Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Blaža Željko

Члан
  • Број садржаја

    454
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Свиђа ми се
    Blaža Željko је реаговао/ла на Логос за a Странице, Владика Атанасије (Јевтић): Гордост највећи човеков непријатељ!   
    Његово Преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије служио је празнично бденије, уочи празника Благовести, у суботу 6. априла, у манастиру Ћелије. У својој проповеди, Владика је истакао да је гордост највећи човеков непријатељ и да је православна вера једина истинска и права вера. Преосвећени је позвао бројне окупљене вернике да на Благовести поново буду у манастиру јер ће више архијереја служити Литургију. Посебно је поменуо домаћина Владику Милутина и умировљеног Епископа нишког Јована, кога је замонашио у манастиру Тврдош, али и наследника Епископа Григорија на трону архијереја захумско-херцеговачких – Владику Димитрија, за кога је Владика Атанасије рекао да је честит човек, родом из племена Паштровића. 
     
     
  2. Свиђа ми се
    Blaža Željko је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Епископ бачки Г. Иринеј о саопштењу Епископа западноамеричког Г. Максима: Опасни портпароли   
    У ове пречасне дане Свете и Велике Четрдесетнице редовно се молимо, између осталог, и да нас Господ сачува од духа празнословља, а да нам подари дух смиреноумља, трпљења, љубави и неосуђивања ближњих. Зато се, већ данима, нисам одлучивао да прокоментаришем „Саопштење Епархије западноамеричке поводом свеправославног саслуживања 2019. године”, које је потписао Преосвећени епископ западноамерички Максим, а које је у међувремену објављено на сајтовима (например Поуке.орг од 15. марта 2019) и од стране Информативне службе Српске Православне Цркве (16. марта 2019). Ипак сам напослетку решио да се огласим, и то само са једним циљем – да скренем пажњу на неке нетачности и погрешне поруке тога саопштења. Најмање су ту важни портпароли, било они убоги било пак они опасни, али је итекако важно да се постојећи огромни проблеми у животу светског Православља, чији виновници нису непознати, не прећуткују или минимизирају, а највећи кривци и грешници да испадну портпароли „чудноватих ставова” који „негде тврде, а негде сугеришу да Српска Црква тобож препоручује да се клонимо општења са онима са којима смо до сада били у општењу” и да тако, на неприхватљив начин, заступају „скретање у неканонско отцепљење од општења у евхаристијско- -јерархијском јединству са осталим Православним Црквама...” Нека ми буде опроштена прејака реч, али мој је неодољиви утисак да Преосвећени аутор ових исказа свесно замагљује и изврће ствари. Слика коју ствара јесте слика идиле коју, ето, угрожавају неки чудаци, из чиста мира пропагирајући прекидање општења, неканонско отцепљивање и кидање јединства. Горка стварност је, међутим, потпуно другачија. Портпароли само саоштавају јавности – или виспрено или неспретно – ставове и одлуке оних установа које су им њихову дужност и повериле. У нашем конкретном случају то су ставови и одлуке Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве из маја и новембра прошле године (саборско писмо Васељенском Патријарху Вартоломеју, Син. бр. 1163 од 13. августа 2018, и саборска саопштења од 10. маја и 12. новембра 2018), као и њихова потоња разрада и примена од стране Светог Архијерејског Синода (синодско писмо истом бр. 4 од 6. фебруара 2019. и саопштење синодске канцеларије од 13. марта 2019). Све те ставове и одлуке диктирао је развој „ситуације на терену”, тојест већ прекинуто општење међу неким помесним Православним Црквама и, самим тим, разорено пуно јединство, што је иначе прва nota Ecclesiae. Напомињем да је по питању црквене кризе у Украјини Сабор био једнодушан: није било ни гласања ни издвојених мишљења која се службено уносе у саборски записник. Исто тако, све синодске одлуке и оцене догађајâ и њихових актера биле су једногласне. Просто-напросто, портпаролских неодговорних тврђења и субјективних сугестија, које уочава владика Максим, није било, а не може их ни бити.
    Толико о „чудноватим ставовима” неименованог, али подразумеваног портпарола, а сада да пређем на ставове самога владике Максима. Он каже да пртпарол приписује нашој Цркви да се клони општења „са онима са којима смо до сада били у општењу”. То уопште није тачно. Свети Синод, а не портпарол, не именује оне са којима јесмо и са којима ћемо, уз помоћ Божју, и убудуће бити у заједници и јединству него указује на украјинске расколнике, рашчињене, одлучене од Цркве и, штавише, анатемисане, а затим ненадлежно и неканонски, једним потезом пера, проглашене за праве епископе, њихове пак структуре за праву Цркву, притом прву у историји која истовремено и настаје и постаје аутокефална. Синод уједно подсећа и на елементарно канонско начело да се са таквима не може ступати у општење и да они који то чине сами себе поистовећују са изопштенима. Треба ли да цитирам каноне који о томе говоре? Немогуће је да владика Максим није чуо за њих, могуће је једино то да неће да чује за њих. Питам га директно: да ли би он, идући за примером неких (не свих!) представника Велике Христове Цркве у Цариграду, саслуживао са грађанима Денисенком, Думенком и Малетичем који се одазивају на имена Филарет, Епифаније и Макарије? Да ли он и њихове присталице очекује на „свеправославном саслуживању”? Да ли он треба да буде члан Сабора српских епископа или слободни стрелац? Ако би се изјаснио да више држи до акцијâ Светејшег патријарха Вартоломеја него до става помесних Православних Цркава, од којих још ниједна није признала новоформирану „црквену” структуру у Украјини, нити саслужује са њеним коловођама, нити на светој Литургији помиње Епифанијево име, онда му постављам следеће братско питање: зашто не би саслуживао и са Мирашем Дедеићем, самопроглашеним „поглаваром” фантомске „Црногорске Православне Цркве”? Јер, његов канонски статус је исти као и статус његове украјинске браће по расколу: он је рашчињени свештеник, рукоположен од стране рашчињеног епископа. Уосталом, њега признају и са њим саслужују управо Денисенко и Думенко и нико други на свету. Ако су прихватљиви они, онда је и он! Даље, наш Свети Синод не захтева да „прекинемо општење са онима са којима смо до сада били у општењу” него да не прихватимо општење са лажним епископима и клирицима, са непокајаним, али зато богато награђеним расколницима (и то је историјски преседан), а препоручује да се клонимо општења са онима који их признају. Притом препоручује и расуђивање, стрпљење, нехитање – једном речју, препоручује црквену икономију, што у суштини заступа и сâм владика Максим. Али, за разлику од њега, Синод нити пренебрегава нити може да пренебрегне канонску акривију, тојест право свакога православног епископа, клирика и хришћанина на примену позитивних канонских прописа. Сâм Господ наш учи нас да треба „и ово чинити и оно не остављати”. Акривија и икономија су два метода са истим циљем, а то је спасење, које увек представља саборну, црквену реалност, а не индивидуално достигнуће, што владика Максим зна јер је имао од кога да научи (наравно, од врхунских теолога, а не од тамо неког портпарола). Где је ту, дакле, „скретање у неканонско отцепљење од општења”? Управо обрнуто: посреди је напор да се такво скретање на сваки начин избегне.
    Даље: набрајајући Цркве са којима смо у општењу, Преосвећени теолог мудро прећуткује Порошенкову „Православну Цркву Украјине”. Шта он сматра – да ли она заиста постоји или не постоји? Да ли може постојати Црква коју признаје и са којом литургијски и канонски општи само једна помесна Црква, па ма то била и Цариградска илити Васељенска Патријаршија, а осталих тринаест аутокефалних Цркава је de facto не признају самим тим што са њом нису у општењу? И где је ту канонска Украјинска Православна Црква? Да ли она за Фанар постоји или не постоји? Да ли на истом простору могу паралелно да постоје две Цркве, обе законите и признате? Да ли о статусу неке помесне Цркве, посебно о њеној аутокефалији, одлучује само једна Црква или битан предуслов представља и свеправославна рецепција? Да ли владика Максим зна за свеправославно усвојени став о начину стицања и проглашавања аутокефалије? Тај став је поодавно објављен у Шамбезију као званични материјал за сабор на Криту, али је на време вешто склоњен са дневног реда тога сабора, и то једнострано, без упућивања питања осталим на сабору присутним Црквама шта оне мисле и желе. Сада, после украјинског сценарија, можемо да изведемо и закључак зашто је та тема унапред скинута са дневног реда Критског сабора. Сва ова питања своде се на једно питање: да ли у Православљу, осим васељенског сабора, постоји чинилац са надјурисдикцијском или надаутокефалном влашћу? Да ли је Православна Црква монархијска, по угледу на папски систем, или је саборна и саборска, о чему нам сведоче Нови Завет и сва њена историја до данас? Елем, ко је заправо изазвао раскол? Један који ради по своме или сви остали који то не одобравају? Да ли су се у 11. веку четири Патријаршије одвојиле од Рима или се Рим одвојио од њих? Украјински раскол не само да није превазиђен него је еволуирао – да употребим владици Максиму близак и драг термин – у велики раскол између Москве и Фанара. Али и пре тога су постојала слична искушења. Две најстарије, апостолске Цркве, Јерусалимска и Антиохијска, већ годинама су у прекиду општења. Српска Црква, укључујући и њеног јадног портпарола, чинила је и тада све што је могла да се спор изглади и јединство поново успостави. Разлоге за неуспех треба тражити на некој другој адреси. Слично је наша Црква – уз скромно учешће и њеног убогог портпарола – поступала и приликом  решавања проблема црквене јурисдикције у Естонији и раскола у Цркви суседне Бугарске. Српска Црква је и пре једног века, у време када је Фанар признао неправославне совјетске творевине, „Живу Цркву” и „обновљенце”, била на страни канонског поретка, на страни патријарха Тихона, данас од свих, па и од Фанара, слављеног као светитеља и исповедника вере.
    Никада Српска Црква није била за Москву против Цариграда ни за Цариград против Москве, али је вазда била – а и данас је – за православну еклисиологију и за вековни канонски поредак Цркве. Никада није подржала етнофилетизам, односно патолошки псеудоцрквени шовинизам. Није га признала у случају бугарског раскола у 19. веку, ни у случају такозваног македонског раскола у 20. веку, а не признаје га ни данас када лично патријарх Вартоломеј изговара екстремно етнофилетистичку реченицу да православни Словени завиде ромејском (јелинском, грчком) роду због његовог првенства у Православљу и да због тога пружају отпор подухватима Фанара на тлу Украјине. Он, нажалост, превиђа да, по светом апостолу Павлу, у Цркви нема ни Јелина ни Јеврејина, ни Скита (Словенина) ни варварина, него да смо сви једно – или један човек – у Христу Богочовеку и да смо сви ми православни један род хришћански, „свети род” и „народ изабрани”. Има, уосталом, и не мало ауторâ грчког матерњег језика који критикују, понекад и оштрије него аутори словенског говорног подручја, сав овај експеримент и сву ову авантуру Васељенскога Трона. (Питам се: по којем мерилу само православни грчког порекла јесу Ромеји, а ја и мени слични нисмо чак ни ако владамо грчким језиком? Већ у ери пре Христа знало се да јелинство није етничка већ духовна и културна категорија.) И још једно, сасвим лично питање: да ли мој брат у епископској служби, владика Максим, заиста верује да он нашу Мајку Цркву, мученичку Велику Христову Цркву у Цариграду, поштује и воли више од осталих српских, руских и било којих православних епископа, нарочито од оних који критикују делатност њених представника на тлу многострадалне Украјине? Да ли му може пасти на памет да се поштовање и љубав понекад аутентичније пројављују кроз критику него кроз повлађивање у стилу „евет-ефендијâ” (српски: „такојевићâ” илити „аминашâ”)? Још једампут, да би се избегло свако погрешно тумачење, подсећам на то да се не може ступати у литургијско и канонско општење са структуром склепаном од двеју расколничких фракција у Украјини, у канонски недопустивој режији патријарха Вартоломеја и Петра Порошенка, и да се опрез и ранији или познији отклон од протагонистâ небивалог „озакоњења” расколникâ не односи на Православне Цркве као такве него на поједине личности у њима, у нади да ће и те личности ревидирати своје понашање. У праву је био Преосвећени српски православни епископ западноамерички што је на молитвено сабрање на Недељу Православља позвао представнике свих канонских православних јурисдикција у САД, – укључујући, не знам зашто, и своју, СрпскуЦркву, – али је жалосна чињеница да се неће сви одазвати или, ако се случајно одазову, неће сви служити заједно, саборно. Можемо рећи да „свеправославно саслуживање” није друго до pia desideria (побожна жеља) владике Максима. Без обзира на његов хвале вредан љубазни позив свима (уколико апстрахујемо његово ћутање о томе како мисли да убеди представнике Јерусалима и Антиохије или представнике Цариграда и Москве да саслужују), саслуживање о којем је реч биће међуправославно, а не свеправославно. Епископ западноамерички – убеђени заговорник заједнице као плода еволуције индивидуâ у личности, и обрнуто, и ватрени поборник јединства Цркве, као и свејединства свега рода људског и све творевине – не може, дакле, препреку за остварење тог идеала препознати у тамо неким портпаролима, односно у њиховим „чудноватим ставовима”, произвољним тврђењима и неодговорним сугестијама. Истини за вољу, зна он добро где је и у чему препрека, али, из својих разлога, неће да каже. На све ово смо, ето, спали у свом сведочењу јединства и саборне природе наше Цркве пред инославним хришћанима. То стање, понављам, није ни жеља ни „заслуга” Српске Православне Цркве, која је на богоугодан и канонски начин, а не онако како то на другом месту представља епископ Максим, стекла аутокефалију пре тачно осам векова и која од тада потврђује своје духовно пунолетство. Томе стању нису допринели ни разни „портпароли чудноватих ставова”. На крају, не могу, а да се не упитам: чији – или чега, пре свега – гласноговорник или портпарол јесте мој млађи саепископ и саслужитељ, владика Максим?
    Изворник: Епархија бачка
  3. Свиђа ми се
    Blaža Željko је реаговао/ла на Логос за a Странице, Епископ Григорије: О блудном сину и покајању   
    Прича о блудном сину, о којој ћемо говорити, прича је која се налази у светом Јеванђељу, у светој књизи живота о, како јој и само име каже, благој вијести, или благовијести о нашем спасењу. То је ријеч за коју Свети Оци кажу да нас уводи у Царство Божије и ријеч коју говори управо Цар славе благовијестећи њоме спасење. А у Литургији Св. Јована Златоустога, коју често служимо и њоме живимо, у једној врло значајној молитви говори нам овај надахнути светитељ, а Црква примивши то Духом Светим кроз вијекове непоновљиво понавља: „Ти си одредио покајање за спасење“. Ту исту ријеч коју говоримо у светој литургији, у светом Јеванђељу смо много пута читали и слушали, а нарочито је она везана за причу о блудном сину.     Чини ми се да је некад неко рекао, и ја бих се сложио с тиме – да кад би се изгубиле све књиге написане о томе шта је говорио и шта је чинио Господ, а да је сачувана само ова једна прича о блудном сину, ми би смо имали цијелу поруку светог Јеванђеља. Јер ту је садржана тајна покајања, а опет то је и тајна спасења. Као што сви добро знате, прича тече овако. Богати отац је имао два сина и раздијелио им је своје богатство, а један од њих је примивши благо и нашавши се у благостању, напустио очев дом. За благостање је велики светитељ Цркве Божије Св. Јован Златоуст рекао да је то најгоре стање – благостање. Тако и ви овде /.../, немојте да се много бринете зато што ваше стање није благостање, него се радујте као хришћани. Али да опет то неблагостање преобразите у стање које може бити пут за спасење.   Пошто је блудни син напустио очев дом, отишао је, како каже Св. Писмо – у земљу далеку, а у Св. Писму је свака ријеч значајна и ниједна није празна. То кад кажемо у земљу далеку, уопште не мора да значи да су раздаљине биле велике, и вјероватно и нису биле. Него је отишао из дома очевог, као што увијек кад одемо од нашег Господа, Сина Божијег, а тиме и од Оца небеског, одмах смо отишли далеко и предалеко. Како је говорио наш владика Николај – отишли смо да тражимо храну на њивама глади. Отишао је, дакле, у земљу далеку, и живећи распусно потрошио је сво очево имање, а онда се нашао у биједи и сиромаштву. Али није био толико у биједи и сиромаштву немајући више земаљског блага, него му је још већа биједа била што је потрошио све своје капацитете, све своје квалитете. Разорио их је и његово биће се расцијепило, раздвојило, уситнило, што је – како каже један савремени отац Цркве о. Емилијан – учинило да он више није цјеловито биће, него распарчано, исцјепкано. Такво биће се раздјељује на стотине и хиљаде дијелова и тиме постаје неспособно да воли и да буде вољено, стално тежећи да се нахрани храном која није исцјелитељна, која није она која обједињује дијелове људског бића, него их још више раздјељује. Десило му се, како би можда могли рећи ријечју која се данас претјерано употребљава, то да је пао у депресију, али било је још дубље од тога – депресија због пропасти сопственог бића.   Помињем ово јер је актуелно, и психолози, психоаналитичари, психијатри покушавају да објасне депресију тражећи за њу лијека. А видимо да врло ријетко и скоро никако не могу да нађу тај лијек. Ово говорим и зато што се врло често дешава да нам се као свештеницима Цркве Божије обраћају људи говорећи да имају депресију. Чак се на медијима може чути како смо сви запали у такозвану колективну депресију. Направићу још једну дигресију као одговор на овај проблем. Неки млад човјек дошао је једном приликом у наш манастир и ја сам видио да је он био полудио. Било је много жалосно, много тужно гледати полудјелог човека, а не знате да ли је љепши, да ли је образованији, да ли је физички стаситији. И опет је и нека доброта у њему постојала, као што постоји у сваком човјеку. Био сам тог тренутка можда осјетљив или преосјетљив гледајући га, и упитао сам старије од мене да ми кажу има ли лијека за овог човјека. А код светих сам нашао одоговор да за сваки гријех, за сваку болест постоји лијек, а он се зове покајање.   Ако бисмо хтјели, опет укратко, да кажемо шта је то покајање, могли бисмо да одговоримо ријечима поменутог старца Емилијана, који каже да је то повратак у цјеловитост бића. Повратак, или још боље речено, преумљење, како и сама грчка ријеч метаноја преведена на наш језик значи. Преумљење значи промјену, али још више и успостављање оне цјеловитости, повратак у цјеловитост бића.    Навешћу само један моменат из јеванђељске приче о блудном сину који ми се чини да је много битан у преумљењу овога младића. То је тренутак када је он већ био гладан, и кад је већ морао да погледа истини у очи. Видио је распад свога сопственог бића, и да га све то што ради и што је радио води у пропаст велику, и како нема другог излаза нема другог пута него да буде искрен према самом себи и према свему ономе што га окружује. А најприје према oноме који га воли – оцу који му је све дао, који му је дао живот и са великом љубављу пола свога имања које је стицао читавог живота.   Ако хоћемо да будемо искрени према себи и пред Богом, сви би смо могли да кажемо како нам је овај блудни син заиста брат. Брат нам је не само по томе што је људско биће и Божије створење, него и по томе што смо сви врло често блудни синови и што врло често имамо у својој грехопадној природи својственост или тежњу да одемо из дома очевог у земљу далеку. Мени се учинило да је много битан тренутак у коме заблудјели син каже „вратићу се оцу своме“. И све друго што се послије догађало било је само слијед успостављања и повратка у цјеловитост, у личносност, сакупљање отпадака његовог бића. Све се некако органски враћало на своје мјесто. И мени се не чини да је тренутак спасења онај кад излази отац пред њега и грлећи га каже ону дивну ријеч наређујући да направе велику гозбу. Него је спасење почело оног тренутка кад је син изговорио ту ријеч: „Вратићу се оцу своме“.   Тако и наше спасење, браћо и сестре, драги пријатељи, неће бити да почиње оног часа када дође Господ и кад нас загрли и каже ону дивну божанствену ријеч: „Дођи у радост Господа свога“. Него наше спасење почиње већ овдје и сада нашим покајањем, нашим опредјељењем, нашом чежњом да се вратимо и да живимо у дому Оца свога. Зато, како каже Варух: „Немој да продајеш и немој да губиш своју славу“. Нама хришћанима дата је велика слава, дато нам је велико богатство, изливена је на нас неизмјерна милост Божија. А на нама је да учествујемо на такав начин да увијек и изнова говоримо: „Господе, спаси ме.“ Да признамо онако како ћемо пјевати сад у вријеме свете велике Четрдесетнице – сагријешисмо, безаконовасмо.   Уистину, све смо учинили онако као што читамо у великом канону Андреја Критског, сваки гријех који је поменут. Али зато и вапијемо: „Господе, помилуј нас“. Вјерујући у св. Јеванђеље, научени св. Јеванђељем, надахнути животом у Цркви Божијој, гдје се чита св. Јеванђеље, ми ћемо увијек знати да Господар од дома коме ми идемо није онај који нам суди, него Онај који нас чека, Онај који се радује нашем повратку, Онај који нам суди по милости, по благодати. Али да би нам судио по милости потребно је ваистину рећи оно што је рекао свети – ево ја га назвах светим, а не знам да ли је свети – блудни син: „Вратићу се оцу своме“. И још рече: „У дому оца мога има много хране, чак и за слуге“. Није рекао: „Вратићу се оцу своме да будем оно што сам био“, није рекао: „Вратићу се оцу своме да ме постави на прво мјесто и да направи гозбу и закоље теле угојено“, него је рекао: ''Замолићу га да будем посљедњи од слугу његових''.   То имамо у оној чудесној молитви праоца Давида, цара, псалмопјевца, ја бих рекао и учитеља покајања, који каже да се молимо срцем смиреним и духом скрушеним, јер срце смирено и дух скрушен Бог неће одбацити. Тако отпочињемо са покајничким животом, са покајањем које нема очајања и које говори кроз уста цара Давида: ''Покропи ме исопом и бићу бјељи од снега''. То покајање говори Господу да зна да Он не жели жртве паљенице: „Јер да си хтео жртве, принио бих; за жртве паљенице не мариш. Жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено и смјерно Бог неће презрети.“ Зато ће и рећи онај чудесни пророк Јеремија „Узми срце своје у руке обадвије и принеси га Господу“, а ми ћемо у Цркви Божијој рећи: „Уздигинимо срца горе, имајмо срца ка Господу“. И примићемо благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога Оца и зајдницу Светога Духа и заблагодарићемо Богу, и бићемо заиста на гозби величанственијој чак и од оне која је припремљена овом блудном сину из Јеванђеља. Она је предукус Царства Божијег, у њој Отац небески предстоји, а ми са Сином и Духом Светим служимо, и служимо се неизрецивим даровима Царства небескога. То је не само обећање, него нам је то и дато у светој Литургији, и то можемо да „видимо и окусимо“ како пјевамо на крају Литургије.   Зато, браћо и сестре, на почетку Великог и Часног поста преносим вам благослов вашег оца и пастира митрополита. Све вас позивам оном страшном, али спасоносном и дивном ријечју чудесног пророка Божијег Јована Крститеља, који каже: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско''. И заиста, приближило нам се Царство небеско, а ми се покајањем приближавамо њему. За све то блудни син нам је примјер и велика нада, велико окрепљење, велико ослобођење. Ма шта да смо сагријешили, ма ко да смо, ма колико да смо сагријешили, треба да знамо и да вјерујемо да нема гријеха који превазилази милост Божију. И да приступимо Господу са страхом Божијим, вјером и љубављу, опростивши једни другима, предајући један другога и сами себе Христу Богу, и као што рече пророк Јеремија – уздижући своје срце горе. Нека сте благословени, захвалан сам вам на вашем стрпљењу, нарочито нашем драгом оцу митрополиту за овај благослов да можемо да разговарамо са вама. Хвала вам.  Ако имате неких питања, спреман сам да одговорим   Питања и одговори:   Да ли можете да кажете нешто о покајању у извињењу?   Често кад сагријешимо у односу према неком другом, ми се можда и не покајемо довољно, али ипак кажемо томе човјеку: „Извини“. То се поготово односи на наше пријатеље са Запада, који врло често кажу: ''Sorry'', али то је постао више као један онако декларативан израз. Наравно, ако узмемо у обзир и све што смо досад говорили, а поготову то како Црква гледа на покајање, видјећемо да је то заиста један потресан догађај за људско биће. Хтио бих да искористим прилику још да кажем да постоји опасност да покајање прерасте у очајање, и да буде разарајуће ако нема разума, који би требало да прати кретање наше душе.   Испричаћу једну причу из чувене књиге Старечник коју ми монаси много волимо да читамо, у којој су приче најчешће из Египатске пустиње. Неки монах пита једног старца: „Колико дана да се каје један човјек кад сагријеши?“ Каже старац: „Шта ти кажеш?“ Он вели: „Годину дана“. – „Много је“. Каже му монах: „Сто дана?“ Каже старац: „Много је“. – „Педесет дана?“ Каже старац: „Много је“. –„Три дана?“ –„То је довољно“, одговори му. Али треба у покајању да се некако прожима и вјера и љубав и нада и трпљење, и све оно о чему говори Св. апостол Јаков – да вјера рађа трпљење, трпљење наду, нада рађа љубав. Све то треба некако изнутра да прати покајање да не бисмо дошли до тога да очајавамо. Јер то је један веома велики земљотрес за људску душу кад она хоће да преуми, да промијени ум, односно – ја бих више волио да кажем тако – да га постави на право мјесто.   Што се тиче извињења, некад нам нечије извињење ако није искрено дође много теже него да нам не каже: „Извини“. А то се по неким духовним кретањима, струјањима и осјети кад неко истински искрено каже: „Опрости, извини“, или кад то каже формално. У ствари, то формално извињење је и опасно. А замислите како тек Господ осјећа да ли је наше покајање искрено, топло, или је само формално.    Покајање се управо догађа због нашег гријеха, због тог нашег промашаја, недоласка до циља. То је тај одлазак из дома очевог, тај одлазак на њиве глади по владици Николају, или тај одлазак у земљу далеку. И зато би требало да човјек пази на себе, како су говорили свети оци, а чим пазиш на себе, пазиш на све око себе, и на људе и на биљке и на животиње. И ту онда имаш и екологију и економију и слободу и људска права и мир и толеранцију и све што ти треба. Што каже овај старац Емилијан кога сам помињао: „Људи“, каже „праве процесије, маршеве или шетње за мир, а нигдје нема мира“. Мир би требало да постигнемо у себи, па онда не морамо да шетамо да би било мира. А мира нема без покајања, које је Господ одредио за спасење.   (Римокатолички свештеник) Смијем ли ја поставити питање у контексту ове параболе о расипном сину, или распусном сину, а у вези са оним што претходи овој јеванђељској причи? Стоји код Луке у 15. глави на почетку увод како су са Исусом јели за столом сви гријешници и цариници, а фарисеји се љутили што „овај сједа за сто са гријешницима“. А онда Исус одговара овом параболом. Е, сад је моје питање вама да кажете нешто уопште о Исусовом дружењу са гријешницима, а неодобравању њиховог гријеха. Што ви из тога изводите за нас кршћане данас?   Прије него што одговорим на то сасвим конкретно питање морам признати да сте ме обрадовали зато што сте ме тиме подсјетили да би требало да кажем нешто мало о посту, пошто почиње ускоро пост. Оно што сам хтио још да кажем о овом распусном сину је то да је он дошао до памети кад је огладнио, што је врло битан моменат. А та глад нас, у ствари, опомиње на нешто што често заборављамо, а што је жива живцата реалност, на смрт. Јер ми хранећи се овом храном, не хранимо се за живот, него се хранимо за живот светим Тајнама и светим Причешћем. Али, земаљска храна нам је неопходна за овај живот, а овај живот нам је опет потребан и за онај живот, да би се тамо преточио у вјечни живот. Тако да пост има и ту димензију да нас подсјети на ту велику невољу, на тог последњег непријатеља, који је смрт. Занимљиво је што каже уважени професор који је поставио питање, да им је Христос управо испричао ову причу о блудном сину за вечером, за гозбом. И опет је занимљиво да су на гозби били грешници.   Па управо зато је и дошао Господ, Он сам каже: „Нисам дошао да спасем праведнике, него грешнике“. И управо, Он се дружи с њима и прича им ову причу да би их покренуо на покајање. То је сигурно и у вези с овим што сте ви напоменули. Господ увијек то чини, Он нас увијек позива на покајање, на спасење, и увијек тако да то никад не намеће, него да само то предложи. Како сам научио од једног учитеља светог Предања – Господ се тако према нама односи, да никад ништа не намеће, него Он наилази и говори као у Јеванђељу апостолима Јовану и Андреју: „Ако хоћеш, хајде за мном“.   И кад говори те приче, Он их исприча тако да човјека дотакне до његовог срца, а онда му остави ненаметнуто његову слободу. Јер је врло битно да кретање за Господом буде покрет човјековог бића, покрет његове душе. У противном човјек не би био учесник у свом спасењу, што је противно хришћанским начелима и томе како Господ гледа на човјека. Није човјек неко биће над којим Он врши терор, него кога искрено воли, али који хоће да и човјек сам учини нешто. Као што ни овај отац у Св. Писму није ишао за својим блудним сином и говорио му: „Што ти трошиш, што си ти такав, што си овакав“, није то чинио, него је само волио свог сина. И та његова љубав је сина и спасла.   Имам два питања. Прво је шта бисте Ви мени могли рећи о томе гдје се налази морални узор за човјека. А друго питање је шта бисте рекли о нападнутом свештенику на Добрињи и о нападачима?   Једно је питање шта бих рекао, а друго шта бих урадио. То шта бих рекао ће сигурно бити на мјесту, а за то шта бих урадио, не гарантујем ништа. Што се тиче првог питања, можемо рећи да су нама хришћанима сав Закон и сви Пророци садржани у двије заповјести Новога Завјета – да љубимо Бога свим срцем и да љубимо ближњега свога као самог себе. А то је, у ствари, јединство са Христом, што подразумијева да будемо једно са Њим. Он се тако моли, ако се сјећате прије него што се узнио на небеса и прије своје славне смрти Христос каже: „Оче, као што си Ти једно са мном, и као што сам ја у Теби и Ти у мени, дај да и ови са мном једно буду.“ Ако успијемо да задобијемо то јединство, онда је то сав наш морал и закон, а није ни само то, него то је сва наша онтологија. То је тај најдубљи хришћански живот и то је циљ нашег хришћанског живота.   То је везано и са овим другим питањем, јер кад постигнемо јединство са Христом, односно кад томе стремимо, кад то хоћемо, онда немојте да се надамо ичему другом од онога што се Њему догодило. А знамо добро шта се Њему догодило – пљување и шамарање и ругање и распеће на крсту и смрт. Али догодило му се и васкрсење, а с Његовим васкрсењем се и нама догодило васкрсење. Његово васкрсење постало је наше васкрсење и ми смо побиједили. Али ко издржи до краја, ко издржи све то, тај ће побиједити. Тако је то ријеч коју треба да упутимо и свештенику и оцу Јеремији, који је претрпио заиста једну велику невољу, један велики насртај и физички бол. Али опет нико од нас ко га добро зна не види у њему ни трачак мржње, осим можда неког људског огорчења, али треба се борити и за то.    Могу да наведем један свој примјер. Мене је једном на телевизији прозвао неки политичар, па је рекао да сам ја украо сто милиона. Прво то је невјероватно, а друго – ја сам се без обзира морао борити с тим. Прво да га не згромим, па док сам успио то да савладам, онда да га не мрзим. И до тога сам дошао брзо, али кад је требало да га заволим, то је било јако тешко. Међутим, тек кад волиш, анулираш оно друго, и мржњу и све.   Шта бисте рекли о страховима које људи имају?   У мојој епархији постоји један човјек, јако болестан, али он каже мени увијек кад ме сретне: „Владико, сви су овдје болесни, само ја имам папире“. Многи од њих с том муком оду код нашег патријарха, па започну неку велику причу, а он одмах – Јеванђеље. И само им прича из Јеванђеља, а они одмах оду у дубоки сан. Не знам шта бих одговорио. И они су живи људи као и ми, и сви ми у овом свијету живећи патимо се помало тијело носећи. Али проблем је што кад нас нешто мучи, често нас то и опсједне. Мени се чини да је најважније пазити да нас некако то не опсједне, да нас не обузме, да не мислимо на то. Има тај парадокс да кад човјек заборави Бога, он обавезно некако постави себе да је божанство. А поготову постави себе за божанство ако има неку земаљску моћ. Власт је велико искушење. Ту имате новац, моћ и могућност да располажете људским судбинама. А онда човјек губи страх Божији, осим ако нема смирења.     Кад човјек изгуби страх Божији, онда му се појави хиљаду неких других страхова. Е кад се они појаве, он онда стално жели да их покрије, сакрије, да их прекрије. И то увијек чини тако што покушава то да надомјести нечим – лијепим одијелима, или колима, или влашћу или било чиме. Покушава да то некако прикрије, али није баш могуће. Можда има и међу властодршцима људи који су заинтересовани за оваква питања, али они тако изгледају као да просто немају времена о овоме да мисле. Мисле да је то нешто што уопште није важно. И то је оно што је искушење – да оно што је преважно запоставите и претпоставите га нечему што је мање важно. И то је, у ствари, оно што нам говори Христос Господ: „Иштите најприје Царства Божијег и правде његове, и остало ће вам се све придодати само“.     А наши људи који воде, и ми сами, често пута немамо то да иштемо Царство Божије, него кажемо: „Ма мани, какво Царство Божије. Дај да ми направимо овдје царство на земљи, да уредимо како ми мислимо да треба.“ И, како је говорио о. Јустин, видимо како га уређујемо, баш смо га „уредили“. А да имамо то да тражимо Царство Божије и правде његове, то би се пројавило и овдје. Као што се то дешава и у случају свакога од нас. Ако се ми пред Богом смиримо, чини нам се да је све мирно око нас и добро. А кад се ми узнемиримо, онда кажемо: „Јој што је општа депресија, све је катастрофа, сви су лоши људи око нас“ итд.   Поменули сте власт, па можда да кажете шта мислите којим путем би требало да иду они који су на власти, као и о демократији као државном уређењу.     Постоји тај проблем што је демократија отишла у своју супротност. За мене је демократија била оно што је можда била негдје у свом почетку, у старој Грчкој. Па кад се у једној мањој области, гдје сви људи један другога познају, они договоре и кажу: „Видјели смо да је Петар добар човјек, мудар, паметан, образован, па хоћемо да изаберемо Петра за вођу.“ А у каснијим временима, Петар или неки други, будући хришћанин могао је да каже: „Немојте мене, људи“. А они кажу: „Хоћемо да нас баш ти водиш, све ћемо те слушати.“ Замислите каква је то супротност од овога сад што слушамо у предизборним кампањама: „Ја сам најбољи, гласајте за мене.“ Ако би тако гледали из хришћанске перспективе, такав одмах не би могао бити више кандидат. Чим он тврди да је најбољи, знамо да нешто ту није како треба.      Међутим, кад мене питају људи као монаха, као човјека и као владику, који опет има неку власт, шта ме држи да не скрећем с пута, ја кажем да мислим како је много битно човјеково опредјељење. Да ти идеш својим путем, да имаш свој правац, да имаш своју мету, свој циљ. И онда све што је около чини ти се као ситница, као нешто што нема везе с твојим путем. И не окрећеш се ни лијево ни десно. Не обраћаш пажњу, или како каже премудри Св. Јован Лествичник: „Не бавиш се тиме“. Ако имаш искушење, рецимо просто, да немаш пара, онда немој гледати излоге. И није битно то што немаш пара, ако имаш свој пут, свој правац.     И ту вам могу испричати једну врло мудру причу, коју је нама причао старац Јустин, негдашњи дечански игуман. Гледа он у мене, па ми каже: „Е тако сам и ја кад сам био млад као ти, мислио да сам најпаметнији. И тако“, каже, „шетам ја изнад Дечана, ставио бројанице, управо био завршио школу, замонашио се. Шетам по путу и мислим се: Боже мили, има ли ико паметнији од мене? И у том тренутку наиђе један Албанац који је купио краву у другом селу и гонио је тим путем. А она крава није била нека добра, него стално ишла мимо пута горе-доле, сва се била изгребала и крава и онај човјек идући за њом. И напокон изађе тај човјек испред мене и каже: Оче, ти си паметан човјек, реци ми што ова крава иде стално поред пута? А ја као паметан човјек кажем њему: Па сигурно јој је непознат овај пут. Он ми одговори: А је ли јој онда познато ово поред пута?   Тако и људи воле да иду поред пута. И све се изгребаше, измучише се, али неће да иду путем. Што ти је искушење, кажу. Али и идући правим путем, не треба пасти у искушење оног доброг сина из библијске приче – враћамо се поново на њу – који каже: „Оче ја сам стално с тобом и све ти чиним добро. А овај твој син потроши све твоје имање, и кад се вратио, ти њему опет све даде и закла му теле угојено. А мени никад ниси дао ни јаре да га закољем с пријатељима.“ Он му каже: „Па, сине, ти си свагда са мном“.     Фарисеји су упали у то искушење и љутили се: „Што Он с грешницима сједи, једе и пије?“ Зато што Господ хоће да дâ лијека болеснима. Тако је и дјеци потребна мудрост мајке и оца, да пазе на дијете, јер смо сви склони паду и инерцији која нас може одвести у странпутицу било какве врсте. Човјек који је на правом путу требало би да на томе истрајава, да се много пази и да иде полако, чврсто, одлучно тим путем. Да не скреће, и ако други скреће, да му помогне ако може. Ако не може, он иде својим путем. То није баш лако, тешко је, зато се и каже: „Царство Божије задобијају подвижници“. Не каже да се Царство Божије задобија тек тако. Зато морамо да улазимо у тај подвиг поста и молитве, да идемо у цркву, да се трудимо, да волимо кад нас не воле и друго. То је све подвиг и то је много важно.     Предавање одржано 12. марта 2005.  у Старој цркви у Сарајеву   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. Свиђа ми се
    Blaža Željko је реаговао/ла на Логос за a Странице, Саопштење Митрополита Амфилохија поводом новоприпремане ”параде поноса”   
    Поводом новоприпремане ”Параде поноса”
    Цетиње, 16.11. 2018.
    Светиња брака није проста биолошка заједница него радионица живота, радионица рађања за вјечност и спасење. Брак представља наставак Божјег стваралачког чина кроз човјека и у њему уграђеној тајни љубави. Отуда чедоморство (= абортус) и савремена бијела куга представљају негацију те божанствене тајне, плод су себичности и човјекомржње. Себичност, разарање смисла љубави и њено обесмишљење представља и основу тзв. једнополних бракова. Пропагирање педерастије као ”поноса” представља свођење љубави на тјелесну похоту, угрожава вјечни смисао човјековог бића, његовог тијела и душе. Љубав која не рађа (немајући ни природни потенцијал рађања) и која се не рађа, једнака је обоготворењу смрти и пролазности. Заиста, човјеку је ”све слободно”, све је његово право, али ово представља слободу која рашчовјечује, лишавајући човјека и свега човјечијег – вјечног смисла, обоготворујући нечовјечност, ништавност, пролазност. Света је ријеч Апостола народа Павла: ”ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни лопови, ни пијанци, ни отимачи, ни мужеложници неће видјети Царства небеснога” (1 Кор. 6, 9-10). Мужелоштво је, дакле, један од основних гријехова људских. Ко је видио блуднике и прељубочинце, лопове и пијанице да обављају ”параде поноса”? Само противприродни гријех педерастије ЛГБТ… се пропагира као ”понос”. Људи су подложни и другим гријесима, али их макар не пропагирају као врлину. Оне који се томе супроте називају хомофобима; гријехофобију проглашавају за хомофобију! Треба да је свима знано: Црква Божја би се одрекла себе, када би прихватила гријех за врлину, лажну љубав за праву љубав, нечовјечност за човјечност, гријехофобију за хомофобију. Не само Хришћанска Црква, него и свеукупна човјечанска религиозност, сво људско искуство од искони, почевши са древним јеврејским пророцима, истиче међу свим гријеховима посебно – содомију. Градови Содома и Гомора су због тог гријеха Божијом казном претворени у Мртво море, воду без живота и живих бића – до данашњег дана. Никакво чудо: овај гријех материну утробу претвара у ”мртво море” радионицу живота претвара у радионицу смрти. Данас озакоњено чедоморство (= абортус) представља озакоњење убиства (убити дијете од мјесец дана, или десет мјесеци или девет година – исти је злочин). Педерастија је истовјетна (и по изразу) са гријехом педофилије, скрнављењем дјетета. Зато они који данас озакоњују прво, то чине и са другим. Зашто израз ”педер” у свим језицима представља моралну ругобу? Па и они који тиме ”поносно парадирају” осјећају тај израз као увреду, тражећи да се педерастија озакони као брачна заједница, изједначи са светињом брака, као да заборављају да ”педофилија” има исто значење. Отуда такви, прије или касније, тражиће озакоњење усвајања дјеце; поричући светињу рађања, ипак не могу без дјеце.
    Содомија, као и многи други гријеси, прате човјека одвајкада. Човјечанство, међутим, по први пут у историји, и то оно ”просвећено западно”, тај содомски гријех озакоњује (заједно са самоубиством и убиством дјеце). Није ли то знак да ова ”модерна” цивилизација озакоњује самоуништење људског рода?! Они који то заступају и пропагирају, не одричу ли се тиме и својих родитеља, јер да су се они понашали на њихов начин, ових не би ни било, не би се родили…
    Откад постоји Црна Гора, Црногорци су тај гријех сматрали као наказност и неморал. Дошло вријеме да данашњи Црногорци стављају своје бркове, свој мушки понос, тамо гдје им мјесто није. Толико је гријехова које данас чине људи, али је чудно и несхватљиво за здрави људски разум, да овај гријех одвајкада сматран за болест (сваки гријех је уствари морална болест) се пропагира као ”понос”. По народној: ” Чега се паметан стиди, тиме се луд поноси.”
    Ово се код нас прихвата у духу усвајања ”западних вриједности”. Но, зашто прихватити и пропагирати као ”право” и ”вриједност”, озакоњење нечега што уствари уништава и Запад и Исток, као и оне који то прихватају, одричући се свог исконског морала, свога ”чојства и јунаштва”. Неки од таквих тврде да вјерују у Бога, превиђајући да нас сваки гријех одводи од Бога; да се тиме уствари одричу од Бога Љубави, понижавајући и човјека у себи као бића створеног за истинску Љубав, бића које рађа и које се рађа – за вјечност.
     
    Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије
     
    Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Тужан
    Blaža Željko је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Уснуо у Господу протонамјесник Жарко Лазаревић   
    Протонамјесник Жарко Лазаревић рођен је 28. јануара 1982. године у Тузли од оца Драгомира, свештеника, и мајке Маре, рођ. Зарић.
     
    Основну школу у Лопарама похађао је од 1988. до 1996. године. Богословију Свети Петар Цетињски на Цетињу уписао је 1996., а завршио 2001. године. Дипломирао је 2004. године на Санктпетербурској духовној академији у Санкт Петербургу.
     
    У чин ђакона рукоположен је 16. новембра 2005. године у храму Светог великомученика Георгија у Бијељини, а у чин презвитера 21. новембра 2005. године у храму Вазнесења Господњег у Сувом Пољу. Рукоположио га је Епископ зворничко-тузлански г. Василије. Постављен је 01. јануара 2006. године на Новодворовску парохију у Новим Дворовима. Одлуком надлежног архијереја г. Василија одликован је 28. септембра 2008. године правом ношења црвеног појаса. Достојанством протонамјесника одликовао га је 07. марта 2015. године Епископ зворничко-тузлански г. Хризостом.

    У руке Господње предао је своју племениту душу, оставивши за собом молитвенике пред Господом: супругу Бранкицу и троје дјеце.
     
    Вјечан ти помен, блаженства достојан, оче и брате наш Жарко. Христос Васкрсе!



  6. Свиђа ми се
    Blaža Željko је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, У ЧЕТИРИ ОКА: Теолог Благоје Пантелић: Цркви не требају велики храмови, већ самокритика   
    На основу текстова које објављујете, неко би можда рекао да је Теологија.нет опозиција у СПЦ?
    - Често се у високим црквеним круговима може чути да се о нама говорио као о некаквој опозицији у СПЦ. Реч је, наравно, о ноторној бесмислици. Прво, ми нисмо хомогена теолошка група, нисмо истомишљеници. Друго, да смо опозиција, то би значило да је циљ нашег деловања смена актуелне црквене администрације и наше устоличење, што је, сложићете се, заиста комично. Људи који то говоре не знају ништа не само о ономе што ми радимо, него ни о цркви. Е сад, питање је шта те људе мотивише да нас тако третирају. Искрено, не знам тачно, могу само да нагађам. Ми смо, између осталог, објавили и неколико критичких текстова о предлогу новог устава СПЦ, али то нису били никакви опозиционарски памфлети, већ озбиљни теолошко-правни осврти. Можда је проблем у самој критици, без обзира што је она конструктивна и добронамерна? Највероватније јесте... Ми смо одмах јасно истакли да је намера уредништва да негује и развија критичко теолошко мишљење. Вероватно нас зато неки сматрају опозиционом групацијом, што ми, понављам, свакако нисмо.
    Зашто се свака критичка мисао упућена СПЦ тумачи као новотарство и напад на српство и веру?

    - Зашто је критика, односно самокритика, проблем? Зашто се хришћански теолози који су склони критичком мишљењу, односно самокритичком мишљењу, често третирају као лоши верници? Па вероватно зато што је сумња та која иницира критику. Нема критике без сумње. А сумња није драг гост у заједницама као што је ова наша. Далеко је дражи гост, на пример, номинално, патетично исповедање вере православне. Иако је јасно да је реч о само номиналним православцима, они се пажљиво негују, редовно заливају итд. јер многи у цркви живе управо од њиховог православизма, и то јако добро живе. Када већ помињемо сумњу, подсетио бих, ако ми дозволите, на један занимљив моменат у новозаветној повести. Прича каже да је постојао један апостол који је био узорит, толико ревносан и лојалан, да су му чак били поверили да чува заједничку касу, а кад је требало, и целивао је Господа. Други је исто тако био непоколебљив, али је понекад и сумњао, закерао, тражио неке доказе и слично. Први је завршио као отпадник који се обесио, а други је мучен и убијен, али се до краја није одрекао своје вере. Погађате, први је Јуда Искариотски, а други Јуда Тома, тзв. неверни Тома. Да не дужим, јасно вам је шта желим да кажем.
    Патријаршијски управни одбор одлучио је да поред цркве у насељу Степа Степановић финансира изградњу вртића. Може ли се ово тумачити као почетак једне нове, добре праксе?
    - Бићу искрен. Немам херменеутички кључ за откључавање смисла активности Патријаршијског управног одбора. Такође, нисам у стању ни да предвидим шта ће тај одбор у будућности чинити. Иначе, када је реч о тим грађевинским пројектима у начелу, саветовао бих им да више не граде мегаломанске храмове, попут онога на Врачару. То доиста нема никаквог смисла, осим ако не планирају да живе од туризма. Црква, Богу хвала, више није интегрални део ниједне империје, тако да њене грађевине више не морају да буду показатељи снаге државе, да фасцинирају или плаше непријатеље и сл. Храмови никако не би требало да буду симболи политичке или финансијске моћи цркве, већ, једноставно, простори прилагођени литургијском животу локалне заједнице. На пример, моја омиљена црква је параклис у Студентском граду који је заправо адаптирана ТВ сала. Храмови би требало да изгледају тако да свима одмах буде јасно да је снага цркве, да парафразирам апостола Павла, у немоћи, а не на пример у богатству државе с којом је у неком виду колаборације, да црква не претендује на то да влада, већ да служи итд. Дакле, наши храмови би требало да буду далеко, далеко скромнији. А новац који претекне би могао да се искористи и за, рецимо, изградњу вртића. Што да не?!
    Да ли су онда такви примери силе и сјаја посвађали грађанску Србију са Црквом и шта би Цркви могло да поправи имиџ?
    - Поставили сте ми заправо два питања. Свађа је последица озбиљне кризе идентитета у коју су, накан распада СФРЈ, запале и грађанска Србија и наша црква, и док ту кризу свака од њих не превазиђе, неће бити у стању да нормално комуницирају. А црква свој имиџ може лако да поправи. Довољно је да ампутира све оно што јој не дозвољава да буде оно што треба да буде, а то је - заједница љубави. Хришћанство је у протекла два миленијума шминкано свим и свачим, те нам је данас више него икада потребна не нова шминка, него скидање те шминке. Потребна нам је, пре свега, самокритика. Ту је одговорност теолога највећа, ми смо напросто дужни да се критички односимо према свему ономе што данас квари хришћанско учење и контаминира хришћански живот, без обзира на то ко је извор контаминиције и коју ће нам етикету сабраћа закачити.
    Шта је највеће искушење за савремене хришћане и хришћанке?
    - Исто оно што је било и за древне хришћанке и хришћане - да прилагоде себе Христу, а не Христа себи... Да прихвате то да Бог није на небу, него у љубавном односу, да не игноришу то да љубав из слободе исходи а да се жртвом доказује, да је њихова слобода омеђена слободом ближњих, да треба да жртвују себе, а не друге...
    НИСМО ДОБРИ ХРИШЋАНИ
    Када би Христос дошао у Србију, где би одсео?
    - Код мене сигурно не би, јер нас троје живи у малом стану. Верујем да би и остали такође нашли ваљане разлоге да га не приме, како им не би узурпирао простор, реметио планове и сл. Дакле, одговор на ваше питање је: нигде, био би бескућник.
    Онда, према Вашем одговору, ми и нисмо тако добри хришћани?
    - Да, нисмо. Довољно је да погледамо свет око себе и да нам то буде одмах јасно. Данас међуљудске односе регулишу два принципа - „Човек је човеку вук“ и „Човек је човеку пролазник“. Да смо ми добри хришћани, други би мени били рај, не би били пакао - како је говорио Сартр. Један од најпознатијих хришћанских теолога, који је живео у другој половини четвртог столећа, Јован Златоусти био је убеђен да незнабожаца не би ни било да смо ми добри хришћани. Можда је претерао, не знам... Оно што знам јесте да ми можемо да будемо далеко, далеко бољи хришћани, и када то будемо постали, овај свет ће бити далеко боље место за живот.
    ЦРКВА И МЕДИЈИ
    Приметили сте једном приликом да су црквени медији искористили интернет на најгори могући начин.
    - Црква није трансформисала своје медије, и то је основни проблем. Они изгледају као да смо у 1998. а не у 2018. години. Када мало пажљивије погледате садржаје који се нуде и начин на који се то чини, ви видите да их производе и дистрибуирају или непрофесионалци или професионалци који су или јако слабо плаћени или раде про боно. Те медије најчешће воде људи без икаквог искуства и без јасне представе како они, ти медији, у ствари треба да изгледају, коме се обраћају, шта желе да постигну итд. Потребно је много тога урадити како би се стање поправило. Бојим се да је чак неопходно почети од нуле. Они који у Синоду или где већ одлучују о судбини црквених медија прво морају да схвате да свака епоха има своје комуникацијске стандарде, и да ће говорити у празно ако те стандарде буду игнорисали. Напросто морају суштински да промене и начин рада. На пример, скандалозно је да патријаршијски сајт www.спц.рс последњи објављује вести са Сабора. И то најчешће нису никакве вести, већ саопштења уз која се дода галерија фотографија. Такве ствари су недопустиве. Примера, нажалост, има подоста. Било како било, што се дуже одлаже реформисање црквених медија, то ће тај процес на крају бити мучнији. Надам се да ће се људи који о томе одлучују ускоро пробудити из зимског сна.
     
    Извор: Блиц https://www.blic.rs/vesti/drustvo/u-cetiri-oka-teolog-blagoje-pantelic-crkvi-ne-trebaju-veliki-hramovi-vec-samokritika/mzerqwm
  7. Свиђа ми се
  8. Тужан
    Blaža Željko је реаговао/ла на Логос за a Странице, Упокојио се у Господу академик др Владета Јеротић (1924-2018)   
    Кратак животопис новопрестављеног академика др Владете Јеротића

    Владета Јеротић је рођен у Београду 1924. године.
    У родном граду је завршио основно образовање и похађао Другу мушку гимназију и Медицински факултет. Специјализирао је неуропсихијатрију а психотерапију у Швајцарској, Немачкој и Француској. Радио је најпре као асистент на Нервној клиници Универзитета у Београду а затим је шеф психотерапеутског одељења у болници „Драгиша Мишовић“ у Београду. Преко двадесет година (1984-2005) предавао је по позиву Пастирску психологију на Теолошком факултету у Београду. Владета Јеротић био је члан Академије медицинских наука и редовни члан Српске академије наука и уметности.
    Библиографија др Владете Јеротића
    Награде и одликовања
     


     
    ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:
     
  9. Тужан
    Blaža Željko је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Епископ крушевачки Давид: Добри човек у Срба, бесребреник Владета   
    Наш пријатељ и брат, доктор и проницатељ, научник и просветитељ, хећим целокупне Југе и Земљине шарабаре двадесетог и двадесетпрвог века, целебни столпник и бесребреник Владета, израчио је овога јутра из своје телесне летелице и оталасао Небеском Лекару душа и телеса наших. Он сав и целовит, и опет свесебепотрошен на наше свакојаке и сваковрсне потребе и недуге и шарабрље.
    Сабор Архијереја Српске Цркве поверио му је благослов да може загледати у душе и самих архијереја, свештенства и монаштва, и у душе све њихове верне деце.
    Тако дакле и душу једног од деце, коју је он својевремено опслужио у манастиру Крки проницањем до у сами свилени чвор њезин, камо је долазило до битовнога загушења.
    И још је ревносно и годно васпитавао и оцеломудривао младе снаге црквенога нам просветилишта.
    Лично је жеђао за монашком келијом, својом омонашеном душом и у садушју са својом омонашеном сапутницом.
    Имали смо благослов, насуштије и наитије да пребродимо сва његова писанија, да се нађемо у броју теолошких сабеседника и саветника његових, да нас повеже са Вергилијем, као и да у датом тренутку отрезни део пастве нами поверене.
    Он није био ликвидатор трезвењског или ниптичког или филокалијског богословља, поготово не личности и драгоценог искуства преподобног Јована Лествичника, већ сабеседник, симвиотичар и гарант његов; дакле истога тога богословља.
    Лекар бесребреник је отишао небеском Лекару; један од прилога за његов епитафион нека буде и овај наш:
     
    Наш лекар је умро
    да, умро је наш брат.
    Знамо да се то јутрос догодило,
    као што знамо и да око нас
    наставља да бесни болести рат!
    Или:
    Међу нама почива
    савршени познавалац свих људских од искона душа,
    према томе и човека Србина.
     
    Епископ крушевачки Давид
    http://www.eparhijakrusevacka.com/2018/09/04/dobri-covek-u-srba-besrebrenik-vladeta/
  10. Свиђа ми се
    Blaža Željko је реаговао/ла на Логос за a Странице, Навршило се 27 година од упокојења Патријарха српског Германа (Ђорића)   
    Животопис:       Патријарх Герман (световно име Хранислав Ђорић), рођен је 19. августа 1899. године у Јошаничкој Бањи од оца Михаила, учитеља (који је касније рукоположен у чин ђакона и презвитера), и мајке Цвете. Основну школу је учио у Великој Дренови и Крушевцу, а деветоразредну богословију у Београду и Сремским Карловцима. Извесно време је студирао права у Паризу, а потом је завршио Православни богословски факултет у Београду (1942. године).   У чин ђакона рукоположио га је Епископ жички Јефрем поставивши га за писара Духовног суда у Чачку. Предавао је веронауку у чачанској гимназији. Рукоположен је у чин презвитера 1927. године и постављен за пароха у Миоковцима. На овој парохији је остао до 1931. године када је премештен у Врњачку Бању. После избора патријарха Гаврила 1938. године постављен је за референта Светог Архијерејског Синода. На тој дужности га је затекао избор за викарног Епископа моравичког. Као удовог свештеника, замонашио га је у манастиру Студеници Епископ шумадијски Валеријан давши му име Герман.   Чин архијерејске хиротоније извршио је, 15. јула 1951. године, Патријарх српски Викентије уз учешће Епископа шумадијског Валеријана, сремског Никанора и бањалучког Василија. Новоизабрани епископ Герман је, у исто време, примио и дужност главног секретара Светог Архијерејског Синода, коју је вршио све до избора за Епископа жичког 1956. године. У исто време уређивао је "Гласник", службени лист Српске Православне Цркве.   На заседању Светог Архијерејског Сабора 1952. године изабран је за Епископа будимског. После смрти Епископа жичког Николаја 1956. године епископ Герман је изабран за Епископа жичког.   На патријарашком трону наследио је патријарха Викентија, 13. септембра 1958. Био је 32 године Патријарх Српске Православне Цркве - од 1958. до 1990.   Док је био на челу Српске Православне Цркве иако у тешким околностима успео је много тога да спаси и сачува. За његово време манастир Жича, кога су Немци готово потпуно разорили за време рата, обновљен је у потпуности. Успео је да издејствује обнову (враћање у облик какав је имала у 12. веку када је подигнута) Студенице, Лазарице (крушевачке цркве из средњег века) и многих других. Сви важнији храмови Српске Православне Цркве у тадашњој Југославији стављени су под заштиту републичких и покрајинских Завода за заштиту споменика културе. У Београду је 80-тих дозидана припрата на малој цркви Светог Саве на Врачару. Потпуно је осликан храм Светог арханђела Гаврила у Београду.  Једна од његових највећих заслуга је тај што је успео да се избори да се настави изградња храма Светог Саве у Београду - после вишедеценијске борбе градња је одобрена 1984. године. Изградња храма на Врачару поново је почела 12. маја 1985. године и том приликом је одслужена архијерејска Литургија и постављена повеља.   Веома се трудио на отварању богословија и издавању црквених листова за верско просвећивање свог народа. Обновио је рад православне богословије у манастиру Крки.   Извор: Радио Слово љубве
  11. Свиђа ми се
    Blaža Željko је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Укратко о трансплантацији   
    Питање трансплантације људских органа на исти начин посматрају и вреднују Православна и Римокатоличка Црква, као и традиционалне Цркве Реформације. Са хришћанским гледиштима се у овом случају подударају и гледишта јудаизма и ислама. За све верујуће људе полазна тачка у сагледавању тема везаних за трансплантацију и за друге, сродне медицинске захвате јесу неприкосновена вредност, слобода и достојанство људске личности и светиња живота као неопозивог дара Божје љубави. То значи да трансплантација неког органа са једног човека на другог јесте не само дозвољена него и заслужује сваку похвалу са становишта хришћанског морала уколико испуњава следеће услове:
    • и прималац и давалац поступају слободно и добровољно;
    • давалац је надахнут и подстакнут искључиво љубављу према ближњем, за којега добијени орган значи здравствену помоћ, а често и опстанак у животу; следствено, недопустива је било каква манипулација, принуда, трговина људским органима; искоришћавање људског сиромаштва за куповину органa здравих људи, па и деце; клонирање у циљу производње и складиштења резервних органа (узгред: шта значи бриселски „контејнер органa"?) и све што је налик овоме;
    • пресађивањем органа не сме бити угрожен живот његовог даваоца, а ни његово опште здравствено стање не сме се притом толико оштетити да он уствари постане само нова жртва, уместо онога коме је искрено хтео да помогне; у изузетним случајевима важи реч Христова да нема веће љубави од оне кад неко жртвује и сопствени живот за ближњега свога; и, најзад,
    • трансплантација не сме бити таква да мења, унижава или угрожава биолошки или духовни идентитет примаоца, односно његов идентитет као припадника људске врсте или као личности.
    У вези са овом, последњом тачком цитираћу једног свог доброг пријатеља, врсног лекара и убеђеног православног верника, који пита: „Да ли је... допуштено да експериментишемо играјући се са животом, а знамо да промене које вршимо могу, у будућим генерацијама, неконтролисано да измакну из каналисаног наслеђа?"
    Данас је могућа и трансплантација срца. То је, такорећи, чудо медицинске науке, које спасава многе животе. Ту, међутим, не сме важити правило: твоја смрт јесте мој живот или обрнуто. Не може један човек дати срце другом, дарујући живот њему, а одузимајући га себи. Зато се срце - па и други витално важни органи - пресађује само ex cadavere, са мртвог човека (леша). Али ту се често јавља дилема: када је човек дефинитивно мртав телом?
    Традиционална дефиниција телесне смрти гласила је да је то стање које настаје када је човеку потпуно и бесповратно престао рад срца и дисање („кардио-респираторна смрт"). Данашња медицина углавном прихвата гледиште да је то стање кад настане комплетна неактивност или неповратна дегенерација мозга („мождана смрт"). Притом, ваља напоменути, нема више потпуног, „људског" живота, али се још унеколико може регистровати известан траг биолошке активности, известан остатак „телесног живота".
    Овде се рађа етичка дилема. По хришћанској, библијској антропологији, смрт значи одвајање душе од тела (види Пс. 145, 4 и Лук. 12, 20). Из тога би следило да живот, маколико „висио о концу", постоји све дотле док се остварује делатност организма. Али не би следило да вештачко, механичко продужавање рада само појединих органа (живот или, пре, продужено умирање „на апаратима") значи неко особито доброчинство за човека.
    Једно је, за хришћанску савест, непобитно: мора се констатовати дефинитивна смрт да би се извршила експлантација срца. У овој тачки су православни и католички теолози принципијелно једнодушни, с тим што данас неки - не сви - католички теолози сматрају да просто треба прихватити преовлађујуће медицинско гледиште о тренутку смрти, тојест да треба практично усвојити тезу о „можданој смрти" као коначној смрти организма. Ипак, православни и католички теолози у огромној већини траже највећи могући опрез у процењивању стварне смрти.
    Човек, као боголико биће, има право на живот достојан човека. Али он заслужује и смрт достојну човека - хришћански крај живота, непостидан и миран, у измирености са Богом, другима и собом, у љубави. Зато ни срце умрлога - ако је стварно већ умро - не можемо пресадити у тело живога ако нема сигурног доказа да је покојник то за живота хтео. Ако је заиста хтео, то је онда посмртни израз љубави, посмртно доброчинство.
    Завршићу речима свог већ цитираног пријатеља, верујућег лекара: „Живот је свештен, јер изузев свог овоземаљског почетка истовремено има и свршетак, тојест биолошки крај. Тај крај не представља прелазак у ништа, јер да је то тако, онда ни рођење, па ни сaм живот, не би имао никакве вредности. Смрт је исто тако свештена, јер не представља смрт него почетак и васкрсење у истински живот. Живот има дубоки апофатички смисао, а та област не припада медицини."
    Дакле, трансплантација органа - да, e vivo и ex cadavere (од жива човека и од покојника), а трансплантација срца - условно да (никако e vivo, само ex cadavere).
    Епископ бачки Г. Иринеј
  12. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Бесједа оца Бранка Тапушковића изговорена на 7. недељу по Духовима   
    Бесједа протојереја- ставрофора Бранка Тапушковића изговорена на Светој Литургији у 7. недељу по Духовима у храму Светог Архангела Михаила у Дољанима у Подгорици.
    15.07.2018_o.Branko_Tapuskovic.m4a
     
    светигора
  13. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Логос за a Странице, Монашење у манастиру Петрлашу код Димитровграда (ФОТО)   
    Извор: Епархија нишка
  14. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Логос за a Странице, Патријарх Иринеј у Љубљани: Нема разлике међу људима ма које вере били! (ВИДЕО)   
    По завршеној Литургији Патријарх је одржао говор великом броју верника у дворишту цркве и позвао их да посећују своју цркву и нови Парохијски дом. Патријарх им је поручио да поштују своју нову домовину и да са Словенцима одржавају добре односе, јер "Срби су са Словенцима увек били у добрим односима". Патријарх је, такође, позвао српски народ да поштује и житеље других вера "јер смо сви Божја деца и нема разлике међу људима ма које вере били".   Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, као домаћин, захвалио је Патријарху што је дошао у Словенију где такође живе његови верници.   Отварању Парохијског дома присуствовали су и представници амбасаде Републике Србије, амбасадор гђа Зорана Влатковић и први саветник гђа Ивана Јакшић Матовић, као и представници других верских заједница у Словенији.   Парохијски дом је подигнут на црквеном дворишту у самом центру Љубљане, поред познатог љубљанског парка Тиволи. У дому ће се одржавати све важније културне приредбе српских друштава, очекује се долазак српских писаца и музичких и позоришних група из Србије и Републике Српске који ће наступати за Србе и Словенце из целе Словеније. У Парохијском дому ће бити домицил и школа за учење српског језика и ћирилице.   Патријарх Иринеј је стигао у Словенију у петак и најпре је посетио луку Копар, где је због великог броја православних верника Српска Православна Црква одлучила да подигне храм. Тамо му је домаћин био градоначелник г. Борис Поповић. Партијарх је у Љубљану стигао у суботу, где га је примио градоначелник г. Зоран Јанковић.   Извор: Српска Православна Црква
  15. Свиђа ми се
    Blaža Željko је реаговао/ла на Логос за a Странице, Васкршња порука Митрополита црногорско-приморског Амфилохија (ВИДЕО)   
    Није ни мало случајно што савремена психијатрија сматра да је најопаснија болест нашег времена – болест губљења смисла живота. То је болест која рађа безброј других болести. А губљење смисла живота управо се рађа из прихватања смрти као једине коначне реалности човјека и свијета. Све философије и идеологије, без обзира како умне и дубоке изгледале, које прихватају смрт као коначну реалност, у суштини представљају обману и лаж управо тиме што обоготворују смрт, пролазност и ништавило. Све су оне садржане у оном првом демонском искушењу Христовом на Гори кушања: ”и приступивши Њему кушач рече: ако си Син Божији, реци да камење ово постану хљебови”. Сваки човјек на земљи рођени стоји пред тим искушењем. Савремени човјек стоји пред тим искушењем можда више него ли било која генерација до нашег времена, а све са разлога што се враћа дохришћанској идеји смисла живота која гласи: ”Хљеба и игара”, заборављајући вјечну истину, садржану у Христовом одговору на демоново кушање: ”Не живи човјек само о хљебу, но о свакој ријечи која излази из уста Божијих” (Мт. 4, 3-4). Само ”Ријечју Божијом” заквашен хљеб и храна, то јест земаљски живот, добијају истински смисао и значење. Зато Христос нам и поручује: ”Заиста, заиста Вам кажем: ко моју ријеч слуша и вјерује Ономе који ме је послао има живот вјечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот” (Јн. 5, 24). Ко слуша Христову ријеч, ко прима њега као ”Ријеч која бјеше у почетку и која бјеше Бог”, кроз ”кога све постаде, у коме бјеше живот” (Јн. 1, 1-4), задобија вјечни живот, стиче Њега који је ”Хљеб живота који силази с неба” (Јн. 6, 48-50). Земаљски хљеб, све оно чиме човјек живи и чиме се храни на земљи, добија свој прави смисао тек када се претвори у ”тијело Христово”. Зато Исус рече и говори својим ученицима: ”Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега, и не пијете крви Његове, немате живота у себи” (Јн. 6, 53). Ту тајну претварања хљеба и вина у Његово тијело и крв – Господ је открио и установио једном за свагда на Тајној вечери када је узео хљеб, преломио га и дао својим ученицима рекавши: ”Узмите, једите, ово је тијело моје”, па онда узео чашу и заблагодаривши дао им говорећи: ”ово је крв моја Новога Завјета која се пролијева за многе” (Мт. 26, 26-28). Управо тиме он открива најдубљи смисао живота и свијета. Оно што је створено пролазно, тиме задобија дар вјечности и непролазности. То значи: творевина и човјек нијесу створени за смрт, него за бесмртност, за вјечни живот. Гријех као отуђење од Бога, даваоца вјечне свјетлости и живота, чини нас смртним и пролазним. Зато се молимо Христу да исцијели ране душе наше и да нас освешта, како би били учесници у Његовој божанској Вечери Тајној. Да нам Његово Пречисто Тијело и божанска Крв буду на отпуштење гријехова, на заједницу Духа Светога, Он као Хљеб Живота да нам дарује нови непролазни живот. Молимо се Господу, душом и тијелом да се осветимо, да се просветимо, да се спасемо, да постанемо дом Његов, кроз Причешће Светим Тајнама, имајући Њега Добротвора – у себи жива, са Оцем и Духом Светим. Тако нам се открива неизрецива тајна да је ”Бог Љубав”: ”у томе је љубав, не што ми завољесмо Бога, него што Он завоље нас и посла Сина свога Јединороднога” (1 Јн. 4, 10). Кад је Бог тако заволио нас и ми смо дужни љубити једни друге. ”Ако љубимо једни друге, Бог у нама пребива, и љубав је Његова савршена у нама” (1 Јн 4, 12). Причешћујући се Тијела и Крви Христове овдје на земљи, предокушамо Царство небеско и молимо му се да нас удостоји, послије Његовог Другог доласка, да Га се још присније причешћујемо у вјечности, заједно са свима Светима, ”на новом небу и новој земљи”, ”у Светом граду, новом Јерусалиму” у коме је ”Храм Господ Бог Сведржитељ и Јагње” заклано за живот свијета, онај Који је ”Почетак и Свршетак”, који ”све чини новим” (Откр. 21, 1-2.6.22), чија ће љубав судити свијету. Све је то плод Христовог васкрсења и Његовог жртвовања, као Јагњета, за живот свијета, који жеднима даје да пију ”са извора воде живе” (Откр. 21, 6), са ”ријеке воде живота”, око које је засађено Дрво живота и ”која извире од пријестола Божијег и Јагњетовог” (Откр. 22, 1). Једина књига у којој је све записано у вјечности јесте ”Јагњетова Књига живота” (Откр. 21, 27). Зато се поклонимо Јагњету Божијем у Коме су спас, вјечна правда, истина и љубав и цјелујмо једни друге и поздравимо сва Божја створења поздравом бесмртности:   Ваистину Христос воскресе!     Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Свиђа ми се
    Blaža Željko је реаговао/ла на Логос за a Странице, Васкршња порука Епископа жичког г. Јустина   
    Чврстом вером да ћемо истрајати на путу истине, правде и благочешћа, у овај Велики Дан победе Васкрслог Даваоца живота, када се светлошћу Његовог Васкрсења све испуњава сјајем вечног живота, молитвено вам желимо неисцрпну Пасхалну радост, и непрестану помоћ и милост Васкрслога из мртвих Христа Спаситеља.   Дано у Краљеву о Васкрсу, лета Господњег 2018.     Епископ жички Јустин   Извор: Епархија жичка
  17. Тужан
    Blaža Željko је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Оде Мирко у "последњу патролу"   
    Аутор и водитељ емисије САТ која се емитује на Радио-телевизији Србије, Мирко Алвировић преминуо је у 72. години, после тешке болести, потврђено је РТС-у.
    Мирко Алвировић је рођен у Дрвару. Радио је као домаћин најгледаније емисије о аутомобилизму на овим просторима
    Алвировић се бавио и темама из области туризма, а посебан акценат стављао је на безбедност саобраћаја. У тој области је био и сертификовани предавач.
    Студирао је књижевност, а дипломирао је журналистику. Покренуо је неколико часописа, али и прву школу безбедне вожње у Србији "НАВАК".
    Почео је као инструктор вожње, прешао у службу "987", а затим осмислио нов начин пружања помоћи члановима Ауто-мото савеза Југославије.
    Био је и иницијатор оснивања Информативног центра Ауто-мото савеза Србије. Његови новинарски почеци везани су за Вечерње новости.  
     
    На телевизији је радио око 30 година. Гледаоци су посебно препознали његов труд и пожртвованост током рада на емисији САТ. Његове патроле до популарних летовалишта постале су важан извор информација за све туристе.
    Заједно са својом екипом знао је и по неколико дана да путује до одређене дестинације откривајући гледаоцима све што их на путу очекује.
    Постао је један од најцењенијих новинара из области аутомобилизма у региону, а знање и стручност показао је извештавајући са највећих светских салона четвороточкаша
    РТС
     
  18. Свиђа ми се
  19. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Извор лажне религије је неспособност да се радујемо...   
    Први и основни извор свега је “радује се душа моја у Господу…“  Страх од греха не спасава од греха! Радост у Господу спасава! Осећај кривице или морализам не ослобађају од света и његових искушења. Радост је темељ слободе на који смо позвани да станемо. Где, како и када је ово постало искривљено и монотоно у Хришћанству? Или, заправо, где, када и зашто су Хришћани постали глуви за радост? Како, када и зашто је Црква, уместо да ослобађа људе који пате, ппочела да их садистички застрашује?
      Људи непрестано долазе и питају за савет ... исповедам људе и причам, причам, причам; А нека ме слабост и лажни стид спречавају да им кажем: „Немам никакав савет за вас. Ја имам само слабу, климаву, али, за мене непрекидну радост. Желите ли то?“ Не, не желе!! Желе да причају о „проблемима“ и  да ћаскају о „решењима“. Не, нема веће победе ђавола у свету од ове „психологизоване“ религије. У психологији има свега и свачега. Једна ствар која је у њој незамислива и немогућа јесте радост.
       Моћ греха није у томе што човека искушава очигледно зло, већ у томе што му срце заробљавају разне врсте ситних страсти и што не може нормално да дише и живи. У борби против овог затвора није довољно само заговарати побожност и молитву. Побожност може бити, а често и јесте, ситничава, а молитва може бити усмерена само на саму себе. Исто питање се поставља и у вези са благом нашег срца, у вези са радошћу. Без радости побожност и молитва су без благодати, јер је њихова моћ у радости. Религија је постала синоним за озбиљност која није усаглашена са радошћу. Зато је и слаба. Људи од религије желе ОДГОВОРЕ, МИР, ЗНАЧЕЊЕ, а значење је - РАДОСТ. То је одговор који у себи садржи све одговоре!
       „Јер си Ти истинита жеља и неизрецива радост оних који љубе Тебе, Христе Боже наш, и Тебе пева сва твар вавек.“


       Протојереј Александар Шмеман   http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.rs/search/label/о. Александар Шмеман
  20. Свиђа ми се
    Blaža Željko је реаговао/ла на Александар Милојков за a Странице, Пост - смисао и пракса   
    Пост – смисао и пракса
    Чување неизмењивим онога што је Цркви као неизмењиво предато не значи мртвило, окамењеност, јер начин излагања непромењивих истина, у новом времену, може и треба да буде нови, а такође њихово уношење у живот увек значи „нову твар“, облачење новог човека сазданог по Богу.
    Патријарх Павле
    Свети и Велики Сабор Православне Цркве, који је одржан 2016. године на Криту, дуго је најављиван и припреман. Од њега се са правом много очекивало, а пре свега то да прекине, можда и предуго, вековно ћутање православне васељенске саборности. Та саборност је на овом Сабору показана, али њен живот тек треба да се пројави кроз рецепцију или примање Сабора од стране помесних Цркава. Јер, ако је саборност, као општост, суштина, онда је помесност, као постојећа конкретност, ипостаза те суштине. Отуда и оно што је саборски речено постаће живо и постојеће, уколико заживи у постојању помесних Цркава. А да ли ће заживети зависи од нас, удова од којих је црквено Тело састављено. Црквена пракса и живи и може да заживи само кроз нас. Несумњиво, Бог јесте са нама, али и он ће помоћи, по речима Патријарха Павла, ако буде имао коме.
    Једно од важних питања које је на Сабору разматрано јесте и питање поста. У предсаборским, припремним активностима, управо је нашој помесној Цркви додељен задатак да припреми тему поста у Правосланој Цркви. Са тим у вези су и ставови које је по том питању изнео блаженопочивши Патријарх српски Павле.[1] Сабор је донео Одлуку која смисаоно утемељује подвиг поста. Тиме је указао на непромењиву суштину поста. Са друге стране, по питању праксе поста речено је да се оставља „на расуђивање помесним Православним Црквама да одреде меру човекољубивог снисхођења...“
    О суштини и смислу поста и његовој пракси писао је и наш Патријарх Павле. Ми ћемо се, у редовима који следе, бавити анализом онога што је рекао Сабор и онога што је Патријарх написао. Циљ нам је да нашој црквеној јавности дамо допринос покретању и актуализацији важне теме поста у Цркви. Жеља нам је да тај мали допринос буде један каменчић у великом мозаику живе рецепције одлука Светог и Великог Сабора у нашој помесној Цркви.
    Патријарх Павле је свој став о смислу и пракси поста у Цркви изразио кроз десет тачака (или закључака). У првој тачки он закључује: „Пост је божанска установа и о његовом безусловном држању у Православној цркви не може бити спора.“ Иза овог закључка стоји расуђивање о важности и суштини самог поста као хришћанског подвига. Управо тој суштинској димензији поста Сабор је посветио највећи део своје Одлуке. Могли бисмо рећи, да нам је Сабор искристалисао и појаснио суштину и предао је нашој црквеној помесности да јој одредимо начин живота и практиковања. Патријарх Павле ће те две равни, непромењиве суштине и промењиве праксе, нагласити речима:
    „Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он (Христос) основао Собом, целокупним својим животом и делом и утврдио особито својом крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она тело коме је Он, Христос, глава. По Вазнесењу Христовом Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђелску науку живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свог постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено.“
    Међутим, Патријарх се не зауставља само на принципу, него додаје значајно појашњење:
    „Но чување неизмењивим онога што је Цркви као неизмењиво предато не значи мртвило, окамењеност, јер начин излагања непромењивих истина, у новом времену, може и треба да буде нови, а такође њихово уношење у живот увек значи „нову твар“, облачење новог човека сазданог по Богу (2 Кор 5, 17; Еф 4, 24). Тако и у ствари поста постоји једна страна доступна променама, која је поверена Цркви да њоме руководи. Та страна односи се на дужину поста и врсту хране која се у посту може употребљавати...“
    Овакво пастирско расуђивање је пројављено и на Светом и Великом Сабору. Осврнимо се најпре на саборске закључке о суштини и смислу поста, а потом ћемо актуализовати предлоге његове праксе које је изнео Патријарх Павле.
    Закључак Патријарха Павла да је обавезност држања поста у Цркви ван сваког спорења извире из суштинске важности самог поста. Заправо, пост као подвиг обједињује сав онај двиг словесне слободе која човека из палости и смртности уздиже до божанског живота. Другим речима, пост јесте средство на путу човековог препорођења и обожења. Он је пут којим се иде ка циљу.
    Сабор најпре истиче да је пост „божанска заповест“ (1.Мој 2, 16-17). Послушност тој заповести, као и саму реч заповест, не треба разумети у јуридичком смислу. Та заповест је заправо божански призив човеку на имање једне воље са Богом. У томе и јесте тајна врлине послушности – престанак подељености воље човека у односу на вољу Бога. Тако, пост лечи и наш појам слободе, подучавајући нас да слобода није слобода од другога, већ слобода за другога. Пост, као путовођа у послушности, уводи у раскид сваког индивидуализма, као иконе смрти, и доводи до постојања као личности, до поистовећења слободе са љубављу према другом – Богу и ближњем. Јер, циљ послушања и јесте једна воља као слобода поистовећена са љубављу.
    Зашто би баш уздржање, као темељна активност поста, било увод у љубавно општење са Богом? Управо зато што уздржање представља одрицање од оног што обезбеђује пали живот, као живот одељене индивидуе. Уздржање као одрицање је вољно и свесно умирање „старог човека“ и вољно и свесно постављање живота на нове основе – на однос са Богом и ближњима. Сабор нам у вези са овим истиче речи Светог Василија Великог: „Није довољно само уздржавање од хране за похвални пост... Истински пост је удаљавање од зла, уздржавање језика, одсуство гнева, одвојеност од похотних жеља, оговарања лагања, лажне заклетве. Лишавање тога је истински пост...“
    Наведено није пуко морализаторство, већ, како рекосмо, одрицање од пале индивидуалности и постављање живота на нове основе. Јер, ово што Свети Василије наводи и јесте храна индивидуалне, пале егоцентричности која своје постојање исцрпљује на својој психосоматској (душевно-телесној) ипостаси. Наведено је храна за тело, али и храна за душу, за њену сујету, саможивост и нарцисоидност. Неуздржаност језика, гнев, похотне жеље, оговарања..., све су то акти којим индивидуа себе душевно храни, схватајући живот као одбрану и ограду од другог уз безусловно задовољење „хемије“ властитог сопства.
    У вези са телесном храном Сабор нас подсећа на речи Светог Климента Александријског: „Пост је уздржавање од хране, као што је истакнуто. А храна никога од нас не чини праведнијим или неправеднијим; али то нам на тајанствен начин говори да, као што свака поједина храна значи живот, тако је и неједење символ смрти, због чега је и нама, који смо у свету, неопходно да постимо како бисмо умрли свету и, потом, причешћујући се божанском Храном, Богу живели.“
    Дакле, темељни смисао поста, као подвига уздржања, јесте подвиг преображаја пале индивидуалности у обожену личносност. Преображај саможивља у живот општења. Преображај појма слободе од себељубља у појам слободе као Богољубља и братољубља. Кроз пост се свесно и слободно одричемо од онога што храни нашу телесну и духовну палост и уздижемо се ка Храни бесмртности.
     Наставиће се...
    Александар МИЛОЈКОВ                                                    
    [1] Патријарх Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере, том I, 352-357.
  21. Волим
  22. Тужан
    Blaža Željko је реаговао/ла на Милан Ракић за a Странице, Упокојио се Кирило Хиландарац   
    Како је објавио отац Доситеј Хиландарац, данас у подне се упокојио јеромонах Кирило Хиландарац, један од "најлепших украса монаштва" како је у књизи о њему "Ниси мали" написао аутор Душан Убовић.
    Пре монашења човек ванредно узбудљивог живота, где је од малих ногу побегавши још као дечак у манастир и путујући по свету стигавши и до Америке где се бавио разним пословима, 1985. године дошао је у Хиландар. И као мирјанин и као монах, био је сведок једне епохе; монах Калист, отац Тадеј, војвода Ђујић, многи игумани Хиландара и многе владике су биле његови савременици.
    Бог нека му души опрости 
  23. Свиђа ми се
    Blaža Željko је реаговао/ла на Милан Ракић за a Странице, Како су комунисти "убили Бога" у Београду   
    Фреска Исуса Христа на своду дворске капеле Светог Андреја Првозваног са рупом од метка на челу и данас сведочи о комунистичком дивљаштву и природи дела "црвених револуционара".

    О том вандалском чину разговарамо са Драгомиром Ацовићем, председавајућим Крунским саветом и чланом Крунског већа.
    "Улазак партизана у Краљевски двор на Дедињу био је прилика да се искаже идеолошки став, а тај став је био 'Бог је мртав, Стаљин је жив, а Тито је његов пророк'. Тај примитивни атеизам и примитивна партијска страст није подразумевала да је циљ борбе против окупатора ослобођење, него револуција", каже је Ацовић.

    Улазимо у капелу, која се отвара тек неколико пута годишње, а Ацовић подсећа да је дворска капела Светог Андреја Првозваног грађена када и Стари двор, између 1924. године и 1928. године, а завршена нешто касније, 1931. године. Свети Андреј Првозвани је светитељ заштитник краљевског дома и краљевска слава.
    "Револуција је безгранична и захвата све, и природно и неприродно, а нарочито натприродно. Јединствен тренутак за доказивање своје правоверности било је показивање стрељачке вештине на лику Исуса Христа. Није то био јединствен такав случај, али због места на којем се то догодило и трага који је остао, имамо намеру да то сачувамо", каже Ацовић.

    Партизани своју мржњу према религији нису испољили само у двору Карађорђевића.
    Ацовић наводи да је и формирање прве партизанске болнице у задужбини на Опленцу било праћено изношењем икона и "вежбањем у гађању тих икона".
    "Једна племенита иницијатива да се оформи болница је оскрвављена, повређена и увређена самом чињеницом да је то био повод за манифестовање неограниченог вандализма", каже Ацовић.

    Он додаје да је уништавање икона био манир нових власти и скреће пажњу на иконостас у капели.
    "Ако погледате иконостас у краљевској капели, видећете да је икона Богородице са Христом насликана врло наивно. На том месту је била оригинална охридска икона, али су је партизани извалили када су ушли. Икону смо лоцирали тек 2004. године или 2005. године, када смо установили да је она све време била у Народном музеју у Београду, али није била обележена као таква нити је било познато да је тамо", наводи Ацовић.

    Икону, која је и сада у иконостасу, вероватно је насликао неки војник на одслужењу војног рока пред долазак етиопског цара Хајла Селасија, који је инсистирао да му се на располагање мора ставити црква, па је капела донекле сређена, открива Ацовић.
    ТИТО КАПЕЛУ ПРЕТВОРИО У ШПАЈЗ
    Тито је, када је заузео дворски комплекс, капелу претворио у оставу за четке, метле и крпе за прање.
    "Пошто је, међутим, недостајала икона и нису могли да се сете шта се са њом десило, онда је неко добио задужење да то наслика преко ноћи и то се и види. Та импровизована икона не припада иконостасу и она је на неки начин постала историјски артефакт и посвећена је самом чињеницом да јој је била таква судбина", каже Ацовић.
    Капела није једино место у двору које сведочи о партизанском вандализму.

    "У двору су, између осталог, уклоњени сви амблеми, грбови и симболи који су подсећали да је ту боравио неко други, пре него што се Тито уселио", каже Ацовић, који је и оснивач Српског друства за хералдику, генеалогију, вексилологију и фалеристику "Бели Орао".
    Ацовић каже да се Тито, по заузимању власти, није уселио у зграду Старог двора Карађорђевића, која је повезана са капелом, јер вероватно није могао да поднесе близину цркве и све му је било превише српски за његове "светоназоре".
    "У двору нигде више нема круне, грба нити иницијала, а премазани су чак и у подрумским просторијама. Премазано је и на много других места и сада се духови прошлости поново појављују јер су пробили кроз слојеве нанете боје", наводи Ацовић.
    Одмах по улазу у Стари двор из правца капеле, стоје стубови од оникса.

    "Када су партизани ушли у двор, они су улазак хтели да овере, а то су урадили тако што су у један стуб угребали петокраку и офарбали је у црвено. Касније, када им је синуло да је то без везе, покушали су да скину петокраку, али није вредело, јер је боја већ ушла у оникс и не може се истерати", каже Ацовић док показује на траг петокраке на стубу.
    То је, додаје, тек један од вандализама.
    "Вандализам има своју ружну физиономију и, где год се појави, упрска сваку причу, чак и када је прича позитивна, а камоли ако није", наводи председавајући Крунским саветом.
    СРАМОТА ПОЈЕДИНЦА И ОРГАНИЗАЦИЈЕ
    Питамо га да ли је познато име човека који је пуцао у Христа и која је партизанска јединица прва ушла у дворски комплекс на Дедињу.
    "То, нажалост, није познато. Можда су се некад негде и легитимисали и тражили да им се то упише у карактеристику да су били добри момци и да су се истакли. Ако је и постоје неки трагови, онда је то негде сачувано само случајно", каже Ацовић.

    Он наводи да су Немци током окупације понекад користили Бели двор, али да Стари двор, у принципу, нису, и додаје да је Стари двор током нацистичке окупације био закључан и ту се није догађало ништа значајно.
    "У стуб није угребан кукасти крст, него црвена петокрака. То су спомени једног времена, којег они који се сећају више воле да се не сећају, а они који се не сећају тешко ће поверовати да се то икада догодило. Зато је добро да тај спомен остане као упозорење", каже Ацовић.
    Питамо Ацовића да ли је са симболичког и религијког становишта добро да на Христовом челу стоји рупа од метка.

    "Христов живот и Христова смрт јесу жртвовање. Ми приказујемо Христа са трновим венцем који је био израз поруке, његово разапињање на крст је било увреда, па је потом претворено у знак тријумфа. Покушај убиства Бога остаје срамота на свакоме, на појединцу, организацији и времену. Зато то није питање да се сада поправља историја, него да остане успомена и упозорење да се то више никада не понови", истиче Ацовић.
    "ОМИЉЕНА ТЕМА"
    Пуцањ Титових партизана у Христа у двору Карађорђевића на Дедињу није једини покушај убиства Бога.
    Титови узори Владимир Иљич Лењин и Јосиф Висаринович Стаљин такође су гајили бес и мржњу према цркви, које су исказивали масовним убиствима православних свештеника, рушењем цркава и њиховим скрнављењем, а руске иконе су деценијама после бољшевичке револуције продаване у западним државама.
    Левичари у Шпанском грађанском рату такође су пуцали у Христа, а Ацовић наводи још неке примере из историје.
    "То је омиљена тема. Постоје бројни примери покушаја убиства Бога, у Холандији и Енглеској нарочито. У Холандији стоје јавно изложени оскрнављени ликови и иконе светитеља. То нису урадили комунисти нити нацисти, него хришћани другачије оријентације, калвинисти, када су преузели власт. У Енглеској постоје силне рушевине манастира и цркава, и тамо није дошао неки освајач са стране, то је порушио Хенри VIII", каже Ацовић.

    Породица Карађорђевић, пошто јој је после пада с власти Слободана Милошевића, дозвољен повратак у дворски комплекс на Дедињу, одлучила је да као сведочанство остави све трагове уљеза, па тако и данас на есцајгу у двору стоје утиснути грбови СФРЈ са шест бакљи и шибљем.
    "Дворски комплекс је место на којем се као кроз призму преламају разне светлости, то је природа призме и то је природа овог здања. Овде би и требало да се преломе разне светлости, јер ако се придружите онима који немилосрдно бришу све што је било пре њих, онда се поставља питање критеријума", каже Ацовић.
    Он истиче да остављење Титових трагова не значи и да се скрнављење хвали.
    "Не, него се тиме скреће пажња докле може да падне човек и докле може да падне људска свест. То је упозорење - немојте да се то икада више деси. Знам да то неће никога у суштини задржати ако је већ кренуо, али ће можда некога подсетити да би о извесним стварима прво требало размислити, а онда рушити, пуцати и бости", каже Ацовић, чија је породица наследник комплекса у Ужичкој улици у којем је Тито живео после Другог светског рата.
    КОМУНИСТИ СУ СЕ ПОНАШАЛИ КАО ОСВАЈАЧИ
    Ацовић наводи да у целој Србији постоје сведочанства о иживљавању комунста после рата.
    "Они су се понашали онако како су се увек понашали освајачи. Нису они дошли да ослободе Београд, него да га освоје, и понашали су се као и сви освајачи. Како су се понашали Готи и Вандали када су ушли у Рим? Исто тако. То је био плен. Иживљавање над војводом Бојовићем и Мајором Гавриловићем није имало никакав други смисао, то је било 'право победника' и зато су Латини рекли "вае вицтис" (тешко побеђенима)", каже наш саговорник.
    Познато је да су партизанске главешине после победе у рату узимале све - спавали су у пиџамама људи које су истерали из својих кућа, а многе и стељали, јели су из њихових тањира, облачили њихову гардеробу и носили њихове ципеле.
    Ацовић, међутим, указује и да би, када се из данашње перспективе посматрају догађаји с краја Другог светског рата, требало имати у виду какве су прилике тада влада и шта су све људи проживели.

    "Узимали су све, али не може човек у сваком тренутку и у свакој прилици да се понаша као да седи на врху Олимпа и гледа шта доле раде мрави. Међу њима је било много људи који нису знали ни где су дошли и много људи који пиџаму у животу нису ни видели, нити су знали чему то служи. Било је и много људи који су се партизанима придружили не из идеолошке острашћености, него због страха који су преживели и зато што су морали", наводи Ацовић.
    Он истиче да се не може о сваком судити на исти начин, али се увек и без резерве морају осудити онај и они који су им давали на знање да је то пожељно и прихватљиво.
    "Они морају бити осуђени", каже Ацовић.
    Подсећа да је међу партизанима било много људи који су четири године провели потуцајући се од немила до недрага и провлачили се по шумама, грмовима и јаругама и да је вероватно добар део њих током те четири године "веровао да чини неко богоугодно и патриотско дело".
    "Када су се у једном тренутку нашли потпуно лишени страха у којем су живели, вероватно су изгубили сваки осећај и сваку меру, али томе служи команда и они који руководе. За то одговарају они, а не маса коју су за собом повели и рекли 'идите напред, а ми ћемо мало да гледамо са стране'", наводи Ацовић, док нас кроз дворски парк испраћа по свежем пролећном ваздуху.

    Пуцањ у Христа у капели дворског комплекса Карађорђевића, на крају, није ни први ни једини такве врсте у свету, али речито сведочи о понорима у које ратне страхоте могу да баце људску душу и још речитије нас упозорава да се клонимо тог амбиса.
    Комунисти одмах стрељали 126 свештеника Историчар Срђан Цветковић каже за Мондо да је комунистичка власт одмах по завршетку Другог светског рата, од октобра 1944. године до марта 1945. године током удара револуционарног терора, убила 126 свештеника, углавном без суђења и са различитим мотивима - освета, подржавање другог покрета и личних разлога. Комунисти су до избора 1945. године из тактичких разлога толерисали поштовање верских обичаја, а оштрији курс према цркви и свештенству заузет је после 1948. године, када верска настава избацивана из школа, некри храмови су рушени и скрнављени, а градња нових је забрањена. Људи који су одлазили у цркву имали су све више проблема и забрањиване су литургије. Велики део црквене имовине је одузет у неколико наврата.
    Суђења после стрељања Цветковић каже да је репресија, после масовног убиства свештеника, настављена јавним суђењима угледним црквеним великодостојницима који су били непослушни, попут Варнаве Настића, који је осуђен на дугогодишњу робију. Митрополит црногорско-приморски Арсеније Брадваревић осуђен је на 10 година затвора јер је рекао да "нема демократије", а протојереј Сава Банковић прво је осуђен на смрт, а затим помилован па осуђен на најстрожу затворску казну од 20 година затвора, од којих је 15 година провео у самици. Тако је осуђено још неколико стотина свештеника.
    Јахање попова, чупање брада Понижавање свештеника било је распрострањено, попут јахања попова, чупања брада, скрнављење цркава и фрески и пребијања свештеника. Познат је случај Иринеја Ћирића, који је брутално претучен и касније је умро, каже Цветковић.
     
    Милош ЂОРЕЛИЈЕВСКИ
    фото: Стефан СТОЈАНОВИЋ

    mondo.rs
     
  24. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Монаси из Витлејема: Муслимани су покушали да нас спале и сахране живe! (извештај + видео)   
    Египат, Јордан, Сирија и Палестина најопасније су земље на свету за хришћане. Исламисти су пред остварењем циља – потпуног истребљење и протеривања верника из земаља у којима би хришћанство настало. Овако описује грчки православни монах мучење у Светој земљи.
     
    Како изгледа живот међу муслиманским Палестинцима, описује игуман грчког православног манастира на западном Јордану ( погледај у видео запису.) Јеротеј је најстарији члан манастира Теодосиос, који је само 11 километара удаљен од Витлејема,  и налази се у близини града Балт Сахур и основан је у 476. години од стране монаха Теодосија.
    Игуман Јеротеј живи од шездесетих година у Светој земљи, а 40 година је игуман манастира Светог Теодосија. За ових 40 година, премлаћиван је, гоњен и прећено му је.
    Од удараца које сам задобијао, постао сам потпуно глув на једно ухо, на ово друго могу још мало да чујем. Након што ме је ударао бивши градоначелник града, од тада имам проблема са мојим десним оком. Успео је да ми ноктима отвори на образу, урођену брадавицу коју имам на лицу, говори он.
    Они су ми ломили руку, био сам дуго времена спречен да служим, други пут ломили су ми ногу. Покушали су да ме спаљују живога заједно са монахињама. Копали су рупу изван манастира и желели су да ме сахране жива. Оставили су нас само зато што су монахиње и друге жене које су дошле вриштале.
    Да будемо каменовани то је потпуно нормално. Они стално бацају камење, пљују на нас и понижавају нас у јавности. Ове ствари су као добро јутро за нас. Слава Богу“, закључује стари монах свој опис. Игуман Јеротеј је једноставан човек, понизан, непопустљив и благословљен дубоком непоколебљивом вером која му је помогла да преживи бруталне нападе из прошлих деценија од стране исламскиста.
    Прича о Игуману Јеротеју је једана од многих које могу да кажу монаси на Блиском Истоку. У протеклих 15 година, прогон хришћана поново је убрзан, данас само 3 до 4 посто верника живи у некада хришћанским земљама. У 20. веку, њихов удео је и даље било 20 посто. али то више није тако.
    Најистакнутији представник хришћанске вере, папа Франциско, као да игнорише жалбе хришћана. Он прибегава састанцима са представницима ислама, али питање је да ли заједнички позиви на толеранцију, помажу прогоњеним хришћанима?.
    Тако је папа у писму имаму Универзитета Ал-Ахар Ахмад Ал-Таибу обећао да ће наставити да врши притисак за унапређивање двојног решења и разјашњење статуса Јерусалима, који има посебно значење за све три свјетске религије.
    Извор: Монаси из Витлејема
     
  25. Тужан
    Blaža Željko је реаговао/ла на Милан Ракић за a Странице, Убијен Оливер Ивановић! Допуна вести: изјаве владике Теодосија и арх. Саве   
    Lider Građanske inicijative "Srbija, demokratija, pravda" Oliver Ivanović ubijen je u pucnjavi koja se jutros oko 8.15 časova dogodila u Kosovskoj Mitrovici.
    Kako za "Blic" kaže Ivanovićev advokat Nebojša Vlajić, Ivanović je nažalost podlegao povredama.
    - Izgleda je već na licu mesta preminuo. Koliko znamo za sada, zadobio je pet prostrelnih rana. Odmah je prevezen u bolnicu, lekari su pokušali da ga reanimiraju, ali nije bilo spasa - priča Vlajić za "Blic.
    Kosovska policija je samo potvrdila da je Ivanović upućen u bolnicu i da trenutno nema više informacija o napadu, piše "Koha".
    Na Ivanovića su pucali dok je ulazio u prostorije svoje stranke.

    ДОПУНА ВЕСТИ 20.00: ИЗЈАВА ВЛАДИКЕ ТЕОДОСИЈА И АРХИМАНДРИТА САВЕ: 
     
    Vladika Teodosije: Oliver je ulivao nadu u opstanak
    16.01.2018 | 17:02  Episkop raško-prizrenski i kosovsko-metohijski Teodosije istakao je da je sa velikim bolom primio vest o tragičnoj pogibiji Olivera Ivanovića.
    a:    Vladika Teodosije (Foto arhiva Kim)   "Tugujući zbog gubitka iskrenog prijatelja i jednog od najdarovitijih predstavnika srpskog naroda, koji je svojom istrajnošću i rešenošću da ostane na Kosovu i Metohiji ulivao nadu u opstanak svim Srbima na ovim prostorima, molimo se Vaskrslom Gospodu da ga upokoji, saučestvujući u bolu porodice Ivanović i svih onih na koje je ovaj događaj ostavio gorak i težak utisak", naveo je vladika Teodosije povodom ubistva predsednika SDP-a Olivera Ivanovića. (ким радио)
    АРХИМАНДРИТ САВА (ЈАЊИЋ):
    Сви смо данас дубоко потрешени због мучког убиства Оливера Ивановића, човека велике храбрости и политичке харизме. Овај страшни злочин не сме да остане неистражен и његови починиоци морају да буду доведени пред лице правде. Оливер је посебно био везан за Дечане јер је одавде родом и сећам се наших честих разговора и сусрета. Свима ће нам много недостајати, а понајвише његовој породици и колегама којимај изражавам најискреније саучешће. Почивај у миру драги пријатељу - ВЕЧНАЈА ПАМЈАТ!
    We are all deeply shocked by the cowardly murder of Oliver Ivanović, a person of tremendous courage and political charisma. This heinous crime must be investigated and the perpetrators brought to justice. Oliver was particularly close to Dečani Monastery as he grew up here and I keep in my best memory our frequent meetings and the time we spent together. We will be all missing him, especially his family and colleagues to whom I express my sincerest condolences. May you rest in peace, dear friend - MEMORY ETERNAL!
×
×
  • Create New...