певају или "пророкују" мимо сваког утврђеног поретка. У нашој Цркви то није дозвољено јер изражавање наше слободе никада не сме да буде на штету оних око нас. Такође на богослужењу не смемо да будемо егоцентрични, да мислимо да се цео свет врти око нас, без обзира да ли смо у чину лаика или свештеног лица. И сама намера да наш лични доживљај по сваку цену треба да наметнемо другима произилази из саможиве природе. Отуда је посебно галама, вређање или самовољно мењање поретка штетно јер разбија дух богослужења и осећај заједнице.
    Наравно, треба се чувати и друге крајности јер наша богослужења не смеју да буду стерилна. Богослужење не сме да се претвори у тражење мистике и посебних доживљаја, већ треба да има трезвен карактер. Служба мора да има динамику, лепоту и надасве унутрашњу радост. Правила никада не смеју да постају циљ сам по себи јер су се правила мењала баш као што се вековима мењало и богослужење. Богослужбени текстови мора да се произносе јасно и разумљиво, а певање има за циљ не да се претвори у концерт, већ да омогући да се речи у песмама боље акцентирају и на тај начин текст учини боље разумљивим. Нажалост, добар део црквене музике отежава разумевање текста и своди богослужење искључиво на музички, естетски, доживљај. У најранија времена, претерана распеваност је сматрана сујетом овога света, а монашка псалмодија из првих векова хришћанства била је више ритмички рецитатив него право певање.
    У наше време сведоци смо све чешћих појава да појединци, најчешће лаици, прекидају богослужење или изражавају незадовољство јер свештеник наводно не служи по типику. То је веома ружан израз једног фарисејског приступа богослужењу и показује код оних који то чине нескривену гордост и надменост. За такве људе Црква није заједница љубави, већ једна ригидна организација у којој постоје правила која се по сваку цену морају поштовати, а сваки појединац је тумач тих правила. У Цркви сва правила која постоје нису ограничења слободе која нам је дата у Христу, већ пре свега оријентири и путокази у ком простору наша слобода може да се изражава. Отуда толико много изузетака јер Христова љубав никада није могла, нити ће моћи да се смести у сва правила овога света.
    Архимандрит Сава Јањић
  5. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Без живе речи нема истинског сазнања и упознавања православног предања   
    .
    Међутим, без живе речи нема истинског сазнања и упознавања православног предања. Сећам се да сам као студент англистике редовно ишао на предавања која су тада на Богословском факултету или у Патријаршији држали садашњи Епископ Атанасије Јевтић, Митрополит Амфилохије и Владика Иринеј. Иако нисам никада формално уписао Богословски факултет, ишао сам на многа предавања и пратио литературу. Редовно сам ишао на богослужења, понајвише у манастир Ваведење на Топчидеру где су служили горепоменути оци, а после службе би често са нама разговарали.
    У вези духовника, морам да кажем да треба бити веома опрезан и расудљив. Први корак треба да буде да успоставиш непосреднији однос са парохијским свештеником и да постанеш активан члан парохије уместо да идеш од једне до друге цркве. Духовник у Православној Цркви не би смео да буде гуру, дакле нека врста непогрешивог ауторитета који треба да следимо слепо и беспоговорно. Једно је живот у манастиру где је дисциплина живота таква да се кандидат за монаштво обучава у беспоговорној послушности како би победио палу вољу, а друго је живот у свету где више треба живети по савету. Живот по духовном савету подразумева да се са свештеним лицем консултујемо око нашег духовног развоја и пута, али да не тражимо од њих да уместо нас доносе одлуке. Искусан духовник се никада не намеће, већ нам открива нам природно функционисање наше душе. Нажалост, постоје и поједина лица која се представљају и набацују својом појавом и притворношћу као духовници, а живе у озбиљној духовној обмани, прелести. Они нас не уче слободи у Христу, већ нашу душу покушавају да заробе и учине је беспоговорно послушној његовом личном ауторитету. Неретко, разлог је материјална корист коју ови "духовници" имају од својих следбеника, а крај ове авантуре може бити губитак везе са Црквом.
    Живот по савету подразумева да активно читамо светоотачку литературу и с времена на време тражимо помоћ како да прочитано боље разумемо и евентуално применимо. Онај који сам себе духовно руководи веома лако може да такође падне у заблуду. За вернике у парохијама јако би било важно да се и међусобно друже активније и да са парохијским свештеником организују заједничке активности, помоћ болеснима, обилазак болница, скупљање хуманитарне помоћи, рад на мисиноарењу и сл. Искусан духовник увек води рачуна да не кренемо пут духовног живота без расуђивања и са ревношћу која није по разуму. Квази-духовници подстичу чудно и асоцијално понашање и духовни живот посматрају као нешто индивидуално. Посебно је опасно када почетничка ревност понесе и одведе на пут бескорисних прича о белосветским заверама, масонима, антихристу и сл. Иако је реч о озбиљним темама, за почетнике оне су крајње штетне и воде у осуђивање, горчину и самомњење. Ако решење за своје унутрашње проблеме тражимо само у другима никада их нећемо решити. Човек који задобије благодат Божију може да живи и у најтежим спољашњим околностима али ће и даље бити слободан и духовно независтан од спољашњих прилика.
    Посебно бих препоручио писанија Св. Игнатија Брјанчанинова, великог руског светитеља који се одликује трезвеном ревношћу која нам је веома много потребна у наше време. Његове "Аскетске огледе" можете наћи на библиотеци Светосавље http://www.svetosavl...etskiOgledi.htm
    За оне који се више интересују за монаштво посебно је добра и књига "Принос савременом монаштву" од истог аутора: http://www.svetosavl...nomMonastvu.htm
    Св. Игнатије врло лепо говори о молитви, читању духовних књига, упозорава на опасности прелести. Требало би избегавати "уско-стручну" да тако кажем, монашку литературу, која је разумљива само у контексту монашког живота (ту бих посебно поменуо Лествицу Св. Јована Лествичника, добар део Филокалије и поука стараца пустињака). Врло су лепи савети Св. Јована Кронштатског, затим разна тумачења Св. Писма и слично. Чак и уколико имамо жељу за монаштвом не би требало да је испољавамо необичним понашањем и одевањем. Пристојна одећа која не привлачи много пажње је одраз духовне уравнотежености, а разни гуњеви, опанци, торбе, бројанице стално омотане око руке (више ради украса него ради молитве), неуредност и слично само показује да живимо у маштању да смо већ постали неки руски боготражитељи из 19. века или велики подвижници. Није добро да се пред другима правимо праведнији и ревноснији јер је то супротнос закону смирења и љубави.
    Као и у свему дургом у духовном животу најбољи показатељ да ли смо на правом путу јесте наш однос према ближњима, родитељима, пријатељима, сарадницима на послу. Уколико смо сурови и неосетљиви, увек спремни да делимо придике и осуђујемо, а мало да слушамо и послушамо другог, јасно је да нисмо у добром духовном стању. Богу се стално треба молити да нас упути на прави пут али не тумачити самостално оно што нам се дешава већ у свему тражити савет искуснијег, било пријатеља или свештеника. Када на овај начин тражимо Бога, никада нас неће оставити и допустити да залутамо.
    Темељ нашег духовног пута треба да буде редован евхаристијски живот, који је, како сам већ раније рекао, темељ нашег живота и спасења у Христу.
    Архимандрит Сава Јањић
  6. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Болестан однос према старцима и магичној духовности   
    Бројни су разлози који су довели до овог феномена. Ако бисмо поменули неке, ту би спадао недостатак управљања монашком духовности, чије је експлозивно оживљавање потресло темеље западног пијетета на многе, разнолике начине и још увек то ради, и људска потреба за директним, видљивим и опипљивим решењима и интервенцијама Бога у свом животу. На основу ова два основна узрока, може да се открије низ других проблема, као што су паралелне појаве мноштва даровитих људи, којима је својствена тенденција идолопоклонства, харизматике и претеривања у њиховом приступу, као и рекламе многих свештеника и исповедника који имају дубоку жељу за духовним угледом и вишестепену ауторитарност верника који их следе.
    Дуговековни сукоб институционалне Цркве и монашке духовности - у споју са незрелошћу верника, има за последицу подсвесне тежње да магично нађу у свему, било због притиска свакодневице, било због неког умишљеног идолопоклонства које никада није потпуно нестало из наших крајева, већ је напротив - родило гротескне ситуације које муче и задржавају мноштво душа.
    У недавно објављеном чланку смо надугачко писали о томе да Бог открива своју вољу или молитвом (највише достигнуће савршених и напредних) или се до ње стиже када духовни отац – исповедник, поставља питања (најскромнији и најсигурнији пут за све). Понекад се магија не уклапа овде нити постоји потреба за хитно мешање скромног и мирног Духа Божјег. Може понекад Господ да пренесе своју вољу или учини чудо кроз магновење или у визијама, па чак и апокалиптичним пророчанствима и саветима кроз визионарске и проактивне старешине, али то не значи да беспризорно дислоцира релевантну црквену власт, која тражи понижење пред својим духовним оцем. Треба имати у виду да, уколико се оглушимо о савете духовног оца у корист неког харизматичног духовника, он може да нас наведе и на духовно неверство и прељубу.
    Ово наравно, не значи да морамо да се клонимо таквих духовника, јер су и они примили од Цркве Светог Духа, али би било добро да се овај чин обавља свесно и са благословом личног духовног оца. Такође, не би требало да превиђамо чињеницу да ово има скривену себичности и очекивање нечег изузетног и ванредног од Бога, што произилази из тражења визија, чуда и откриц́а дарова.
    Бог сваки пут проналази бескрајне начине да нам открије провиђења и чудесно интервенише у нашим животима. Ми, међутим, треба да у понизности и вери тражимо откривење божанске воље, на коју ћемо с радошћу покорити своје ја, и на сваку посебну прилику да будемо спремни да саслушамо како Бог одлучи да разговара са нама, на пример кроз догађаје. Али у сваком случају, мудри верник ће да прибегне и окрене се свом духовном водичу (обично свештенику и исповеднику), како би се оправдала божанска воља и да би се запечатио лични став и тумачење истих, и избегле грешке и демонски изазови.
    Дубока унутрашња жеља и подсвесна тенденција за оваплоц́ењем и визијом Бога и Његовог аутентичног присуства у нашем животу, рађа потребу за имањем једног духовника. Осим тога, свима нам је добро познато колико је та потрага за побожним очекивањима и проналажењем истинске вере ометана од стране демона као и од стране источних религија коју проповедају разноразни шарлатани и самопрозвани просветљени, а која је постала мода у западном свету.
    Наша православна вера нема на шта да буде љубоморна, јер су у њеној историји увек постојали богоноси и свеци предводници. Треба међутим, направити разлику. Освец́ени очеви и старци, лаици, свештеници и монаси, нису сви у истој класи по духовности нити увек кроз њих Бог говори. Ту, као да се ради о аутоматској вези с небесима и детерминистички је неизбежна потреба да се божанство изрази кроз сеансе или чак кроз оне који нису гласноговорници, зависно према сопственој вољи оних радозналих који их прате. Писац ових редова је био сведок о инциденту када је свети старац Пајсије († 1994), направио грешку у откровењу некоме, због чега се и сам збунио, али није се везао и понизно је прешао преко тог догађаја.
    Можда је Господ то дозволио дидактички, с циљем да схватимо како Он стоји изнад свих нас и да смо сви ми слаба биц́а, која имају потребу да непрекидно зависе од нестворенога, и да представљају једноставно, функционалне органе унутар Цркве.
    Светитељи су подељени у класе према степену њихове чистоц́е, њиховог нивоа образовања, карактера и комбинација које могу да проистекну из овога. Дакле, можемо да сретнемо даровите очеве који подучавају лажне или јеретичке ствари (више због незнања и необразованости или простоте). Али, постоје и многи велики свеци који су грешили, јер су били фокусирани на лична хтења и интерпретације, пре и изнад божанске воље и изнад откровења. Ово не би требало наравно, да нас разочара или зачуди, јер Бог поштује индивидуалност и слободу других. На нама је да уочимо када нам се светитељ обраћа, а када кроз њега говори Дух пророчанства.
    Један пример: многи данас буквално схватају пророчанства везана за Инстанбул и распад Турске, као и за глад у свету и ратове. Ако изузмео то да се о једном пророчанству суди тек пошто се оно (не)оставри, треба имати у виду да се често најдубље људске чежње преводе на пророчке изјаве (нпр. као старац Пајсије, који је потекао из Мале Азије, није могао да види нешто друго, осим поновног успостављања хеленизма тамо где је рођен).
    Грешке очева не умањују њихову светост. Уосталом, црквена историја је пуна таквих ствари, чак и јеретичких веровања и учења светих (свети Августин је главни пример). Неслагање Петра и Павла нас такође учи да не треба да обожавамо лица и њихове позиције, без обзира ко су и где се налазе, али да треба да прецизно проучимо светодуховне детаље, јер изнад свега и свих је Христос и Његова Црква. Господ наступа и као педагог, тако што нам указује на грешке светаца, да би нас заштитио од паганских магија и наше импулсивности.
    Свети Серафим Саровски је рекао да савршени никада не изражавају своје мишљење уколико немају божју информацију. Такав један случај савршености, недавно смо срели код новооткривеног свеца Порфирија Кафсокаливитиса († 1991). Ова ретко харизматична личност је обично говорила тек када је нешто добијала од Духа. Међутим, писац ових редова зна (побројано на прсте једне руке) и за то када је велики Порфирије омануо, јер не треба да заборавимо и део релевантне наставе блаженог Серафима који је рекао, кадгод сам причао из главе, грешке су се дешавале...
    И те грешке понекад могу да буду мале, понекад велике, (Свети Силуан). Ако бисмо анализирали овде један догађај Кафсокаливитиског свеца, који је и сам критиковао једног харизматичног старца, који је са својим пророчким саветима довео једног свештеника у трагични положај (пожелео је да се размонаши), тако да почињемо да сумњамо донекле у ризик који би могао да постоји уколико бисмо слепо веровали у све што нам старци говоре.
    Геронтолатрија, која понекад завршава као чиста похотљивост ка геронтима, у почетку само у машти и кроз споро даровање за вернике, који се понекад оглушују од дарова, и додирују границе психопатологије и заблуда, па чак и хипохондрије и зависности од присуства старешине, залазећи чак и у детаље о његовом животу - до тачке неетичког уласка у тајне брачних односа – а то не произилази само од стране једноставних и наивних верника. Јер, није мало случајева где су оперативна матрица сами старци, који носе разне психотичне синдроме, а ради се заправо о болесној сујети због које се тешко лечи надувани его који често додирује демонско.
    Као што је познато, православље је ноторно ходање по танком ужету, распетом између тачности и грешака – било индивидуалних било колективних. Црквена историја је пуна просветљених и чистих водича, за које претпостављамо да ће због њихове високе перформансе и оданости, непогрешиво водити своју духовну децу. Разлика је у харизматичности малобројних отаца и није привилегија многих. Поједини дарови Духа Светога нису дати било коме нити случајно. Условима за добијање таквих поклона претходе многе послушности. Нико нема право да се директно или индиректно јавља да буде изабран, јер и лаик верни треба да се понизно укључи у трку откровења и налажење старешине да би могао да стекне духовне вредности и статус.
    Најсигурнији пут је налажење доброг духовника, једноставаног, човека из народа, нормалне особе (колико нам само недостају такви људи!), који ће да теши друге и нец́е тражити следбенике нити се оглашавати путем рекламирања свог имена. Послушност човеку који нас воли и брине за нас, говоре исти језик са нама - другим речима, духовна хемија је та која ц́е довести сваког до одговарајуц́ег старца, увек са тајном помоц́и Духа – и то је начин духовног непретка и спасења у Христу. Уосталом, оно што је најмерљивије је наша борба и истинска послушност. У таквом случају, не дозвољава Бог да се његов верни и часни слуга превари и доведе на опасне путеве, чак и ако је пао у руке не тако добром духовнику. Слобода унутар Цркве може понекад да доведе неке вернике на више од једног духовника истовремено (као што видимо у животу Светог Силуана Атонског).
    Бог почива у послушности, што је показатељ практичне љубави и испуњавање празнине истим, као и браћом. Та послушност међутим, не сме да се схвата као нешто магично нити сме да прерасте у компулзивни кошмар и неурозе. Милитаризација духовног живота и Бог казнитељ су сигурно далеко од православне духовности. Како је карактеристично говорио Свети Порфирије, послушност треба да буде свесрдна и радосна. Само тада ће уродити плодом у Христу и довести до светости и излечења, док у осталим случајевима постаје мучење и доводи до психосоматских болести, као и свака друга духовна вежба за Бога када се не одвија под поклонством Духа Светога.
    И сами харизматични, модерни Оци, показали су нам пут покретања геронтисма, како личним ставом у сенци и тишини монашког живота, тако и путем својих учења. Нама не преостаје ништа друго него да проучавамо и следимо њихов пример. Христ, после свега, жели поред себе следбенике, вође, а не фобичне савести и слабиће, кукавице са инвалидитетом личности скривених иза било ког самопрозваног свеца његове Цркве.
    Извор:хттп://ввв.пемптоусиа.гр
    Костас Ноусис, Богослов - Филологос
    ***
    превела с грчког:
    Бранкица Богдановић
    http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=7403
  7. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Старије генерације одговорне за пороке младих   
    Чудимо се што млади користе дрогу и одлазе с овог света. Зашто се не чудимо што цео виртуелни свет, који су створили одрасли, погодује томе да млади прекидају везу с реалношћу и одлазе с овог света?! - упитао је патријарх Кирил

    ПАТРИЈАРХ московски и целе Руси Кирил позвао је руско друштво на посвећивање веће пажње васпитавању омладине.
    „Данас се често старије генерације, укључујући наставнике у основним школама, професоре у средњим школама и на факултетима, жале да, ето, имамо такву ужасну омладину. Па, зар они не сносе одговорност за млађе нараштаје? Зар старије генерације нису узор млађим?“ - отворио је питање руски патријарх.
    „Зар, угледајући се на старије, који крше закон, уништавају породице, моралне основе личног, породичног и друштвеног живота, омладина може бити другачија? Зар, гледајући филмове и телевизијске емисије које праве те исте старије генерације, рушећи моралну основу омладине, она може да буде другачија? Омладина ће бити као најгори јунаци тих филмова. Ето, тако се то догађа“ - констатовао је он.
    По речима поглавара РПЦ, све старије генерације, у првом реду родитељи и они који утичу на умове - педагози, новинари, писци, продуценти филмова - „сносе одговорност за формирање млађих нараштаја“.
    „Ми се чудимо насиљу међу младима. Па, како да не буду насилни, кад главни херој данас чини насиље? Ми се чудимо што млади користе дрогу и одлазе с овог света? Зашто се не чудимо што цео виртуелни свет, који су створили одрасли, погодује томе да млади прекидају своју везу с реалношћу и одлазе с овог света!“ - истакао је патријарх Кирил.
    http://fakti.org/
  8. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Божићни поздрав безбожницима   
    А сад хоћемо да проговоримо реч отпалим од вере наше, барјактарима безбоштва, браћи по крви и језику но туђинцима по духу и мислима.
    Ви заглушисте свет виком, да је вера опијум народа, али за доказ тога не показасте од своје стране ништа друго до крв, окове и тирјанлук.
    Зашто се никад не запитасте: ако је вера опијум за простаке како се њоме опише најславнији философи: Декарт, Кант, Фехнер, Соловјев? и мислиоци као Паскал и Манциони?
    Ако је вера опијум за глупаке, како се тим опијумом занеше најгенијалнији песници: Данте, Шекспир, Милтон, Иго, Пушкин, Достојевски, Његош?
    Ако је вера опијум за дроњаве сиромахе по селима и гудурама, како да се културни варошани опију и подигну величанствене храмове тој вери у Цариграду и Риму, у Паризу и Берлину, у Лондону и Њујорку?
    Ако ли је вера опијум за себре и робове, како за ту веру пође у смрт цар Лазар и цар Константин, и толики други славни кнежеви и великаши разних народа и језика?
    Ако је вера опијум неписмених и неуких, како прихватише тај опијум највећи зналци светски: Коперник и Њутн и Франклин и Мендељев и Крукс и Пупин и Оливер Лоџ?
    Ако је вера опијум за неславне и презрене, како у име тога опијума оставише круне и господарство и богатство толики људи и жене и повукоше се у самоћу и сиромаштину, да што боље послуже вери?
    Ако је вера опијум за младе људе као што је био Растко Немањић и Јоасаф царевић Индијски, како да се том опасном дрогом опије мудри и опрезни старац Немања?
    Ако ли кажете, да је вера опијум за старе баке, како онда објашњавате да се њом опише толике девојке као:
    Ирина и Марина и Параскева и Ефимија и друге, и многе друге?
    Речете ли, да је вера опијум за плашљиве регруте, како да онда буде опијум и за храброг Минина и Пожарског, и Карађорђа и Милоша, и Вашингтона и Гарибалдија, и за Фоша и Хега, и за најновије четири војводе српске?
    Ако ли најзад – притешњени овим нашим питањима – узвикнете: вера је опијум за несоцијалисте, али не и за социјалисте, ми ћемо вас запитати: како онда да се опије вером толики број највећих социјалистичких идеолога и вођа као што су: Сен-Симон, Овен, Фурније, Макдоналд, Хендерсон, Лансбери и други убеђени социјалисти и у исто време убеђени хришћани?
    Или ви сматрате безверство патентом искључиво словенских социјалиста? Бакуњина и истераних руских семинариста?
    Кажете ли, да су веру измислили богаташи да би држали сиромахе под својом влашћу, онда значи, да никад нисте погледали ни на пећину Витлејемску ни на Голготу! нити сте чули за стотине хиљаде мученика Христових, на чијем се мучеништву утврдила вера у свету!
    О, браћо по крви и језику али не и по духу Божјем, подигните храм Богу живоме, и то највећи што постоји и што је икада постојао на земљи. Гле, много премного дугујете ви вери Христовој. Јер да вера Христова није укротила дивље Сармате и од њих начинила питоме Словене, од крвожедних зверова благе руске овце, ви никад не би могли доћи до силе и власти над тим народом. Него би прошли као и друг Спартакус, кад се кренуо да отме власт од опаких Римљана, вучјом крвљу задојених.
    Не један храм на земљи Словена, него сву земљу словенску учините храмом Христовим. То је мисија Словена. А оно што ви сад радите није посао Словена но Сармата. Без вере Христове Словени неће бити спасење свету но проказа. У страху од проказе свет нас је почео да ограђује карантином.
    Но, да ли ћете ви хтети чути реч од брата? Због старе словенске немоћи, да се реч брата не слуша, вама ће ова наша реч свакако бити мрска и отужна. Зато бар чујте и примите реч рођака. Примите реч оног нашег честитог рођака из Индије, оног славног и велемоћног убожјака, Гандија.
    Погледајте и видите човека од вере, како без ваших насилних метода влада једним народом два пута многобројнијим од свих Словена укупно. И како га љубав народна штити боље него вас армирана кола с митраљезима.
    Тај Ганди вам је поручио – чули сте: “док год у Русији влада безбоштво и материјализам, и док год се Русија не одухотвори, Индија не може с Русијом”.
    Тако вас ето и Индија ставља под карантин а не само западни капиталисти. Тако вођ Индије опомиње Словене на праву линију, на праву мисију њихову.
    То вам је Божја опомена кроз рођака. То вам као од Бога поручује рођак Индијац. А брат Словен вас поздравља прошлим и будућим поздравом човечанства: Христос се роди!
    http://manastirglogovac.blogspot.com/2014/01/blog-post_15.html
    Свети владика Николај Охридски и Жички / “Братство” (1931)
  9. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Ромејац за a Странице, Мајка Архиепископа Јована: Само да дочекам његову слободу   
    КАКО ми је? Тако... Као на распећу. Предуго траје ова несрећа и невоља. Савијају и убијају. Али, борим се. И са мислима и са годинама, само да дочекам да га пусте. У овај наш дом, и када му је било тешко, уносио је молитву и радост. Храбрио нас док смо посустајали.

    Битољ, периферија града. У дому Вранишкоских дочекују нас мајка утамниченог архиепископа охридског Јована (Вранишкоског) Галена, сестра Марија, инжењер технологије, ујак, примаријус др Исајло Поповски, монахиње из манастира Светог Јована из Нижег Поља... Рођаци, комшије и пријатељи ове породице. Пуна кућа!
    - Прославили смо недавно и нашу крсну славу. И ове године без њега и његове молитве - каже Галена. - Сестринство је припомогло. Њима сам и предала колач и свећу. Рекла сам: „Ви сте их и заслужиле. И ви их преузмите док мој син сужњује.“
    Галена Вранишкоска је просветни радник у пензији. Школована и школовала генерације у време комунизма, а потом и коју годину касније у транзиционој Македонији, али се у овој кући знало ко су Вранишковски.
    - Чували смо наше српске корене и своју православну веру. Тако смо подизали и своју децу. Тако сам учила и туђу. Да знају ком народу и нацији припадају, којој вери и да негују то, своје. Никада ни према коме нисмо имали ни резерву, а боже сачувај мржњу. И, да вам кажем, за нас није било изненађење када се мој син определио да служи и коренима и вери. Али, оваквој несрећи нико се није надао. Срце ми крвари.
    У сваком кутку дома Вранишкоских има понешто што подсећа на владику Јована. Фотографије, иконе, скромни дарови мајци и сестри.
    - Пола године нисам га видела. Толико сам била везана за постељу. Ових дана ћу га посетити. Да ли ћу издржати? Морам. Ћерка ми каже: „Мајко, не брини, добро је он.“ А ја знам да му је здравље угрожено. Можда и сам живот. Шећер му је превисок. Вода у коленима. У истрази му ни лекови нису били доступни. Ни лекар. Ти дани истраге су му, ја мислим, нарушили здравље. Али, мајка се не мири са несрећом. Надам се и чекам га.
    Архиепископ православне охридске епископије, Јован, у затвору „Идризову“ код Скопља, прошле године почео је издржавање казне од две и по године робије по пресуди Основног суда у Велесу. Пресуда је изречена после процеса који је трајао пуну деценију. За, како је образложено, „проневеру 250.000 евра у периоду док је био владика македонске цркве“.
    - Каква превара?! Ништа није доказано, нити се ко трудио да било шта докаже. А ја знам да би сваки денар који је имао или добио он уложио у цркву. За помоћ монаштву и верницима којима је то било потребно.

    Враћамо време...
    Када је блаженопочивши патријарх Павле 2002. године позвао монаштво и свештенство Македонске православне цркве да прихвати литургијско јединство са Српском православном црквом, а на основу Нишког споразума двеју цркава из јуна исте године (који је МПЦ изиграла), тада епископ велешки Јован, као и монаштво и свештенство из његове епархије одазвали су се позиву на јединство. Уследила је одмазда македонске цркве, али и државе. Већ следеће године, владика Јован је осуђен на пет дана затвора због „ремећења јавног реда и мира и пружања отпора полицијском службенику“.
    Која је права „кривица“ била владике Јована? Покушао је да обави свету тајну крштења у цркви, коју македонска црква сматра својом! Годину дана касније (2004) владика Јован је привођен и осуђен због „подстрекивања на етничку и верску мржњу“. Образложење надлежног суда било је „у црквеном календару је оклеветао МПЦ, прихватио да буде егзарх Православне охридске епископије, обављао је службу у родитељском стану“. Робијао је 220 дана!
    Следеће године (2005) врховна црква српског православног народа, Пећка патријаршија, владику Јована је прогласила архиеписком охридским. Већ 2006. године он је оптужен за проневеру 57.000 евра. Првостепени суд је одбацио оптужницу јер није била утемељена ни у једном доказу, али је другостепени Апелациони суд затражио ново суђење. На другом суђењу владика је ослобођен. Али, Апелациони суд је наложио треће суђење. И осудио га. Био је у затвору 256 дана.
    У међувремену, током деценије, владика, али и свештенство и монаштво које је следило канонско и литургијско јединство са СПЦ, били су физички нападани. За њим је, на крају расписана и Интерполова потерница. Сазнао је за њу док је био у Бугарској од које је Скопље тражило да га Софија изручи. Бугари су одбили, и после суђења, у потпуности га ослободили и укинули забрану напуштања територије Бугарске.
    Ипак, почетком децембра прошле године, архиепископ је ухапшен на грчко-македонској граници. И тада је против њега поновљен поступак, будући да је на претходном „осуђен у одсуству“. На рочишту, на које, како тврди његова одбрана, и није био позван!
    - Био је у Солуну да закаже одбрану доктората - каже мајка владике Јована. - Тада су га ухапсили. Први пут, после хапшења, видела сам га физички слабијег, али духовно није клонуо ни трунку. Бог му даје снагу. А ја сам мислила да нећу издржати... Није био у монашкој мантији, већ у некаквој тренерци. Храбрио је он нас, уместо ми њега.
    Поново враћамо време...
    Тада је, после проглашења за архиеписопа Православне охридске архиепископије, и избацивања из Митрополије у Скопљу, прогона монаштва и свештенства који су га следили, владика Јован на имању родитеља почео да гради цркву и конаке, манастир Светог Јована Златоустог, у селу Ниже Поље подно Пелистера. Стигли су булдожери уз јако обезбеђење полиције.
    - Ноћу су почели да руше цркву - сећа се Галена. - Мој супруг Аргил је, са мојим братом, одјурио, а пошао је и народ. Супругу нису дозволили да приђе.
    Говорио је: „Пустите ме, црква је на мом имању, мом имању...“ Нису га пустили. Остао је на путу и одатле слушао како све пуца. Руши се. Када се, пред зору, вратио кући, реч није могао да проговори. Ни данима после, умро је, убрзо. Патња коју је из те ноћи понео, пресекла га је.
    Извор: Новости.рс/Поуке.орг
  10. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Ревнитељство по разуму и ревнитељство које није по разуму   
    Код Матеја 10.4 и Марка 3.18 стоји Σίμων ὁ Κανανίτης (Симон Кананит), а код Луке 6.15 стоји Σίμων ὁ Ζηλωτής (Симон зилот, ревнитељ). Неки тумачи су повезали име Кананит са градом Каном. Али у том случају Симон би се звао Κανάιος. По другима је реч о Кананејцу, жетељу Канана што такође није исправно. Новији истраживачи порекла овог имена уочили су да се у јеврејском Талмуду ревнитељи називају kanna'im, по речи kanna' – ревност, завист, жар и то је право порекло назива једног од Дванаесторице.
    Ревнитељство у вери је веома похвално, али, наравно, када је по разуму. Ревнитељство које није по разуму производ је гордости и води неслози или расколу и јереси. Ревнитељство по разуму се обично препознаје по томе што смо строги према себи, али имамо љубави и снисходљивости према слабостима других. Они који жестоко суде друге, обично су попустљиви према својим личним слабостима и ревновањем против грехова и заблуда других прикривају пред собом и другима сопствену несигурност и духовну раслабљеност.
    Данас се име зилота обично користи у овом другом смислу. У Грчкој зилотима се често називају екстремни старокалендарци који су из ревновања према једном елементу традиције отишли у раскол са Црквом који траје већ десетинама година.
    Навео бих диван пример ревности која је разблажена с љубављу и расуђивањем. Реч је о разговору Св. старца Силуана са једним младим архимандритом о римокатолицима. Засигурно сте читали али бих поновио овај пример расуђивања светог старца:
    „Сећамо се једног његовог разговора са неким архимандритом који је вршио мисионарску службу међу неправославним хришћанима. Овај је много ценио старца и за време боравка у Светој Гори посећивао га је неколико пута. Једном га је старац упитао како он проповеда? Још млад и неискусан, архимандрит је стао да гестикулира и узбуђено одговори:
    Ја им кажем: ваша је вера заблуда, код вас је све изопачено, лажно, и ако се не покајете, нема за вас спасења.
    Саслушавши га, старац га упита:
    Реците, оче архимандрите, да ли они верују да је Господ Исус Христос истинити Бог? Да, верују.
    А да ли поштују Мајку Божију?
    Поштују, али имају неправилно учење о Њој.
    - Да ли поштују светитеље?
    - Поштују их, но какви светитељи могу постојати за њих откако су отпали од Цркве?
    Врше ли богослужења у храмовима, читају ли реч Божију.
    - Да, постоје код њих и цркве, и службе, али требало би да видите какве су то службе у поређењу са нашима. Каква хладноћа и бездушност.
    - Значи, оче архимандрите, они су убеђени да правилно поступају што верују у Исуса Христа, што поштују Мајку Божију и светитеље, што их призивају у својим молитвама. Међутим, ако им ви кажете да је њихова вера заблуда, они вас неће слушати... Међутим, ако народу будете говорили да је добро што верују у Бога, што поштују Богородицу и светитеље, што иду у цркву на богослужења и што се кући моле, што читају реч Божију и остало, али да у нечему греше и да те грешке треба да исправе и па ће све бити добро, онда ће се Господ радовати због њих, те ћемо се сви спасти милошћу Божијом... Бог је Љубав. Зато и проповед треба да извире из љубави. Онда ће она бити на корист ономе који проповеда и ономе који слуша. А када осуђујемо, нећемо имати користи и људи неће слушати.
    Архимандрит Сава Јањић
  11. Волим
    Blaža Željko gave a reaction for a Странице, Патријарх Кирил: Негирање граница измеђи добра и зла је смртоносни отров за друштво   
    „Друштво постоји захваљујући међусобним моралним обавезама његових чланова, а ове обавезе се објављују и признају на основу настале слике људског социума, општеприхваћених и општеобразовних представа о добром и лошем, о похвалном и срамном. Црква има јасну слику о постојању света коју је људима отворио Сам Бог и наша мисија је да с овим виђењем упознамо савременике с потпуном убеђеношћу у то да једино она одговара истини,“ – истакао је Руски Патријарх.
    Извор: pravoslavie.ru
  12. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Бог нас учи да поштујемо сваког човека и његову слободу да верује у оно што верује   
    Још бих додао да је овај приступ веома важан и у нашој духовној мисији. На пример када разговарате са муслиманима веома је важно да покажете поштовање према њиховој вери јер ако поштујемо човека треба да покажемо да поштујемо његову слободу да верује у оно што верује. Потребно је свакако наћи и заједничке тачке нашег веровања и вредности које делимо. Бог нас учи да поштујемо сваког човека и његову слободу.
    Наравно аргументовано можемо да идемо у поједина питања и подстакнемо размишљање о аспектима неке истине о којима саговорник није размишљао. Такође је веома важно да упознамо директно и непосредно шта други верују јер најгоре је некоме држати лекцију мислећи да знамо шта други верује и да му само прочитамо све шта је погрешно као неку оптужницу. Ту нема ни дијалога и љубави и такав приступ доноси потпуно супротне резултате јер показујемо се као самоуверени и претенциозни и наш саговорник све више увиђа разлику између оног што желимо да кажемо и оног што сами јесмо, а то је најгоре. Дијалог је увек тражење и покушај личног сусрета, а не декламовање дефиниција, фраза итд.
    Увек много научим у разговору са људима других вера и осећам се увек богатији иако наравно не намеравам да променим своју веру. Други није увек опасност и не требамо га тако доживљавати јер то је као и свака агресивност, мржња и вулгарност знак слабости и личног комплекса. Веома је погрешно некоме рећи да лажно верује јер свако своје веровање формира на основу сопственог искуства Бога и заједнице са њим. Радије можемо да кажемо да је нечије веровање непотпуно или да има неких недостатака. Сетимо се чувене поуке старца Силуана о том питању како треба разговарати са римокатолицима. Старац је то тако једноставно и лепо рекао јер он говори из искуства заједнице са Богом љубави, а не из гнева или жеље да се пред неким докаже у својој ревности.
    У разговору са многим страним људима приметио сам да су многи испуњени јаким предрасудама према нашем народу и први мој циљ јесте да покажем да ни ја ни многи други не мислимо тако. Тада се отвара много шири простор да саговорник заузме свој слободан став о нама и оним вредностима иза којих стојимо. Ништа се неће постићи ако кренемо да се агресивно убеђујемо са другим показујући се "храбрим борцима за истину" пред својим истомишљеницима. То је јако рудиментаран ниво комуникације у коме нема дијалога.
    Архимандрит Сава Јањић
×