Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Blaža Željko

Члан
  • Број садржаја

    454
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Zoran Đurović за a Странице, Зоран Ђуровић: Ћага за исповедника   
    Повод за овај текст је што су ми више људи писали око проблема избора исповедника, духовног оца, али и текст Јелена011: Da li je do etike i sta kada dobre namere nisu bitne. Јелена је мој фб пријатељ, као што је и ђакон Ненад Илић, који јој се нашао на нишану. Нисам плави шлем, тако да желим само неке најосновније појмове овде да оцртам. Јер, побркале су се бабе и жабе. Јелена са неким очигледно терминолошки промашеним идејама, други са уверењем да је она злонамерна. Има зле крви, али можда може нешто да се разјасни мало. Ја сам у Риму, и сви смо чули за pax romana.
    Хришћанска исповест је била од почетка везана за оно Ис: ако приступаш олтару, буди помирен са братом. Нема никаквих духовних склекова или психоанализе. У свађи си, мири се. Прва црква има јавну исповест. Могу да замислим колико је то било живописно, зато што и данас мање-више знамо шта је ко згрешио. Црква има најбољу шпијунску трач организацију. Није то од јуче. Јавна исповест, иако апостолског порекла се укида, јер је долазило до злоупотреба.
    Две ствари су сада нужне за разликовати: 1) светотајинска исповест у којој се дају епитимија и опроштај грехова и 2) исповест бенигних грехова, ткз. исповест помисли која вуче корене од појаве монаштва у 4. веку.
    Светотајинска исповест (=СИ) се односи на грехове који одвајају од причешћа, и то су озбиљни греси. Нпр., у предању срећемо: јерес, трговина робљем, ракопавање горобница и крађа, убиство, завођење 2 сестре од којих се после једна убије, блудничење са особама и животињама, непричешћивање и сл. У том случају грешник (далеко било од нас), иде и исповеда се владици или попу кога је овај овластио и добија епитимију. Кајање је описано у канонима неокесаријског сабора, али је било јако различито и живописно.
    Исповест помисли (=ИП) је исповедање другој особи онога што те мучи и са чиме се тешко бориш. И то су „греси“ који се не опраштају, не у смислу да су неопростиви него да нема шта да се опрости. Нпр. видела си лепог мушкарца на улици. Подишли те жмарци, јер си здрава жена, али то није грех. Грех је тек ако кренеш да освојиш као удата другог мушкарца. Или пак да си неудата па ожењеног мушкарца. Ти слободна, он слобдан, трудите се да се нађете, нема греха. Грех настаје тамо где се повређује други. И онда треба исповест.
    Проблем је што се на Западу, после пада Рима, са доласком варварских народа спајају СИ и ИП. То је противприродни блуд који траје и до данас. И та пракса има корена од 6. века. ИП је само духовни разговор. Ту нема СИ и опраштања грехова. „Духовник“ се само моли за тебе. И духовник не мора да буде свештеник. Он је само особа са већим искуством и у коју неко има поверења. Није ни психотерапија, јер у психотерапији нема односа пријатеља са пријатељем. Због тога се студирају трансфер и контратрансфер. Има нечег сличног у духовничком односу, али није апсолутно аналогно са овим што је у психоанализи.

    Чувени је пример за ИП св. Бенедикт Нурсијски који је био старешина у манастиру, а никад није био свештеник. Исто и св. Франциско Асишки. И на Истоку имамо игумане и духовнике који су само лаици. Духовник св. Симеона Новог Богослова (тог чувеног новотарца) био је Симеон Богобојажљиви, који није био свештеник. Ишао је код њега, исповедао се, није било опраштања грехова, а причешћивао се. Дакле, реч је о духовном разговору!
    Следећа катастрофа се дешава са Тридентинским сабором (16. век) који условљава причешћивање са исповешћу. Мораш да се исповедиш пред причешће. И то правило је ушло полако и у ПЦ. Истранчити га, прилично је тешко, јер су се људи примили на њега и мисле да је то православна пракса. А није. Дакле, изгубио се смисао тога шта је ИП. Духовни разговор се институционализовао. Первертиран је. Најгоре је што се ово што ја називам бенигним гресима, најобичнијим глупостима, криминализовало и избацило у први план. И онда су људи почели да верују како су тешки грешници, да се не причешћују јер су недостојни, да су свештеници над-класа која има посебну благодат... Отишла маст у пропаст...
    На крају: у средњовековној Србији су били нормалнији него данас, па су на функцију исповедника бивали од владика постављани искусни старци. Није сваки поп могао да буде исповедник. Нема ћирибу-ћириба. Зато не постоји сакраментални духовни разговор. Ова настрана пракса се трпи из много разлога, а неки су, како рекох историјски. Упитах једног католичког попа, мог пријатеља, око употребе перверзатива и других контрацептивних техника и средстава. Рече ми да је све ван природног и комплетног коитуса инструментализација жене. Такође сам га питао да ли сваки поп код њих може да исповеда: Да, јер је то свештенички дар. Мени је све било јасно. То је један духовни ниво. Није за похвалу, али легитимни свјетоназор. Међутим, то не издржава предањску проверу. То није то. Иако га свештеници и данас одржавају у животу да би имали послушне овчице. Да се пак одржи „света“ дистанца између „посвећеника“ и „раје“. Такође, на Западу, имамо мањак „стараца“ па сваки поп момра да и исповеда, иако би често било лековитије да то не ради.

    У једној речи: Не постоји никакав сертификат за духовника, односно он се не треба нужно везати за свештену особу. И ђакони, и лаици, и жене (сачувај ме Боже) могу да буду духовници. Битно је само да је тај однос сагласан, добровољан са обе стране. Чак и атеиста и јеретик могу да буду духовници некоме ко је у цркви. Само да га у томе не одвајају од цркве којој такав припада.
     
    Зоран Ђуровић
    Рим 8.4.2016
  2. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Данче* за a Странице, Грузија jе одговорила на оптужбу Европске комисије за расизам: Наша земља је удео Богородице   
    За портал Православие.ru догађаје су прокоментарисали Боржомски и Бакуријански митрополит Серафим, настојатељица манастира Великомученице Варваре у Тбилисију игуманија Серафима (Читанава) и председник националног савета омладинског покрета Георгиј Габедава.
    Боржомски митрополит Серафим (Џоџуа)
     

    «Веома сам изненађен због ове оптужбе. У Светом Писму се каже да је хомосексуализам грех. Црква све оне који пате од овог греха треба да позива да га се ослободе. Да ли ће прихватити овај позив или неће – њихова је ствар.
    Ниједан свештенослужитељ не позива у «крсташке походе» и патријарх никога не вређа. А духовна лица су дужна да позивају паству на подвиг хришћанског живота и на смирење.
    Хомосекусализам противречи националним вредностима нашег многострадалног народа. Црква и сваки свештенослужитељ дужни су да с љубављу позивају људе да не греше, дужни су да подсећају да је у Светом Писму више пута било речи о овом греху који је погубан по душу. А што се тиче реферата и оптужбе, они су с моје тачке гледишта неумесни и врло некоректни.»
    Настојатељица манастира Великомученице Варваре у Тбилисију игуманија Серафима (Читанова)
    «Ове речи су у мени изазвале снажно негодовање. То није само вређање нашег вољеног патријарха, већ и целог грузијског народа. То је увреда за сваког Грузијца.
     


    Како неко може да говори о расизму и нетолеранцији према верским мањинама ако на територији Грузије има преко 300 џамија! У нашој малој земљи живе људи различитих вероисповести. Не схватам и не прихватам ову критику и врло срамотну оптужбу.
    Мислим да је то већ јавна и циљана борба против Православља. И против грузијског народа. Вређа и то што на територији Турске нема ниједне грузијске православне цркве. Цела Европа ћути о томе! Зашто? Одговор је једноставан – то је борба против Христа!
    Наша земља је удео Богородице, земља која ни у време највећег атеизма није изгубила веру.
    Иако су се непријатељи много трудили, никако нису могли да униште нашу земљу и нашу православну веру. Колико је мученика обезглављено и убијено у протеклим вековима.
    И шта – на земљи где је своју часну крв пролило толико мученика, где се чувају Хитон Господњи и часна риза Пресвете Богородице, треба склапати истополне бракове?!
    Запањује ме то у којој мери су прекорачили све границе. Срамота!
    То да је наш патријарх далек од језика мржње зна сваки Грузијац. Ни мени, и никоме није потребна таква Европа која нам намеће своју похот. Ускоро ће вероватно захтевати свечана богослужења за време ‘венчавања’ истополних парова. То се неће десити!»
    Председник националног савета омладинског покрета Георгиј Габедава
    «Мрска ми је таква Европа у којој људи пре свега вређају Господа нашег Исуса Христа. Нека Европљани живе по својим законима. То је њихова лична ствар... Да ли то желе? – нека удају своје дечаке, нико им неће упадати у кућу и у стан. Позивам владу Грузије да захтева извињење према сваком Грузијцу, према нашем нроду, према Свјатејшим католикосом-патријархом Илијом! А он нека живи на многаја и благаја љета!»


    Константин Церцвадзе

    Са руског Марина Тодић
    28 / 03 / 2016
  3. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Свети Григорије Палама: Беседа у другу недељу Свете Четрдесетнице   
    1. Отпочињући беседу, данас ћу вашој љубави изговорити речи самога Господа, боље речено, сам почетак еванђелске проповеди: Покајте се, јер се приближило Царство Небеско (Мт. 3; 2). И не само да се приближило, већ је оно и унутра у нама. Јер, гле, Царство је Божије унутра у вама, опет говори Господ (Лк. 17; 21). И не само да је оно унутра у нама, него ће ускоро постати још видљивије, да би уништило свако начело, власт и силу (вражију) и да би донело непобедиву снагу, неисцрпно богатство, неизменљиву и бесконачну насладу, славу, власт и силу, али само онима који живе по Богу, који богоугодно проводе свој живот.
    2. Будући да се Царство Божије приближило, да је већ у нама и да ће ускоро наступити, делима покајања учинимо себе достојним Царства Божијега. Присилимо се да одсечемо зле жеље и навике, јер се Царство Небеско на силу стиче и подвижници га задобијају. Узревнујмо у трпљењу, смирењу и вери наших богоносних Отаца, како каже апостол: Гледајући на свршетак њиховог живота, угледајте се на веру њихову (Јевр. 13; 7). Умртвимо наше удове који су на земљи: блуд, нечистоту, страсти, злу похоту и похлепу, нарочито у ове свештене дане Поста. У том циљу нас је и благодат Духа најпре упозорила на будући Страшни суд Божији, затим нас је опоменула на изгнанство Адамово да би нам коначно, након свега, предочила у чему се садржи непоколебива вера, да бисмо се са страхом због првог и плачем због другог непоколебиво придржавали вере и смирили себе; да се не бисмо препуштали неуздржању и, услед неверја и незаситости утробе, отварали врата свим страстима и давали им место; да се не бисмо нашли на пространом и широком путу и пропали због тобожњих уживања, него да бисмо, пригрливши тесан и узан пут који води у живот вечни а чији је почетак и прво поприште управо Пост, усрдно оконча-ли ову великопосну Четрдесетницу.
    3. Како каже Соломон, свака ствар има своје време и све има свој час. Према томе, ево правог тренутка за онога који тражи повољно време за савршавање врлина, а то је ова Четрдесетнице. И ако свецели човеков живот представља време повољно за задобијање спасења, колико је онда повољније ово време Поста! Тако је и Началник и Руководитељ нашега спасења, Христос, почео управо од поста и на попришту поста поразио и посрамио ђавола, узрочника страсти, који Га је на сваки начин нападао. И како је неуздржање утробе родитељка острашћености будући да искорењује врлину, тако је, напротив, уздржање мајка бестрашћа, јер поништава скверну која потиче од неуздржања. Ако неуздржање – чак и тада када у нама нема страсти – уводи (у нас страсти) као што их је и увело, како онда да их не умножава и не оснажује када су оне већ ту, и обрнуто: како да их пост не умањује и не уништава? Пост и (опште) уздржање су међусобно повезани, иако они који их разборито следе понекад дају предност једноме а понекад другоме.
    4. Ми их, међутим, нећемо раздвајати једно од другога, него ћемо се током пет дана седмице више држати поста (у свој његовој строгости), док ћемо се суботама и недељама више усредсређивати на уздржање (тј. општу умереност у храни), да бисмо разборито саслушали еванђелске речи које нам данас приповедају о чудесном исцељењу, које Господ није савршио у Јерусалиму, него у Капернауму. У време оно, како говори богонадахнути Марко, уђе (Господ) у Капернаум после неколико дана (Мк. 2; 1). Тај град, Капернаум, еванђелист Матеј назива градом Господа (Исуса), када, приповедајући о одузетоме (раслабљеном), говори: … И дође (Исус) у Свој град (Мт. 9; 1). Пошто Га је Јован крстио и Дух са небеса сишао на Њега, Христос је био одведен у пустињу да би био подвргнут искушењу ђаволовом. Тамо је победио кушача а затим је, вративши се у јорданске пределе, обилазио околна места. Крститељ је тада више пута сведочио о Њему, све док Ирод није бацио Јована у тамницу. Дакле, после свега овога, како говори (еванђелист) Матеј, отиде у Галилеју. И оставшши Назарет дође и настани се у Капернауму приморскоме (Мт. 4; 12-13).
    5. И из тога града Христос је одлазио у пустињу ради молитве или пак у суседне градиће да би проповедао, а затим се поново вратио у њега (у Капернаум). Зато еванђелист Матеј тај град назива “Његовим градом”. Еванђелист Марко говори: И уђе опет у Капернаум после неколико дана, и чу се да је у кући. И одмах се скупише многи тако да не могаху ни пред вратима да се сместе…” (Мк. 2,1-2). Будући да је највише времена проводио у том граду, као и због многих и великих (тамо учињених) чуда и поука, Христос је био веома познат тамошњему становништву. И зато, када би се чуло да је Он био на неком другом месту, а поготово када би се изнова вратио (у Капернаум), к Њему је притицало мноштво народа. А долажаху Му, како говори Лука, из разних градова, а међу њима беше и књижевника и фарисеја и законика, и Он им, говори еванђелист, казиваше реч. То је било Његово превасходно дело, што је показао и у параболи (о сејачу), говорећи: Изиђе сејач да сеје семе своје, тј. слово (реч) учења, и: Дођох да грешнике позовем на покајање, а тај се позив савршава кроз слово учења. То показује и св. ап. Павле, говорећи: И тако вера бива од проповеди, а проповед од речи Божије (Римљ. 10; 17).
    6. Господ је, уистину, свима заједно и не побуђујући ничију завист говорио реч покајања, еванђеље спасења, речи живота вечнога. И заиста, сви су слушали, али нису сви и послушали. Сви ми волимо и да чујемо и да видимо, али не и да творимо врлину. И заиста, сви смо ми створени тако да, више од свега осталог, желимо да сазнамо о ономе што се тиче нашег спасења. Због тога многи не само да са благодарношћу слушају свештено учење, него и брижљиво изучавају речи (вере), које свако разматра са свог становишта, сагласно знању или незнању које поседује. Међутим, да би те речи биле оживотворене на делу или да би, на основу њих, вера доносила корисне плодове, неопходни су разборитост и добронамерност, које, пак, није лако стећи, а посебно не онима који себе оправдавају и сами себе представљају као учене, какви су заправо и били јудејски књижевници и фарисеји.
    7. Зато су и тада, и поред тога што су слушали реч (Господњу) и гледали учињена знамења, више хулили него што су хвалили Онога Који је и и делима и речима чинио добро. И заиста, када је Господ поучавао и док су сви, или бар већина, с пажњом (досл. отворених ушију) слушали речи благодати које су излазиле из Његових уста, дођоше неки к Њему, како вели еванђелист, носећи узетога (раслабљенога), кога ношаху четворица. И не могавши приближити се к Њему од народа, открише кров од куће где Он беше, и прокопавши спустише одар на коме узети лежаше (Мк. 2; 3-4). Вама се можда чини да је васцело ово дело представљало последицу вере оних што су донели одузетога и да је Господ, видевши њихову веру, подарио оздрављење одузетоме. Ја, међутим, мислим да то није тачно. Истина, Господ је исцелио сина старешине синагоге а да од њега није тражио веру, као (што је није тражио) ни од кћери Хананејкине нити од кћери Јаирове, задовољивши се вером оних који су дошли уместо њих. То се, међутим догодило зато што је ова прва била мртва а друга, тј. кћер Хананејкина, у то време безумна, док се син старешине синагоге није ни налазио на том месту. Зато Господ од њих и није могао да тражи веру и њима је спасење донела вера њихових ближњих. Међутим, овај одузети је био присутан и, премда одузетога тела, био је господар свога разума. Зато и се чини да ће пре бити да је његова добра нада и његова вера била та која је учврстила веру у Господа и код оних који су га донели. Одузети их је наговорио да дођу, да га донесу и попну на кров да би га одатле спустили пред Господа. Они то нису учинили против његове воље и његова одузетост није значила и слабост његовог разума, него је он, очигледно, био изнад онога што омета и спречава веру.
    8. У то време, љубав према људској слави одвраћала је фарисеје од вере у Господа, и зато им је Он и говорио: Како ви можете веровати кад примате славу један од другога, а славу која је од једнога Бога не тражите (Јн. 5; 44)? Њима су препреку да приђу Господу представљали иметак, брак и бриге о житејским делима, тј. оне ствари којих је телесна слабост лишила одузетога и потпуно их одстранила из његових мисли. Због тога је за грешнике болест често боља од здравља, будући да садејствује њиховом спасењу. Болест отупљује човеков укорењени порив према злу и, на неки начин, преступници отплаћују свој дуг кроз болесничка страдања која човека чине способним да изнова прими најпре душевно, а потом и телесно оздрављење. То се посебно догађа онда када болесник разуме да је његова несрећа исцељење које је послато од Бога, па га племенито подноси и са добром надом припада Богу, док делима, колико му то допуштају његове снаге, успева да измоли милост. То је и овај одузети, колико је могао, показао својим делима, а Господ је то објавио и делом и истинитим речима, док су фарисеји, не могавши то да схвате, хулили и роптали. Тамо је речено: Видевши веру њихову, тј. како веру узетога, болешћу прикованог за постељу, којега су спустили, тако и веру оних који су га спустили кроз кров, Господ говори: Синко, опраштају ти се греси твоји!
    9. О, блаженог ли именовања! Синко, слуша одузети (Господње) обраћање којим је био усиновљен Небескоме Оцу, ступајући у присну заједницу са безгрешним Богом и постајући, услед отпуштања грехова, тог тренутка и сам безгрешан. Да би за овим уследило и обновљење тела, узети најпре прима душу, (Богом) уздигнуту над греховношћу (тј. оздрављену – прим. прев.) од Онога Који зна да су – услед тога што је душа на почетку пала у мреже греха – према Његовом праведном суду дошли и телесна болест и смрт.
    10. Књижевници, међутим, зачувши ове речи, помишљаху у срцима својим, говорећи: Што овај тако хули на Бога? Ко може опраштати грехе осим једнога Бога? Као Творац срца, Господ је познавао скривене помисли срца ових књижевника, и зато им одговара: Што тако помишљате у срцима својим? Шта је лакше? Рећи узетоме: Опраштају ти се греси; или рећи: Устани и узми одар свој и ходи? Књижевници су помишљали да је Господ, немајући моћ да исцели узетога, прибегао ономе што се не може видети, односно отпуштању грехова, које – исказано само на речима и то самовласним и заповедним тоном – не само да представља хулу, већ и нешто што лако може да учини ко год то зажели. Зато им Господ и говори: да сам желео само да изговорим те празне речи које на делу не доносе никакав исход, онда сам исто тако могао и да не повезујем једно с другим, односно исцељење узетога са отпуштањем његових грехова. Међутим, учинио сам то стога да бисте ви разумели да Моја реч није бездејствена и да нисам само прибегао отпуштању грехова зато што немам моћ да исцелим болеснога, него да као Син једносуштан са небеским Оцем имам божанску власт на земљи, иако сам по телу постао једносуштан и са вама, неблагодарнима. Тада (Господ) рече узетоме: Теби говорим, устани и узми одар свој и иди дому своме. И уста одмах, и узевши одар изиђе пред свима…
    11. Ове речи и ово чудо били су противни помислима књижевника, иако су донекле били и сагласни са њима, јер нико од људи не може сам по себи да опрашта грехе, а што се уистину и показало. У томе пак и јесте заблуда и безумље фарисеја, јер су они Христа сматрали за обичнога човека а не за свемогућег Бога. Овде се открило оно што нико раније није нити видео нити чуо – Сам Бог и човек, Који има две природе и две енергије, Који, заиста, говори онако како је својствено нама људима, али Који као Бог речју и заповешћу твори шта хоће и Својим делима потврђује да Он јесте Онај Који је у почетку све створио, како је речено у псалму: Он рече, и постадоше, Он заповеди, и показаше се (Пс. 32; 9). Зато је и у овом случају одмах по Његовој речи уследило и дело: И узевши одар свој изиђе пред свима тако да се сви дивљаху, јер се и међу људима, ако је неко некога увредио, речју даје опроштај за (учињене) преступе. Међутим, да силом једне заповести и речи одступи болест, и то таква болест, могуће је једино Богу. Зато еванђелиста, казујући (причу), говори да се дивљаху сви који видеше и да сви прослављаху Бога, тј. Творца овог чудесног дела, Онога Који твори славна и страшна дела којима нема броја, говорећи: Никада тако нешто не видесмо.
    12. Ти људи су, дакле, речима прослављали и објављивали чудо, веће од свих претходних чуда, говорећи: Никада тако нешто не видесмо. Ми данас не можемо тако да говоримо, јер смо видели многа и неупоредиво већа дела (Божија), која је учинио не само Христос, већ и Његови ученици и њихови потоњи наследници, и то једноставним призивањем Имена Христовога. Зато ћемо, браћо, и ми данас прослављати Бога делима, прихвативши ово чудо као пример који ће нас руководити ка творењу врлине. Сваки, који се препустио насладама, раслабљен душом лежи на одру сладострашћа са очигледном слабошћу тела која је последица тога. Међутим, када га убеде еванђелске поуке и када се покаје, он сла ви победу над својим гресима, као и над раслабљеношћу душе коју су они узроковали. Он тада пред Господа доноси ово “четворо”: самопрезрење, исповедање пређашњих сагрешења, обећање да ће се убудуће уздржавати од зла и молитву Богу. То четворо пак не може да приступи Богу уколико најпре не “открију кров” (душе) и не размакну цреп, глину и остали материјал. Кров је онај разумски део душе, који се налази изнад свега онога што је у нама и у себи садржи мноштво нагомиланог “вештаства”, а то је наша веза са страстима и земним стварима. Када, дакле, горепоменутих “четворо” раздреши и збаци ову везу, ми уистину можемо да будемо спуштени (пред Господа), тј. да се истински смиримо, да припаднемо и приступимо Господу, да од Њега затражимо и примимо исцељење.
    13. Када су извршена ова дела покајања? Онда када је Исус дошао у Свој град, тј. када је, обучен у тело, дошао у овај свет, тј. у исти онај свет који је Он створио, како и еванђелиста говори о Њему: Својима дође, и своји Га не примише. А онима који Га примише даде власт да буду деца Божија, онима који верују у Име Њешво (Јн. 1; 11-12). Зато је и раслабљени духом, с вером припадајући ка Господу, одмах од Њега зачуо “синко” и примио, како отпуштење грехова, тако и исцељење. Поред тога, добио је и силу да узме одар на којем је лежао прикован и да га понесе. Под “одром” се подразумева тело у којем почива ум и посредством којег се (ум) предаје грешним делима, следећи телесне пориве (пожуде).
    14. Када пак оздрави, наш ум води и носи њему потчињено тело, којим се сада пројављују плодови и дела покајања. Они који то гледају прослављају Бога, видевши данас као еванђелиста онога који је јуче био цариник, као апостола онога који је био гонитељ, као богослова онога који је био разбојник, као сина Оца Небескога онога који је недавно обитавао међу свињама и, ако хоћете, они истовремено виде и усхођење онога што му је положено у срце и његово узношење из славе у славу, док свакога дана напредује ка бољем (узвишенијем). Зато Господ и говори Својима: Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега Који на небесима (Мт. 5; 16). Господ то не говори као заповест да сами себе истичемо, него као заповест да богоугодно живимо. И као што светлост лако привлачи к себи погледе оних што гледају, тако и богоугодни живот, заједно са људским очима, привлачи к себи и људске мисли. Код светлости сунца не хвалимо ваздух који учествује у њеном блистању, него сунце које у себи носи и садржи извор њеног блистања. И ако чак и ваздух хвалимо као оно што је светлоносно, колико ћемо више хвалити само сунце? Тако је и са човеком који врлинским делима пројављује блистање Сунца Правде: он и друге, чим га виде, приводи ка прослављењу небеског Оца и Сунца Правде – Христа.
    15. Занемаривши сада и веће врлине, рећи ћу вам следеће: када се, стојећи заједно с вама пред Богом у свештеној Цркви, осврнем и погледам на оне који разборито и скрушено узносе Богу песмопојања и прозбе или, пак, видим некога где ћутећи стоји и пажљиво слуша сабранога ума, тај један једини поглед ме испуњава радошћу и усхићењем и ја прослављам Оца Који је на Небесима и Христа без Кога нико не може чинити ништа добро и кроз Кога се савршава сваки људски напредак.
    16. Шта, међутим, да кажемо о онима који не стоје (пред Богом) у ћутању нити учествују у појању славословља, него разговарају један са другим и нашу словесну службу Богу мешају са световним празнословљем, сами не слушајући свештене и богонадахнуте речи а ометајући оне који желе да слушају? Докле ћете, љубљени, храмати на обе ноге, како би рекао Илија Тесвићанин, ви који желите истовремено да учествујете и у молитвама и у недоличним, овоземаљским разговорима, који не исправљате један другога као што би то требало, но један другог упропашћавате, боље рећи – један другог уништавате? Докле ћете, неуздржавајући се од сујетних речи, претварати Дом Молитве у дом трговачки? Докле ћете водити острашћене разговоре у овом Дому, у коме се изговарају и слушају речи живота вечнога? Тај вечни живот, ми, с наше стране, тражимо од Бога са непостидном надом и тај се живот, са Божије стране, дарује онима који се свом својом душом и умом моле за њега, али не и онима који, тако да кажемо, чак ни језик свој у потпуности не покрећу на молитву.
    17. Сада се код нас, браћо, Жртва више не приноси кроз огањ као у Мојсејево време, већ се савршава речју. У оно време, када се Богу кроз огањ узносила жртва (паљеница), они који су принели туђи огањ и заједно са Корејем устали против Мојсеја, били су сажежени свештеним огњем, који се разбуктао на њих (в. 4. Мој. 16; 1-35). Заплашимо се да ћемо и ми, уносећи спољашње и туђе речи у овај словесни божанствени Жртвеник – говорим о Цркви – на крају и сами бити осуђени, божанственим речима које су у њој (Цркви), учинивши тако саме себе достојним изрицања проклетства и осуде. О, заплашимо се, молим вас, и док год смо у цркви, стојећи пред Богом, са страхом Му приносимо своје прозбе. Излазећи из цркве, изменимо од сада своје живот набоље и нека нас не обману добици, посебно они неправедни. Бежимо од заклињања, а поготово од оног лажног. Уздржавајмо се од срамних речи, а још више од њима сагласних дела: клеветања, лукавства и хвалисања. Нека сваки наш уд и свако чуло буде руковођено и покренуто благочестивим умом. Носимо, или, боље речено, узносимо тело са разборитошћу и са страхом Божијим, и не потчињавајмо се телу, унижавајући се до његових приземних и мрских порива, не допустимо да они овладају нама. Од Павла смо научили да ћемо, ако живимо по телу умрети, а ако пак духом умртвимо дела телесна, живети у векове.
    18. Покренимо сада ка слави Божијој све који нас гледају, знајући добро да овај Дом у себи носи Христа, да прихвата све раслабљене душом и заповеда им да устану и да са продуховљеним и богоугодним помислима Њему принесу телесна чула и осећања, уместо да она неразборито носе и понижавају нас. Тако ћемо се узнети у наш истинити Дом, односно у небески и наднебески завичај, где је Христос, Наследник и наш Дароватељ наслеђа.
    19. Њему приличи слава, власт, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и пресветим и благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
     
     
    Преузето из књиге
    „Господе, просвети таму моју“,
    Београд 2005.
  4. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Steva Matkovic за a Странице, др Растко Јовић - „НЕКО МЕ СЕ ДОТАЧЕ“ (Лк 8, 45)   
    Њен смисао се не исцрпљује само кроз питање положаја жене. Преко њега, сеже до саме Литургије. Чувајући или разоткривајући смисао, чувамо и Литургију као икону Царства Божијег. Уколико изгубимо смисао ове приче, Литургија ће се свести само на култ, а не икону Царства Божијег.
    „Сине човјечији, устани на ноге да говорим с тобом“ (Јез 2, 1), казао је Бог пророку Језекиљу. И док је пророк клечећи желео да разговара са Њим, Бог га је усправио духом својим (Јез 2, 2). Господ не жели робове и неслободне људе, него нас призива у ослобођење. Верска настава стога мора имати за свој циљ да учи и подучава све нас управо тој истини. Ослобађајући нас страха од смрти, Христос у нама остварује пуноћу човештва – слободу од репресивних сила култа, власти, друштва... Кроз Нови завет постајемо сведоци како Господ преиспитује наш устаљени хришћански живот на „револуционаран“ начин, показујући нам меру достојанства људског бића. Због свега овога, Верска настава је позвана да генерише један нови дух у друштву, дух нове стварности који треба да открива позив на ослобођење. Надам се да ће понуђено тумачење Јеванђеља по Луки омогућити вероучитељима/вероучитељицама да развију нову самосвест у контексту вере, како би били спремни и да на квалитетнији начин сведоче радост хришћанства. Развијање и одгајање слободних бића јесте пут и радост Царства Божијег. Овај текст има за потребу да укаже на неопходност разумевања вере као праксе, а Литургије као акције.
     
    Увод
     
    „Неко ме се дотаче,“ казао је Исус Христос у тренутку када је био дотакнут од стране безимене жене, како нам сведочи јеванђелист Лука. Док Јаир, као старешина синагоге, приступа Христу са молбом да му излечи кћер, дотле се у маси људи појављује непозната жена. Она дотиче Христа у нади да ће бити излечена. Јаир иступа јавно пред Христа са својом молбом, жена у тајности то чини. Пред окупљеном масом, Христос не идентификује особу која Га је дотакла, не прећуткује да Га је неко дотакао, него жели да се јавно обзнани ко је та особа. Зашто је Господу битно да то учини, када нам сâм саветује да „оно што чини наша левица не зна десница“ (Мт 6, 3). Да ли то значи да Он није у стању да учини оно што нама проповеда? Да ли то значи да је Христос мање скроман него просечан човек? Поред тога, намеће се питање каква је улога безимене жене и зашто је она битна у причи где имамо много угледније људе. У наставку, јеванђеље говори о старешини синагоге и његовој ћерки. Јаир је старешина синагоге, дакле угледан члан заједнице у којој живи. При томе, он је религиозни човек, представник јеврејске вере. У том смислу је потпуно јасно да јеванђелиста жели да укаже на однос Христа са тако уваженом личношћу. Али у свему томе, како се уметнула прича о овој безименој жени? Да ли ми знамо ишта о њој? Зашто је Луки битно да помене и ово исцељење?
    Жена без имена и мушкарац са именом (Јаир) јесу две личности стављене у један оквир где се указује на значај вере, лични однос, али и прерасподелу моћи. Покушаћемо да покажемо овде како је прича о безименој жени заправо прича о свакој жени, прича о револуцији које хришћанство доноси унутар јеврејског менталитета, прича о социјалном ослобођењу, прича о правди у нашим међуљудским односима. Недовољно истражена и упозната, ово је инспиративна прича и за нас данас, изазивајући наше хришћанско наслеђе баш као што је то некада чинила са јеврејским.
     
    Жена и контекст
     
    Безимена жена из приче је особа унутар јеврејског културног простора. Како је реч о жени, превасходно имамо у виду културна ограничења која су јој наметнута у датом друштву. Овде ћемо поменути једну занимљиву појединост - млади Јеврејин је свакога дана захваљивао Богу што је створен као мушкарац, а не као роб, животиња или жена! И док постоје одређена сведочанства о нешто бољем положају јеврејских жена у дијаспори, оне у Палестини су биле осуђене на простор куће и апсолутну власт мужа. Њихове религијске дужности су биле веома мале, чак и само правило које даје право женама да могу читати Тору у синагоги није практиковано због „части конгрегације“. Филон Александријски тако каже да су жене толико опасне да је најбоље да не излазе из својих соба (женски део куће). Сличне мисли запажамо и у: 2Мак 3, 19; 3Мак 1, 18; 4Мак 18, 7. Уколико су жене опасне, онда са добрим разлогом треба да буду уклоњене од могућности да стекну моћ, а знање је моћ. То је један од основних разлога зашто им је било недоступно да читају Тору, јер је учење Торе било изједначено са богослужењем, где жене нису добродошле. Како су на тај начин уклоњене из јавног простора, њихов религијски живот се сводио на приватни простор сопствених кућа. Ту су се могле молити, а да за то не траже дозволу од мужа. Религијски живот жена је, дакле, био ограничен на домаћи простор куће, заклоњен од јавности, и у друштву других жена. У овом културном миљеу, мушкарци су доживљавани као бољи од жена јер они репрезентују породицу, штите је, као што штите и част жене. Сви послови су стриктно били подељени са јасним границама, јер су границе биле израз реда у односу на хаос. Бог ствара свет уређујући хаос кроз раздвајање светлости од таме, неба од земље… као што је описано у Постању. Одржавање стриктних граница није ништа друго него одржавање реда, спас од хаоса иза којег не стоји Бог. Отуда и јеврејски Храм у Јерусалиму има јасно означене просторе за свештенике, мушкарце, жене, првосвештеника, и богобојажљиве. У самом јерусалимском Храму позиција жене је јасно указивала и на њено место како у односу са Богом, тако и односу са светом. Већ на самом улазу био је женски део, даље одатле жена није могла ићи.
     
    Жена са течењем крви
     
    У претходном делу навели само укратко положај жене у јеврејском друштву првог века. Међутим, битно је да сада нагласимо и позицију која додатно деградира жену и која жени даје нови идентитет – „под-женски“. Ако погледамо културу и окружење, јасно нам је да жена која има „течење крви“ бива социјално и религијски изолована. О нечистоћи жене и потреби да се изолује посвећено је доста места у Мојсијевом закону (3 Мој 15, 19-33). Жена са течењем крви сматрана је такође подложна демонима, јер је грех био тај који је изазвао њену болест. Болест је тако доживљавана као нешто демонско, као непоштовање закона Божијег, па је самим тим захтевала осуду. Болест чини човека дефектним, крњи његову пуноћу. Тако телесна не-пуноћа означава и не-пуноћу у смислу светости. Библија нам у 3Мој 21:16-20 саопштава да они који су болесни нису „потпуни“ људи, па самим тим су и нечисти, те им се не допушта да приступе олтару Господњем.
    Опет рече Господ Мојсију говорећи: Кажи Арону и реци: у кога би из сјемена твојега од кољена до кољена била мана на тијелу, онај нека не приступа да приноси хљеб Бога својега. Јер нико на коме би била мана не ваља да приступа, ни слијеп, ни хром, ни у кога би био који уд превећ мали или превећ велики, ни у кога је сломљена нога или рука. Ни грбав, ни дрљав, ни ко има биону на оку, ни шугав, ни лишајив, ни просут (3Мој 21, 16-20).
    У контексту оног времена, физичка болест повлачи социјално (изолација) и религијско (забрана приступања олтару Господњем) одвајање. Желећи да укаже колико се Израиљ покварио и упрљао пред Богом, пророк Језекиљ га пореди са нечистом женом која је изолована од осталих људи (Јез 36, 17). Изолација која прети жени сече и приватни и јавни простор. Колико је пак жена удаљена од живота заједнице, толико је одвојена и од својих укућана. Талмудска литература, која се бави законом и интерпретацијом Писма, каже да жена треба да буде одвојена од супруга све док има течење крви. У кућама богатијих Јевреја спаваће собе су биле одвојене, чиме је било могуће и физички испунити ово правило. Танаитска традиција даје породици ореол светости, смештајући је у центар социјалног живота заједнице. У том контексту, можемо разумети како је „течење крви“ жену одвајало од њеног активног учешћа у Храму, синагоги, али и јелима код куће која су имала богослужбени карактер за целу породицу. За Јевреје је само дотицање нечисте жене било довољно да се објасни или оправда смрт мушкарца. Кога би она дотакла, чинила би га ритуално не-чистим, онемогућавајући на тај начин мушкарцу учешће у култном животу заједнице. Истовремено, немогућност жене да испуни правила религијске чистоће у време менструације, остављала су је одбаченом од куће и друштва. У таквом стању, идентитет жене је додатно поремећен. Њене друштвене обавезе и њена улога онемогућене су како у ширем друштву, тако и у њеном приватном простору. Изолована, притиснута осећањем кривице и стида за болест коју није у стању да контролише, жена је била испод жене. Њен идентитет је сада нешто што бисмо могли назвати „под-женски“. Ограничење више није само у домену свакодневног живота, него се тиче и односа са самим Богом. Њена нечистоћа угрожава светост породице, па је самим тим осећање кривице и стида лебдело у животу жене тог времена. Улазак у Храм је иначе био рестриктивнији према женама, а поготово онда када жена има „течење крви“. Док се ритуално не очисти, улаз јој је онемогућен. Њен друштвено-религијски идентитет је угрожен и поремећен.
     
    Безимена жена
     
    После овог увида у културу и контекст Палестине у време Исуса Христа, можда нам је лакше да схватимо тешкоће са којима се сусретала личност безимене жене коју нам описује јеванђелист Лука. Првенствено, видимо да је ова жена болесна дванаест година од течења крви и да је сав свој новац потрошила на лекаре (Лк 8, 43). Реч је очигледно о особи која је била материјално обезбеђена, али је сада потпуно осиромашила. Док месечни циклус жену чини нечистом седам дана по старозаветним правилима, рађање мушког детета је чини нечистом четрдесет дана, док рађање женског осамдесет дана (3Мој 12, 2–5). Дакле, у сваком од ових случајева жена у одређеном тренутку се чисти. Код Луке, пак, имамо екстремни случај религијске нечистоће који у континуитету траје дванаест година. Све то време ова жена је изолована приватно или јавно. Скрхана је осећањем стида, кривице и изопштености. Њено „течење крви“ готово да је потпуно онемогућава да на квалитетан начин оствари свој живот, живот добијен од Бога као дар. Оно за чиме она трага јесте пуноћа живота, целовитост која не значи просто само здравље, него и социјално здравље – тј. поновно укључење и интегрисање у живот друштва. Њен економски поражавајући статус после дванаест година лечења свакако да је био условљен њеним стањем и позицијом у друштву, тачније изолацијом. Лука тамним али снажним бојама осликава ову личност. Он не узима жену која има нормалан месечни циклус, него преузима слику од дванаест година „нечистоће“. Разумевање контекста времена и културе омогућава нам да схватимо не само социјални статус него и емоционални живот Лукине „безимене жене“. Унутар јеврејске религиозне и културне средине, њена болест је више друштвена, а не физичка, више социјални, мање медицински проблем.
     
    Прелаз и кидање граница
     
    Од посебног значаја је начин на који нам Лука саопштава догађај излечења. Нека жена је, после дванаест година очаја, чула за Христа, и сада је спремна на све. У свом приповедању, Лука прави контраст између именованог мушкарца и безимене жене. Маса људи (ὁ ὄχλος) дочекује Христа и тиска се око њега (Лк 8, 40). Тада се људи склањају и ослобађају простор да приступи један човек Исусу. Човек који му приступа јесте угледан и богат члан друштва, Јаир, старешина синагоге (ἄρχων τῆς συναγωγῆς, Лк 8, 41). Старешина синагоге јесте титула која је и данас недовољно јасна и недовољно објашњена. Оно што је несумњиво јесте да су титуле даване богатим људима који су имали углед у својој заједници. Јаиров углед и моћ омогућавали су му да приступи јавно Христу, пред свим људима. Са друге стране, „безимена“ је осуђена на то да у тајности и скривена од других приђе и дотакне се Христа. Она нема угледа, нема више ни богатства, а кроз болест нема ни целовитост, како социјалну тако и физичку. Вероватно из очаја, узима на себе одговорност да преступи границе ритуалне чистоће, дотичући се у стању „нечистоће“ Христа и тиме ризикујући да њен поступак повуче тешке последице за њу. Њој би било забрањено да „онечисти“ светог човека, а она управо то чини надајући се да то нико неће приметити. Христова брига и питање представљају заправо раскид са дотадашњом праксом игнорисања и осуде. У Христовим очима, дошло је до радикалног заокрета, до искакања из „нормалности“ оног времена. По Њему, значај и приоритет нема Јаир, угледан и моћан, него жена, јадна и немоћна. У тренутку када жена додирује Исуса у свеопштој гужви, Он прекида дијалог са Јаиром да би се обратио жени (Лк 8, 45). Чим је ступила у однос са Христом, жена бива моментално излечена (Лк 8, 44). У тренутку када је излечио жену, Христос је заправо поништио значај моћи у једном друштву. Није Јаир тај коме се прво помаже у нарацији Луке. Прва бива излечена жена, чиме се целокупна „нормалност“ за онај свет изврће наглавачке (Дап 17, 6). Тиме Исус поништава значај моћи који има претежност у сваком друштву.
    „Неко ме се дотаче,“ упитао је Христос јавно гомилу људи. У општем метежу, Петар се чуди оваквом питању: „Наставниче, народ те опколио и гура те, а ти говориш: Ко је то што ме се дотаче“ (Лк 8, 45). Христос овде није рекао: „Неко се дотакао моје одеће“, него сасвим јасно каже: „неко ме се дотаче“ (ὁ δὲ Ἰησοῦς εἶπεν· ἥψατό μού τις“, Лк 8, 46), чиме је наглашено поништавање сујеверног или магијског тумачења овог догађаја. Одувек су постојале интерпретације које су наглашавале како се жена није дотакла Христа него његове одеће, чиме се хришћанство своди на магију, а не на веру. Тако бисмо могли да закључимо како жена није излечена вером и љубављу Христовом, него пак његовом неконтролисаном енергијом која извире из одеће, чиме се цео догађај банализује и своди на магију. Управо такво једно промишљање наводи се у другом канону Светог Дионисија Александријског (+265), и постаће основ готово свим каснијим тумачењима. По Светом Дионисију недостојно је и помислити да се жена може причестити или ући у цркву (οἶκος τοῦ Θεοῦ) у стању крвоточења. То поткрепљује чињеницом да се жена није дотакла Христа, него „краја његове одеће“ (τό κράσπεδον). Дакле, код Луке ни на који начин се не указује како одећа лечи жену, него Христос, не безлична енергија, него лични контакт са Њим. Жена није радосна нити срећна, иако је излечена. Питање које пред њу поставља Христос чини да она дрхти од страха (τρέμουσα), уплашена за свој живот и статус у друштву (Лк 8, 47). Уплашена, јер је учинила ритуално-религиозни преступ који дубоко задире у само социјално ткиво јеврејског друштва, она ипак одлучује да се, свесна могућих последица, огласи и јавно иступи пред гомилу.
    Христово питање: „Неко ме се дотаче?“ јесте управо ту да на јасан начин посведочи и нагласи окупљеним људима како једна безимена жена, приступивши са вером и надом, бива удостојена заједништва са Господом, рушећи и превазилазећи оквире културе и религије оног времена. Христос ослобађа жену, врши извртање моћи, ослобађа народ сујеверја јер није одећа исцелила, нити каква магија. Излечење се догађа у простору личног односа Христа и безимене жене. Да је којим случајем жена излечена само додиром, без Христовог питања и личног обраћања, цели догађај би се свео на магијско дело и приватни простор. Самим јавним питањем и јавним иступом, истакнуто је лично и јавно наспрам приватног и магијског. Не заборавимо да књижевници и фарисеји непрестано Христу пребацују магијско лечење (Мт 9, 34; Мт 12, 24; Мк 3, 22; Лк 11, 15) помоћу злог духа. Лични однос који Христос жели да искаже током целог свог живота као мерило праве вере, подмеће му се као магија и сујеверје. Стога, овај догађај није изузетак – догађај у којем треба да се покаже како вера у Сина Божијег није сујеверје или скуп правила, него питање вере и личног односа са живим Богом. Најприсније заједништво са Господом је остварено у процесу излечења, заједништво које није ништа друго него причешће (заједница, сабрање, прибрати) као заједништвo и присаједињењe Христу. Христос као свезнајући допушта да Га жена дотакне, али допушта и да буде излечена, то је дакле Христов лични избор, а не избор неке необуздане енергије која излази из Њега сводећи цели догађај на случајност, сујеверје и магију.
     
    Кћер, мир, благослов
     
    Христово јавно питање требало је да шокира, изненади, задиви, и упита ову масу која је присутна. Стара вера са својим обичајима, уверењима, и правилима, више није чврст темељ, него је дубоко уздрмана у сусрету са личним Богом, сусретом који надилази сваку увереност. Његов поступак превазилази табу, стид, питање болести, питање греха, одјекујући страшно у ушима савременика: „Не бој се, кћери, вера твоја спасла те је; иди у миру.“ Христос је лечи, даје јој нови идентитет - идентитет кћери Божије - и пружа јој благослов мира.
    Ове речи бивају необично значајне за све оне који су присуствовали овом догађају. Христос жену чији смо статус именовали као „под-жена“, не враћа у стање „жене“, него јој дарује нешто више. Вера ове жене, храброст да јавно иступи и лично се обрати Христу у метежу људи, дарује јој нови идентитет који није зависан од њеног физичког стања. На исти начин, Дидаскалија записује своје сведочанство о овом проблему:
    Нека нам кажу, у које дане или у који час они удаљавају себе од молитве и од примања Свете Евхаристије, или од читања Светог Писма – нека нам кажу када су одвојени од Светог Духа? Јер кроз крштење примили су Светог Духа, који је увек са онима који чине правду, и Дух не одступа од њих због разлога који су ствар природе (менструација-прим.) и полног односа у браку, него је свагда и увек са онима који поседују и чувају Га.” Сиријска Дидаскалија 26:21. „Зар мислиш жено да си у току седам дана точења у недостатку Духа, и ако умреш у ове дане да ћеш умрети празна и без наде? Али ако је Свети Дух увек у теби, без препреке, зашто уздржаваш себе од молитве, Писма и Евхаристије? Јер размисли, молитва бива примљена кроз Духа, и Евхаристија бива примљена и освећена кроз Духа, и Писма су речи Светог Духа и света су. И ако је Дух Свети у теби, зашто онда уздржаваш себе у приступању делима Светог Духа?” Сиријска Дидаскалија 26:21. „Она која је имала точење крви није била осуђена када се дотакла Спаситељевих хаљина, него су јој сви греси опроштени. Зато, вољени моји, избегавајте придржавање глупих обичаја и не прилазите им близу, Сиријска Дидаскалија 26:22.
    Нови идентитет који Христос дарује овој жени скопчан је са благословом мира. Овде имамо у виду да је за Јевреје мир много више од стања „одсуства рата“. Мир јесте највећи благослов који подразумева психофизичку пуноћу живота. Мир (шалом) означава пуноћу благословеног живота. Укратко, шалом означава пуни живот у животворном односу Бога и човека, то је Божије обећање праведног мира и као такво има есхатолошко значење. Спасење жене се, дакле, не везује само за излечење од једне специфичне болести, него је мир сада есхатолошки дарован жени. Стекла је узвишени идентитет, враћен јој је интегритет особе и она је поново суштински укључена у религијско-културни миље своје средине.
     
    Исмевање
     
    Безимена жена је контраст у односу на Јаира и апостоле. Христос не дозвољава никоме да уђе са њим у кућу мртве девојчице, осим Петру, Јакову, Јовану и родитељима (Лк 8, 51). Ова три апостола ће бити присутна и приликом Христовог преображаја на Тавору. Нимало случајно, они су и овде једини позвани да уђу са Њим. Па ипак, уместо вере коју је требало да покажу, они су се смејали (κατεγέλων – подсмевати, изругивати се: Лк 8, 53) на Христове речи да девојчица није умрла, него спава. Код Луке нам се кроз нагле смене догађаја појачава утисак драме у којој се Христос нашао. Тако у једном тренутку родитељи јецају и плачу због мртве кћери (Лк 8, 52), а већ у следећем се ругају Исусу који им саопштава да није умрла (Лк 8, 53). Подругивање и подсмевање изабраних апостола, али и Јаира, стоји у страшном контрасту са вером и храброшћу безимене жене да буде исмејана. И безимена жена и Христос су пред опасношћу да буду исмејани показали истинску веру и храброст, те је тиме идентификација Христа и жене спроведена кроз стицање идентитета „кћери Божије“. Вера управо излечене „кћери“ јесте модел понашања како за Јаира тако и за апостоле. Другим речима, од оних од којих се очекивала вера и храброст добијен је подсмех и неверовање. Код Лк 8, 40-53 модел за наш однос са Богом напрасно не бивају они од којих се то очекује, људи од угледа и вере, људи који поштују законе Мојсијеве, људи које поштује заједница. Питање моћи и снаге је окренуто наопачке, супротно очекивањима Лукиних савременика. У томе и лежи богатство овог догађаја, али и лакоћа са којом нам Лука то саопштава.
     
    Есхатологија
     
    Читав догађај је смештен у есхатолошку раван, што нам јеванђелист доноси кроз употребу броја дванаест. Наиме, жена је болесна дванаест година, док Јаирова кћи која је болесна такође има дванаест година. Овим је број дванаест, понављањем кроз две личности, кћер и жену, уметнут како би додатно потенцирао његов значај. На тај начин нам Лука наглашава како излечење и Јаирове кћери, али и безимене жене симболизује дванаест племена израиљских која ће бити поново установљена у Царству Божијем. За јеванђелисту Луку, есхатолошка обнова ових племена се догађа у служби Христовој (Лк 22, 30), па је тако и излечење стављено у раван есхатологије која не поништава или игнорише историју, него је рекапитулира. Јер, никако није случајно да у оба догађаја Христос крши границе обичаја и закона. Његов додир мртве Јаирове ћерке (κρατήσας τῆς χειρὸς: Лк 8, 54) није ништа друго него поновни скандал. Свако онај ко додирне мртво тело, чини себе нечистим за седам дана (3Мој 19, 11). Јеванђелист Лука нам умешно саопштава како се проблем култне нечистоће решава у простору живог Господа, синтетизујући два проблема „нечистоће“. Додир безимене жене руши табуе, баш као што и Христов додир мртве девојчице надилази религиозне оквире друштва оног времена. Такође, много значајније јесте указивање на праву природу односа и простора Исуса Христа, тј. Литургије. Богослужење са једне стране може бити сведено на самозатворени култ који функционише по својим сопственим вредностима и мерилима садашњости, или пак простор Христовог живог присуства означава есхатолошку радост која надахњује све који су сабрани око њега за свакодневни живот. Код Луке је очигледно да се простор односа са Христом дефинише као простор који надахњује људе за један нови квалитет и пуноћу живота чија се вредност не исцрпљује у култу, него правој вери и радости Царства Божијег. Александар Шмеман каже: „Вечни живот није нешто што почиње после овог привременог живота, то је вечно присуство пуноће (тоталитета) живота.“ Својим чудом Христос управо показује визију Царства Божијег, Царства које није заокупљено само духовном борбом, него пре свега обнови човечности, обнови пуноће живота, борби против сила које деградирају и понижавају људско биће. Заједница са Господом се не темељи на култној нечистоћи старе вере, него на снази нове вере као личног односа. Причешће јесте сабрање свих који вером и љубављу приступају, оно није искључивост због ове или оне култне нечистоће, него икона есхатолошке стварности. Једина искључивост коју причешће мора да има у себи јесте „искључивост искључивости.“
     
    Стара вера Цркве
     
    Већ у првим временима/вековима Црква је, уместо снаге хришћанске вере, све више преузимала норме и критеријуме Старог завета. Многи су догађаји довели до тога, али ћемо овде покушати само укратко да покажемо како новозаветна драма коју описује јеванђелист Лука, указујући на „новост“ и „ограничену револуцију“, веома брзо бива заборављена и замењена истим оним критеријумима које је Христос желео да покаже као небитне у контексту односа са Њим.
    И поред јасне поруке које нам јеванђеље преноси, рано хришћанство се ломило између овог „револуционарног“ или пак „традиционалног“ хришћанства. Нестанак Јерусалима кроз рушење Храма и расејавање Јевреја, као и коначни раскид са јудејском вером у другом веку, довели су до угрожавања идентитета младе хришћанске заједнице. При свему томе, временом је све више окружење одвело црквено сабрање у поистовећење са културним обрасцем дате средине. Ово је особито уочљиво код тзв. Пастирске посланица које за свој образац користе модел патријархалне куће и њених правила. Поистовећење са критеријумима друштва, али и потреба да односи са Римом не одведу Цркву у самоуништење довели су до различитих уступака. Па ипак, хришћанска вера и даље не показује монолитност у свом ставу према друштву. Разлог томе је „приватност“ хришћанства која је омогућавала његову „револуционарну“ димензију. Наиме, од самих својих почетака, због различитих друштвено-политичких услова, хришћанство је вера „приватног простора“, тј. приватних кућа у којима су се хришћани састајали да би славили Евхаристију. Од трећег века па надаље, хришћанство постаје све више религија јавног простора. Четврти век са собом доноси признање хришћанске вере од стране Римске империје и потребу њеног санкционисања. Конформизам Цркве који се јавља још у другом веку као потреба за преживљавањем, постаје очигледнији у вековима који долазе.
    Тако су нпр. све веће оптужбе на отворени карактер хришћанских вечера, којима су присуствовале и жене, и мушкарци, и деца, одвеле цркву у опрезније понашање и каткад у потпуну сегрегацију полова, о чему нам сведочи фреска у катакомби Свете Прискиле у Риму, познатија као fractio panis на којој седам жена учествује у евхаристијском слављу, без мушкараца. Многе друге религијске заједнице овог времена су имале искључујући карактер, те су стога биле састављене углавном само од мушкараца. Такође, римски закони се мењају и намећу одвајање мушкараца и жена на молитви већ у 4. веку. Око 320. године, император Ликиније узнемирио је цркве својом забраном да у источним провинцијама мушкарци буду заједно са женама у кућама молитви, забранивши истовремено женама да примају савете од епископа. Одговор Цркве на ово је видљив у Апостолској Дидаскалији 12/Апостолским Установама 2.57. где се говори о одвојеном седењу мушкараца и жена. То је можда био један од разлога да су у Антиохији већ у 3. веку почели уводити дрвене преграде у цркви како би одвојили мушко од женског. То нам говори колико је Црква била спремна да жртвује своје учење како би „освојила“ друштво у којем је постојала. Правила која су јој наметнута она је прихватила покушавајући да то рационализује теолошки, нечим што бисмо могли назвати „теологијом конформизма.“ Поред овога, увек присутни утицај гностицизма, губитак есхатолошког ишчекивања, као и потреба да се идентитет изгради на јеврејским основама, као новом Јерусалиму, довели су до придавања све већег значаја старозаветним правилима, али и патријархалним моделима Римске Империје. Дакле, правила која су Цркви наметнута и настала као израз историјске неопходности, данас се задржавају и бране као израз изворне црквене традиције.
     
    Етос канона и молитава
     
    Не бивајући надахнути Лукином причом, без свести о њеном значају, Црква се повукла на позиције друштва, а не изворне вере. Отуда се на Истоку развија све веће противљење да се жена може причестити када има циклус. Такав став ужива своје одобравање до данас, без критичког богословског преиспитивања. Општа нота култне нечистоће остала је и после 2000 година доминантни теолошки аргумент. За папу Григорија Великог (+604) менструација је резултат греха, па ипак он не забрањује причешће женама. За поједине Оце, последица првородног греха јесте управо месечни циклус код жена. То је довољан аргумент да се докаже немогућност њиховог причешћа, иако је логика овог аргумента на стакленим ногама. Овакав став је свакако неодржив, јер свака болест, па на крају и сама смрт происходи из првородног греха. То што сви умиремо јесте последица првородног греха, али то пак не значи да се људи не могу причестити јер умиру или имају болести. Напротив, људи не добијају причешће као своју личну својину, као последицу заслуге, него као дар Божији Цркви. По 3Мој 12, 1-8 жена је после порођаја нечиста из једног јединог разлога, а то је губљење крви које се при томе догађа, тако је рађање детета одваја од Бога! Христос нас ослобађа церемонијалног закона и питања култне нечистоће (Лк 8, 40-56; Гал 5, 2-6), као и материјалног поштовања тих церемонија. Међутим, Христова „новост“ и „револуција“ у односу на стару веру сасвим је другачије преведена у канонском праву и молитвама Цркве.
    Када је реч о канонима, неколико њих се дотиче овог питања, забрањујући причешће жени која има циклус, сводећи читаву ствар на старозаветно поимање проблема. Такви су Канони Светог Дионисија Александријског (2), Канони Светог Тимотеја Александријског (6, 7), као и Канони Јована Посника (28). Такође, канони који заповедају да се ђаконисе могу рукоположити тек када напуне четрдесет година (Трул. 14) за своје исходиште имају исту теолошку подлогу, јер се овим желело изборити са проблемом менструације код жена, тј. култне нечистоће. Овде није само проблем „менструација“, него је много већи проблем свођење хришћанске Литургије на култ, а саме вере на сујеверје. Како смо већ раније навели, тумачење овог питања онако како је то учинио Свети Дионисије Александријски постаће образац за сва каснија тумачења, јер се по њему жена није дотакла Христа, него краја Његове хаљине. То даље значи да је излечење производ слепе силе и енергије, а не личног односа Христа и жене. Или као што смо показали раније, Христос сâм није питао „ко се дотаче краја моје одеће,“ него управо: „неко ме се дотаче.“ Никодим Милаш тако, у свом тумачењу другог канона Светог Дионисија, наводи само старозаветна правила како би објаснио овај канон. Нити једно новозаветно место није коришћено за појашњење, јер га нема. Ови канони у себи не садрже теологију Новог завета, него напротив, остају на нивоу паганских обичаја и веровања који су нам предати кроз Стари завет. Иполитови канони (6. век) који никада нису ушли у корпус канона Православне Цркве били су пак изузетно утицајни на Истоку. Они иду толико далеко да не само да је жена нечиста после порођаја због крвоточења, па се стога не може причестити, него исто правило важи и за бабицу која је помагала у порођају! Патријарх Павле у свом тексту о овом проблему наводи много Отаца и њихову аргументацију против причешћа жене када има „крвоточење“. Блаженопочивши Патријарх на крају закључује како менструални циклус не чини жену ритуално нечистом, а модерна хигијена је не чини физички нечистом те стога може доћи у цркву, примити нафору, али се не може причестити! Потпуно неочекивано, патријарх Павле доноси овакав закључак не наводећи и саму логику таквог закључивања. Јер, како је могуће одржати овакав закључак, ако се већ наводи да не постоји молитвена, физичка или духовна нечистоћа условљена месечним циклусом?! Пред свим аргументима које блаженопочивши Патријарх веома добро наводи, он извлачи закључак који „одговара“ традицији, али не и самим аргументима. Тако је традиција мерило, а не аутентично сведочење Христа и јеванђелиста.
    Оваква теологија ушла је затим и у молитвенике, као израз теологије. Када каноне и теологију која лежи иза њих преведемо на молитве онда добијамо један нови етос „култне нечистоће“, кривице, и стида. Молитве после порођаја жене су тако уистину деградирајуће јер се позивају на грех мајке и њену нечистоћу. „Погледај са неба и види немоћ нас осуђених и опрости служитељки својој и целом дому у ком се дете родило, и онима који је додирнуше, и свима који се овде налазе, опрости као добри Бог који волиш човека.“ Молитва породиљи у четрдесети дан, када се дете доводи у храм, такође је дубоко везана за култну нечистоћу, за „крвоточење“ и чишћење: „Спери њену телесну и душевну нечистоћу кад се наврши четрдесет дана, да би, удостојена да уђе у твој свети храм са нама прославила твоје свесвето име, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у све векове… По ономе што је уобичајено у твом светом Закону, пошто се навршише дани очишћења, он је као истинити законодавац био донет у храм (где) га је праведни Симеон примио у своје наручје.“ Молитва породиљи у четрдесети дан уједно је први дан када се Црква моли да жена буде удостојена причешћа, то јесте да буде „уцрковљења“. До тога дана не би требало да се причешћује, јер би тиме прекршила правила обредне чистоће старозаветне вере. И поново нема нити једне референце на све оне догађаје Христовог живота где се питање култне нечистоће укида у личном односу са Христом. Барберински кодекс (крај 8. века) сведочи да Црква још није у општем правилу прихватила нити „молитву после порођаја“, нити молитву „уцрковљења“ (чита се четрдесети дан после порођаја) у негативном односу према мајци, дакле у старозаветном виђењу. Две молитве које се налазе у овом кодексу су првенствено намењене за новорођену бебу. Увођење молитава „после порођаја“, као и молитве „уцрковљења“ ушле су у употребу у 11-12. веку. Упутство приликом молитве „уцрковљења“ наводи да се мушко дете уноси у олтар, док се женско доводи „само до царских двери.“ Деградација жена у вези са њиховим циклусом ишла је тако далеко да се и приликом крштења мушко дете уноси у олтар, док се женско дете доводи само до иконостаса. Дакле, питање „крвоточења“ код жене и система чисто/нечисто није једноставно питање, него задире дубоко у сваку пору теологије, стварајући посебан етос и у самом односу према жени. Заборављамо да је улазак у олтар дефинисан крштењем, а не полом особе, па је самим тим ово правило у дубокој вези са дихотомијом чисто/нечисто, тј. са правилима о чистоћи/нечистоћи и легалном очишћењу која „нити су релевантна нити валидна.“
     
    Закључак
     
    Молитве у Требнику, као и канони, немају нити једну озбиљну референцу на тако значајан новозаветни догађај какав је било излечење „безимене“ жене. Целокупна садржина молитава базира се на старозаветним обичајима. Слично је и са питањем уласка у олтар, где се тако мало значаја придаје предивној слици „цепања завесе“ у Храму приликом Христове смрти (Мт 27, 51). Тако је завеса у јерусалимском Храму делила Светињу над светињама од остатка Храма. У Светињу над светињама је могао ући само првосвештеник једном годишње, док су остали људи били распоређени сегрегацијски (одељени једни од других) по простору Храма. „Цепање завесе“ показује отварање простора Храма у Христу, како према питању спасења тако и у физичком распореду људи у Храму. Без завесе светиња над светињама постаје доступна свима. Уместо тога, модел на коме се традиција утемељује јесте историјско постојање јерусалимског Храма. То нас доводи то тачке да се замислимо пред чињеницом да ли смо и колико ми данас спремнији да прихватимо Христа од Јевреја првог века. Уколико наставимо да бранимо традицију, ко
  5. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Цитати из дела Св. Јована Дамаскина о рају и паклу   
    "Και τούτο δε ειδέναι δει, ότι ο Θεός ού κολάζει τινά εν τω μέλλοντι, αλλ' έκαστος εαυτόν δεκτικόν ποιεί της μετοχής του Θεού. Έστι μεν η μεν μετοχή του Θεού τρυφή, η δε αμεθεξία αυτού κόλασις." ("Κατά Μανιχαίων", PG 94:1545D-1548A)
    „И тако знамо да Бог никога не кажњава у будућности, већ свако самог себе чини пријемчивим да заједничари у Богу. Имати заједницу у Богу је блаженство, а одсуство заједнице у њему је мучење („Против манихејаца“ PG 94:1545D-1548A)
     
    2. Пакао постоји не због тога што су они у њему дужни Богу, већ зато што остају непромењени у својој жељи за грехом. И опет видимо да ће у будућности постојати само свеприсутни Бог и да неће бити предмета страсних жеља. Постојаће једино оно што желе праведници, а то је Бог.
     
    "... μετά το θάνατο, δεν υπάρχει τροπή μήτε μετάνοια, όχι επειδή ο Θεός δεν δέχεται μετάνοια - ο Ίδιος δεν μπορεί να αρνηθεί τον εαυτό Του ούτε χάνει τη σπλαχνικότητα -, αλλά η ψυχή δεν αλλάζει πια [...] οι άνθρωποι μετά το θάνατο έχουν το άτρεπτο, ώστε από το ένα μέρος οι δίκαιοι ποθώντας το Θεό και έχοντας αυτόν πάντοτε να ευφραίνονται, ενώ οι αμαρτωλοί ποθώντας την αμαρτία και μην έχοντας το υλικό της αμαρτίας ... να κολάζονται χωρίς να έχουν καμιά παρηγοριά. Γιατί τι είναι κόλαση παρά η στέρηση εκείνου που σφοδρά επιθυμεί κανείς; Κατά την αναλογία λοιπόν του πόθου, όσοι ποθούν το Θεό ευφραίνονται και όσοι ποθούν την αμαρτία κολάζονται" ("Κατά Μανιχαίων", PG 94:1573ΑΒ. Μετάφραση: Ν. Ματσούκα, Πουρναράς, Θεσσαλονίκη 1988, σελ. 145.147).
     
    „После смрти нема ни промене ни покајања, не зато што Бог не прима покајање – Он сам не може да се одрекне себе нити да изгуби своје милосрђе, али се душа више не не мења… људи после смрти остају непромењиви, тако да с једне стране праведници чезну за Богом и увек га имају да се радују у њему, док грешници чезну за грехом, иако немају материјалног начина да сагреше…. Они се муче, а да немају никакве утехе. Јер шта је пакао ако не лишеност онога што неко много жели? Следствено тој чежњи, они који чезну за Богом радују се, а они који жуде за грехом муче се“. ("Против манихејаца", PG 94:1573ΑΒ)
     
    Овде видимо следеће: Бог је увек спреман да прими покајање, али они који су у паклу се не кају јер је њихова душа слободно и коначно изабрала грех.
     
    "Ο Θεός και τω διαβόλω αεί παρέχει τα αγαθά, αλλ' εκείνος ου θέλει λαβείν." ("Κατά Μανιχαίων", PG 94:1569Β)
    "Бог заувек даје своја добра и ђаволу, али он не жели да их прими." ("Против манихејаца", PG 94:1569Β)
     
    Погледајмо цео пасус (у новојелинском преводу):
     
    "Ο Θεός και στο Διάβολο διαρκώς χορηγεί τα αγαθά, αλλά εκείνος δεν θέλει να τα πάρει. Και στην αιωνιότητα ό Θεός παρέχει σ' όλους τα αγαθά γιατί είναι πηγή των αγαθών αναβλύζοντας σ' όλους την αγαθότητα, ενώ ο καθένας καταπώς έκανε δεκτικό τον εαυτό του, μετέχει στο αγαθό [...] εκείνοι που δεν έχουν τις συνηθισμένες ηδονές υποφέρουν αθεράπευτα, χωρίς ο Θεός να έχει κάνει κόλαση, αλλά εμείς επειδή στρώσαμε την κόλαση για τους εαυτούς μας, και άλλωστε μήτε το θάνατο τον έκανε ο Θεός, αλλά εμείς οι ίδιοι τον προξενήσαμε για μας" (Превод на новојелински: Ν. Ματσούκα, Πουρναράς, Θεσσαλονίκη 1988, стр. 139.141).
     
    Бог заувек даје своја добра и ђаволу, али он не жели да их прими. И у вечности Бог даје свима добро јер је он извор добра и на све излива доброту, а од човека зависи да ли ће бити способан да то прими и учествује у том добру….. Они који немају уобичајена уживања пате без исцељења иако их Бог не мучи јер су сами себи приправили пакао и заиста Бог није створио смрт већ смо је ми сами узроковали за себе.
     
    На основу овога можемо закључити да по Св. Јовану Дамаскину у вечности нема посебних места, већ постоје различита стања учешћа, односно пријемчивости за Божију љубав. Зато су пакао и рај називи стања која се проживљавају, а не различита места која Бог ствара. У вечном царству постојаће само Бог чију ће светлост неки доживљавати као рај, а други као пакао. То ће бити тако не зато што Бог кажњава или награђује људе, већ зато што људи сами својим сопственим избором бирају стање у коме ће постојати. И заиста, доказ да је пакао стање слободног избора јесте да је Бог и даље спреман да прими покајање, али будући да се они у паклу не кају и не желе заједницу са Богом, нема ни промене њиховог стања које остаје вечно.
     
    Архимандрит Сава Јањић
     
    ИЗВОР
  6. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Steva Matkovic за a Странице, Упокојила се Катарина Недељковић   
    Са Светима упокој Господе душу уснуле слушкиње своје Катарине и учини јој вечан спомен.
     
    Хвала свима који су помагали Катарини, не заборавите је у вашим молитвама.
     
     
    Катаринини пријатељи
  7. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на зоран ш за a Странице, УПОРЕДИ (Размишљање над причом о блудном сину)   
    А у очевом дому све је познато и обично, одмерено и умерено. Практично једна те иста лица браће и сестара, један те исти круг обавеза. Досадно је само онима који нису научили да цене и чувају оно што имају (в: Отк 3, 11). Некоме може изгледати да се деца овде чак налазе у ропству. Али, то није ропство, већ радосна сарадња.
    Спољни свет из приче доживљава се као променљив и нестабилан. Ту владају стихије, а човек дрхти пред хаосом или судбином сутрашњег дана, и то непријатно осећање покушава да заглуши буком забаве. Ту су људи избрисали Бога из свога живота, и зато Он не може да им помогне. А у Цркви је све у Његовој десници, под мудром управом, у стабилности и нади.
    У далекој земљи не гнушају се свиња, тј. не мисле о томе шта је благоугодно Богу, шта је добро, а шта је зло – пред Њим. А код оца се напасају само чисте животиње, што представља гајење врлина.
    Код оца је проста, али, како се каже, здрава храна. Све је скромно, без нечег нарочитог. Тако је и мана имала нејасан укус (4 Мој 11, 8), али је зато давана са Неба! А у далекој земљи су спремљена јела од којих иде вода на уста, али их нуди кушач.
    Ван очевог дома, младић је могао да добије задовољење било ког свог захтева без труда – ако плати новцем. А у Цркви и насушни хлеб треба заслужити у зноју свога лица. Оно најукусније овде се даје ретко, у изузетним случајевима. Прича управо описује један такав случај.
    Сусрећем такве, новообраћене, покајане, искрене. Они ми причају како Бог обилно излива на њих Своје благослове. А ја грешно мислим – ма, кобајаги, све је то егзалтација! Па ја сам већ толико година у Цркви и то што ми причају још нисам доживео!
    А онда се одједном сетим приче о блудном сину и као да видим себе са стране – у лицу старијег брата, који негодује што је расипник-ништарија одевен у најбољу одећу и што једе најбољу храну. Зашто је тако незаслужено дариван и обасут благонаклоношћу овај безаконик? Па зато што у очевом дому делује, како каже лав Аслан из изванредне Луисове бајке – „древна магија“, изражена код апостола Павла оваквом формулацијом: „а где се умножи грех, онде се још већма умножи благодат“ (Рим 5, 20).
    У Цркви је – Очева љубав. У далекој земљи – свеопшта равнодушност, свако је сам за себе.
    Црква и свет нису удаљени једно од другог географски. Пут одовуд тамо – то је пут између вере и неверја, трпљења и нестрпљења, послушања Богу или ђаволу. Све одлучује стање душе.
    Твоје душе.
    свештеник Леонид Кудрјачов
    27. фебруар 2016.
     
    извор: http://www.pravoslavie.ru/91033.html
    са руског превео Зоран Шаренац
  8. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Данче* за a Странице, НИКАДА СЕ И НИ У ЧЕМУ НЕ СМЕШ УЗДАТИ У СЕБЕ НИТИ ВЕРОВАТИ СЕБИ   
    Премда нас свакодневно искуство очигледно уверава да је такво мишљење погрешно, ми, по некој несхватљивој самообмани, не престајемо веровати да смо нешто, и то не нешто безначајно. Та је наша слабост, коју врло тешко увиђамо, од свега највећма противна Богу. Она је први плод нашег самољубља и извор и узрок свих страсти и свих наших посртања и падања. Она затвара врата кроз која нам долази благодат Божја и не дозвољава јој да уђе и да се у нама настани. Јер како може благодат сићи у човека који мисли за себе да је он нешто велико, да све зна и да нема потребе ни за чијом помоћи.
    Самоуверене Бог укорава преко пророка говорећи: Тешко онима који мисле да су мудри, и сами су себи разумни (Ис. 5,21). Стога нас Апостол и саветује: Не мислите за себе да сте мудри (Рим. 12,16).
    Бог мрзи човекову самоувереност, а ништа тако не жели да види у њему као искрено сазнање сопственог ништавила и дубоко уверење и осећање да свако добро у нама, нашој природи и нашем животу долази једино од Њега као Извора сваког добра и да од нас не може доћи ништа што би стварно било добро: ни добра мисао, ни добро дело. Зато се Бог и стара да то небеско семе засади у срцу оних које воли те побуђује у њима расположење да не цене себе и утврђује у њима уверење да се не смеју уздати у себе. Некада Он то чини путем благодати и неким унутрашњим озарењем, некада спољашњим ударима и страдањима, понекад неочекиваним и скоро неодољивим искушењима, а по који пут чини то и на друге, за нас не увек разумљиве начине.
    Па ипак, иако је то неочекивање ничег доброг од себе у ствари Божје дело у нама, дужни смо и ми са своје стране чинити све што можемо и што је у нашој власти да дођемо до таквог расположења. Зато ти предлажем овде четири вежбања помоћу којих ћеш, с Божјом помоћу, моћи да дођеш до тога да не верујеш себи и да се никада ни у чему не уздаш у себе.
    а) Увиди своје ништавило и имај стално на уму да сам од себе не можеш учинити никакво добро за које би био достојан царства небеског. Слушај шта веле богомудри оци. Петар Дамаскин каже да "нема ничег бољег од сазнања своје немоћи и незнања, и ничег горег него не знати то". Свети Максим Исповедник учи да је "темељ сваке врлине сазнање сопствене немоћи". Свети Златоуст тврди да "само онај познаје најбоље себе ко о себи мисли да је ништа".
    б) Тражи у смиреним молитвама да ти Бог у томе помогне, јер је и то Његов дар. Ако желиш да добијеш тај дар, мораш на првом месту створити у себи уверење не само да ти недостаје то сазнање о себи, него да га сам од себе не можеш ни имати. Затим, мораш чврсто веровати да ће ти Бог то сазнање даровати, када то нађе за сходно и нимало у то не сумњај.
    в) Научи се да увек страхујеш за себе и да се бојиш својих безбројних духовних непријатеља којима се не можеш ни кратко време одупрети. Страхуј од њихове извежбаности у вођењу рата против човека, од њиховог лукавства и њихових заседа, њиховог претварања у анђела светла, њихових безбројних замки и мрежа које потајно распростиру по путу добродетељног живота.
    г) Ако паднеш у какав грех, искористи то одмах да увидиш и сазнаш своју немоћ. Бог ти је зато и допустио да паднеш, да би упознао своју слабост и не само научио да презиреш себе, него да би зажелео да те и други због твоје слабости презиру. Без те се жеље неће моћи укоренити у теби благотворно неуздање у себе које је темељ и почетак праве смирености.
    Човеку који жели да успева у духовном животу неопходно је да упозна своју слабост. Горде и самоуверене доводи Бог до тог сазнања допуштаући да падну баш у онај грех за који су мислили да су у стању да се сами од њега сачувају. Падом увиђају своју немоћ, те се више не усуђују да се уздају у себе како у томе тако и у свему другом.
    Премда је то средство врло успешно (али не и безопасно), Бог га не употребљава увек, него тек кад сва друга, лакша средства, о којима смо говорили, нису помогла човеку да упозна себе. Када се исцрпу сва средства, Бог допушта да човек падне у већи или мањи грех, већ према његовој већој или мањој самоуверености. Онде где самоуверености нема, та се падања за поуку и не дешавају. Стога, кад ти се догоди да паднеш, одмах прибегавај ниском мишљењу о себи и тражи у молитви од Бога да ти помогне да сазнаш своје ништавило и да утврди твоје срце да се не узда у себе, како не би опет пао у исти или још тежи грех.
    Али не само кад човек падне у грех, него и кад га сналазе несреће и невоље, особито тешке и дуготрајне телесне болести, треба да зна да страда зато да би дошао до самопознања, то јест, до сазнања своје немоћи и да би стекао понизност. Зато Бог допушта да наилазе на нас све врсте искушења од злог духа, и од људи и од наше повређене природе. И св. Павле мисли да су му с тим циљем била послата искушења којима је био изложен у Азији: И већ смо сами себе осудили били на смрт, да се не би уздали у себе, него у Бога који подиже мртве (II Кор. 1,9).
    Ко хоће и на други начин да упозна своју слабост нека не више, него само један дан пази на своје мисли, речи и дела: о чему је мислио, шта је говорио и чинио. Увидеће да је већи део његових мисли, речи и дела био неразуман, неисправан, рђав . Тај ће му опит помоћи да увиди какав је неред у њему и како је слаб. А то ће га искуство, ако само искрено жели себи добра, довести до сазнања, како је лудо очекивати неко добро од себе и уздати се у себе.
    Никодим Агиорит
     
     
    23 / 02 / 2016
     
    Православие.Ru

    .


  9. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Zoran Đurović за a Странице, Зоран Ћуровић: Против Јеховиних сведока: Стефанова молитва Христу Богу   
    Међутим, Јеховини сведоци (ЈС) кажу да се Исусу не треба молити, нити је он сам икада учио да се то треба радити. Молитва је увек упућена Богу. Ако би се неко молио Исусу, то би значило да је он Бог. Током његовог живота, Исусу су се молили. Међутим, после његовог вазнесења, имамо први доказ у Делима молитве упућене Њему. Хајде да видимо шта су ЈС измислили да би негирали ово сведочанство.
     
    Дела 7, 59-60: καὶ ἐλιθοβόλουν τὸν Στέφανον, ἐπικαλούμενον καὶ λέγοντα Κύριε Ἰησοῦ, δέξαι τὸ πνεῦμά μου. θεὶς δὲ τὰ γόνατα ἔκραξεν φωνῇ μεγάλῃ Κύριε, μὴ στήσῃς αὐτοῖς ταύτην τὴν ἁμαρτίαν. καὶ τοῦτο εἰπὼν ἐκοιμήθη.
     
    ЈС: Док су га каменовали, Стефан је рекао: „Господе Исусе, прими мој дух.“ Затим је клекнуо и из свег гласа повикао: „Јехова, не узми им ово за грех!“ Кад је то рекао, издахнуо је.
    Исправан превод: И каменоваху Стефана, који се мољаше и говораше: „Господе Исусе, прими дух мој“! Онда клече на колена и повика на сав глас: „Господе, не урачунај им грех овај“! И ово рекавши, успи.
     
    Молитва коју је Стефан формулисао у тренутку смрти је јасан доказ Исусовог божанства, и пошто је Исус Бог, Стефан га моли. Значајно је да је Стефан, када произноси своју молитву Исусу, „пун Духа Светога“ (Дела 7, 55); није у делиријуми због бола.
    Тачно је да глагол епикалео (овде ἐπικαλούμενον) такође значи позивати се, апеловати у правничко-законском смислу, како је потврђено и од грчке књижевности (српске јехове веле „рекао“, док америчке пишу: „he made this appeal“, што је „оригинални“ текст за све ЈС у свету, тако да сви преводе са те библије, а не са оригиналних језика! - Дакле, српски ЈС су лоше превели. Италијански ЈС, са којима се ја и расправљам, јер ми дођу често, су превели „добро“: „faceva appello“). Међутим, термини у Новом Завету (НЗ) нису увек коришћени у главном значењу које су имали у класичном грчком. Епикалео се користи у НЗ у законско-правном значењу (апеловати) у Делима 25, 11, 21. У другим случајевима, овај глагол се користи за призивање а не сигурно за апеловање. У том смислу су хришћани призвали Господа (1Кор 1, 2; Дела 9, 21) и у том смислу Стефан призива Исуса, то јест Господа (Κύριε): Господе Исусе, прими дух мој, и Господе, не урачунај им грех овај. Али, за ЈС тек друга прозба је молитва и онда мора да се замени, као и обично произвољно, друго Κύριε са Јехова. Али у НЗ нигде се не среће име Јехова. Ако га јеванђелисти нису користили, ко тебе овлашћује да га убациш по свом нахођењу? Лука је могао рећи Боже или Оче, али није рекао. Срећом, постоје ЈС да исправе Луку! Суочавамо се стога не са једном, већ заправо са две измене у тексту. Лукин текст је у супротности са разумевањем америчког јеховистичког стафа, и тако, да би се заобишао проблем, у Бруклину су лепо смислили да уклоне библијски доказ да је Исус био објект Стефанове молитве.
    У НЗ глагол епикалео, када се ради о Богу или о Исусу, значи: а) увек „призивати“, осим у случају у коме има смисо „позвати за сведока“ (Дела 2, 21; 9, 14; 15, 17; Рим 10, 12-13; 1Кор 1, 2; Јак 2, 7, 2; Тим 2, 22; 1Пт 1, 17); б) у с смислу правне жалбе (Дела 25, 11; 21; 2Кор 1, 23); в) у једном случају за надимак (Дела 1, 23), и на крају, г) једноставно „назвати“ (Мт 10, 25; Јевр 11, 16).
     
    У Делима, када је у питању Отац и Христос увек има смисао „призивати“. И сами ЈС када се глагол односи на Оца стављају „призивати“, а чак у једном случају и за Сина у 1Кор 1, 2 (овде им побеже).
     

    У ноти на овај стих италијански ЈС кажу: “Faceva appello o, invocava, pregava” (апеловао или призивао, молио), чиме сугеришу да је свеједно да се преведе на један или други начин. Међу свим могућим значењима Штаб ЈС, међутим, је изабрао управо најмање вероватно, али које највише одговара њиховој теологији, стављајући у напомени „призивати, молити“, као секундарна значења. Дакле, не само да уклањају у ноти оно што их малтретира у Светом тексту, него тврде да „апеловати“ има исто значење као и „призивати, молити“. Било би исправније унети своје разумевање ствари у фусноти (интересантно да српски ЈС то не чине, јер би могли тиме да побуде неку сумњу код својих следбеника). Свети текст се не сме мењати ни из каквог разлога! Стих 59 задаје многе проблеме јеховистима, јер уништава теорију по којој се Исусу не треба молити, него се моли само Оцу. Пада целокупно учење јеховиста које види у Исусу само човек, одбијајући да му припише божанство; у ствари, с обзиром да се моли само Богу (Јехови), који је једини који се сме обожавати, признати да се и Исусу моли, значи признати његово божанство што имплицира обожавање. Наиме, Исусу би припадало исто оно што и Богу. Свему томе нема места у дому јеховиста. Затим, Стефан не види „Михајла“ који седи поред Оца, него Исуса; руши се њихово научавање да се после смрти, Исус вратио поново да буде Архангел Михаило. Због тога: направимо наше Свето писмо!
     




     
    Поново приводим текст Дела да бих показао како Лука прави паралеле са својим Јеванђељем: καὶ ἐλιθοβόλουν τὸν Στέφανον, ἐπικαλούμενον καὶ λέγοντα Κύριε Ἰησοῦ, δέξαι τὸ πνεῦμά μου. θεὶς δὲ τὰ γόνατα ἔκραξεν φωνῇ μεγάλῃ Κύριε, μὴ στήσῃς αὐτοῖς ταύτην τὴν ἁμαρτίαν. καὶ τοῦτο εἰπὼν ἐκοιμήθη. И каменоваху Стефана, који се мољаше и говораше: „Господе Исусе, прими дух мој“! Онда клече на колена и повика на сав глас: „Господе, не урачунај им грех овај“! И ово рекавши, успи.
     
    Лука 23, 46: καὶ φωνήσας φωνῇ μεγάλῃ ὁ Ἰησοῦς εἶπεν Πάτερ, εἰς χεῖράς σου παρατίθεμαι τὸ πνεῦμά μου. τοῦτο δὲ εἰπὼν ἐξέπνευσεν. „И повикавши Исус из свега гласа рече: Оче, у руке твоје предајем дух свој. И рекавши ово издахну“. Врисак и смрт су заједнички елементи, и нису проблематични. Занимљиво је приметити разлику у предавању духа. Исус не моли, него каже: „Оче, у руке твоје предајем дух свој“. Глагол је παρατίθημι, предати, поверити. Стефан, напротив, моли говорећи: „Господе Исусе, прими дух мој“. Користи аорист императив δέξαι од δέχομαι, прихватити, примити, узети. Глаголски начин наам говори да он моли Исуса да прими његов дух. Императив је употребљен да изрази молбу, а не наређење. Апеловати, као што смо видели је правни термин; нпр., Павле је апеловао на Цезара да избегне шибање пошто је био римски грађанин (Дела 25, 11). У случају Стефана, који је био у трагичној ситуацији, налазио се пред смрћу, једино што му је било преостало је да се моли, а не да апелује! Поред тога што је превод ЈС погрешан, он је исто тако и бесмислен. На кога се позиваш? На Исуса? Да би избегао погубљење!? Наиме, апеловање је прибегавање вишем суду у циљу добијања ревизије пресуде коју је изрекао суд нижег ранга. И, сада, исти људи који су убили Исуса, треба да га послушају? Стварно смешно! Али, ако ЈС желе да разумеју жалбу као захтев за помоћ, поново имамо молитву Исусу!
    На крају, треба напоменути да је Бог Отац онај који прихвата Исусов дух, а овде имамо истог Бога Исуса који прихвата Сефанов дух! Само је Бог тај који може да прихвати дух. Можда је неки камен већ био погодио Стефана у главу изазвавши тако његову „погрешну“ визију!?
     
    Друга паралела. Лк 23, 34: ὁ δὲ Ἰησοῦς ἔλεγεν Πάτερ, ἄφες αὐτοῖς· οὐ γὰρ οἴδασιν τί ποιοῦσιν. Исус говораше: „Оче, опрости им, јер не знају шта раде“. Опет, Исус се моли Оцу, Стефан се моли Христу. Наравно да се прави забуна ако се промени Господ са Јехова. Али, ми имамо оригинал, где, као што смо видели, није написано Јехова. Ја пак пре верујем Луки него Библији ЈС!
     
    Да је реч о молитви, видимо и из начина молења: Лк 22, 41: καὶ θεὶς τὰ γόνατα προσηύχετο. „И клекавши на колена молио се“. Стефан се молио најпре на ногама, а после на коленима. То је интензивнија молитва, у агонији, као она Исусова у Врту, која је тада била упућена Оцу, овде пак Исусу.
    Према томе, ЈС су намерно направили две манипулације са Светим текстом: 1) веле како је Стефан апеловао на Исуса, што је, како видесмо најобичнија бесмислица, 2) заменили су Лукино Господе са Јехова, давши тако интерпретацију, а не превод. Штаб ЈС нема намере да преводи Библију него да је тумачи својим адептима. Да наметну њихову Библију. Јер, ако се остави, како је у оригиналу, Господе, то ће свима бити јасно да је тај апелатив, приписан Исусу на безброј места у НЗ, уствари потврда да је он Бог.
     
    Зоран Ђуровић
    01/28/2016
  10. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Између морализма и национализма   
    Разлике које су у ближој прошлости постојале измећу црквених и нецрквених људи, а које постоје и данас, када је реч о неоспорној, и за једне и за друге, величини Светога Саве, односе се на начин на који је Св. Сава успео да учини то што је учинио. Тако је за нецрквене људе Свети Сава био велики син српског народа и утемељитељ његовог националног идентитета захваљујући својој природној обдарености и генијалности. При том се не искључује н његов лични напор, као ни сплет историјских околности у којима Свети Сава дела и у којима је утемељио српски национални идентитет кроз државу и оснивањем школа, спретно користећи за то и Цркву њеним осамостаљењем од цркве у Византији и Риму. Остварење овог истог циља богослови приписују, поред наведеног, и његовим моралним квалитетима и подвижничком, монашком животу којим је он и заслужио епитет светога.

    ВЕРА И ЧУДА

    У последње време све више је сукоба око тога како неко назива Светог Саву: да ли га назива Свети Сава или просто Сава, тј. Растко Немањић. Први у овом контексту себе карактеришу као верујуће, црквене људе, Србе, говорећи да је он Свети, док су други атеисти, неверници, који му тај епитет одричу и, по мишљењу црквених људи, тиме показују да нису продрли у суштину светосавског дела.

    Данас се све чешће, и код многих црквених људи, потенцира светосавље као специфично српски израз хришћанског живота и мишљења које се поистовећује са, кроз Цркву, очувањем српског националног идентитета. Из тог разлога се и постојање саме Цркве везује за постојање државе и српског националног идентитета. Међутим, да ли је светосавље то што под овим већина данас подразумева? Како треба схватити то што називамо светосављем у Цркви? Да бисмо одговорили на ова питања, најпре морамо одговорити на питање шта је то светитељство, тј. шта чини Светог Саву светим.
    Обично се под светитељством подразумева плод личних напора сваког хришћанина да као појединац испуни хришћанске заповести. Светост је, дакле, плод моралности људских сила пре свега, које су потпомогнуте и Божијом силом, благодаћу. Хришћански живот се, на основу оваквог схватања светитељства и светости, све чешће карактерише као моралност и морализам, а светост није ништа друго до једна морална категорија човека.
    Цркву, дакле, чине свети људи, који су себе осветили вером и добрим делима. Потврда да је неко заиста свет, за оне који не верују у Бога, јесте моралност једног човека. За друге, она се налази у чудима која чини онај КОЈИ је свет, или у томе што његово тело после смрти не иструни, тј. постојање његових мошти. O подвизима светих, као и о њиховим чудима, говоре житија светих, тј. биографије светих. Житија се тумаче у контексту наведеног схватања светитељства и светости.

    Будући да је данас све мање морално савршених људи у Цркви и ван ње, као и чудотвораца, опште је Мишљење да светих луди готово и нема. Чуда која су описана у житијама светих, будући да се не могу историјски потврдити и логички оправдати, постала су за многе људе, без обзира да ли су верујући или не, обичне бајке. И зато је све више оних који не верују у Бога, тј. нису чланови Цркве. Многи од оних који су се и крстили учинили су то из националних разлога, а не због вере у Бога. У овом контексту посматран, Свети Сава и светосавље нису ништа друго до или морализам или национализам, или и једно и друго. Јер, за једне је Свети Сава због своје моралности узор хришћанског живота и он се следи, често уз искључење свега онога што се у Цркви као једној која реално егзистира у различитим нацијама, налази, док је за друге он национални борац за одржање српске нације. Тако се светосавље и код једних и код других у суштини схвата као пут и метод за одржање српског идентитета и традиције. Међутим, да ли се светитељство у Цркви одувек овако схватало?Светост и светитељство у Православној цркви је од најранијих времена било онтолошка, а не морална категорија, живот, и то вечни живот, а не врлина остварена кроз историјски и морални подвиг. Ово је била последица суштинске разлике у односу човека према другом човеку и целокупном свету коју је донело хришћанство. И та разлика се састоји у томе што је хришћанство, за разлику од свих других идеја и модела живљења, утемељено на будућем догађају појаве царства небескога које обухвата све људе и све оно што је Бог створио. Што је још важније, то царство небеско је Божија творевина и Божије дело, а не плод људских сила и подвига који се остварују у датим историјским околностима.
    БЛАГО ЦЕЛОГА СВЕТА

     
    Светост и светитељство је дар Божији, љубав Божија, и зато је оно извор живота. Јер, Бог је кадар да и из мртвих подигне и да учини бесмртним онога кога воли. И то светитељство је светитељство Бога чији постаје учесник и наследник сваки онај који уђе у Цркву.
    Из ове перспективе виђен сваки светитељ, па и Свети Сава, добија обележје божанства, јер кроз њега се управо појављује нико други до сам Бог. Зато, када биографи светаца говоре о светима, управо их виде онако како ће се они појавити у будућем царству Божијем, смештајући то царство у конкретну историјску реалност. Зато све оно што су свети чинили нису за Цркву чуда, у данашњем значењу ове речи, већ нормалне појаве оних који су једно са Богом. Тако је Црква гледала и гледа на себе и свој живот: као на царство небеско, у коме нема смрти ни туге, ни опасности икакве. И зато у Цркви нема ни Србина, ни Грка, ни Јеврејина, већ су сви једно са Господом.

    Међутим, будући да је реалност и потпуна истина Цркве, што значи коначно укидање смрти за сва Божија створења, догађај будућности који се још није десио, она је сад и овде у историји сва чудо, чудесна заједница у коју многи не верују и не улазе и зато спас траже у оснивању разних људских установа, које су све без разлога прожете егоизмом и национализмом.
    Светосавље, у овом другом схватању односа и виђења света, није ускогруди поглед на свет, који искључује све оно што није у контексту са једном нацијом, једном културом, једним географским простором, ма како се он звао — Србија, Грчка, Русија. То је љубав према свему што је Бог творац саздао. Зато, овако схваћено, светосавље није, и не може бити, око завидно, јер оно управо схвата и разуме да је господар свега, Бог, добар и да он свему даје живот зато што хоће, не полажући рачуне ником, па ни нама. Овако схваћено светосавље престаје да буде својина само српског народа, већ постаје благо целога света. Зато што Свети Сава и светосавље не представљају само себе и српски национални идентитет, већ сведоче царство Божије на земљи, у коме има места за све људе и сву творевину у коју су и сами ушли поставши учесници Цркве Христове.
    Епископ Игњатије Мидић
  11. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Djolo за a Странице, Митрополит Атанасије Лемески: Бога не можеш познати испуњавајући одређена правила   
    Другим речима, када неко приђе Цркви, такви хришћани му говоре: „Пазите да не чините ништа лоше, да не посећујете неприлична места и не изговарате скарадне речи" - тиме се они баве. Међутим, такав морализам је болестан, противприродно и неправославно расуђивање, пуританство, пијетизам, који само тражи конкретне резултате. Оци Цркве се нису бавили таквим стварима, али су све сагледавали веома дубоко.
     
     
    Када би им долазио неки човек оптерећен многим проблемима и греховима, почињали би да му говоре о нечему страном за њега тј. о човековом односу са Богом. Зато у Јеванђељу Христос није рекао да је прва и најважнија заповест Божија то да се не краде или не чини прељуба - то је нешто што се свакако подразумева - већ је истакао да је најважнији однос са Богом, то да љубиш Бога. Ако заволиш Бога и имаш живу и здраву љубав према Њему, онда све остало долази само по себи. У супротном, можеш да испуњаваш сва могућа правила, али да не оствариш никакв напредак у односу са Богом.
     
    Тако ћеш постати заиста добар човек, можда чак и изузетан, али не баш и човек који има однос са Богом. Зато се савремени хришћани или они мојих година чуде и никако не разумеју основне ствари у Цркви. Кажу: „Зар није довољно да чиним све то што се тражи од мене? Шта још желите?" Они некако не могу да разумеју ни савремени свет, а монаштво никако не могу да појме, па ми кажу: „А зашто да постанем монах? Зар се борба у свету не рачуна, она не води на небо?" Одговор је, наравно, да и тако можете да одете у рај. Али не постаје се монах само зато да би ишао у рај. Отићићу у рај? Да ли је могуће? Или ћу ипак можда остати напољу? Био је на Светој Гори један старац, отац Арсеније пореклом са Кавказа. Веома простодушан и једноставан човек који је слабо знао грчки, али је турским боље владао. Када му је било 75 година, жалио се како га старац Јосиф још увек није прибројао свом братству, а обећао је да ће то учинити, али ипак још увек чека. Тада сам га питао:
     
    - Старче, бојиш се да ћеш умрети?
    - Не, не бојим се.
    - А шта ако одеш у пакао?
    - Нисам глуп да одем у пакао!
     
    Другим речима, то је зависило од њега. Наш однос са Богом је питање љубави. То није питање дуга - да идем у цркву, да на одређени начин размишљам, да уредно извршавам наређења и да будем добар човек. Однос са Богом није однос који се оставрује некаквим задужењима, већ је то однос љубави и поштовања. Као што човек обузет љубављу не дела по разуму, већ узима гитару и хита под прозор оне коју воли, као што је то био обичај у прошлости, и целу ноћ пева не би ли се ублажила његова љубавна туга, а она само баци једну саксију - то смо могли да видимо на филмовима. Не знам како се то данас ради, ваљда шаљу електронску пошту. Све се то променило, све се свело на конзерву. Чак и односи међу људим. Однос са Богом је веза љубави у којој та љубав нема граница. Она не подлеже никакавим схемама, нити програмима и не може да ишчезне. Она је огањ, пламен, који се разгорева у самој суштини човековог бића, и он не налази начин да изрази ту своју љубав. То не зависи ни од чега спољашњег. Онај, пак, ко све гледа и мери по спољашњем поретку ствари, вероватно се тако понаша и у својој породици, што наравно угрожава породичне односе, јер такав човек каже: „Зар нисам добар супруг? Како нисам? А ко ти даје новац са којим сваки дан одлазиш у продавницу?! Зар не стижем сваки дан кући на време? Не гледам друге жене! Никада те нисам ни грдио, а камо ли ударио! Зар не идемо свако лето на крстарење? Зар не излазимо сваког викенда?" Другим речима, испуњавам читав списак некаквих правила и то значи да сам добар човек. Али оног тренутка када изађе на видело да је једна страна занемарена, или да има другу везу, њихов дом се руши, породица пропада, а онда се ти људи питају: „Али зашто?" Не схватају да се такве везе не могу одржати некаквим рецептима које ћете добити од лекара или у апотеци. Нити било каквим испуњавањем правила - ако чиним то и то, онда је све у реду. Можете да испуните све наложено, али да све то буде узалуд. Исто као што је фарисеј испунио сав закон, али није нашао милост у Бога, а цариник, који се није владао по закону, беше оправдан и Богу мио. Дакле, питање је како човек ходи пред Богом, с каквим умом стоји пред Богом и да ли постоји живи однос, који превазилази закон и све оно што је само споља.
     
    Неки би могли да кажу: «Ако желиш да живиш по Богу, треба да чиниш то и то.» И непрестано слушамо нешто од чега ми се диже коса на глави, а посебно је упућено младима. Говоре им: «Да би био црквен човек, Божији човек, добар човек, треба сваке недеље да идеш у цркву, да се не понашаш недолично, да не чиниш то и то, да се причестиш 3-4 пута годшње, и да се исто толико пута годишње и исповедиш.» И, ето, тиме се све завршава.
     
    Међутим то није у реду. То је потпуно погрешно. Ми треба да откријемо везу нашег бића са Богом, живу везу, онако као што волите другог човека, без схема и унапред смишљених форми и рецепата. Као што је ваш однос са другим човеком жив, такав треба да буде и однос са Богом. Једино тако ћете моћи да схавтите пуноћу о којој се говори у Јевнађељу. Зато сам мало пре и говорио да не треба да будемо површни, већ треба много дубље да проничемо у суштину ствари, како бисмо разумели шта се то збива и откуд та празнина у нама. Зар нам је још нешто потребно? Када схватимо разлог, ако имамо бар мало смирења, и ако заиста имамо тако много љубави према Богу, онда неће бити потребно да своју бол лечимо тако што ћемо испити флашу вина. Када човек научи да правилно сагледава ствари, онда полако почне и да решава проблем који га задеси.
     
    Не знам да ли вас све ово замара. Понекад се питам, да ли вас заиста интересује све ово о чему говорим. Међутим, верујем и мислим да су то основне ствари и не свиђа ми се да у Цркви и од црквених људи само слушате о темама које су понекад неопходне да се помену као нпр. о клонирању или глобализацији. Неопходно је и потребно је да се зна став Цркве о тим питањима, али ви то слушате непрестано и знам да сте у ту проблематику упућенији од мене. Али од нас, од Цркве треба да чујете оно што нећете нигде чути.
     
    Одмах након блаженства «блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити» (Мт, 5,6), Христос иде корак даље, па говори о човеку који је милостив: «Блажени милостиви, јер ће бити помиловани» (Мт. 5,7). Када кажемо милостив, одмах помислимо на милостињу. Долази ти неко у сусрет и тражи те један динар, а ти му даш два - то наравно јесте милостиња. Такође, и учествовање у разним друштвеним акцијама као, на пример, посећивање болесних и помагање потребитих. Све је то добро и неопходно за очување друштвеног живота. Међутим, овде Христос не говори само о томе, јер као што смо видели у свим Јеванђељима, Христове речи су дубоке - Он се не задржава само на спољашњем поретку ствари. Када чујем реч милостив, ум се усмерава на самог Бога. Тако говоримо и у Цркви: «Јер си Ти милостив и човекољубив Бог.» Сам Христос када је у Старом завету говорио о Себи назива се милостивим; уосталом, ми се молимо: «Господе Исусе Христе, помилуј ме.» као и «помилуј ме Боже по великој милости својој.» Бог је милостив и свемилосрдан. Зато је милостив епитет за Бога, а човек је милостив када подражава милостивог Бога. Код светог Исака Сирина има један веома добар део у којем он говори о људском милосрђу. Он је био сиријски подвижник који је живео у 5. веку, када Сиријци нису били ни Арапи, ни Ромеји, али су ускоро пали под арапску власт и потпуно изгубили свој језик и сваку аутономију, али су остали православни. Муслимани имају богато историјско памћење, зато их они зову православнима, а ми смо их прозвали муслиманима. Ава Исак Сирин је написао предивне књиге, подвижничка слова у којима каже: «Шта је то милостиво срце? То је срце човека које изгара за целу творевину, за све људе, за птице, за животиње, за демоне и за сваку твар, тако да када такав човек види или само помисли на поменуто њему из очију лију сузе.»
     
    Зашто је то тако? Зато што је Бог такав. Бог љуби све једнако, без разлике и без изузетка - то је основна истина Цркве - нема ни најмање промене у љубави Божијој према свему створеноме. Колико воли нас, толико воли и демоне. Он на исти начин и потпуно воли човека, Богородицу, али и ђавола - без да некога воли више, а другог мање. Јер да Бог неког воли мање, а неког више, то би значило да је Његова љубав ограничена, да има меру, да има страсти, да трпи промене, да није савршена и потпуна. А управо то се дешава нама, који не љубимо Бога увек једнако. Сатана уопште не воли Бога, а Богородица га воли свим својим бићем. Тако га неки од нас воле 10 посто, неки 20 посто, а неки 100 посто и управо та мера љубави одређује наш однос са Богом, а то зависи од нас, а не од Бога. И то је оно основно што би свако требао да зна, да не би кривио Бога како друге воли више од њега или како се Бог на неког гневи више, а на неког мање. Према томе, када знамо ко је наш Прволик тј. Бог, онда можемо да разумемо и другог човека. Тако ћемо, на послетку, схватити да не можемо неког да волимо више, а неког мање и да не треба да будемо груби и охоли према, на пример, преступницима и онима који су у тешкоћама. Нећемо се моћи тако понашати. Једноставно, ни у души се нећемо тако осећати. А то ново, добро расположење, ће свакако имати одјека и у друштву у којем живимо. Јер ми смо друштвена бића и све има свој одјек. Требало би да имате овакву љубав за све и свја, без изузетка. А да ли би требало да постоји мера за ту савршену љубав? Не. Ако се тако питамо веома смо ниско на лествици љубави. Свако са својом мером. Ето, имали смо велике светитеље, па добро. И ми бисмо да достигнемо савршену љубав. Али ми имамо мало љубави, па ипак говоримо о савршеној љубави да бисмо видели пут којим треба ходити. А савршена љубав је када се према човеку односиш са потпуном, искреном љубављу. Љубав није испуњавање својих хтења и жеља, она није лакомислена и, да тако кажем, глупа. Ако волим то не значи да сам глупак, да живим у сновима и не видим шта се око мене дешава, или да све видим ружичасто. Не. Божији човек није безуман или малоуман. Како се некада говорило, ако идеш у Цркву, малоуман си. А данас говоре да си заостао, старомодан. То, наравно, није тако. Шта се заправо дешава? Једноставно из човекове душе се уклања страст - он види шта се дешава, препознаје страсти, познаје зло, лукавства, види их, види он све сплетке, веома добро их разуме, али другом човеку не приступа острашћено. Такав човек може да изглади ствар, на једна миран, неострашћен начин, наравно колико је то могуће. А зашто он то постиже? Зато што такав човек има апсолутну љубав. Ово је веома важно, јер ако немамо такву љубав, непрестано ћемо осећати тежину, а кроз живот та обремењеност ће се само увећавати, јер посведневно гледамо и срећемо се са људском злобом - подозривошћу, отуђеношћу, а онда и ми постајемо непријатељски настројени према другима, без обзира да ли то желимо или не. Таква је људска несавршеност.
     
    Ако не будеш имао пажњу и спремност да се позабавиш овим питањима, и ти ћеш постати исти такав, и бићеш у истом млину у којем ћеш и ти да мељеш и тебе ће да мељу, и више нећеш бити у стању да поднесеш ни најмањи подвиг или тешкоћу у животу, чак и ако буду повезани са онима које највише волиш - јер се може десити да те у једном тренутку и најближи изневери или једноставно није у стању да ти пружи то што тражиш, не може да ти пружи апосолутну љубав. Једнставно наиђу такви тренуци. Такав је живот. Е, то је оно главно, како ћемо се понети и држати у таквој ситуацији када нешто не може да буде по нашој вољи, онако како смо замислили! Ако немамо милостиво срце, онда и ми улазимо у исти млин, који ће нас потпуно самлети у свим нашим тешкоћама, разочарењима и горчини, јер нисмо васпитали срце да има духовно благородство, које се задобија када састрадавамо и искрено љубимо сваког човека. Зато што једино када поштујеш и саосећаш са другим човеком, онда можеш и да га разумеш. Док не достигне ту меру, твоје срце треба да буде веома осетљиво и пажљиво, у смислу да осећа покрете и настројење других људи. Како у супротном да разумеш другог човека, ако ти је срце тврдо и окорело? Када срце постане тврдо, просто камено од страсти, греха и користољубља, оно не разуме ништа од овог, а спремно је да чини права злодела, на пример да убије и да се при томе смеје. Или да посматраш како неког убијају, и да те то уопште не занима, да те се не дотиче. Човек може да буде и као гвожђе и као памук. Колика је само разлика између гвожђа и памука! Има људи који уживају да малтретирају друге, а има и оних који искрено тугују само зато што су чули или помислили нешто што им оптерећује савест. Не мислим овде на оне коју пате од неке душевне болести, већ на оне простодушне и осетљивог срца, које се стиче када се човек подвизава по Богу и нема никакве везе са депресијом. То није депресија, није некакво болесно очајање, већ дубока свест о томе шта се збива у нама и око нас. Треба почети од сасвим једноставних ствари. Од начина на који разговарате са другима, од тога како ћеш да му помогнеш, од милостиње коју дајеш - даш некоме динар, и шта с тим? Зашто нам је Христос рекао да будемо милостиви? Зато да би сиромашни постали богати? Или богати осиромашили? Наравно да не; већ је смисао да општимо са другим човеком. Смисао давања милостиње о којем се говори у Јеванђељу нема социјалну позадину већ духовну - да те научи да општиш са својим братом, да састрадаваш са њим у тузи, да му се нађеш у нужди, да научиш да се одричеш, да схватиш да постоји други човек, да будеш спреман да ти умерш да би твој брат живео. Наравно, сваки човек сходно својим снагама и сили. Као што је сам Христос умро да бисмо ми живели.
     
    Извор: http://www.spc.rs/sr/mitropolit_atanasije_lemeski_boga_ne_mozes_poznati_ispunjavajuci_odredjena_pravila
  12. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Djolo за a Странице, Архимандрит Андреј Конанос: Где ти је муж   
    У наше време ништа не представља обавезу. Раније су људи говорили: "Да, сада смо у браку! Сада је то заувек!" Знали су да након венчања нема пута назад: брак се не распада. Не треба мислити да је брачни живот тада био лакши него сада. Једноставно се оно што се догађало у породици није износило ван куће - људи су такође страдали, супружници су имали исте проблеме као и сада, али о томе никоме нису говорили. Многе жене су саме са собом пролазиле кроз то, осећале бол, плакале, догађало се да су их чак и тукли њихови мужеви...
     
    Данас се много тога изменило, да би данас супружници били у стању да остану срећни и вољени, неопходно је да сачувају своје односе кроз лично саосећање. Другим речима, да би се данас сачувао брак неопходно је да се ради на њему, да се помогне браку, јер само по себи ништа не представља објективну реалност. Брак се може упоредити са великим кандилом - ако не будеш доливао уља, пламен ће врло брзо почети да се смањује и на крају дa се угаси. А за то заправо и није потребно много труда. Зато ми је жао када видим хришћане који су разочарани у свој брак. Они ме гледају и постављају питање, не знајући да сам архимандрит[1]:
    - Да ли си ожењен?
    - Нисам.
    - Значи да си јако срећан!
    - Зашто тако говориш?
    - Јако је тешко бити ожењен, баћушка, јако тешко. Мене задивљују подвижници, са дивљењем размишљам о Светогорцима.
    - То није добро.
    - Зашто?
    - Црква није осветила твој брак да би ти завидео другима, онима који нису у браку. Они имају свој пут. Једно је када се дивиш и мислиш: "Какав је овај подвижник!" и потпуно друго када говориш: "Шта ми је уопште требало да се оженим?"
    Није случајно што сте ожењени. Бог вам је тиме указао част, то вам је Он Сам пожелео. Он има добар циљ и сигурно нешто добро треба да се догоди у вашем животу. Зато сте дужни да достигнете тајну срећних односа и потрага за њима представља циљ вашег живота. Зато што Господ тако жели. Тешко је живети 50-60 година заједно. Ако се човек оженио са рецимо 25 година и до саме смрти живи са својом "половином" - шта рећи, то није лак подвиг.
    Данас сте сви заједно дошли, лепо изгледате и говорите:
    - Слава Богу! Код нас је све у реду!
    Међутим, када се вратите кући и затворите врата, почиње реални живот. И ви сте спремни да се поубијате међусобно. Где је отишло "код нас је све у реду" о чему сте говорили? "Све је у реду" - постоји само на улици или у гостима, а живот је оно што се догађа код куће. Хероји - то су они међу вама који су у браку и заиста имају породицу.
     
    Један човек ме је неко време након свадбе питао:
    - Оче, реци ми молим те, зар ја треба до своје смрти да живим само са њом?
    - Тако и јесте, живећеш само са њом.
    - То је јако тешко - рекао ми је он - разумеш ме, као млад сам живео другачије. Мислио да ће мој живот бити лак, да ће бити онако како желим. А сада? Понекада ми се чини да ћу пасти под том тежином. Променио ми се карактер, навике, не могу себе да препознам.
    Одговорио сам му:
    - То што те плаши, у себи крије лепоту. Ако стално будете заједно и будете у стању да уочите све добро што је у вама, ваши односи ће ојачати и почети да доносе плод. И тада ће неминовно из тога произаћи нешто добро. Опасно је цео живот се веселити, то не доноси плода. Ако се цветић не посади негде да пусти корен, неће моћи да порасте, неће почети да цвета. Брак има своју лепоту, али се та лепота показује кроз тешкоће заједничког живота, различите карактере, проблематично понашање.
     
    Неки човек ми се након десет година брака пожалио:
    - Жена коју сам оженио је некада била потпуно другачија, не као што је сада. Нисам се оженио овом женом.
    - Зашто? Знаш, желео бих да ти кажем нешто. Само немој ништа њој да кажеш о томе - и она исто то говори о теби. И твоја жена мисли да се није удала за човека који је сада поред ње, јер је на почетку њен муж био другачији, а сада се показао као други човек.
    - Зашто се тако догађа? - питао ме је.
    Све је прилично једноставно. За време заједничког живота нестају формалности, љубазност, добри манири одлазе и ми показујемо своје право "ја". То је истина.
    У једној књизи младићима дају следећи савет: ако након упознавања са девојком пожелиш да сазнаш да ли те она воли, спроведи једноставан експеримент: у кафићу или ресторану "случајно" проспи на њену одећу чашу воде и погледај каква ће бити њена реакција. Један младић је тако и поступио и био одушевљен резултатом. Чим се вода из бокала просула девојци на хаљину, он је рекао:
    - Јао, извини молим те, упропастио сам ти одећу!
    Девојка му је одговорила:
    - Не, љубави, не брини се, све је у реду!
    Није је наљутило што је бацио на њу бокал воде. Није јој било жао хаљине. Међутим, ускоро након венчања, ушавши у кућу, већ са прага он чује:
    - Је л' си се вратио коначно? Где си се скитао свe време?
    Када седне да руча, жена не престаје:
    - Седи како треба! Једи нормално, мрвице лете на све стране!
    Шта мислите, шта је нервирало ову жену? Питао сам је:
    - Шта тебе толико нервира у твом мужу?
    Да ли знате шта ми је одговорила:
    - Када чујем како све време док једе мљацка, мене то ужасно нервира. Он мљацка, а ја то слушам.
    Онда сам је питао:
    - Шта, зар си то тек сада схватила?
    - Не, али је сада то почело да ме нервира!
    Наравно, то је нервира, јер се већ на почетку заједничког живота открива карактер, открива карактер људске душе - како добре, тако и лоше стране. Добро је и правилно показивати своје право "ја".
    На пример, ако кренеш у манастир тамо ће ти се на почетку све чинити савршеним. Тако заиста и јесте, али ускоро почињеш и тамо да се свађаш са другим људима. Зашто? Зато што је такав наш људски карактер. Ми људи смо јако компликована бића, имамо различите недостатке, нервозе, агресију, љубомору, мржњу. Зашто је Каин убио Авеља? Ова братоубилачка осећања постоје у мањој или већој мери у души сваког човека, показују се такође и у браку. Потражи их у себи и наћи ћеш их, а затим захвали Богу због тога што ти жена која је поред тебе, или мушкарац који се налази са тобом, помажу да увидиш свој сопствени карактер. Како би га у супротном ти могао видети? На тај начин помажеш себи у разумевању онога што је скривено у теби. Решење проблема није у бекству, решење је у томе да останеш и потрудиш се, измениш се и измениш свој "его". Најважније међутим јесте да исправиш себе. Већина људи улази у брак да би изменила другу особу. Ово је лажна мисао, истина је у супротном: уђи у брак да би изменио себе самога! Када се ти будеш изменио сам, тада ће се и други променити.
     
    Једна жена је, разматрајући са свештеником своју брзу удају, изјавила:
    - Добро, удаћу се за њега, али након тога тешко њему. Натераћу га да се промени!
    Тада је свештеник одговорио:
    - Зар сматраш да си ти у праву? Зар се грбав може исправити?
    Жена је била неумољива:
    - Учинићу све да буде добар!
    Поменуо сам овај разговор да бих показао да је улазак у брак са оваквим одлукама апсолутно неправилан. Добро је ако свако буде видео себе, своје грешке и проблеме, ако буде у стању да се приближи души вољене особе и заиста буде у контакту са њом.
     
    Размислите, да ли волите оне са којима живите?
    Једном приликом сам питао једног мушкарца:
    - Да ли волиш своју жену?
    - Да, волим је!
    - Како би то показао?
    - Волим је, шта још треба да урадим?
    - Одлично. На који начин то показујеш? Навешћу ти пример: реци ми, на пример, да ли знаш које је њено омиљено јело?
    - Какве везе има јело са тим да ли ја волим своју жену или не?
    - Па, одговорио сам, једноставно је: ако некога волиш, знаш о тој особи све, све њене особине, све што воли.
    Други човек је знао све детаље свакодневице своје жене, он је њу волео тако јако да је знао све тајне њеног живота. Питао сам га:
    - Шта јој се свиђа више од свега?
    - Њој се све допада, све може да једе, али када јој купим сладолед од ваниле, њена душа пева! Освојио сам је сладоледом од ваниле!
    Његова супруга је волела сладолед и он је знао за то. Други пак ништа не зна о својој жени. Да ли ти познајеш своју жену? Да ли ти познајеш свога мужа? Да ли заиста познајеш његов карактер, душу, понашање? Постоје супружници који живе заједно и не знају ништа једно о другом. Рађају децу и не знају ништа једно о другом. Грле се и не знају ништа једно о другом, спавају у истој постељи и не знају ништа једно о другом. Један не осећа душу оног другог. И колико често чујем:
    - Мене муж не разуме, не осећа, не примећује.
    Међутим, исто то може рећи и муж за своју жену. То је јако жалосно, живети много, много година заједно и толико мало се познавати међусобно да на крају нисте у стању ни да познате лепоту људских односа. И како је предивно заиста познавати блиску особу. Ако је знаш, осећаш, онда ћеш схватати и многе друге људе који су налик на њу. Ако будеш упознао своју жену, знаћеш и многе друге и то је оно што је предивно. Зато се брините једно о другом, трудите се да разговарате међусобно, говорите и гледате једно у друго чак и када се свађате. Свађа није лоша ствар ако потом из ње буде произашло нешто добро. Сви смо ми људи.
    Неки супружници ми говоре:
    - Ми се никада не свађамо!
    - Браво за вас, одговарам им ја и додајем: Али не мислим да је то баш толико предивно јер је свађа нормална појава. Ако се не свађате, значи да немате шта да кажете једно другом?
    Наравно, није ствар само у свађи. Ствар је у томе да почнеш снажно да волиш другу особу као резултат свађе. Рећи јој истину, осетити је, осетити пулс њене душе, постати свестан шта она жели, шта јој недостаје.
     
    Један човек је о томе рекао јако лепо:
    - Идем на посао и желим да осетим да из дома излазим сит - у јелу, топлини, љубави. Јер онда моје очи неће желети, нити се моје руке пружати ка ономе што ми предлаже свет око мене.
    Када дете излази из дома гладно онда оно једе што му дају други људи, оно нема други начин. Исто то се догађа и у људским односима. И супружници који се разводе јесу супружници који не могу да се насите својим односима код куће.
    Једном приликом ме је из иностранства звала млада жена са троје деце, глас јој је дрхтао. Одавно је познајем, она је јако добра жена и мајка. Питао сам је:
    - Зашто си толико узнемирена?
    Одговорила ми је:
    - Оче, имам јако велики проблем: не верујем себи, плаши ме оно што ми се догађа. На послу постоји један мушкарац који је освојио моју душу, дотакао ме, допада ми се и ја се због тога осећам ужасно, осећам недостојном, јако, јако грешном.
    Рекао сам јој:
    - Чекај, знам те дуго, то уопште не личи на тебе. Испричај ми детаљније зашто се тако осећаш и како се тако нешто догодило?
    Ево шта ми је испричала:
    - Баћушка, знаш колико сам година удата. Ево већ годину дана говорим свом мужу: "Хајде да се прошетамо негде!", и као одговор стално чујем: "Не могу, немам времена!"; "Дај, макар једном дођи по мене на посао и идемо негде, у позориште, кафић, појешћемо по парче торте и затим се вратити кући." - "Не могу, морамо да платимо кредит, морам много да радим, остаћу на послу!" Направила сам нову фризуру а он то чак није ни приметио. Купила нове ствари, а он није обратио на то ни најмању пажњу. Ништа. А када дођем на посао, гледа ме тај мушкарац који ради преко пута мене и примећује све што се променило на мени, обраћа пажњу на начин на који сам обучена, указује пажњу, цени ме и говори ми пријатне речи - оно што већ годину дана не ради мој муж. Испоставља се да ми други човек даје оно што је дужан да ми пружи мој муж који то не ради, не жели. Оче, да ли сам ја крива за ово?
    Схватате, она осећа своју кривицу. Али ја сам осетио да није крива она, већ њен муж јер јој није давао ни мрвице, док је странац пришао и дао јој парче хлеба. Ако у браку не будеш наситио своју душу срећом и љубављу, једино ћеш насиљем над собом бити у стању да се у њему задржиш и мучићеш се цео свој живот.
    - Сладолед, наставила је она, сама сам направила, ћевапе сам ишла да купим, све што сам заправо желела је да ми муж покаже да ме цени, да ме уважава, воли као и раније, када смо се узели. Тада сам за њега била краљица, најлепша, једина, а сада... сада ме једноставно не примећује.
    Знајте да је велики грех када сами не чинећи грех, другога провоцирате на грех. Зато се осврните на свој брак, да ли сте задовољни? Да ли си задовољан својом половином? Да ли је она задовољна са тобом?
     
    Једном приликом сам са једним мушкарцем имао следећи дијалог:
    - Шта ти пружаш својој жени?
    - Дајем новац. Сваке недеље!
    - Извини, зар брак представља просто економски договор? Ти јој дајеш новац и на томе се све завршава? Зар само то? Можда твоја жена жели нешто друго? Можда жели да се ти интересујеш за њу? Да поразговарате међусобно?
     
    Једна жена ми је једном приликом испричала:
    - Када покушавам да поразговарам са мужем, он чита спортске часописе или гледа телевизију. Говорим са њим, а он гледа телевизију. Ја не могу да издржим и молим га: "Дај, угаси ТВ, дај да мало попричамо!" - "Слушам те ја, одговара ми он, хајде, кажи шта си хтела, уморан сам!" И тако сваки пут... Већ одавно не говоримо међусобно са љубављу, од срца. Оче, не могу да издржим то. Желим да живим свој живот и да се скрасим некако.
     
    Размислите шта ви сами пружате другима, и не мислите да су ваша жена или муж неко коме је већ прошло време избора и да више нема опасности да их изгубите. У групи ризика се налазе породице у којој један од супружника не "насићује" оног другог. На жалост, многи не примећују знаке које шаље друга особа. Ниједан развод се не догађа неочекивано. Само се чини да је бомба експлодирала неочекивано и ми онда говоримо другим људима: "Готово је! Развели смо се!" Заправо, бомба не експлодира изненада, ту се таложило, гомилало. Жена говори једном, други пут, на различите начине даје мужу до знања да није задовољна ситуацијом, да је то мучно за њу. Пролази неколико месеци, година, али муж ништа не схвата. Или ако и разуме, говори:
    - Стварно, не обраћам пажњу на њу, није ми до тога. Али шта ће она да ради без мене? Сав новац је код мене, сва имовина је на моје име!
    Шта рећи, таква зависност се сусреће често. Али ако жена буде добила могућност да се ослободи? Шта ће се онда догодити?
    Зато пружите особи поред вас оно што јој је потребно, да би затим могла да каже:
    - Хвала ти, узећу само мало!
    Ово је одличан начин да задржите своју половину. Јер тада колега на послу, комшија или ко год ко искушава особу која вам је блиска различитим привлачним предлозима - неће имати шансе.
    Ако су душа, тело, осећања, пуноћа карактера и личности друге особе задовољни тобом, можете бити сигурни да ће увек бити поред вас. Тада нећете морати да тајно претражујете мобилни телефон свог супружника, нећете бринути и приморавати друге људе да их прате или приређивати љубоморне сцене. Да би неко отишао, мора да буде гладан и жедан.
    Зато вам још једном говорим: будите јако пажљиви једно према другом. И опростите ми за ово што ћу сада рећи - не говорим то као осуду - посебно треба жене да пазе, јер су у њиховим рукама кључеви људских односа. Жена може да чини са мужем све што жели, може да учини да буде јагње, може да учини да поремети због ње, може да га освоји али и изгуби.
    У нашем животу се догађају такви тренуци када, уместо да се трудимо да исправимо наше односе, користимо различите алибије, понекада и духовни, црквени алиби, да се не бисмо фокусирали на оно што нам је неопходно. Долазимо у храм на службу да не бисмо приметили празнину која постоји у нашем животу, у области породичних односа и у љубави. Много пута сам могао да посматрам како се то догађа. Жена је стално у храму, а не труди се да разуме свог мужа. Зар јој Христос неће рећи:
    - Прво се помири са мужем, а затим дођи да Ми служиш? Врати се кући, учини све да се зближите и опет заволите међусобно, пружи му оно што му недостаје, а затим дођи и принеси Ми своје усрдне молитве!
    Пазите на ово. Не инсистирајте стално на својим правима. Човек се не спасава тиме што је одбранио своја права. Није ствар у томе да се избориш за своје, већ у томе да сачуваш брак.
     
    Једно дете ме је питало:
    - Објасните ми зашто су се моји родитељи развели? Да ли можете да ми помогнете и објасните ми то? Док су се свађали, обоје су говорили да су у праву. Моја мама је викала: "Ја сам у праву!", моја отац је понављао то исто. Обоје су викали: "у праву сам!". Зашто су се онда развели, ако су обоје били у праву?
    Знај да нећеш успети да добијеш своја права, намећући их, урлајући и свађајући се. Христос нам је показао други пут, Он нам је рекао:
    - Остави то што је за тебе, дај га, принеси себе добровољно на жртву, ради љубави и јединства као што сам Ја учинио.
    Зар Христос није био Онај Ко је имао највећа права? Ипак, Он је рекао:
    - Узимам на Себе ваше неправде. Постаћу "Лош", распните Мене и ви ћете постати добри.
    У питању је највећа тајна. Овом тајном Христос је освојио наше срце и зато Га ми волимо. И ми смо дужни макар да покушамо да се приближимо овој тајни.
    Ја радим ове радио-емисије да би свако од нас схватио своје грешке.[2] Први у томе треба да будем ја сам, ја сам дужан да схватим своје сопствене грешке. Да схватимо да се не сме наметати сопствена воља другој особи. Свако то треба сам да схвати! Постане свестан свог егоизма, своје хировитости, своје високе захтевности и одсуства жеље да се прилагодимо.
    Једна девојка ми се пожалила:
    - Оче, код куће сви патимо због мајке.
    - Зашто? Зар је толико лоша?
    - Не! Она је јако добра, чак исувише, и ми не можемо, нисмо у стању да испунимо њене захтеве. Она је веома црквена и ми не можемо да издржимо.
    - Је л' си ти озбиљна? питао сам запрепашћено, она је црквена и ви то нисте у стању да издржите?
    - Оче, она нас не доживљава као живе људе, она нас види као војнике. Она је веома црквена особа.
    О овоме је потребно посебно да се замислимо. Ми немамо права да користимо Христово име да бисмо правили свађе код куће, не можемо да се позивамо на то да је нешто одређено Уставом Цркве, независно од тога о чему говоримо - да ли о посту или о начину нашег живота, да бисмо на тај начин исправили насилно другу особу. Људи се не мењају на тај начин. На тај начин се неће исправити ни особа коју волиш. Знао сам једну жену светог живота, удату, са децом, која је држала цео пост на води и притом је својој деци пржила шницле јер није желела да она посте против своје жеље. Уважавала је њихово мишљење и мишљење свог мужа.
    Понекада духовност и светост нису само нешто што одише тамјаном, већ и оно што не изгледа веома црквено, а што опет може бити црквено на крају. Да не одеш ово вече на свеноћно бдење као што си планирала, већ да седнеш поред мужа, попијеш са њим мало вина, поразговараш са њим, саслушаш га. Сетиш се како ти је недавно рекао:
    - Доста више. Извини, али ти си стално у храму, скоро и да ниси код куће, ја те уопште не виђам.
     
    Знао сам једну жену која је непрестано била на вечерњим службама и Литургији. Једном сам је питао:
    - Где ти је муж?
    То јест, рекао сам јој исте оне речи које је Христос рекао Светој Фотини, Самарјанки: "Где ти је муж?".
    Она ми је одговорила:
    - Оче, он се не интересује за ово, он је на другом месту.
    - Ко је он? Удала си се за муслимана?
    - Не, једноставно он није религиозан. Њему се не допадају такве ствари.
    - Разумем. А када идеш у храм, шта ти он говори?
    - Ми се увек свађамо пре него што ја одем у храм, али ја ипак одлазим јер желим да будем поред вас, драги мој оче!
    И осмехнула ми се. Помислила је да ћу је похвалити. Међутим, ја сам јој рекао:
    - Слушај ме, ми не можемо служити бдење када знамо да твој муж жели да си код куће. Уопште није потребно да се он нервира и због мене и због тебе.
    - Баћушка, он се на Бога љути! рекла ми је тада, а затим тријумфално додала:
    - Ја знам да ће нас Христос развести!
    Послушајте ове речи: "Христос ће нас развести!"
    Христос ни за шта није крив, међутим, наше понашање, начин живота на који понекада доживљавамо Христа приморава људе да мисле да Он може бити узрок нечијег развода. Рекао сам јој:
    - Слушај ме! Остави своју нафору и иди кући, доћи ћеш у храм ујутру. Ујутро ти дозвољава да долазиш на службу?
    - Да, дозвољава. Њему се не допадају вечерње службе јер жели да будем код куће, са њим.
    - Па онда остани код куће!
    - Добро, али он не говори на духовне теме.
    - А да ли ти говориш о духовном, на исповести, на пример? Пробај, седи поред мужа, обрати пажњу на оно што ће ти рећи, послушај га. Буди стрпљива да освојиш његово срце, да га заволиш, дотакнеш својом жртвом. Веруј ми, то је веома духовни поступак и веома тежак, буди сигурна у то!
    Поступила је као што сам је саветовао али по цену великих духовних напора. Затим сам је замолио:
    - Пренеси свом мужу да га молим за опроштај јер толико времена нисам знао да ти не дозвољава да долазиш на вечерње службе.
    Ту није издржала и рекла ми је:
    - Ја то не могу да кажем! Доста ми га је! Ја и онако сада већ чиним и више од онога што је желео!
    Шта мислите, драги моји, шта овде недостаје? У овим речима има много егоизма, нема расуђивања. А неопходно је да имамо расуђивање. Не рушити све на свом путу, већ размислити: "Па добро, остаћу ове суботе код куће, а у недељу ћу ићи у храм. То ће бити моја жртва. Тако ћу сачувати блиске односе са мужем, освојићу његово срце. Поступићу тако да би могао да каже: "Погледајте шта је Христос учинио са мојом женом - она је постала пажљива, нежна, снисходљива, добра, саосећајна, са разумевањем".
    У противном, може да каже:
    - Ето! Почела си да идеш у цркву и види шта се догодило!
    То је страшно, када о нама који се налазимо близу Бога, који припадамо Цркви, говоре: "Погледај овог чудака у храму!" Зашто нас називају чудацима? Па наш карактер, наша доброта, саосећање и уважавање људи би требало да нас учине најпривлачнијим људима на свету. Све је тако, али ипак, ми то уважавање нисмо стекли.
    Када други пожели да води своју борбу, ти ћеш то видети. Када буде пожелео онда ће постити, одлазиће у храм, исповедаће се... Онда када га Бог буде просветио.
    - Па шта онда оче, да ништа не говорим свом мужу?
    - Говори му обавезно, али... ћутањем и добрим примером.
    Једном ми је један мушкарац рекао:
    - Оче, тебе слуша моја жена, реци јој!
    - Шта да јој кажем?
    - Реци јој да ме не уништава! Не могу да издржим! Сигуран сам да шницла коју једем петком, након њене придике, постаје посна, ја сам у то сигуран! Ја једем а она кружи око стола и звоца, звоца и чека ме на вратима трпезарије да би ми поново одржала лекцију. То просто није могуће!
    Ја познајем ту жену. Она не пропушта могућност да дође у храм, долази на библијске беседе, а код куће јој сви говоре:
    - Ми ово не можемо да издржимо!
    Ово ме тера да се замислим: зар је могуће да поставимо Бога испред себе, а да иза себе стварамо проблеме? Узгред и она девојка о којој сам говорио, о свом оцу је рекла:
    - Мој отац је бољи од маме, иако он ретко одлази у храм. Када чује за неки проблем, труди се да помогне, дели милостињу. Када чује за неку трагедију, он тугује и плаче.
    Шта ово значи? Значи да је саосећајан и осетљив човек. И још - подсећа нас на оно што је Христос рекао: "Милости хоћу, а не жртве".
    А да ли се твоје срце смекшава поред Христа? Када бисмо ми били прави, када бисмо изменили себе, пре или касније бисмо успели да изменимо све људе - и своју децу и свог мужа и своју жену...
    Бити духован човек не значи много говорити о Богу. То значи - умети доживети Бога. А другима говорити оно што ће им помоћи да учине један корак напред, да би им мало помогли. То сам схватио на Светој Гори, где је у јако строгом манастиру Дионисијату живео један старац, јеромонах. Једном му је пришла група поклоника међу којима су били отац и два сина. Деца су била живахна и одбијала су да пођу говорећи:
    - Нећемо сада да слушамо проповеди.
    - Идемо, овај свештеник је јако добар! Послушајмо шта ће нам рећи, наговарао их је отац.
    Треба рећи да је овај јеромонах био истински подвижник. Ретко је јео, био веома строг према себи, а према другима - само онолико колико су били у стању да издрже. Ми смо пришли и очекивали да ће почети да говори на духовне теме, међутим, он је почео да говори о резултатима последњих фудбалских мечева Олимпијакоса, Панатанаикоса, АЕК-а... Све ово се догађало у порти светогорског манастира! Питао је поклонике:
    - Људи, шта ће бити ове године, да ли ћемо освојити титулу?
    Посматрао сам га и у себи говорио: "Пресвета Богородице! Господе Исусе Христе! Уместо да им каже нешто духовно, нешто што би их узвисило, он прича о фудбалу!" Поклоници су га замолили:
    - Старче, реците нам нешто духовно.
    - Када сте последњи пут водили своју децу на стадион?, одговорио им је он.
    Тада су дечаци који су били близу рекли оцу:
    - Тата, овај старац је јако добар, он није као сви, не проповеда све време. Он је јако добар!
    Мало касније је млађи дечак питао старца:
    - Оче, да ли Ви исповедате?
    - Да, исповедам. Хоћеш да се исповедиш?
    - Да, желим, чуло се као одговор.
    Зашто је дете пожелело да се исповеди код тог монаха који је говорио о темама које немају везе са вером? Он им ништа није говорио о Богу, али је целокупан његов спољашњи изглед - у мантији, са брадом, са осмехом, са добрим осећајем за хумор - привлачио људе њему. Обратите пажњу: он се осмехивао, није се смејао. Да ли се ви осмехујете код куће? Да ли сте задовољни? Радосни? Да ли прихватате свој живот онаквим какав јесте? Или вам је стално лоше и ви, без престанка, упадате у меланхолију и депресију? Будимо се ујутру и све нам се чини трагичним. Будиш дете и изговараш:
    - О, какав је ово живот... Брзо устани, треба да се спремимо за школу, опет у школу!
    Као да му говориш:
    - Хајде и ти у тежак живот, да живиш као и ја.
    Дете има пуно право да се побуни:
    - А где ме зовеш, у какво друштво?
    Ми, хришћани, ми смо Христови, али у нама нема радости, док људи који су у свету имају радост иако је она лажна. Где је истина? Када ћемо научити да будемо срећни? Након смрти? Ова радост треба да буде присутна у нашем животу, нашој породици, сада, овде, да бисмо оснажили међусобне односе, наше односе са децом. Хришћанин мора имати ту радост, неопходно је да има храброст да са надом гледа унапред и верује да ће се ситуација поправити.
    Када је један човек добио отказ, он је отишао у продавницу, купио доста хране и кренуо кући. Зашто је то урадио? Зато што је себи рекао: "Нећу дозволити да се моје расположење пренесе на моју породицу, да они почну све да гледају у мрачним бојама". Када се вратио кући, рекао је својој жени:
    - Где су деца? Зови их. Донео сам укусну храну, хајде да заједно лепо проведемо време!
    - Зашто, љубави, добио си повишицу?
    - Не, добио сам отказ.
    - Зар ћеш нас почастити због отказа?
    - Да, одговорио је он, зато што се нећемо предати, верујемо у Бога и наша нада да ће бити боље је доказ томе!
    Добро је када постоји оваква породица! Дете види како се родитељи понашају, шта говоре и мисли: "Види како је Христос изменио моје родитеље: они верују и јаки су." А ако стално буде видео чамотињу и очајање, зашто би требало да буде хришћанин? Зашто да буде члан Цркве?
    Један мали дечак ми је о томе и говорио:
    - Зашто треба да будем као моји родитељи? Да, они су црквени, али шта у њима има добро да би их подражавао? Шта? Видим само негодовање, прекоре, хирове, све је код њих црно, све их доводи до очајања.
    Мислим да су ово биле веома важне речи.
    Осмехујте се, волите и показујте то. Сећате се, поменуо сам вам жену која је одлазила у храм на све вечерње службе? Ето, недавно је поново дошла на службу. Није хтела да сагледа своје грешке, схвати да јој је неопходно да поправи своје односе са мужем, постане му ближа. Не! Уместо тога, са радошћу ми је рекла:
    - Оче, пронашла сам изузетне духовне књиге, донећу ти их! Нашла сам "Подвижничка слова" авве Исаије Отшелника.
    Погледао сам је, она ме је такође посматрала, очекујући моју реакцију. Рекао сам јој:
    - Слушај ме што ћу ти рећи. Ти читаш авву Исаију, али шта ће бити са "плесом Исаије" ако си разорила сопствени дом?[3] Ти рушиш свој дом, зар не схваташ то? Мислиш да поступаш добро? Знаш са чиме бих поредио твоје речи? Ти говориш о духовним стварима које се налазе високо, на петом спрату, а ти сама чак ниси ни ушла у улаз те зграде. Зар оно што ти саветуј
  13. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Симболика "НЛО-а" на фресци Распећа у Дечанима.   
    Наиме, у левом и десном углу дечанске фреске Распећа налазе се заиста два необична објекта у којима се види по један човечуљак. О чему је заправо реч?
     

     
    У хришћанској традицији, а посебно у византијском сликарству, на представама распећа Христовог приказују се персонификације сунца и месеца. Џемс Хол у свом „Речнику уметничких предмета и симбола“ каже: „Сунце и месец, са обе стране крста су редовна појава на средовековним распећима. Преживели су све до ране Ренесансе, иако се ретко виђају после 15. века. Њихово порекло је веома старо. У античкој Персији и Грчкој постојао је обичај да се сунце и месец приказују на представама паганских богова сунца. Овај обичај се наставио и у време Рима на новчићима на којима су били приказани цареви….. Сунце се понекад представља једноставно као попрсје човека са ореолом, а месец као жена са полумесецом Дијане. Касније су приказивана два проста круга и то полумесец унутар круга кога су често носили анђели, док се сунце приказује са Христове десне стране, а месец са његове леве.“
     
    Понекад се сунце и месец приказују као људске фигуре које иду на запрежним колима. У Дечанима и на низу других фресака приказани су као људске фигуре у два различита облика. Сунце се у иконографској традицији често приказује као мушка фигура у плавичастој боји, која симболизује сунце које помрчало у време Христове смрти на крсту. А бијаше око шестога часа, и тама би по свој земљи до часа деветога. И помрча сунце, и завјеса храмовна раздрије се напола. (Лк 23, 44-45) „А од шестога часа би тама по свој земљи до часа деветога.“ (Мт. 27, 45)
     
     
    Персонификација месеца је најчешће у виду женске фигуре. Ова фигура је готово по правилу у црвенкастој боји јер је и месец зашао у време Христове смрти и био је црвене боје крви. Овај симбол и боја не асоцирају само на Христово распеће, већ и на Откровење и Други долазак Господњи. Обратимо пажњу на пророчанство пророка Јоила: Сунце ће се претворити у таму и мјесец у крв прије него дође велики и страшни дан Господњи. (Јл 2, 31) Готово истим речима апостол Петар цитира пророка у Д.ап. 2, 20. „Сунце ће се претворити у таму и мјесец у крв прије него дође велики и славни Дан Господњи.“ У књизи Откровења се каже: „И видјех, кад отвори шести печат, наста земљотрес велики, и сунце поста црно као врећа од костријети, и мјесец сав поста као крв“ (Отк. 6, 12)
     
     
    Приказивање природних стихија у персонифицираном облику може да се примети и на иконографским представама крштења Христовог где се у водама често приказују две фигуре: мушка фигура реке Јордана и женска фигура мора.
     

     
    Из богослужбених химни можемо да разумемо да су персонификације сунца и месеца на представи Распећа Христовог употребљене како би се показало да су бесловесне природне стихије „осетиле и разумеле“ страдање Сина Божијег и у ужасу су сакриле своје зраке, док су душе словесних Јудеја остале окамењене и неосетљиве пред овим страшним призором.
     
    На следећем линку можете видети више иконографских представа са приказом персонификованог сунца и месеца. Штета што истраживачи НЛО појава нису мало више упознали хришћанску иконографску традицију.

     
    http://sprezzatura.it/Arte/Arte_UFO_2_eng.htm
     
    Архимандрит Сава Јањић
  14. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Данче* за a Странице, Свештеник Деврња: СПЦ не стоји иза Образа   
    Додао је да СПЦ нема потребу да се изражава кроз такву организацију као што је Образ и оценио да припадници Образа врло често злоупотребљавају свој хришћански идентитет и „каче се” на ауторитет цркве, као да црква стоји иза њихових начела и њиховог деловања.
    Деврња је оценио да је у ратовима деведесетих година прошлог века на простору бивше Југославије дошло до „инструментализације религије”, а верске заједнице су биле „изманипулисане или су желеле да буду изманипулисане”.
    Директор Центра за истраживање религије, политике и друштва из Новог Сада Никола Кнежевић оценио је да верске заједнице на простору бивше Југославије имају дијаметрално супротне ставове о минулим ратовима из деведесетих година прошлог века, што погодује стварању антагонизама и атмосфере замрзнутог конфликта у региону.
    „Таква атмосфера може у одређеним друштвеним околностима да доведе до новог конфликта”, рекао је Кнежевић.
    Према његовим речима, ратови из деведесетих година нису били верски већ политички ратови, али са значајним верским импликацијама.
    Психолог Александар Шибул оценио је да ће се сукоби поновити уколико се не буде искрено радило на помирењу у региону.
    У оквиру трибине премијерно је приказан први документарни филм из серијала „Религије, национализам и култура сећања”.
     
    Извор: Политика
  15. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Христова радост је другачија   
    Покајање је дубока унутрашња спознаја пута светлости и живота услед чега долази до преображаја нашег живота, мењања нашег умног склопа (μετάνοια - meta+noia, преумљење). Ми приносимо молитве и жртве не као умилостивљење, већ као израз наше љубави и благодарности (евхаристија).
    Св. Јован Златоуст говори да се Христос никада није смејао (Беседе на Јеванђеље по Матеју 6,6 PG и беседа на посланицу Јеврејима 15, 8 PG). У јеванђељима нигде немамо запис да се Господ смејао или шалио, али се помиње да је плакао, уздисао, осећао бол. Св. Ава Јустин у беседи на Рођење Св. Јована Крститеља том 1, беседа 3 пише: "Исто тако пишу црквени историчари да се Господ Христос никад смејао није. Како се могао смејати Господ који је дошао и узео на Себе све грехе рода људског, узео на Себе све смрти рода људског, узео на Себе све демоне рода људског? Како се Он могао смејати? Тужан, увек тужан, гледајући људе како, пре него што је Он дошао у овај свет да их спасе свега тога, свих тих ужаса, многи од њих неће спасење. Неће да иду за Њим." Св. Ава овде у потпуности прати Св. Јована Златоуста.
    Треба имати у виду да Господ засигурно није ноншалантно шетао Јудејом на начин како то можемо видети у неким холивудским верзијама Његовог живота. Христос у тим филмским остварењима личи на савременог револуционара, хипика, на Исуса Христа супер-звезду (Jesus Christ Superstar) по истоименитој рок-опери. Христова радост је другачија. У разговорима са облагодаћеним људима, посебно старцима подвижницима, можемо да осетимо ту неизмерну љубав и топлину радости која зрачи из њиховог срца. Хришћанска радост је пута унутрашње радости која је различита од необуздане радости и грохотног смеха. Лице Божијих угодника је увек насмејано без гримасе и извештачености. Њихове шале су увек примерене и поучне и у њима никада нема оне ироније и вулгарности која често прати обичан хумор.
    У време свог земаљског живота Христос је волео не само децу већ и сваког човека, и праведника и грешника који се каје и бори се да нађе пут ка светлости и радости. Исто тако, Христова туга није била она мрачна и тешка туга која обремењује срце које живи у безнађу и очајању. Свети оци подвижници су зато сковали посебну реч - χαρμολύπη (хармолипи, радостотворна туга). У тој атмосфери радостотворне туге писана је богослужбена поезија, сликане су православне иконе у њој се изражава цео православни етос.
    Господ нас позива да изиђемо из овога света, али не на начин да физички нисмо у њему јер је то немогуће, него да не будемо овладани овим светом и сујетом овог света. То значи да као хришћани треба да живимо у овом свету као ходочасници, путници који су стално свесни да иду ка Царству небеском. Све чиме се бавимо: науком, сликарством, музиком, градитељством, укратко било којом професијом, треба прихватати и обављати у светлости Христовог еванђеља, све на духован начин просуђујући и расуђујући. Зло не лежи у самој творевини, већ у злоупотреби те творевине и њеном бунту против Бога и његове љубави. Савремена култура и цивилизација великим делом су саздани као материјални израз тог бунта, али исто тако, све око нас треба да стално заквашујемо смислом наше вере у Господа. Циљ хришћанства није, дакле, да преобрази физички овај свет и да створи савршено људско друштво као царство небеско у овом простору и времену. Зато свим вредностима друштва које нас окружује прилазимо тражећи дубљи смисао који води вечном животу. Слушамо музику, читамо књижевност, бавимо се науком, градимо и стварамо, не ради личне сујете или беспослице, већ сагледавајући и сведочећи у сваком сегменту онога што нас окружује премудрост у тајни сакривену.
    Када сам прошле године имао прилику да обиђем већи број музеја у Италији осећао сам дубоко унутрашње испуњење гледајући у тим уметничким радовима одраз божанског стваралаштва и љубави према творевини као дару Божијем. Сасвим је сигурно да многи уметнички радови нису направљени у том душевном настројењу, али ми својим приступом уметности дајемо тим делима други смисао и доживљавамо је као слављење Бога. Тако је и са музиком, посебно оном музиком која је и стварана у Божијем надахнућу и љубави према Богу као што је то случај код Јохана Себастијана Баха. Ако ништа друго у уметности увек проналазимо тежњу и вапај ка Богу, ка вечности јер је уметност пре свега покушај да се досегне оно што превазилази људске биолошке оквире. Правилан приступ уметности помаже нам зато да уметничка дела доживљавамо као значајан подстицај за благодарење Богу и не представља само по себи сметњу у духовном животу.
    У коментару који сте цитирали осећа се посебна нелагодност у вези симбола крста. Крст је за Цркву симбол не мучења и страдања већ победе над смрћу јер је Господ смрћу смрт победио. Тај симбол ужаса и страха, јер су у антици на крсту разапињани разбојници и бунтовници, постао је симбол радости и вечног живота. Зато ми православни хришћани Распетог на крсту не представљамо као неког јадника коме је и самом потребна наша помоћ, већ као Бога и Цара славе, који на крсту стоји ширећи руке у загрљају да обухвати васцели свет и творевину. Погелдајмо само разлику између нашег познатог студеничког распећа и неких готичких распећа. Разлике су огромне. Студенички Христос је победилац смрти, који осећа бол у страдању, не зато што је по нужности овладан тим болом, већ зато што сам жели да буде по свему једнак нама. То је бол љубави, а не очаја и патње. Али његово лице зрачи унутрашњом радошћу и тријумфом, па се чак и Св. Јован Богослов у подножју крста благо осмехнуо јер је видео да смрт његовог љубљеног учитеља није крај већ почетак. На готичким распећима слика је потпуно другачија: измучено и мршаво тело Господа, згрчено у боли и патњи. Запад је увек посебно наглашавао реалност Христовог страдања што никада не смемо да изгубимо из вида. Христос је заиста пострадао, заиста умро на крсту, а пре тога претрпео мучења, шибања. Сетимо се само филма Мела Гибсона "Страдање Христово" који је у потпуности иконографски гледано одраз средњовековне западне традиције Христа паћеника. Цео филм је усресређен на страдање које је приказано у крајњој графичкој реалности (која се вероватно не разликује много од поступака којим су Римљани кажњавали своје осуђенике).
    Православна Црква никада није негирала реалност Христовог страдања на крсту као што су то чиниле неке секте (нпр. докетисти, по којима је Христос привидно страдао или муслимани (који на пример верују да пророк Иса није пострадао на крсту већ да је жив узнесен телом на небо). У савршеној равнотежи халкидонске формуле о личности Христовој у две природе, божанској и људској, нема места за претеривања било које врсте. Запад је историјски више наглашавао Христово страдање и муку, док је Исток увек страдање гледао у светлости Васкрсења. Потенцијална опасност за Запад је стога увек била у томе да се Христос исувише хуманизује и претвори у човека хуманисту, револуционара, страдалника, док је Исток историјски много више имао проблема са монофизитским тенденцијама по којима је у сједињењу две природе Божанство толико надсенило његову човечност да је страдање више шематски приказивано (обратити пажњу на коптску и сиријску иконографију). Хвала Богу, православни Исток је успео да очува чврсту доследност Халкидонској вери, иако и дан данас за православне сусрет са реалношћу Христовог страдања делује донекле саблажњиво и неправославно, посебно када се прикаже ван ширег контекста Његовог домостроја спасења. Зато на православним распећима стоји често натпис Цар славе, као ознака победника над смрћу и подсетник да његово страдање није био пораз већ вољни акт љубави Бога који смрћу побеђује смрт.
    Архимандрит Сава Јањић
  16. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Када би постојање Божије било научно доказиво, онда више не би било наше вере као слободног акта наше личности   
    Када би постојање Божије било научно доказиво, онда више не би било наше вере као слободног акта наше личности која одлучује да верује или не већ би наша вера била условљена фактичком датошћу. Дубоко мислим да вера и наука зато нису супротстављене уколико се свака од њих креће у својим оквирима. Наука која на основу врло ограничених искустава и знања тврди да Бог не постоји и да је све што се око нас дешава производ природних збивања засигурно превазилази своје оквире и претвара се у идеологију, што смо могли да видимо у време комунистичког безбожја. С друге стране када вера покушава да своје принципе наметне науци или да гуши развој науке у страху да ће је она угрозити долазимо у ситуацију у којој се Римокатоличка црква нашла од почетка Ренесансе до пред наше време када је између Цркве и науке постојала стална тензија и када су научници јавно прогањани, са истом суровошћу са којом су касније безбожни атеисти прогањали верујуће.
    Православна Црква је у својој традицији много више била окренута личном познању Бога, а не толико напорима да објасни како свет функциониште. Нас пре свега интересује ко је Бог који је створио свет и како можемо да остваримо заједницу са њим, а не толико да објаснимо у детаље законе природе. То свакако не значи да наша Црква негира позитивно знање, али засигурно питању знања приступа са другог аспекта. Дакле, ако желимо да проникнемо тајне света у коме живимо ми евхаристијски и молитвено узрастамо у познању Христа и познајући Христа познајемо његову творевину на начин који је више интуитиван него рационалан. На Западу је дуго времена преовладавао рационалистички приступ знању при чему све мора бити јасно дефинисано. У том процесу великим делом је маргинализовано лично познање Бога.
    Лично јако волим науку и врло радо погледам неки добар документарац о тајнама универзума, биолошким и научним достигнућима. За верујућег човека наука није искушење и опасност већ само може још више да нас утврди у вери јер видимо како се после сваког научног открића отвара још већи бездан непознатог. Човеков ум је створен за две врсте познања у којима постоје различите методе. Наше рационалне способности веома су важне да се организујемо у видљивом свету и овладамо знањима и умећима који су неопходни за нормално функционисање нашег друштва. У том процесу сазнања веома је важна активност интелекта, учење, прикупљање информација, њихова селекција и обрада из чега извлачимо рационалне закључке. Тај процес је богомдан и сасвим природан. Међутим, у личном познању Бога пут је сасвим другачији и православна духовна традиција, коју је вековима посебно чувало монаштво, чврсто се заснива на аскетској борби за очишћење ума и борби са страстима, нарочито самољубљем и свим оним што из њега произилази. Напредујући у очишћењу ума и срца уз пуни евхаристијски живот хришћани урастају у познању Бога и задобијају "ум Христов" који им омогућава да у живој заједници са Богом познају и свет око себе, али не на рационалан начин, већ у светлу Божијег домостроја спасења.
    Наука и вера, дакле, не искључују једна другу. Научник проводи време у анализама и експериментима настојећи да емпиријски провери и докаже своје хипотезе, а хришћанин боготражитељ у потрази за живим Богом, ослобађа и молитвено обрезује свој ум од страсних помисли, духовно стражи над својим умом и зауставља жамор помисли да би као у бистрој води у којој се слегне (житејским бригама) узмућени песак могао да види и Бога и себе и свет који га окружује.
    Архимандрит Сава Јањић
  17. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Саопштење за јавност   
    Ми, духовни пастири Српске Православне Цркве при Министарству одбране и Оружаним снагама Босне и Херцеговине, осећамо најдубљи бол због трагичног и неправедног губитка живота војника Недељка Радића и Армина Салкића и пружамо руку саучешћа њиховим родитељима, родбини и пријатељима.
    Обраћамо се у молитви нашем заједничком Оцу Небескоме да излечи од зла овај свет који је Он из љубави створио и да га заштити од пропадања, а нас људе свих вера и нација да умудри како бисмо као деца Његова живели у миру и слози, захваљујући Му за овај Његов дар живота и наставили да, угледајући се на Њега, уређујемо и украшавамо простор на којем заједно живимо.

    Епископ бихаћко-петровачки Атанасије,
    представник Српске Православне Цркве при Министарству одбране и Оружаним снагама Босне и Херцеговине,
    са свима војним свештеницима


    СПЦ
  18. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Подршка народу Француске и Париза   
    НВО Живе Речи Утехе и Поуке.орг
  19. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Zoran Đurović за a Странице, Зоран Ђуровић: Чудо св. Нектарија Егинског у забаченом селу на Васкрс   
    Након саветовања, сељаци су се одлучили да напишу писмо владици у коме га моле да им пошаље свештеника да би барем током Страсне недеље и Васкрса имали службе.
    Владика је прочитао писмо па је на првом епархијском састанку питао свештенике који би да оде, али се сваки од присутних изговорио зашто није у стању да иде. Писмо је тако пало у заборав због осталих васкршњих припрема које су га затрпале.
    Коначно је дошао велики дан Васкрсења, службе обављене, а владика доби ново писмо од сељана у коме му се захваљују што им је за празничне дане послао свештеника са којим су се молили са невиђеним жаром.
    На првом епархијском састанку епископ је питао ко је од свештеника отишао у село из којег је стигло писмо. Сви су ћутали, нико се није јављао. Због радозналости по први пут је у ову забит владика дошао са свитом. Народ га је с радошћу дочекао и одвео до мале цркве.
    У цркви је био деловодни протокол и владика га је отворио да би видео ко је служио за Страсну седмицу. Писало је: Нектарије, митрополит Пентаполиса! Кад је то видео, владика паде на колена. Тако су и људи пали на колена, ширили руке, певали, плакали и благодарили Богу и Св. Нектарију. Господ није заборавио своје верне овце тако да је послао Нектарија из свог Царства. Целе недеље је Свети Нектарије, који је преминуо 1920., у телу служио овом побожном народу. Икона Св. Нектарија је била у њиховом храму на почасном месту, али га нико од њих није препознао.[1]





    Мошти св. Нектарија



    РАСУЂИВАЊЕ


    Мотив појаве св. Нектарија је јасан. Оно што представља мотив дивљења и чуђења је његова појава у телу. Овде смо већ говорили о јављању светаца и телу.[2] То тело може да буде само лично, васкрсло тело. Нигде Писмо не говори да душе умрлих могу да узимају привремена тела, а овде је јасно да се Нектарије није јавио као утвара или приказа. Утваре не могу да преносе путир, да каде и сл. Овде се срећемо са свиме што знамо на основу Писма о Васкрслом Христу. Телесан је, али га не препознају. То је довело Јеховине сведоке до тога да верују како Исус није телесно васкрсао, него је имао привидно тело зато што је право морао да остави ђаволу као откуп.
    Дакле, колико год да се то коси са нашом логиком, овде имамо још један пример који доказује да су свеци већ сада у васкрслим телима.
    Зоран Ђуровић
    Рим, 13. 11. 2015
    [1] http://pravlife.org/content/pashalnoe-chudo-ellady-kak-velikiy-svyatoy-nektariy-v-odnoy-derevne-liturgiyu-sluzhil
    [2] http://www.pouke.org/forum/topic/40205-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%98%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%86%D0%B0-%D1%83-%D0%B5%D1%81%D1%85%D0%B0%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%B8%D0%BC-%D1%82/
  20. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Данче* за a Странице, Крштење славног јапанског глумца Кари-Хиројуки Тагаве   
    Извор: http://www.kp.ru/daily/26456/3327604/
  21. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Zoran Đurović за a Странице, Зоран Ђуровић: Исус вређа   
    Лисица (ἀλώπηξ, 1 пут, Лк 31-32).
    31. У тај дан приступише неки фарисеји говорећи му: Изиђи и иди одавде, јер Ирод хоће да те убије. 32. И рече им: Идите и кажите тој лисици (εἴπατε τῇ ἀλώπεκι ταύτῃ): Ево изгоним демоне и вршим исцјељења данас и сутра, а трећи дан завршићу.
    ἀλώπηξ. Метафорички назива Ирода Антипу лисицом. Могућа је дупла симболичка алузија: са једне стране пошто је лукав и опасан, са друге перверзан и нечист, пошто, Јевреји израз лисица су користили и за шакала, животињу која је изазивала гађење јер се хранила и лешевима.





    З. Ђ.


    Лажов (ψεύστης, 1 пут, Јн 8, 54-55)
    54. А Исус одговори: Ако ја прослављам самога себе, слава је моја ништа. Отац је мој онај који ме прославља, за кога ви говорите да је Бог ваш, 55. И не познајете га, а ја га знам. И ако кажем да га не знам, бићу лажов (ψεύστης) као и ви.
    ψεύστης. Лажов, човек коме се не може веровати. Тако назива фарисеје.
    Куче (κυνάριον, 1 пут, Mт 15, 22-27)
    22. И гле, жена Хананејка изиђе из оних крајева и повика му говорећи: Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво! 23. А он јој не одговори ни речи. И приступивши ученици његови мољаху га говорећи: Отпусти је, јер виче за нама. 24. А он одговарајући рече: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева. 25. А она приступивши поклони му се говорећи: Господе, помози ми! 26. А он одговарајући рече: Није добро узети хлеб од деце и бацити кучићима (βαλεῖν τοῖς κυναρίοις). 27. А она рече: Да, Господе! али и кучићи једу од мрва што падају са трпезе господара њихових.
    κυνάριον. Деминутив од κύων (пас), псић, домаће куче. Погрешно би било веровати да овде може имати и „позитивни“ смисао, симпатију. Уклопљен је овде у контекст разликовања Јевреја као синова и изабраних и домаћих животиња, осталих народа, гојим. Исус само следи јеврејски обичај, где су странци називани пашчад. Пас је према Левитском закону био нечиста животиња. Чак и данас кад некога хоћемо да увредимо кажемо: „псето“!, али у смислу животиње, док је ово било још горе, јер је за Исуса пас био нечиста животиња.
    Разбојник (λῃστής, 1 пут, Мт 21, 12-13)
    12. И уђе Исус у храм Божији, и изгна све који продаваху и куповаху по храму, и испремета столове оних што мењаху новце, и клупе оних што продаваху голубове. 13. И рече им: написано је: Дом мој - дом молитве нека се зове; а ви начинисте од њега пећину разбојничку (ποιεῖτε σπήλαιον λῃστῶν).
    λῃστής. Разбојник, бандит. Тако назива оне који су развили бизнис у и око Храма. Реч означава неког ко на силу отима и не треба је бркати са лоповом (κλέπτης), који на кварно краде.





    З. Ђ.


    Пас и свиња (κύων, χοῖρος, 1 пут, Mт 7, 6)
    6. Не дајте светиње псима (τοῖς κυσίν); нити бацајте бисера својих пред свиње (τῶν χοίρων), да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас.
    κύων. Пас. Метафорично: странац, човек са нечистим мислима, неразуман, содомит (вероватно у Откр 22, 15).
    χοῖρος. Свиња. Тако тешка увреда се нигде није срела у СЗ.
    Без мозга (ἀσύνετος, 1 пут, Mт 15, 15-16)
    15. А Петар одговарајући рече му: Растумачи нам причу ову. 16. А Исус рече: Еда ли сте и ви још без мозга (ἀσύνετοί)?
    ἀσύνετος. Непаметан, без мозга, без памети, неразуман, будала, глуп. Није проблем што неко може бити само глуп, него у јеврејском миљеу означава и покварену особу која одбија Бога (према јевр. נָבָל, Прем 1, 5; Сирах 15, 7), тако да је ова глупост, којом је Исус „частио“ своје ученике изузетне тежине. Наиме, покварен човек нема слуха за божанске ствари (Рим 1, 31).
    Сатана (Σατανᾶς, 1 пут, Mт 16, 21-23)
    21. Од тада поче Исус казивати ученицима својим да њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати од старешина и првосвештеника и књижевника, и убијен бити, и трећи дан да ће устати. 22. И узевши га Петар поче га одвраћати говорећи: Боже сачувај, Господе! то неће бити од тебе! 23. А он окренувши се рече Петру: Иди од мене, сатано (Σατανᾶ)! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско.
    Σατανᾶς. Сатана, клеветник, непријатељ. Тако и самом Петру.
    Неверник и перверзњак (ἄπιστος, διαστρέφω, 1 пут, Mт 17, 14-17)
    14. И када дођоше народу, приступи му човек и паде на колена пред њим говорећи: 15. Господе, помилуј сина мојега, јер је мјесечар и мучи се љуто; јер много пута пада у ватру, и много пута у воду. 16. И доведох га ученицима твојим и не могоше га исцелити. 17. А Исус одговарајући рече: O роде невјерни и покварени (Ὦ γενεὰ ἄπιστος καὶ διεστραμμένη)! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Доведите ми га амо.
    ἄπιστος. Неверник, непоуздан. За нас, данас, није увреда. У Исусово време је значило да не припадаш свом народу и вери, да си изопштен. Код нас може да има само моралну конотацију. Тако би неко могао рећи: Добро су га трпели...
    διαστρέφω, διεστραμμένος. Окренут наопако, покварен, первертиран, корумпиран, ко оставља прави пут, враћа се уназад.
    Зао и прељубник (πονηρός, μοιχαλίς, 1 пут, Mт 16, 4)
    4. Род зли и прељуботворни (γενεὰ πονηρὰ καὶ μοιχαλὶς) тражи знак, и неће му се дати знак осим знака Јоне пророка.
    πονηρός. Зао, лош, покварен, кривац, злотвор, онај ко рањава, причињава зло, за разлику од какос који се односи на суштински карактер, као што се разликује од сапрос, труо изнутра, односно дегенерисан морално).
    μοιχαλίς. Прељубнца. Удата жена која чини прељубу, у преносном смислу сношај са боговима (туђим).
    Злотвор (πονηρός, 2 пута, Mт 7, 9-11)
    9. Или који је међу вама човек од кога ако син његов заиште хлеба, камен да му да? 10. Или ако рибе заиште, да му да змију? 11. Када, дакле, ви, зли будући (πονηροὶ ὄντες), умете даре добре давати деци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који му ишту? (Видети претходну референцу).
    Будала (ἄφρων, 2 пута, Лк 11, 40-41)
    40. Будале (ἄφρονες), није ли онај начинио и изнутра који је начинио споља? 41. Али подајте милостињу од онога што је унутра; и гле, све ће вам бити чисто.
    ἄφρων. Неразуман, без унутарње просуде понашања, будала, глупак, без разума.
    Пород отровница (ἔχιδνα, 2 пута, Mт 12, 33-34)
    33. Или усадите добро дрво, и род његов биће добар, или усадите рђаво дрво, и род његов биће рђав; јер се по роду дрво познаје. 34. Породи отровница (γεννήματα ἐχιδνῶν), како можете добро говорити, када сте зли? Јер од сувишка срца уста говоре.
    ἔχιδνα. Змија, отровница, фигуративно онај који хули и онај ко преокреће лаж у истину и обратно.





    З. Ђ.


    Слепац (τυφλός, 6 пута, Mт 15, 12-14)
    12. Тада приступише ученици његови и рекоше му: Знаш ли да фарисеји, чувши ту реч, саблазнише се? 13. А он одговарајући рече: Свако дрво које није усадио Отац мој небески, искорениће се. 14. Оставите их, слепи (τυφλοί εἰσιν) су вођи слепима; а слепи слепога ако води, оба ће у јаму пасти.
    τυφλός. Слеп, слепац. Духовно слеп. Ендемијска болест на Блиском Истоку. Можда се овде осећа резигнација код Исуса, препуштање слепаца њиховој судбини. Јер они не постоје у Очевој оптици.
    Лицемер (ὑποκριτής, и побочни термини, 15 пута, Mт 6, 2-7; 16-18)
    2. Када, дакле, дајеш милостињу, не труби пред собом, као што чине лицемери (οἱ ὑποκριταὶ) по синагогама и по улицама да их људи хвале. Заиста вам кажем: Примили су плату своју. 3. А ти кад чиниш милостињу, да не зна левица твоја шта чини десница твоја, 4. Да би милостиња твоја била у тајности: и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно. 5. И када се молиш Богу, не буди као лицемери, који радо по синагогама и на раскршћу улица стоје и моле се да их виде људи. Заиста вам кажем: Примили су плату своју. 6. А ти када се молиш, уђи у клет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности: и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно. 7. А када се молите, не празнословите као незнабошци, јер они мисле да ће за многе рјечи своје бити услишени. 16. А кад постите, не будите суморни као лицемери: јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју. 17. А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, 18. Да те не виде људи гдје постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно.
    (Mт 22, 18) 18. Разумијевши Исус лукавство њихово рече: Што ме кушате, лицемери?
    (Mт 23, 13-33) 13. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што затварате Царство небеско пред људима... 15. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што проходите море и копно да бисте добили једнога следбеника, и кад га придобијете, чините га сином пакла двоструко већим од себе. 16. Тешко вама, вођи слијепи... 17. Безумници и слепци!... 24. Вођи слепих, који оцеђујете комарца а камилу прождирете... 27. Тешко вама... што сте као окречени гробови, који споља изгледају лепи, а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте. 28. Тако и ви: споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемјерја и безакоња (ἀνομίας). 29. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што зидате гробове пророцима и красите споменике праведника, 30. И говорите: Да смо ми били у време отаца својих, не бисмо с њима пристали у крв пророка. 31. Тиме сами сведочите за себе да сте синови оних који су побили пророке. 32. Испуните и ви меру отаца ваших. 33. Змије (ὄφεις), породи аспидини, како ћете побећи од осуде за пакао?




    ὑποκριτής. Лицемер, хипокрита, дволичњак, глумац, говори једно а ради друго. Најомраженија ствар за Исуса, ако ћемо ценити по понављању увреде и систематској борби против лицемерја као „пристојног владања“ које нема живота у себи. Човек који се не предаје Богу искрено. Не верује и стога глуми да би се добро уклопио у систем.
    ἀνομία. Безакоње. Онај ко живи ван Писма, ван Закона.
    ὄφις. Змија. Означава и ђавола и сатану у преносном смислу. Кушала Адама и Еву у рају.
    Закључак
    Исус јасно и отворено жигоше људске мане и грешке. Не користи „пристојан“ речник. Страдају и његови следбеници. Нема расправе и убеђивања. Каже: лупио си, покварењак си, лицемер си, нема ти спаса. Како ту „терминологију“ користи и за ученике, да се наслутити да је она програмска. Он пророчки малтретира и вређа људе не би ли их освестио. То је за оне за које има наде. За другу, „непоправљиву“ групу, не показује самилост, али им једнако говори да су будале и осуђени на пропаст (подразумева се да су они својевољно пошли тим путем). Дакле, бруталност и вређање има свог смисла, јер неке побуђује на покајање, прене их из самоумишљености, другима пак само потврђује стање, оно у чему су. Не додаје квалитативно ништа ново. Слепац остаје слепац, тако да Исус ладно вели: Нека се узму за руку, ионако ће да упадну у рупу.
  22. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Jace Jerimoth за a Странице, Одслужен четрдесетодневни помен члановима породице протојереја-ставрофора Радивоја Панића   
    Владика Теодосије: Заспали су у радости овог живота, а пробудили се у бољем и лепшем свету (Радио Слово љубве)
    У својој беседи владика Теодосије је истакао да „за нас хришћане, за нас који верујемо у Господа нашег Исуса Христа, распетог и умрлог, али васкрслог, смрт заиста не представља кончину“, што нас чини другачијима од оних у свету који, по речима Апостола Павла, немају наде. Татјана, Никола и Симеона живели су као истински хришћани, а своје су животе окончали по узору на свете који су, такође, трагично страдали. „Управо у радости овог живота они су заспали, али су се пробудили за вечни живот“, рекао је владика Теодосије.
    http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/1371/15/09/9.9.2015._beseda_vl._teodosija_na_zaupokojenoj_liturgiji_-_crkava_svetog_prokopija_-_orlovacha.mp3
    Преосвећени епископи рашкопризренски и косовско-метохијски г. Теодосије и топлички г. Арсеније служили су заупокојену литургију у Цркви Светог великомученика Прокопија на гробљу Орловачи, поводом четрдесетодневног молитвеног помена трагично преминулима Татјани, Николи и Симеони, члановима породице протојереја-ставрофора Радивоја Панића, старешине Храма Светог Саве.
    Архијерејима су саслуживали протојереји ставрофори Драгомир Убипариповић, Петар Лукић, Трајан Којић, и протојереји Саво Шмигић и Јован Милановић, професор Богословије Светог Арсенија у Сремским Карловцима. На литургији и парастосу појали су ученици Карловачке богословије са појцима светосавског Храма, а у овом молитвеном сабрању учествовало је мноштво свештенства, монаштва и верног народа.
    Владика Арсеније: Чекамо Христа који ће поново доћи у слави (Радио Слово љубве)
    http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/1371/15/09/9.9.2015._beseda_vl._andreja_nakon_parastosa_tatjani_nikoli_i_simeoni_panitsh_-_groblje_orlovacha.mp3
    Извор: СПЦ
  23. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Једини начин да нађемо своју аутетничну личност јесте у Цркви   
    У нашем хришћанском животу важно је почети да активно учествујемо у литургијском животу Цркве. Пост и молитва два су крила којима се уздижемо изнад биолошког начина постојања и којим долазимо до еклисијалног (црквеног) односно евхаристијског начина постојања, као аутентичног начина постојања за које нас је Бог и створио. Пост је подвиг којим се одвајамо од биолошке ипостаси и улазимо у простор истинске слободе. Пост је зато много више него уздржање од појединих јестива. То је дисциплина живота и дубока свест шта су аутентичне вредности, а шта лажне и пролазне. Пост је удаљавање од сваког зла, од мржње, љубоморе, зависти, амбиције, похлепе и свих оних страсти, које су ништа друго до деформиасане енергије, дејства, наше природе, које нас воде у вечну смрт. Молитва је језик будућег века, то је аутентични начин комуникације који надилази наш језик и речи и у својој начистијој форми представља ону најприродније дејство човековог бића којом комуницирамо са Богом и другима.
    Веома је важно да сви заједно и епископи и свештеници и верни народ радимо на томе да наше парохије не функционишу само недељом и празником, када се окупимо у цркви, већ да то постану наше истинске породице. Зар икакво биолошко сродство може бити јаче од оног сродства којег имамо у Телу и Крви Христовој којима се причешћујемо и потврђујемо да смо један род, једна жива заједница, једно Тело Христово. Људи у одсуству литургијске и евхаристијске свести траже разне начине како да се повежу, организују се у разна удружења, клубове, лутају по интернету тражећи оне сличног интересовања. Ми хришћани имамо своје парохије и добро организована парохија и те како даје смисао постојања и живота сваком њеном члану јер не живимо више сами, већ као целина и заједница.
    Наравно, казаћете да је све то теорија и да је стварност другачија. Нажалост, великим делом сте у праву. Али то није разлог да седимо скрштених руку и да чекамо свештеника да нас организује. Ако у некој парохији има верника који желе активније да се повежу и заједнички раде, то ће засигурно обавезати и свештеника да се и он више подтруди и да своје парохијске дужности не види само у недељној литургији и требама. Морамо да схватимо да смо у Цркви сви одговорни за све. Свештеник и изнад свега Епископ литургијски воде црквени живот и имају посебну одоворност, али и сами верници су одговорни како се организује њихов живот у Цркви. Зашто, на пример, група верника не би тражила од свог свештеника да након недељне или празничне литургије организују разне акције: помоћ болесним и немоћним члановима парохије, посећивање болесних у болницама, организовање помоћи за оне који су у тешком имовинском стању, свакодневна окупљања, предавања, дискусије о Св. Писму, заједничке породичне излете у природу и друго. Ако световни клубови и организације могу да функционишу на сличан начин, зашто не могу наше парохије?
    Зато, главу горе и потрудимо се да нађемо људе сличног настројења и да одемо код нашег свештеника који ће засигурно и сам бити охрабрен овим идејама. Многи свештеници сами не осећају довољно мотивације да нешто предузму јер виде апатију међу својим верницима. Ако се, међутим, суоче са чврстом иницијативом верника засигурно неће моћи остати индиферентни. Једни друге морамо да подстичемо јер време пролази!
    Архимандрит Сава Јањић
  24. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Дејан за a Странице, О причешћивању- Евхаристија није награда за добро владање   
    Недостојно се причешћује онај који не разликује Тела Господњег. Овде је веома важно имати у виду да Причешће није неки "витамински" додатак за наше здравље, помоћно средство да се боље подвизавамо, које треба с времена на време узети али које можемо и да прескочимо. Они који не разликују тела Господњег имају овакав магијски приступ причешћу или с друге стране моралистички расуђују да ли су га достојни или нису у зависности да ли заслужују или не заслужују награду. Евхаристија није награда за добро владање. Господ је узео хлеб и вино управо зато што су обе ове материје колективног карактера. Хлеб се добија од пшенице која је сакупљена са многих поља икоја тек самљевена и умешана водом и заквашена квасцем постаје хлеб. Исто тако и вино се добија од многих гроздова који згњечени у преси дају сок који ферментацијом постаје вино. Дакле, ни хлеб ни вино не настају природно, већ се добијају људским трудом и састоје се од материје која је сакупљена и сједињена, од многих у једно. Евхаристијски хлеб и вино стога символизују заједницу хришћана, Цркву у којој многи постају једно, Цркву у којој смо призвани и сабрани из многих народа и крајева, као многи класови у један хлеб и многи гроздови у чашу вина (ову асоцијацију налазимо у ранохришћанским молитвама анафоре). Евхаристијом се Црква зато не само символизује, већ се и непосредно остварује и потврђује на сваком литургијском скупу. Евхаристија је есхатолошко окупљање верних и залог коначног остварења Цркве у Царству небеском.
    Ово је све јако важно имати у виду да бисмо дошли до тога шта значи недостојно причешћивање. Ако живимо одвојено од заједнице, ако смо овладани таквим страстима и греховима који нас чине слепим и неосетљивим за друге у заједници тј. Цркви, ако у другом не видимо конститутивни део своје личности, већ се крећемо путем сталног подвајања и претварања у индивидуу, ми заправо не знамо шта узимамо и задржавамо се на магијском или моралистичком приступу Евхаристији, што није ништа друго до недостојно причешћивање. Практично и једноставније речено, уколико не живимо у љубави са осталим удовима Цркве нисмо достојни причешћа јер иако примамо Тело и Крв Христову, својим животом суштински и делатно негирамо заједницу која се манифестује у том истом Телу и Крви. У тајни Евхаристије не само што принесена вештаства постају Тело и Крв Христова, већ се и ми сами примањем освећених дарова опет и опетактуелизујемо као Тело Христово - Црква. Отуда само можемо да замислимо колико је апсурдно заједничко учешће у Литургији без примања Тела и Крви Христове јер не примајући свете тајне из најчешће емотивних разлога личне недостојности или притворног смирења ми заправо окрећемо леђа Богу који нас зове за трпезу вечног живота. У древној Цркви, они који су били овладани страстима и греховима који подразумевају раскид заједнице нису једноставно могли да присуствују приносу, осим у посебним случајевима одређене дисциплине покајања (тзв. συνεστωτες (лат)сonsistentes тј. они који су смели присуствовати Литургији до краја али се нису смели причестити).
    Ово значи да они који не живе евхаристијским начином живота или се барем не труде да се врате правилном начину постојања нису достојни Светих Тајни. Овде дакле не говоримо о морализму и одређеним правилима шта мора све да се уради да се достојно причести. Сама идеја формалних предуслова за причешће уводи нас у сферу моралистичких наклапања, која су и довела до тога да се под видом наводног смирења и покајања причешће изгуби из фокуса православне Литургије у току последњих векова. Ми Телу Господњем прилазимо са вером, будући свесни својих немоћи и падова, али истовремено знајући да се спашавамо не као појединци већ као Црква.Нема појединачног спасења јер нас Бог Отац може једино Духом Светим видети и препознати у вечности у свом Сину Јединородном, дакле као Цркву. Зато је одвајање од Цркве највећи грех који одваја од вечног спасења и зато је онима који не живе као делатни чланови Цркве и не препознају своју Цркву као мајку, већ траже истину у „бунарима испроваљиваним“, причешће Телом и Крвљу Христовом бива на суд и осуду.
    Који грехови нас чине недостојнима? Сваки грех, јер нас сваки грех одвлачи од заједнице у Христу на пут вечне смрти, али причешће није за безгрешне јер ко би га могао примити. У литургијској молитви Христу коју свештеник тихо чита за време херувимске песме ово се посебно наглашава: „Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи литургију Теби, Царе славе; јер Теби служити - велико је и страшно и самим Небеским Силама. Но ипак, ради неисказаног и неизмерног човекољубља cвогa, непроменљиво и неизменљиво постао си човек, и био си нам Архијереј, и као Владика свих, предао си нам свештенодејство oвe Литургијске бескрвне жртве…“. Дакле, нико није достојан да приђе, али ипак прилазимо јер је Син Божији постао човек по свом неисказаном човекољубљу. Онај који прилази Богу са оваквом свешћу, свешћу о бескрајној личној недостојности и бескрајном Божијем човекољубљу неће бити одбачен. То с друге стране значи да се недостојно причешћује онај који не осећа и не исповеда своју личну недостојност и који не верује у божанско човекољубље. Такво причешће је засигурно на суд и на осуду јер онај који га прима не зна шта прима.
    Архимандрит Сава Јањић
  25. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим   
    Без спремности да опростимо немогуће је да се молимо Богу и зато Господ каже: "И кад стојите на молитви, праштајте ако шта имате против кога; да и Отац ваш који је на небесима опрости вама сагрјешења ваша." Мт 11, 25. Неправде и увреде које нам долазе од других нису последица њиховог природног стања, већ огреховљености и духовне болести. Зато Господ каже са крста - Опрости им јер не знају шта раде. И заиста они који чине зло другима то раде у стању духовног слепила и зато нас Господ позива да им опростимо тј. да не узвраћамо на њихове увреде својим гневом и мржњом јер тиме се умножава зло. Праштањем правимо јасну разлику између човека који је од Бога створен за добро, за вечни живот и његових злих дела која су последица погрешног избора, греха.
    Постоје случајеви када Господ из педагошких разлога „не опрашта“ док се човек не покаје, док не промени свој начин живота. Да ли је то условљавање опроштаја? Наравно да није, јер Богу не треба наше покајање као надокнада за његов опроштај - оно треба нама да бисмо могли да примимо благодатни дар. Богу не требају ни наше молитве јер Он зна и пре него што почнемо да се молимо шта нам је потребно. Молитва је потребна нама како бисмо отворили своје срце Богу и изразли своју љубав, односно изградили лични однос према Богу и другима. Молитва је језик будућег века, енергија којом Црква дише у Духу Светом. Зато је веома важно да се питање опроштаја грехова не гледа јуридички. Бог је увек спреман да нам опрости, али ми нисмо увек спреми да примимо опроштај зато што смо "тврдоврати и необрезани срцем и ушима". Зато нас он позива на покајање да бисмо били у могућности да примимо на дар спасење, а не да бисмо задовољили неку божанску правду. Господ је победио смрт и отворио нам врата раја као бесплатни дар безусловне љубави. Подвижнички живот има за циљ да нас оспособи да исцелимо своју вољу и слободно прихватимо дар вечног живота, а не зато што су подвизи потребни Богу.
    Ово је веома важно јер подвижнички живот, када се погрешно схвати, у потпуности се усресређује на телесне подвиге са уверењем да ми сами задобијамо спасење својим трудом или да Богу приносимо жртву која га обавезује да нам узврати. Овакав, погрешно схваћен подвижнички живот неизбежно завршава у гордости и богоодступништву. Бог се ничим не може обавезати и принудити јер у потпуности делује слободно и неусловљено. Другим речима, Бог је у стању да ономе који му окрене леђа и покаје се пружи исту љубав као ономе који му је увек остао веран (Прича о блудном сину, Лк. 15). Зато је Божија љубав нелогична за човеков ум и његово ограничено и себично схватање правде. Сетимо се и приче о посленицима у винограду (Мт. 20, 1-16). Овде видимо да Господ онима који су радили од једанаестог часа даје исту награду као онима који су радили од првог часа и подносили цео дан жегу. Када су ови други узнегодовали, Господ одговара: „Пријатељу, не чиним ти неправду....зар ја нисам властан у своме чинити шта хоћу? Зар је око твоје зло што сам ја добар?“ Обе приче показују да се Божија љубав не изражава у квантитету награде, већ у заједници и љубави. „Тако ће последњи бити први, а први последњи“ Мт. 20, 16.
    Бог пре свега тражи наше срце. „Сине, дај ми срце своје“ говори Господ (Приче 23, 26). И само они који су отворили своје срце за свеочишћујућу благодат Божију и задобили чистоту срца видеће Бога, како Господ поучава у Блаженствима. Зато је читав хришћански подвиг у томе да отворимо своје окамењено срце како бисмо примили од Бога све оно што нам даје на дар. То је смисао и поста, молитве и милосрђа и свих осталих врлинских дела којима излазимо из љуштуре самољубља и себичности и отварамо себе према другоме. Дакле, овде нема морализма. Бог не гледа на нас тако што прави процену односа између наших врлина и наших грехова, код њега нема „лицепријатија“ тј. пристрасности (προσωπολημψία) (Рим. 2,11 или сл. у Еф. 6,9). Љубав је питање онтологије и личности као целине. Бог или познаје или не познаје човека, односно човек је Богу отворио своје срце или није. Зато је јако тешко судити другога без обзира колико некада нечије слабости биле очигледне јер једино Господ познаје срце човека. Они који се подвизавају са гордошћу без обзира колико изгледало да имају врлина, не само да не добијају благодат Божију, већ постају још више помрачени и овладани страстима. Насупрот томе, они који се исправно подвизавају, иако су некада њихове врлине сакривене неком слабошћу или необичном карактерном особином, узрастају у благодати и љубави Божијој, строги су према себи, а благи према другима.
    Архимандрит Сава Јањић
×
×
  • Create New...