Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Blaža Željko

Члан
  • Број садржаја

    454
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Пакао није место где Бог мучи оне који му нису угодили   
    Наравно, ви нисте ни први ни последњи човек који размишља о смислу живота и вечности и који се суочава са овим питањем. Мислим да је ваш проблем у томе што сте одређене ставове поставили у погрешној логичкој вези. Бог жели да сви уђу у вечно постојање, односно да себе оцелотворе , кроз природни начин функционисања човекове личности, онако је Бог по свом предвечном промислу и наменио човеку. Ми се, међутим, суочавамо са последицом пада, односно погрешног човековог избора, који се и на личном нивоу актуелизује сваки пут када аутентичне вредности претпоставимо лажним, када небиће претпоставимо бићу и страсти природном функционисању наших богомданих енергија.
    Подсетимо се речи Апостола Павла Римљанима: „Јер знамо да је закон духован, а ја сам тјелесан, продан у ропство гријеху. Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним. Aко ли чиним оно што нећу, признајем да је закон добар. Тада то не чиним више ја, него гријех који живи у мени. Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у тијелу мојему; јер хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. А кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него гријех који живи у мени. Налазим, дакле, закон: када хоћу добро да чиним, зло ми је присутно.“ Рим. 7, 14-21
    Дакле, начин како поимамо и користимо богомдану слободу је погрешан, јер како би иначе желели једно, а чинили друго. У томе је суштина греха, јер грех је промашај, погрешна реализација намере. Другим речима, иза сваког греха се крије одређена добра намера, која се у неприродном функционисању наше оболеле природе окреће у погрешном смеру, па желећи добро, чинимо зло (сваки пут ка злу је често поплочан добрим намерама). Већ сам раније помињао важну разлику коју Св. Максим прави у поимању аутентичне тј. природне воље (θέλημα φυσικόν) која се манифестује увек позитивно и афирмативно према Богу и тзв. гномске воље (θέλημα γνωμικόν), која се креће у домену избора између добра и зла и коначно завршава у бунту против Бога. Наш проблем је у самом старту у томе што палу и оболелу вољу сматрамо за природни израз нашег личног постојања и слободе. Од те премисе можемо само да дођемо до читавог низа погрешних закључака, на пример да је Бог направио грешке у стварању јер свет није савршен. Управо та премиса је главна основа демонске философије да створени свет треба престворити, прерадити. Они су први револуционари који свет желе да преобликују на своју слику и прилику и за то им је потребан човек.
    Потрага за слободом је непосредно повезана са проблемом моралности. Посебан проблем настаје када се логика и етика сукобе са слободом. На пример, постављамо питање како можемо бити слободни, а око нас постоје одређени математички и логички закони које никако не можемо променити. Такође, дешава се да добри и честити људи трпе и страдају, а људи који чине зло уживају у удобном и мирном животу. Где је ту правда, где је ту Бог и смисао живота, а где савршенство света који је Бог створио? О овим питањима је нарочито писао Достојевски. Он нам кроз своје јунаке открива да је прави смисао човековог живота у самом постојању, бићу, а не у циљу и начину постојања, односно указује нам на аутентично православно поимање разлике између онтологије и етике. Свети оци полазе од тога да Христос није дошао да нас учини хуманијим, већ да победи смрт и дарује нам живот вечни. Наглашавање етике посебно је карактеристично за западно хришћанство што је многе мислиоце на Западу довело до питања која су разрешили једноставно чињеницом да Бог не постоји. Св. Максим то посебно истиче тако што је говорио да је циљ човека да оствари вечнобитије (пакибитије), а не просто добробитије. По Св. Максиму слобода се, дакле, састоји у одбацивању или прихватању самог постојања, односно бића.
    Овде долазимо до кључног питања смисла страдања, раја и пакла. Ако човек у својој слободи изабере небиће уместо бића, он изабира вечну смрт и пакао је реализација његове коначне слободе избора. С друге стране, одлука да прихватимо биће, често подразумева бол и страдање. Међутим, тим избором човек не постаје жртва принуде јер у чудесном апсурду он тек тада истински остварује своју слободу, односно слободу као љубав када вољно страда ради других. У томе је и најдубљи смисао Христовог страдања који крсним страдањем, љубави ради према палом човеку, побеђује у људској природи смрт, будући васркснут Духом Светим из мртвих и отворивши врата вечног постојања васцелој твари.
    Човекова слобода се најпотпуније реализује у евхаристијском начину постојања, управо зато што евхаристија подразумева заједничарење свих са Христом. У евхаристији постајемо колективни Христос задржавајући своје лично постојање које је увек у односу и у зависности од другога, и то је тајна будућег века. Кажете, како да осећате радост у евхаристији када се милиони муче у паклу. Само питање показује озбиљну замену теза. Ваш највећи проблем јесте само постојање пакла које видите као негацију Божије љубави, постојања и смисла сваког, па и евхаристијског живота. Међутим, пакао није место где Бог мучи оне који му нису угодили. Претходно сам у мојим одговорима писао да је идеја о кажњавању грешника у паклу, због наводно увређеног божанског достојанства и потребе да се Божија правда задовољи, у потпуности заснована на погрешном разумевању и Бога и нашег спасења. Следствено томе, спасење није избављење од пакла и мука, већ пуно остварење нашег личног постојања у Христу. Они који своје служење Богу, љубав према Богу и ближњима, као и вршење Божијих заповести, заснивају на страху од пакла неизбежно ће доћи до сукоба са логиком. Како волети Бога који мучи људе који му нису угодили, с правом се питају они који су се заплели у јуридичко поимање Бога и спасења. Управо овај проблем је довео до сасвим природног настанка атеизма на римокатоличком и протестантском Западу. Даље, по тој логици, ви сте сасвим у праву да би чак и боравак у рају са таквим Богом који милионе држи у паклу било мучна принуда. Православна традиција која се заснива на правилном схватању Светог Писма и учењима св. Отаца не познаје оваквог Бога. Он је пројекција оболелог човековог ума и његове логике. Атеисти су стога у праву што негирају постојање оваквог Бога. Њихов проблем јесте, међутим, у томе што одбацују да постоји Бог љубави који не само да састрадава онима који пате, већ Бог који је истовремено и са онима који су у рају и са онима који су у паклу. Разлика је само у томе што његову љубав једни доживљавају као блаженство и утеху, а други као муку и бол.
    На сличан начин неки западни хришћански учитељи тумаче првородни грех који не само што је за њих увреда Божијег достојанства, већ који захтева казну – смрт. Казна по њима долази због кривице која се преноси са једног колена на друго. Ми наслеђујемо по том учењу кривицу чак и када сами нисмо скривили. Неки критичари ових псеудо-хришћанских учења с правом су такав однос према палом човеку назвали крвном осветом. На римокатоличком Западу богослови су развијали учење да су светитељи они који су својим заслугама нашли милост Божију, а вишком заслуга Црква има и право да опрашта грехове. Ово учење довело је до теорије индулгенција која је била окидач за протестантску револуцију Мартина Лутера крајем 15. и почетком 16. века. Још раније, 1230. године доминиканац Хуго Сен-Шер развио је теорију о „ризници заслуга Христа и светитеља“ (thesaurum satisfactionum Christi et Sanctorum). Ову ризницу сачињавају бескрајне заслуге Христа и светитеља који су на располагању Цркви и која на основу те ризнице има право да опрашта грехове. О овоме су писали и схоластичари Алберт Велики и Тома Аквински, дајући богословско објашњење за индулгенције (опроснице) једно од најапсурднијих учења на хришћанском Западу. Римокатоличо богословље Средњег века је у потпуности засновано на бескрајним тумачењима јуридичких принципа. Бог кога то богословље описује стално је у сенци божанске правде која диктира и ограничава његове поступке и која је јача од његове љубави. Тај псеудо-Бог латинског Запада стално тражи жртву као компензацију за увреду. Зато и када се човек суочи са страдањем, а да није крив, увек мора постојати нека кривица, јер у противном страдање не би било логично и оправдано. Оптерећеност кривицом је један од главних покретачких мотора вере на Западу што је тако неизбежно довело до тога да западни човек једноставно збаци тај мучни јарам и прогласи смрт таквог Бога. Књига о Јову је од почетка до краја деманти тог учења о нужној кривици, које логику и морализам ставља изнад бића, слободе и љубави. Библијски Бог је изнад људских и моралистичких појмова добра и зла. Истина, у Св. Писму налазимо да је Он често љубоморан, да се гневи, да кажњава. Да ли је онда то у супротности са милосрдним Богом човекољубцем, кога нам открива Христос. За оне који иду путем богопознања ту нема супротности јер пасусе у Старом Завету треба разумети у контексту Божије љубави, јер ако се он гневи не гневи се из страсти и злобе, већ љубави ради, као отац који грди своје чадо које иде на руб провалије и може да пострада, као љубоморни женик који пати због блуда своје љубљене, тј. душе док она лута клањајући се идолима овога света. Данашњи хришћани често живог библијског Бога своде на неку позитивну безличну енергију, али Бог је личност која тражи живи однос са човеком, тај однос боли и није једноставан, он дубоко ангажује и не оставља равнодушним. Пребивање у Богу је стална борба, стални сусрет личног Бога са нашом личношћу, а не нека безлична и анестезирана нирвана далекоисточних мудраца.
    Наравно, у православној традицији правда је неодвојива од љубави и хвала Богу да Бог суди по својој љубави, а не по јуридичкој правди, јер ко би се спасао? Бог није смрћу казнио палог Адама, већ је смрт, која је својствена свему створеном из ничега, наступила као природна последица погрешног избора, одвајања од извора живота. Смрт је као отров ушла у људску природу и тако се преноси са поколења на поколење, дакле не као кривица, не етички, већ онтолошки. Св. оци уче да смо постали смртни, јер смо рођени од смртног, а не зато што смо наследили кривицу. Такође, актуелизација смрти, којој су човек као и васцела твар потенцијално били склони и пре пада, израз је и чудесне Божије милости после пада, јер би у противном пало стање постало вечно стање одвојености од Бога. У ширем смислу све је то део и Божије педагогије и предвечног промисла да се васцела творевина уведе у вечно постојање преко Сина Божијег који ће у времену постати човек. Будући да стари Адам није у томе успео, онда је то остварено преко Христа , новог Адама, који је да би победио смрт сам вољно као човек окусио смрт и погазио њену силу као Бог. Нама су отворена врата вечног живота у Христу, али да бисмо постали баштиници вечности потребно је да сами то слободно прихватимо јер Бог ништа не даје на силу. Крштењем и евхаристијским животом ми улазимо у вечно постојање. Зато смрт коју биолошки морамо да прођемо не пролазимо тако што идемо у ад, већ у Христу улазимо у нови живот.
    У центру вашег интересовање очигледно је пакао, који је за вас негација Божије љубави. Проблем у тој поставци јесте што и у рају као и у паклу постоји Божија љубав, али се различито доживљава и манифестује. Пакао према учењу већине православних отаца није простор, већ начин (не)постојања. Бог ће када прође обличје овог света и века све обасјати својом љубављу која је као огањ. „Свачије ће дјело изићи на видјело; јер ће Дан показати, јер ће се огњем открити, и свачије ће се дјело огњем испитати какво је.“ 1Кор 3, 13. Они који су изабрали биће наспрам небића, љубав наспрам мржње, дела светлости наспрам дела таме, они ће бити спашени, односно препознаће ту светлост и огањ као живог Бога и вечну радост, и наставиће да узрастају у радости вечног постојања којој неће бити краја. Они, пак, који су изабрали пут смрти у овоме животу, који су изабрали да постоје као индивидуе у својој себичности и самољубљу, наставиће тако и у вечности и ту исту Божију љубав доживљаваће као вечну муку, бол, шкргут зуби. Што их Бог више буде грлио и љубио патња ће бити већа и сами ће хтети да иду у још већу изолацију од Бога, у већу таму, у мрачне дубине тартара. Дакле, једна реалност, Божија доброта и љубав, доживљава се на два потпуно различита начина. Бог зато није онај који шаље људе у пакао да би се мучили, већ сами људи бирају таму још у овом начину постојања, удаљујући се од Божије љубави коју не разумеју, не прихватају, која их пржи и пали. У примерима егзорцизама демони у опседнутим људима присуство свештеника, молитве, освећене водице, знак крста и сл. доживљавају као муку и бол, иако је за људе који траже Бога и његову љубав то извор велике радости и утехе. Тако је и са људима који доживљавају и Литургију, и причешће као муку. За њих је заједница лишавање слободе коју виде у афирмацији свог индивидуализма и самољубља. Они су заправо већ на путу погрешног избора. За њих је Бог неправедан и, коначно, за њих лично више не постоји. Пакао је зато вечни начин (не)постојања у самоизолацији, кроз лични и слободни избор. За разлику од овог стања у коме живимо које подразумева време и простор у будућем веку неће бити тих категорија и један моменат биће вечност, зато избор који направимо у овом свету и веку остаје као вечни начин постојања наше личности. Погледајте колико и у овом животу имамо примера у којима што више љубави показујмо према онима који нас ненавиде, њихова мржња је још већа. Ако некога омрзнемо, не само његово присуство већ и сама помисао на њега уноси нам немир и муку. Мржња не постоји сама по себи већ је негативни израз љубави и зато је у љубави увек супротно јер заједница са вољеним бићем за нас је сама по себи радост и блаженство.
    Као студент сам се питао зашто Бог не може да дозволи човеку да потпуно нестане, зашто му је онемогућена слобода да се једноставно врати у ништавило ако већ неће заједницу са Богом у вечности. Недавно сам нашао код Митрополита Пергамског на одговор. Христос је човекову природу увео у вечно постојање и док год постоји Христос као личност у којој та природа вечно постоји, ми који партиципирамо у тој природи не можемо да у потпуности нестанемо. Пакао је зато стање полупостојања, али не и потпуног непостојања. То је стање жеље човека да се самопоништи, али не успева и своје биће и самог Бога који том бићу даје могућност вечног постојања сматра за узрок своје муке.
    Морам да кажем, драги брате, да ме стога дубоко брину ваше речи да због страха од вечних мука и немогућности да то логички помирите са Божијим постојањем и његовом добротом не можете да живите као хришћанин. Зар мислите да Бог не састрадава онима који не прихватају његову љубав, што бирају небиће и смрт кроз своју себичност, гордост и самољубље. Он их не осуђује јер су они сами себе осудили, Он их грли својом љубављу али, авај, чињеница да они ту љубав доживљавају као бол и патњу не представља кривицу Божију. Зато је немогуће да пакао вечно не постоји, зато Црква никада није прихватила Оригенову апокатастазу (васпостављење свега) јер би у том случају човек био неслободна личност, тј. не би носио лик и подобије Бога који га је створио.
    Питамо се шта бива са онима који нису православни хришћани, или нису уопште хришћани и који који никада нису чули истину о Богу. Немамо дефинитивних одговора, али упознавајући љубав Божију можемо да будемо уверени да ће сваки човек који у свом срцу тражи Бога и његову љубав, у дан Суда, када светлост Христова све обасја, препознати тог Христа као Бога коме је не знајући тежио цео свој живот, лутајући можда у разним религијама и учењима. У свакој религији има понешто истине јер човек у свом природном коду носи сећање још од Адама на заједницу са Богом. То колективно, (да искористим реч) архетипско сећање, нашло је израза у разним религијама, митовима и учењима. Међутим , то „сећање“ само је магловити одсјај оног истинског знања које долази од заједнице са живим Богом, и које је у последња времена објавио сам оваплоћени Логос и преко Духа Светога њиме надахњује Цркву. Као хришћани можемо са сигурношћу рећи да се без Христа нико не може и неће спасити и да својом врлином и добротом нико не може сам ући у вечно постојање. Али, исто тако можемо рећи да Бог неће оставити ниједног човека у мраку и аду, а да му не пружи могућност да на неки нама несхватљив начин направи свој избор између вечног живота и вечне смрти. Многи траже Бога, иако га не познају, труде се да му служе у оним верама и традицијама у којима су се родили, а многи у свом животу никада не упознају аутентично хришћанство. Али, ко нам може са сигурношћу рећи да у дан Суда и такви у Христу неће препознати свог Бога, и заједницу са њим доживети као вечну радост? Исто тако и неки хришћани који искрено не траже Бога и не верују у Њега, већ у неку пројекцију свог оболелог ума, светлост Божију доживеће као муку и патњу, као што је већ вероватно доживљавају и у овоме свету. То, наравно, не значи да није важно у којој вери живимо и да је важно да само живимо „добрим и моралним животом“. У томе је грешка разних синкретиста. Свети оци нас уче да спасење није питање етике, већ онтологије. Зато дубоко верујем да ми никада не можемо својом логиком ограничити пучину Божијег милосрђа, као што не можемо одбацити могућност да Бог себе објави и онима који га нису упознали на начин како смо га упознали ми. Црква се не исцрпљује само у својој институционалној и видљивој форми, већ представља козмички догађај. Својим сједињењем са створеном природом и вазнесењем те природе у свом васкрслом телу „о деснују Бога Оца“ Христос је неповратно вечношћу заквасио васцелу творевину. Зато у Цркви потенцијално учествује и Духом дише свака твар. Колико ће свако себе реализовати у Цркви тј. остварити као богостворена личност, односно изабрати између бића и небића, зависи од свакога понаособ.
    Апостол говори о овим стварима у целој 2. глави Римаљнима. Подсетимо се барем следећих стихова: „Јер који без закона сагријешише, без закона ће и изгинути; а који под законом сагријешише, по закону ће се осудити. Јер нису праведни пред Богом они који слушају закон, него ће се оправдати они који испуњавају закон. Јер кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону, они немајући закон сами су себи закон; Они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону, пошто свједочи савјест њихова, и пошто се мисли њихове међу собом оптужују или оправдавају.“ (Рим. 2, 12-15).
    Архимадрит Сава Јањић
  2. Волим
    Blaža Željko gave a reaction for a Странице, О. Атанасије Харос: Избегавање паклених мука   
    Имамо га само до дана смрти. Морамо потпуно искористити сваку могућност за преображај срца, како бисмо научили да волимо друге служећи сиромашнима са љубављу и саосећањем. Ако наставимо са хладним и себичним срцем наша будућност ће бити испуњена муком.




    Извори:
    http://www.liveanewlifeinchrist.org/
    http://myocn.net/avoiding-torment-hell/
    Превод и титлови: Поуке.орг
  3. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на JESSY за a Странице, (АУДИО) Поуке.орг - мјесто за квалитетно проведено вријеме на интернету - Жељково гостовање на Светигори|   
    http://www.svetigora.com/audio/download/17200/22_07_2015_razgovor_zeljko_injac_pouke.mp3
    http://www.svetigora.com/node/17200
  4. Волим
    Blaža Željko gave a reaction for a Странице, Сабор светог архангела Гаврила   
    Он Мојсија, који избеже од Фараона, научи у пустињи - писању књига, испричавши му постанак света, стварање првога човека Адама, живот његов и патријараха после њега, потоња времена, потоп и раздељење народа; још му објасни положај небеских планета и стихија; научи га аритметици, геометрији и свакој мудрости. Он пророку Данилу протумачи чудесна виђења о царевима и царствима, која су имала касније настати, а која му беху престављена у виду разних зверова; обавести га о времену ослобођења људи Божјих из Вавилонског ропства, и о времену првог доласка Христовог у свет оваплоћењем од Пречисте Дјеве. Он се јави светој праведној Ани, која у своме врту туговаше због бездетности своје и са сузама се мољаше Богу, и рече јој: Ано! Ано! услишена је молитва твоја, уздаси твоји минуше облаке, а сузе твоје изиђоше пред Бога; и ево, ти ћеш затруднети и родити преблагословену Кћер, због које ће се благословити сва племена земна, и њоме ће се дати спасење свету, а добиће име Марија.
    Исто тако свети Гаврил се јави и праведном Јоакиму, који се постио у пустињи, и објави му исто што и светој Ани: да ће добити Кћер, од векова унапред изабрану за Матер Месији, који ће доћи ради спасења рода људског. Овај велики Архангел би додељен од Бога за чувара богодевици Марији, рођеној од нероткиње, и када Она би уведена у храм он је хранио, свакодневно Јој доносећи храну. Он се јави светом свештенику Захарији, стојећи с десне стране кадионог олтара, и благовести му да ће његова жена Јелисавета родити светог Јована Претечу Господњег, и када Захарија не поверова у то, он му немилом свеза језик док се речи његове не збуду. Овај првак Божји, послат од Бога у Назарет, јави се Цречистој Дјеви, обрученој за праведног Јосифа, и благовести Јој зачеће Сина Божјег осењењем и дејством Светога Духа у Њој. Он исти јави се и Јосифу у сну, уверивши га у девственост свете Дјеве Марије и да је оно што се зачело у Њој од Духа Светога. А када се Господ наш роди у Витлејему, овај анђео Господњи Гаврил јави се пастирима који чуваху ноћну стражу код стада свог, и рече: "Јављам вам велику радост: данас вам се роди Спаситељ!" - и одмах са мноштвом војника небеских запева: "Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!"
    Сматра се да се овај анђео јавио с неба Христу Спаситељу пред Његово добровољно страдање када се Он молио у Гетсиманском Врту, пошто име Гаврил значи: крепост Божија. Јавивши Му се, дакле, Гаврил Га је крепио, пошто поред других својих служења има и то - да крепи оне који су у подвизима, а Господ се наш тада подвизавао у усрдној молитви.





    Овај анђео јави се мироносицама седећи на камену гроба и објављујући им Христово васкрсење из гроба: јер он, који је био благовесник зачећа и рођења Господња, показа се благовесником и васкрсења Његова. Он се јави и Пречистој Дјеви Богородици када се Она топло мољаше на Гори Маслинској, обавести Је да се приближило Њено чесно успење и са земље на небо пресељење, и даде Јој светлу гранчицу рајску.
    Сећајући се ових многократних јављања његових у Старом и Новом Завету и знајући његово непрестано посредовање пред Богом за род хришћански, света Црква му сада прирећује саборно празновање, да би људи Божји с усрђем свагда и пламено прибегавали к заштити и помоћи толиког заступника и добротвора рода људског, и његовим молитвама добијали отпуштење грехова од Христа Господа Спаса нашега.
    Извор: Светосавље




    Тропар, глас 4.



    Војсковођо небеских војски, непрестано те молимо ми недостојни, да нас твојим молитвама заштитиш као заклоном крила твоје непропадљиве славе. Чувај нас који падамо на колена и усрдно вапијемо: Избави нас од беда као поглавар вишњих сила.



    Кондак, глас 2.



    На Небу гледаш славу Божију и на Земљу с висине подајеш благодат, поглавару Анђела, мудри Гаврило, служитељу Божије славе и божански заштитниче света. Спаси и сачувај оне који ти кличу: Буди нам помоћник и нико нам ништа неће моћи!


  5. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Мисионарски рад је једна од најважнијих активности у Цркви   
    Зато су манастири и облагодаћени монаси често привлачили велики број људи који су тражили духовну утеху. У таквим манастирима обратили су се Православљу многи инославни или неверујући људи. Специфичност монашког мисионарења зато и јесте у томе да монаси људе позивају да дођу у манастир, а мање да они иду к људима у свет и проповедају.
    Православни мисионарски рад увек је био заснован на предањском православном познању живог Бога као личности, а не на интелектуалном разумевању вере. Апостол каже у Првој посланици Коринћанима да га је Христос послао да проповеда Еванђеље „не мудрим ријечима, да се не обеснажи крст Христов“, па потом наставља „ И ја дошавши к вама, браћо, не дођох с високом ријечи или мудрошћу да вам јавим свједочанство Божије.Јер расудих да не знам међу вама ишта сем Исуса Христа, и то распетога. И ја бијах међу вама у слабости и у страху и у великом трепету, И ријеч моја и проповијед моја не би у убједљивим ријечима људске мудрости, него у показивању Духа и силе. Да вјера ваша не буде у мудрости људској него у сили Божијој. А мудрост говоримо међу савршенима, али не мудрост овога вијека, ни кнезова овога вијека који су пролазни;" (1Кор 1-2)
    Такви мисионари и просветитељи били су Св. Нина Грузијска и Св. Герман Аљаски и многи други који нису долазили са армијом проповедника или војника као западни мисионари који су ширили хришћанство у Јужној Америци, Африци и Азији у колонијалном и империјалном периоду. Православни светитељи и просветитељи су живећи интензивним духовним животом задобили силу Божију која је деловала на људе око њих више него "убедљиве речи људске мудрости". Св. Герман је живео подвижнички у својој пештери и локални Алеути су постепено почели да се интересују за овог необичног човека који их је привлачио својом добротом и љубављу. С временом они су пришли православној вери и били научени основним истинама хришћанства, али први додир са Богом био је лични, кроз Св. Германа.
    Иако наша Црква никада није омаловажавала потребу образовања, у Православљу се никада није изгубила свест да живог Бога познајемо срцем, а не интелектом. Свети оци су посебно наглашавали потребу очишћења срца од страсти како бисмо могли да задобијемо чврсту веру у живог Бога и зато православна аскетска традиција и те како представља облик мисионарског рада. Свака врста интелектуалног сазнања у православној традицији, ако није повезана са борбом против страсти и греха неизбежно води у гордост и обману. Истинско знање (словенски вједјети – знати – потиче од индоевропског корена vid-) у светоотачкој традицији је пре свега дар Божији и виђење Бога, а кроз Њега и спознаја васцеле његове творевине – „Блажени чисти срцем јер ће Бога видети“. Ово знање се суштински разликује од дискурзивног размишљања које рационалним путем доводи до одређених логичких закључака. Отуда је гносеологија Св. Отаца увек полазила од борбе за очишћење срца, што можемо видети посебно у Добротољубљу где имамо много савета како се борбом против страсти учимо и знању и љубави.
    У православном свету имамо монахе који су се посебно посветили мисионарском раду. Међу таквим монашким заједницама посебно бих поменуо манастир Св. Германа Аљаског у Платини (Калифорнија). Монаси у овом манастиру живе врло интензивним подвижничким животом, али истовремено имају развијену издавачку делатност http://www.stherman.com/ . Њихове књиге и часописи помогли су многим људима да нађу пут ка Богу.
    Архимандрит Сава Јањић
  6. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Јерођакон Александар Суботић- Апологија животиња   
    Ми­кро­ко­смос
    Ши­фра за не­рас­ки­ди­ву по­ве­за­ност чо­ве­ка и све­та, у исто­ри­ји европ­ске ми­сли, је грч­ка реч „ми­кро­ко­смос“. Иза ове ре­чи сто­ји иде­ја чи­ји ко­ре­ни се­жу ду­бо­ко у не­про­зир­ну про­шлост Ва­ви­ло­на и Ме­со­по­та­ми­је. То је иде­ја ко­ја је ан­тич­ку фи­ло­зо­фи­ју пра­ти­ла од са­мог ње­ног по­чет­ка. Це­ли­на се огле­да у де­лу. Свет се огле­да у чо­ве­ку, та­ко да је чо­век ма­ли свет – ми­кро­ко­смос. Пла­тон је био тај ко­ји је екс­пли­ци­рао ову древ­ну иде­ју ко­ри­сте­ћи раз­ли­чи­те ми­кро­ко­смич­ке ар­гу­мен­те: од ана­ло­ги­ја људ­ског жи­во­та са про­це­си­ма у уни­вер­зу­му до па­ра­ле­ли­зма из­ме­ђу чо­ве­ка и др­жа­ве. Ипак, сам тер­мин „ми­кро­ко­смос“ по пр­ви пут се ја­вља до­ста ка­сно. Тек у спи­си­ма Ари­сто­те­ла. Он, ме­ђу­тим, ову реч ко­ри­сти са­мо је­дан је­ди­ни пут – у сво­јој фи­зи­ци, и то на по­при­лич­но три­ви­ја­лан на­чин. Пре­ма то­ме, Ари­сто­тел је ско­вао сам тер­мин али без ја­сног кон­цеп­та иза ње­га, док је ње­гов прет­ход­ник Пла­тон фор­му­ли­сао кон­цепт али без од­ре­ђе­не ре­чи ко­јом би га озна­чио.
    Це­ла иде­ја је мо­ра­ла да про­ђе дуг и не баш ра­ван пут, на ко­ме су ва­жне ус­пут­не ста­ни­це би­ле: сред­њи пла­то­ни­зам, је­вреј­ска фи­ло­со­фи­ја, ми­сте­риј­ски кул­то­ви ка­сног Ри­ма и нео­пла­то­ни­зам, да би се на кра­ју Ари­сто­те­ло­ва реч спо­ји­ла са пла­то­ни­стич­ким кон­цеп­том у тех­нич­ки тер­мин „ми­кро­ко­смос“. Ипак, и овај срећ­ни крај ан­тич­ке епи­зо­де у исто­ри­ји „ми­кро­ко­смо­са“ (по­сле ко­га су усле­ди­ле но­ве сред­њо­ве­ков­не и мо­дер­не аван­ту­ре) ни­је без ко­мич­ног обр­та. Син­те­за ко­јом се „ми­кро­ко­смос“ ко­нач­но утвр­дио као те­о­риј­ски тер­ми­нус тех­ни­кус је де­ло хри­шћан­ских Све­тих Ота­ца, ко­ји су ову реч, у ства­ри, упо­тре­би­ли као по­грд­ни из­раз – као реч под­сме­ха на ра­чун па­ган­ских те­о­ри­ја о ме­сту чо­ве­ка у све­ту. Та­ква пе­јо­ра­тив­на упо­тре­ба тер­ми­на ја­сна је из ре­чи Св. Гри­го­ри­ја Ни­ског: „Го­во­ри­ли су (па­га­ни) да је чо­век ми­кро­ко­смос. (...) Ме­ђу­тим, док су тим звуч­ним на­зи­вом (на­вод­но) уз­но­си­ли хва­лу људ­ској при­ро­ди, ни са­ми ни­су при­ме­ти­ли да су чо­ве­ка (у ства­ри) по­ча­ство­ва­ли свој­стви­ма ко­мар­ца и ми­ша. (...) Шта има ве­ли­ко у то­ме – по­ча­ство­ва­ти чо­ве­ка (...) упо­до­бља­ва­њем са све­том...?“ Због то­га Св. Гри­го­ри­је Бо­го­слов из­о­кре­ће ста­ру ми­кро­ко­смич­ку фор­му­лу, за­ме­њу­ју­ћи ме­ста чо­ве­ка и све­та у њој, та­ко да је са­да у но­вој то­по­ло­ги­ји свет ма­ли а чо­век ве­ли­ки. Јер чо­век је „не­ки ко­смос дру­ги, у ма­ло­ме ве­ли­ки“. Да­кле, и у хри­шћан­ској ви­зи­ји чо­век и свет (и да­ље) де­ле исту суд­би­ну, са­мо што ту за­јед­нич­ку суд­би­ну од сад од­ре­ђу­је чо­век по­што је он „Mi­krot­he­os“ (Бог у ма­лом). Вер­ност би­блиј­ском пре­да­њу о чо­ве­ку као сли­ци Бо­га (Пост. 1, 26–27; 5, 1; 9, 6) при­мо­ра­ла је Оце на та­кву ин­тер­вен­ци­ју.
    Бо­жи­ја сли­ка
    Ста­ри За­вет нам, ме­ђу­тим, не от­кри­ва шта је у ства­ри „Бо­жи­ја сли­ка“ у чо­ве­ку. По­што из са­мог тек­ста то ни­је би­ло мо­гу­ће пре­ци­зно за­кљу­чи­ти, те­о­ло­зи су кроз ве­ко­ве да­ва­ли раз­ли­чи­те од­го­во­ре. Они би се гру­бо мо­гли по­де­ли­ти у две гру­пе: 1) Сред­њо­ве­ков­ни пи­сци су углав­ном су по­ку­ша­ва­ли да про­на­ђу од­ре­ђе­не он­тич­ке цр­те у чо­ве­ку ко­је га чи­не слич­ним Бо­гу, нпр. сло­бо­да, ра­зум, итд... 2) Код мо­дер­них ау­то­ра, пак, „лик“ се че­шће по­сма­тра као услов у ком чо­век ег­зи­сти­ра (нпр. у ди­ја­ло­гу са Бо­гом и са тво­ре­ви­ном, итд.), а не као ње­гов по­сед. Ова два при­сту­па ни­су ме­ђу­соб­но ис­кљу­чи­ва и мо­гу­ће их је ком­би­но­ва­ти. Ипак, док је овај пр­ви де­лом од­го­во­ран за пот­це­њи­ва­ње оста­ле тво­ре­ви­не, по­што Би­бли­ју чи­та је­лин­ским очи­ма, „пре­це­њу­ју­ћи“ чо­ве­ко­ву ра­ци­о­нал­ност, онај дру­ги има од­ре­ђе­ни зна­чај за на­шу апо­ло­ги­ју жи­во­ти­ња. У ду­ху ре­чи Св. Гри­го­ри­ја Бо­го­сло­ва ко­ји ка­же да Бог ства­ра­ју­ћи сво­ју сли­ку – чо­ве­ка „по­ста­вља на зе­мљи по­кло­ни­ка (Све­те Тро­ји­це)“ и од­мах до­да­је: „на­ме­сни­ка це­ло­сног –над­зор­ни­ка ви­дљи­ве при­ро­де“. Кон­ста­ту­је­мо да је „услов бо­го­оп­ште­ња“ срж оно­га што је по сли­ци. До­да­ју­ћи то­ме да је за ис­по­ља­ва­ње ли­ка од­лу­чу­ју­ћа (ли­тур­гиј­ска) функ­ци­ја чо­ве­ка ко­ји је по­зван да бу­де на­чал­ник (ἀρχέτωσαν – Пост. 1, 26) све оста­ле тва­ри. Да је у пи­та­њу функ­ци­ја слу­же­ња, а не го­спо­да­ре­ња, ви­ди се из то­ка би­блиј­ске рад­ње. У пр­вој гла­ви По­ста­ња, у сти­ху 27, Бог ства­ра чо­ве­ка по свом ли­ку. У на­ред­ном сти­ху по­ве­ра­ва му власт над жи­во­ти­ња­ма, да би од­мах у сле­де­ћем сти­ху, и чо­ве­ку и жи­во­ти­ња­ма, за хра­ну дао би­ље. Да­кле, жи­во­ти­ње ни­су по­ве­ре­не чо­ве­ку ра­ди ути­ли­тар­не упо­тре­бе већ да би се о њи­ма ста­рао. (У при­чи о По­то­пу, по­сле до­пу­ште­ња чо­ве­ку да убу­ду­ће ко­ри­сти жи­во­ти­ње у ис­хра­ни, Бог од­мах скла­па веч­ни за­вет – Олам Бе­рит са жи­во­ти­ња­ма и љу­ди­ма под­јед­на­ко. А веч­ни за­вет је из­раз за ме­си­јан­ско цар­ство ми­ра ко­је се не по­ду­да­ра са за­кон­ским за­ве­том. Ја­сно је да у очи­ма Цр­кве иза све­га то­га сто­ји за­вет Ису­са Хри­ста).
    Та­ква по­сред­нич­ка функ­ци­ја чо­ве­ка, мо­мен­тал­но нас пре­но­си из Ста­рог у Но­ви За­вет. „Ло­гос по­ста­де те­ло“ ка­же Је­ван­ђе­лист Јо­ван. Али у ње­го­вом Је­ван­ђе­љу ово те­ло је у ства­ри „sarks“ – ме­со – плот, што је грч­ки пре­вод је­вреј­ске ре­чи „ба­сар“, ко­ја људ­ску те­ле­сност ује­ди­њу­је са жи­во­тињ­ском, као што је и „не­феш“ (ду­ша жи­ва), жи­вот­ни прин­цип и жи­во­ти­ња и љу­ди. Ме­ђу­тим, „по­след­њи Адам“ је исто­вре­ме­но и „дух ко­ји ожи­вљу­је“ чи­та­ву твар (1. Кор. 15, 45). Не­ма, да­кле, ни­чег што би при­сни­је по­сре­до­ва­ло из­ме­ђу Бо­га и све­та од ова­пло­ће­ног Бо­га. А опет, ако је сје­ди­ње­ње са Бо­гом у лич­но­сти Си­на Бо­жи­јег, Ко­ји се кроз те­ло по­и­сто­ве­тио са све­том, нај­ве­ће, ни­је мо­гу­ће за­ми­сли­ти да би Бо­жи­ја љу­бав, све­ту ика­да по­же­ле­ла ишта ма­ње. Због то­га је Адам од по­чет­ка био фи­гу­ра Хри­ста: „Сли­ка (ти­пос) Оно­га ко­ји ће до­ћи“ (Рим. 5, 14).
    Пад
    Ме­ђу­тим, Хри­стос је до­шао. У Ње­го­вом те­лу Бог је по­стао део све­та и свет је по­стао део Бо­га, па и по­ред то­га: „Сав свет у злу ле­жи“ (1. Јн. 5, 19). Свет ни­је зло, не­го у злу ле­жи. Сру­шен је и ле­жи. Ко га је обо­рио? Пр­ви чо­век је пао и са со­бом по­ву­као свет. Шта је зло у ко­ме свет ле­жи? То је по­ло­жај у ком се свет на­ла­зи. Свет ле­жи у злу. По­след­њи Чо­век ле­жи у гро­бу. И По­след­њи Чо­век уста­је из гро­ба. Али свет и да­ље у злу ле­жи. До­кле ће свет да ле­жи у злу? Све док сви прет­по­след­њи љу­ди не лег­ну у гроб, је­дан по је­дан све до По­след­њег ко­ји је већ устао. А та­да ће се ви­де­ти да су и они већ уста­ли са Њим. И шта­ви­ше да са­да сто­је по пр­ви пут. Ово ни­је пу­ка але­го­ри­ја. Бу­квал­но: крај­ња тач­ка Бо­жи­јег по­и­сто­ве­ће­ња са па­лим све­том је мр­тво те­ло Хри­ста ко­је ле­жи у гро­бу, док је Ње­го­во уста­ја­ње по­че­так но­ве тва­ри. За­ни­мљи­во је да се упра­во у ве­зи са том те­мом уста­ја­ња из ле­же­ћег по­ло­жа­ја, и по­ја­ви­ла реч „ми­кро­ко­смос“. Ари­сто­тел, раз­ма­тра­ју­ћи у Фи­зи­ци (књи­га 8, 2. по­гла­вље) при­го­вор сво­јој те­о­ри­ји о „веч­но­сти кре­та­ња“, ко­ји се са­сто­ји у то­ме да кре­та­ње ни­је веч­но јер из­гле­да да се жи­ва би­ћа по­ди­жу из ле­же­ћег ста­ва, ка­же: „Ако је мо­гу­ће да се то до­го­ди у жи­вом би­ћу, шта спре­ча­ва да се исто до­го­ди у све­му? Јер ако се то де­ша­ва у ма­лом све­ту (ми­кро­ко­смо­су) де­ша­ва се и у ве­ли­ком. Ако у све­ту он­да и у бес­ко­нач­ном, уко­ли­ко је уоп­ште мо­гу­ће за бес­ко­нач­но да се по­кре­ће.“ Да­кле, баш та­кав збу­њу­ју­ћи про­цес, ка­кав опи­су­је Ари­сто­тел, од­и­гра­ва се у Хри­сту: Хри­сто­во те­ло се по­кре­ну­ло из ле­же­ћег ста­ва и оно што се до­го­ди­ло у ње­му, до­го­ди­ће се у све­му. То што се де­си­ло у „ма­лом“, де­си­ће се и у „ве­ли­ком“. И то баш због то­га што се бес­ко­нач­но по­кре­ну­ло. Овај про­цес се још увек од­ви­ја иа­ко је кон­сти­ту­тив­но већ за­вр­шен. То је кре­та­ње тва­ри од оно­га што ство­ре­ном би­ћу ле­жи у осно­ви – ipo­ke­i­me­non, а то је не­би­ће, ка Оно­ме Ко­ји у би­ћу сто­ји као ње­гов те­мељ – Ipo­sta­sis, а то је Хри­стос. У том кре­та­њу, све што је у по­кре­ту по­ви­ја се под ве­тром и све је иш­ча­ше­но, а овај от­пор ра­њи­ве тва­ри је њен пад. Ства­ра­ње и пад се де­ша­ва­ју исто­вре­ме­но. По Св. Мак­си­му, чо­век је у јед­ном ма­ху ство­рен и пао (Та­ла­си­ју од­го­вор 61). Ве­тар ком се опи­ре овај век је по­се­та до­ла­зе­ћег Хри­ста тј. Цр­ква. На ве­тру се мо­же бо­ра­ви­ти, али се ве­тар не мо­же удо­ми­ти. Цр­ква је ве­тар ко­ји ми­лу­је свет, али у ње­му не­ма дом.
    Пред­ра­су­да
    Свет је, као што ре­ко­смо, иш­ча­шен. Вер­нер Хер­цог је опи­сао жи­вот уми­ру­ће при­ро­де као не­ми­ло­срд­ни па­као пер­ма­нент­не и не­по­сред­не опа­сно­сти: „Др­ве­ће је у бе­ди, пти­це су у бе­ди, уоп­ште не ми­слим да пе­ва­ју. Оне јед­но­став­но ври­ште у бо­лу.“ То су ре­чи ре­ди­те­ља ко­ји је сни­мио не­ке од нај­леп­ших сце­на не­так­ну­те при­ро­де у исто­ри­ји фил­ма! У за­ча­ра­ном, пак, кру­гу људ­ске ци­ви­ли­за­ци­је, на­си­ље се „огра­ни­ча­ва“ на­си­љем. Све је на­кри­во на­са­ђе­но: и при­ро­да и дру­штво. Ни­је­дан де­таљ ни­је из­у­зет из ове зле фор­ма­ци­је: „Ни­ко ни­је до­бар осим јед­но­га Бо­га“ (Мт. 19, 17; Мк. 10, 18; Лк 18, 19). А о то­ме се мо­же су­ди­ти са­мо под ме­си­јан­ским све­тлом ко­је от­кри­ва та­му (Јн. 3, 19).
    У та­квој пер­спек­ти­ви чак и они оби­ча­ји ко­ји су, на­вод­но, по­др­жа­ни сна­гом „при­ро­де“ (при­том не тре­ба за­бо­ра­ви­ти да је при­ро­да па­ла), а не тек си­лом за­ко­на, че­сто су са­мо ста­ре пред­ра­су­де при­ви­ле­го­ва­них. За­пад­на тра­ди­ци­ја је већ ве­ко­ви­ма утвр­ђе­на у уве­ре­њу да је уби­ја­ње жи­во­ти­ња са­свим у ре­ду и да на­но­ше­ње пат­ње би­ћи­ма ко­ја не при­па­да­ју људ­ској вр­сти не тре­ба да пред­ста­вља про­блем за људ­ски род. На­си­ље је ле­ги­ти­ми­зо­ва­но те­о­риј­ским ста­вом да жи­во­ти­ње ни­су ра­ци­о­нал­не. Око та­квог ми­шље­ња го­то­во да по­сто­ји кон­сен­зус ве­ћи­не па­ган­ских фи­ло­со­фа. На при­мер сто­и­ци су се оштро су­прот­ста­ви­ли Ари­сто­те­ло­вој за­блу­ди да по­сто­је „при­род­ни ро­бо­ви“, твр­де­ћи да је де­фи­ни­ци­ја сва­ког чо­ве­ка иста „а то је да је он ра­ци­о­на­лан“ (Ци­це­рон, О за­ко­ни­ма, књи­га 1). За­то сви љу­ди за­слу­жу­ју да се са њи­ма по­сту­па пра­вед­но. Жи­во­ти­ње, ме­ђу­тим, ни­су ра­ци­о­нал­не и у од­но­су на њих ни­ка­кав по­сту­пак не мо­же би­ти не­пра­ве­дан. Ве­ћи­на хри­шћан­ских те­о­ло­га до да­нас ис­тра­ја­ва у овој па­ган­ској за­блу­ди. Став да жи­во­ти­ње ни­су ра­ци­о­нал­не у хри­шћан­ској об­ра­ди по­при­ма раз­ли­чи­те об­ли­ке: од Де­кар­то­ве тврд­ње да жи­во­ти­ње уоп­ште не­ма­ју ду­шу (па не мо­гу да осе­ћа­ју ни бол, већ са­мо ис­пу­шта­ју зву­ке и ре­а­гу­ју ме­ха­нич­ки као сат – Де­карт је ову те­о­ри­ју и прак­тич­но „по­твр­дио“ вр­ше­ћи ви­ви­сек­ци­ју не­срећ­них жи­во­ти­ња), пре­ко ста­ва да не­ма­ју бе­смрт­ну ду­шу (па ни веч­ни жи­вот), све до ста­ва са­вре­ме­них пер­со­на­ли­ста да жи­во­ти­ње (ни у ка­квом сми­слу) ни­су лич­но­сти.
    На­да
    Ипак ни­је све та­ко цр­но. У мра­ку исто­ри­је, у по­чет­ку као сви­ци у но­ћи, а по­сле већ као зве­зде пред ес­ха­то­ло­шку зо­ру, си­ја­ју мно­ге све­тле тач­ке. У свом крат­ком де­лу О уз­др­жа­њу од уби­ства жи­во­ти­ња, нео­пла­то­ни­чар Пор­фи­ри­је ан­ти­ци­пи­рао је уви­де са­вре­ме­не на­у­ке, твр­де­ћи да су жи­во­ти­ње и те ка­ко ра­ци­о­нал­не, и да је не­пра­вед­но по­сту­па­ње пре­ма њи­ма нео­прав­да­но. И то не за­то јер су ра­ци­о­нал­не (то је ире­ле­вант­но), не­го због то­га што осе­ћа­ју страх и бол као и љу­ди. Пу­стињ­ски оци Ис­то­ка и под­ви­жни­ци сред­њо­ве­ков­ног За­па­да би­ли су са жи­во­ти­ња­ма у ве­ли­кој љу­ба­ви. Ге­ра­сим Јор­дан­ски, Фра­ња из Аси­зи­ја или са­вре­ме­ни све­то­гор­ски стар­ци Пај­си­је и Пор­фи­ри­је су нео­бо­рив до­каз то­га шта Бог ми­сли о жи­во­ти­ња­ма. Та­ко­ђе и да­на­шње бо­го­сло­вље ве­о­ма сна­жно ре­а­фир­ми­ше ве­зу чо­ве­ка и тва­ри (Ми­тро­по­лит Јо­ван Зи­зју­лас нпр. сма­тра да се по­сле схо­ла­стич­ког роп­ства, дар­ви­ни­зам, ко­ји чо­ве­ка де­спи­ри­ту­а­ли­зу­је и ор­ган­ски по­ве­зу­је са оста­лим би­ћи­ма, по­ја­вио као „нај­ве­ћи скри­ве­ни Бо­жи­ји бла­го­слов“).
    Све ово бу­ди на­ду да ће у све­сти хри­шћа­на по­што­ва­ње ек­тра­ху­ма­не дру­го­сти сла­би­јих би­ћа, на­ше бра­ће и се­ста­ра жи­во­ти­ња, као љу­бав­ни, за­хвал­ни (ев­ха­ри­стиј­ски) и бри­жни (ин­тер­це­сив­ни – хо­да­тај­све­ни) од­нос пре­ма тва­ри, ус­пе­ти да по­ти­сне, у све­ту ак­ту­ел­но, са­тан­ско жр­тво­ва­ње и при­но­ше­ње све­у­куп­ног би­ћа са­мом се­би. Иде­о­ло­ги­ја по ко­јој, за раз­ли­ку од чо­ве­ка – Бо­жи­је сли­ке и при­ли­ке, жи­во­ти­ње ни­су лич­но­сти, па се за­то мо­гу му­чи­ти и уби­ја­ти је апо­ло­ги­ја ко­ри­сто­љу­би­ве и зле људ­ске глу­по­сти. А глу­пост и звер­ство ни­кад ни­су свој­ство жи­во­ти­ња – „La be­ti­se n’est pas l’a­ni­ma­li­te“ (ка­ко ре­че Де­лез). Оци и жи­во­ти­ње на­зи­ва­ју ипо­ста­си­ма иа­ко не и „ли­ци­ма“ (би­блиј­ско „па­ним“ или отач­ко „πρόσωπον“) јер је­ди­ни сег­мент лич­но­сти за ко­ји (са си­гур­но­шћу) мо­же­мо ре­ћи да у ње­му жи­во­ти­ње не­ма­ју уде­ла је чо­ве­ко­ва уло­га по­сред­ни­ка из­ме­ђу Бо­га и тва­ри. А упра­во тај екс­клу­зив­но људ­ски сег­мент лич­но­сти чо­век не­ги­ра тре­ти­ра­ју­ћи екс­тра­ху­ма­на би­ћа као по­тро­шну ро­бу. Већ то што се са­свим раз­ли­чи­ти ор­га­ни­зми од ми­кро­ба до сло­на под­во­де под јед­но име „жи­во­ти­ња“ и што се њи­хо­ва ра­ди­кал­на ме­ђу­соб­на раз­ли­чи­тост сво­ди на јед­но за­јед­нич­ко свој­ство, на­и­ме на то да ова ра­зна би­ћа ни­су љу­ди, до­вољ­но по­ка­зу­је наш ра­си­зам вр­ста. Оне пак љу­би­те­ље жи­во­ти­ња ко­ји не је­ду ме­со под­се­ћа­мо на чи­ње­ни­цу да и они сво­је љу­бим­це хра­не ме­сом дру­гих, не ма­ње вред­них жи­во­ти­ња ма­са­кри­ра­них у кла­ни­ца­ма. Све је то тек је­дан од мно­гих по­ка­за­те­ља да је свет оту­ђен и да „усред жи­во­та, ми смо у смр­ти“. Због то­га „це­ла твар уз­ди­ше и ту­гу­је до са­да“ (Рим. 8, 22) и „жар­ким иш­че­ки­ва­њем тво­ре­ви­на оче­ку­је да се ја­ве си­но­ви Бо­жи­ји“ (Рим. 8, 19), не да би је ко­нач­но до­ту­кли, не­го да би је осло­бо­ди­ли од смр­ти (Рим. 8, 21). Ре­ко­смо да је по Пла­то­ну чо­век сре­ди­ште у ком се огле­да це­ли­на др­жа­ве-гра­да, али и ко­смич­ки про­цес. Цар­ство Бо­жи­је је град у ком ће се ње­го­ви гра­ђа­ни „зве­ри и све жи­во­ти­ње, гми­зав­ци и кри­ла­те пти­це и сви на­ро­ди... об­ра­до­ва­ти Ца­ру сво­ме“ ко­ји је Чо­век.
    Извор: Православље, бр. 1159.
    Online извор: Поуке.орг
    Преузмите оргиналну страницу: View attachment: A. Subotic, Apologija zivotinja Pravoslavlje 1159 (1. jul 2015. g), str. 28-30.pdf
  7. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Када су идеолози марксизма говорили да је вера опијум за народ нису били сасвим у криву   
    Наравно, постоје разна веровања у Бога и многа од њих нису исправна или представљају пројекцију сопствене личности, друштвеног система или философије. Ако веру у Бога заснујемо на томе, пре или касније морамо да дођемо у сумњу. Када су идеолози марксизма говорили да је вера опијум за народ нису били сасвим у криву јер многи облици и манифестације веровања у Бога нису засновани на вери у живог Бога кога је објавио Његов оваплоћени Син и кога сведочи кроз Цркву његов животворни Дух Свети. На хришћанском Западу у Средњем веку све до новијег доба Црква је коришћена како би се постојећи друштвени поредак, феудална лојалност владару и духовна покорност ауторитету папе представили као божански поредак. Тако су и многе нехришћанске праксе заживеле у историји Европе, не из аутентичног предања Цркве, већ као последица идеологије која је хришћанство користила као своје средство за очување монархије, а често и крајње тираније и неправде. У таквој атмосфери покренути су и крсташки ратови, настала је и радила инквизиција, а неретко су подстицани организовани погроми Јевреја. У француској револуцији постојало је огромно незадовољство тадашњом Црквом јер је она била директно у служби очувања апсолутистичке монархије која је највећи део становништва држала у беди и неимаштини. Дубоко верујем да је тадашња Црква у Француској и у другим апсолутистичким монархијама у Европи које су доживеле револуцију била чвршће заснована на еванђелским принципима, атеизам и духовни релативизам не би тако лако овлададали нашим континентом. Оно што желим да кажем у вези вашег питања јесте да управо у таквој атмосфери где је аутентичну и живу веру у Бога заменила својеврсна "црквена идеологија" заједно са двоструким моралним аршинима и морализмом, мислећи људи су неизбежно дошли у сумњу јер нису били у могућности да помире оног Бога кога су упознали кроз Еванђеље са "Богом" који кажњава тражећи задовољење свог увређеног достојанства, који одобрава друштвени поредак у коме су милиони људи држани у мраку и незнању.
    Ситуација на хришћанском Истоку била је другачија јер је падом Византијског царства средином 15. века хришћански народ дошао у ропски положај и био изложен страдању. Црква је страдала заједно са њим и људи су у тој сиромашној и страдајућој Цркви лакше могли да препознају еванђелске поруке Господа Христа. Ослобођењем од османске власти и формирањем нових националиних држава на његовим развалинама од почетка 19. до почетка 20. века дошло је до стварања друге ситуације. Многи млади православни људи одлазили су на студије у Европу где су се надахњивали најновијим идејама француске револуције и атеизма да би то после некритички доносили у своје средине покушавајући да се саобразе све више секуларизованијој европској цивилизацији. Последица је била та да су атеизам и сумња у Бога пресађени у средину у којој органски нису поникли. Томе су, разуме се, допринели и одређени црквени кругови који су такође некритички преносили и узимали традиције и учења са Запада, која су са собом доносила и оне разлоге који су на том истом Запдау довели до појаве атеизма. Посебно јак западни утицај долазио је из Русије која се још од времена Петра Великог цивилизацијски окренула Западној Европи и уз многа корисна достигнућа и друштвене тековине прихватила и много тога што је било у супротности са аутентичним православним предањем. Иако западни утицаји никада нису потпуно освојили руску православну душу, они су суштински раслабили Цркву, што је касније и довело до учвршћења атеизма у овој најмногољуднијој православној земљи. Снага Руске Цркве се ипак посебно пројавила у томе што је и поред невиђеног прогона и страдања она успела да сачува своју душу и доживи невероватну обнову у наше време, након распада Совјетског савеза.
    Слушајући и читајући данашње најистакнутије представнике новог атеизма на Западу: Ричарда Докинса, Кристофера Хичинса, Сама Хариса и Данијела Денета (познатих као четири јахача непостојеће Апокалипсе (the four horsemen of the Non-Apocalypse) можемо да нађемо све оне аргументе који су реакција на кризу пост-модерног хришћанства на Западу. Православна Црква је пред великим раскршћем. С једне стране обновљено благостање након распада комунистичких режима доноси читав низ латентних опасности и искушења која су задесила и хришћански Запад. Повратак Св. Оцима у току двадесетог века помогао је нашој Цркви да се богословски почне враћати духу Св. Отаца и ослободи одређених утицаја који су својевремено пренешени са Запада и заживели у нашој средини. Православно неопатристичко богословље зато има велику прилику да не само православним верницима, већ и хришћанима на Западу где је Црква под снажним ударима секуларизма и општег релативизма у веровању и моралу, помогне да нађу пут ка аутентином поимању живог, библијског Бога. У томе је посебна историјска мисија Православне Цркве која, да би била у стању да то уради не сме да буде затворена у себе већ мора да пружи руку другима. У томе је највећи значај оног здравог, православног икуменизма, који за разлику од синкретистичког, протестантског екуменизма, представља аутентичан православни одговор на потребу активног сведочења вере у живог Бога у времену у коме живимо.
    Архимандрит Сава Јањић
  8. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Бог не суди по квалитету и квантитету наших дела, већ по унутрашњем настројењу нашег срца   
    Управо сам поменуо Достојевског мислећи на пример Соње, али нисам хтео да идем исувише далеко. Соња је споља гледано била блудница која је продавала своје тело, али с друге стране била је жена дубоког духовног живота која је жртвовала своје тело ради својих ближњих које је требало прехранити. Ово је један од најлепших примера како Достојевски показује да не можемо да људе судимо по њиховим спољашњим делима и да треба да познајемо срце сваког човека. Соња је продавала своје тело не зато што је била овладана страшћу блуда, већ да би зарадила новац за своју породицу. Моралисти би то одмах осудили као велики грех и заиста, да је Соња била особа коју је блудна страст деформисала, ово би било сасвим неисправно. Међутим, из више примера видимо да Соњино срце грех није нагризао. Грех је последица оболеле воље човека, али у овом случају видимо суштински дубоко моралну особу, велике осећајности и расуђивања. Наравно, ово не може да постане пример и личности из романа Ф.М. Достојевског нису увек типичне личности, већ дубоко профилисани ликови кроз које он изражава своје духовно виђење света у коме живи. У нормалним условима, предавање блуду неизбежо води и духовном пропадању личности јер је тело храм Духа Светога. Међутим, имамо доста изузетака у историји Цркве. Напоменуо бих, на пример, случајеве светих жена мученица које су у прогонима радије одузимале себи живот да не би биле оскрнављене. Сви знамо да је самоубиство тежак грех, али у греху и у врлини важна је намера срца. Оне нису желеле да се самоубију зато што су презирале живот, већ зато што су желеле да сачувају чистоту и што нису биле довољно сигурне у сопствену снагу да издрже насиље над својим телом. То се све уклапа у подуже тумачење које сам дао о томе да се моралност личности не може мерити у спољашњим делима, већ је једини судија сам Бог, који познаје тајне нашег срца.
    Читајући житија светих и Пролог наћићемо, слажем се, примере које наводите. Међутим, у житијама није описан целокупан живот неке личности. Житије је књижевна икона светитеља која има за циљ да нам представи духовни карактер те личности, а не њену биографију у целости. Човек никада не пропада само због једног греха, али да би дошао до тог тешко греха који га одвлачи у јаму пропасти треба да претходно направи низ погрешних избора. Другим речима, човеков пад није само ствар једног тренутка. На пример, човек не може одједном да падне у неки грех и потребно је да га одређена страст или више њих толико духовно раслаби да дође у ситуацију да физички почини одређени грех. Исто је тако и са врлином. Да би човек учинио неко велико и знаменито врлинско дело претходно је морао да уложи много нама спољашњим посматрачима невидљивог труда и жртве како би спречио да страсти овладају његовим срцем. Заиста човек је некада у стању да изађе из најдубљег греха и достигне највећи степен врлине. Наводио сам већ пример Св. Марије Египћанке, која је у Јерусалим на поклоњење часном Крсту кренула да би задовољавала своју блудну страст са поклоницима. Међутим, иако њено житије о томе не говори, Марија је и поред живота у греху очигледно сачувала чистоту свог срца и у оном моменту када се нашла у ситуацији да јој сила Божија није дозвољавала да се поклони Часном Крсту једноставно та кора спољашњег греха отпала је са њеног срца и дошло је до дубоког покајања као пројаве њене аутентичне личности. Зато имамо и примере људи великих грешника који чудесним примерима покајања постају велики светитељи, али и случајеве људи који споља изгледају свето и морално, али у дубини душе живе у гордости и самољубљу и зато пре или касније падају у најстрашније грехове, који су последица унутрашње трулости њихове душе. У природи имамо примере и често можемо наићи на јабуке које су споља беспрекорне и здраве, а унутра потпуно труле, али и обрнуто. То је још један разлог више зашто је просуђивање других, било осуђивање грешника или хваљење праведника релативно и најчешће далеко од истине. Човек је неизмерна тајна Божија и једино Бог прозире дубине људског срца.
    Бог не суди по квалитету и квантитету наших дела, већ по унутрашњем настројењу нашег срца, које само Он познаје или то познање даје на дар својим угодницима. Дубоко и чврсто верујем да човек који се истински труди да победи грех и не дозволи да њиме овладају страсти неће бити остављен од Бога. Грех не долази одједном и човек постепено бива овладан неком страшћу, губи свест о свом стварном духовном стању и онда духовно ослепљен доживљава пропаст. Недавно сам погледао добар филм француског режисера Доминика Мола "Монах" (Le Moine) са сјајним Весан Каселом (Vincent Cassel) у главној улози. Монах који је сматран за светитеља и чудотворца био је у суштини дубоко овладан страшћу гордости, која је на крају довела до ужасног греха блуда и убиства. Нико од његове сабраће није примећивао лажно духовно стање у коме се налазио, а обичан народ га је доживљавао као чудотворца. Споља гледано, његов пад изгледа као изнанадан догађај, међутим нама који пратимо овај лик у овом филму јасно је да није тако. Вероватно би се могао снимити и сличан филм о неком грешнику који је у дубини душе, попут Соње Мармеладов, сачувао чистоту срца и која би у неком кључном животном моменту била пројављена кроз неко врлинско дело или жртву. Све ово нам говори да је човек динамична личност и да стално хода уском стазом између раја и пакла. Суштина греха јесте у слободном избору између аутентичних духовних вредности и лажних вредности и за тај погрешан избор одговорност искључиво има сваки човек понаособ.
    Архимандрит Сава Јањић
  9. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Oни који напуштају православну веру никада нису истински упознали своју веру   
    Нажалост, јако је много наших људи који православну веру своде само на обележавање крсне славе и евентуално залутају до цркве за Божић или Васкрс да упале свећу. У древној Цркви ако хришћанин 40 дана није примио Св. Евхаристију није сматран чланом Цркве. У данашње време највише се гледа да ли је неко крштен или не, а готово да се потпуно превиђа колико крштени активно учествује у животу Цркве. Имамо такође много оних који су се крстили као одрасли али нису прошли ни катихетски курс, а то је јако важно. Господ каже: "Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа" (Мт, 28, 19). Дакле, прво треба научити катихумене шта примају, а потом их крстити. Крштење одраслих лица без претходног периода катихумената и поучавања у вери апсолутно је погрешно и, нажалост, довело је до ситуације да имамо велики број крштених, али мали број активних верника.
    Други разлог јесте то што је веома често наша вера православна у српском народу поистовећена са нацијом, па се крштење и припадност Цркви доживљава као питање националне и политичке припадности, а не заправо много дубље од тога. Крштење је ново рођење, умирање старом човеку и почетак суштаственог одвајања од живота заснованог на плоти јер постајемо чланови тела Христовог - Цркве. Учествовање у Цркви подразумева да читав свој живот саобразимо са заједницом у којој живимо. Данас је постојање тзв. хришћанских народа под великим знаком питања. Према проценама само мали проценат припадника тих традиционалних и "крштених народа" активно живи евхаристијским животом иако ми сви волимо да број православних верника изражавамо у милионима.
    Трећи разлог, који ми долази на памет, могао би да буде потреба за живом заједницом. Иако је Црква најцеловитији пример заједнице у којој сви заједно са Христом сачињавамо једно тело, једну Цркву, причешћујући се Светим Тајнама, у практичном животу многи хришћани довољно не доживљавају осећај заједнице у хришћанској вери. С једне стране то је због неучествовања у евхаристијском животу Цркве, а с друге због тога што се евхаристијска заједница у парохији ограничава на верске обреде и не наставља се у свакодневном животу. Ми учествујемо у Светој Литургији не да бисмо доживели психичко олакшање, побегли од стреса свакодневног живота, већ пре свега да бисмо потврдили прави идентитет наше личности, да постојимо само у заједници са другима и да смо оно што јесмо само у Христу. Та заједница требало би да се настави и након Литургије јер парохија треба да живи као једна велика породица, а преко парохије и епархија - Црква окупљена око свог Епископа. Није добро када се верници након Литургије једноставно разиђу кућама и оду у своје индивидуалне животе. Хвала Богу, знам ревносне свештенике који своје вернике организују за разне активности (помоћ болесним и старим члановима заједнице, активности на мисионарском раду, разна предавања и сл) и ту су могућности неизмерне. Данашњи човек који је опхрван индивидуализмом и који се мучи у усамљености има природну потребу за заједницом која ће га прихватити и кроз коју ће остваривати своју личност. Тамо где се црквени живот своди искључиво на ритуале на "задовољавање својих верских потреба" и где нема довољно живог и органског односа свештеника (или Епископа) са верним народом, тај осећај заједнице се не остварује у својој пуноћи па људи трагају за другим учењима. Зато многи одлазе у разне источне религије, нове секте, а неки и у разне ултра-ревнитељске групе које су у сталном идеолошком набоју и представљају известан сурогат аутентичној заједници.
    У погледу осећаја заједнице ислам је веома занимљив јер муслимани у контексту своје вере сачињавају ummat al-Islamiyah (исламски народ, заједницу). Ummah означава заједницу верника за разлику од појма Sha'ab који се односи на географску припадност (нешто приближно западном поимању нације). Такође Ислам за разлику од тзв. европских хришћанских народа никада није имао проблем са расизмом. Муслиман, без обзира које је боје или порекла једнак је пред верским законом, шеријатом. Међу првим муслиманима било је црнаца. Гледао сам пар документараца у којима обраћеници у ислам пре свега наглашавају прихваћеност од те заједнице која се у потпуности брине о њима и обезбеђује им заштиту и сигурност. Обраћеници су већином људи који су доживели одређену кризу и који нису нашли утеху и помоћ на други начин.
    Хришћанима који познају своје предање све ово може да игледа веома познато, а зашто и не би било јер ислам је настао 7 векова након хришћанства и то на просторима где је Црква већ дала своје највећа достигнућа и где су просијали бројни светитељи. Ислам је усвојио многа хришћанска учења и обичаје и прилагодио их свом систему. Зар и ми хришћани немамо појам народа Божијег (λαός) који се разликује од етноса (ἔθνος)? Зар и хришћанима не би требало да расизам буде стран јер сви који се у Христа крстисмо, у Христа се обукосмо? Зар ми као хришћани не би требало да помажемо једни другима као браћи у Христу? Зато дубоко верујем да уколико се ми као хришћани активније посветимо нашем животу у Цркви и више будемо радили на превазилажењу наших разлика и подела, моћи ћемо да пружимо људима који траже истинску заједницу много више од других вера.
    Архимандрит Сава Јањић
  10. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Дејан за a Странице, О духовној литератури   
    Здрава духовна литература побуђује страх Божији, а то није страх као неки други страхови, већ надасве дубоки осећај љубави и пажње према Богу и Божијим заповестима. Од апостолских времена хришћанство се препознавало као ширење радосне, добре вести о Богу који је постао човек нас ради да би нас учинио баштиницима вечности, боговима по благодати. У најранијим хришћанским списима нема оне оптерећености злом и дијаболичним темама које се јављају у каснијим вековима, нарочито на средњовековном Западу.
    У једној од задњих порука говорио сам о теорији спасења задовољавањем увређеног Божијег достојанства, што је посебно везано за западног средњовековног теолога Анеслма Кентерберијског (1033-1109), нарочито његово дело Cur Deus Homo (1098), односно зашто је Бог постао човек. Упроштено речено, у том учењу Син Божији постао је човек и пострадао на крсту да би својом заслугом задовољио Бога Оца који је увређен прародитељским грехом, као увредом његовом достојанства. Касније Тома Аквински (1225-1274), а касније у време Реформације и Калвин, разрађују ово учење наглашавањем казне којом се задовољава божанска правда. Корени размишљања у овом правцу досежу до бл. Августина Ипонског (354-430). Истина у Светом Писму имамо референци у овом правцу (нпр. Рим 3, 23-26; 2Кор 5, 21; Гал 3, 10,13; 1Пет 2, 24 и 3,18). Међутим, ове теорије засноване су на јуридичком поимању греха, опроштаја грехова и спасења док је већина Светих отаца, посебно, на Истоку ове пасусе у Св. Писму разумевала више у фигуративном смислу. Овом темом су се после бавили теолози Реформације, нарочито Калвин, па се протестантска учења о овој теми разликују и од римокатоличких, на горе, наравно. Анселмова учења православном хришћанину заиста звуче чудно и слободно речено уврнуто, на пример да је Христос својом смрћу на крсту платио откуп Сатани (Cur Deus Homo, 1.7). Божија љубав и милосрђе су у овом систему потпуно подређени појмовима части и достојанства (honor, dignitas) и критичари Анселма су увелико у праву када су препознали да је његов богословски систем формиран под јаким утицајем феудалног друштва његовог времена.
    За разлику од света Анселма и Аквинског и њима сличних учитеља, Православна Црква је дубоко чувала своја светоотачка предања дубоко уткана у православни етос и Литургију. Спасење, опроштај грехова, наш однос са Богом нису питања морализма већ онтологије, тачније, живог односа човека и Бога који се не може свести на јуридичке принципе. Страдање није казна Бога који жели да нам нанесе Бол због неке божанске правде која је јача од његовог милосрђа, већ допуштење у коме поштује наш избор и коначно израз његове љубави, јер кроз страдање многи долазе себи и враћају се Богу. Кроз Христа смрт, највећи и коначни непријатељ, постаје двер ка вечном животу. Да Бог није допустио да се након прародитељског греха актуелизује смрт која је као могућност и пре пада постојала у створеној природи, стање отуђености од Бога претворило би се у вечно и непромењено стање. Пакао за православне пре свега је место самоизгнанства, а не простор где Бог вечно мучи оне који нису одговорили на његову љубав. Опроштај грехова није јуридички чин који захтева скрутинозну исповест која се претвара у психоаналитичку сеансу и иследнички чин духовника, већ загрљај Бога и човека који егзистенцијално осећа свој пад и удаљеност од Бога и своје богодане природе. Зло суштински не постоји, већ се реализује у личном промашају, неуспеху пале воље и зато створени свет није несавршен, већ смо ми несавршени да видимо хармонију на којој он почива. Много је тих разлика и за онога који у Православље долази из неког другог хришћанског система треба да се роди читав нови свет.
    Да не бих много дужио са Анселмом и његовим учењима, важно је закључити да је овом деформацијом аутентичне православне традиције, посебно оне која је у непрекинутом континуитету развијана на Истоку, отворен пут једној духовности која делује крајње узнемирујуће. Та "духовност" је оптерећена Богом који тражи човеково страдање, муком и патњом која задовољава Божанско достојанство, потребом подвига и мучења тела како би се задовољио Бог и искупили грехови. Морам да кажем да није нимало чудно што су атеистичке теорије настале у интелектуалном и богословском окриљу римокатоличког и протестантског Запада јер веома је тешко разумети како човек може волети Бога који због свог увређеног достојанства тражи наше мучење, бол и патњу. Сећам се још као студент сам читао о једном француском проповеднику из 18. века који је на Велики Петак загрмео у цркви речима: Како Боже можеш да више гледаш страдање и мучење свог Сина на крсту. Зар ниси задовољен његовом патњом коју трпи ради тебе и нас. И тада и сада сам шокиран овим речима јер крајње исходиште овог погрешног учења јесте дубоки шизофрени јаз између Бога Оца и Сина. Бог Отац је подсвесно одгурнут у неке далеке небеске сфере где борави као неки сурови деспот и кажњава све који га увреде, а Бог Син се претвара у неку врсту Прометеја, револуционара који изазива дивљење јер страда ради свог Оца и ради нас. Исход је познат, западни човек је Бога Оца на крају интелектуално елиминисао, а Христос се претворио у човека хуманисту. Хришћанство је у великој мери заменио хуманизам, о чему су писали многи православни богослови и мислиоци. Отуда када данас читамо нека дела римокатоличких мистика бивамо дубоко духовно узнемирени крајностима које произилазе управо из једне духовне атмосфере која је обликована сталним страховима од казне, мучења.
    Оно што је јако занимљиво за истраживање јесте како је атеизам који је да тако кажем органски поникао у простору неких деформисаних хришћанских учења на Западу пресађен на Исток и нанео такву огромну штету нашој традицији, посебно у периоду комунизма у двадесетом веку. Атеизам свакако није поникао на источним просторима, већ је тамо донешен од стране интелектуалаца који су доносили напредне европске идеје свог времена. Лажни месијанизам комунистичких теорија нашао је погодно тло на православном Истоку, посебно у Русији где са утицајем европског просветитељства од 18. века имамо процес стварања појединих облика духовности које су стране православној традицији. У Русији се донекле примио и западни пијетизам који је настао као реакција на суву римску јуридичку сотириологију. Св. Игнатије Брјанчанинов доста је писао о овим западним утицајима који човека воде у духовну прелест. Западни утицаји ширили су се и на просторима Османског царства преко разних мисионара, отварањем школа, а посебно школовањем младих интелектуалаца који су доносили са собом не само најновија учења атеиста, већ и духовне традиције које су православном Истоку увек биле туђе и тешко схватљиве. То се односи и на разне апокалиптичке теме, долазак Антихриста и сл., а потом и на разне форме антисемитизма који је на Западу, а потом у Русији новијег доба налазио веома плодно тло.
    Осим тога, данас посебно треба имати у виду опасност псеудо-старческе литературе која селективно узима неке елементе из монашког предања наше Цркве, пренаглашава их и представља велику опасност за младе људе, како оне који су у свету, тако и оне који су у манастирима. У монашкој традицији Православне Цркве богонадахнути старци су од самог почетка били веома важан фактор формирања духовне личности младих монаха. Уосталом, пракса искусних стараца који поучавају почетнике није само део хришћанског предања, налазимо је и код будиста, хиндуиста, а касније и код муслимана (суфиста) и сл. Ствар је у томе да послушање кроз које се одричемо наше пале воље представља у хришћанској традицији кључни корак у правцу духовног оздрављења. Самостално расуђивање у ситуацији у којој смо овладани страстима веома је ограничено и често може да одведе у заблуду и прелест. Зато је духовно руковођење по манастирима имало посебан значај и дан данас га има. Проблем је у томе што је пренаглашавање ауторитета старца и апсолутизација личности старца у односу на Цркву увек било и извор проблема и сукоба, нарочито између монаха и Епископата. Свима нам је позната стара духовна поука "«Успокојио си старца свога, успокојио си и Бога свога. А, увредиш ли старца свога, знај да си увредио и Бога свога." Св. Јован Лествичник чак каже да је лакше увредити Бога него старца, јер ако увредимо Бога старац ће се молити за нас, али ако увредимо старца остали смо без заступника. Извлачење ових поука ван контекста у коме су настале може да буде крајње опасно.
    Данас смо сведоци појединих монаха који су поштовање својим старцима претворили у идолатрију и са њима заједно иду у стварање пара-црквених група. Довољно је само погледати њихове текстове и коментаре и човека ухвати језа. Преовладава једна мрачна и злокобна слика света, теорије завере, осуђивање и клеветање до отворених излива мржње и бестидне вулгарности као и много тога другога што човека који им следује потпуно удаљује од аутентичнеправославне духовности, и коначно од Бога. Узмимо с друге стране поуке великих и светих стараца, међу којима ми је посебно драг и близак Св. Силуан Атонски. Његове речи су једноставне и зраче радошћу, благодарношћу и светлошћу. Нема код њега никакве пијетистичке распричаности, оптерећености страдањем и патњом, нема оног болесног страха већ нас учи здравом страху Божијем тј. страху да не повредимо љубав Божију и срце ближњег својом неблагодарношћу, својим самољубљем. Имајући с друге стране у виду списе разних ултра-ревнитеља који свуда виде зло и демоне није нимало чудно да су управо ти квази-духовни кругови главна упоришта "ревновања" за чистоту вере из којих се шире разни трачеви и клевете. Њихови текстови изазивају страх и језу јер не произилазе из истинског духа љубави и бриге за Цркву, већ носе набој демонске енергије. Свет о коме они пишу свет је завера, демонских привиђења, тајних глобалистичких удружења, у коме су изгледа здрави само они - изабрана духовна елита, док остали сви тону у мору греха и страсти. У таквој литератури зато нема здравог учења о Цркви јер је Црква за њих само тамо где су њихови истомишљеници и следбеници. Наравно, не треба даље трошити речи и енергију како би се јасно и гласно рекло да је реч о демонској духовности у којој многе неопитне душе налазе свој духовни бродолом.
    Зато је важно читати литературу која духовно изграђује и буди позитивне мисли и осећања. Све оно што уноси немир, страх и зебњу човека удаљује од Бога и његове стварне личности. Зато је читање богонадахнутих текстова увек повезивано по значају са молитвом јер као и молитва бављењем мислима светих људи у нама се изграђује ум Христов (1Кор. 2, 16).
    Архимандрит Сава Јањић
  11. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Дејан за a Странице, О људским слабостима, осуђивању, суду људском и суду Божијем   
    Веома је важно да научимо да живимо заједно носећи слабости једни других и да волимо једни друге и поред наших слабости. У томе је тајна подвига љубави било да је реч о породици, манастиру, парохији, епархији и сл. Што више напредујемо у љубави, све мање осуђујемо слабости других, а све више видимо сопствене слабости или тачније речено, препознајемо слабости других у себи. На пример, да нисмо сами склони гневу или некој другој страсти не бисмо били у стању да то препознамо код других. Слично се сличним познаје. Чињеница да слабости видимо код других и одмах трчимо да друге осудимо, показјује не само да смо и ми сами поробљени том страшћу, већ да је нисмо ни свесни, па осуђивањем других подсвесно покушавамо да избегнемо суочавање са самим собом. Познато је да људи најчешће осуђују код других управо оне слабости које сами имају. Из житија светих сазнајемо како светитељи побеђују страсти благодаћу Духа Светога, тачније речено, преусмеравају залутале енергије своје природе у правом смеру. Они су и те како у стању да примете слабости других, али их не осуђују, већ кроз њих созерцавају пад људске природе, плачу и моле се за цео свет. Зато они састрадавају онима који пате од неке страсти, а не трче да на њих баце камен. Суштина проблема јесте у томе да смо ми у палом стању људске природе још неспособни да јестествено разумемо друге као једносушна бића. Ми смо различите личности, али носимо исту природу и сваки пад другога на известан начин је и наш пад. Као почетници у духовној науци често знамо ове тајне теоретски али велики је подвиг да задобијемо јестествено искуство у овим стварима. Пали човек је дезинтегрисано биће, а у стварности све је повезано. У тај интегрисани, односно евхаристијски начин постојања, који ће у својој пуноћи постојати у вечности урастамо кроз Христа, у Цркви. У Христу ћемо сви бити и један и многи истовремено, што је наравно веома тешко разумети у садашњем начину постојања у коме и друге, и природу око себе видимо као опасност и нешто туђе.
    Познање сопствене слабости, грешности веома је тешко и болно. Када би нам Господ одмах у почетку нашег духовног живота открио све поноре пале људске природе пали бисмо у дубоко очајање и безнађе. Зато је тај процес постепен и што више човек напредује у познању сопствених слабости упознаје и друге људе и свет око себе. Ништа му није страно, ниједна страст, ниједан грех. Овим путем немогуће је ићи без благодати Божије која нас истовремено спушта до дубина ада, али нас увек крепи и не дозвољава да се сурвамо у понор очајања. О томе је посебно говорио свети старац Силуан: држите ум свој у аду и не очајавајте. У благодатном стању покајани грешник се радује јер пред њим одједном пуцају неисказиви видици Божанске премудрости.
    Данас живимо у времену када се разговори о Цркви и вери врло брзо претворе у црквене трачеве. Овај је рекао ово, а онај урадио оно и сл. Врло често прича која се пренесе два или три пута потпуно је далеко од истине. Наше суђење о свету око нас је крајње ограничено и засновано је на информацијама која добијамо преко наших чула, или других људи и коју обрађујемо у острашћеном начину расуђивања.
    Хвала Богу да Господ тако не суди јер он гледа у срце човека. Зато је Божији суд светлост и љубав. Онај ко је заживео у тој светлости и љубави и који се са свим усрђем труди да задобије заједницу са Богом не може да буде остављен. Нема греха који може да надвлада Божије милосрђе јер Бог је изнад добра и зла, изнад правде и неправде и не може се ограничити никаквим моралистичким законима. Најопасније је када човек прихвати духовни мрак и страсти као своје природно стање и уђе у бунт против Бога. Овај пут неизбежно води ка самообожењу и наравно, мржњи и презиру према другима. То је пут палих анђела и гордих људи. Господ ће на крају све обасјати светлошћу своје љубави и они који су живели у светлости или су се трудили да живе у њој кроз Христа, у Цркви Божијој, радоваће се довека узрастајући стално и бескрајно у љубави Божијој. Они, пак, који су заволели дела таме осетиће бол и муку од те светлости и бежаће од ње у дубине адских понора, у неку врсту полупостојања која представља вечну духовну смрт. Будући да смо сви носиоци исте природе немогуће је да у потпуности нестанемо и претворимо се у ништавило зато што је сам Син Божији узео људску природу и увео је у вечно постојање. У томе је и највећа мука и проклетство онима који не желе светлост и живот и теже мраку и смрти, а не могу да пониште своје биће због Христа Богочовека - Сина Божијег.
    Када о овоме размишљам дубоко се језим од јуридичких средњовековних теорија које су већином поникле на Западу, по којима Господ кажњава грешнике јер су тобоже увредили његово достојанство. Увређени Бог тражи сатисфакцију (задовољштину) и ако човек не принесе довољно дела који би задовољили Бога бива вечно кажњен или остављен у привременом стању муке и бола (чистилишту). Таквог Бога је тешко прихватити као милостивог Бога којег ми познајемо у Православној Цркви. Зато није ни чудо да су на Западу многи људи устали против овакве идеје Бога, али уместо да нађу пут ка Господу Човекољупцу, отишли су у наручје атеизма. Ово је јако занимљива тема, али пошто сам већ јако одужио, боље да то оставимо за неку другу прилику.
  12. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Митрополит Иларион Алфејев Живот Будућега века по учењу Св. Исака Сиријског (1. део)   
    Ес­ха­то­ло­шка гле­ди­шта Пре­по­доб­ног Иса­ка Си­риј­ског пред­ста­вља­ју нео­ту­ђи­ви део ње­го­вог бо­го­слов­ског си­сте­ма. Она про­ис­ти­чу из ње­го­вог уче­ња о љу­ба­ви и за­сно­ва­на су на ње­го­вим соп­стве­ним ми­стич­ким про­зре­њи­ма, прем­да су пот­кре­пље­на ау­то­ри­те­том Ота­ца ко­ји су му прет­хо­ди­ли.
    Раз­ми­шља­ње о Бу­ду­ћем ве­ку
    Ис­точ­но­хри­шћан­ска тра­ди­ци­ја при­да­је ве­ли­ки зна­чај се­ћа­њу на смрт као јед­ном од глав­них аскет­ских де­ла­ња. „Се­ћај се увек ис­хо­да сво­га и не за­бо­ра­вљај на веч­ни суд“, го­во­ри Ева­гри­је. „Сва­ко­днев­но имај­те смрт пред очи­ма... При­пре­мај­те се за стра­шни дан од­го­во­ра на Су­ду Бо­жи­јем“ – по­на­вља за њим ава Иса­и­ја. У си­риј­ској тра­ди­ци­ји те­ма се­ћа­ња на смрт и на Стра­шни суд раз­ви­је­на је пре све­га код Је­фре­ма Си­риј­ског. Исак се ди­рект­но по­зи­ва на Је­фре­ма у сле­де­ћем тек­сту:
    „Док смо у овом све­ту, Бог не ста­вља пе­чат ни на до­бро ни на ло­ше до са­мо­га смрт­но­га ча­са, ка­да се за­вр­ша­ва де­ла­ње у отаџ­би­ни на­шој и ми од­ла­зи­мо у стра­ну зе­мљу. Ка­ко је ре­као Све­ти Је­фрем: ‘Тре­ба да раз­ми­сли­мо да је ду­ша на­ша слич­на спрем­ној ла­ђи ко­ја не зна на ко­ју ће је стра­ну ве­тар оду­ва­ти или вој­сци ко­ја не зна ка­да ће до­би­ти знак за по­че­так бит­ке. И ако се, ве­ли, та­ко де­ша­ва са ма­лим до­би­ци­ма и у слу­ча­је­ви­ма ко­ји ће се мо­жда и по­но­ви­ти, ка­ко ли тек ва­ља да се при­пре­ми­мо и снаб­де­мо пред онај стра­шни дан, пред оним мо­стом, оном ка­пи­јом но­во­га ве­ка?’“

    Исак Си­риј­ски сма­тра да ми­сао о бр­зој про­ла­зно­сти људ­ске при­ро­де мо­ра не­раз­двој­но пра­ти­ти чо­ве­ка. Сва­ки пут пред од­ла­зак на по­чи­нак тре­ба под­се­ти­ти се­бе на смрт, раз­ми­шља­ју­ћи о то­ме да пред­сто­је­ћа ноћ мо­же би­ти по­след­ња: „Ка­да се при­бли­жа­ваш по­сте­љи сво­јој, ре­ци јој: ове но­ћи мо­жда ћеш ми би­ти гроб, по­сте­љо, и не знам да ли ће ме то­ком ове но­ћи уме­сто при­вре­ме­ног сна по­се­ти­ти веч­ни бу­ду­ћи сан“... Нео­п­ход­но је увек се­ћа­ти се Стра­шно­га су­да, при­пре­ма­ју­ћи се за су­срет са Бо­гом:
    „Ка­ко го­во­ри Ту­мач, онај је храм бла­го­да­ти ко­ји је са­ра­ство­рен са Бо­гом и увек је за­бри­нут по­ми­шљу на Суд Ње­гов. Шта зна­чи има­ти бри­гу о Су­ду Ње­го­вом ако не сваг­да тра­жи­ти Ње­го­во успо­ко­је­ње, не жа­ло­сти­ти се и не бри­ну­ти се не­пре­ста­но због то­га што не мо­же­мо до­сти­ћи са­вр­шен­ство услед не­мо­ћи при­ро­де на­ше? Има­ти не­пре­ста­ну жа­лост због то­га зна­чи не­пре­кид­но но­си­ти у ду­ши сво­јој се­ћа­ње на Бо­га, ка­ко је ка­зао бла­же­ни Ва­си­ли­је... Ево, упра­во то и је­сте бри­га и ср­це скру­ше­но – ра­ди уго­то­вље­ња по­ко­ја Ње­му.“
    Се­ћа­ње на смрт и на Бу­ду­ћи век по­ма­же чо­ве­ку да пре­ва­зи­ђе страх од смр­ти:
    „Док чо­век пре­би­ва у не­сти­ца­њу, не­пре­ста­но му до­ла­зи ми­сао на пре­се­ље­ње из жи­во­та, и он увек по­ста­вља раз­ми­шља­ње сво­је о жи­во­ту по­сле вас­кр­се­ња, у сва­ко вре­ме и на сва­ки на­чин се спре­ма она­мо... Не бо­ји се смр­ти за­то што сва­ко­га ча­са упра­вља по­глед на њу као на ону ко­ја се при­бли­жа­ва и иш­че­ку­је је.“
    По­ма­жу­ћи чо­ве­ку да пре­ва­зи­ђе страх од смр­ти, раз­ми­шља­ње о смрт­ном ча­су и о Бу­ду­ћем ве­ку ра­ђа у ње­му на­ду на вас­кр­се­ње:
    „И ве­ра ће га укре­пи­ти у на­ди, да би са ра­до­шћу под­но­сио све опа­сно­сти ко­је му се де­ша­ва­ју, ра­ди тих бо­жан­ских бла­га, да га чак ни смрт не би пла­ши­ла и да не би стра­дао као те­ле­сно би­ће, не­го се упо­до­бља­вао оно­ме ко рас­по­ла­же над­те­ле­сном на­дом, у ко­га је ср­це од­ва­жно и ко је си­гу­ран у Бо­га. Сва­ки дан он иш­че­ку­је ис­ход из те­ла и у ми­сли сво­јој у сва­ко до­ба у му­ка­ма ра­ђа ту бу­ду­ћу на­ду ра­ди ко­је стра­да сва­ки дан и ра­ди ко­је до­бро­вољ­но тр­пи све ове те­шко­ће ка­ко би без­бед­но до­сти­гао вас­кр­се­ње из мр­твих.“
    Се­ћа­ње на Стра­шни суд, ко­је се у чо­ве­ку по­ја­вљу­је за­хва­љу­ју­ћи ду­хов­ном оза­ре­њу, до­при­но­си ње­го­вом уз­ра­ста­њу у до­бру. Се­ћа­ју­ћи се по­след­њег ча­са, чо­век по­ста­је са­бра­ни­ји и па­жљи­ви­ји у од­но­су на сво­је по­ступ­ке:
    „Ка­да она ра­зор­на си­ла ко­ја је у на­ма по­ста­је оза­ре­на, чо­век пот­пу­но пре­зи­ре страх од смр­ти и би­ва не­пре­ста­но на­дах­њи­ван на­дом на вас­кр­се­ње... У ње­му ја­ча ста­ра­ње за Суд Бо­жи­ји, и он от­по­чи­ње и да­њу и но­ћу да па­зи на по­на­ша­ње сво­је, на ре­чи сво­је и ми­сли сво­је. И ако у свем под­ви­жни­штву сво­ме он ула­же див­не и бла­го­че­сти­ве на­по­ре, то по­ми­шља­ње и то се­ћа­ње не од­ла­зе од ње­га.“
    „Раз­ми­шља­ња о бу­ду­ћим до­бри­ма“ тре­ба да по­ста­ну јед­но од не­пре­ста­них за­ни­ма­ња хри­шћа­на. Исак на­во­ди као при­мер под­ви­жни­ка ко­ји у вре­ме мо­ли­тве раз­ми­шља на сле­де­ћи на­чин:
    „Ка­ко је Бог при­вео из не­би­ћа у би­ће овај твар­ни свет? И ка­ко ће Отац ра­зо­ри­ти, ка­ко ће уни­шти­ти тај чу­де­сни по­ре­дак, ту ле­по­ту при­ро­де, тај ускла­ђе­ни ток ства­ри, ча­со­ва и вре­ме­на, до сје­ди­ња­ва­ња да­на и но­ћи и го­ди­шњих до­ба, те сва­ко­вр­сне из­дан­ке ко­ји кли­ја­ју из зе­мље, та пре­кра­сна зда­ња гра­до­ва и у њи­ма рас­ко­шне ода­је, то бр­зо кре­та­ње љу­ди, њи­хо­во по­сто­ја­ње обре­ме­ње­но на­по­ри­ма по­чев од ула­ска у свет па све до из­ла­ска из ње­га? И ка­ко из­не­на­да не­ста­је тај чу­де­сни по­ре­дак, на­сту­па дру­ги век, а се­ћа­ње на ту пр­ву тво­ре­ви­ну ви­ше ни­ко­ме не ле­жи на ср­цу, и би­ће дру­га­чи­је про­ме­не, дру­ге ми­сли, дру­га ста­ња! Људ­ска при­ро­да се уоп­ште ви­ше не­ће се­ћа­ти ово­га све­та и пр­вог на­чи­на сво­га жи­во­та, јер ће се људ­ски ум при­љу­би­ти за со­зер­ца­ва­ње оног ста­ња у ко­јем ви­ше не­ће би­ти до­ко­ли­це да би се ум вра­тио у бор­бу са те­лом и кр­вљу. Јер са ра­за­ра­њем ово­га ве­ка без окле­ва­ња ће от­по­че­ти бу­ду­ћи.“
    Раз­ми­шља­ње о до­бри­ма Бу­ду­ћег ве­ка до­во­ди под­ви­жни­ка у ста­ње ис­ту­пље­ња пред ли­цем ве­ли­чан­ства Бо­жи­јег.
    „Ка­да је чо­век у за­но­су и ум ње­гов је ис­пу­њен ве­ли­чан­ством Бо­жи­јем, ди­ве­ћи се све­му оно­ме што је Бог са­вр­шио, чо­век се из­у­мља­ва и би­ва ус­хи­ћен Ње­го­вим ми­ло­ср­ђем, ти­ме ка­ко је по­сле све­га то­га Он при­пре­мио дру­ги свет ко­ме не­ће би­ти кра­ја, чи­ја сла­ва чак ни ан­ђе­ли­ма ни­је от­кри­ве­на... и ти­ме ко­ли­ко је та сла­ва из­над све­га оста­лог, и ка­ко је уз­ви­шен на­чин по­сто­ја­ња у оно­ме ве­ку, и ка­ко је ни­шта­ван са­да­шњи жи­вот у по­ре­ђе­њу са оним што је тво­ре­ви­ни при­пре­мље­но у но­вом жи­во­ту.“
    Ес­ха­то­ло­шка раз­ми­шља­ња о Бу­ду­ћем ве­ку по­ста­ју по­че­так ду­хов­ног пре­по­ро­да и об­но­вље­ња чо­ве­ко­вог. Она по­сте­пе­но га­се у ње­му те­ле­сне бри­ге, за­ме­њу­ју­ћи их по­ми­сли­ма ко­је при­па­да­ју Бу­ду­ћем ве­ку:
    „По­че­так об­но­вље­ња уну­тар­њег чо­ве­ка, сход­но то­ме, са­сто­ји се у раз­ми­шља­њу и не­пре­ста­ном упра­вља­њу по­ми­сли на бу­ду­ћа до­бра. Кроз то се чо­век по­сте­пе­но чи­сти од обич­ног леб­де­ња по зе­маљ­ским ства­ри­ма. Он би­ва на­лик на зми­ју ко­ја од­ба­цу­је ста­ру ко­шу­љи­цу, об­на­вља се и под­мла­ђу­је. На сли­чан на­чин, ко­ли­ко се те­ле­сне по­ми­сли и ста­ра­ње за њих ума­њу­ју у ра­зу­му, то­ли­ко уз­ра­ста и ја­ча у ду­ши по­ми­сао на не­бе­ска до­бра и за­гле­да­ње у бу­ду­ћа. На­сла­да од слу­же­ња тим до­бри­ма пре­ва­зи­ла­зи на­сла­ђи­ва­ње те­ле­сним по­ми­сли­ма и над­ја­ча­ва га.“
    – на­ста­ви­ће се –
    Превод са руског: проф. др Ксенија Кончаревић
    Извор: Православље, бр. 1154 (15. април 2015. г.), стр. 12–13.
    Online извор: Поуке.орг
    Преузмите и оргиналну страницу из новина Православље
    View attachment: Buduci Vek po Sv. Isaku I Pravoslavlje 1154, str. 12-13.pdf
  13. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Веома је важно да научимо да живимо заједно носећи слабости једни других   
    Дакле, сви ми смо у процесу борбе, савлађивања својих слабости, на путу ка пуноћи Царства небеског. Зато је веома важно да верници не буду строге судије својих пастира и обрнуто. Многи светитељи су трпели разне неправде у Цркви али су својим трпљењем и љубављу надвладали искушења и удостојили се велике благодати Божије.
    Веома је важно да научимо да живимо заједно носећи слабости једни других и да волимо једни друге и поред наших слабости. У томе је тајна подвига љубави било да је реч о породици, манастиру, парохији, епархији и сл. Што више напредујемо у љубави, све мање осуђујемо слабости других, а све више видимо сопствене слабости или тачније речено, препознајемо слабости других у себи. На пример, да нисмо сами склони гневу или некој другој страсти не бисмо били у стању да то препознамо код других. Слично се сличним познаје. Чињеница да слабости видимо код других и одмах трчимо да друге осудимо, показјује не само да смо и ми сами поробљени том страшћу, већ да је нисмо ни свесни, па осуђивањем других подсвесно покушавамо да избегнемо суочавање са самим собом. Познато је да људи најчешће осуђују код других управо оне слабости које сами имају. Из житија светих сазнајемо како светитељи побеђују страсти благодаћу Духа Светога, тачније речено, преусмеравају залутале енергије своје природе у правом смеру. Они су и те како у стању да примете слабости других, али их не осуђују, већ кроз њих созерцавају пад људске природе, плачу и моле се за цео свет. Зато они састрадавају онима који пате од неке страсти, а не трче да на њих баце камен. Суштина проблема јесте у томе да смо ми у палом стању људске природе још неспособни да јестествено разумемо друге као једносушна бића. Ми смо различите личности, али носимо исту природу и сваки пад другога на известан начин је и наш пад. Као почетници у духовној науци често знамо ове тајне теоретски али велики је подвиг да задобијемо јестествено искуство у овим стварима. Пали човек је дезинтегрисано биће, а у стварности све је повезано. У тај интегрисани, односно евхаристијски начин постојања, који ће у својој пуноћи постојати у вечности урастамо кроз Христа, у Цркви. У Христу ћемо сви бити и један и многи истовремено, што је наравно веома тешко разумети у садашњем начину постојања у коме и друге, и природу око себе видимо као опасност и нешто туђе.
    Познање сопствене слабости, грешности веома је тешко и болно. Када би нам Господ одмах у почетку нашег духовног живота открио све поноре пале људске природе пали бисмо у дубоко очајање и безнађе. Зато је тај процес постепен и што више човек напредује у познању сопствених слабости упознаје и друге људе и свет око себе. Ништа му није страно, ниједна страст, ниједан грех. Овим путем немогуће је ићи без благодати Божије која нас истовремено спушта до дубина ада, али нас увек крепи и не дозвољава да се сурвамо у понор очајања. О томе је посебно говорио свети старац Силуан: држите ум свој у аду и не очајавајте. У благодатном стању покајани грешник се радује јер пред њим одједном пуцају неисказиви видици Божанске премудрости.
    Данас живимо у времену када се разговори о Цркви и вери врло брзо претворе у црквене трачеве. Овај је рекао ово, а онај урадио оно и сл. Врло често прича која се пренесе два или три пута потпуно је далеко од истине. Наше суђење о свету око нас је крајње ограничено и засновано је на информацијама која добијамо преко наших чула, или других људи и коју обрађујемо у острашћеном начину расуђивања.
    Хвала Богу да Господ тако не суди јер он гледа у срце човека. Зато је Божији суд светлост и љубав. Онај ко је заживео у тој светлости и љубави и који се са свим усрђем труди да задобије заједницу са Богом не може да буде остављен. Нема греха који може да надвлада Божије милосрђе јер Бог је изнад добра и зла, изнад правде и неправде и не може се ограничити никаквим моралистичким законима. Најопасније је када човек прихвати духовни мрак и страсти као своје природно стање и уђе у бунт против Бога. Овај пут неизбежно води ка самообожењу и наравно, мржњи и презиру према другима. То је пут палих анђела и гордих људи. Господ ће на крају све обасјати светлошћу своје љубави и они који су живели у светлости или су се трудили да живе у њој кроз Христа, у Цркви Божијој, радоваће се довека узрастајући стално и бескрајно у љубави Божијој. Они, пак, који су заволели дела таме осетиће бол и муку од те светлости и бежаће од ње у дубине адских понора, у неку врсту полупостојања која представља вечну духовну смрт. Будући да смо сви носиоци исте природе немогуће је да у потпуности нестанемо и претворимо се у ништавило зато што је сам Син Божији узео људску природу и увео је у вечно постојање. У томе је и највећа мука и проклетство онима који не желе светлост и живот и теже мраку и смрти, а не могу да пониште своје биће због Христа Богочовека - Сина Божијег.
    Када о овоме размишљам дубоко се језим од јуридичких средњовековних теорија које су већином поникле на Западу, по којима Господ кажњава грешнике јер су тобоже увредили његово достојанство. Увређени Бог тражи сатисфакцију (задовољштину) и ако човек не принесе довољно дела који би задовољили Бога бива вечно кажњен или остављен у привременом стању муке и бола (чистилишту). Таквог Бога је тешко прихватити као милостивог Бога којег ми познајемо у Православној Цркви. Зато није ни чудо да су на Западу многи људи устали против овакве идеје Бога, али уместо да нађу пут ка Господу Човекољупцу, отишли су у наручје атеизма. Ово је јако занимљива тема, али пошто сам већ јако одужио, боље да то оставимо за неку другу прилику.
    Архимандрит Сава Јањић
  14. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Пажња је у молитви најважнија ствар   
    Заправо целокупна православна духовност заснована је на пажњи, на трезвеумљу (σωφροσύνη). Наша мисао је облик енергије и наука је показала да у зависности од наших мисли, да ли имамо позитивне или лоше мисли, природа око нас реагује. Расејане мисли су као светлост која није фокусирана и која не може далеко да оде. Молитва у расејаности је више празнословље јер таква молитва није у стању да нас повеже са Богом и ближњима. Молитва која је заснована на пажњи, на трезвеумљу облик је фокусиране енергије која и те како делује на свет око нас и духовно нас повезује са Господом. Господ зна наше потребе и наше жеље јер је Он познаје срце човека и пре него што му упутимо молитву. Али да би нам помогао Он тражи и нашу слободну вољу. А та наша слободна воља се највише изражава управо нашом молитвом и то моливом која бива у пуној пажњи и сабраности ума и срца. Проблем огреховљеног човека јесте дезинтеграција наших природних сила и отуђеност од Бога. Наше природне силе не делују сабрано и хармонично и зато се дешава да једно желимо, а друго радимо, молимо се Богу за једно, а бива нам друго јер наша молитва не долази из сабраности, већ из расејаности.
    Православна традиција молитве је зато највише усмерена како да се научимо сабраној молитви, молитви у којој осећања потискујемо и концентришемо се на саме речи молитве, закључавајући ум свој у речи молитве. За то је најбоља Исусова молитва јер најлакше можемо да се саберемо на њене речи, а с друге стране само име Спаситеља има чудесну моћ и снагу. Врло често, почетници се препуштају "распричаним" молитвама са много жеља и осећања мислећи да је молитва у емоцијама. Наравно, учлешће срца као централног духовног органа је од суштинске важности, али од страсти неочишћено срце извор је многих острашћених осећања која гуше молитву и зато духовни учитељи саветују да се такве молитве и осећања потискују и да се вежбамо у концентрисаном читању, изговарању речи молитве, покушавајући да не дозволимо да нас освоји маштање и лутање ума јер тада молитва престаје. Машта која произилази из несабраног и огреховљеног ума простор је у коме нарочито делују зли духови јер маштом отварамо врата нашег ума и срца мислима и осећањима који не долазе од нас самих. Посебно бих предложио да прочитате савете Св. Игнатија Брјанчанинова о молитви, али и многих других учитеља молитве.
    У почетку наша молитва треба да буде полугласна (наравно ако смо сами) јер слушањем речи, звука и покретима наших уста и усана везујемо пажњу на речи молитве. Тек након упорног вежбања бићемо у могућности да сачувамо пажњу и приликом читања молитава у себи. На крају, када хришћанин овлада умећем молитве речи нису ни важне јер оне су само помоћно средство. Молитва је природни говор срца и ума са Богом и своди се у свом најсавршенијем виду на интензивно продуховљено осећање сталног Божијег присуства, на сваком месту и у свако време. Молитва је логосни језик будућег века, језик чистих мисли неоптерећених сликама и представама ума. Врхунац молитве је чист ум или како оци кажу сједињење ума и срца. Таква молитва отвара сва врата и онај ко је задобије долази до познања да су сва материјална блага овог света безвредна према таквом богатству.
    Наравно, молитва произилази из нашег евхаристијског живота и једино у здравом евхаристијском односу према свету можемо да задобијемо исправну молитву. У противном, без јединства са Црквом молитва се своди на чисто људску способност која постоји у разним религијама и философским системима
    Ова тема је јако обимна и много би се могло говорити о њој. И сам сам почетник у молитви тако да сам сигуран да ћете много више моћи да сазнате читајући дела великих делатника молитве.
    Архимандрит Сава Јањић
  15. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Последњих година јако много људи ушло у монашки живот без искреног покајања и промене живота   
    Морам да кажем да монаштво никада нисам доживљавао као бег од стварности, већ радије као сусрет са стварношћу на једном другом, духовном нивоу. Монах не одлази из света зато што је разорачаран светом, већ из одушевљења према Христу и жеље да себе оствари као целовита личност. Они који улазе у монашки живот из разочарења и жеље да побегну у неки илузорни свет неминовно ће пре или касније доћи у разочарење или ће отићи у прелест. Чланови секташких група свој монашки живот доживљавају као својеврсну конфесионалну идеологију. Они ревнују зато што сматрају да се хришћанство манифестује увек у борби против некога и нечега. Свуда су около непријатељи. Дакле, православан сам што значи да сам против римокатолика, протестаната, муслимана итд итд. Сматрам да Православље пре свега треба да доживљавамо као афирмативан став и да живимо у сталној вери да ће и онима који су далеко од православног хришћанског предања Бог указати пут ка пуноћи истине. Нико није могао да бира у којој ће вери бити рођен и ми који смо православни треба да се трудимо да будемо спремни да учимо од сваког човека, да сваког човека прихватимо са љубављу, а не да људе етикетирамо по конфесији, омаловажавамо, вређамо или мрзимо. Ми смо позвани да ширимо радосну вест - Еванђеље, а не да сипамо осуде и клетве на друге који посрћу и живе у заблуди. Што више хришћанин има те радости све више жели да је подели са другима, а што је мање има у свом срцу све је више огорчен према другима и друге сматра узроком своје несреће или незадовољства.
    Монаштво је веома тежак подвиг посебно за људе који су били зависни од наркотика јер постоји латентна опасност да монашки живот доживе као својеврсан наркотички бег од стварности. Здрава православна духовност је по себи веома трезвена и циљ монашког живота није да наркотизујемо своју свест и савест већ да постанемо способни да сваког човека дубоко доживљавамо као јединствену и непоновљиву личност, да будемо осетљиви за другога, да га разумемо и састрадавамо му. Христова љубав према човеку је саможртвена и једна од најлепших молитви за мене је увек била: Господе научи ме да волим друге онако како их ти волиш. Због наших страсти и слабости, нажалост, толико смо далеко од Божије љубави и стално посрћемо на нашем путу, али то није разлог да се не трудимо да је барем донекле задобијемо. Верујем да када човек узраста у Христовој љубави он се не гневи на друге који греше и падају већ тугује за њима и спреман је да се жртвује да би и они нашли пут ка радости. Нетрпељивост, горчина, ревност не по разуму, суровост срца последица су духовне оболелости која се прикрива под видом ревновања за истину Христову. Светитељи су имали праведни гнев, али ова врста гнева се толико разликује од острашћеног гнева и човек га не доживљава са болом, већ као мелем и утеху.
    Завршио бих са мојом омиљеном изреком Св. Григорија Богослова:
    «Καθαρθήναι δει πρώτον, είτα καθάραι· σοφισθήναι, και είτα σοφίσαι· γενέσθαι φως, και φωτίσαι· εγγίσαι Θεώ, και προσαγαγείν άλλους· αγιασθήναι, και αγιάσθαι»
    (Треба се прво очистити, а онда чистити (друге), (себе) умудрити, а онда умудривати (друге), постати светлост, а потом просветљивати (људе), приближити себе Богу, па приводити (друге), (себе) осветити, а онда освећивати (друге).
    Архимандрит Сава Јањић
  16. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Отац Стефан (Вучковић) из Велике Ремете о Светом Причешћу   
    Овако су неки од светих отаца учили, ако је свештеник рекао са страхом и вером приступите, то је сам Господ рекао, значи свештеник који држи путир у рукама је само ту једна послушна личност. Господ зове! Ви као православни требало би да се одазивате, слично као у војсци ко је служио, кад генерал каже: дођи овамо! не може се рећи нећу. Исто тако, када Господ позове, са страхом и вером приступите, ви који сте верни, који сте крштени приступајте, зовем вас због "вас" а не због себе. Онда морамо одговорити на то. Ако смо у цркви на служби редовно, ако поштујемо законе црквене о посту и исповести, брачној чистоти, ми онда можемо да се причешћујемо непрестано, као што и радимо. Значи људима треба оставити по савести њиховој у сагласности са духовником, свештеником и да се људи око тога не збуњују много, него да иду са вером, са страхом Божијим, достојанство и заслуге ту нема нико. А шта има? Благодат Божија, благо даровано, значи приђи сад. Е, кад приступа Светој тајни причешћа мора човек да се растерети тих предрасуда, како ово може овако, како ово може онако. Дакле, Бог је рекао на тајној вечери: “И кад јеђаху, узе Исус хлеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви. Јер ово је крв моја Новога завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова."(Мт.26, 26-28) Није Он питао ни Петра, ни Павла, ни Јована, ни Јакова, ни било ког од апостола, да ли сте ви то заслужили, да ли сте постили, Богу се молили, него је једноставно рекао, узмите једите ово је тело моје и пијте ову чашу. Видите једну ствар, овде је велика тајна остала недоречена, шта је са Јудом било. Јуда је умислио да није он за то причешће, као што и данас се деси некоме човеку, каже: "нисам ја за то, морам сачекати". Човече, теби је рекао онај који све зна и све може али ти је дао слободу избора и ти у тој слободи избора нећеш да узмеш, каже Павле Евдокимов у књизи “Луда љубав Божија”, ипак је Јуда зграбио хлеб и вино са трпезе и утеко, значи он је побегао. Морамо водити рачуна да се не двоумимо, кад смо ушли у цркву и били на Светој литургији да се присајединимо са Богом. Али ако се нисмо спремили за причешће, ми смо се спремили за реч Јеванђеља и то је причешћивање, ако смо се спремили да чујемо беседу свештеника и то је причешћивање Богом, па смо се спремили да чујемо појање у славу Божију и то је причешћивање, дакле нисте отишли празни и нисте дошли узалуд. Али би било добро нека знају људи да се не двоуме око тога и не убеђују, нека иду у Цркву да буду људи Божији, који љубе Бога, који воле све што Христос хоће, то је победа над грехом, над смрћу, над ђаволом. Једном приликом прота Милорад Голијан архијерејски намесник за Сремску Митровицу, рекао је у беседи, узимајте причешће, благодат Божију, да Христос уђе у вас да истера нечисту силу, нема ко други. Против те деструктивне силе која делује у уму људском, у мислима, у жељама њу може истерати само онај који је јачи од тебе а то је Господ Исус Христос, онај који је за нас пострадао на Голготи, био је распет, погребен, васкрсао и вазнео се на небеса и сео са десне стране и који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима.
    Извор: Поуке.орг
  17. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Милан Ракић за a Странице, Јапански православац који је спасао хиљаде Јевреја   
    Ћијуне Сугихара са јеврејским избеглицама


    У тмурним временима погрома, који је прогутао милионе живота, једно од светала хуманости и великодушности засјало је на месту на којем се најмање очекивало – у дипломатском представништву немачког савезника Јапана.
    Ћијуне Сугихара, јапански вицеконзул православне вероисповести на служби у граду Каунасу у Литванији, у лето 1940. године је, упркос противљењу својих претпостављених и опасности која је претила њему лично и његовој породици, издавао јеврејским избеглицама из Пољске транзитне визе и тако спасао, процењује се, више од 6.000 људи.
    Сугихара је службу почео након завршетка Првог светског рата у кинеском граду Харбину, у којем је тада живело око 120.000 Руса, углавном белогардејаца, пребега који су претрпели пораз у грађанском рату са комунистима. Сугихара, који је од ране младости био хришћанин, члан протестантске баптистичке цркве коју су у Јапану основали амерички мисионари, у том граду је учио руски и немачки језик и срео своју прву супругу, Рускињу, због које прихватио православље.
    Када је Јапан 1931. године окупирао Манџурију, Сугихара је добио функцију у марионетској влади и узнапредовао до позиције заменика министра иностраних послова, али је убрзо поднео оставку у знак протеста због суровог односа јапанских окупационих власти прем локалном становништву.
    Након неколико година проведених у домовини, он је послат у тада независну Литванију 1939. године. Међутим, исте године немачке снаге су продрле у суседну Пољску отпочевши Други светски рат, услед чега су хиљаде пољских Јевреја биле присиљене на бекство, нарочито у неутралну Литванију, с обзиром на то да су и са истока, према споразуму Хитлера и Стаљина, продирале совјетске трупе.



    И сама Литванија је имала велику јеврејску популацију, па се Сугихара, који је требало да прикупља обавештајне податке о кретању немачких и руских трупа, 1940. године нашао затрпан захтевима очајних Јевреја – за издавање јапанске визе.
    На његове упите – шта са њима треба чинити, тадашње јапанско министарство спољних послова одговарало је инсистирањем на тачном спровођењу имиграционе процедуре. Тачније, тражило је од њега да не издаје транзитне визе апликантима који не поседују довољна новчана средства и карту за одлазак у неку трећу земљу.
    Огромна већина Јевреја који су у журби напуштали своје домове није могла да испуни те формалне захтеве, али је Сугихара, оглушивши се о инструкције својих претпостављених, свесно одлучио да им издаје десетодневне транзитне визе.
    Традиционално, у јапанском друштву хијерархија и свест о сопственом друштвеном и професионалном положају унутар те хијерархије – изузетно се вреднују, што је нарочито било изражено у то доба када је Јапан био захваћен националистичким жаром и милитаризмом. Тада је од појединаца тражио потпуну посвећеност држави и највеће жртве за њене циљеве. Од државних службеника и војника се зато очекивала апсолутна послушност и беспоговорно извршење наредби које су долазиле одозго.
    Такође, Јапан је потписивањем "Антикоминтернског пакта" 1936. и "Трипартитног пакта", војнополитичког споразума са Хитлером и Мусолинијем, 1940. године, већ био ступио у близак савез са Немачком, па је Сугихарино деловање представљало посебно велики проблем за јапанску дипломатију, јер је угрожавало важне односе са главним савезником.
    Херојска борба за спасавање живота
    Због свега тога, самом Сугихари је претила озбиљна опасност не само да изгуби посао већ и слободу. И његова друга жена и деца коју је са њом имао могли су да очекују прогон и друштвену изолацију, па је он стога своју супругу обавестио о могућим последицама и затражио њено разумевање пре него што је донео одлуку да на своју руку помогне унесрећеним Јеврејима.
    Сугихара је тако, без одобрења јапанске владе, почео са издавањем транзитних виза јеврејским избеглицама у другој половини јула 1940. године, када је Совјетски Савез већ био окупирао Литванију и друге балтичке републике у складу са споразумом Рибентроп–Молотов.
    До затварања конзулата почетком септембра те године Сугихара, који је дневно проводио и више од 18 сати исписујући визе, успео је да изда више хиљада тих путних исправа од којих су неке биле за читаве породице, а не просто за појединце, па је, према неким проценама, његов подухват спасао читавих 10.000 душа.




    Koнзулат Јапана у Каунасу


    У последњим данима и сатима, и његова супруга, Јапанка, помагала му је у издавању виза, а при одласку из Каунаса, Сугихара је на железничкој станици окупљеној маси из воза бацио празне обрасце за јапанске визе са печатом конзулата.
    Сугихара је, захваљујући познавању руског језика и словенског менталитета, у међувремену успео и да издејствује одобрење совјетских власти за транспорт Јевреја Сибирском железницом до Владивостока, што је, међутим, путнике коштало пет пута више од цене карте у нормалним условима.
    Од гнева државе у том тренутку вероватно га је спасло то што његови надређени нису имали тачан увид у број виза које је издао. Сугихара је тако наставио да ради за јапанско министарство спољних послова током рата у дипломатским представништвима у Чехословачкој, источној Немачкој и Румунији, где га је 1944. заробила Црвена армија.
    Из заробљеништва је пуштен 1946. године, али је по повратку у Јапан, већ наредне године отпуштен са посла, иако му је било само 47 година, наводно – из организационих разлога.
    Дуг пут у Јапан
    Прилив јеврејских избеглица у Јапан наставио се и након затварања конзулата у Каунасу, све до пролећа 1941. године. Сматра се да је део виза за њих у престоници Вилњусу лажно издала црква коришћењем јапанских дипломатских печата које је Сугихара намерно оставио за собом, као и да је један број јапанских виза фалсификован у Пољској.
    Новац потребан избеглицама за одисеју од Литваније, преко Сибира, до Јапана и даље до њиховог коначног одредишта, прикупила је јеврејска дијаспора у Северној Америци.
    Канцеларија јапанске путничке агенције ЈТБ у Њујорку добила је 1940. године захтев од тамошњих јеврејских имиграната да организује транспорт избеглица из ратним вихором захваћене Европе, преко Јапана, у САД, Канаду, Јужну Америку и Аустралију.
    Нацистичка окупација пољских лука, присуство немачких подморница у балтичком мору, као и ваздушни и поморски сукоб између Немачке и Велике Британије, те улазак САД у окршај у северном Атлантику на страни Британије, јеврејским избеглицама из средње и источне Европе је пресекао одступницу на западу, па су они масовно бежали у Русију, где су се Транссибирском железницом пребацивали до обале Тихог океана.
    Ту су их прихватали јапански бродови који су редовно саобраћали између Владивостока и Цуруге, луке на Јапанском мору у префектури Фукуј, на око 80 километара северно од Кјота.
    У то време путници су при уласку у Јапан морали да докажу да код себе имају 100 долара у новцу и карту за неку трећу земљу или, алтернативно, 200 долара у новцу. Пошто је највећи број избеглица долазио без икакве имовине или са само нешто ручног пртљага, јеврејска дијаспора у САД је у Јапан слала новац за њихове путне трошкове и за испуњење поменуте правне одредбе о уласку у земљу.
    Познато је да је, на пример, за групу од 765 избеглица уплаћена сума која у данашњем новцу износи шест милиона долара, као и да је јапанска путничка агенција уредно вратила део уплаћеног новца када се испоставило да се 93 особе са тог списка нису појавиле.
    Бриге и наде
    Новине у граду Фукуј, главном граду истоимене префектуре, у фебруару 1941. писале су о томе како Европом лута 300-350.000 јеврејских избеглица, које немају другог начина да се домогну сигурности на америчком континенту него преко Русије и Јапана.
    Помисао на то је узнемиравала домаћу јавност ненавикнуту на толико присуство странаца, али и јапанске безбедносне структуре. Власти у далекоисточној царевини стрепеле су да би међу избеглицама могли да се нађу и страни шпијуни, због чега су распоредиле обавештајце на доковима Цуруге.




    Брод Амакуса


    Јеврејске избеглице које су доспеле у Јапан из Цуруге даље су пребациване у луке Кобе и Јокохаму, где су укрцаване на прекоокеанске бродове.
    Спискови са тачним бројем јеврејских путника и њиховим именима изгубљени су у пожарима које је проузроковало америчко бомбардовања Цуруге при крају рата. Са сигурношћу се, међутим, зна да је међу јапанским пловилима највише избеглих Јевреја до Земље излазећег сунца пребацио брод по имену "Амакуса", који је одједном превозио између 300 и 400 људи.
    Изграђен је 1902. у Немачкој за потребе Русије и првобитно био крштен именом "Амур", али су га Јапанци запленили током кратког, жестоког руско-јапанског рата 1904-1905, преименовали и наменили, донекле иронично, за путничку линију до руског града Владивостока, која је затим послужила да спасе људе који су бежали од Немаца.
    Када је почео рат на Пацифику, брод је био пребачен на југ Јапана одакле је из лука Кагошима на острву Кјушу и Наха на острву Окинава пловио за Тајван, који се тада налазио под јапанском окупацијом.
    "Амакуса", брод који је пружио спас и наду хиљадама људи, завршио је, међутим, на дну Тихог океана када су га при повратку са Тајвана торпедовали Американци.
    Иља Муслин, дописник Јавног сервиса из Токија, РТС Онлајн
  18. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Мисијски рад у Цркви је веома важан јер Господ нас позива да проповедамо радосну вест   
    Добар део људи, нарочито они који нису уопште или барем довољно укључени у живот Цркве, доживљавају хришћанство као један анахрони ритуализам, а хришћанску проповед као бескрајне моралистичке придике или дневно-политичке екскурсе. Када обратимо пажњу на проповед апостола и Светих отаца можемо да видимо да је реч Цркве увек била фокусирана на живо и непосредно сведочење истине да је Син Божији, Логос, постао човек, објавио нам вољу Оца небеског, вољно примио крсну смрт и Духом Светим васкрснуо, отворивши нам врата вечног живота. Иако ова порука многима одмах изгледа као клише, она садржи суштину учења наше Цркве кроз векове. Једино у светлости истине о оваплоћеном, распетом и васкрслом Христу произилазе и прави одговори за питања нашег морала и живота у свакидашњици која нас окружује. Зато је правилна вера о Богу кључно потребна за правилно схватање стварности у којој живимо.

    Литургијски живот у Цркви није сврха самом себи, нити је Литургија бег од стварности у свет анахроних ритуала, раскошних одежди, лепог појања у предивно осликаним храмовима. Целокупни контекст у коме се одвија литургијски живот нема задатак да нас удаљи од стварности у којој живимо, већ да нам помогне да ту стварност доживимо на једном другом нивоу, у светлости Царства небеског. Сви знамо да се стварност у којој живимо не исцрпљује у искуствима која су доступна нашим чулима и рационалном схватању, већ она вишеструко надилази наше биолошке могућности. Богослови Цркве нас уче да је Литургија оприсутњење Царства небеског које долази и већ је ту са нама. У томе нам помажу бројни симболи који не само да иконизују есхатолошку стварност, већ су истовремено жива и непосредна пројава те реалности. Литургијски живот такође није питање рационалног разумевања и учешћа у њему, али истовремено не сме да изгуби контакт са нашом рационалном природом која је такође дар Божији. Разумевање богослужбених текстова и активно учествовање у Литургији од суштинског је значаја за правилан литургијски живот. С једне добар део протестантске традиције обезличио је традиционалну литургијску свест и богослужбени живот, ако се тако може назвати, свео се на рационални процес слушања, разумевања и тумачења речи Божије. Укратко, остала је Литургија речи, а литургија верних се добрим делом изгубила. С друге стране ми православни смо врло често развијали став да разумевање Литургије и богослужења није суштински важно тако да се у одређеним сегментима православног предања Литургија свела на ритуал, а литургијско учешће на пасивно уживање у лепоти богослужења. Другим речима, један онтолошки догађај своди се на ниво естетике. У нашој помесној Цркви имамо велики благослов да је говорни српски језик великим делом заживео као литургијски језик што отвара простор за много интензивнији рад на обнови литургијске свести у нашем народу.

    Што се тиче морала у Цркви, он је увек имао посебно место и значај јер заједница са Богом подразумева повратак човека у природно функционисање наших богомданих енергија. Нажалост, аутентична православна етика која је суштински увек била везана за онтологију, с временом се свела на морализам у коме су одређене моралне норме постале саме по себи спасоносне, а морални преступи повод осуђивању и презрењу оних који су морално посрнули. Бог не суди према моралним кодексима као људи, већ по својем дубоком милосрђу гледа у срце човека и хвала Богу да је тако јер ако би Он судио као људи, ко би се спасао? То наравно не значи и не сме да значи да се моралне норме у хришћанском животу могу произвољно интерпретирати и прогласити за непотребне, што се данас често чује у либералним црквеним круговима. Грех као неправилно коришћење и злоупотреба наших способности дубински онеспособљава човека за заједницу са Богом, индивидуализује га и своди га на ниво биолошког постојања при чему посрнули човек постепено губи и потребу за Богом и утеху налази у разним сурогатима (новцу, слави, блуду, наркотицима, алкохолу и сл). Све што више у палом човеку слаби свест о Божијем присуству, све више човек тражи потпору у разним греховним навикама које га, не само духовно већ и телесно деградирају као личност. Данашња моралистичка проповед, нажалост, често је постављена тако да многи људи, а нарочито млађи, реч Цркве доживљавају као атак на њихову слободу, посебно у случају када се и сами црквени проповедници не држе моралног кодекса који проповедају. Овај проблем довео је до кризе неслућених размера у Римокатоличкој цркви, али ни православни нису поштеђени искушења. Наравно, излаз није у томе да Црква под притиском либералне јавности редефинише традиционални хришћански морал и прилагоди се релативистичком духу овог света, посебно не по налозима белосветских моћника. Потребно је пре свега у проповеди указати да морални закони не означавају редукцију слободе, већ напротив, означавају пут ка истинској афирмацији аутентичне слободе у Христу. За многе, нарочито младе, ово је потпуни парадокс јер је слобода данас већином дефинисана као право да радимо шта год хоћемо и то без икакве одговорности. У хришћанству слобода без одговорности увек је била и остаће робовање греху и пут који суштински онемогућава оцелотворење и пуну реализацију човекове личности у Христу.

    Наравно, у борби за очување моралних норми у свету данас Црква мора да највећи напор учини у јачању сопственог моралног кредибилитета који је под великим утицајем свуда присутне секуларизоване свести. Духовно посрнули људи, а посебно чланови Цркве не смеју да буду одбачени и жигосани већ им треба пружити братску руку утехе и помоћи, на исти начин као што болесне људе не одбацујемо и не кажњавамо, већ им помажемо да оздраве. У дубини, сваки духовни и телесни пад последица је неуспеха човека да себе социјализује у заједници, да воли и буде вољен од оних око њега. Бројне фрустрације и трауме у којима данас одраста већи број младих људи, неизвесна будућност која их окружује и релативизација свих традиционалних вредности доводи неретко до тога да поједини људи свој идентитет траже у експериментисању одређеним сегментима свог биолошког постојања или у идеологији, а неретко и у једном и другом заједно. Човек није само сексуално биће иако је сексуалност важан елемент човекове природе. Уосталом, човекова сексуалност је само привремени део идентитета наше личности јер у Царству небеском неће бити ни мушког ни женског, као што неће бити ни Грка ни Јеврејина, ни националних ни политичких ни било каквих других идеологија. Свака врста телесног греха у суштини има полазно становиште да је човекова сексуалност најјачи елемент његовог идентитета који дефинише његову целокупну личност и зато је данашња материјалистичка и хедонистичка култура заснована на сексуалној идолоатрији, а у свом крајњем исходишту у самољубљу, нарцисизму и самообожењу. Истинска љубав за хришћане у најдубљем смислу увек била надилажење пале природе и сусрет са другима који подразумева не губитак наше индивидуалности, већ проналазак истинског смисла личног постојања. У том смислу љубав према ближњем неодвојива је од љубави према Богу.

    Нажалост, живимо у времену када се разне сексуалне, политичке и друге идеологије постављају пред савремено друштво као нови кумири. Црква то не може да прихвати јер таква схватања суштински негирају природу Цркве, али с друге стране не можемо ни да се против тих идеологија борини морализмом који се изражава опет као својеврсна идеологија. Господ Христос изобличио је жену блудницу и моралисте Јевреје који су хтели да је каменују показујући дубоку љубав према палом човеку, љубав која обавезује онога који је посрнуо да промени свој живот и пронађе дубљи смисао свог живота. Апостол Павле у изобличавању коринтског блудника (1Кор 5) наизглед користи много грубљи метод и позива коринтске хришћане да изопште из своје заједнице онога који се брат зове, а живи у греху који је срамота и међу незнабошцима. Занимљиво је да прави разлику између "блудника овога света" и онога који се брат зове, а живи у блуду. Пре свега то подразумева да у Цркви морамо бити много строжији према себи него према онима који не живе животом Цркве. Као заједница оних који су позвани да не буду од овога света иако у свету живимо треба да када је потребно примењујемо и педагошке методе чији циљ није презрење и казна, већ отварање пута повратка кроз покајање и поновни проналазак себе у Христу. Суштински је важно да глас Цркве према онима који су се удаљили од ње или уопште не верују буде пре свега глас који позива, сведочи и теши како се не бисмо нашли пред незаборавним Христовим речима "Који је међу вама без гријеха нека први баци камен" (Јн. 8, 7).

    Коначно, начин комуникације Цркве са светом у времену у коме живимо доживљава велике трансформације. Интернет као вид глобалне комуникације и поред свих својих опасности, које уосталом постоје у свакој врсти злоупотребе човекове слободе, отвара неслућене могућности рада са верницима као и сведочења речи Божије онима који нису поверовали у Христа. И овај форум и бројни црквени сајтови који омогућавају интерактивну комуникацију многима помажу да нађу одговор на питања која их муче. Црква се никада није плашила дијалога и тешких питања и данас треба да буде спремна да се суочи са свим недоумицама и контроверзама времена у коме живимо. Свако питање је умесно уколико доводи човека у дилему да ли његов живот има смисла. Посебно велики ефакат има визуелна и аудио комуникација, бројни видео записи, предавања и разговори (као нпр. ЖРУ диван). Данас многи људи нису у могућности да уживо чују наше најистакнутије пастире и богослове, па је овај начин комуникације посебно значајан. Искрено ми је била велика част што сам пре два месеца имао могућности да и сам учествујем у таквом догађају. Интернет не може и не сме да замени литургијску заједницу, али правилном употребом у великој мери може да је оснажи и ојача свест о живом присуству и јединству Цркве посејане од краја до краја васељене. У сајбер-простору нема локалних проблема већ постајемо много дубље свесни да тешкоће са којима се на пример суочавају наша браћа и сестре у Сирији нису нешто што се нас не тиче. Не само пасивним праћењем вести већ пре свега активним учествовањем у дискусијама, ширењу вести, изражавањем братске солидарности као и апелима на утицајне центре моћи можемо да дамо значајан допринос у борби Цркве на опстанак у том делу света. Наравно, комуникација на интернету подразумева одговорност и у Цркви треба да радимо да коришћење друштвених мрежа буде на изградњу тела Цркве, а не полигон за вређање и омаловажавање Цркве и црквених великодостојника, као што је то случај на секташким сајтовима који заударају духом осуђивања, мржње и нездравог ревнитељства. Одлука да и сам понешто напишем на овом форуму управо је произашла из дубоког поштовања према о. Ивану и свима који му помажу како би на страницама овог сајта разговарали, размењивали идеје и налазили одговор на своје недоумице. Могу само да се надам и дубоко верујем да ће овај вредни допринос мисији наше Цркве бити још више вреднован у будућности.
  19. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Саопштење за јавност поводом бласфемичних карикатура у српским медијима   
    У исто време, запажамо да су неки наши електронски и штампани медији пренели карикатуралне приказе исламског пророка Мухамеда, не водећи рачуна о томе да на тај начин најгрубље вређају верска осећања и убеђења наших суграђана исламске вере и да – нехотице или из елементарног незнања, што их не ослобађа одговорности – подстичу нетрпељивост, па и отворено непријатељство према припадницима муслиманске вере, односно Исламске заједнице.
    Ругање историјским личностима које су формирале верски идентитет стотина милиона наших савременика налази се изван границâ законом зајемченог слободног изражавања и апсолутно је недопустиво.
    Позивамо посленике наших медија да одмах престану са оваквим духовним насиљем и да поштују верска осећања свих грађана.
    Браћи муслиманима изражавамо солидарност и уверавамо их да верници Српске Православне Цркве, чија верска осећања су у појединим медијима на исти или сличан светогрдни начин изложена понижавајућим приказима, ни на који начин не одобравају такво схватање слободе стваралаштва и природе секуларног друштва.
    На провокације ове врсте ми реагујемо Христовом молитвом: Оче, опрости им јер не знају шта чине! и молитвом првог мученика новозаветне Цркве, светог архиђакона Стефана: Боже, не урачунај им ово у грех! Прва од ових реченица изречена је, ваља нагласити, са крста, после распећа Христовог, за оне који су Га разапели, а друга непосредно пре него што ће свети Стефан издахнути, каменован од стране лажних ревнитеља за веру у Бога.

    Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!



    Епископ бачки Иринеј,



    портпарол Српске Православне Цркве



    Саопштења
    |
  20. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Nikola Knezevic за a Странице, Трибина: Црква, Нација и Национализам   
  21. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Милан Ракић за a Странице, Одржан хуманитарни концерт "Србче пева Богу" у Дому Војске Србије   
    Програм је испред организатора концерта водила Љиљана Јовановић, а гостима су се обратили и Миленко Бодин, председник удружења „Студенички круг“ и игуман манастира отац Серафим. Будући да има још много оних који нису били у манастиру Свете Тројице или бар нису ништа чули о њему, отац Серафим је говорио о својој „кући“ – од тренутка када је први пут дошао ту, па све до данас.




    Вече је како и доликује отворено химном Боже правде и молитвом Оченаш. А после тога публика је имала прилику да чује хор Вранић, дечији хор Србче, две песме у изведби групе Пирг, Драгану Мирковић и њену групу, стихове Наде Аничић Црљенице и Ивану Жигон и Косовске божуре.




    „Надамо се да сте имали лепо вече, испуњено радошћу и миром. Ето, то и желимо да понесете у своје домове, благослов манастира Свете Тројице, мир и радост“, пожелела је напослетку публици Љиљана Јовановић. Јер то су вредности с којима треба испратити стару и дочекати нову годину.




    МОРС
  22. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Екуменизам и време апостасије - Да ли и даље имате исте ставове?   
    Мало је необично питање да ли и даље имам ставове који су наведени у књизи јер човек је динамично биће и претпостављам да сам и ја мало зрелији него што сам био пре двадесет година када сам тек започињао свој монашки живот. Суштински, могу да кажем да је синкретистички екуменизам заиста стран Цркви Христовој и представља свејерес и ту нема никакве двојбе. Проблем је само у томе што термин екуменизам може да означава и синкретистички покрет који ради на сједињавању религија на принципима обезбоженог хуманизма и без зрелог дијалога којим ће се разрешити постојеће несугласице и, с друге стране православни икуменизам као сведочанство православне истине пред неправославнима. Овде постоји суштински важна разлика.
    Православна Црква је ушла у савремени "екуменски покрет" са намером да сведочи своју истину и предање пред свима и на том плану доста је постигнуто јер данас код неправославних постоји много бољи степен разумевања за наше учење и схватање Цркве него што је то било раније. Са таквим намерама на скупове ове врсте ишли су о. Георгије Флоровски, o. Александар Шмеман и други. Такви скупови у почетку нису имали богослужбени карактер. Међутим, под утицајем неких протестантских група које су убрзо преузеле вођство у екуменском покрету увођено је све више и више синкретистичких елемената који су ове скупове претворили у живописне фестивале, са музиком, плесом и сл. Управо о таквом екуменизму говорили смо на овом скупу са кога је сачуван видео запис. Хвала Богу, након одлучних протеста неких православних јерараха и одлука појединих Цркава да намеравају да се повуку из покрета дошло до одређених преиспитивања тако да је данас екуменски покрет враћен у нормалније токове. Посебан проблем у том синкретистичком екуменизму на коме нарочито инсистирају разне протестантске групе које немају свест о Цркви, јесте што се испод стола покашало са промоцијом релативизма и теорије грана, а то је дијаметрално супротно православном схватању Цркве.
    Да много не дужим, сматрам да православни данас посебно треба да раде на унутрашњем јединству и превазилажењу постојећих проблема у Православној Цркви, посебно у односу на сведочење Цркве у дијаспори. Такође је веома важан дијалог са римокатолицима који треба наставити и који се креће у домену озбиљне богословске дискусије. Нагласио бих и потребу богословског дијалога са дохалкидонским црквама које сада пролазе праву голготу у Сирији, Египту и другим земљама Блиског истока. Православна Црква треба да им пружи руку с братском солидарношћу. Што се тиче дијалога са муслиманима и другим неправославним религијама треба разговарати о начинима како да живимо у миру и у међусобном поштовању наших традиција. Посебно много треба да радимо са муслиманима на спречавању сукоба цивилизација који може да има несагледиве последице за данашњи свет.
    Укратко речено, нисам суштински променио своје ставове али све што сам старији видим све већи значај дијалога и комуникације међу људима и дубоко верујем да без обзира на све разлике које нас деле, ми не можемо прејудицирати нечије спасење и заједницу са Христом без кога се нико не може спасити и без кога ништа од створеног не може да уђе у вечну заједницу са Оцем и Духом Светим. Бог је једини судија и човек никада не може сместити логику Божије љубави у рационалне оквире. Не смемо зато да судимо друге јер нико није бирао у којој ће се вери родити и ком предању одрасти, већ љубављу и истинским сведочењем вере коју смо примили св. Крштењем треба да задобијамо душе људи којима Православље није познато.
    Архимандрит Сава Јањић
  23. Волим
    Blaža Željko gave a reaction for a Странице, Црвени кончић за бебе   
    Како је овај "обичај" распрострањен на нашем просторима појављује се подједнако међу хришћанском и муслиманском популацијом. Будући да нема никаквог објашњења нити доказа о спасењу њиме сем "рекла баба да треба", његова функција будући да није хришћанска, сматра се сујеверјем или остатком паганства. Како нема корена у хришћанству. Будући да се не помиње у исламском учењу нити Корану иако јер распрострањен, сматра се нечистим, неисламским и увредом Алаху.




    Овај обичај ношења танког црвеног конца (уједно и вид амајлије) појављује се у јудеизму и јудаистичким учењима познатиим под именом каббалах. За њега се каже да одвраћа лошу срећу коју човеку може донети урок злог ока. На јеврејском језику се овај црвени конац назива ројте Бинделe. Овај црвени конац је обично направљен од танке вунице. Носи се на руци, повезан као наруквица на левој руци.
    Oбичај који се усадио у народу већ дуго времена базира се на неким од теолошких учења Торе и Каббале.
    Неки ортодоксни Јевреји који се плаше негативних утицаја урока имају стару традицију да вежу црвени конац на бебин креветац у нади да ће са тиме одвратити уроке и призвати милост Бога, тако да с тиме ће беба бити заштићена од сваког зла.
    (преузето са википедије, текст на енглеском кликните овде)
    Појава црвеног конца се јавља у Индији под именом калава. Калава је свети хиндуистички конац који се такође зове и Маули на хинду језику. Носи се у току обављања хиндуистичких ритуал као што су Иајна или Пуја. Веже се на руку од стране свештеника на руке ходочасника који присуствују обреду молитве. Калава се веже на десној руци мушкарца и неудатих жена, а на левој руци удатих жена. Понекад се црвени конац веже у чворове који се везују након рецитовања мантри које позивају бога Брахмана и црвени конац се затим носи како би отклонио уроке и зло од особе која га носи.




    У стихији модерних трендова деведесетих црвени кончић је популаризван естрадним поп звездама САД.
    Сада већ "бабске приче" имају озбиљнију ноту и јаснију слику појаве чувеног црвеног кончића и код нас. Иако поједини "православни хришћани" упорно тестирају "моћ" конца као заштиту (из незнања или убеђености у моћ коју нико није окусио) показују класично неверовање у Живога Бога. Дакле, чак и маскиран тренд ношења црвене бројанице "за бебе" уместо црвеног кончића израз је непознавања своје вере, површности и неверовања. Окрећући леђа Господу, Пресветој Богородици, светитељима.. прибегавају ситницама и крпицама за помоћ. Да би окусили убеђење да је Бог наш, Бог који спашава.. неопходо је направити искорак и прићи Христу. Овај неутемељени мали обичај који ипак много говори, неопходно је избацити из праксе, постати свесно верник и истинки поверити свој живот Богу јер живот сваког човека се првенствено освећује изнутра.
    Манастир Глоговац
  24. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Александар Милојков за a Странице, Александар Милојков: Не чини прељубе   
    Када сам био мали, мислио сам као дете. Када сам одрастао, мислим као одрасатао човек. Када сам спознао Бога, плаших га се. Када сам одрастао са Њим, више Га се не бојим. Бејах роб, а сада узрастам у сина. Имао сам страх, сада се разгорева љубав. Некад мишљах да Бог кажњава оне који не поштују Заповести његове и да је то једини разлог што их човек мора поштовати. Сада не мислим тако. Некада бејах крут и згрчен, сада сам жив и слободан. Окуражио сам се пред Богом. Смем да мислим. Смем да Га питам, да Га замолим за смисао. Бог је Ум, а Ум смисао показује. Љубав и мисао иду заједно. Зато, умно гледам Заповест Његову - Не чини прељубу. Гледам као Адам, као род мушки и видим....
    Немој, роде мој, роде мушки, да не чиниш прељубу зато што верујеш да ће те Бог казнити и мучити због тога. Не бој се. Лажу те. Неће ти Бог ништа. Биће тужан, али ти неће наудити. Немој чинити прељубу, зато што ћеш, учиниш ли је, убити себе и своју слободу и убићеш друге. Погледај, роде мој, роде мушки...
    Прво убиство које ћеш учинити, учиниш ли прељубу, је убиство твоје слободе, твоје личности. Како? Ево овако. Угледао си лепотицу, привукла те је. Ништа страшно, то је реакција твоје природе. То значи да си здрав. Да си млад и да је време да волиш и рађаш. Но, не допуштај да те природа, својим биохемисјким законима одређује као биће. Буди личност, ипостас. Немој да природа одређује твоје бивање, већ ти, својом слободом, одреди њено. Буди начин постојања своје природе. Ти си њен темељ, а не она твој. Само си тако личност и само си тако слободан. У противном си роб нужности, којег властита природа може да баца, да вуче уздама као разјареног вепра.Не дај се, роде мој, роде мушки. Буди слободан. Нека твоје постојање буде твоја слобода. Не хормони, сами од себе, не биохемија сама од себе. Без тебе као личности, све су то само стихије. Пена и анимално рзање. Ту слободе нема. Само хемија и нужност, роде мој, роде мушки. Буди храбар да се одупреш. Јер, слобода припада храбрима. Робови су кукавице.
    Друго убиство које ћеш починити, учиниш ли прељубу, роде мој, роде мушки, јесте убиство оне коју си волео. Оне која ти је децу изродила. Оне која те верно чека. Ти ћеш рећи да је и даље волиш, иако си прељубу учинио. Лажеш, роде мој, роде мушки. Лажеш, јер није могуће волети више од једне жене. Знаш ли, роде мој, роде мушки, да постоје две прељубе - емотивна и плотска, анимална, сексуална. Знаш ли да си прељубу учинио ако само и заволиш другу. Сети се, тако је Алфа и Омега света и човека, Богочовек, Спаситељ, рекао - ако погледаш са жељом, у срцу си свом прељубу учинио. Заволео си другу, убио си прву љубав. Понизио си је. Жртвовао си је ради свог задовољства. То значи да си себичан и самољубив, роде мој, роде мушки. А самољубље је човека истерало из Раја.
    Знаш ли роде мој, роде мушки, да жене теже опраштају емотивну од сексуалне преваре? А знаш ли да ми мушки теже праштамо сексуалну од емотивне преваре? Знаш ли шта то значи, роде мој, роде мушки? То значи да је људска природа саткана од двоје - анималног и духовног, мушког и женског. Му мушки, роде мој, смо оно животињско у нашој људској природи. Оне, жене, су оне које дају душу нашој природи. Оне чине да љубав постоји. Без њих, без жена, људска би природа била само животињска страст. Зато, роде мој, роде мушки, не понижавај жену своју, љубав своју, дух свој. Оне су украс и душа космоса. Најлепша Божија креација. Зато их чувај, роде мој, роде мушки. Док је њих, бићемо достојни да се назовемо људима.
    И треће убиство које ћеш починити, роде мој, роде мушки, учиниш ли прељубу, јесте понижење оне са којом прељубу чиниш. Жена је створена да буде вољена, јер жена и јесте оно љубавно у природи људској. А рекох ти, роде мој, роде мушки, да није могуће волети више од једне. Могућ је секс са више од једне, али није могућа љубав. Зато жена не заслужује да буде друга. То је њено највеће понижење. Жена не заслужује ни да у њој гледаш објекат за задовољење своје анималне природе. Учиниш ли то, знај да си светињу ставио у вулкане гноја своје похоте. Жена заслужује само једно - да буде вољена. А то значи да буде једина.
    Не понижавај и не убијај, роде мој, роде мушки, оно најлепше што је Бог створио. Не убијај душу људске природе. Не убијај украс васионе. Не врши троструко убиство. Не чини прељубу. Роде мој, роде мушки.
    Александар Милојков, администратор на Поуке.орг
  25. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Поуке.орг се захваљују Светлани Секи Алексић на несебичној помоћи нашем сајту   
    Веома нам је драго да је једана од наших најпопуларнијих естрадних личности препознала утицај и улогу нашег сајта на, пре свега младе људе у нашем друштву, верском образовању, духовности и ширењу благе вести.
    Наш сајт прати Светлану на интернету, где смо се упознали са њеним животом у Христу, духовним узрастањем, вези са манастирима.



    Молимо се да истраје на путу православне духовности којим сви ходимо и носимо благи јарам Христов, охрабрени и помогнути богомудрим мислима и поукама оца Тадеја витовничког.






    Каријера Секе Алексић која је без скандала, право је освежење на нашој естрадној сцени, а приватни живот који одише хармонијом и негује породичне вредности, прави је бисер.
    Сматрамо да је од изузетне важности да се даје такав позитиван пример нашим младим људима, људима који Секу воле, слушају њену музику и на неки начин се идентификују са њом.
    Поуке.орг
×
×
  • Create New...