Jump to content

Blaža Željko

Члан
  • Број садржаја

    447
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Мисионарски рад је једна од најважнијих активности у Цркви   
    Зато су манастири и облагодаћени монаси често привлачили велики број људи који су тражили духовну утеху. У таквим манастирима обратили су се Православљу многи инославни или неверујући људи. Специфичност монашког мисионарења зато и јесте у томе да монаси људе позивају да дођу у манастир, а мање да они иду к људима у свет и проповедају.
    Православни мисионарски рад увек је био заснован на предањском православном познању живог Бога као личности, а не на интелектуалном разумевању вере. Апостол каже у Првој посланици Коринћанима да га је Христос послао да проповеда Еванђеље „не мудрим ријечима, да се не обеснажи крст Христов“, па потом наставља „ И ја дошавши к вама, браћо, не дођох с високом ријечи или мудрошћу да вам јавим свједочанство Божије.Јер расудих да не знам међу вама ишта сем Исуса Христа, и то распетога. И ја бијах међу вама у слабости и у страху и у великом трепету, И ријеч моја и проповијед моја не би у убједљивим ријечима људске мудрости, него у показивању Духа и силе. Да вјера ваша не буде у мудрости људској него у сили Божијој. А мудрост говоримо међу савршенима, али не мудрост овога вијека, ни кнезова овога вијека који су пролазни;" (1Кор 1-2)
    Такви мисионари и просветитељи били су Св. Нина Грузијска и Св. Герман Аљаски и многи други који нису долазили са армијом проповедника или војника као западни мисионари који су ширили хришћанство у Јужној Америци, Африци и Азији у колонијалном и империјалном периоду. Православни светитељи и просветитељи су живећи интензивним духовним животом задобили силу Божију која је деловала на људе око њих више него "убедљиве речи људске мудрости". Св. Герман је живео подвижнички у својој пештери и локални Алеути су постепено почели да се интересују за овог необичног човека који их је привлачио својом добротом и љубављу. С временом они су пришли православној вери и били научени основним истинама хришћанства, али први додир са Богом био је лични, кроз Св. Германа.
    Иако наша Црква никада није омаловажавала потребу образовања, у Православљу се никада није изгубила свест да живог Бога познајемо срцем, а не интелектом. Свети оци су посебно наглашавали потребу очишћења срца од страсти како бисмо могли да задобијемо чврсту веру у живог Бога и зато православна аскетска традиција и те како представља облик мисионарског рада. Свака врста интелектуалног сазнања у православној традицији, ако није повезана са борбом против страсти и греха неизбежно води у гордост и обману. Истинско знање (словенски вједјети – знати – потиче од индоевропског корена vid-) у светоотачкој традицији је пре свега дар Божији и виђење Бога, а кроз Њега и спознаја васцеле његове творевине – „Блажени чисти срцем јер ће Бога видети“. Ово знање се суштински разликује од дискурзивног размишљања које рационалним путем доводи до одређених логичких закључака. Отуда је гносеологија Св. Отаца увек полазила од борбе за очишћење срца, што можемо видети посебно у Добротољубљу где имамо много савета како се борбом против страсти учимо и знању и љубави.
    У православном свету имамо монахе који су се посебно посветили мисионарском раду. Међу таквим монашким заједницама посебно бих поменуо манастир Св. Германа Аљаског у Платини (Калифорнија). Монаси у овом манастиру живе врло интензивним подвижничким животом, али истовремено имају развијену издавачку делатност http://www.stherman.com/ . Њихове књиге и часописи помогли су многим људима да нађу пут ка Богу.
    Архимандрит Сава Јањић
  2. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Јерођакон Александар Суботић- Апологија животиња   
    Ми­кро­ко­смос
    Ши­фра за не­рас­ки­ди­ву по­ве­за­ност чо­ве­ка и све­та, у исто­ри­ји европ­ске ми­сли, је грч­ка реч „ми­кро­ко­смос“. Иза ове ре­чи сто­ји иде­ја чи­ји ко­ре­ни се­жу ду­бо­ко у не­про­зир­ну про­шлост Ва­ви­ло­на и Ме­со­по­та­ми­је. То је иде­ја ко­ја је ан­тич­ку фи­ло­зо­фи­ју пра­ти­ла од са­мог ње­ног по­чет­ка. Це­ли­на се огле­да у де­лу. Свет се огле­да у чо­ве­ку, та­ко да је чо­век ма­ли свет – ми­кро­ко­смос. Пла­тон је био тај ко­ји је екс­пли­ци­рао ову древ­ну иде­ју ко­ри­сте­ћи раз­ли­чи­те ми­кро­ко­смич­ке ар­гу­мен­те: од ана­ло­ги­ја људ­ског жи­во­та са про­це­си­ма у уни­вер­зу­му до па­ра­ле­ли­зма из­ме­ђу чо­ве­ка и др­жа­ве. Ипак, сам тер­мин „ми­кро­ко­смос“ по пр­ви пут се ја­вља до­ста ка­сно. Тек у спи­си­ма Ари­сто­те­ла. Он, ме­ђу­тим, ову реч ко­ри­сти са­мо је­дан је­ди­ни пут – у сво­јој фи­зи­ци, и то на по­при­лич­но три­ви­ја­лан на­чин. Пре­ма то­ме, Ари­сто­тел је ско­вао сам тер­мин али без ја­сног кон­цеп­та иза ње­га, док је ње­гов прет­ход­ник Пла­тон фор­му­ли­сао кон­цепт али без од­ре­ђе­не ре­чи ко­јом би га озна­чио.
    Це­ла иде­ја је мо­ра­ла да про­ђе дуг и не баш ра­ван пут, на ко­ме су ва­жне ус­пут­не ста­ни­це би­ле: сред­њи пла­то­ни­зам, је­вреј­ска фи­ло­со­фи­ја, ми­сте­риј­ски кул­то­ви ка­сног Ри­ма и нео­пла­то­ни­зам, да би се на кра­ју Ари­сто­те­ло­ва реч спо­ји­ла са пла­то­ни­стич­ким кон­цеп­том у тех­нич­ки тер­мин „ми­кро­ко­смос“. Ипак, и овај срећ­ни крај ан­тич­ке епи­зо­де у исто­ри­ји „ми­кро­ко­смо­са“ (по­сле ко­га су усле­ди­ле но­ве сред­њо­ве­ков­не и мо­дер­не аван­ту­ре) ни­је без ко­мич­ног обр­та. Син­те­за ко­јом се „ми­кро­ко­смос“ ко­нач­но утвр­дио као те­о­риј­ски тер­ми­нус тех­ни­кус је де­ло хри­шћан­ских Све­тих Ота­ца, ко­ји су ову реч, у ства­ри, упо­тре­би­ли као по­грд­ни из­раз – као реч под­сме­ха на ра­чун па­ган­ских те­о­ри­ја о ме­сту чо­ве­ка у све­ту. Та­ква пе­јо­ра­тив­на упо­тре­ба тер­ми­на ја­сна је из ре­чи Св. Гри­го­ри­ја Ни­ског: „Го­во­ри­ли су (па­га­ни) да је чо­век ми­кро­ко­смос. (...) Ме­ђу­тим, док су тим звуч­ним на­зи­вом (на­вод­но) уз­но­си­ли хва­лу људ­ској при­ро­ди, ни са­ми ни­су при­ме­ти­ли да су чо­ве­ка (у ства­ри) по­ча­ство­ва­ли свој­стви­ма ко­мар­ца и ми­ша. (...) Шта има ве­ли­ко у то­ме – по­ча­ство­ва­ти чо­ве­ка (...) упо­до­бља­ва­њем са све­том...?“ Због то­га Св. Гри­го­ри­је Бо­го­слов из­о­кре­ће ста­ру ми­кро­ко­смич­ку фор­му­лу, за­ме­њу­ју­ћи ме­ста чо­ве­ка и све­та у њој, та­ко да је са­да у но­вој то­по­ло­ги­ји свет ма­ли а чо­век ве­ли­ки. Јер чо­век је „не­ки ко­смос дру­ги, у ма­ло­ме ве­ли­ки“. Да­кле, и у хри­шћан­ској ви­зи­ји чо­век и свет (и да­ље) де­ле исту суд­би­ну, са­мо што ту за­јед­нич­ку суд­би­ну од сад од­ре­ђу­је чо­век по­што је он „Mi­krot­he­os“ (Бог у ма­лом). Вер­ност би­блиј­ском пре­да­њу о чо­ве­ку као сли­ци Бо­га (Пост. 1, 26–27; 5, 1; 9, 6) при­мо­ра­ла је Оце на та­кву ин­тер­вен­ци­ју.
    Бо­жи­ја сли­ка
    Ста­ри За­вет нам, ме­ђу­тим, не от­кри­ва шта је у ства­ри „Бо­жи­ја сли­ка“ у чо­ве­ку. По­што из са­мог тек­ста то ни­је би­ло мо­гу­ће пре­ци­зно за­кљу­чи­ти, те­о­ло­зи су кроз ве­ко­ве да­ва­ли раз­ли­чи­те од­го­во­ре. Они би се гру­бо мо­гли по­де­ли­ти у две гру­пе: 1) Сред­њо­ве­ков­ни пи­сци су углав­ном су по­ку­ша­ва­ли да про­на­ђу од­ре­ђе­не он­тич­ке цр­те у чо­ве­ку ко­је га чи­не слич­ним Бо­гу, нпр. сло­бо­да, ра­зум, итд... 2) Код мо­дер­них ау­то­ра, пак, „лик“ се че­шће по­сма­тра као услов у ком чо­век ег­зи­сти­ра (нпр. у ди­ја­ло­гу са Бо­гом и са тво­ре­ви­ном, итд.), а не као ње­гов по­сед. Ова два при­сту­па ни­су ме­ђу­соб­но ис­кљу­чи­ва и мо­гу­ће их је ком­би­но­ва­ти. Ипак, док је овај пр­ви де­лом од­го­во­ран за пот­це­њи­ва­ње оста­ле тво­ре­ви­не, по­што Би­бли­ју чи­та је­лин­ским очи­ма, „пре­це­њу­ју­ћи“ чо­ве­ко­ву ра­ци­о­нал­ност, онај дру­ги има од­ре­ђе­ни зна­чај за на­шу апо­ло­ги­ју жи­во­ти­ња. У ду­ху ре­чи Св. Гри­го­ри­ја Бо­го­сло­ва ко­ји ка­же да Бог ства­ра­ју­ћи сво­ју сли­ку – чо­ве­ка „по­ста­вља на зе­мљи по­кло­ни­ка (Све­те Тро­ји­це)“ и од­мах до­да­је: „на­ме­сни­ка це­ло­сног –над­зор­ни­ка ви­дљи­ве при­ро­де“. Кон­ста­ту­је­мо да је „услов бо­го­оп­ште­ња“ срж оно­га што је по сли­ци. До­да­ју­ћи то­ме да је за ис­по­ља­ва­ње ли­ка од­лу­чу­ју­ћа (ли­тур­гиј­ска) функ­ци­ја чо­ве­ка ко­ји је по­зван да бу­де на­чал­ник (ἀρχέτωσαν – Пост. 1, 26) све оста­ле тва­ри. Да је у пи­та­њу функ­ци­ја слу­же­ња, а не го­спо­да­ре­ња, ви­ди се из то­ка би­блиј­ске рад­ње. У пр­вој гла­ви По­ста­ња, у сти­ху 27, Бог ства­ра чо­ве­ка по свом ли­ку. У на­ред­ном сти­ху по­ве­ра­ва му власт над жи­во­ти­ња­ма, да би од­мах у сле­де­ћем сти­ху, и чо­ве­ку и жи­во­ти­ња­ма, за хра­ну дао би­ље. Да­кле, жи­во­ти­ње ни­су по­ве­ре­не чо­ве­ку ра­ди ути­ли­тар­не упо­тре­бе већ да би се о њи­ма ста­рао. (У при­чи о По­то­пу, по­сле до­пу­ште­ња чо­ве­ку да убу­ду­ће ко­ри­сти жи­во­ти­ње у ис­хра­ни, Бог од­мах скла­па веч­ни за­вет – Олам Бе­рит са жи­во­ти­ња­ма и љу­ди­ма под­јед­на­ко. А веч­ни за­вет је из­раз за ме­си­јан­ско цар­ство ми­ра ко­је се не по­ду­да­ра са за­кон­ским за­ве­том. Ја­сно је да у очи­ма Цр­кве иза све­га то­га сто­ји за­вет Ису­са Хри­ста).
    Та­ква по­сред­нич­ка функ­ци­ја чо­ве­ка, мо­мен­тал­но нас пре­но­си из Ста­рог у Но­ви За­вет. „Ло­гос по­ста­де те­ло“ ка­же Је­ван­ђе­лист Јо­ван. Али у ње­го­вом Је­ван­ђе­љу ово те­ло је у ства­ри „sarks“ – ме­со – плот, што је грч­ки пре­вод је­вреј­ске ре­чи „ба­сар“, ко­ја људ­ску те­ле­сност ује­ди­њу­је са жи­во­тињ­ском, као што је и „не­феш“ (ду­ша жи­ва), жи­вот­ни прин­цип и жи­во­ти­ња и љу­ди. Ме­ђу­тим, „по­след­њи Адам“ је исто­вре­ме­но и „дух ко­ји ожи­вљу­је“ чи­та­ву твар (1. Кор. 15, 45). Не­ма, да­кле, ни­чег што би при­сни­је по­сре­до­ва­ло из­ме­ђу Бо­га и све­та од ова­пло­ће­ног Бо­га. А опет, ако је сје­ди­ње­ње са Бо­гом у лич­но­сти Си­на Бо­жи­јег, Ко­ји се кроз те­ло по­и­сто­ве­тио са све­том, нај­ве­ће, ни­је мо­гу­ће за­ми­сли­ти да би Бо­жи­ја љу­бав, све­ту ика­да по­же­ле­ла ишта ма­ње. Због то­га је Адам од по­чет­ка био фи­гу­ра Хри­ста: „Сли­ка (ти­пос) Оно­га ко­ји ће до­ћи“ (Рим. 5, 14).
    Пад
    Ме­ђу­тим, Хри­стос је до­шао. У Ње­го­вом те­лу Бог је по­стао део све­та и свет је по­стао део Бо­га, па и по­ред то­га: „Сав свет у злу ле­жи“ (1. Јн. 5, 19). Свет ни­је зло, не­го у злу ле­жи. Сру­шен је и ле­жи. Ко га је обо­рио? Пр­ви чо­век је пао и са со­бом по­ву­као свет. Шта је зло у ко­ме свет ле­жи? То је по­ло­жај у ком се свет на­ла­зи. Свет ле­жи у злу. По­след­њи Чо­век ле­жи у гро­бу. И По­след­њи Чо­век уста­је из гро­ба. Али свет и да­ље у злу ле­жи. До­кле ће свет да ле­жи у злу? Све док сви прет­по­след­њи љу­ди не лег­ну у гроб, је­дан по је­дан све до По­след­њег ко­ји је већ устао. А та­да ће се ви­де­ти да су и они већ уста­ли са Њим. И шта­ви­ше да са­да сто­је по пр­ви пут. Ово ни­је пу­ка але­го­ри­ја. Бу­квал­но: крај­ња тач­ка Бо­жи­јег по­и­сто­ве­ће­ња са па­лим све­том је мр­тво те­ло Хри­ста ко­је ле­жи у гро­бу, док је Ње­го­во уста­ја­ње по­че­так но­ве тва­ри. За­ни­мљи­во је да се упра­во у ве­зи са том те­мом уста­ја­ња из ле­же­ћег по­ло­жа­ја, и по­ја­ви­ла реч „ми­кро­ко­смос“. Ари­сто­тел, раз­ма­тра­ју­ћи у Фи­зи­ци (књи­га 8, 2. по­гла­вље) при­го­вор сво­јој те­о­ри­ји о „веч­но­сти кре­та­ња“, ко­ји се са­сто­ји у то­ме да кре­та­ње ни­је веч­но јер из­гле­да да се жи­ва би­ћа по­ди­жу из ле­же­ћег ста­ва, ка­же: „Ако је мо­гу­ће да се то до­го­ди у жи­вом би­ћу, шта спре­ча­ва да се исто до­го­ди у све­му? Јер ако се то де­ша­ва у ма­лом све­ту (ми­кро­ко­смо­су) де­ша­ва се и у ве­ли­ком. Ако у све­ту он­да и у бес­ко­нач­ном, уко­ли­ко је уоп­ште мо­гу­ће за бес­ко­нач­но да се по­кре­ће.“ Да­кле, баш та­кав збу­њу­ју­ћи про­цес, ка­кав опи­су­је Ари­сто­тел, од­и­гра­ва се у Хри­сту: Хри­сто­во те­ло се по­кре­ну­ло из ле­же­ћег ста­ва и оно што се до­го­ди­ло у ње­му, до­го­ди­ће се у све­му. То што се де­си­ло у „ма­лом“, де­си­ће се и у „ве­ли­ком“. И то баш због то­га што се бес­ко­нач­но по­кре­ну­ло. Овај про­цес се још увек од­ви­ја иа­ко је кон­сти­ту­тив­но већ за­вр­шен. То је кре­та­ње тва­ри од оно­га што ство­ре­ном би­ћу ле­жи у осно­ви – ipo­ke­i­me­non, а то је не­би­ће, ка Оно­ме Ко­ји у би­ћу сто­ји као ње­гов те­мељ – Ipo­sta­sis, а то је Хри­стос. У том кре­та­њу, све што је у по­кре­ту по­ви­ја се под ве­тром и све је иш­ча­ше­но, а овај от­пор ра­њи­ве тва­ри је њен пад. Ства­ра­ње и пад се де­ша­ва­ју исто­вре­ме­но. По Св. Мак­си­му, чо­век је у јед­ном ма­ху ство­рен и пао (Та­ла­си­ју од­го­вор 61). Ве­тар ком се опи­ре овај век је по­се­та до­ла­зе­ћег Хри­ста тј. Цр­ква. На ве­тру се мо­же бо­ра­ви­ти, али се ве­тар не мо­же удо­ми­ти. Цр­ква је ве­тар ко­ји ми­лу­је свет, али у ње­му не­ма дом.
    Пред­ра­су­да
    Свет је, као што ре­ко­смо, иш­ча­шен. Вер­нер Хер­цог је опи­сао жи­вот уми­ру­ће при­ро­де као не­ми­ло­срд­ни па­као пер­ма­нент­не и не­по­сред­не опа­сно­сти: „Др­ве­ће је у бе­ди, пти­це су у бе­ди, уоп­ште не ми­слим да пе­ва­ју. Оне јед­но­став­но ври­ште у бо­лу.“ То су ре­чи ре­ди­те­ља ко­ји је сни­мио не­ке од нај­леп­ших сце­на не­так­ну­те при­ро­де у исто­ри­ји фил­ма! У за­ча­ра­ном, пак, кру­гу људ­ске ци­ви­ли­за­ци­је, на­си­ље се „огра­ни­ча­ва“ на­си­љем. Све је на­кри­во на­са­ђе­но: и при­ро­да и дру­штво. Ни­је­дан де­таљ ни­је из­у­зет из ове зле фор­ма­ци­је: „Ни­ко ни­је до­бар осим јед­но­га Бо­га“ (Мт. 19, 17; Мк. 10, 18; Лк 18, 19). А о то­ме се мо­же су­ди­ти са­мо под ме­си­јан­ским све­тлом ко­је от­кри­ва та­му (Јн. 3, 19).
    У та­квој пер­спек­ти­ви чак и они оби­ча­ји ко­ји су, на­вод­но, по­др­жа­ни сна­гом „при­ро­де“ (при­том не тре­ба за­бо­ра­ви­ти да је при­ро­да па­ла), а не тек си­лом за­ко­на, че­сто су са­мо ста­ре пред­ра­су­де при­ви­ле­го­ва­них. За­пад­на тра­ди­ци­ја је већ ве­ко­ви­ма утвр­ђе­на у уве­ре­њу да је уби­ја­ње жи­во­ти­ња са­свим у ре­ду и да на­но­ше­ње пат­ње би­ћи­ма ко­ја не при­па­да­ју људ­ској вр­сти не тре­ба да пред­ста­вља про­блем за људ­ски род. На­си­ље је ле­ги­ти­ми­зо­ва­но те­о­риј­ским ста­вом да жи­во­ти­ње ни­су ра­ци­о­нал­не. Око та­квог ми­шље­ња го­то­во да по­сто­ји кон­сен­зус ве­ћи­не па­ган­ских фи­ло­со­фа. На при­мер сто­и­ци су се оштро су­прот­ста­ви­ли Ари­сто­те­ло­вој за­блу­ди да по­сто­је „при­род­ни ро­бо­ви“, твр­де­ћи да је де­фи­ни­ци­ја сва­ког чо­ве­ка иста „а то је да је он ра­ци­о­на­лан“ (Ци­це­рон, О за­ко­ни­ма, књи­га 1). За­то сви љу­ди за­слу­жу­ју да се са њи­ма по­сту­па пра­вед­но. Жи­во­ти­ње, ме­ђу­тим, ни­су ра­ци­о­нал­не и у од­но­су на њих ни­ка­кав по­сту­пак не мо­же би­ти не­пра­ве­дан. Ве­ћи­на хри­шћан­ских те­о­ло­га до да­нас ис­тра­ја­ва у овој па­ган­ској за­блу­ди. Став да жи­во­ти­ње ни­су ра­ци­о­нал­не у хри­шћан­ској об­ра­ди по­при­ма раз­ли­чи­те об­ли­ке: од Де­кар­то­ве тврд­ње да жи­во­ти­ње уоп­ште не­ма­ју ду­шу (па не мо­гу да осе­ћа­ју ни бол, већ са­мо ис­пу­шта­ју зву­ке и ре­а­гу­ју ме­ха­нич­ки као сат – Де­карт је ову те­о­ри­ју и прак­тич­но „по­твр­дио“ вр­ше­ћи ви­ви­сек­ци­ју не­срећ­них жи­во­ти­ња), пре­ко ста­ва да не­ма­ју бе­смрт­ну ду­шу (па ни веч­ни жи­вот), све до ста­ва са­вре­ме­них пер­со­на­ли­ста да жи­во­ти­ње (ни у ка­квом сми­слу) ни­су лич­но­сти.
    На­да
    Ипак ни­је све та­ко цр­но. У мра­ку исто­ри­је, у по­чет­ку као сви­ци у но­ћи, а по­сле већ као зве­зде пред ес­ха­то­ло­шку зо­ру, си­ја­ју мно­ге све­тле тач­ке. У свом крат­ком де­лу О уз­др­жа­њу од уби­ства жи­во­ти­ња, нео­пла­то­ни­чар Пор­фи­ри­је ан­ти­ци­пи­рао је уви­де са­вре­ме­не на­у­ке, твр­де­ћи да су жи­во­ти­ње и те ка­ко ра­ци­о­нал­не, и да је не­пра­вед­но по­сту­па­ње пре­ма њи­ма нео­прав­да­но. И то не за­то јер су ра­ци­о­нал­не (то је ире­ле­вант­но), не­го због то­га што осе­ћа­ју страх и бол као и љу­ди. Пу­стињ­ски оци Ис­то­ка и под­ви­жни­ци сред­њо­ве­ков­ног За­па­да би­ли су са жи­во­ти­ња­ма у ве­ли­кој љу­ба­ви. Ге­ра­сим Јор­дан­ски, Фра­ња из Аси­зи­ја или са­вре­ме­ни све­то­гор­ски стар­ци Пај­си­је и Пор­фи­ри­је су нео­бо­рив до­каз то­га шта Бог ми­сли о жи­во­ти­ња­ма. Та­ко­ђе и да­на­шње бо­го­сло­вље ве­о­ма сна­жно ре­а­фир­ми­ше ве­зу чо­ве­ка и тва­ри (Ми­тро­по­лит Јо­ван Зи­зју­лас нпр. сма­тра да се по­сле схо­ла­стич­ког роп­ства, дар­ви­ни­зам, ко­ји чо­ве­ка де­спи­ри­ту­а­ли­зу­је и ор­ган­ски по­ве­зу­је са оста­лим би­ћи­ма, по­ја­вио као „нај­ве­ћи скри­ве­ни Бо­жи­ји бла­го­слов“).
    Све ово бу­ди на­ду да ће у све­сти хри­шћа­на по­што­ва­ње ек­тра­ху­ма­не дру­го­сти сла­би­јих би­ћа, на­ше бра­ће и се­ста­ра жи­во­ти­ња, као љу­бав­ни, за­хвал­ни (ев­ха­ри­стиј­ски) и бри­жни (ин­тер­це­сив­ни – хо­да­тај­све­ни) од­нос пре­ма тва­ри, ус­пе­ти да по­ти­сне, у све­ту ак­ту­ел­но, са­тан­ско жр­тво­ва­ње и при­но­ше­ње све­у­куп­ног би­ћа са­мом се­би. Иде­о­ло­ги­ја по ко­јој, за раз­ли­ку од чо­ве­ка – Бо­жи­је сли­ке и при­ли­ке, жи­во­ти­ње ни­су лич­но­сти, па се за­то мо­гу му­чи­ти и уби­ја­ти је апо­ло­ги­ја ко­ри­сто­љу­би­ве и зле људ­ске глу­по­сти. А глу­пост и звер­ство ни­кад ни­су свој­ство жи­во­ти­ња – „La be­ti­se n’est pas l’a­ni­ma­li­te“ (ка­ко ре­че Де­лез). Оци и жи­во­ти­ње на­зи­ва­ју ипо­ста­си­ма иа­ко не и „ли­ци­ма“ (би­блиј­ско „па­ним“ или отач­ко „πρόσωπον“) јер је­ди­ни сег­мент лич­но­сти за ко­ји (са си­гур­но­шћу) мо­же­мо ре­ћи да у ње­му жи­во­ти­ње не­ма­ју уде­ла је чо­ве­ко­ва уло­га по­сред­ни­ка из­ме­ђу Бо­га и тва­ри. А упра­во тај екс­клу­зив­но људ­ски сег­мент лич­но­сти чо­век не­ги­ра тре­ти­ра­ју­ћи екс­тра­ху­ма­на би­ћа као по­тро­шну ро­бу. Већ то што се са­свим раз­ли­чи­ти ор­га­ни­зми од ми­кро­ба до сло­на под­во­де под јед­но име „жи­во­ти­ња“ и што се њи­хо­ва ра­ди­кал­на ме­ђу­соб­на раз­ли­чи­тост сво­ди на јед­но за­јед­нич­ко свој­ство, на­и­ме на то да ова ра­зна би­ћа ни­су љу­ди, до­вољ­но по­ка­зу­је наш ра­си­зам вр­ста. Оне пак љу­би­те­ље жи­во­ти­ња ко­ји не је­ду ме­со под­се­ћа­мо на чи­ње­ни­цу да и они сво­је љу­бим­це хра­не ме­сом дру­гих, не ма­ње вред­них жи­во­ти­ња ма­са­кри­ра­них у кла­ни­ца­ма. Све је то тек је­дан од мно­гих по­ка­за­те­ља да је свет оту­ђен и да „усред жи­во­та, ми смо у смр­ти“. Због то­га „це­ла твар уз­ди­ше и ту­гу­је до са­да“ (Рим. 8, 22) и „жар­ким иш­че­ки­ва­њем тво­ре­ви­на оче­ку­је да се ја­ве си­но­ви Бо­жи­ји“ (Рим. 8, 19), не да би је ко­нач­но до­ту­кли, не­го да би је осло­бо­ди­ли од смр­ти (Рим. 8, 21). Ре­ко­смо да је по Пла­то­ну чо­век сре­ди­ште у ком се огле­да це­ли­на др­жа­ве-гра­да, али и ко­смич­ки про­цес. Цар­ство Бо­жи­је је град у ком ће се ње­го­ви гра­ђа­ни „зве­ри и све жи­во­ти­ње, гми­зав­ци и кри­ла­те пти­це и сви на­ро­ди... об­ра­до­ва­ти Ца­ру сво­ме“ ко­ји је Чо­век.
    Извор: Православље, бр. 1159.
    Online извор: Поуке.орг
    Преузмите оргиналну страницу: View attachment: A. Subotic, Apologija zivotinja Pravoslavlje 1159 (1. jul 2015. g), str. 28-30.pdf
  3. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Када су идеолози марксизма говорили да је вера опијум за народ нису били сасвим у криву   
    Наравно, постоје разна веровања у Бога и многа од њих нису исправна или представљају пројекцију сопствене личности, друштвеног система или философије. Ако веру у Бога заснујемо на томе, пре или касније морамо да дођемо у сумњу. Када су идеолози марксизма говорили да је вера опијум за народ нису били сасвим у криву јер многи облици и манифестације веровања у Бога нису засновани на вери у живог Бога кога је објавио Његов оваплоћени Син и кога сведочи кроз Цркву његов животворни Дух Свети. На хришћанском Западу у Средњем веку све до новијег доба Црква је коришћена како би се постојећи друштвени поредак, феудална лојалност владару и духовна покорност ауторитету папе представили као божански поредак. Тако су и многе нехришћанске праксе заживеле у историји Европе, не из аутентичног предања Цркве, већ као последица идеологије која је хришћанство користила као своје средство за очување монархије, а често и крајње тираније и неправде. У таквој атмосфери покренути су и крсташки ратови, настала је и радила инквизиција, а неретко су подстицани организовани погроми Јевреја. У француској револуцији постојало је огромно незадовољство тадашњом Црквом јер је она била директно у служби очувања апсолутистичке монархије која је највећи део становништва држала у беди и неимаштини. Дубоко верујем да је тадашња Црква у Француској и у другим апсолутистичким монархијама у Европи које су доживеле револуцију била чвршће заснована на еванђелским принципима, атеизам и духовни релативизам не би тако лако овлададали нашим континентом. Оно што желим да кажем у вези вашег питања јесте да управо у таквој атмосфери где је аутентичну и живу веру у Бога заменила својеврсна "црквена идеологија" заједно са двоструким моралним аршинима и морализмом, мислећи људи су неизбежно дошли у сумњу јер нису били у могућности да помире оног Бога кога су упознали кроз Еванђеље са "Богом" који кажњава тражећи задовољење свог увређеног достојанства, који одобрава друштвени поредак у коме су милиони људи држани у мраку и незнању.
    Ситуација на хришћанском Истоку била је другачија јер је падом Византијског царства средином 15. века хришћански народ дошао у ропски положај и био изложен страдању. Црква је страдала заједно са њим и људи су у тој сиромашној и страдајућој Цркви лакше могли да препознају еванђелске поруке Господа Христа. Ослобођењем од османске власти и формирањем нових националиних држава на његовим развалинама од почетка 19. до почетка 20. века дошло је до стварања друге ситуације. Многи млади православни људи одлазили су на студије у Европу где су се надахњивали најновијим идејама француске револуције и атеизма да би то после некритички доносили у своје средине покушавајући да се саобразе све више секуларизованијој европској цивилизацији. Последица је била та да су атеизам и сумња у Бога пресађени у средину у којој органски нису поникли. Томе су, разуме се, допринели и одређени црквени кругови који су такође некритички преносили и узимали традиције и учења са Запада, која су са собом доносила и оне разлоге који су на том истом Запдау довели до појаве атеизма. Посебно јак западни утицај долазио је из Русије која се још од времена Петра Великог цивилизацијски окренула Западној Европи и уз многа корисна достигнућа и друштвене тековине прихватила и много тога што је било у супротности са аутентичним православним предањем. Иако западни утицаји никада нису потпуно освојили руску православну душу, они су суштински раслабили Цркву, што је касније и довело до учвршћења атеизма у овој најмногољуднијој православној земљи. Снага Руске Цркве се ипак посебно пројавила у томе што је и поред невиђеног прогона и страдања она успела да сачува своју душу и доживи невероватну обнову у наше време, након распада Совјетског савеза.
    Слушајући и читајући данашње најистакнутије представнике новог атеизма на Западу: Ричарда Докинса, Кристофера Хичинса, Сама Хариса и Данијела Денета (познатих као четири јахача непостојеће Апокалипсе (the four horsemen of the Non-Apocalypse) можемо да нађемо све оне аргументе који су реакција на кризу пост-модерног хришћанства на Западу. Православна Црква је пред великим раскршћем. С једне стране обновљено благостање након распада комунистичких режима доноси читав низ латентних опасности и искушења која су задесила и хришћански Запад. Повратак Св. Оцима у току двадесетог века помогао је нашој Цркви да се богословски почне враћати духу Св. Отаца и ослободи одређених утицаја који су својевремено пренешени са Запада и заживели у нашој средини. Православно неопатристичко богословље зато има велику прилику да не само православним верницима, већ и хришћанима на Западу где је Црква под снажним ударима секуларизма и општег релативизма у веровању и моралу, помогне да нађу пут ка аутентином поимању живог, библијског Бога. У томе је посебна историјска мисија Православне Цркве која, да би била у стању да то уради не сме да буде затворена у себе већ мора да пружи руку другима. У томе је највећи значај оног здравог, православног икуменизма, који за разлику од синкретистичког, протестантског екуменизма, представља аутентичан православни одговор на потребу активног сведочења вере у живог Бога у времену у коме живимо.
    Архимандрит Сава Јањић
  4. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Бог не суди по квалитету и квантитету наших дела, већ по унутрашњем настројењу нашег срца   
    Управо сам поменуо Достојевског мислећи на пример Соње, али нисам хтео да идем исувише далеко. Соња је споља гледано била блудница која је продавала своје тело, али с друге стране била је жена дубоког духовног живота која је жртвовала своје тело ради својих ближњих које је требало прехранити. Ово је један од најлепших примера како Достојевски показује да не можемо да људе судимо по њиховим спољашњим делима и да треба да познајемо срце сваког човека. Соња је продавала своје тело не зато што је била овладана страшћу блуда, већ да би зарадила новац за своју породицу. Моралисти би то одмах осудили као велики грех и заиста, да је Соња била особа коју је блудна страст деформисала, ово би било сасвим неисправно. Међутим, из више примера видимо да Соњино срце грех није нагризао. Грех је последица оболеле воље човека, али у овом случају видимо суштински дубоко моралну особу, велике осећајности и расуђивања. Наравно, ово не може да постане пример и личности из романа Ф.М. Достојевског нису увек типичне личности, већ дубоко профилисани ликови кроз које он изражава своје духовно виђење света у коме живи. У нормалним условима, предавање блуду неизбежо води и духовном пропадању личности јер је тело храм Духа Светога. Међутим, имамо доста изузетака у историји Цркве. Напоменуо бих, на пример, случајеве светих жена мученица које су у прогонима радије одузимале себи живот да не би биле оскрнављене. Сви знамо да је самоубиство тежак грех, али у греху и у врлини важна је намера срца. Оне нису желеле да се самоубију зато што су презирале живот, већ зато што су желеле да сачувају чистоту и што нису биле довољно сигурне у сопствену снагу да издрже насиље над својим телом. То се све уклапа у подуже тумачење које сам дао о томе да се моралност личности не може мерити у спољашњим делима, већ је једини судија сам Бог, који познаје тајне нашег срца.
    Читајући житија светих и Пролог наћићемо, слажем се, примере које наводите. Међутим, у житијама није описан целокупан живот неке личности. Житије је књижевна икона светитеља која има за циљ да нам представи духовни карактер те личности, а не њену биографију у целости. Човек никада не пропада само због једног греха, али да би дошао до тог тешко греха који га одвлачи у јаму пропасти треба да претходно направи низ погрешних избора. Другим речима, човеков пад није само ствар једног тренутка. На пример, човек не може одједном да падне у неки грех и потребно је да га одређена страст или више њих толико духовно раслаби да дође у ситуацију да физички почини одређени грех. Исто је тако и са врлином. Да би човек учинио неко велико и знаменито врлинско дело претходно је морао да уложи много нама спољашњим посматрачима невидљивог труда и жртве како би спречио да страсти овладају његовим срцем. Заиста човек је некада у стању да изађе из најдубљег греха и достигне највећи степен врлине. Наводио сам већ пример Св. Марије Египћанке, која је у Јерусалим на поклоњење часном Крсту кренула да би задовољавала своју блудну страст са поклоницима. Међутим, иако њено житије о томе не говори, Марија је и поред живота у греху очигледно сачувала чистоту свог срца и у оном моменту када се нашла у ситуацији да јој сила Божија није дозвољавала да се поклони Часном Крсту једноставно та кора спољашњег греха отпала је са њеног срца и дошло је до дубоког покајања као пројаве њене аутентичне личности. Зато имамо и примере људи великих грешника који чудесним примерима покајања постају велики светитељи, али и случајеве људи који споља изгледају свето и морално, али у дубини душе живе у гордости и самољубљу и зато пре или касније падају у најстрашније грехове, који су последица унутрашње трулости њихове душе. У природи имамо примере и често можемо наићи на јабуке које су споља беспрекорне и здраве, а унутра потпуно труле, али и обрнуто. То је још један разлог више зашто је просуђивање других, било осуђивање грешника или хваљење праведника релативно и најчешће далеко од истине. Човек је неизмерна тајна Божија и једино Бог прозире дубине људског срца.
    Бог не суди по квалитету и квантитету наших дела, већ по унутрашњем настројењу нашег срца, које само Он познаје или то познање даје на дар својим угодницима. Дубоко и чврсто верујем да човек који се истински труди да победи грех и не дозволи да њиме овладају страсти неће бити остављен од Бога. Грех не долази одједном и човек постепено бива овладан неком страшћу, губи свест о свом стварном духовном стању и онда духовно ослепљен доживљава пропаст. Недавно сам погледао добар филм француског режисера Доминика Мола "Монах" (Le Moine) са сјајним Весан Каселом (Vincent Cassel) у главној улози. Монах који је сматран за светитеља и чудотворца био је у суштини дубоко овладан страшћу гордости, која је на крају довела до ужасног греха блуда и убиства. Нико од његове сабраће није примећивао лажно духовно стање у коме се налазио, а обичан народ га је доживљавао као чудотворца. Споља гледано, његов пад изгледа као изнанадан догађај, међутим нама који пратимо овај лик у овом филму јасно је да није тако. Вероватно би се могао снимити и сличан филм о неком грешнику који је у дубини душе, попут Соње Мармеладов, сачувао чистоту срца и која би у неком кључном животном моменту била пројављена кроз неко врлинско дело или жртву. Све ово нам говори да је човек динамична личност и да стално хода уском стазом између раја и пакла. Суштина греха јесте у слободном избору између аутентичних духовних вредности и лажних вредности и за тај погрешан избор одговорност искључиво има сваки човек понаособ.
    Архимандрит Сава Јањић
  5. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Oни који напуштају православну веру никада нису истински упознали своју веру   
    Нажалост, јако је много наших људи који православну веру своде само на обележавање крсне славе и евентуално залутају до цркве за Божић или Васкрс да упале свећу. У древној Цркви ако хришћанин 40 дана није примио Св. Евхаристију није сматран чланом Цркве. У данашње време највише се гледа да ли је неко крштен или не, а готово да се потпуно превиђа колико крштени активно учествује у животу Цркве. Имамо такође много оних који су се крстили као одрасли али нису прошли ни катихетски курс, а то је јако важно. Господ каже: "Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа" (Мт, 28, 19). Дакле, прво треба научити катихумене шта примају, а потом их крстити. Крштење одраслих лица без претходног периода катихумената и поучавања у вери апсолутно је погрешно и, нажалост, довело је до ситуације да имамо велики број крштених, али мали број активних верника.
    Други разлог јесте то што је веома често наша вера православна у српском народу поистовећена са нацијом, па се крштење и припадност Цркви доживљава као питање националне и политичке припадности, а не заправо много дубље од тога. Крштење је ново рођење, умирање старом човеку и почетак суштаственог одвајања од живота заснованог на плоти јер постајемо чланови тела Христовог - Цркве. Учествовање у Цркви подразумева да читав свој живот саобразимо са заједницом у којој живимо. Данас је постојање тзв. хришћанских народа под великим знаком питања. Према проценама само мали проценат припадника тих традиционалних и "крштених народа" активно живи евхаристијским животом иако ми сви волимо да број православних верника изражавамо у милионима.
    Трећи разлог, који ми долази на памет, могао би да буде потреба за живом заједницом. Иако је Црква најцеловитији пример заједнице у којој сви заједно са Христом сачињавамо једно тело, једну Цркву, причешћујући се Светим Тајнама, у практичном животу многи хришћани довољно не доживљавају осећај заједнице у хришћанској вери. С једне стране то је због неучествовања у евхаристијском животу Цркве, а с друге због тога што се евхаристијска заједница у парохији ограничава на верске обреде и не наставља се у свакодневном животу. Ми учествујемо у Светој Литургији не да бисмо доживели психичко олакшање, побегли од стреса свакодневног живота, већ пре свега да бисмо потврдили прави идентитет наше личности, да постојимо само у заједници са другима и да смо оно што јесмо само у Христу. Та заједница требало би да се настави и након Литургије јер парохија треба да живи као једна велика породица, а преко парохије и епархија - Црква окупљена око свог Епископа. Није добро када се верници након Литургије једноставно разиђу кућама и оду у своје индивидуалне животе. Хвала Богу, знам ревносне свештенике који своје вернике организују за разне активности (помоћ болесним и старим члановима заједнице, активности на мисионарском раду, разна предавања и сл) и ту су могућности неизмерне. Данашњи човек који је опхрван индивидуализмом и који се мучи у усамљености има природну потребу за заједницом која ће га прихватити и кроз коју ће остваривати своју личност. Тамо где се црквени живот своди искључиво на ритуале на "задовољавање својих верских потреба" и где нема довољно живог и органског односа свештеника (или Епископа) са верним народом, тај осећај заједнице се не остварује у својој пуноћи па људи трагају за другим учењима. Зато многи одлазе у разне источне религије, нове секте, а неки и у разне ултра-ревнитељске групе које су у сталном идеолошком набоју и представљају известан сурогат аутентичној заједници.
    У погледу осећаја заједнице ислам је веома занимљив јер муслимани у контексту своје вере сачињавају ummat al-Islamiyah (исламски народ, заједницу). Ummah означава заједницу верника за разлику од појма Sha'ab који се односи на географску припадност (нешто приближно западном поимању нације). Такође Ислам за разлику од тзв. европских хришћанских народа никада није имао проблем са расизмом. Муслиман, без обзира које је боје или порекла једнак је пред верским законом, шеријатом. Међу првим муслиманима било је црнаца. Гледао сам пар документараца у којима обраћеници у ислам пре свега наглашавају прихваћеност од те заједнице која се у потпуности брине о њима и обезбеђује им заштиту и сигурност. Обраћеници су већином људи који су доживели одређену кризу и који нису нашли утеху и помоћ на други начин.
    Хришћанима који познају своје предање све ово може да игледа веома познато, а зашто и не би било јер ислам је настао 7 векова након хришћанства и то на просторима где је Црква већ дала своје највећа достигнућа и где су просијали бројни светитељи. Ислам је усвојио многа хришћанска учења и обичаје и прилагодио их свом систему. Зар и ми хришћани немамо појам народа Божијег (λαός) који се разликује од етноса (ἔθνος)? Зар и хришћанима не би требало да расизам буде стран јер сви који се у Христа крстисмо, у Христа се обукосмо? Зар ми као хришћани не би требало да помажемо једни другима као браћи у Христу? Зато дубоко верујем да уколико се ми као хришћани активније посветимо нашем животу у Цркви и више будемо радили на превазилажењу наших разлика и подела, моћи ћемо да пружимо људима који траже истинску заједницу много више од других вера.
    Архимандрит Сава Јањић
  6. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Дејан за a Странице, О духовној литератури   
    Здрава духовна литература побуђује страх Божији, а то није страх као неки други страхови, већ надасве дубоки осећај љубави и пажње према Богу и Божијим заповестима. Од апостолских времена хришћанство се препознавало као ширење радосне, добре вести о Богу који је постао човек нас ради да би нас учинио баштиницима вечности, боговима по благодати. У најранијим хришћанским списима нема оне оптерећености злом и дијаболичним темама које се јављају у каснијим вековима, нарочито на средњовековном Западу.
    У једној од задњих порука говорио сам о теорији спасења задовољавањем увређеног Божијег достојанства, што је посебно везано за западног средњовековног теолога Анеслма Кентерберијског (1033-1109), нарочито његово дело Cur Deus Homo (1098), односно зашто је Бог постао човек. Упроштено речено, у том учењу Син Божији постао је човек и пострадао на крсту да би својом заслугом задовољио Бога Оца који је увређен прародитељским грехом, као увредом његовом достојанства. Касније Тома Аквински (1225-1274), а касније у време Реформације и Калвин, разрађују ово учење наглашавањем казне којом се задовољава божанска правда. Корени размишљања у овом правцу досежу до бл. Августина Ипонског (354-430). Истина у Светом Писму имамо референци у овом правцу (нпр. Рим 3, 23-26; 2Кор 5, 21; Гал 3, 10,13; 1Пет 2, 24 и 3,18). Међутим, ове теорије засноване су на јуридичком поимању греха, опроштаја грехова и спасења док је већина Светих отаца, посебно, на Истоку ове пасусе у Св. Писму разумевала више у фигуративном смислу. Овом темом су се после бавили теолози Реформације, нарочито Калвин, па се протестантска учења о овој теми разликују и од римокатоличких, на горе, наравно. Анселмова учења православном хришћанину заиста звуче чудно и слободно речено уврнуто, на пример да је Христос својом смрћу на крсту платио откуп Сатани (Cur Deus Homo, 1.7). Божија љубав и милосрђе су у овом систему потпуно подређени појмовима части и достојанства (honor, dignitas) и критичари Анселма су увелико у праву када су препознали да је његов богословски систем формиран под јаким утицајем феудалног друштва његовог времена.
    За разлику од света Анселма и Аквинског и њима сличних учитеља, Православна Црква је дубоко чувала своја светоотачка предања дубоко уткана у православни етос и Литургију. Спасење, опроштај грехова, наш однос са Богом нису питања морализма већ онтологије, тачније, живог односа човека и Бога који се не може свести на јуридичке принципе. Страдање није казна Бога који жели да нам нанесе Бол због неке божанске правде која је јача од његовог милосрђа, већ допуштење у коме поштује наш избор и коначно израз његове љубави, јер кроз страдање многи долазе себи и враћају се Богу. Кроз Христа смрт, највећи и коначни непријатељ, постаје двер ка вечном животу. Да Бог није допустио да се након прародитељског греха актуелизује смрт која је као могућност и пре пада постојала у створеној природи, стање отуђености од Бога претворило би се у вечно и непромењено стање. Пакао за православне пре свега је место самоизгнанства, а не простор где Бог вечно мучи оне који нису одговорили на његову љубав. Опроштај грехова није јуридички чин који захтева скрутинозну исповест која се претвара у психоаналитичку сеансу и иследнички чин духовника, већ загрљај Бога и човека који егзистенцијално осећа свој пад и удаљеност од Бога и своје богодане природе. Зло суштински не постоји, већ се реализује у личном промашају, неуспеху пале воље и зато створени свет није несавршен, већ смо ми несавршени да видимо хармонију на којој он почива. Много је тих разлика и за онога који у Православље долази из неког другог хришћанског система треба да се роди читав нови свет.
    Да не бих много дужио са Анселмом и његовим учењима, важно је закључити да је овом деформацијом аутентичне православне традиције, посебно оне која је у непрекинутом континуитету развијана на Истоку, отворен пут једној духовности која делује крајње узнемирујуће. Та "духовност" је оптерећена Богом који тражи човеково страдање, муком и патњом која задовољава Божанско достојанство, потребом подвига и мучења тела како би се задовољио Бог и искупили грехови. Морам да кажем да није нимало чудно што су атеистичке теорије настале у интелектуалном и богословском окриљу римокатоличког и протестантског Запада јер веома је тешко разумети како човек може волети Бога који због свог увређеног достојанства тражи наше мучење, бол и патњу. Сећам се још као студент сам читао о једном француском проповеднику из 18. века који је на Велики Петак загрмео у цркви речима: Како Боже можеш да више гледаш страдање и мучење свог Сина на крсту. Зар ниси задовољен његовом патњом коју трпи ради тебе и нас. И тада и сада сам шокиран овим речима јер крајње исходиште овог погрешног учења јесте дубоки шизофрени јаз између Бога Оца и Сина. Бог Отац је подсвесно одгурнут у неке далеке небеске сфере где борави као неки сурови деспот и кажњава све који га увреде, а Бог Син се претвара у неку врсту Прометеја, револуционара који изазива дивљење јер страда ради свог Оца и ради нас. Исход је познат, западни човек је Бога Оца на крају интелектуално елиминисао, а Христос се претворио у човека хуманисту. Хришћанство је у великој мери заменио хуманизам, о чему су писали многи православни богослови и мислиоци. Отуда када данас читамо нека дела римокатоличких мистика бивамо дубоко духовно узнемирени крајностима које произилазе управо из једне духовне атмосфере која је обликована сталним страховима од казне, мучења.
    Оно што је јако занимљиво за истраживање јесте како је атеизам који је да тако кажем органски поникао у простору неких деформисаних хришћанских учења на Западу пресађен на Исток и нанео такву огромну штету нашој традицији, посебно у периоду комунизма у двадесетом веку. Атеизам свакако није поникао на источним просторима, већ је тамо донешен од стране интелектуалаца који су доносили напредне европске идеје свог времена. Лажни месијанизам комунистичких теорија нашао је погодно тло на православном Истоку, посебно у Русији где са утицајем европског просветитељства од 18. века имамо процес стварања појединих облика духовности које су стране православној традицији. У Русији се донекле примио и западни пијетизам који је настао као реакција на суву римску јуридичку сотириологију. Св. Игнатије Брјанчанинов доста је писао о овим западним утицајима који човека воде у духовну прелест. Западни утицаји ширили су се и на просторима Османског царства преко разних мисионара, отварањем школа, а посебно школовањем младих интелектуалаца који су доносили са собом не само најновија учења атеиста, већ и духовне традиције које су православном Истоку увек биле туђе и тешко схватљиве. То се односи и на разне апокалиптичке теме, долазак Антихриста и сл., а потом и на разне форме антисемитизма који је на Западу, а потом у Русији новијег доба налазио веома плодно тло.
    Осим тога, данас посебно треба имати у виду опасност псеудо-старческе литературе која селективно узима неке елементе из монашког предања наше Цркве, пренаглашава их и представља велику опасност за младе људе, како оне који су у свету, тако и оне који су у манастирима. У монашкој традицији Православне Цркве богонадахнути старци су од самог почетка били веома важан фактор формирања духовне личности младих монаха. Уосталом, пракса искусних стараца који поучавају почетнике није само део хришћанског предања, налазимо је и код будиста, хиндуиста, а касније и код муслимана (суфиста) и сл. Ствар је у томе да послушање кроз које се одричемо наше пале воље представља у хришћанској традицији кључни корак у правцу духовног оздрављења. Самостално расуђивање у ситуацији у којој смо овладани страстима веома је ограничено и често може да одведе у заблуду и прелест. Зато је духовно руковођење по манастирима имало посебан значај и дан данас га има. Проблем је у томе што је пренаглашавање ауторитета старца и апсолутизација личности старца у односу на Цркву увек било и извор проблема и сукоба, нарочито између монаха и Епископата. Свима нам је позната стара духовна поука "«Успокојио си старца свога, успокојио си и Бога свога. А, увредиш ли старца свога, знај да си увредио и Бога свога." Св. Јован Лествичник чак каже да је лакше увредити Бога него старца, јер ако увредимо Бога старац ће се молити за нас, али ако увредимо старца остали смо без заступника. Извлачење ових поука ван контекста у коме су настале може да буде крајње опасно.
    Данас смо сведоци појединих монаха који су поштовање својим старцима претворили у идолатрију и са њима заједно иду у стварање пара-црквених група. Довољно је само погледати њихове текстове и коментаре и човека ухвати језа. Преовладава једна мрачна и злокобна слика света, теорије завере, осуђивање и клеветање до отворених излива мржње и бестидне вулгарности као и много тога другога што човека који им следује потпуно удаљује од аутентичнеправославне духовности, и коначно од Бога. Узмимо с друге стране поуке великих и светих стараца, међу којима ми је посебно драг и близак Св. Силуан Атонски. Његове речи су једноставне и зраче радошћу, благодарношћу и светлошћу. Нема код њега никакве пијетистичке распричаности, оптерећености страдањем и патњом, нема оног болесног страха већ нас учи здравом страху Божијем тј. страху да не повредимо љубав Божију и срце ближњег својом неблагодарношћу, својим самољубљем. Имајући с друге стране у виду списе разних ултра-ревнитеља који свуда виде зло и демоне није нимало чудно да су управо ти квази-духовни кругови главна упоришта "ревновања" за чистоту вере из којих се шире разни трачеви и клевете. Њихови текстови изазивају страх и језу јер не произилазе из истинског духа љубави и бриге за Цркву, већ носе набој демонске енергије. Свет о коме они пишу свет је завера, демонских привиђења, тајних глобалистичких удружења, у коме су изгледа здрави само они - изабрана духовна елита, док остали сви тону у мору греха и страсти. У таквој литератури зато нема здравог учења о Цркви јер је Црква за њих само тамо где су њихови истомишљеници и следбеници. Наравно, не треба даље трошити речи и енергију како би се јасно и гласно рекло да је реч о демонској духовности у којој многе неопитне душе налазе свој духовни бродолом.
    Зато је важно читати литературу која духовно изграђује и буди позитивне мисли и осећања. Све оно што уноси немир, страх и зебњу човека удаљује од Бога и његове стварне личности. Зато је читање богонадахнутих текстова увек повезивано по значају са молитвом јер као и молитва бављењем мислима светих људи у нама се изграђује ум Христов (1Кор. 2, 16).
    Архимандрит Сава Јањић
  7. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Дејан за a Странице, О људским слабостима, осуђивању, суду људском и суду Божијем   
    Веома је важно да научимо да живимо заједно носећи слабости једни других и да волимо једни друге и поред наших слабости. У томе је тајна подвига љубави било да је реч о породици, манастиру, парохији, епархији и сл. Што више напредујемо у љубави, све мање осуђујемо слабости других, а све више видимо сопствене слабости или тачније речено, препознајемо слабости других у себи. На пример, да нисмо сами склони гневу или некој другој страсти не бисмо били у стању да то препознамо код других. Слично се сличним познаје. Чињеница да слабости видимо код других и одмах трчимо да друге осудимо, показјује не само да смо и ми сами поробљени том страшћу, већ да је нисмо ни свесни, па осуђивањем других подсвесно покушавамо да избегнемо суочавање са самим собом. Познато је да људи најчешће осуђују код других управо оне слабости које сами имају. Из житија светих сазнајемо како светитељи побеђују страсти благодаћу Духа Светога, тачније речено, преусмеравају залутале енергије своје природе у правом смеру. Они су и те како у стању да примете слабости других, али их не осуђују, већ кроз њих созерцавају пад људске природе, плачу и моле се за цео свет. Зато они састрадавају онима који пате од неке страсти, а не трче да на њих баце камен. Суштина проблема јесте у томе да смо ми у палом стању људске природе још неспособни да јестествено разумемо друге као једносушна бића. Ми смо различите личности, али носимо исту природу и сваки пад другога на известан начин је и наш пад. Као почетници у духовној науци често знамо ове тајне теоретски али велики је подвиг да задобијемо јестествено искуство у овим стварима. Пали човек је дезинтегрисано биће, а у стварности све је повезано. У тај интегрисани, односно евхаристијски начин постојања, који ће у својој пуноћи постојати у вечности урастамо кроз Христа, у Цркви. У Христу ћемо сви бити и један и многи истовремено, што је наравно веома тешко разумети у садашњем начину постојања у коме и друге, и природу око себе видимо као опасност и нешто туђе.
    Познање сопствене слабости, грешности веома је тешко и болно. Када би нам Господ одмах у почетку нашег духовног живота открио све поноре пале људске природе пали бисмо у дубоко очајање и безнађе. Зато је тај процес постепен и што више човек напредује у познању сопствених слабости упознаје и друге људе и свет око себе. Ништа му није страно, ниједна страст, ниједан грех. Овим путем немогуће је ићи без благодати Божије која нас истовремено спушта до дубина ада, али нас увек крепи и не дозвољава да се сурвамо у понор очајања. О томе је посебно говорио свети старац Силуан: држите ум свој у аду и не очајавајте. У благодатном стању покајани грешник се радује јер пред њим одједном пуцају неисказиви видици Божанске премудрости.
    Данас живимо у времену када се разговори о Цркви и вери врло брзо претворе у црквене трачеве. Овај је рекао ово, а онај урадио оно и сл. Врло често прича која се пренесе два или три пута потпуно је далеко од истине. Наше суђење о свету око нас је крајње ограничено и засновано је на информацијама која добијамо преко наших чула, или других људи и коју обрађујемо у острашћеном начину расуђивања.
    Хвала Богу да Господ тако не суди јер он гледа у срце човека. Зато је Божији суд светлост и љубав. Онај ко је заживео у тој светлости и љубави и који се са свим усрђем труди да задобије заједницу са Богом не може да буде остављен. Нема греха који може да надвлада Божије милосрђе јер Бог је изнад добра и зла, изнад правде и неправде и не може се ограничити никаквим моралистичким законима. Најопасније је када човек прихвати духовни мрак и страсти као своје природно стање и уђе у бунт против Бога. Овај пут неизбежно води ка самообожењу и наравно, мржњи и презиру према другима. То је пут палих анђела и гордих људи. Господ ће на крају све обасјати светлошћу своје љубави и они који су живели у светлости или су се трудили да живе у њој кроз Христа, у Цркви Божијој, радоваће се довека узрастајући стално и бескрајно у љубави Божијој. Они, пак, који су заволели дела таме осетиће бол и муку од те светлости и бежаће од ње у дубине адских понора, у неку врсту полупостојања која представља вечну духовну смрт. Будући да смо сви носиоци исте природе немогуће је да у потпуности нестанемо и претворимо се у ништавило зато што је сам Син Божији узео људску природу и увео је у вечно постојање. У томе је и највећа мука и проклетство онима који не желе светлост и живот и теже мраку и смрти, а не могу да пониште своје биће због Христа Богочовека - Сина Божијег.
    Када о овоме размишљам дубоко се језим од јуридичких средњовековних теорија које су већином поникле на Западу, по којима Господ кажњава грешнике јер су тобоже увредили његово достојанство. Увређени Бог тражи сатисфакцију (задовољштину) и ако човек не принесе довољно дела који би задовољили Бога бива вечно кажњен или остављен у привременом стању муке и бола (чистилишту). Таквог Бога је тешко прихватити као милостивог Бога којег ми познајемо у Православној Цркви. Зато није ни чудо да су на Западу многи људи устали против овакве идеје Бога, али уместо да нађу пут ка Господу Човекољупцу, отишли су у наручје атеизма. Ово је јако занимљива тема, али пошто сам већ јако одужио, боље да то оставимо за неку другу прилику.
  8. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Митрополит Иларион Алфејев Живот Будућега века по учењу Св. Исака Сиријског (1. део)   
    Ес­ха­то­ло­шка гле­ди­шта Пре­по­доб­ног Иса­ка Си­риј­ског пред­ста­вља­ју нео­ту­ђи­ви део ње­го­вог бо­го­слов­ског си­сте­ма. Она про­ис­ти­чу из ње­го­вог уче­ња о љу­ба­ви и за­сно­ва­на су на ње­го­вим соп­стве­ним ми­стич­ким про­зре­њи­ма, прем­да су пот­кре­пље­на ау­то­ри­те­том Ота­ца ко­ји су му прет­хо­ди­ли.
    Раз­ми­шља­ње о Бу­ду­ћем ве­ку
    Ис­точ­но­хри­шћан­ска тра­ди­ци­ја при­да­је ве­ли­ки зна­чај се­ћа­њу на смрт као јед­ном од глав­них аскет­ских де­ла­ња. „Се­ћај се увек ис­хо­да сво­га и не за­бо­ра­вљај на веч­ни суд“, го­во­ри Ева­гри­је. „Сва­ко­днев­но имај­те смрт пред очи­ма... При­пре­мај­те се за стра­шни дан од­го­во­ра на Су­ду Бо­жи­јем“ – по­на­вља за њим ава Иса­и­ја. У си­риј­ској тра­ди­ци­ји те­ма се­ћа­ња на смрт и на Стра­шни суд раз­ви­је­на је пре све­га код Је­фре­ма Си­риј­ског. Исак се ди­рект­но по­зи­ва на Је­фре­ма у сле­де­ћем тек­сту:
    „Док смо у овом све­ту, Бог не ста­вља пе­чат ни на до­бро ни на ло­ше до са­мо­га смрт­но­га ча­са, ка­да се за­вр­ша­ва де­ла­ње у отаџ­би­ни на­шој и ми од­ла­зи­мо у стра­ну зе­мљу. Ка­ко је ре­као Све­ти Је­фрем: ‘Тре­ба да раз­ми­сли­мо да је ду­ша на­ша слич­на спрем­ној ла­ђи ко­ја не зна на ко­ју ће је стра­ну ве­тар оду­ва­ти или вој­сци ко­ја не зна ка­да ће до­би­ти знак за по­че­так бит­ке. И ако се, ве­ли, та­ко де­ша­ва са ма­лим до­би­ци­ма и у слу­ча­је­ви­ма ко­ји ће се мо­жда и по­но­ви­ти, ка­ко ли тек ва­ља да се при­пре­ми­мо и снаб­де­мо пред онај стра­шни дан, пред оним мо­стом, оном ка­пи­јом но­во­га ве­ка?’“

    Исак Си­риј­ски сма­тра да ми­сао о бр­зој про­ла­зно­сти људ­ске при­ро­де мо­ра не­раз­двој­но пра­ти­ти чо­ве­ка. Сва­ки пут пред од­ла­зак на по­чи­нак тре­ба под­се­ти­ти се­бе на смрт, раз­ми­шља­ју­ћи о то­ме да пред­сто­је­ћа ноћ мо­же би­ти по­след­ња: „Ка­да се при­бли­жа­ваш по­сте­љи сво­јој, ре­ци јој: ове но­ћи мо­жда ћеш ми би­ти гроб, по­сте­љо, и не знам да ли ће ме то­ком ове но­ћи уме­сто при­вре­ме­ног сна по­се­ти­ти веч­ни бу­ду­ћи сан“... Нео­п­ход­но је увек се­ћа­ти се Стра­шно­га су­да, при­пре­ма­ју­ћи се за су­срет са Бо­гом:
    „Ка­ко го­во­ри Ту­мач, онај је храм бла­го­да­ти ко­ји је са­ра­ство­рен са Бо­гом и увек је за­бри­нут по­ми­шљу на Суд Ње­гов. Шта зна­чи има­ти бри­гу о Су­ду Ње­го­вом ако не сваг­да тра­жи­ти Ње­го­во успо­ко­је­ње, не жа­ло­сти­ти се и не бри­ну­ти се не­пре­ста­но због то­га што не мо­же­мо до­сти­ћи са­вр­шен­ство услед не­мо­ћи при­ро­де на­ше? Има­ти не­пре­ста­ну жа­лост због то­га зна­чи не­пре­кид­но но­си­ти у ду­ши сво­јој се­ћа­ње на Бо­га, ка­ко је ка­зао бла­же­ни Ва­си­ли­је... Ево, упра­во то и је­сте бри­га и ср­це скру­ше­но – ра­ди уго­то­вље­ња по­ко­ја Ње­му.“
    Се­ћа­ње на смрт и на Бу­ду­ћи век по­ма­же чо­ве­ку да пре­ва­зи­ђе страх од смр­ти:
    „Док чо­век пре­би­ва у не­сти­ца­њу, не­пре­ста­но му до­ла­зи ми­сао на пре­се­ље­ње из жи­во­та, и он увек по­ста­вља раз­ми­шља­ње сво­је о жи­во­ту по­сле вас­кр­се­ња, у сва­ко вре­ме и на сва­ки на­чин се спре­ма она­мо... Не бо­ји се смр­ти за­то што сва­ко­га ча­са упра­вља по­глед на њу као на ону ко­ја се при­бли­жа­ва и иш­че­ку­је је.“
    По­ма­жу­ћи чо­ве­ку да пре­ва­зи­ђе страх од смр­ти, раз­ми­шља­ње о смрт­ном ча­су и о Бу­ду­ћем ве­ку ра­ђа у ње­му на­ду на вас­кр­се­ње:
    „И ве­ра ће га укре­пи­ти у на­ди, да би са ра­до­шћу под­но­сио све опа­сно­сти ко­је му се де­ша­ва­ју, ра­ди тих бо­жан­ских бла­га, да га чак ни смрт не би пла­ши­ла и да не би стра­дао као те­ле­сно би­ће, не­го се упо­до­бља­вао оно­ме ко рас­по­ла­же над­те­ле­сном на­дом, у ко­га је ср­це од­ва­жно и ко је си­гу­ран у Бо­га. Сва­ки дан он иш­че­ку­је ис­ход из те­ла и у ми­сли сво­јој у сва­ко до­ба у му­ка­ма ра­ђа ту бу­ду­ћу на­ду ра­ди ко­је стра­да сва­ки дан и ра­ди ко­је до­бро­вољ­но тр­пи све ове те­шко­ће ка­ко би без­бед­но до­сти­гао вас­кр­се­ње из мр­твих.“
    Се­ћа­ње на Стра­шни суд, ко­је се у чо­ве­ку по­ја­вљу­је за­хва­љу­ју­ћи ду­хов­ном оза­ре­њу, до­при­но­си ње­го­вом уз­ра­ста­њу у до­бру. Се­ћа­ју­ћи се по­след­њег ча­са, чо­век по­ста­је са­бра­ни­ји и па­жљи­ви­ји у од­но­су на сво­је по­ступ­ке:
    „Ка­да она ра­зор­на си­ла ко­ја је у на­ма по­ста­је оза­ре­на, чо­век пот­пу­но пре­зи­ре страх од смр­ти и би­ва не­пре­ста­но на­дах­њи­ван на­дом на вас­кр­се­ње... У ње­му ја­ча ста­ра­ње за Суд Бо­жи­ји, и он от­по­чи­ње и да­њу и но­ћу да па­зи на по­на­ша­ње сво­је, на ре­чи сво­је и ми­сли сво­је. И ако у свем под­ви­жни­штву сво­ме он ула­же див­не и бла­го­че­сти­ве на­по­ре, то по­ми­шља­ње и то се­ћа­ње не од­ла­зе од ње­га.“
    „Раз­ми­шља­ња о бу­ду­ћим до­бри­ма“ тре­ба да по­ста­ну јед­но од не­пре­ста­них за­ни­ма­ња хри­шћа­на. Исак на­во­ди као при­мер под­ви­жни­ка ко­ји у вре­ме мо­ли­тве раз­ми­шља на сле­де­ћи на­чин:
    „Ка­ко је Бог при­вео из не­би­ћа у би­ће овај твар­ни свет? И ка­ко ће Отац ра­зо­ри­ти, ка­ко ће уни­шти­ти тај чу­де­сни по­ре­дак, ту ле­по­ту при­ро­де, тај ускла­ђе­ни ток ства­ри, ча­со­ва и вре­ме­на, до сје­ди­ња­ва­ња да­на и но­ћи и го­ди­шњих до­ба, те сва­ко­вр­сне из­дан­ке ко­ји кли­ја­ју из зе­мље, та пре­кра­сна зда­ња гра­до­ва и у њи­ма рас­ко­шне ода­је, то бр­зо кре­та­ње љу­ди, њи­хо­во по­сто­ја­ње обре­ме­ње­но на­по­ри­ма по­чев од ула­ска у свет па све до из­ла­ска из ње­га? И ка­ко из­не­на­да не­ста­је тај чу­де­сни по­ре­дак, на­сту­па дру­ги век, а се­ћа­ње на ту пр­ву тво­ре­ви­ну ви­ше ни­ко­ме не ле­жи на ср­цу, и би­ће дру­га­чи­је про­ме­не, дру­ге ми­сли, дру­га ста­ња! Људ­ска при­ро­да се уоп­ште ви­ше не­ће се­ћа­ти ово­га све­та и пр­вог на­чи­на сво­га жи­во­та, јер ће се људ­ски ум при­љу­би­ти за со­зер­ца­ва­ње оног ста­ња у ко­јем ви­ше не­ће би­ти до­ко­ли­це да би се ум вра­тио у бор­бу са те­лом и кр­вљу. Јер са ра­за­ра­њем ово­га ве­ка без окле­ва­ња ће от­по­че­ти бу­ду­ћи.“
    Раз­ми­шља­ње о до­бри­ма Бу­ду­ћег ве­ка до­во­ди под­ви­жни­ка у ста­ње ис­ту­пље­ња пред ли­цем ве­ли­чан­ства Бо­жи­јег.
    „Ка­да је чо­век у за­но­су и ум ње­гов је ис­пу­њен ве­ли­чан­ством Бо­жи­јем, ди­ве­ћи се све­му оно­ме што је Бог са­вр­шио, чо­век се из­у­мља­ва и би­ва ус­хи­ћен Ње­го­вим ми­ло­ср­ђем, ти­ме ка­ко је по­сле све­га то­га Он при­пре­мио дру­ги свет ко­ме не­ће би­ти кра­ја, чи­ја сла­ва чак ни ан­ђе­ли­ма ни­је от­кри­ве­на... и ти­ме ко­ли­ко је та сла­ва из­над све­га оста­лог, и ка­ко је уз­ви­шен на­чин по­сто­ја­ња у оно­ме ве­ку, и ка­ко је ни­шта­ван са­да­шњи жи­вот у по­ре­ђе­њу са оним што је тво­ре­ви­ни при­пре­мље­но у но­вом жи­во­ту.“
    Ес­ха­то­ло­шка раз­ми­шља­ња о Бу­ду­ћем ве­ку по­ста­ју по­че­так ду­хов­ног пре­по­ро­да и об­но­вље­ња чо­ве­ко­вог. Она по­сте­пе­но га­се у ње­му те­ле­сне бри­ге, за­ме­њу­ју­ћи их по­ми­сли­ма ко­је при­па­да­ју Бу­ду­ћем ве­ку:
    „По­че­так об­но­вље­ња уну­тар­њег чо­ве­ка, сход­но то­ме, са­сто­ји се у раз­ми­шља­њу и не­пре­ста­ном упра­вља­њу по­ми­сли на бу­ду­ћа до­бра. Кроз то се чо­век по­сте­пе­но чи­сти од обич­ног леб­де­ња по зе­маљ­ским ства­ри­ма. Он би­ва на­лик на зми­ју ко­ја од­ба­цу­је ста­ру ко­шу­љи­цу, об­на­вља се и под­мла­ђу­је. На сли­чан на­чин, ко­ли­ко се те­ле­сне по­ми­сли и ста­ра­ње за њих ума­њу­ју у ра­зу­му, то­ли­ко уз­ра­ста и ја­ча у ду­ши по­ми­сао на не­бе­ска до­бра и за­гле­да­ње у бу­ду­ћа. На­сла­да од слу­же­ња тим до­бри­ма пре­ва­зи­ла­зи на­сла­ђи­ва­ње те­ле­сним по­ми­сли­ма и над­ја­ча­ва га.“
    – на­ста­ви­ће се –
    Превод са руског: проф. др Ксенија Кончаревић
    Извор: Православље, бр. 1154 (15. април 2015. г.), стр. 12–13.
    Online извор: Поуке.орг
    Преузмите и оргиналну страницу из новина Православље
    View attachment: Buduci Vek po Sv. Isaku I Pravoslavlje 1154, str. 12-13.pdf
  9. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Веома је важно да научимо да живимо заједно носећи слабости једни других   
    Дакле, сви ми смо у процесу борбе, савлађивања својих слабости, на путу ка пуноћи Царства небеског. Зато је веома важно да верници не буду строге судије својих пастира и обрнуто. Многи светитељи су трпели разне неправде у Цркви али су својим трпљењем и љубављу надвладали искушења и удостојили се велике благодати Божије.
    Веома је важно да научимо да живимо заједно носећи слабости једни других и да волимо једни друге и поред наших слабости. У томе је тајна подвига љубави било да је реч о породици, манастиру, парохији, епархији и сл. Што више напредујемо у љубави, све мање осуђујемо слабости других, а све више видимо сопствене слабости или тачније речено, препознајемо слабости других у себи. На пример, да нисмо сами склони гневу или некој другој страсти не бисмо били у стању да то препознамо код других. Слично се сличним познаје. Чињеница да слабости видимо код других и одмах трчимо да друге осудимо, показјује не само да смо и ми сами поробљени том страшћу, већ да је нисмо ни свесни, па осуђивањем других подсвесно покушавамо да избегнемо суочавање са самим собом. Познато је да људи најчешће осуђују код других управо оне слабости које сами имају. Из житија светих сазнајемо како светитељи побеђују страсти благодаћу Духа Светога, тачније речено, преусмеравају залутале енергије своје природе у правом смеру. Они су и те како у стању да примете слабости других, али их не осуђују, већ кроз њих созерцавају пад људске природе, плачу и моле се за цео свет. Зато они састрадавају онима који пате од неке страсти, а не трче да на њих баце камен. Суштина проблема јесте у томе да смо ми у палом стању људске природе још неспособни да јестествено разумемо друге као једносушна бића. Ми смо различите личности, али носимо исту природу и сваки пад другога на известан начин је и наш пад. Као почетници у духовној науци често знамо ове тајне теоретски али велики је подвиг да задобијемо јестествено искуство у овим стварима. Пали човек је дезинтегрисано биће, а у стварности све је повезано. У тај интегрисани, односно евхаристијски начин постојања, који ће у својој пуноћи постојати у вечности урастамо кроз Христа, у Цркви. У Христу ћемо сви бити и један и многи истовремено, што је наравно веома тешко разумети у садашњем начину постојања у коме и друге, и природу око себе видимо као опасност и нешто туђе.
    Познање сопствене слабости, грешности веома је тешко и болно. Када би нам Господ одмах у почетку нашег духовног живота открио све поноре пале људске природе пали бисмо у дубоко очајање и безнађе. Зато је тај процес постепен и што више човек напредује у познању сопствених слабости упознаје и друге људе и свет око себе. Ништа му није страно, ниједна страст, ниједан грех. Овим путем немогуће је ићи без благодати Божије која нас истовремено спушта до дубина ада, али нас увек крепи и не дозвољава да се сурвамо у понор очајања. О томе је посебно говорио свети старац Силуан: држите ум свој у аду и не очајавајте. У благодатном стању покајани грешник се радује јер пред њим одједном пуцају неисказиви видици Божанске премудрости.
    Данас живимо у времену када се разговори о Цркви и вери врло брзо претворе у црквене трачеве. Овај је рекао ово, а онај урадио оно и сл. Врло често прича која се пренесе два или три пута потпуно је далеко од истине. Наше суђење о свету око нас је крајње ограничено и засновано је на информацијама која добијамо преко наших чула, или других људи и коју обрађујемо у острашћеном начину расуђивања.
    Хвала Богу да Господ тако не суди јер он гледа у срце човека. Зато је Божији суд светлост и љубав. Онај ко је заживео у тој светлости и љубави и који се са свим усрђем труди да задобије заједницу са Богом не може да буде остављен. Нема греха који може да надвлада Божије милосрђе јер Бог је изнад добра и зла, изнад правде и неправде и не може се ограничити никаквим моралистичким законима. Најопасније је када човек прихвати духовни мрак и страсти као своје природно стање и уђе у бунт против Бога. Овај пут неизбежно води ка самообожењу и наравно, мржњи и презиру према другима. То је пут палих анђела и гордих људи. Господ ће на крају све обасјати светлошћу своје љубави и они који су живели у светлости или су се трудили да живе у њој кроз Христа, у Цркви Божијој, радоваће се довека узрастајући стално и бескрајно у љубави Божијој. Они, пак, који су заволели дела таме осетиће бол и муку од те светлости и бежаће од ње у дубине адских понора, у неку врсту полупостојања која представља вечну духовну смрт. Будући да смо сви носиоци исте природе немогуће је да у потпуности нестанемо и претворимо се у ништавило зато што је сам Син Божији узео људску природу и увео је у вечно постојање. У томе је и највећа мука и проклетство онима који не желе светлост и живот и теже мраку и смрти, а не могу да пониште своје биће због Христа Богочовека - Сина Божијег.
    Када о овоме размишљам дубоко се језим од јуридичких средњовековних теорија које су већином поникле на Западу, по којима Господ кажњава грешнике јер су тобоже увредили његово достојанство. Увређени Бог тражи сатисфакцију (задовољштину) и ако човек не принесе довољно дела који би задовољили Бога бива вечно кажњен или остављен у привременом стању муке и бола (чистилишту). Таквог Бога је тешко прихватити као милостивог Бога којег ми познајемо у Православној Цркви. Зато није ни чудо да су на Западу многи људи устали против овакве идеје Бога, али уместо да нађу пут ка Господу Човекољупцу, отишли су у наручје атеизма. Ово је јако занимљива тема, али пошто сам већ јако одужио, боље да то оставимо за неку другу прилику.
    Архимандрит Сава Јањић
  10. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Пажња је у молитви најважнија ствар   
    Заправо целокупна православна духовност заснована је на пажњи, на трезвеумљу (σωφροσύνη). Наша мисао је облик енергије и наука је показала да у зависности од наших мисли, да ли имамо позитивне или лоше мисли, природа око нас реагује. Расејане мисли су као светлост која није фокусирана и која не може далеко да оде. Молитва у расејаности је више празнословље јер таква молитва није у стању да нас повеже са Богом и ближњима. Молитва која је заснована на пажњи, на трезвеумљу облик је фокусиране енергије која и те како делује на свет око нас и духовно нас повезује са Господом. Господ зна наше потребе и наше жеље јер је Он познаје срце човека и пре него што му упутимо молитву. Али да би нам помогао Он тражи и нашу слободну вољу. А та наша слободна воља се највише изражава управо нашом молитвом и то моливом која бива у пуној пажњи и сабраности ума и срца. Проблем огреховљеног човека јесте дезинтеграција наших природних сила и отуђеност од Бога. Наше природне силе не делују сабрано и хармонично и зато се дешава да једно желимо, а друго радимо, молимо се Богу за једно, а бива нам друго јер наша молитва не долази из сабраности, већ из расејаности.
    Православна традиција молитве је зато највише усмерена како да се научимо сабраној молитви, молитви у којој осећања потискујемо и концентришемо се на саме речи молитве, закључавајући ум свој у речи молитве. За то је најбоља Исусова молитва јер најлакше можемо да се саберемо на њене речи, а с друге стране само име Спаситеља има чудесну моћ и снагу. Врло често, почетници се препуштају "распричаним" молитвама са много жеља и осећања мислећи да је молитва у емоцијама. Наравно, учлешће срца као централног духовног органа је од суштинске важности, али од страсти неочишћено срце извор је многих острашћених осећања која гуше молитву и зато духовни учитељи саветују да се такве молитве и осећања потискују и да се вежбамо у концентрисаном читању, изговарању речи молитве, покушавајући да не дозволимо да нас освоји маштање и лутање ума јер тада молитва престаје. Машта која произилази из несабраног и огреховљеног ума простор је у коме нарочито делују зли духови јер маштом отварамо врата нашег ума и срца мислима и осећањима који не долазе од нас самих. Посебно бих предложио да прочитате савете Св. Игнатија Брјанчанинова о молитви, али и многих других учитеља молитве.
    У почетку наша молитва треба да буде полугласна (наравно ако смо сами) јер слушањем речи, звука и покретима наших уста и усана везујемо пажњу на речи молитве. Тек након упорног вежбања бићемо у могућности да сачувамо пажњу и приликом читања молитава у себи. На крају, када хришћанин овлада умећем молитве речи нису ни важне јер оне су само помоћно средство. Молитва је природни говор срца и ума са Богом и своди се у свом најсавршенијем виду на интензивно продуховљено осећање сталног Божијег присуства, на сваком месту и у свако време. Молитва је логосни језик будућег века, језик чистих мисли неоптерећених сликама и представама ума. Врхунац молитве је чист ум или како оци кажу сједињење ума и срца. Таква молитва отвара сва врата и онај ко је задобије долази до познања да су сва материјална блага овог света безвредна према таквом богатству.
    Наравно, молитва произилази из нашег евхаристијског живота и једино у здравом евхаристијском односу према свету можемо да задобијемо исправну молитву. У противном, без јединства са Црквом молитва се своди на чисто људску способност која постоји у разним религијама и философским системима
    Ова тема је јако обимна и много би се могло говорити о њој. И сам сам почетник у молитви тако да сам сигуран да ћете много више моћи да сазнате читајући дела великих делатника молитве.
    Архимандрит Сава Јањић
  11. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Последњих година јако много људи ушло у монашки живот без искреног покајања и промене живота   
    Морам да кажем да монаштво никада нисам доживљавао као бег од стварности, већ радије као сусрет са стварношћу на једном другом, духовном нивоу. Монах не одлази из света зато што је разорачаран светом, већ из одушевљења према Христу и жеље да себе оствари као целовита личност. Они који улазе у монашки живот из разочарења и жеље да побегну у неки илузорни свет неминовно ће пре или касније доћи у разочарење или ће отићи у прелест. Чланови секташких група свој монашки живот доживљавају као својеврсну конфесионалну идеологију. Они ревнују зато што сматрају да се хришћанство манифестује увек у борби против некога и нечега. Свуда су около непријатељи. Дакле, православан сам што значи да сам против римокатолика, протестаната, муслимана итд итд. Сматрам да Православље пре свега треба да доживљавамо као афирмативан став и да живимо у сталној вери да ће и онима који су далеко од православног хришћанског предања Бог указати пут ка пуноћи истине. Нико није могао да бира у којој ће вери бити рођен и ми који смо православни треба да се трудимо да будемо спремни да учимо од сваког човека, да сваког човека прихватимо са љубављу, а не да људе етикетирамо по конфесији, омаловажавамо, вређамо или мрзимо. Ми смо позвани да ширимо радосну вест - Еванђеље, а не да сипамо осуде и клетве на друге који посрћу и живе у заблуди. Што више хришћанин има те радости све више жели да је подели са другима, а што је мање има у свом срцу све је више огорчен према другима и друге сматра узроком своје несреће или незадовољства.
    Монаштво је веома тежак подвиг посебно за људе који су били зависни од наркотика јер постоји латентна опасност да монашки живот доживе као својеврсан наркотички бег од стварности. Здрава православна духовност је по себи веома трезвена и циљ монашког живота није да наркотизујемо своју свест и савест већ да постанемо способни да сваког човека дубоко доживљавамо као јединствену и непоновљиву личност, да будемо осетљиви за другога, да га разумемо и састрадавамо му. Христова љубав према човеку је саможртвена и једна од најлепших молитви за мене је увек била: Господе научи ме да волим друге онако како их ти волиш. Због наших страсти и слабости, нажалост, толико смо далеко од Божије љубави и стално посрћемо на нашем путу, али то није разлог да се не трудимо да је барем донекле задобијемо. Верујем да када човек узраста у Христовој љубави он се не гневи на друге који греше и падају већ тугује за њима и спреман је да се жртвује да би и они нашли пут ка радости. Нетрпељивост, горчина, ревност не по разуму, суровост срца последица су духовне оболелости која се прикрива под видом ревновања за истину Христову. Светитељи су имали праведни гнев, али ова врста гнева се толико разликује од острашћеног гнева и човек га не доживљава са болом, већ као мелем и утеху.
    Завршио бих са мојом омиљеном изреком Св. Григорија Богослова:
    «Καθαρθήναι δει πρώτον, είτα καθάραι· σοφισθήναι, και είτα σοφίσαι· γενέσθαι φως, και φωτίσαι· εγγίσαι Θεώ, και προσαγαγείν άλλους· αγιασθήναι, και αγιάσθαι»
    (Треба се прво очистити, а онда чистити (друге), (себе) умудрити, а онда умудривати (друге), постати светлост, а потом просветљивати (људе), приближити себе Богу, па приводити (друге), (себе) осветити, а онда освећивати (друге).
    Архимандрит Сава Јањић
  12. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Отац Стефан (Вучковић) из Велике Ремете о Светом Причешћу   
    Овако су неки од светих отаца учили, ако је свештеник рекао са страхом и вером приступите, то је сам Господ рекао, значи свештеник који држи путир у рукама је само ту једна послушна личност. Господ зове! Ви као православни требало би да се одазивате, слично као у војсци ко је служио, кад генерал каже: дођи овамо! не може се рећи нећу. Исто тако, када Господ позове, са страхом и вером приступите, ви који сте верни, који сте крштени приступајте, зовем вас због "вас" а не због себе. Онда морамо одговорити на то. Ако смо у цркви на служби редовно, ако поштујемо законе црквене о посту и исповести, брачној чистоти, ми онда можемо да се причешћујемо непрестано, као што и радимо. Значи људима треба оставити по савести њиховој у сагласности са духовником, свештеником и да се људи око тога не збуњују много, него да иду са вером, са страхом Божијим, достојанство и заслуге ту нема нико. А шта има? Благодат Божија, благо даровано, значи приђи сад. Е, кад приступа Светој тајни причешћа мора човек да се растерети тих предрасуда, како ово може овако, како ово може онако. Дакле, Бог је рекао на тајној вечери: “И кад јеђаху, узе Исус хлеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви. Јер ово је крв моја Новога завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова."(Мт.26, 26-28) Није Он питао ни Петра, ни Павла, ни Јована, ни Јакова, ни било ког од апостола, да ли сте ви то заслужили, да ли сте постили, Богу се молили, него је једноставно рекао, узмите једите ово је тело моје и пијте ову чашу. Видите једну ствар, овде је велика тајна остала недоречена, шта је са Јудом било. Јуда је умислио да није он за то причешће, као што и данас се деси некоме човеку, каже: "нисам ја за то, морам сачекати". Човече, теби је рекао онај који све зна и све може али ти је дао слободу избора и ти у тој слободи избора нећеш да узмеш, каже Павле Евдокимов у књизи “Луда љубав Божија”, ипак је Јуда зграбио хлеб и вино са трпезе и утеко, значи он је побегао. Морамо водити рачуна да се не двоумимо, кад смо ушли у цркву и били на Светој литургији да се присајединимо са Богом. Али ако се нисмо спремили за причешће, ми смо се спремили за реч Јеванђеља и то је причешћивање, ако смо се спремили да чујемо беседу свештеника и то је причешћивање Богом, па смо се спремили да чујемо појање у славу Божију и то је причешћивање, дакле нисте отишли празни и нисте дошли узалуд. Али би било добро нека знају људи да се не двоуме око тога и не убеђују, нека иду у Цркву да буду људи Божији, који љубе Бога, који воле све што Христос хоће, то је победа над грехом, над смрћу, над ђаволом. Једном приликом прота Милорад Голијан архијерејски намесник за Сремску Митровицу, рекао је у беседи, узимајте причешће, благодат Божију, да Христос уђе у вас да истера нечисту силу, нема ко други. Против те деструктивне силе која делује у уму људском, у мислима, у жељама њу може истерати само онај који је јачи од тебе а то је Господ Исус Христос, онај који је за нас пострадао на Голготи, био је распет, погребен, васкрсао и вазнео се на небеса и сео са десне стране и који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима.
    Извор: Поуке.орг
  13. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Милан Ракић за a Странице, Јапански православац који је спасао хиљаде Јевреја   
    Ћијуне Сугихара са јеврејским избеглицама


    У тмурним временима погрома, који је прогутао милионе живота, једно од светала хуманости и великодушности засјало је на месту на којем се најмање очекивало – у дипломатском представништву немачког савезника Јапана.
    Ћијуне Сугихара, јапански вицеконзул православне вероисповести на служби у граду Каунасу у Литванији, у лето 1940. године је, упркос противљењу својих претпостављених и опасности која је претила њему лично и његовој породици, издавао јеврејским избеглицама из Пољске транзитне визе и тако спасао, процењује се, више од 6.000 људи.
    Сугихара је службу почео након завршетка Првог светског рата у кинеском граду Харбину, у којем је тада живело око 120.000 Руса, углавном белогардејаца, пребега који су претрпели пораз у грађанском рату са комунистима. Сугихара, који је од ране младости био хришћанин, члан протестантске баптистичке цркве коју су у Јапану основали амерички мисионари, у том граду је учио руски и немачки језик и срео своју прву супругу, Рускињу, због које прихватио православље.
    Када је Јапан 1931. године окупирао Манџурију, Сугихара је добио функцију у марионетској влади и узнапредовао до позиције заменика министра иностраних послова, али је убрзо поднео оставку у знак протеста због суровог односа јапанских окупационих власти прем локалном становништву.
    Након неколико година проведених у домовини, он је послат у тада независну Литванију 1939. године. Међутим, исте године немачке снаге су продрле у суседну Пољску отпочевши Други светски рат, услед чега су хиљаде пољских Јевреја биле присиљене на бекство, нарочито у неутралну Литванију, с обзиром на то да су и са истока, према споразуму Хитлера и Стаљина, продирале совјетске трупе.



    И сама Литванија је имала велику јеврејску популацију, па се Сугихара, који је требало да прикупља обавештајне податке о кретању немачких и руских трупа, 1940. године нашао затрпан захтевима очајних Јевреја – за издавање јапанске визе.
    На његове упите – шта са њима треба чинити, тадашње јапанско министарство спољних послова одговарало је инсистирањем на тачном спровођењу имиграционе процедуре. Тачније, тражило је од њега да не издаје транзитне визе апликантима који не поседују довољна новчана средства и карту за одлазак у неку трећу земљу.
    Огромна већина Јевреја који су у журби напуштали своје домове није могла да испуни те формалне захтеве, али је Сугихара, оглушивши се о инструкције својих претпостављених, свесно одлучио да им издаје десетодневне транзитне визе.
    Традиционално, у јапанском друштву хијерархија и свест о сопственом друштвеном и професионалном положају унутар те хијерархије – изузетно се вреднују, што је нарочито било изражено у то доба када је Јапан био захваћен националистичким жаром и милитаризмом. Тада је од појединаца тражио потпуну посвећеност држави и највеће жртве за њене циљеве. Од државних службеника и војника се зато очекивала апсолутна послушност и беспоговорно извршење наредби које су долазиле одозго.
    Такође, Јапан је потписивањем "Антикоминтернског пакта" 1936. и "Трипартитног пакта", војнополитичког споразума са Хитлером и Мусолинијем, 1940. године, већ био ступио у близак савез са Немачком, па је Сугихарино деловање представљало посебно велики проблем за јапанску дипломатију, јер је угрожавало важне односе са главним савезником.
    Херојска борба за спасавање живота
    Због свега тога, самом Сугихари је претила озбиљна опасност не само да изгуби посао већ и слободу. И његова друга жена и деца коју је са њом имао могли су да очекују прогон и друштвену изолацију, па је он стога своју супругу обавестио о могућим последицама и затражио њено разумевање пре него што је донео одлуку да на своју руку помогне унесрећеним Јеврејима.
    Сугихара је тако, без одобрења јапанске владе, почео са издавањем транзитних виза јеврејским избеглицама у другој половини јула 1940. године, када је Совјетски Савез већ био окупирао Литванију и друге балтичке републике у складу са споразумом Рибентроп–Молотов.
    До затварања конзулата почетком септембра те године Сугихара, који је дневно проводио и више од 18 сати исписујући визе, успео је да изда више хиљада тих путних исправа од којих су неке биле за читаве породице, а не просто за појединце, па је, према неким проценама, његов подухват спасао читавих 10.000 душа.




    Koнзулат Јапана у Каунасу


    У последњим данима и сатима, и његова супруга, Јапанка, помагала му је у издавању виза, а при одласку из Каунаса, Сугихара је на железничкој станици окупљеној маси из воза бацио празне обрасце за јапанске визе са печатом конзулата.
    Сугихара је, захваљујући познавању руског језика и словенског менталитета, у међувремену успео и да издејствује одобрење совјетских власти за транспорт Јевреја Сибирском железницом до Владивостока, што је, међутим, путнике коштало пет пута више од цене карте у нормалним условима.
    Од гнева државе у том тренутку вероватно га је спасло то што његови надређени нису имали тачан увид у број виза које је издао. Сугихара је тако наставио да ради за јапанско министарство спољних послова током рата у дипломатским представништвима у Чехословачкој, источној Немачкој и Румунији, где га је 1944. заробила Црвена армија.
    Из заробљеништва је пуштен 1946. године, али је по повратку у Јапан, већ наредне године отпуштен са посла, иако му је било само 47 година, наводно – из организационих разлога.
    Дуг пут у Јапан
    Прилив јеврејских избеглица у Јапан наставио се и након затварања конзулата у Каунасу, све до пролећа 1941. године. Сматра се да је део виза за њих у престоници Вилњусу лажно издала црква коришћењем јапанских дипломатских печата које је Сугихара намерно оставио за собом, као и да је један број јапанских виза фалсификован у Пољској.
    Новац потребан избеглицама за одисеју од Литваније, преко Сибира, до Јапана и даље до њиховог коначног одредишта, прикупила је јеврејска дијаспора у Северној Америци.
    Канцеларија јапанске путничке агенције ЈТБ у Њујорку добила је 1940. године захтев од тамошњих јеврејских имиграната да организује транспорт избеглица из ратним вихором захваћене Европе, преко Јапана, у САД, Канаду, Јужну Америку и Аустралију.
    Нацистичка окупација пољских лука, присуство немачких подморница у балтичком мору, као и ваздушни и поморски сукоб између Немачке и Велике Британије, те улазак САД у окршај у северном Атлантику на страни Британије, јеврејским избеглицама из средње и источне Европе је пресекао одступницу на западу, па су они масовно бежали у Русију, где су се Транссибирском железницом пребацивали до обале Тихог океана.
    Ту су их прихватали јапански бродови који су редовно саобраћали између Владивостока и Цуруге, луке на Јапанском мору у префектури Фукуј, на око 80 километара северно од Кјота.
    У то време путници су при уласку у Јапан морали да докажу да код себе имају 100 долара у новцу и карту за неку трећу земљу или, алтернативно, 200 долара у новцу. Пошто је највећи број избеглица долазио без икакве имовине или са само нешто ручног пртљага, јеврејска дијаспора у САД је у Јапан слала новац за њихове путне трошкове и за испуњење поменуте правне одредбе о уласку у земљу.
    Познато је да је, на пример, за групу од 765 избеглица уплаћена сума која у данашњем новцу износи шест милиона долара, као и да је јапанска путничка агенција уредно вратила део уплаћеног новца када се испоставило да се 93 особе са тог списка нису појавиле.
    Бриге и наде
    Новине у граду Фукуј, главном граду истоимене префектуре, у фебруару 1941. писале су о томе како Европом лута 300-350.000 јеврејских избеглица, које немају другог начина да се домогну сигурности на америчком континенту него преко Русије и Јапана.
    Помисао на то је узнемиравала домаћу јавност ненавикнуту на толико присуство странаца, али и јапанске безбедносне структуре. Власти у далекоисточној царевини стрепеле су да би међу избеглицама могли да се нађу и страни шпијуни, због чега су распоредиле обавештајце на доковима Цуруге.




    Брод Амакуса


    Јеврејске избеглице које су доспеле у Јапан из Цуруге даље су пребациване у луке Кобе и Јокохаму, где су укрцаване на прекоокеанске бродове.
    Спискови са тачним бројем јеврејских путника и њиховим именима изгубљени су у пожарима које је проузроковало америчко бомбардовања Цуруге при крају рата. Са сигурношћу се, међутим, зна да је међу јапанским пловилима највише избеглих Јевреја до Земље излазећег сунца пребацио брод по имену "Амакуса", који је одједном превозио између 300 и 400 људи.
    Изграђен је 1902. у Немачкој за потребе Русије и првобитно био крштен именом "Амур", али су га Јапанци запленили током кратког, жестоког руско-јапанског рата 1904-1905, преименовали и наменили, донекле иронично, за путничку линију до руског града Владивостока, која је затим послужила да спасе људе који су бежали од Немаца.
    Када је почео рат на Пацифику, брод је био пребачен на југ Јапана одакле је из лука Кагошима на острву Кјушу и Наха на острву Окинава пловио за Тајван, који се тада налазио под јапанском окупацијом.
    "Амакуса", брод који је пружио спас и наду хиљадама људи, завршио је, међутим, на дну Тихог океана када су га при повратку са Тајвана торпедовали Американци.
    Иља Муслин, дописник Јавног сервиса из Токија, РТС Онлајн
  14. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Мисијски рад у Цркви је веома важан јер Господ нас позива да проповедамо радосну вест   
    Добар део људи, нарочито они који нису уопште или барем довољно укључени у живот Цркве, доживљавају хришћанство као један анахрони ритуализам, а хришћанску проповед као бескрајне моралистичке придике или дневно-политичке екскурсе. Када обратимо пажњу на проповед апостола и Светих отаца можемо да видимо да је реч Цркве увек била фокусирана на живо и непосредно сведочење истине да је Син Божији, Логос, постао човек, објавио нам вољу Оца небеског, вољно примио крсну смрт и Духом Светим васкрснуо, отворивши нам врата вечног живота. Иако ова порука многима одмах изгледа као клише, она садржи суштину учења наше Цркве кроз векове. Једино у светлости истине о оваплоћеном, распетом и васкрслом Христу произилазе и прави одговори за питања нашег морала и живота у свакидашњици која нас окружује. Зато је правилна вера о Богу кључно потребна за правилно схватање стварности у којој живимо.

    Литургијски живот у Цркви није сврха самом себи, нити је Литургија бег од стварности у свет анахроних ритуала, раскошних одежди, лепог појања у предивно осликаним храмовима. Целокупни контекст у коме се одвија литургијски живот нема задатак да нас удаљи од стварности у којој живимо, већ да нам помогне да ту стварност доживимо на једном другом нивоу, у светлости Царства небеског. Сви знамо да се стварност у којој живимо не исцрпљује у искуствима која су доступна нашим чулима и рационалном схватању, већ она вишеструко надилази наше биолошке могућности. Богослови Цркве нас уче да је Литургија оприсутњење Царства небеског које долази и већ је ту са нама. У томе нам помажу бројни симболи који не само да иконизују есхатолошку стварност, већ су истовремено жива и непосредна пројава те реалности. Литургијски живот такође није питање рационалног разумевања и учешћа у њему, али истовремено не сме да изгуби контакт са нашом рационалном природом која је такође дар Божији. Разумевање богослужбених текстова и активно учествовање у Литургији од суштинског је значаја за правилан литургијски живот. С једне добар део протестантске традиције обезличио је традиционалну литургијску свест и богослужбени живот, ако се тако може назвати, свео се на рационални процес слушања, разумевања и тумачења речи Божије. Укратко, остала је Литургија речи, а литургија верних се добрим делом изгубила. С друге стране ми православни смо врло често развијали став да разумевање Литургије и богослужења није суштински важно тако да се у одређеним сегментима православног предања Литургија свела на ритуал, а литургијско учешће на пасивно уживање у лепоти богослужења. Другим речима, један онтолошки догађај своди се на ниво естетике. У нашој помесној Цркви имамо велики благослов да је говорни српски језик великим делом заживео као литургијски језик што отвара простор за много интензивнији рад на обнови литургијске свести у нашем народу.

    Што се тиче морала у Цркви, он је увек имао посебно место и значај јер заједница са Богом подразумева повратак човека у природно функционисање наших богомданих енергија. Нажалост, аутентична православна етика која је суштински увек била везана за онтологију, с временом се свела на морализам у коме су одређене моралне норме постале саме по себи спасоносне, а морални преступи повод осуђивању и презрењу оних који су морално посрнули. Бог не суди према моралним кодексима као људи, већ по својем дубоком милосрђу гледа у срце човека и хвала Богу да је тако јер ако би Он судио као људи, ко би се спасао? То наравно не значи и не сме да значи да се моралне норме у хришћанском животу могу произвољно интерпретирати и прогласити за непотребне, што се данас често чује у либералним црквеним круговима. Грех као неправилно коришћење и злоупотреба наших способности дубински онеспособљава човека за заједницу са Богом, индивидуализује га и своди га на ниво биолошког постојања при чему посрнули човек постепено губи и потребу за Богом и утеху налази у разним сурогатима (новцу, слави, блуду, наркотицима, алкохолу и сл). Све што више у палом човеку слаби свест о Божијем присуству, све више човек тражи потпору у разним греховним навикама које га, не само духовно већ и телесно деградирају као личност. Данашња моралистичка проповед, нажалост, често је постављена тако да многи људи, а нарочито млађи, реч Цркве доживљавају као атак на њихову слободу, посебно у случају када се и сами црквени проповедници не држе моралног кодекса који проповедају. Овај проблем довео је до кризе неслућених размера у Римокатоличкој цркви, али ни православни нису поштеђени искушења. Наравно, излаз није у томе да Црква под притиском либералне јавности редефинише традиционални хришћански морал и прилагоди се релативистичком духу овог света, посебно не по налозима белосветских моћника. Потребно је пре свега у проповеди указати да морални закони не означавају редукцију слободе, већ напротив, означавају пут ка истинској афирмацији аутентичне слободе у Христу. За многе, нарочито младе, ово је потпуни парадокс јер је слобода данас већином дефинисана као право да радимо шта год хоћемо и то без икакве одговорности. У хришћанству слобода без одговорности увек је била и остаће робовање греху и пут који суштински онемогућава оцелотворење и пуну реализацију човекове личности у Христу.

    Наравно, у борби за очување моралних норми у свету данас Црква мора да највећи напор учини у јачању сопственог моралног кредибилитета који је под великим утицајем свуда присутне секуларизоване свести. Духовно посрнули људи, а посебно чланови Цркве не смеју да буду одбачени и жигосани већ им треба пружити братску руку утехе и помоћи, на исти начин као што болесне људе не одбацујемо и не кажњавамо, већ им помажемо да оздраве. У дубини, сваки духовни и телесни пад последица је неуспеха човека да себе социјализује у заједници, да воли и буде вољен од оних око њега. Бројне фрустрације и трауме у којима данас одраста већи број младих људи, неизвесна будућност која их окружује и релативизација свих традиционалних вредности доводи неретко до тога да поједини људи свој идентитет траже у експериментисању одређеним сегментима свог биолошког постојања или у идеологији, а неретко и у једном и другом заједно. Човек није само сексуално биће иако је сексуалност важан елемент човекове природе. Уосталом, човекова сексуалност је само привремени део идентитета наше личности јер у Царству небеском неће бити ни мушког ни женског, као што неће бити ни Грка ни Јеврејина, ни националних ни политичких ни било каквих других идеологија. Свака врста телесног греха у суштини има полазно становиште да је човекова сексуалност најјачи елемент његовог идентитета који дефинише његову целокупну личност и зато је данашња материјалистичка и хедонистичка култура заснована на сексуалној идолоатрији, а у свом крајњем исходишту у самољубљу, нарцисизму и самообожењу. Истинска љубав за хришћане у најдубљем смислу увек била надилажење пале природе и сусрет са другима који подразумева не губитак наше индивидуалности, већ проналазак истинског смисла личног постојања. У том смислу љубав према ближњем неодвојива је од љубави према Богу.

    Нажалост, живимо у времену када се разне сексуалне, политичке и друге идеологије постављају пред савремено друштво као нови кумири. Црква то не може да прихвати јер таква схватања суштински негирају природу Цркве, али с друге стране не можемо ни да се против тих идеологија борини морализмом који се изражава опет као својеврсна идеологија. Господ Христос изобличио је жену блудницу и моралисте Јевреје који су хтели да је каменују показујући дубоку љубав према палом човеку, љубав која обавезује онога који је посрнуо да промени свој живот и пронађе дубљи смисао свог живота. Апостол Павле у изобличавању коринтског блудника (1Кор 5) наизглед користи много грубљи метод и позива коринтске хришћане да изопште из своје заједнице онога који се брат зове, а живи у греху који је срамота и међу незнабошцима. Занимљиво је да прави разлику између "блудника овога света" и онога који се брат зове, а живи у блуду. Пре свега то подразумева да у Цркви морамо бити много строжији према себи него према онима који не живе животом Цркве. Као заједница оних који су позвани да не буду од овога света иако у свету живимо треба да када је потребно примењујемо и педагошке методе чији циљ није презрење и казна, већ отварање пута повратка кроз покајање и поновни проналазак себе у Христу. Суштински је важно да глас Цркве према онима који су се удаљили од ње или уопште не верују буде пре свега глас који позива, сведочи и теши како се не бисмо нашли пред незаборавним Христовим речима "Који је међу вама без гријеха нека први баци камен" (Јн. 8, 7).

    Коначно, начин комуникације Цркве са светом у времену у коме живимо доживљава велике трансформације. Интернет као вид глобалне комуникације и поред свих својих опасности, које уосталом постоје у свакој врсти злоупотребе човекове слободе, отвара неслућене могућности рада са верницима као и сведочења речи Божије онима који нису поверовали у Христа. И овај форум и бројни црквени сајтови који омогућавају интерактивну комуникацију многима помажу да нађу одговор на питања која их муче. Црква се никада није плашила дијалога и тешких питања и данас треба да буде спремна да се суочи са свим недоумицама и контроверзама времена у коме живимо. Свако питање је умесно уколико доводи човека у дилему да ли његов живот има смисла. Посебно велики ефакат има визуелна и аудио комуникација, бројни видео записи, предавања и разговори (као нпр. ЖРУ диван). Данас многи људи нису у могућности да уживо чују наше најистакнутије пастире и богослове, па је овај начин комуникације посебно значајан. Искрено ми је била велика част што сам пре два месеца имао могућности да и сам учествујем у таквом догађају. Интернет не може и не сме да замени литургијску заједницу, али правилном употребом у великој мери може да је оснажи и ојача свест о живом присуству и јединству Цркве посејане од краја до краја васељене. У сајбер-простору нема локалних проблема већ постајемо много дубље свесни да тешкоће са којима се на пример суочавају наша браћа и сестре у Сирији нису нешто што се нас не тиче. Не само пасивним праћењем вести већ пре свега активним учествовањем у дискусијама, ширењу вести, изражавањем братске солидарности као и апелима на утицајне центре моћи можемо да дамо значајан допринос у борби Цркве на опстанак у том делу света. Наравно, комуникација на интернету подразумева одговорност и у Цркви треба да радимо да коришћење друштвених мрежа буде на изградњу тела Цркве, а не полигон за вређање и омаловажавање Цркве и црквених великодостојника, као што је то случај на секташким сајтовима који заударају духом осуђивања, мржње и нездравог ревнитељства. Одлука да и сам понешто напишем на овом форуму управо је произашла из дубоког поштовања према о. Ивану и свима који му помажу како би на страницама овог сајта разговарали, размењивали идеје и налазили одговор на своје недоумице. Могу само да се надам и дубоко верујем да ће овај вредни допринос мисији наше Цркве бити још више вреднован у будућности.
  15. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Саопштење за јавност поводом бласфемичних карикатура у српским медијима   
    У исто време, запажамо да су неки наши електронски и штампани медији пренели карикатуралне приказе исламског пророка Мухамеда, не водећи рачуна о томе да на тај начин најгрубље вређају верска осећања и убеђења наших суграђана исламске вере и да – нехотице или из елементарног незнања, што их не ослобађа одговорности – подстичу нетрпељивост, па и отворено непријатељство према припадницима муслиманске вере, односно Исламске заједнице.
    Ругање историјским личностима које су формирале верски идентитет стотина милиона наших савременика налази се изван границâ законом зајемченог слободног изражавања и апсолутно је недопустиво.
    Позивамо посленике наших медија да одмах престану са оваквим духовним насиљем и да поштују верска осећања свих грађана.
    Браћи муслиманима изражавамо солидарност и уверавамо их да верници Српске Православне Цркве, чија верска осећања су у појединим медијима на исти или сличан светогрдни начин изложена понижавајућим приказима, ни на који начин не одобравају такво схватање слободе стваралаштва и природе секуларног друштва.
    На провокације ове врсте ми реагујемо Христовом молитвом: Оче, опрости им јер не знају шта чине! и молитвом првог мученика новозаветне Цркве, светог архиђакона Стефана: Боже, не урачунај им ово у грех! Прва од ових реченица изречена је, ваља нагласити, са крста, после распећа Христовог, за оне који су Га разапели, а друга непосредно пре него што ће свети Стефан издахнути, каменован од стране лажних ревнитеља за веру у Бога.

    Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!



    Епископ бачки Иринеј,



    портпарол Српске Православне Цркве



    Саопштења
    |
  16. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Nikola Knezevic за a Странице, Трибина: Црква, Нација и Национализам   
  17. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Милан Ракић за a Странице, Одржан хуманитарни концерт "Србче пева Богу" у Дому Војске Србије   
    Програм је испред организатора концерта водила Љиљана Јовановић, а гостима су се обратили и Миленко Бодин, председник удружења „Студенички круг“ и игуман манастира отац Серафим. Будући да има још много оних који нису били у манастиру Свете Тројице или бар нису ништа чули о њему, отац Серафим је говорио о својој „кући“ – од тренутка када је први пут дошао ту, па све до данас.




    Вече је како и доликује отворено химном Боже правде и молитвом Оченаш. А после тога публика је имала прилику да чује хор Вранић, дечији хор Србче, две песме у изведби групе Пирг, Драгану Мирковић и њену групу, стихове Наде Аничић Црљенице и Ивану Жигон и Косовске божуре.




    „Надамо се да сте имали лепо вече, испуњено радошћу и миром. Ето, то и желимо да понесете у своје домове, благослов манастира Свете Тројице, мир и радост“, пожелела је напослетку публици Љиљана Јовановић. Јер то су вредности с којима треба испратити стару и дочекати нову годину.




    МОРС
  18. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Екуменизам и време апостасије - Да ли и даље имате исте ставове?   
    Мало је необично питање да ли и даље имам ставове који су наведени у књизи јер човек је динамично биће и претпостављам да сам и ја мало зрелији него што сам био пре двадесет година када сам тек започињао свој монашки живот. Суштински, могу да кажем да је синкретистички екуменизам заиста стран Цркви Христовој и представља свејерес и ту нема никакве двојбе. Проблем је само у томе што термин екуменизам може да означава и синкретистички покрет који ради на сједињавању религија на принципима обезбоженог хуманизма и без зрелог дијалога којим ће се разрешити постојеће несугласице и, с друге стране православни икуменизам као сведочанство православне истине пред неправославнима. Овде постоји суштински важна разлика.
    Православна Црква је ушла у савремени "екуменски покрет" са намером да сведочи своју истину и предање пред свима и на том плану доста је постигнуто јер данас код неправославних постоји много бољи степен разумевања за наше учење и схватање Цркве него што је то било раније. Са таквим намерама на скупове ове врсте ишли су о. Георгије Флоровски, o. Александар Шмеман и други. Такви скупови у почетку нису имали богослужбени карактер. Међутим, под утицајем неких протестантских група које су убрзо преузеле вођство у екуменском покрету увођено је све више и више синкретистичких елемената који су ове скупове претворили у живописне фестивале, са музиком, плесом и сл. Управо о таквом екуменизму говорили смо на овом скупу са кога је сачуван видео запис. Хвала Богу, након одлучних протеста неких православних јерараха и одлука појединих Цркава да намеравају да се повуку из покрета дошло до одређених преиспитивања тако да је данас екуменски покрет враћен у нормалније токове. Посебан проблем у том синкретистичком екуменизму на коме нарочито инсистирају разне протестантске групе које немају свест о Цркви, јесте што се испод стола покашало са промоцијом релативизма и теорије грана, а то је дијаметрално супротно православном схватању Цркве.
    Да много не дужим, сматрам да православни данас посебно треба да раде на унутрашњем јединству и превазилажењу постојећих проблема у Православној Цркви, посебно у односу на сведочење Цркве у дијаспори. Такође је веома важан дијалог са римокатолицима који треба наставити и који се креће у домену озбиљне богословске дискусије. Нагласио бих и потребу богословског дијалога са дохалкидонским црквама које сада пролазе праву голготу у Сирији, Египту и другим земљама Блиског истока. Православна Црква треба да им пружи руку с братском солидарношћу. Што се тиче дијалога са муслиманима и другим неправославним религијама треба разговарати о начинима како да живимо у миру и у међусобном поштовању наших традиција. Посебно много треба да радимо са муслиманима на спречавању сукоба цивилизација који може да има несагледиве последице за данашњи свет.
    Укратко речено, нисам суштински променио своје ставове али све што сам старији видим све већи значај дијалога и комуникације међу људима и дубоко верујем да без обзира на све разлике које нас деле, ми не можемо прејудицирати нечије спасење и заједницу са Христом без кога се нико не може спасити и без кога ништа од створеног не може да уђе у вечну заједницу са Оцем и Духом Светим. Бог је једини судија и човек никада не може сместити логику Божије љубави у рационалне оквире. Не смемо зато да судимо друге јер нико није бирао у којој ће се вери родити и ком предању одрасти, већ љубављу и истинским сведочењем вере коју смо примили св. Крштењем треба да задобијамо душе људи којима Православље није познато.
    Архимандрит Сава Јањић
  19. Волим
    Blaža Željko gave a reaction for a Странице, Црвени кончић за бебе   
    Како је овај "обичај" распрострањен на нашем просторима појављује се подједнако међу хришћанском и муслиманском популацијом. Будући да нема никаквог објашњења нити доказа о спасењу њиме сем "рекла баба да треба", његова функција будући да није хришћанска, сматра се сујеверјем или остатком паганства. Како нема корена у хришћанству. Будући да се не помиње у исламском учењу нити Корану иако јер распрострањен, сматра се нечистим, неисламским и увредом Алаху.




    Овај обичај ношења танког црвеног конца (уједно и вид амајлије) појављује се у јудеизму и јудаистичким учењима познатиим под именом каббалах. За њега се каже да одвраћа лошу срећу коју човеку може донети урок злог ока. На јеврејском језику се овај црвени конац назива ројте Бинделe. Овај црвени конац је обично направљен од танке вунице. Носи се на руци, повезан као наруквица на левој руци.
    Oбичај који се усадио у народу већ дуго времена базира се на неким од теолошких учења Торе и Каббале.
    Неки ортодоксни Јевреји који се плаше негативних утицаја урока имају стару традицију да вежу црвени конац на бебин креветац у нади да ће са тиме одвратити уроке и призвати милост Бога, тако да с тиме ће беба бити заштићена од сваког зла.
    (преузето са википедије, текст на енглеском кликните овде)
    Појава црвеног конца се јавља у Индији под именом калава. Калава је свети хиндуистички конац који се такође зове и Маули на хинду језику. Носи се у току обављања хиндуистичких ритуал као што су Иајна или Пуја. Веже се на руку од стране свештеника на руке ходочасника који присуствују обреду молитве. Калава се веже на десној руци мушкарца и неудатих жена, а на левој руци удатих жена. Понекад се црвени конац веже у чворове који се везују након рецитовања мантри које позивају бога Брахмана и црвени конац се затим носи како би отклонио уроке и зло од особе која га носи.




    У стихији модерних трендова деведесетих црвени кончић је популаризван естрадним поп звездама САД.
    Сада већ "бабске приче" имају озбиљнију ноту и јаснију слику појаве чувеног црвеног кончића и код нас. Иако поједини "православни хришћани" упорно тестирају "моћ" конца као заштиту (из незнања или убеђености у моћ коју нико није окусио) показују класично неверовање у Живога Бога. Дакле, чак и маскиран тренд ношења црвене бројанице "за бебе" уместо црвеног кончића израз је непознавања своје вере, површности и неверовања. Окрећући леђа Господу, Пресветој Богородици, светитељима.. прибегавају ситницама и крпицама за помоћ. Да би окусили убеђење да је Бог наш, Бог који спашава.. неопходо је направити искорак и прићи Христу. Овај неутемељени мали обичај који ипак много говори, неопходно је избацити из праксе, постати свесно верник и истинки поверити свој живот Богу јер живот сваког човека се првенствено освећује изнутра.
    Манастир Глоговац
  20. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Александар Милојков за a Странице, Александар Милојков: Не чини прељубе   
    Када сам био мали, мислио сам као дете. Када сам одрастао, мислим као одрасатао човек. Када сам спознао Бога, плаших га се. Када сам одрастао са Њим, више Га се не бојим. Бејах роб, а сада узрастам у сина. Имао сам страх, сада се разгорева љубав. Некад мишљах да Бог кажњава оне који не поштују Заповести његове и да је то једини разлог што их човек мора поштовати. Сада не мислим тако. Некада бејах крут и згрчен, сада сам жив и слободан. Окуражио сам се пред Богом. Смем да мислим. Смем да Га питам, да Га замолим за смисао. Бог је Ум, а Ум смисао показује. Љубав и мисао иду заједно. Зато, умно гледам Заповест Његову - Не чини прељубу. Гледам као Адам, као род мушки и видим....
    Немој, роде мој, роде мушки, да не чиниш прељубу зато што верујеш да ће те Бог казнити и мучити због тога. Не бој се. Лажу те. Неће ти Бог ништа. Биће тужан, али ти неће наудити. Немој чинити прељубу, зато што ћеш, учиниш ли је, убити себе и своју слободу и убићеш друге. Погледај, роде мој, роде мушки...
    Прво убиство које ћеш учинити, учиниш ли прељубу, је убиство твоје слободе, твоје личности. Како? Ево овако. Угледао си лепотицу, привукла те је. Ништа страшно, то је реакција твоје природе. То значи да си здрав. Да си млад и да је време да волиш и рађаш. Но, не допуштај да те природа, својим биохемисјким законима одређује као биће. Буди личност, ипостас. Немој да природа одређује твоје бивање, већ ти, својом слободом, одреди њено. Буди начин постојања своје природе. Ти си њен темељ, а не она твој. Само си тако личност и само си тако слободан. У противном си роб нужности, којег властита природа може да баца, да вуче уздама као разјареног вепра.Не дај се, роде мој, роде мушки. Буди слободан. Нека твоје постојање буде твоја слобода. Не хормони, сами од себе, не биохемија сама од себе. Без тебе као личности, све су то само стихије. Пена и анимално рзање. Ту слободе нема. Само хемија и нужност, роде мој, роде мушки. Буди храбар да се одупреш. Јер, слобода припада храбрима. Робови су кукавице.
    Друго убиство које ћеш починити, учиниш ли прељубу, роде мој, роде мушки, јесте убиство оне коју си волео. Оне која ти је децу изродила. Оне која те верно чека. Ти ћеш рећи да је и даље волиш, иако си прељубу учинио. Лажеш, роде мој, роде мушки. Лажеш, јер није могуће волети више од једне жене. Знаш ли, роде мој, роде мушки, да постоје две прељубе - емотивна и плотска, анимална, сексуална. Знаш ли да си прељубу учинио ако само и заволиш другу. Сети се, тако је Алфа и Омега света и човека, Богочовек, Спаситељ, рекао - ако погледаш са жељом, у срцу си свом прељубу учинио. Заволео си другу, убио си прву љубав. Понизио си је. Жртвовао си је ради свог задовољства. То значи да си себичан и самољубив, роде мој, роде мушки. А самољубље је човека истерало из Раја.
    Знаш ли роде мој, роде мушки, да жене теже опраштају емотивну од сексуалне преваре? А знаш ли да ми мушки теже праштамо сексуалну од емотивне преваре? Знаш ли шта то значи, роде мој, роде мушки? То значи да је људска природа саткана од двоје - анималног и духовног, мушког и женског. Му мушки, роде мој, смо оно животињско у нашој људској природи. Оне, жене, су оне које дају душу нашој природи. Оне чине да љубав постоји. Без њих, без жена, људска би природа била само животињска страст. Зато, роде мој, роде мушки, не понижавај жену своју, љубав своју, дух свој. Оне су украс и душа космоса. Најлепша Божија креација. Зато их чувај, роде мој, роде мушки. Док је њих, бићемо достојни да се назовемо људима.
    И треће убиство које ћеш починити, роде мој, роде мушки, учиниш ли прељубу, јесте понижење оне са којом прељубу чиниш. Жена је створена да буде вољена, јер жена и јесте оно љубавно у природи људској. А рекох ти, роде мој, роде мушки, да није могуће волети више од једне. Могућ је секс са више од једне, али није могућа љубав. Зато жена не заслужује да буде друга. То је њено највеће понижење. Жена не заслужује ни да у њој гледаш објекат за задовољење своје анималне природе. Учиниш ли то, знај да си светињу ставио у вулкане гноја своје похоте. Жена заслужује само једно - да буде вољена. А то значи да буде једина.
    Не понижавај и не убијај, роде мој, роде мушки, оно најлепше што је Бог створио. Не убијај душу људске природе. Не убијај украс васионе. Не врши троструко убиство. Не чини прељубу. Роде мој, роде мушки.
    Александар Милојков, администратор на Поуке.орг
  21. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Поуке.орг се захваљују Светлани Секи Алексић на несебичној помоћи нашем сајту   
    Веома нам је драго да је једана од наших најпопуларнијих естрадних личности препознала утицај и улогу нашег сајта на, пре свега младе људе у нашем друштву, верском образовању, духовности и ширењу благе вести.
    Наш сајт прати Светлану на интернету, где смо се упознали са њеним животом у Христу, духовним узрастањем, вези са манастирима.



    Молимо се да истраје на путу православне духовности којим сви ходимо и носимо благи јарам Христов, охрабрени и помогнути богомудрим мислима и поукама оца Тадеја витовничког.






    Каријера Секе Алексић која је без скандала, право је освежење на нашој естрадној сцени, а приватни живот који одише хармонијом и негује породичне вредности, прави је бисер.
    Сматрамо да је од изузетне важности да се даје такав позитиван пример нашим младим људима, људима који Секу воле, слушају њену музику и на неки начин се идентификују са њом.
    Поуке.орг
  22. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Архимандрит Сава Јањић за a Странице, Да ли Царство Небеско постоји као паралелна реалност?   
    Одговор:
    Царство небеско је изнад свега живот и заједница у Христу и Господ нам зато говори "Царство Божије унутра је у вама" (Лк 17, 21). Зато Царство небеско почиње већ и у овом свету кроз Св. Литургију, кроз тајне Цркве, кроз наш живот у Христу. Ово стање заједнице у Христу које је још непотпуно, треба разликовати од пуноће стварности Царства небеског које ће наступити тек након завршетка овог света и века, након свеопштег васкрења и суда. Тада ће Господ „укинути свако поглаварство и сваку власт и силу“ и коначно укинути и последњег непријатеља - смрт, а онда ће се „и сам Син покорити Ономе који му све покори, да буде Бог све у свему (ίνα ή ό θεός τα πάντα εν πάσιν)“ уп. 1Кор 15, 24-28.
    Ова реалност пуноће Царства небеског у коме ће све бити испуњено Господом изнад је времена и простора, иако у односу на наше време и простор у коме сада постојимо оно представља будућност и о овим последњим догађајима и сам Господ за време свог боравка на земљи говори као о будућим догађајима. Дакле, након овог света и века све ће бити преображено и пуноћа Царства небеског биће изнад сваког времена и простора јер Господ живи у вечности и изнад је свеке прошлости, садашњости и будућности. Отуда је погрешно да о Царству небеском које у долази у пуноћи након Другог доласка Господњег говоримо као о паралелној реалности у контексту нпр. Everett-Wheeler-овог тумачења квантум теорије.
    И сам сам чуо да неки хришћани сматрају да се светитељи јављају у нашем времену и простору заправо из пуноће Царства небеског које је својеврсна паралелна реалност. Мислим да за овакво веровање не можемо да нађемо потврду у Еванђељу и предању наше Цркве. И светитељи који су упокојили у Господу и даље постоје у овом времену и простору до свеопштег Васкрсења када ће све бити промењено. Стога се њихова јављања могу објаснити само речима да у Христу нема мртвих јер Господ каже „ја сам васкрсење и живот; који вјерује у мене ако и умре, живјеће“ (Јн. 11, 25).
    На питање одговорио архимандрит Сава (Јањић)
    Извор: Поуке.орг
  23. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Данче* за a Странице, Власт свише   
    Власт је дао свештеницима. Свештеници врше ту власт у име Христово. Да, када грешник клечи пред духовним оцем, у часу, када сузе лију из његових очију, у ономе часу као да је пред њим сам Христос, и свештеник, у име Христово, обраћа се сваком исповеднику овим речима: „Дете, опраштају ти се греси твоји“. Шта сам рекао: зар је то ништа? Имате ли очи? Имате ли срца? Имате ли веру? Ако имате веру - улазите у цркву, ако немате вере - немојте улазити. Боље да седите у вашим кућама. Црква се моли само за оне који са вером и страхом Божијим прилазе цркви; дакле, имате ли вере?
    Баците поглед на Свету Трпезу. Шта је на Светој Трпези? Шта свештеник приноси? Хлеб и вино. Тако виде и протестанти, тако виде и неверници, тако виде и атеисти. Шта ради свештеник са хлебом и вином? Хлеб треба да постане Тело Христово, а вино Крв Христова. Треба да се догоди велико чудо. Једите, пијте.... Ко ће хлеб учинити Телом Христовим и ко ће од вина створити Крв Христову? Хиљаду лаика да се сакупи, па и 10 хиљада нека их буде, цео свет нека се сакупи - не може учинити ту тајну. Један свештеник, само један свештеник, који има дату му власт с више, он када благослови хлеб и вино - дешава се чудо над чудима. Сада је то Крв Христова, Тело Христово. То је, дакле, власт, коју данас примају свештеници од васкрслог Господа. Зато и закључујемо, каже нам Богу знан светитељ: „Замисли, да на путу, на каквој раскрсници, сретнеш заједно свештеника и анђела. Кога ћеш првог поздравити? Анђела, можда? Не“, одговара светитељ. „Најпре ћеш поздравити свештеника. Целиваћеш прво свештеничку руку, а тек потом руку анђела.“ Зашто? Зато што је Христос дао већу власт свештенику него анђелима. Зато што ни једном анђелу није рекао: опраштајте. Само је свештенику дао ту власт. Неко ће ми рећи: „Значи поп је анђео?“ Сви ћете ми рећи: „Треба и свештеник да живи попут анђела.“ Слажем се. Упитаћете ме: „Да ли ви, свештеници, живите као анђели на земљи?“
    Сви ћете бити спремни да ми кажете како се неки свештеник, или владика, понаша овако или онако. Како би требало да буде? Многи говоре: „Не идем ја у цркву. Нисам присталица идеје покривања грехова и злочина свештеничких.“ Не. Напротив, присталица сам црквеног поретка. Црква нека се очисти од својих трулих чланова и нека се врати у стару славу Светих отаца. Све до овог дела се слажем, али да неко каже да не иде у цркву због грешног свештеника - да ли си ти светац да тако нешто кажеш? Ту је велико отуђење. Човече мој! Света Литургија има исту снагу било да је врши најгрешнији или најсветији свештеник. И најгрешнији свештеник на свету, ако је правилно примио свештенство, и најсветији, имају исту вредност у тој Литургији. Не треба да постоји никаква сумња у то.
    Ову беседу завршавам малом анегдотом. Један је хришћанин имао вагу на којој је премеравао свештенике. Неки му се није допадао и одлучио је да више не иде ни у једну цркву, јер су му се сви свештеници чинили недостојни. Ни један свештеник није био достојан да га причести, да га исповеди; очекивао је да пронађе свештеника, који је анђео и арханђео - он да га причести и крсти...
    Шта је учинио Бог? Послушајте: једног дана, тај хришћанин, који је држао ђаволску вагу и мерио све свештенике, владике - не налазећи међу њима ниједног достојног да га причести Светињом над светињама - тај велики фарисеј нашао се у пустињи и, пролазећи кроз њу, ожедне, и наиђе на мало чисте кристалне воде, оде до речице, заграби својим длановима, да се освежи, и рече себи: „Како је ова вода слатка! Тако слатку воду нисам пио никада у свом животу - од када сам се родио.“ Интересовало га је одакле излази та вода и крену он обалом реке идући ка извору. Када је стигао на извор, имао је шта и да види. Није могао да дише од смрада и нечистоће. У речном извору, налазио се мртав пас, кроз чију утробу је пролазила вода коју је пио. Зачудио се и упитао: „Шта је ово?“ Анђео му се јави и рече: „Видиш ли: вода, коју си пио и која те је освежила, јесте наше Православље. Таква вода не постоји на свету. Угинули пас је грешни свештеник. Нека је пас и угинуо, проћи ће кроз њега струја нашег Православља.“
    Немојте слушати протестанте. Дођите - овде у цркву. Када и најгрешнији свештеник држи Светиње над светињама, гледајте га као анђела. Он тада није више свештеник Свевишњега. Он тада има власт с неба. Треба да га поштујемо. Поштујући и најгрешнијег свештеника, поштујемо Христа, Кога, децо, славите и преузносите у све векове.

    (Из беседе епископа Флоринског о. Августина Кандиота у храму светог Александра Новог, Фалир, Атина, Томина недеља 16-4-1961)



    Извор:
    http://pricalica.blog.rs/blog/pricalica/generalna/2012/04/22/vlast-svise

  24. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Архимандрит Сава Јањић за a Странице, О греховима за које нисмо били свесни и о спознаји највећих животних и научних истина   
    Одговор:
    Хвала вам на питању и поверењу. Најбољи лек за сваки грех јесте покајање, и то покајање не само као свест о томе да смо погрешили, већ и промена нашег живота, тако да радимо супротно од онога што смо раније чинили у греху. Ако успемо у томе, то је најбољи показатељ да је тај грех изгубио силу у нашој души и да смо га се ослободили. Грех је неприродно кретање човекових богомданих природних енергија и у нашу душу уноси поремећај који доводи до развоја страсти, као једног континуираног неприродног стања, односно
    живота у греху. Страсти постају наша друга природа и човек их се тешко ослобађа уколико се оне укорене, слично као што се човек тешко ослобађа од зависности од наркотика или алкохола.
    Бог не суди на начин како то чинимо ми људи, јер да је тако, ко би се спасао. Често смо веома сурови једни према другима и понајчешће осуђујемо код других управо сопствене слабости које видимо у њима (а не желимо да их видимо код себе). То је врло карактеристично за палу људску природу. Божији суд није јуридички процес. Вечни живот ћемо задобити ако Бог Отац у нама препозна икону свога јединороднога Сина. Ми смо створени по лику (икони) Божијој, али и по подобију, што значи да морамо да сопственим кретањем наше воље слободно прихватимо љубав Божију. Сваки грех окрњује ту икону Божију у нама и што више пониремо у грех, обликујемо се на слику и прилику палога анђела, ђавола, који би желео да прествори Божију творевину по својој вољи. У томе је опасност греха. Зато сваки грех води у смрт, а при том мислимо на вечну смрт као вечну одвојеност од Бога, тачније вечну неспособност да осетимо радост заједнице у Богу.
    Грех није неки моралистички прекршај који Бог хоће или неће опростити, па га морамо умољавати. То је веома упрошћени антропоморфизам. Молитва је важна не зато што Бог не зна шта нама треба па му стално морамо говорити, већ да бисмо кроз молитву васпоставили изгубљену личну комуникацију са Богом. Опроштај Божији је заправо благодат Божија која улази у наше срце и очишћава нас од наших духовних болести али само ако ми отворимо срце за Бога. Да бисмо, пак, отворили срце морамо да променимо свој начин живота. Отварање срца за Бога није интелектуални процес, већ мора да буде праћен подвигом, дакле променом начина живота, начина размишљања (преумљењем, metanoia) и пре свега удаљавањем од греха који чинимо и свих околности које нас наводе на тај грех. Када пројавимо своју природну вољу кроз одступање од греха и исповедимо смирено свој грех свештенику како бисмо његовим молитвама добили Божију помоћ за покајање и коначно, причестимо се са чврстом вером Светим тајнама, наше срце ће се отворити за Божију благодат и Бог ће нас ослободити од силе тог греха. И после тога у нама остаје рана од греха и повратак на стари начин живота поново ће активирати склоност ка том греху. Зато је важно да разумемо да покајање није краткотрајан, статичан, процес, већ једна целовита и динамичка промена наше личности и начина живота. С временом, када оставимо грешни начин живота у нама се развија већа слобода пред Господом и јача духовна свест о васпостављеној заједници са Богом и постајемо у потпуности сигурни да је отров греха изашао из наше душе. Ако, пак, и даље живимо у греху који нас одваја од заједнице са Богом и живимо без покајања, без промене начина живота, веома је опасно да приступамо Светим Тајнама јер Господу не прилазимо искрено, него магијски и лицемерно. Свете Тајне не делују магијски, по неком аутоматизму, већ једино у сарадњи са нашом вером и вољом. У духовном животу све је у домену слободе и код Бога нема присиле. Чак је и негативно кретање воље израз наше слободе иако се она манифестује неприродно и води нас у домен вечне смрти.
    Велики проблем је у томе што данас многи људи проблем греха, покајања и опроштаја грехова гледају јуридички и не разумеју да је реч о процесу духовне психотерапије. Неки људи испосвест доживљавају као магијски чин и мисле ако кажу шта су погрешили да аутоматски све нестаје. У православној светој тајни исповести нема речи којима свештеник "опрашта грехе" (у римоктоличким служабницима постоје речи - ego te absolvo a peccatis tuis...ја те ослобађам од твојих грехова...), што исповест своди на својеврстан магијски чин. Свештеник је у православном предању само сведок који пред Богом заједно са покајником узноси молитве да би Господ својом благодаћу исцелио нашу душу. Да ли ће нам грех бити "опроштен" или "задржан" зависи пре свега од нас самих и колико смо спремни да променимо свој живот и отворимо срце за божанску благодат коју Бог даје свима који желе духовног оздрављења и вечног живота. При том не смемо да заборавимо да је мерило покајања увек однос према другим људима. Сваки грех је заправо грех према другоме, јер нас онеспособљава да у другоме видимо свог вечног сабрата и носиоца исте људске природе коју сви ми људи имамо. Грех индивидуализује човека, окреће га себи, грех чини да у другом видимо непријатеља и супарника и, коначно, грех затвара срце за заједницу са Богом.
    Коначан учинак греха јесте губитак свести о Богу, што се истовремено манифестује и губитком осећаја за ближњега (односно, други нам је важан само из перспективе нашег ја, тј. колико нам је потребан или користан). Живот у греху је зато неприродан начин постојања који дезинтегрише човекову личност и ствара један деформисан осећај слободе (слободан сам ако могу да радим све што хоћу без икаквих правила). У заједници са Богом моја слобода престаје тамо где почиње бол и патња другога. То је веома важно да увек имамо на уму.
    Покајање враћа човека у његово богомдано и природно стање које нам је показао сам Господ Исус Христос, који је примио палу и изранављену људску природу, али сам није учинио греха. Зато је циљ покајања охристовљење, а једино у Христу и са Христом имамо приступа Богу Оцу благодатним дејством Духа Светога. То је циљ нашег постојања. На други део вашег питања, да ли спознаја духовних и научних истина долази искључиво с благодаћу Божијом, већ сам одговорио у претходном одговору. Ми можемо да рационално научимо јако много о Богу и нашој вери, али без благодатног дејства Духа Светога то знање је стерилно и остаје на нивоу интелекта. Оно не мења ни нашу душу, нити делује на друге око нас јер човек који поседује само такво знање нема силе Божије у себи. Зато је важно да поред учења и читања о основним истинама наше вере улажемо велики напор да задобијемо оно знање о коме нам говори Св. Марија Египћанка у свом чудесном житију које је написао св. Патријарх Софроније (прочитајте га, предивно је и најлепше житије о покајању http://www.svetosavlje.org/biblioteka/avajustin/zitijasvetih/ZitijaSvetih0401.htm)
    Ево пасуса у коме Марија објашњава како се научила светим књигама и псалмима у пустињи:
    "А кад Зосима чу како се она позива на Мојсија и на пророке и на псалме, он је упита: Где си се, госпођо, учила псалмима и другим Књигама? А она, осмехујући се, одговори: Веруј, човече, од како пређох Јордан, ја не видех другог човека осим твога лица данас. А не видех ни звера, нити коју другу животињу- Књигама се никад нисам учила, нити чула другог где чита или пева, него реч Божја жива и делатна учи човека знању." (Житије преподобне Марије Египћанке, Житија светих, 1 април)
    Извор: Поуке.орг
  25. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Архимандрит Сава Јањић за a Странице, Мисија Цркве у нашем времену- Архимандрит Сава (Јањић)   
    Одговор:
    Мисија је заправо суштина бића наше Цркве. Јеванђеље није нека нова философија или теорија, већ благовест, добра вест која се шири и коју су апостоли проповедали до крајева тадашње васељене, а Црква је позвана да је и данас сведочи и проповеда са истим оним жаром и преданошћу како су то чинили апостоли и свети оци наше Цркве.
    Међутим, сведоци смо све већег комуникационог јаза између Цркве и оних којима је блага вест намењена. Пре свега, много је православних који мисле да је мисионарство заправо нешто што припада западном менталитету, нарочито протестантима, и да ми православни не треба много да томе посвећујемо пажње. У оваквом схватању лежи осећање себичне самодовољности и погрешног разумевања Христа и Његовог Јеванђеља. Често се понашамо као да нам је сасвим свеједно да ли ће Христова блага реч доћи до неких удаљених народа и Јеванђеље сводимо на меру наше националне традиције и обичаја, а цркву на националне клубове. А управо то је негација хришћанства. Управо због тога је највећи број Јевреја у Христово време пропустио прилику да позна оваплоћеног Сина Божијег. За њих он се једноставно није уклапао у калупе месијанства које се развило у то време, а које је полазило од тога да Месија (Христос) треба да буде пре свега обновитељ Царства Јудејског, а не Спаситељ целог света.
    Христос је за фарисеје био човек који је кршио бројна ритуална правила која су они или погрешно разумевали или су их измишљали, правдајући се наводним отачким предањима. За фарисеје он је био јеретик и опасан човек који одвраћа народ од онога што су они сматрали правом вером. За садукеје, који су као високо свештенство уживали највише привилегије под Иродом, а касније под римским управитељима, Христос је био директна претња њиховој моћи и утицају. Садукеји су имали за циљ да под сваку цену очувају храмовно богослужење и привилегије које су им доносиле материјалну и политичку корист. Христос је за њих био револуционар, опасни анархиста, кога је требало елиминисати како не би у народу дошло до побуне против поретка који је садукејима и те како одговарао. Коначно за секту зилота, Христос је био издајник, човек компромиса јер је по њима Месија требало да поведе борбу против окупатора, а он ниједном речју није осудио римску окупацију и тадашњи "светски поредак" који су Јевреји видели као највеће зло и претњу својој вери и националном идентитету. Укратко, јеврејски националисти и ритуалисти Христа и Његово јеванђеље видели су не само као промашај, већ као директну опасност својим „вредностима“ и веровањима. Зато није нимало необично да су управо они тражили од Римљана да разапну Цара славе. Римљани су у целој причи били заинтересовани само за оно што данас политичари зову стабилност и за пословне интересе, а са висине су гледали на верске обичаје народа које су културно и цивилизацијски сматрали инфериорним.
    О свему овоме говорим зато што је данашњи проблем у комуникацији Цркве и света управо у томе што доста људи хришћанство своди управо на оно што оно није и зато са светом око себе комуницирамо политичким језиком, бескрајним расправама о ритуалима и правилима, не видећи често да губимо везу са стварним животом у Христу и оним чему су ти ритуали у време када су настали служили и сл. Црква и наша вера нису и не смеју да буду бег од стварности, сусрет са светом око нас али у светлости Христовог Јеванђеља, а у том Јеванђељу нема ни Јеврејина ни Грка, ни истока ни запада, већ само предивна истина спасења коју нам је својим животом и страдањем открио сам Син Божији.
    Другим речима, док ми, православни хришћани не заживимо, сваки од нас појединачно, том философијом живота у коме нам је свака отаџбина страна, а свака земља отаџбина, док не заживимо у овоме свету тако да бивамо у њему, а не будемо од њега, већ Христови, наше поуке, наша сведочења биће бесплодне приче које данашњем савременом човеку оптерећеном суштинским проблемима смисла живота у једном глобализованом потрошачком друштву не значе ништа више од неке привремене утехе и бега од стварности у мистику прелепе музике, мириса тамјана и давне царске славе. То свакако не значи да треба да се одрекнемо наше традиције да бисмо се посавременили и приближили данашњем човеку. То би био апсолутно погрешан приступ и видели смо да је фамозни римокатолички aggiornamento (посавремењење) довео до дубоке кризе и још већег секуларизма на Западу. Очигледно, потребан је други концепт комуникације у коме бисмо се суочлили са реалним проблемима, али истовремено сачували духовну со која Цркву чини оним што јесте. Црква, дакле, не сме да се претвори ни у позориште ни у невладину организацију.
    Лично мислим да је кључ у евхаристијском животу и да је потребно житав живот цркве, богослужења, мисију итд вратити евхаристијским основама. Појам схватања традиције у Православљу веома често се поистовећује са конзервативношћу, чувањем одређених форми ради тих самих форми, иако су оне већ изгубиле своју везу са стварношћу. На пример, доста наших ритуала настали су у окриљу византијског или руског царског двора и фамозне симфоније Цркве и државе која је данас све више историјски и практично превазиђен концепт и рекао бих чак, све више озбиљна претња јеванђелској мисији Цркве. Црква у данашњем свету глобализације много је више у сличнијој позицији Цркви пред-константиновског периода и отуда је веома важан повратак оним црквеним традицијама и темељима који ће омогућити да њена мисија у свету буде много ефикаснија и прихватљивија. Повратак Јеванђељу није негација свега онога што је Црква кроз све ове векове прошла, већ један органски и свеобухватан повратак принципима који почивају на бризи о обичном човеку и удаљавању Цркве од сваке форме идеологије и служења њој.
    У том контексту треба размишљати о мисијском деловању Цркве данас и на нашим просторима. Речи свештеника и теолога морају да буду непосредно повезане са активнијим харитативним радом, нарочито у ситуацији у којој највећи део наших верника живи на граници сиромаштва и беде, али и интензивнијим литургијским животом и повезивањем. Једноставнији и приступачнији начин комуникације са верницима је посебно од кључног значаја. Народ у својим свештеницима треба да препозна пастире са којима може да разговара на улици, а не да их доживљава као државне службенике који се крећу само у изабраном друштву. Христос је као Син Божији на Тавору пројавио своју божанску славу и то је слава коју изображавамо лепотом одејанија и богослужења у Литургији, али Христос је изван храмова био готово неприметни Јешуа из Назарета, који је пешке обилазио села и заобилазио богате јелинистичке градове, трудећи се да увек буде близак оним обичним, малим и заборављеним. Зато није без разлога што Римљани који су бележили све што је за њих било релевантно нису оставили записа о Исусу Назарећанину. Он је за њих био маргиналац, далеко од изабраног друштва првосвештеника и угледних фарисејских духовника који пред којима су се људи клањали. Данашњи православни свештеник управо треба да иде стопама тог Исуса и не заборавља сиромашне, болесне и удовице и не исцрпљује свој пастирски рад у требама. Једна парохија или Епархија су живе само уколико се Литургија наставља и ван храмова тако што ће верници наставити да на евхаристијским принципима служења и жртве сведоче Христа у свим сферама живота. Коначно, мисија није само одговорност свештенства и учених теолога. На Западу је већ дуже времена актуелно питање лаичког апостолата на који се у православним срединама често гледа са опрезом због опасности стварања пара-црквених група. Међутим, чињеница јесте да је лаички апостолат управо један од најважнијих аспеката хришћанске мисије јер је сваки верник позван да сведочи Христа својим животом.
    На крају бих поменуо значај савремених комуникација за мисију Цркве, а то је управо оно што и ми овде на нашем форуму користимо. Сетимо се само првих хришћана који су са ревношћу препричавали еванђелске догађаје, првих цркава које су биле у интензивној међусобној преписци, апостола који хитају да проповедају реч Божију, посебно чудесног апостола Павла, који је неуморно одржавао контакт са црквама у којима је посејао семе евенђелске истине. Тадашњи римски путеви били су заправо савремене броудбенд магистрале античког света. Интернет комуникација, ако се користи правилно (што уосталом вреди за сва научна достигнућа) и те како може да помогне у ширењу јеванђелске речи. Никада као до сада није толико било доступних аудио, видео и текстуалних материјала. У првим вековима писана еванђеља имале су само цркве и угледнији грађани, а данас је реч Божија доступна свима који је траже. Међутим, посебан квалитет овом начину комуникације даје интерактивност. Могућност да се у стварном времену непосредно комуницира и то између лица који живе на различитим континентима. Ово даје посебан значај васељенском карактеру наше вере јер питања локалних цраква, нису више део проблематике која је далеко од нас, већ су та питања и за нас релевантна и можемо да се непосредно упознамо са различитим ставовима и изразимо своје мисли пред већим бројем људи. Наравно, то повлачи посебну одговорност у коришћењу средстава масовне комуникације, посебно друштвених мрежа, али и пред Цркву ставља обавезу да буде отворенија за своје вернике и да са њима комуницира не само преко званичних саопштења и медија, већ и кроз разне интерактивне садржаје. То се посебно односи на свештенике пастире, који не само у храму, већ и ван храма могу да непосредно комуницирају са својим верницима, чиме се литургијски дух преноси и на тај начин комуникације. Оно што засигурно није могуће заменити, то је живи и непосредни контакт и заједницу окупљених хришћана око једне Чаше и једног Хлеба – Литургију. Зато савремена технологија има вредност само у оној мери у којој изграђује литургијску и евхаристијску свест, тј. живо и лично нас међусобно повезује са Христом.
    Извор: Поуке.орг

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×