Jump to content

Blaža Željko

Члан
  • Број садржаја

    434
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Свиђа ми се
    Blaža Željko је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, У ЧЕТИРИ ОКА: Теолог Благоје Пантелић: Цркви не требају велики храмови, већ самокритика   
    На основу текстова које објављујете, неко би можда рекао да је Теологија.нет опозиција у СПЦ?
    - Често се у високим црквеним круговима може чути да се о нама говорио као о некаквој опозицији у СПЦ. Реч је, наравно, о ноторној бесмислици. Прво, ми нисмо хомогена теолошка група, нисмо истомишљеници. Друго, да смо опозиција, то би значило да је циљ нашег деловања смена актуелне црквене администрације и наше устоличење, што је, сложићете се, заиста комично. Људи који то говоре не знају ништа не само о ономе што ми радимо, него ни о цркви. Е сад, питање је шта те људе мотивише да нас тако третирају. Искрено, не знам тачно, могу само да нагађам. Ми смо, између осталог, објавили и неколико критичких текстова о предлогу новог устава СПЦ, али то нису били никакви опозиционарски памфлети, већ озбиљни теолошко-правни осврти. Можда је проблем у самој критици, без обзира што је она конструктивна и добронамерна? Највероватније јесте... Ми смо одмах јасно истакли да је намера уредништва да негује и развија критичко теолошко мишљење. Вероватно нас зато неки сматрају опозиционом групацијом, што ми, понављам, свакако нисмо.
    Зашто се свака критичка мисао упућена СПЦ тумачи као новотарство и напад на српство и веру?

    - Зашто је критика, односно самокритика, проблем? Зашто се хришћански теолози који су склони критичком мишљењу, односно самокритичком мишљењу, често третирају као лоши верници? Па вероватно зато што је сумња та која иницира критику. Нема критике без сумње. А сумња није драг гост у заједницама као што је ова наша. Далеко је дражи гост, на пример, номинално, патетично исповедање вере православне. Иако је јасно да је реч о само номиналним православцима, они се пажљиво негују, редовно заливају итд. јер многи у цркви живе управо од њиховог православизма, и то јако добро живе. Када већ помињемо сумњу, подсетио бих, ако ми дозволите, на један занимљив моменат у новозаветној повести. Прича каже да је постојао један апостол који је био узорит, толико ревносан и лојалан, да су му чак били поверили да чува заједничку касу, а кад је требало, и целивао је Господа. Други је исто тако био непоколебљив, али је понекад и сумњао, закерао, тражио неке доказе и слично. Први је завршио као отпадник који се обесио, а други је мучен и убијен, али се до краја није одрекао своје вере. Погађате, први је Јуда Искариотски, а други Јуда Тома, тзв. неверни Тома. Да не дужим, јасно вам је шта желим да кажем.
    Патријаршијски управни одбор одлучио је да поред цркве у насељу Степа Степановић финансира изградњу вртића. Може ли се ово тумачити као почетак једне нове, добре праксе?
    - Бићу искрен. Немам херменеутички кључ за откључавање смисла активности Патријаршијског управног одбора. Такође, нисам у стању ни да предвидим шта ће тај одбор у будућности чинити. Иначе, када је реч о тим грађевинским пројектима у начелу, саветовао бих им да више не граде мегаломанске храмове, попут онога на Врачару. То доиста нема никаквог смисла, осим ако не планирају да живе од туризма. Црква, Богу хвала, више није интегрални део ниједне империје, тако да њене грађевине више не морају да буду показатељи снаге државе, да фасцинирају или плаше непријатеље и сл. Храмови никако не би требало да буду симболи политичке или финансијске моћи цркве, већ, једноставно, простори прилагођени литургијском животу локалне заједнице. На пример, моја омиљена црква је параклис у Студентском граду који је заправо адаптирана ТВ сала. Храмови би требало да изгледају тако да свима одмах буде јасно да је снага цркве, да парафразирам апостола Павла, у немоћи, а не на пример у богатству државе с којом је у неком виду колаборације, да црква не претендује на то да влада, већ да служи итд. Дакле, наши храмови би требало да буду далеко, далеко скромнији. А новац који претекне би могао да се искористи и за, рецимо, изградњу вртића. Што да не?!
    Да ли су онда такви примери силе и сјаја посвађали грађанску Србију са Црквом и шта би Цркви могло да поправи имиџ?
    - Поставили сте ми заправо два питања. Свађа је последица озбиљне кризе идентитета у коју су, накан распада СФРЈ, запале и грађанска Србија и наша црква, и док ту кризу свака од њих не превазиђе, неће бити у стању да нормално комуницирају. А црква свој имиџ може лако да поправи. Довољно је да ампутира све оно што јој не дозвољава да буде оно што треба да буде, а то је - заједница љубави. Хришћанство је у протекла два миленијума шминкано свим и свачим, те нам је данас више него икада потребна не нова шминка, него скидање те шминке. Потребна нам је, пре свега, самокритика. Ту је одговорност теолога највећа, ми смо напросто дужни да се критички односимо према свему ономе што данас квари хришћанско учење и контаминира хришћански живот, без обзира на то ко је извор контаминиције и коју ће нам етикету сабраћа закачити.
    Шта је највеће искушење за савремене хришћане и хришћанке?
    - Исто оно што је било и за древне хришћанке и хришћане - да прилагоде себе Христу, а не Христа себи... Да прихвате то да Бог није на небу, него у љубавном односу, да не игноришу то да љубав из слободе исходи а да се жртвом доказује, да је њихова слобода омеђена слободом ближњих, да треба да жртвују себе, а не друге...
    НИСМО ДОБРИ ХРИШЋАНИ
    Када би Христос дошао у Србију, где би одсео?
    - Код мене сигурно не би, јер нас троје живи у малом стану. Верујем да би и остали такође нашли ваљане разлоге да га не приме, како им не би узурпирао простор, реметио планове и сл. Дакле, одговор на ваше питање је: нигде, био би бескућник.
    Онда, према Вашем одговору, ми и нисмо тако добри хришћани?
    - Да, нисмо. Довољно је да погледамо свет око себе и да нам то буде одмах јасно. Данас међуљудске односе регулишу два принципа - „Човек је човеку вук“ и „Човек је човеку пролазник“. Да смо ми добри хришћани, други би мени били рај, не би били пакао - како је говорио Сартр. Један од најпознатијих хришћанских теолога, који је живео у другој половини четвртог столећа, Јован Златоусти био је убеђен да незнабожаца не би ни било да смо ми добри хришћани. Можда је претерао, не знам... Оно што знам јесте да ми можемо да будемо далеко, далеко бољи хришћани, и када то будемо постали, овај свет ће бити далеко боље место за живот.
    ЦРКВА И МЕДИЈИ
    Приметили сте једном приликом да су црквени медији искористили интернет на најгори могући начин.
    - Црква није трансформисала своје медије, и то је основни проблем. Они изгледају као да смо у 1998. а не у 2018. години. Када мало пажљивије погледате садржаје који се нуде и начин на који се то чини, ви видите да их производе и дистрибуирају или непрофесионалци или професионалци који су или јако слабо плаћени или раде про боно. Те медије најчешће воде људи без икаквог искуства и без јасне представе како они, ти медији, у ствари треба да изгледају, коме се обраћају, шта желе да постигну итд. Потребно је много тога урадити како би се стање поправило. Бојим се да је чак неопходно почети од нуле. Они који у Синоду или где већ одлучују о судбини црквених медија прво морају да схвате да свака епоха има своје комуникацијске стандарде, и да ће говорити у празно ако те стандарде буду игнорисали. Напросто морају суштински да промене и начин рада. На пример, скандалозно је да патријаршијски сајт www.спц.рс последњи објављује вести са Сабора. И то најчешће нису никакве вести, већ саопштења уз која се дода галерија фотографија. Такве ствари су недопустиве. Примера, нажалост, има подоста. Било како било, што се дуже одлаже реформисање црквених медија, то ће тај процес на крају бити мучнији. Надам се да ће се људи који о томе одлучују ускоро пробудити из зимског сна.
     
    Извор: Блиц https://www.blic.rs/vesti/drustvo/u-cetiri-oka-teolog-blagoje-pantelic-crkvi-ne-trebaju-veliki-hramovi-vec-samokritika/mzerqwm
  2. Свиђа ми се
  3. Тужан
    Blaža Željko је реаговао/ла на ризница богословља за a Странице, Упокојио се у Господу академик др Владета Јеротић (1924-2018)   
    Кратак животопис новопрестављеног академика др Владете Јеротића

    Владета Јеротић је рођен у Београду 1924. године.
    У родном граду је завршио основно образовање и похађао Другу мушку гимназију и Медицински факултет. Специјализирао је неуропсихијатрију а психотерапију у Швајцарској, Немачкој и Француској. Радио је најпре као асистент на Нервној клиници Универзитета у Београду а затим је шеф психотерапеутског одељења у болници „Драгиша Мишовић“ у Београду. Преко двадесет година (1984-2005) предавао је по позиву Пастирску психологију на Теолошком факултету у Београду. Владета Јеротић био је члан Академије медицинских наука и редовни члан Српске академије наука и уметности.
    Библиографија др Владете Јеротића
    Награде и одликовања
     


     
    ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:
     
  4. Тужан
    Blaža Željko је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Епископ крушевачки Давид: Добри човек у Срба, бесребреник Владета   
    Наш пријатељ и брат, доктор и проницатељ, научник и просветитељ, хећим целокупне Југе и Земљине шарабаре двадесетог и двадесетпрвог века, целебни столпник и бесребреник Владета, израчио је овога јутра из своје телесне летелице и оталасао Небеском Лекару душа и телеса наших. Он сав и целовит, и опет свесебепотрошен на наше свакојаке и сваковрсне потребе и недуге и шарабрље.
    Сабор Архијереја Српске Цркве поверио му је благослов да може загледати у душе и самих архијереја, свештенства и монаштва, и у душе све њихове верне деце.
    Тако дакле и душу једног од деце, коју је он својевремено опслужио у манастиру Крки проницањем до у сами свилени чвор њезин, камо је долазило до битовнога загушења.
    И још је ревносно и годно васпитавао и оцеломудривао младе снаге црквенога нам просветилишта.
    Лично је жеђао за монашком келијом, својом омонашеном душом и у садушју са својом омонашеном сапутницом.
    Имали смо благослов, насуштије и наитије да пребродимо сва његова писанија, да се нађемо у броју теолошких сабеседника и саветника његових, да нас повеже са Вергилијем, као и да у датом тренутку отрезни део пастве нами поверене.
    Он није био ликвидатор трезвењског или ниптичког или филокалијског богословља, поготово не личности и драгоценог искуства преподобног Јована Лествичника, већ сабеседник, симвиотичар и гарант његов; дакле истога тога богословља.
    Лекар бесребреник је отишао небеском Лекару; један од прилога за његов епитафион нека буде и овај наш:
     
    Наш лекар је умро
    да, умро је наш брат.
    Знамо да се то јутрос догодило,
    као што знамо и да око нас
    наставља да бесни болести рат!
    Или:
    Међу нама почива
    савршени познавалац свих људских од искона душа,
    према томе и човека Србина.
     
    Епископ крушевачки Давид
    http://www.eparhijakrusevacka.com/2018/09/04/dobri-covek-u-srba-besrebrenik-vladeta/
  5. Свиђа ми се
    Blaža Željko је реаговао/ла на ризница богословља за a Странице, Навршило се 27 година од упокојења Патријарха српског Германа (Ђорића)   
    Животопис:       Патријарх Герман (световно име Хранислав Ђорић), рођен је 19. августа 1899. године у Јошаничкој Бањи од оца Михаила, учитеља (који је касније рукоположен у чин ђакона и презвитера), и мајке Цвете. Основну школу је учио у Великој Дренови и Крушевцу, а деветоразредну богословију у Београду и Сремским Карловцима. Извесно време је студирао права у Паризу, а потом је завршио Православни богословски факултет у Београду (1942. године).   У чин ђакона рукоположио га је Епископ жички Јефрем поставивши га за писара Духовног суда у Чачку. Предавао је веронауку у чачанској гимназији. Рукоположен је у чин презвитера 1927. године и постављен за пароха у Миоковцима. На овој парохији је остао до 1931. године када је премештен у Врњачку Бању. После избора патријарха Гаврила 1938. године постављен је за референта Светог Архијерејског Синода. На тој дужности га је затекао избор за викарног Епископа моравичког. Као удовог свештеника, замонашио га је у манастиру Студеници Епископ шумадијски Валеријан давши му име Герман.   Чин архијерејске хиротоније извршио је, 15. јула 1951. године, Патријарх српски Викентије уз учешће Епископа шумадијског Валеријана, сремског Никанора и бањалучког Василија. Новоизабрани епископ Герман је, у исто време, примио и дужност главног секретара Светог Архијерејског Синода, коју је вршио све до избора за Епископа жичког 1956. године. У исто време уређивао је "Гласник", службени лист Српске Православне Цркве.   На заседању Светог Архијерејског Сабора 1952. године изабран је за Епископа будимског. После смрти Епископа жичког Николаја 1956. године епископ Герман је изабран за Епископа жичког.   На патријарашком трону наследио је патријарха Викентија, 13. септембра 1958. Био је 32 године Патријарх Српске Православне Цркве - од 1958. до 1990.   Док је био на челу Српске Православне Цркве иако у тешким околностима успео је много тога да спаси и сачува. За његово време манастир Жича, кога су Немци готово потпуно разорили за време рата, обновљен је у потпуности. Успео је да издејствује обнову (враћање у облик какав је имала у 12. веку када је подигнута) Студенице, Лазарице (крушевачке цркве из средњег века) и многих других. Сви важнији храмови Српске Православне Цркве у тадашњој Југославији стављени су под заштиту републичких и покрајинских Завода за заштиту споменика културе. У Београду је 80-тих дозидана припрата на малој цркви Светог Саве на Врачару. Потпуно је осликан храм Светог арханђела Гаврила у Београду.  Једна од његових највећих заслуга је тај што је успео да се избори да се настави изградња храма Светог Саве у Београду - после вишедеценијске борбе градња је одобрена 1984. године. Изградња храма на Врачару поново је почела 12. маја 1985. године и том приликом је одслужена архијерејска Литургија и постављена повеља.   Веома се трудио на отварању богословија и издавању црквених листова за верско просвећивање свог народа. Обновио је рад православне богословије у манастиру Крки.   Извор: Радио Слово љубве
  6. Свиђа ми се
    Blaža Željko је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Укратко о трансплантацији   
    Питање трансплантације људских органа на исти начин посматрају и вреднују Православна и Римокатоличка Црква, као и традиционалне Цркве Реформације. Са хришћанским гледиштима се у овом случају подударају и гледишта јудаизма и ислама. За све верујуће људе полазна тачка у сагледавању тема везаних за трансплантацију и за друге, сродне медицинске захвате јесу неприкосновена вредност, слобода и достојанство људске личности и светиња живота као неопозивог дара Божје љубави. То значи да трансплантација неког органа са једног човека на другог јесте не само дозвољена него и заслужује сваку похвалу са становишта хришћанског морала уколико испуњава следеће услове:
    • и прималац и давалац поступају слободно и добровољно;
    • давалац је надахнут и подстакнут искључиво љубављу према ближњем, за којега добијени орган значи здравствену помоћ, а често и опстанак у животу; следствено, недопустива је било каква манипулација, принуда, трговина људским органима; искоришћавање људског сиромаштва за куповину органa здравих људи, па и деце; клонирање у циљу производње и складиштења резервних органа (узгред: шта значи бриселски „контејнер органa"?) и све што је налик овоме;
    • пресађивањем органа не сме бити угрожен живот његовог даваоца, а ни његово опште здравствено стање не сме се притом толико оштетити да он уствари постане само нова жртва, уместо онога коме је искрено хтео да помогне; у изузетним случајевима важи реч Христова да нема веће љубави од оне кад неко жртвује и сопствени живот за ближњега свога; и, најзад,
    • трансплантација не сме бити таква да мења, унижава или угрожава биолошки или духовни идентитет примаоца, односно његов идентитет као припадника људске врсте или као личности.
    У вези са овом, последњом тачком цитираћу једног свог доброг пријатеља, врсног лекара и убеђеног православног верника, који пита: „Да ли је... допуштено да експериментишемо играјући се са животом, а знамо да промене које вршимо могу, у будућим генерацијама, неконтролисано да измакну из каналисаног наслеђа?"
    Данас је могућа и трансплантација срца. То је, такорећи, чудо медицинске науке, које спасава многе животе. Ту, међутим, не сме важити правило: твоја смрт јесте мој живот или обрнуто. Не може један човек дати срце другом, дарујући живот њему, а одузимајући га себи. Зато се срце - па и други витално важни органи - пресађује само ex cadavere, са мртвог човека (леша). Али ту се често јавља дилема: када је човек дефинитивно мртав телом?
    Традиционална дефиниција телесне смрти гласила је да је то стање које настаје када је човеку потпуно и бесповратно престао рад срца и дисање („кардио-респираторна смрт"). Данашња медицина углавном прихвата гледиште да је то стање кад настане комплетна неактивност или неповратна дегенерација мозга („мождана смрт"). Притом, ваља напоменути, нема више потпуног, „људског" живота, али се још унеколико може регистровати известан траг биолошке активности, известан остатак „телесног живота".
    Овде се рађа етичка дилема. По хришћанској, библијској антропологији, смрт значи одвајање душе од тела (види Пс. 145, 4 и Лук. 12, 20). Из тога би следило да живот, маколико „висио о концу", постоји све дотле док се остварује делатност организма. Али не би следило да вештачко, механичко продужавање рада само појединих органа (живот или, пре, продужено умирање „на апаратима") значи неко особито доброчинство за човека.
    Једно је, за хришћанску савест, непобитно: мора се констатовати дефинитивна смрт да би се извршила експлантација срца. У овој тачки су православни и католички теолози принципијелно једнодушни, с тим што данас неки - не сви - католички теолози сматрају да просто треба прихватити преовлађујуће медицинско гледиште о тренутку смрти, тојест да треба практично усвојити тезу о „можданој смрти" као коначној смрти организма. Ипак, православни и католички теолози у огромној већини траже највећи могући опрез у процењивању стварне смрти.
    Човек, као боголико биће, има право на живот достојан човека. Али он заслужује и смрт достојну човека - хришћански крај живота, непостидан и миран, у измирености са Богом, другима и собом, у љубави. Зато ни срце умрлога - ако је стварно већ умро - не можемо пресадити у тело живога ако нема сигурног доказа да је покојник то за живота хтео. Ако је заиста хтео, то је онда посмртни израз љубави, посмртно доброчинство.
    Завршићу речима свог већ цитираног пријатеља, верујућег лекара: „Живот је свештен, јер изузев свог овоземаљског почетка истовремено има и свршетак, тојест биолошки крај. Тај крај не представља прелазак у ништа, јер да је то тако, онда ни рођење, па ни сaм живот, не би имао никакве вредности. Смрт је исто тако свештена, јер не представља смрт него почетак и васкрсење у истински живот. Живот има дубоки апофатички смисао, а та област не припада медицини."
    Дакле, трансплантација органа - да, e vivo и ex cadavere (од жива човека и од покојника), а трансплантација срца - условно да (никако e vivo, само ex cadavere).
    Епископ бачки Г. Иринеј
  7. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Бесједа оца Бранка Тапушковића изговорена на 7. недељу по Духовима   
    Бесједа протојереја- ставрофора Бранка Тапушковића изговорена на Светој Литургији у 7. недељу по Духовима у храму Светог Архангела Михаила у Дољанима у Подгорици.
    15.07.2018_o.Branko_Tapuskovic.m4a
     
    светигора
  8. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на ризница богословља за a Странице, Монашење у манастиру Петрлашу код Димитровграда (ФОТО)   
    Извор: Епархија нишка
  9. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на ризница богословља за a Странице, Патријарх Иринеј у Љубљани: Нема разлике међу људима ма које вере били! (ВИДЕО)   
    По завршеној Литургији Патријарх је одржао говор великом броју верника у дворишту цркве и позвао их да посећују своју цркву и нови Парохијски дом. Патријарх им је поручио да поштују своју нову домовину и да са Словенцима одржавају добре односе, јер "Срби су са Словенцима увек били у добрим односима". Патријарх је, такође, позвао српски народ да поштује и житеље других вера "јер смо сви Божја деца и нема разлике међу људима ма које вере били".   Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, као домаћин, захвалио је Патријарху што је дошао у Словенију где такође живе његови верници.   Отварању Парохијског дома присуствовали су и представници амбасаде Републике Србије, амбасадор гђа Зорана Влатковић и први саветник гђа Ивана Јакшић Матовић, као и представници других верских заједница у Словенији.   Парохијски дом је подигнут на црквеном дворишту у самом центру Љубљане, поред познатог љубљанског парка Тиволи. У дому ће се одржавати све важније културне приредбе српских друштава, очекује се долазак српских писаца и музичких и позоришних група из Србије и Републике Српске који ће наступати за Србе и Словенце из целе Словеније. У Парохијском дому ће бити домицил и школа за учење српског језика и ћирилице.   Патријарх Иринеј је стигао у Словенију у петак и најпре је посетио луку Копар, где је због великог броја православних верника Српска Православна Црква одлучила да подигне храм. Тамо му је домаћин био градоначелник г. Борис Поповић. Партијарх је у Љубљану стигао у суботу, где га је примио градоначелник г. Зоран Јанковић.   Извор: Српска Православна Црква
  10. Свиђа ми се
    Blaža Željko је реаговао/ла на ризница богословља за a Странице, Васкршња порука Митрополита црногорско-приморског Амфилохија (ВИДЕО)   
    Није ни мало случајно што савремена психијатрија сматра да је најопаснија болест нашег времена – болест губљења смисла живота. То је болест која рађа безброј других болести. А губљење смисла живота управо се рађа из прихватања смрти као једине коначне реалности човјека и свијета. Све философије и идеологије, без обзира како умне и дубоке изгледале, које прихватају смрт као коначну реалност, у суштини представљају обману и лаж управо тиме што обоготворују смрт, пролазност и ништавило. Све су оне садржане у оном првом демонском искушењу Христовом на Гори кушања: ”и приступивши Њему кушач рече: ако си Син Божији, реци да камење ово постану хљебови”. Сваки човјек на земљи рођени стоји пред тим искушењем. Савремени човјек стоји пред тим искушењем можда више него ли било која генерација до нашег времена, а све са разлога што се враћа дохришћанској идеји смисла живота која гласи: ”Хљеба и игара”, заборављајући вјечну истину, садржану у Христовом одговору на демоново кушање: ”Не живи човјек само о хљебу, но о свакој ријечи која излази из уста Божијих” (Мт. 4, 3-4). Само ”Ријечју Божијом” заквашен хљеб и храна, то јест земаљски живот, добијају истински смисао и значење. Зато Христос нам и поручује: ”Заиста, заиста Вам кажем: ко моју ријеч слуша и вјерује Ономе који ме је послао има живот вјечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот” (Јн. 5, 24). Ко слуша Христову ријеч, ко прима њега као ”Ријеч која бјеше у почетку и која бјеше Бог”, кроз ”кога све постаде, у коме бјеше живот” (Јн. 1, 1-4), задобија вјечни живот, стиче Њега који је ”Хљеб живота који силази с неба” (Јн. 6, 48-50). Земаљски хљеб, све оно чиме човјек живи и чиме се храни на земљи, добија свој прави смисао тек када се претвори у ”тијело Христово”. Зато Исус рече и говори својим ученицима: ”Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега, и не пијете крви Његове, немате живота у себи” (Јн. 6, 53). Ту тајну претварања хљеба и вина у Његово тијело и крв – Господ је открио и установио једном за свагда на Тајној вечери када је узео хљеб, преломио га и дао својим ученицима рекавши: ”Узмите, једите, ово је тијело моје”, па онда узео чашу и заблагодаривши дао им говорећи: ”ово је крв моја Новога Завјета која се пролијева за многе” (Мт. 26, 26-28). Управо тиме он открива најдубљи смисао живота и свијета. Оно што је створено пролазно, тиме задобија дар вјечности и непролазности. То значи: творевина и човјек нијесу створени за смрт, него за бесмртност, за вјечни живот. Гријех као отуђење од Бога, даваоца вјечне свјетлости и живота, чини нас смртним и пролазним. Зато се молимо Христу да исцијели ране душе наше и да нас освешта, како би били учесници у Његовој божанској Вечери Тајној. Да нам Његово Пречисто Тијело и божанска Крв буду на отпуштење гријехова, на заједницу Духа Светога, Он као Хљеб Живота да нам дарује нови непролазни живот. Молимо се Господу, душом и тијелом да се осветимо, да се просветимо, да се спасемо, да постанемо дом Његов, кроз Причешће Светим Тајнама, имајући Њега Добротвора – у себи жива, са Оцем и Духом Светим. Тако нам се открива неизрецива тајна да је ”Бог Љубав”: ”у томе је љубав, не што ми завољесмо Бога, него што Он завоље нас и посла Сина свога Јединороднога” (1 Јн. 4, 10). Кад је Бог тако заволио нас и ми смо дужни љубити једни друге. ”Ако љубимо једни друге, Бог у нама пребива, и љубав је Његова савршена у нама” (1 Јн 4, 12). Причешћујући се Тијела и Крви Христове овдје на земљи, предокушамо Царство небеско и молимо му се да нас удостоји, послије Његовог Другог доласка, да Га се још присније причешћујемо у вјечности, заједно са свима Светима, ”на новом небу и новој земљи”, ”у Светом граду, новом Јерусалиму” у коме је ”Храм Господ Бог Сведржитељ и Јагње” заклано за живот свијета, онај Који је ”Почетак и Свршетак”, који ”све чини новим” (Откр. 21, 1-2.6.22), чија ће љубав судити свијету. Све је то плод Христовог васкрсења и Његовог жртвовања, као Јагњета, за живот свијета, који жеднима даје да пију ”са извора воде живе” (Откр. 21, 6), са ”ријеке воде живота”, око које је засађено Дрво живота и ”која извире од пријестола Божијег и Јагњетовог” (Откр. 22, 1). Једина књига у којој је све записано у вјечности јесте ”Јагњетова Књига живота” (Откр. 21, 27). Зато се поклонимо Јагњету Божијем у Коме су спас, вјечна правда, истина и љубав и цјелујмо једни друге и поздравимо сва Божја створења поздравом бесмртности:   Ваистину Христос воскресе!     Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Свиђа ми се
    Blaža Željko је реаговао/ла на ризница богословља за a Странице, Васкршња порука Епископа жичког г. Јустина   
    Чврстом вером да ћемо истрајати на путу истине, правде и благочешћа, у овај Велики Дан победе Васкрслог Даваоца живота, када се светлошћу Његовог Васкрсења све испуњава сјајем вечног живота, молитвено вам желимо неисцрпну Пасхалну радост, и непрестану помоћ и милост Васкрслога из мртвих Христа Спаситеља.   Дано у Краљеву о Васкрсу, лета Господњег 2018.     Епископ жички Јустин   Извор: Епархија жичка
  12. Тужан
    Blaža Željko је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Оде Мирко у "последњу патролу"   
    Аутор и водитељ емисије САТ која се емитује на Радио-телевизији Србије, Мирко Алвировић преминуо је у 72. години, после тешке болести, потврђено је РТС-у.
    Мирко Алвировић је рођен у Дрвару. Радио је као домаћин најгледаније емисије о аутомобилизму на овим просторима
    Алвировић се бавио и темама из области туризма, а посебан акценат стављао је на безбедност саобраћаја. У тој области је био и сертификовани предавач.
    Студирао је књижевност, а дипломирао је журналистику. Покренуо је неколико часописа, али и прву школу безбедне вожње у Србији "НАВАК".
    Почео је као инструктор вожње, прешао у службу "987", а затим осмислио нов начин пружања помоћи члановима Ауто-мото савеза Југославије.
    Био је и иницијатор оснивања Информативног центра Ауто-мото савеза Србије. Његови новинарски почеци везани су за Вечерње новости.  
     
    На телевизији је радио око 30 година. Гледаоци су посебно препознали његов труд и пожртвованост током рада на емисији САТ. Његове патроле до популарних летовалишта постале су важан извор информација за све туристе.
    Заједно са својом екипом знао је и по неколико дана да путује до одређене дестинације откривајући гледаоцима све што их на путу очекује.
    Постао је један од најцењенијих новинара из области аутомобилизма у региону, а знање и стручност показао је извештавајући са највећих светских салона четвороточкаша
    РТС
     
  13. Свиђа ми се
  14. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Извор лажне религије је неспособност да се радујемо...   
    Први и основни извор свега је “радује се душа моја у Господу…“  Страх од греха не спасава од греха! Радост у Господу спасава! Осећај кривице или морализам не ослобађају од света и његових искушења. Радост је темељ слободе на који смо позвани да станемо. Где, како и када је ово постало искривљено и монотоно у Хришћанству? Или, заправо, где, када и зашто су Хришћани постали глуви за радост? Како, када и зашто је Црква, уместо да ослобађа људе који пате, ппочела да их садистички застрашује?
      Људи непрестано долазе и питају за савет ... исповедам људе и причам, причам, причам; А нека ме слабост и лажни стид спречавају да им кажем: „Немам никакав савет за вас. Ја имам само слабу, климаву, али, за мене непрекидну радост. Желите ли то?“ Не, не желе!! Желе да причају о „проблемима“ и  да ћаскају о „решењима“. Не, нема веће победе ђавола у свету од ове „психологизоване“ религије. У психологији има свега и свачега. Једна ствар која је у њој незамислива и немогућа јесте радост.
       Моћ греха није у томе што човека искушава очигледно зло, већ у томе што му срце заробљавају разне врсте ситних страсти и што не може нормално да дише и живи. У борби против овог затвора није довољно само заговарати побожност и молитву. Побожност може бити, а често и јесте, ситничава, а молитва може бити усмерена само на саму себе. Исто питање се поставља и у вези са благом нашег срца, у вези са радошћу. Без радости побожност и молитва су без благодати, јер је њихова моћ у радости. Религија је постала синоним за озбиљност која није усаглашена са радошћу. Зато је и слаба. Људи од религије желе ОДГОВОРЕ, МИР, ЗНАЧЕЊЕ, а значење је - РАДОСТ. То је одговор који у себи садржи све одговоре!
       „Јер си Ти истинита жеља и неизрецива радост оних који љубе Тебе, Христе Боже наш, и Тебе пева сва твар вавек.“


       Протојереј Александар Шмеман   http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.rs/search/label/о. Александар Шмеман
  15. Свиђа ми се
    Blaža Željko је реаговао/ла на Александар Милојков за a Странице, Пост - смисао и пракса   
    Пост – смисао и пракса
    Чување неизмењивим онога што је Цркви као неизмењиво предато не значи мртвило, окамењеност, јер начин излагања непромењивих истина, у новом времену, може и треба да буде нови, а такође њихово уношење у живот увек значи „нову твар“, облачење новог човека сазданог по Богу.
    Патријарх Павле
    Свети и Велики Сабор Православне Цркве, који је одржан 2016. године на Криту, дуго је најављиван и припреман. Од њега се са правом много очекивало, а пре свега то да прекине, можда и предуго, вековно ћутање православне васељенске саборности. Та саборност је на овом Сабору показана, али њен живот тек треба да се пројави кроз рецепцију или примање Сабора од стране помесних Цркава. Јер, ако је саборност, као општост, суштина, онда је помесност, као постојећа конкретност, ипостаза те суштине. Отуда и оно што је саборски речено постаће живо и постојеће, уколико заживи у постојању помесних Цркава. А да ли ће заживети зависи од нас, удова од којих је црквено Тело састављено. Црквена пракса и живи и може да заживи само кроз нас. Несумњиво, Бог јесте са нама, али и он ће помоћи, по речима Патријарха Павла, ако буде имао коме.
    Једно од важних питања које је на Сабору разматрано јесте и питање поста. У предсаборским, припремним активностима, управо је нашој помесној Цркви додељен задатак да припреми тему поста у Правосланој Цркви. Са тим у вези су и ставови које је по том питању изнео блаженопочивши Патријарх српски Павле.[1] Сабор је донео Одлуку која смисаоно утемељује подвиг поста. Тиме је указао на непромењиву суштину поста. Са друге стране, по питању праксе поста речено је да се оставља „на расуђивање помесним Православним Црквама да одреде меру човекољубивог снисхођења...“
    О суштини и смислу поста и његовој пракси писао је и наш Патријарх Павле. Ми ћемо се, у редовима који следе, бавити анализом онога што је рекао Сабор и онога што је Патријарх написао. Циљ нам је да нашој црквеној јавности дамо допринос покретању и актуализацији важне теме поста у Цркви. Жеља нам је да тај мали допринос буде један каменчић у великом мозаику живе рецепције одлука Светог и Великог Сабора у нашој помесној Цркви.
    Патријарх Павле је свој став о смислу и пракси поста у Цркви изразио кроз десет тачака (или закључака). У првој тачки он закључује: „Пост је божанска установа и о његовом безусловном држању у Православној цркви не може бити спора.“ Иза овог закључка стоји расуђивање о важности и суштини самог поста као хришћанског подвига. Управо тој суштинској димензији поста Сабор је посветио највећи део своје Одлуке. Могли бисмо рећи, да нам је Сабор искристалисао и појаснио суштину и предао је нашој црквеној помесности да јој одредимо начин живота и практиковања. Патријарх Павле ће те две равни, непромењиве суштине и промењиве праксе, нагласити речима:
    „Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он (Христос) основао Собом, целокупним својим животом и делом и утврдио особито својом крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она тело коме је Он, Христос, глава. По Вазнесењу Христовом Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђелску науку живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свог постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено.“
    Међутим, Патријарх се не зауставља само на принципу, него додаје значајно појашњење:
    „Но чување неизмењивим онога што је Цркви као неизмењиво предато не значи мртвило, окамењеност, јер начин излагања непромењивих истина, у новом времену, може и треба да буде нови, а такође њихово уношење у живот увек значи „нову твар“, облачење новог човека сазданог по Богу (2 Кор 5, 17; Еф 4, 24). Тако и у ствари поста постоји једна страна доступна променама, која је поверена Цркви да њоме руководи. Та страна односи се на дужину поста и врсту хране која се у посту може употребљавати...“
    Овакво пастирско расуђивање је пројављено и на Светом и Великом Сабору. Осврнимо се најпре на саборске закључке о суштини и смислу поста, а потом ћемо актуализовати предлоге његове праксе које је изнео Патријарх Павле.
    Закључак Патријарха Павла да је обавезност држања поста у Цркви ван сваког спорења извире из суштинске важности самог поста. Заправо, пост као подвиг обједињује сав онај двиг словесне слободе која човека из палости и смртности уздиже до божанског живота. Другим речима, пост јесте средство на путу човековог препорођења и обожења. Он је пут којим се иде ка циљу.
    Сабор најпре истиче да је пост „божанска заповест“ (1.Мој 2, 16-17). Послушност тој заповести, као и саму реч заповест, не треба разумети у јуридичком смислу. Та заповест је заправо божански призив човеку на имање једне воље са Богом. У томе и јесте тајна врлине послушности – престанак подељености воље човека у односу на вољу Бога. Тако, пост лечи и наш појам слободе, подучавајући нас да слобода није слобода од другога, већ слобода за другога. Пост, као путовођа у послушности, уводи у раскид сваког индивидуализма, као иконе смрти, и доводи до постојања као личности, до поистовећења слободе са љубављу према другом – Богу и ближњем. Јер, циљ послушања и јесте једна воља као слобода поистовећена са љубављу.
    Зашто би баш уздржање, као темељна активност поста, било увод у љубавно општење са Богом? Управо зато што уздржање представља одрицање од оног што обезбеђује пали живот, као живот одељене индивидуе. Уздржање као одрицање је вољно и свесно умирање „старог човека“ и вољно и свесно постављање живота на нове основе – на однос са Богом и ближњима. Сабор нам у вези са овим истиче речи Светог Василија Великог: „Није довољно само уздржавање од хране за похвални пост... Истински пост је удаљавање од зла, уздржавање језика, одсуство гнева, одвојеност од похотних жеља, оговарања лагања, лажне заклетве. Лишавање тога је истински пост...“
    Наведено није пуко морализаторство, већ, како рекосмо, одрицање од пале индивидуалности и постављање живота на нове основе. Јер, ово што Свети Василије наводи и јесте храна индивидуалне, пале егоцентричности која своје постојање исцрпљује на својој психосоматској (душевно-телесној) ипостаси. Наведено је храна за тело, али и храна за душу, за њену сујету, саможивост и нарцисоидност. Неуздржаност језика, гнев, похотне жеље, оговарања..., све су то акти којим индивидуа себе душевно храни, схватајући живот као одбрану и ограду од другог уз безусловно задовољење „хемије“ властитог сопства.
    У вези са телесном храном Сабор нас подсећа на речи Светог Климента Александријског: „Пост је уздржавање од хране, као што је истакнуто. А храна никога од нас не чини праведнијим или неправеднијим; али то нам на тајанствен начин говори да, као што свака поједина храна значи живот, тако је и неједење символ смрти, због чега је и нама, који смо у свету, неопходно да постимо како бисмо умрли свету и, потом, причешћујући се божанском Храном, Богу живели.“
    Дакле, темељни смисао поста, као подвига уздржања, јесте подвиг преображаја пале индивидуалности у обожену личносност. Преображај саможивља у живот општења. Преображај појма слободе од себељубља у појам слободе као Богољубља и братољубља. Кроз пост се свесно и слободно одричемо од онога што храни нашу телесну и духовну палост и уздижемо се ка Храни бесмртности.
     Наставиће се...
    Александар МИЛОЈКОВ                                                    
    [1] Патријарх Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере, том I, 352-357.
  16. Волим
  17. Тужан
    Blaža Željko је реаговао/ла на Милан Ракић за a Странице, Упокојио се Кирило Хиландарац   
    Како је објавио отац Доситеј Хиландарац, данас у подне се упокојио јеромонах Кирило Хиландарац, један од "најлепших украса монаштва" како је у књизи о њему "Ниси мали" написао аутор Душан Убовић.
    Пре монашења човек ванредно узбудљивог живота, где је од малих ногу побегавши још као дечак у манастир и путујући по свету стигавши и до Америке где се бавио разним пословима, 1985. године дошао је у Хиландар. И као мирјанин и као монах, био је сведок једне епохе; монах Калист, отац Тадеј, војвода Ђујић, многи игумани Хиландара и многе владике су биле његови савременици.
    Бог нека му души опрости 
  18. Свиђа ми се
    Blaža Željko је реаговао/ла на Милан Ракић за a Странице, Како су комунисти "убили Бога" у Београду   
    Фреска Исуса Христа на своду дворске капеле Светог Андреја Првозваног са рупом од метка на челу и данас сведочи о комунистичком дивљаштву и природи дела "црвених револуционара".

    О том вандалском чину разговарамо са Драгомиром Ацовићем, председавајућим Крунским саветом и чланом Крунског већа.
    "Улазак партизана у Краљевски двор на Дедињу био је прилика да се искаже идеолошки став, а тај став је био 'Бог је мртав, Стаљин је жив, а Тито је његов пророк'. Тај примитивни атеизам и примитивна партијска страст није подразумевала да је циљ борбе против окупатора ослобођење, него револуција", каже је Ацовић.

    Улазимо у капелу, која се отвара тек неколико пута годишње, а Ацовић подсећа да је дворска капела Светог Андреја Првозваног грађена када и Стари двор, између 1924. године и 1928. године, а завршена нешто касније, 1931. године. Свети Андреј Првозвани је светитељ заштитник краљевског дома и краљевска слава.
    "Револуција је безгранична и захвата све, и природно и неприродно, а нарочито натприродно. Јединствен тренутак за доказивање своје правоверности било је показивање стрељачке вештине на лику Исуса Христа. Није то био јединствен такав случај, али због места на којем се то догодило и трага који је остао, имамо намеру да то сачувамо", каже Ацовић.

    Партизани своју мржњу према религији нису испољили само у двору Карађорђевића.
    Ацовић наводи да је и формирање прве партизанске болнице у задужбини на Опленцу било праћено изношењем икона и "вежбањем у гађању тих икона".
    "Једна племенита иницијатива да се оформи болница је оскрвављена, повређена и увређена самом чињеницом да је то био повод за манифестовање неограниченог вандализма", каже Ацовић.

    Он додаје да је уништавање икона био манир нових власти и скреће пажњу на иконостас у капели.
    "Ако погледате иконостас у краљевској капели, видећете да је икона Богородице са Христом насликана врло наивно. На том месту је била оригинална охридска икона, али су је партизани извалили када су ушли. Икону смо лоцирали тек 2004. године или 2005. године, када смо установили да је она све време била у Народном музеју у Београду, али није била обележена као таква нити је било познато да је тамо", наводи Ацовић.

    Икону, која је и сада у иконостасу, вероватно је насликао неки војник на одслужењу војног рока пред долазак етиопског цара Хајла Селасија, који је инсистирао да му се на располагање мора ставити црква, па је капела донекле сређена, открива Ацовић.
    ТИТО КАПЕЛУ ПРЕТВОРИО У ШПАЈЗ
    Тито је, када је заузео дворски комплекс, капелу претворио у оставу за четке, метле и крпе за прање.
    "Пошто је, међутим, недостајала икона и нису могли да се сете шта се са њом десило, онда је неко добио задужење да то наслика преко ноћи и то се и види. Та импровизована икона не припада иконостасу и она је на неки начин постала историјски артефакт и посвећена је самом чињеницом да јој је била таква судбина", каже Ацовић.
    Капела није једино место у двору које сведочи о партизанском вандализму.

    "У двору су, између осталог, уклоњени сви амблеми, грбови и симболи који су подсећали да је ту боравио неко други, пре него што се Тито уселио", каже Ацовић, који је и оснивач Српског друства за хералдику, генеалогију, вексилологију и фалеристику "Бели Орао".
    Ацовић каже да се Тито, по заузимању власти, није уселио у зграду Старог двора Карађорђевића, која је повезана са капелом, јер вероватно није могао да поднесе близину цркве и све му је било превише српски за његове "светоназоре".
    "У двору нигде више нема круне, грба нити иницијала, а премазани су чак и у подрумским просторијама. Премазано је и на много других места и сада се духови прошлости поново појављују јер су пробили кроз слојеве нанете боје", наводи Ацовић.
    Одмах по улазу у Стари двор из правца капеле, стоје стубови од оникса.

    "Када су партизани ушли у двор, они су улазак хтели да овере, а то су урадили тако што су у један стуб угребали петокраку и офарбали је у црвено. Касније, када им је синуло да је то без везе, покушали су да скину петокраку, али није вредело, јер је боја већ ушла у оникс и не може се истерати", каже Ацовић док показује на траг петокраке на стубу.
    То је, додаје, тек један од вандализама.
    "Вандализам има своју ружну физиономију и, где год се појави, упрска сваку причу, чак и када је прича позитивна, а камоли ако није", наводи председавајући Крунским саветом.
    СРАМОТА ПОЈЕДИНЦА И ОРГАНИЗАЦИЈЕ
    Питамо га да ли је познато име човека који је пуцао у Христа и која је партизанска јединица прва ушла у дворски комплекс на Дедињу.
    "То, нажалост, није познато. Можда су се некад негде и легитимисали и тражили да им се то упише у карактеристику да су били добри момци и да су се истакли. Ако је и постоје неки трагови, онда је то негде сачувано само случајно", каже Ацовић.

    Он наводи да су Немци током окупације понекад користили Бели двор, али да Стари двор, у принципу, нису, и додаје да је Стари двор током нацистичке окупације био закључан и ту се није догађало ништа значајно.
    "У стуб није угребан кукасти крст, него црвена петокрака. То су спомени једног времена, којег они који се сећају више воле да се не сећају, а они који се не сећају тешко ће поверовати да се то икада догодило. Зато је добро да тај спомен остане као упозорење", каже Ацовић.
    Питамо Ацовића да ли је са симболичког и религијког становишта добро да на Христовом челу стоји рупа од метка.

    "Христов живот и Христова смрт јесу жртвовање. Ми приказујемо Христа са трновим венцем који је био израз поруке, његово разапињање на крст је било увреда, па је потом претворено у знак тријумфа. Покушај убиства Бога остаје срамота на свакоме, на појединцу, организацији и времену. Зато то није питање да се сада поправља историја, него да остане успомена и упозорење да се то више никада не понови", истиче Ацовић.
    "ОМИЉЕНА ТЕМА"
    Пуцањ Титових партизана у Христа у двору Карађорђевића на Дедињу није једини покушај убиства Бога.
    Титови узори Владимир Иљич Лењин и Јосиф Висаринович Стаљин такође су гајили бес и мржњу према цркви, које су исказивали масовним убиствима православних свештеника, рушењем цркава и њиховим скрнављењем, а руске иконе су деценијама после бољшевичке револуције продаване у западним државама.
    Левичари у Шпанском грађанском рату такође су пуцали у Христа, а Ацовић наводи још неке примере из историје.
    "То је омиљена тема. Постоје бројни примери покушаја убиства Бога, у Холандији и Енглеској нарочито. У Холандији стоје јавно изложени оскрнављени ликови и иконе светитеља. То нису урадили комунисти нити нацисти, него хришћани другачије оријентације, калвинисти, када су преузели власт. У Енглеској постоје силне рушевине манастира и цркава, и тамо није дошао неки освајач са стране, то је порушио Хенри VIII", каже Ацовић.

    Породица Карађорђевић, пошто јој је после пада с власти Слободана Милошевића, дозвољен повратак у дворски комплекс на Дедињу, одлучила је да као сведочанство остави све трагове уљеза, па тако и данас на есцајгу у двору стоје утиснути грбови СФРЈ са шест бакљи и шибљем.
    "Дворски комплекс је место на којем се као кроз призму преламају разне светлости, то је природа призме и то је природа овог здања. Овде би и требало да се преломе разне светлости, јер ако се придружите онима који немилосрдно бришу све што је било пре њих, онда се поставља питање критеријума", каже Ацовић.
    Он истиче да остављење Титових трагова не значи и да се скрнављење хвали.
    "Не, него се тиме скреће пажња докле може да падне човек и докле може да падне људска свест. То је упозорење - немојте да се то икада више деси. Знам да то неће никога у суштини задржати ако је већ кренуо, али ће можда некога подсетити да би о извесним стварима прво требало размислити, а онда рушити, пуцати и бости", каже Ацовић, чија је породица наследник комплекса у Ужичкој улици у којем је Тито живео после Другог светског рата.
    КОМУНИСТИ СУ СЕ ПОНАШАЛИ КАО ОСВАЈАЧИ
    Ацовић наводи да у целој Србији постоје сведочанства о иживљавању комунста после рата.
    "Они су се понашали онако како су се увек понашали освајачи. Нису они дошли да ослободе Београд, него да га освоје, и понашали су се као и сви освајачи. Како су се понашали Готи и Вандали када су ушли у Рим? Исто тако. То је био плен. Иживљавање над војводом Бојовићем и Мајором Гавриловићем није имало никакав други смисао, то је било 'право победника' и зато су Латини рекли "вае вицтис" (тешко побеђенима)", каже наш саговорник.
    Познато је да су партизанске главешине после победе у рату узимале све - спавали су у пиџамама људи које су истерали из својих кућа, а многе и стељали, јели су из њихових тањира, облачили њихову гардеробу и носили њихове ципеле.
    Ацовић, међутим, указује и да би, када се из данашње перспективе посматрају догађаји с краја Другог светског рата, требало имати у виду какве су прилике тада влада и шта су све људи проживели.

    "Узимали су све, али не може човек у сваком тренутку и у свакој прилици да се понаша као да седи на врху Олимпа и гледа шта доле раде мрави. Међу њима је било много људи који нису знали ни где су дошли и много људи који пиџаму у животу нису ни видели, нити су знали чему то служи. Било је и много људи који су се партизанима придружили не из идеолошке острашћености, него због страха који су преживели и зато што су морали", наводи Ацовић.
    Он истиче да се не може о сваком судити на исти начин, али се увек и без резерве морају осудити онај и они који су им давали на знање да је то пожељно и прихватљиво.
    "Они морају бити осуђени", каже Ацовић.
    Подсећа да је међу партизанима било много људи који су четири године провели потуцајући се од немила до недрага и провлачили се по шумама, грмовима и јаругама и да је вероватно добар део њих током те четири године "веровао да чини неко богоугодно и патриотско дело".
    "Када су се у једном тренутку нашли потпуно лишени страха у којем су живели, вероватно су изгубили сваки осећај и сваку меру, али томе служи команда и они који руководе. За то одговарају они, а не маса коју су за собом повели и рекли 'идите напред, а ми ћемо мало да гледамо са стране'", наводи Ацовић, док нас кроз дворски парк испраћа по свежем пролећном ваздуху.

    Пуцањ у Христа у капели дворског комплекса Карађорђевића, на крају, није ни први ни једини такве врсте у свету, али речито сведочи о понорима у које ратне страхоте могу да баце људску душу и још речитије нас упозорава да се клонимо тог амбиса.
    Комунисти одмах стрељали 126 свештеника Историчар Срђан Цветковић каже за Мондо да је комунистичка власт одмах по завршетку Другог светског рата, од октобра 1944. године до марта 1945. године током удара револуционарног терора, убила 126 свештеника, углавном без суђења и са различитим мотивима - освета, подржавање другог покрета и личних разлога. Комунисти су до избора 1945. године из тактичких разлога толерисали поштовање верских обичаја, а оштрији курс према цркви и свештенству заузет је после 1948. године, када верска настава избацивана из школа, некри храмови су рушени и скрнављени, а градња нових је забрањена. Људи који су одлазили у цркву имали су све више проблема и забрањиване су литургије. Велики део црквене имовине је одузет у неколико наврата.
    Суђења после стрељања Цветковић каже да је репресија, после масовног убиства свештеника, настављена јавним суђењима угледним црквеним великодостојницима који су били непослушни, попут Варнаве Настића, који је осуђен на дугогодишњу робију. Митрополит црногорско-приморски Арсеније Брадваревић осуђен је на 10 година затвора јер је рекао да "нема демократије", а протојереј Сава Банковић прво је осуђен на смрт, а затим помилован па осуђен на најстрожу затворску казну од 20 година затвора, од којих је 15 година провео у самици. Тако је осуђено још неколико стотина свештеника.
    Јахање попова, чупање брада Понижавање свештеника било је распрострањено, попут јахања попова, чупања брада, скрнављење цркава и фрески и пребијања свештеника. Познат је случај Иринеја Ћирића, који је брутално претучен и касније је умро, каже Цветковић.
     
    Милош ЂОРЕЛИЈЕВСКИ
    фото: Стефан СТОЈАНОВИЋ

    mondo.rs
     
  19. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Монаси из Витлејема: Муслимани су покушали да нас спале и сахране живe! (извештај + видео)   
    Египат, Јордан, Сирија и Палестина најопасније су земље на свету за хришћане. Исламисти су пред остварењем циља – потпуног истребљење и протеривања верника из земаља у којима би хришћанство настало. Овако описује грчки православни монах мучење у Светој земљи.
     
    Како изгледа живот међу муслиманским Палестинцима, описује игуман грчког православног манастира на западном Јордану ( погледај у видео запису.) Јеротеј је најстарији члан манастира Теодосиос, који је само 11 километара удаљен од Витлејема,  и налази се у близини града Балт Сахур и основан је у 476. години од стране монаха Теодосија.
    Игуман Јеротеј живи од шездесетих година у Светој земљи, а 40 година је игуман манастира Светог Теодосија. За ових 40 година, премлаћиван је, гоњен и прећено му је.
    Од удараца које сам задобијао, постао сам потпуно глув на једно ухо, на ово друго могу још мало да чујем. Након што ме је ударао бивши градоначелник града, од тада имам проблема са мојим десним оком. Успео је да ми ноктима отвори на образу, урођену брадавицу коју имам на лицу, говори он.
    Они су ми ломили руку, био сам дуго времена спречен да служим, други пут ломили су ми ногу. Покушали су да ме спаљују живога заједно са монахињама. Копали су рупу изван манастира и желели су да ме сахране жива. Оставили су нас само зато што су монахиње и друге жене које су дошле вриштале.
    Да будемо каменовани то је потпуно нормално. Они стално бацају камење, пљују на нас и понижавају нас у јавности. Ове ствари су као добро јутро за нас. Слава Богу“, закључује стари монах свој опис. Игуман Јеротеј је једноставан човек, понизан, непопустљив и благословљен дубоком непоколебљивом вером која му је помогла да преживи бруталне нападе из прошлих деценија од стране исламскиста.
    Прича о Игуману Јеротеју је једана од многих које могу да кажу монаси на Блиском Истоку. У протеклих 15 година, прогон хришћана поново је убрзан, данас само 3 до 4 посто верника живи у некада хришћанским земљама. У 20. веку, њихов удео је и даље било 20 посто. али то више није тако.
    Најистакнутији представник хришћанске вере, папа Франциско, као да игнорише жалбе хришћана. Он прибегава састанцима са представницима ислама, али питање је да ли заједнички позиви на толеранцију, помажу прогоњеним хришћанима?.
    Тако је папа у писму имаму Универзитета Ал-Ахар Ахмад Ал-Таибу обећао да ће наставити да врши притисак за унапређивање двојног решења и разјашњење статуса Јерусалима, који има посебно значење за све три свјетске религије.
    Извор: Монаси из Витлејема
     
  20. Тужан
    Blaža Željko је реаговао/ла на Милан Ракић за a Странице, Убијен Оливер Ивановић! Допуна вести: изјаве владике Теодосија и арх. Саве   
    Lider Građanske inicijative "Srbija, demokratija, pravda" Oliver Ivanović ubijen je u pucnjavi koja se jutros oko 8.15 časova dogodila u Kosovskoj Mitrovici.
    Kako za "Blic" kaže Ivanovićev advokat Nebojša Vlajić, Ivanović je nažalost podlegao povredama.
    - Izgleda je već na licu mesta preminuo. Koliko znamo za sada, zadobio je pet prostrelnih rana. Odmah je prevezen u bolnicu, lekari su pokušali da ga reanimiraju, ali nije bilo spasa - priča Vlajić za "Blic.
    Kosovska policija je samo potvrdila da je Ivanović upućen u bolnicu i da trenutno nema više informacija o napadu, piše "Koha".
    Na Ivanovića su pucali dok je ulazio u prostorije svoje stranke.

    ДОПУНА ВЕСТИ 20.00: ИЗЈАВА ВЛАДИКЕ ТЕОДОСИЈА И АРХИМАНДРИТА САВЕ: 
     
    Vladika Teodosije: Oliver je ulivao nadu u opstanak
    16.01.2018 | 17:02  Episkop raško-prizrenski i kosovsko-metohijski Teodosije istakao je da je sa velikim bolom primio vest o tragičnoj pogibiji Olivera Ivanovića.
    a:    Vladika Teodosije (Foto arhiva Kim)   "Tugujući zbog gubitka iskrenog prijatelja i jednog od najdarovitijih predstavnika srpskog naroda, koji je svojom istrajnošću i rešenošću da ostane na Kosovu i Metohiji ulivao nadu u opstanak svim Srbima na ovim prostorima, molimo se Vaskrslom Gospodu da ga upokoji, saučestvujući u bolu porodice Ivanović i svih onih na koje je ovaj događaj ostavio gorak i težak utisak", naveo je vladika Teodosije povodom ubistva predsednika SDP-a Olivera Ivanovića. (ким радио)
    АРХИМАНДРИТ САВА (ЈАЊИЋ):
    Сви смо данас дубоко потрешени због мучког убиства Оливера Ивановића, човека велике храбрости и политичке харизме. Овај страшни злочин не сме да остане неистражен и његови починиоци морају да буду доведени пред лице правде. Оливер је посебно био везан за Дечане јер је одавде родом и сећам се наших честих разговора и сусрета. Свима ће нам много недостајати, а понајвише његовој породици и колегама којимај изражавам најискреније саучешће. Почивај у миру драги пријатељу - ВЕЧНАЈА ПАМЈАТ!
    We are all deeply shocked by the cowardly murder of Oliver Ivanović, a person of tremendous courage and political charisma. This heinous crime must be investigated and the perpetrators brought to justice. Oliver was particularly close to Dečani Monastery as he grew up here and I keep in my best memory our frequent meetings and the time we spent together. We will be all missing him, especially his family and colleagues to whom I express my sincerest condolences. May you rest in peace, dear friend - MEMORY ETERNAL!
  21. Свиђа ми се
    Blaža Željko је реаговао/ла на ризница богословља за a Странице, Митрополит дабробосански Хризостом: Рођење Богочовјека Христа и тајна спасења   
    Прије предавања Високопреосвећени се сусрео са проф. Емиром-Немањом Кустурицом и његовим сарадницима. Сусрет је искориштен за разговор о добрим идејама како за Андрићград и читав Вишеград и његову околину у контексту програма које годинама води проф. Емир-Немања Кустурица.   Посебно се разговарало о програму за Стари Брод на Дрини, односно о мјесту злочина и геноцида над Српским народом којег су 1942. године починили усташе под командом усташе Јуре Францетића, злочину геноцида којег је комунистичка власт деценијама крила и забрањивала да се о њему уопште и говори. Посебно се разговарало о програму Богојављенског пливања за крст часни  2018. године и другим културним и црквеним програмима за 2018. годину.    Ово веома пријатно вече након поменутог предавања завршено је трпезом љубави којој је присутвовао и Начелник општине Вишеград, Народни посланик и други, те још једним сусретом са проф. Кустурицом и његовим гостима.   Текст предавања митрополита Хризостома:   Ево нас у претпразништву великог празника Рођења Господа нашега Исуса Христа, односно Божића, празника РАДОСТИ и ВЕСЕЉА ЦРКВЕ БОЖИЈЕ, ЧИТАВОГ СВИЈЕТА, ПОРОДИЦЕ И СВАКОГ СТВОРЕЊА!  Божић је примарно ПРАЗНИК ОВАПЛОЋЕНЕ ЉУБАВИ БОЖИЈЕ!  Шта значи ОВАПЛОЋЕЊА ЉУБАВ БОЖИЈА?  То значи да се Бог, који је апсолутна ЉУБАВ,  у једном историјском тренутку оваплотио - примио на себе плот, тј. људско тијело,  у утроби Пресвете Дијеве Марије. Да не би неко погрешно помислио да се Сав Бог - Пресвета Тројица оваплотила, одмах треба да констатујемо и утврдимо да се Друго Лице Пресвете Тројице - Бог  РИЈЕЧ (Логос)- Љубав Божија,  обукао у тијело (оваплотио) и постао ЧОВЈЕК, односно Богочовјек Исус Христос.  Та оваплоћена Љубав божија родила се у времену и простору, унизивши саму-себе до те мјере да се нађе као обичан човјек међу људима и у реалном свијету. Свети апостол и јеванђелист Јован о томе каже: '' И Логос (Ријеч) постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине'' (Јн.1,14) Дакле, Логос који постаде тијело ''настани се међу нама'' у потпуно реалном свијету - а не у неком виртуалном свијету. Управо је претпразништво Божића прилика да се  ПОТСЈЕТИМО на тај чудесни и непоновљиви догађај у историји свијета.  Дозволите, да се на почетку овог нашег предавања захвалимо високопречасним и пречасним оцима свештеницима Вишеградским, а посебно оцу Средоју Андрићу, на организацији овог предавања, а потом и  на позиву да одржимо ово предавање.  А сада ћемо се потсјетити на два историјска догађаја, а која се односе на Тајну Спасења, о којој ћемо у наставку говорити.  Први догађај десио се у првој половини првог вијека послије Христа у Филипима, Грчка. То је град у који је проповјед о Исусу Христу, рођеном, распетом, умрлом, у гроб положеном  и васкрслом спаситељу човијека и свијета,  по први пут стигла у Европу. Филипи су  град на истоку Егејске Македоније.  У овај древни град, који носи име по Филипу македонском, божијим руковођењем стигао је св. ап. Павле у пратњи  његовог ученика Силе. Њиховом ријечју и чудима,  која су чинили, многи Филипљани повјеровали су у Христа Господа. То је био разлог да их градске старјешине ухапсе и ставе у тамницу.  И док су се у тамници Богу молили десио се силан земљотрес који је порушио зидове тамнице. Римски стражар видјевши шта се догодило и помисливши да су сви сужњи побјегли одлучи да се одмах убије. Међутим, св. ап. Павле спријечи га у томе говорећи:'' не чини себи зла никаква, јер смо ми сви овдје'' (Дјел. ап. 16, 28). Изненађен стражар их упита:''Господо, шта ми треба чинити да се СПАСЕМ?'' (Дјел. ап. 16, 30).  Да ли смо ми у потпуности разујели шта је упитао, односно, затражио римски стражар, који се нашао у епицентру великог земљотреса, порушеног затвора и међу ослобођеним затвореницима? Умјесто да као државни чиновник пита: људи, шта да радим?, он се обраћа затвореницима у оковима  Павлу и Сили и пита их: господо, шта да чиним да се спасем? ДА СЕ СПАСЕМ?! - од кога,  или од чега да се спаси римски сражар? Од овакве тренутне опасности? Или, од нечега другог? Или је, можда, римски стражар поставио питање о нечему сасвим другом? Да! Управо тако. Он је поставио суштинско и  егзистенцијално питање - како да се човјек спаси? Исто то и вјечно питање - како да се спасим?, вијковима и миленијумима, постављају милиони и мулиони хришћана, али не само хришћана, већ  и припадници других религија и вјера. Сам римски стражат о којем је ријеч био је многобожац.  Даноноћно монаси питају своје духовнике: како да се спасемо? Ово  питање одвело је и још одводи милионе људи у пустиње, у најтеже облике подвижништва и у тотално одрицање од себе-самих и свега у свијету који их окружује.  Дакле, спасење је нешто што се мора освојити, постићи, односно повратити.  А то је враћање из смртности у бесмртност, из трулежности у нетрулежност, из одвоједности од Бога у заједницу са Богом. Спасење је изворна потреба човјека -слике и прилике божије- да се спаси од, данас би могли рећи, ''црне рупе'' вјечног нестајања и ништавила. Притом, човјек је свјестан, зна и осјећа, да он треба да постоји, да јесте и да досегне вриједност, божанску вриједност постојања. Зато се и води трајна духовна борба од искона до дана данашњега.   На постављено питање '' шта да чиним да се спасем?''  св. ап. Павле једноставно одговари римском чувару: ''вјеруј у Господа Исуса  и спашћеш се ти и сав дом твој'' (Дел. ап. 16, 31)     5. маја 1945. године, дакле након деветнест и по вијекова од поменутог догађаја у Филипима, нешто слично десило се у злогласном нацистичком логору  Маутхаузену, у Аустрији. Умјесто разорног земљотреса  у Маутхаузену десила се побједа савезника у Европи над њемачким нацистима и њиховим савезницима. Сви чувари логора,  СС-овици и њихови помагачи разбјежали су се куд који, спасавајући своје голе животе,  а из просторија мучилишта измиљели су живи костури. И док су у отворени и од стражара и мучитеља напуштени логор смрти улазили ослободиоци Европе, а самим тим и несрећне Њемачке живи костури љубили су им војничке цокуле и руке. Официри и војници бранили су им и молили их да то не чине. Између живих костура подигао се тешко болесни логораш француски бискуп Вињерон и поздравио ослободиоце рекавши:  '' Бог вас благословио,  спаситељи наши! Ви у срцу носите мир, а у рукама златно сунце слободе'' (види у: Молитва за Прохора од Миће Миловановића, стр.308) Из ова два наведена примјера Филипа и Маутхаузена можемо разумјети и закључити да је  питање спасења, истовремено, питање вјере, али исто тако и питање овоземаљског живота, - живота којем је смисао и значај дао сам Богочовјек Исус Христос. Опасна је и сасвим погрешна теорија  оних који презиру овај свијет. Ми правослани хришћани, Богу хвала, научени од самог Господа знамо и учимо да ''Бог тако завоље свијет да је Сина свога Јединороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни. (Јер) Бог не посла Бога Сина својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроз њега'' (Јн.3, 16-17)   У овај и овакав свијет дошао је Богочовјек Исус Христос да га освети и спаси. Своје ученике посла је, дакле и нас - њихове наследнике, да га увијек и непрестано освећујемо. Ускоро ћемо имати освећење ВОДА, даке свих ВОДА, а не само воде. А шта то значи? То значи да ћемо кроз свету тајну освећења ВОДА осветити читав свијети - земљу, небо и поднебесје. Господ је дошао на ријеку Јордан и своји силаском у ову ријеку осветио ПРОРОДУ ВОДА, а ради освећења и спасења свијета којег Бог видје да је ДОБРО! У историјском, али и антрополошком контексту ослободиоци Европе били су спаситељи хиљада и милиона људских живота, који су даноноћно бацани у крематоријуме, мучени свакојаким мукама и убијани на сваком кораку. Дакле, справом их је поменути бискуп назвао спаситељима, јер они су спаситељ продужен кроз вијекове. И као што је дао нама свештенству благослов и благодат да Његовом божанском силом светимо и освећујемо свијет и чинимо га благодаћу божијом нетрулежним, тако исто је и благословио  Мојсија да спаси Јеврејски народ од мисираца (египћана), и савезнике да спасу Европу и свијет од зла нацизма и свих пратећих  зала.  Да би у потпуности разумјели ТАЈНУ великог празника Божића било је потребно појаснити суштину и смисао ТАЈНЕ СПАСЕЊА и закључити да то није једносмјеран правац како врло често закључујемо.  Врло блиска спасењу по зачењу су и именице: ИЗБАВЉЕЊЕ, од којег долази ријеч Избавитељ. Затим, ИСКУПЉЕЊЕ од којег долази именица Искупитељ.  Не размишљајући увијек о акривији реченог, ова три синонима врло често користимо без разликовања значења, а што је велика грешка. Наш језик, премда теолошки  сиромашан,  довољно је богат да можемо и да морамо правити разлику између значења Спасење, Избављење и Искупљење. Избавити, односно Искупити некога не значи, аутоматски, и спасти некога. Спасти значи завршити један процес, довести га до краја. Спасење значи завршену, односно свршену радњу, док избављење или искупљење отвара  могућност спасења, односно потенцију да се неко или нешто спаси.  Рођење Богочовјека Исуса Христа СПАСИТЕЉА СВИЈЕТА је историјски догађај, који није само записан или описан у јевађељима већ и у ондашњим римским хроникама. Богочовјек Исус Христос родио се у Витлејему Јудејском. Историјски контекст његовог рођења је следећи. Радио се у вријеме првог римског цара Августа, односно у Римској царевини, која је замјенила несрећну Римску Репблику, која се преко сто година борила сама са собом. Управо у тој и таквој Римској Републици философи и пјесници римски говорили су: '' само, уколико  би се Бог сам оваплотио, могао би спасти свијет''. Не случајно, напротив, промислом божијим, 27. године прије рођења Богочовјека Исуса Христа дешавају се ове суштинске промјене у Риму, - промјене које ће припремити човјечанство за дочек Исуса Христа. Римска ЦАРЕВИНА, а не неки други облик владавине,  била је државно-правно окружење у којем се родио Богочовјек Исус Христос.  ПРВИ Римски Цар - Цезар Агвуст, мудри, храбри и веома напредни цар, примислом божијем био је удостојен да се управо за вријеме његовог закона PAX ROMANA (РИМСКОГ МИРА) роди онај који је МИР БОЖАНСКИ, ОНАЈ који доноси БОЖАНСКИ МИР у Римску Империју.   Ко је био овај толико значајни цар Август у вријеме којег се родио Небески Цар  - Богочовјек Исус Христос? Цар Август био је усвојени син Јулија Цезара. Рођен је 23. септембра 63. године прије Христа у Риму. Био је, као што рекох,  ПРВИ Римски цар и мудро је владао огромном Римском Империјом (Царевином) од 27. године прије Христа до 14. године послије Христа. Укупно 37 година што је за ондашње, а зашто не рећи и данашње римске прилике, уистину дуг период владања. Његово лично име било је Гај Октавије. Јулије Цезар га је усвојио. Заправо он је био унук његове сестре Јулије. Дакле, Август је био пранећак Јулија Цезара.  Његовом основном и личном имену придодао је име Јулија Цезара.   Римски Сенат га је 27. године прије Христа прогласио Августом, а што значи УЗВИШЕНИ. У историји је дакле познат као Гај Јулије Цезар Октавије Август.  Умро је 19. августа 14. године послије Христа у Ноли код Напуља.  Свети апостол и Јеванђелист Лука помиње Цезара Августа у контексту рођења Богочовјека  Исуса Христа и каже: '' У то вријеме, пак, изиђе заповјест од ћесара Августа да се препише сав свијет. Ово је био први пријепис за владања Киринова Сиријом'' (Лк. 2, 1-2) Ово је Вуков превод, који је, нажалост,  као што можете закључити, поприлично нејасан и нетачан. Исправан и тачан превод који је урадила Комисија наше Цркве гласи: ''А у дане оне  изиђе заповјест од ћесара Августа да се попише сва васељена. Ово је био први попис за вријеме Киринијеве управе Сиријом''.  Треба одмах констатовати да  јеванђелске ријечи ''а у дане оне'' написане су у контексту чудесних зачећа св. Јована Кристеља и Господа Исуса Христа, те рођења св. Јована Крститеља.  Година пописа становништа се не помиње, већ се каже ''у дане оне'' изиђе заповјест од ћесара Августа.  Историчари, као и тумачи Светог писма, слажу се да се попис становништва десио 4-5 године прије Христовог рођења. Ако је то тако, а јесте, онда се суочавамо са једним другим проблемом, а то је, када је и како почело рачунање времена од Христа. О овом проблему расправљало се и на Првом Васељенском сабору у Никеји 325. године када се вријеме рачунало од године доласка цара Диоклецијана на трон Римске империје. Да би се овај проблем ријешио било је потребно да то крене из Рима - центра Империје, дакле од папе.  Током 6. вијека у  Риму је живио један образован монах по имену Дионисије. Био је игуман једног манастира у Риму. У историји је познат као Дионисије Мали. Бавио се хронологијом рођења Исуса Христа, односно почетком рачунања времена од Исуса Христа, односно ''нове ере'' како се то колоквијално каже изван Цркве. Он је творац израза ANNO DOMINI, тј. ГОДИНЕ ГОСПОЊЕ.   532. године, један од папиних савјетника по имену Бонифације, затражио је од Дионисија Малог да спроведе у дјело одлуку Никејског сабора (325) по питању рачунања времена. Након дугог рада на  овом питању он је папи предложио да граничник рачунања времена - по ЕРАМА - тј. по дугим периодима, буде рођење Богочовјека Господа Исуса Христа. Тако је вријеме прије Христа вријеме, односно ЕРА  старога свијета, односно Старог завјет, а вријеме послије рођења Исуса Христа је ЕРА новог свијета,  односно Новог завјета. Међутим, он се није базарио на јеврејском рачунању времена, већ као прави римљанин  ослонио се на римску традицију која је вријеме рачаунала од  оснивање вјечног града Рима.               Очигледно је, и у томе се сви слажу,  да је Дионисије Мали, творац израза Anno Domini (ГОДИНЕ ГОСПОДЊЕ) и поред свега што је учинио у хронологији рођења Исуса Христа, погрјешио за неколико година. Благодарећи његовом приједлогу и објашњењима истог,  папа је одлучио и благословио да се са  1. јануаром 754. године од оснивања Рима, отпочне рачунање времена од рођења Исуса Христа, односно НОВЕ ЕРЕ. Дакле,  Дионисије мали је  израчунао да је од оснивања Рима до рођења Исуса Христа протекло 753 године. Са 1. јануаром 754. године почиње ПРВА  ''ANNO DOMINI''. Очигледно је да се управо у овом детаљу крије та грешка, односно године од оснивања Рима и године пописа становништа.               Да је то тако потврђује нам свети јеванђелист Матеј у свом јеванђељу. Он пише: ''А кад се роди Исус у Витлејему Јудејском, за вријеме цара Ирода, а то дођу мудраци од истока у Јерусалим и кажу: гдје је цар Јудејски што се роди? Јер смо видјели његову звијезду на истоку и дошли смо да му се поклонимо.''(Мт.2,1-2)  Ко је, пак, тај цар Ирод који је  владао Јудејом у вријеме рођења Исуса Христа, који кад чу оваква питања уплаши се, али и сав народ са њим? Ово је врло важно да подробно испитамо и запамтимо јер је Ирод као и Понтијски Пилат неславно ушао у историју Богочовјека Исуса Христа, али и нас хришћана. Наиме,  Ирод Велики, како је препознатљив у историји,  био је ИДУМЕЈАЦ, син намјесника Идумеје Антипатера. Његово име значи - онај  који је против оца. (интересантно да има грчко име). Антипатер био је поуздани римски вазал и савезник у борбама на истоку, прије свега противу Јудеја. Ирод Велики је рођен 73. године прије Христа. Римски сенат га је због очевих заслуга, али и његове оданости окупаторима,  именовао  за вазалског краља Јудеје 40. године прије Христа. Посебно се истако у борбама (39-37) против Хасмонејаца, односно династије коју је основао и утврдио Симон Макавејац.  Хасмонејска краљевина била је независна и слободна Јеврејска држава од 140-37. године прије Христа.  Да би колико-толико као идемејац имао легитимит на трону поражених Макавејаца - Хасмонеја оженио се хасмонејском принцезом Маријамном. Прихватио је грчко-римску културу, као и неке елементе грчко-римског многобоштва. Из латентног страха од јеврејске завјере наредио је да буду убијени његова супруга Маријам и њихова два сина.  Оно што нас посебно интересује јесте његова реакција на вијест да се родио ХРИСТОС ЦАР ЈУДЕЈСКИ. Чувши ову вијест сав се успаничио и препао за свој положај и живот. Успаничен позвао је к себи првосвештенике и јудејске књижевнике да их упита  ''гдје ће се Христос родити?'' (Мт.2, 4)  Сазнавши од њих да ће се, по пророцима, Христос родити у Витлејему Јудејском, он ''тајно дозва мудраце и испитавши их кад се појавила свијезда, посла их у Витлејем  рекавши им ''идите и распитајте добро за дијете, па кад га нађете, јавите ми, да и ја идем да му се поклоним''.   Божанском интервенцијом, којом су преко звијезде доведени до Витлејема, мудраци другим путем отидоше на исток и не обавјестише Ирода о дјетету, којега нађоше повијеног како лежи у јаслама, коме се поклонише и дарове (злато, тамјан и смирну) принесоше. Исти јеванђелист констатује и каже: ''кад видје (Ирод) да су га мудраци преварили, разгњеви се врло и посла (војску) те побише сву дјецу по Витлејему и по свој околини његовој  од двије године  и ниже, по времену које је добро дознао од мудраца'' (Мт. 2,16) Ово су за нас веома битни детаљи како би могли поближе исправити грешку коју је Дионисије Мали направио у одређивању године рођења Исуса Христа (753/54 од оснивања Рима).  Ако је од појаве звијезде на истоку прошло двије године од њихова доласка у Јерусалим, с једне стране,   те историјског догађаја иродовог злочина над недужном и невином дјецом Витлејемском  како би међу њима убио рођеног цара Јудејског, и чињенице да је Ирод Велики умро послије почињеног злочина у Витлејему,  више је него јасно да је Дионисије Мали увелико погрјешио. Заправо Христос је рођен од 3 до 4 године година прије Иродове смрти.   Још више нас изненађује грешка Дионисија Малог имајући у виду чињеницу да св. ап. и јеванђелист Матеј подробно пише и каже: ''А по смрти Иродовој, гле, анђео Господњи јави се у сну Јосифу у Египту и рече: устани,  узми дијете и матер његову и иди у земљу Израиљеву, јер су помрли они који су тражили душу дјетета. А он уставши, узе дијете и матер његову и дође у земљу Израиљеву. Али чувши да Архелај царује у Јудеји умјесто Ирода оца његова, побоја се онамо ићи, него, примивши у сну заповијест отиде у крајеве галилејске. И дошавши настани се у граду званом Назарет, да се испуни што су рекли пророци да ће се Назарећанин назвати'' (Мт.2,19-23).  Дакле, Господ Исус Христос се родио у врије управљања Римском Империјом цара Гаја Јулија Цезара Октавија Авуста, Јудејом вазалног краља Ирода Великог и у вријеме општег пописа становништва Римске Империје.  Сада нашу пажњу усмјеримо на библијско-теолошки контекст  Рођење Богочовјека Господа Исуса Христа. Прије свега,  потребно је да се потсјетимо на старозавјетне  најаве рођења Спаситеља свијета. Прво, сам Бог у врту Едемском након кажњавања змије због њеног лукавства којим је преварила Еву, а Ева Адама,  говори о СЈЕМЕНУ женином које ће стајати на глави змијиној, а она ће га за пету уједати. То је прва најава рођења Спаситеља, или протојеванђеље. Скором па сви пророци Старог завјета говоре о доласку Спаситеља, али ниједан није тако јасан као свети пророк Исаија, којега многи називају ''старозавјетним јеванђелистом''. Ево шта он каже:   ''Ево дјевојка ће затрудњети и родиће сина, и надјенуће му име Емануил'' (Ис. 7, 14) Он управо говори о СЈЕМЕНУ ЖЕНИНОМ, а што је озбиљно изненадило седамдесеторицу преводиоца Светог писма Старог завјета. Наиме, њима је као добрим познаваоцима старозавјетног  морала и закона засметало синтагма ''да (ће) дјевојка затрудњети и родити сина''. Они су сматрали да се ради и текстуалној грјешци  због чега они хтједоше да именицу ''дјевојка'' замјене са изразом ''млада жена''. Али, је,  по њиховом свједочанству,  реаговао анђео господњи и наредио: не! него нека остане тако како пише -''дјевојка''.   И кад дође вријеме да се испуни оно што бијеше тајном од постања свијета, Бог услиша молитву старих бездјетних супружника Јоакима и Ане и у старости њиховој дарова им женско дијете којем они надјенуше име Марија и које они завјетоваше Богу.  У контексту тога одведоше је у храм Господњи и посветише је Богу на начин да служи Господу у  храму Господњег, у светињи Господњој. Заправо њен боравак и служење у светињи Господњој послужио је за припрему њене  утроба за Господа све до момента када анђео Господњи приступи к њој и рече: '' радуј се, благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама. ........ И ево затрудњећеш и родићеш сина и надјени ми име Исус.'' Изненађена и уплашена од свега што слушаше Марија упита: ''како ће то бити кад ја не знам за мужа?''. На ово сасвим логично и храбро питање, анђео Господњи рече: ''дух свети доћи ће на тебе и сила највиша осјениће те. Зато и оно што ће се родити биће свето и назваће се син божији'' (Лк.28 - 35). Ово је моменат оваплоћења Логоса у припремљеној и освећеној утроби Пресвете Богородице. Ово је моменат оног  СЈЕМЕНА ЖЕНИНА, тајне, која је била сакривена од постања свијета. Тајна  ОСЈЕЊЕЊА НАЈВИШЕ СИЛЕ.  Дјевичанска утроба о којој говораше св. пророк Исаија  постаје утроба оваплоћења СИНА БОЖИЈЕГ - Спаситеља свијета и човјека, - Спаситеља којег ће видјети ''народ који ходи у тами, као видјело велико!'' Онима, пак,   који сједе у  смртној сјени (многобошци) засвјетлиће као видјело'' (Ис. 9, 2) И кад дође вријеме праведни Јосиф заједно са Маријом крену из Назарета у Јудеју дио земље која је припала Јуди - пра претку Давидовом. Он иде да се попише у земљи својих праотаца. И дошавши у Витлејем град Давидов не нађе мјеста у витлејемским гостионицама да се смјесте, већ би приморан да се смјесте у једну од околних пећина у којима су чобани затварали стоку преко дана и у вријеме невремена. Управо, у оваквим приликама и околностима родио се Спаситељ свијета Богочовјек Исус Христос. А шта се потом десило слушаћемо за неколико дана током Божића и цијенимо да није потребно да се сада задржавамо на томе. Оно што треба да подвучемо јесте: 1. да анђео Господњи рођеног у Витлејему Јудејском  Исуса Христа назима СПАСИТЕЉЕМ. Анђео рече пастирима: '' не бојте се! .....Јављам вам радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди Спас (Спаситељ), који је Христос Господ у граду Давидову'' (Лк.2,10-11).  2. да мудраци са истока траже ''цара Израиљева, који се роди''. Он јесте Цар Израиљев, прије свега јер је ''син Давидов'', тј. потјече из сјемена Давидова, али Он је Цар Израљев у духовном и моралном значењу те ријечи! 3. Да се Он будући и Син Божији и Син човјечији и цар Израиљев роди у једној обичној витлејемској пећини. Тиме Он показа апсолутну смиреност и понизност. 4. Ово наше предавање закључињемо оним што свети Јован Богослов нама откри пишући: ''У почетку бјеше Ријеч, и Ријеч бјеше у Бога и Ријеч бјеше Бог. Он (Логос=Ријеч) бјеше у почетку у Бог. Све кроз њега (Логоса) постаде, и без њега ништа не постаде што је постало. У њему бјеше живот, и живот бјеше свјетлост људима. И свјетлост свијетли у тами, и тама је не обузе. ............ Бјеше свјетлост истинита која обасјава сваког човјека који долази на свијет. У свијету бјеше, и свијет кроз њега постаде, и свијет га не позна. Својима дође, и своји га не примише............ И Логос (Ријеч) постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине''......  5. да се сваки човјек може спасти поновним рођењем у Христу Исусу кроз свету тајну крштења и кроз потпуно и цјеловито - сав свој живот- наше предавање Христу Богу -Богочовјеку- Исус Христу. 6. у причу о драгосјеном бисеру Спасите је објаснио како се свако од нас може спасти. (Наиме, један човјек крену да нађе драгоцјени бисер. И кад га нађе и видје колико је тај драгоцјени бисер скуп, врати се дому своме и продаде све своје имање и врати се да га купи. Тај ДРАГОЦЈЕНИ БИСЕР је управо сам Исус Христос-СПАСИТЕЉ. Шта су урадили Свети Антоније и Свети отац Николај кога смо прославили прије неколико дана.  Продадоше сва своја имања, иако су били јако богати, продадоше све и подјелише сиромасима овога свијета и отидоше за Христом - Драгоцјеним бисером њихова живота. СПАСЕЊЕ ЗНАЧИ ИМАТИ ПУНОЋУ ЖИВОТА. '' Ко има Исуса има живот вјечни, ко нема Исуса, нема живота у себи'' ----------------------------------------------------------------------------             Хвала вам на пажњи и желим Вам срећне и благословене Божићне, Новогодишње и Богојављенске празника.   Вишеград, 22. 12. 2017.                                                                                            Митрополит Хризостом, с.р.     Извор: Митрополија дабробосанска
  22. Свиђа ми се
    Blaža Željko је реаговао/ла на ризница богословља за a Странице, Преносимо: Англиканска заједница у Београду прославила Божић (ФОТО)   
    Богослужењу које је почело 24. децембра 2017. године у 22  часа, уочи самог празника Рождества Христовог по новом календару, ипак је присуствовао велики број верника иако чланови те црквене заједнице - углавном запослени у дипломатској служби при појединим амбасадама - поводом божићних и новогодишњих празника радо отпутују у своје земље. Између осталих, служби су присуствовали амабасадор Уједињеног Краљевства г. Денис Киф и амбасадор Индонезије г. Хари Ричард Џејмс Канду са супругама.   Свечану мису је служио англикански капелан у Београду пречасни Роберт Фокс, који је одржао свечану проповед на тему Мир према анђелској песми: „Слава Богу на висини и на земљи мир, међу људима добра воља“.     Његово Преосвештенство Епископ моравички г. Антоније, викар Патријархов и старешина Подворја Српске Патријаршије у Москви, поздравио је чланове англиканске заједнице и честитао им радосне празнике Христовог Рождества.   Богослужењу су присуствовали и протођакони Радомир Ракић и Стеван Рапајић, службеници Српске Патријаршије. У име Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама богослужењу је присуствовао заменик директора др Милета Радојевића др Марко Николић. Англиканска заједница у Београду традиционално, са благословом Патријарха српског, своју божићну и васкршњу службу савршава у капели Светог Симеона Мироточивог у Патријаршији.  
      Извор: Српска Православна Црква
  23. Тужан
    Blaža Željko је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, ПОМОЗИМО ДЕСПОТУ: Живе ране малог јунакa   
    Деспоту најтеже пада то што мајка не може да га помази. Тамо где би мати миловала своје чедо – тамо су красте и живе ране.
    - Да ви можда, чико, нисте чули кад ће измислити лек за ову моју болест? Не могу више овако да живим! Ово није живот – учтиво је малишан ономад запиткивао представнике „Блиц фондације“ што дођоше у Бајину Башту.
    Лаже свако ко не призна да при првом сусрету са Деспотом није пустио сузу. Ако не пред њим, онда касније кад дете не види. И један поглед између два трептаја довољан је човеку да сагледа дечакове јаде.
    Прошле зиме добио је сепсу, па је друго полугодиште првог разреда завршио у своја четири зида.
    - Учитељица је долазила и показивала ми слова и задатке. А ја бих више волео да седим у учионици са другарима – причао нам је Деспот и нагласио да би волео да има Партизанов дрес.
    Деспота од рођења прати булозна епидермолиза, тешка, ретка и неизлечива болест коже у медицини позната као деца лептири.
    Чело, образи, нос, уши, груди, стомак, леђа, руке, ноге, табани – сваки део тела прекривен је пликовима, модрицама, отвореним ранама. Кожа му због недостатка протеина ензим 7 спада на сам додир.
    - Ока нисам склопио. Целу ноћ ме је пекло и сврбело. Ране се лепе за пиџаму, чаршаве, то ужасно боли. Плакали смо сви! Ја од болова, мама, тата и брат зато што нису могли да ми помогну. Тако из ноћи у ноћ – жалио нам се Деспот.
    Лазићи живе на периферији Бајине Баште. Мајка Софија нити је запослена нити јој 24-сатно бдење над сином дозвољава да се било где макне из куће. Отац Александар је ауто-механичар без сталног посла. Заради за неку цркавицу, али премало је то, Деспоту је за лечење потребно минимум 2.000 евра месечно.
    Само један лист завоја који привија на ране кошта 100 евра. Осам тих листова плаћа му држава, а њему је потребно барем 30 сваког месеца.
    - Све четворо спавамо у једној соби која због лоше изолације смрди на буђ, а из зидова избија влага, а то је опасно за мог бату – преноси Борис (13), Деспотов брат.
    Проклета болест… Не дозвољава дечаку ни да једе… Пликови букте и у очима, устима, једњаку…
    - Не смем да окусим ни трунку меса, ни кришку хлеба. Једем само кашасту храну. Једном сам појео кекс и после тога недељу дана нисам ништа могао да окусим. Кад пукне плик у оку, не видим ништа по десет дана. Боли ме кад жваћем и гутам. Жељан сам да трчим са братом и другарима, да појурим за лоптом низ улицу, али не смем, не могу. Табани су ми зарасли у красте. Купање најтеже подносим. То су страшне муке, а у каду морам сваки други дан да би се ране испрале – јада се наш херој, некако гордо, као рањени јунак, покушава да представи своју тугу, да не изазове сажаљење.

    Слабашни танани прстићи, савијени уз длан, почели су један уз други да срастају. Ипак, уз помоћ родитеља попео се на бицикл… Као лане на леду, пажљиво да не падне, догегао се до псеће кућице и мазио његову Цилку. Хоће душа детиња, али не да болест. Морао је да предахне.
     
     
    КАКО ДА ДОНИРАТЕ:
    АДРЕСА: СОФИЈА ЛАЗИЋ (Деспотова мама), Радничког Батаљона 2 – Насеље Луг, 31250 Бајина Башта / Контакт телефон: 064/10 53 516
    (Ове податке можете користити и за слање новца преко Wестерн Унион-а из иностранства. Након слања, смс-ом обавестите Деспотову маму о подацима за подизање новца. Дакле: ко шаље, одакле, износ, и код од 8 цифара који добијате при слању.)
    Средства се прикупљају преко и “Блиц Фондације”, и то уплатом на текући рачун или слањем СМС: “ “ (само укуцајте размак, тј. празно место у поруци) на хуманитарни број 2552.
     
     
  24. Свиђа ми се
    Blaža Željko је реаговао/ла на ризница богословља за a Странице, Епископ жички Јустин одбранио докторску тезу   
    Чланови комисије су у докторској дисертацији Епископа жичког г. Јустина истакли као веома успешан мултидисциплинарни приступ овој комплексној и од суштинског значаја теми, о чему говори и импозантан број наслова коришћених у основној литератури (преко 270 наслова). Комисија је такође оценила, као посебну вредност овог рада, препознавање актуелног тренутка и потребе наше свете Цркве да на савремена искушења одговори синтезом познавања светоотачког искуства покајања и исповести као најделотворнијег лека и применом сазнања савремене психологије.     Након двоипочасовне квалитетне критичке дискусије и анализе, једногласном одлуком комисија је потврдила успешност одбране, што представља врхунац кандидатовог готово тридесетогодишњег труда на постизању ове академске титуле.   Из канцеларије Епископа жичког       Извор: Епархија жичка
  25. Волим

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×