Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Blaža Željko

Члан
  • Број садржаја

    452
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Човек Жоја for Наслов блога, Neka razmišljanja o lažima u štampi na Crkvu, Hrista ...   
    Šta reći na uporne novinske gluposti o Crkvi, Hristu, verujućima... kojima su prepuni tabloidi, dnevna štampa ili TV emisije? Nedavna priča o nekakvom petom jevanđelju; blaćenje sveštenika njihovim uopštavanjem i izjednačavanjem sa lošim primerima. Dovoljno je jednom od zvaničnika reći da su to gluposti; sve preko toga nije više u našim moćima.
    Vidite, jedno vreme na Pilatovom sudu Gospod se branio rečima od optužbi, npr. "Ako li govorim istinu što me biješ.." Ili: "ti kaza da sam car. Ja sam poslan ... itd." ili : "Ne bi ti imao vlasti nada mnom da ti nije dana odozgo ..." - a onda je jednog trenutka zaćutao! Više nije imalo smisla. Tužioci su bili previše pomračeni da bi išta razumeli. Još su doveli lažne svedoke da Ga ocrne što je moguće više! Nije više prozborio ni reči! Dalje je govorio samo delima: nošenjem Krsta, smrću i Vaskrsenjem! Rečitije ne može! Ko to ne razume ili prihvati i da sam Gospod dođe neće shvatiti!
    Pre par decenija na ovamo, nekako je imalo smisla govoriti; ljudi su pokušavali nešto da prihvate, koriguju u sebi ili promene; sada sve više imaš utisak kao da biser bacaš posvuda, a to nije mudro i preporučljivo - jer ima sveta koji ne razlikuje biser od poluvrednosti; sve to zajedno prožderu a onda vam se narugaju i ozbiljne duševne povrede vam nanesu!? Kako vreme odmiče sve je postalo kao da pričaš zidu; još se podsmevaju, lažu; izmišljaju lažne optužbe na svetinju; guraju darvinizam gde stignu! Sama pomisao da se tu nešto ubeđuješ sa nekim izaziva veliki napor... i besmislenost je skoro opipljiva. Šta uostalom i možeš da kažeš kad je svet "vere" intimni svet ličnosti (srca) i Boga?! To ne staje u reči; to je samo tvoje; a sa druge strane zabranjeno je vaseljenskim saborima bilo kome na silu uterivati veru u srce! Čoveku to, najzad, nije ni moguće. Ostala je, dakle, samo molitva - najpre za hrišćane ...pa jedna od zadnjih klauzula u jektenijama je i "za sav svet" ...a Bog najbolje zna ko gde jeste, koliko je ko pobožan koliko nije. On je taj koji će svemu naći meru ..ko sedi u čelu sofre ko u dnu. Jedini srceznalac!
    Ipak jedan deo crkvenih ljudi (laika tj. mirjana) i dalje pokušava da se nadgornjava sa svetskom logikom; ispravljaju „krive drine“ ...a Drina je kriva te kriva. Ima ljudi koji to rade sa merom i ukusom, dok ima i onih koji misle da moraju da uteruju veru u ljude po svaku cenu kao da je to uopšte moguće!? A ono ne da nije moguće već, po svetim ocima Šestog Vaseljenskog Sabora pravilo 64. nema svako ni pravo da to čini! Ovi drugi, koji misle da su u obavezi ili nekoj obligaciji sa Nebom, pomalo su žrtve iskrivljene slike o životu i svojim mestom u njemu. Opterećeni su silnim štivima manastirskog konteksta (koja nisu za svakog jer „nije svakom dato da bude monah“) pa sebe doživljavaju kao izabrane da na svakom mestu pričaju, metanišu, krste se, ispravljaju. Ima tužnih slika gde vidite da čoveku nije do priče ali ga nešto iznutra tera, neki neprirodan strah da će se ogrešiti ako ne krene u teološke rasprave ...naširoko i nadugačko. Od ozbiljne teme napravi karikaturu jer se oseti da je kontekst sintetički, nije stvaran ..dolazi iz neke tendencioznosti i subjektivnosti pune magle. Čak i oni koji deklarativno nisu crkveni, po definiciji zajedničke Hristove slike koja je u svima, osete tendencioznost i podižu ograde ..jer je privlačno samo ono što je iskreno i autentično. Bog se nikada ne nameće na silu! On kuca na vrata srca ali ne provaljuje unutra. Uopšte nije privlačno ako uporno gurate u nos nekome Crkvena gledišta, bilo direktna ili kroz folklorne projave, jer to odudara od Njegovog pristupa čoveku. Sve preko toga je sindrom „velikog inkvizitora“ koji je lepo objasnio Dostojevski u Karamazovima. Iza svakog nametanja, što posredno objašnjavaju i Oci Vaseljenskih Sabora, stoji neka namera. Ono što jedino možemo u gore navedenoj situaciji je da, sa merom i oprezom, samo i jedino u kontekstu razgovora ako se već povede u religioznom smeru, kažemo svoje „vjeruju“ i isključivo lično iskustvo iz te teme ...ni za živu glavu nešto što piše u knjigama a nije proživljeno lično! To je kontraproduktivno; čak štetno! Ljudska duša je gladna autentičnosti, iskrenosti (kakva god ova bila) i ako joj ponudite neku bofl robu ili patetičnu priču ..ona će to odbiti. Prepoznaće da tu nema istine. Zato ovim mučenicima, koji misle da moraju po svaku cenu da propovedaju, treba reći da nisu obavezni na to; čak nemaju ni pravo ...i upravo im veliko olakšanje može doneti spomenuti 64. član Šestog Vaseljenskog Sabora. Treba malo da se opuste i relaksiraju.
    Samo na ovakvim tematskim sajtovima možemo, sa oprezom i uz dosta osetljivosti, napisati neki svoj stav; svoje mišljenje; ali ne smesti sa uma da možda samo nagomilavamo fraze već ponovljene bezbroj puta od drugih ljudi ...a da pri tom ovde objavljuju tekstove i mnogo kompetentniji autoriteti za bilo koju sferu crkvenog života ...pa možda valja malo i prištedeti "olovku i papir". Ne pisati svašta po svaku cenu.
    Tim pre je javno batrganje obesmišljeno ako sekularni ljudi, za koje je priča o Vaskrsenju buncanje i pijanstvo, drže u rukama moćne medijske kuće...vaša priča je, osim jedne jedine reakcije ili demantija Crkvenih zvaničnika, samo mlaćenje prazne slame. Lažnih svedoka je bilo od velikog petka na ovamo koliko vam duša ište ...pa ih je Crkva nadživela jer ti nesrećnici nisu ni svesni sa kim se kače i o kome spliću laži!? Sa izvorom svog postojanja ...koji ih i pored toga tužno i očinski čeka i ljubi. Da nije tako zar bi koračali i dalje planetom?
    Mislim da bi jedno jedino „Jelici izidite“ (kao važan deo Crkvene ikonomije i strategije) kada iz Crkve, pa i iz porte, u jednom trenutku Liturgije treba da izađu oni koji nisu kršteni ili koji su pod kaznom, mnogo rečitije protreslo svako ljudsko biće od bilo koje reči! Nije svejedno kada te Crkva izbaci napolje u nekom trenutku! Ne možeš a da se pod stresom ne zapitaš „zašto ja nisam na Liturgiji vernih“?! To je šok i ne znam zašto je ta praksa prestala? Pa nju su instalirali sveti Oci? Da l' je to zbog linije nezameranja sa „moćnicima“? Patetičnog i slinavog lamentiranja nad nekom plemenskom „svetošću“ pri čemu uobražavamo da je svetost predaka nekretnina koja se prenosi na potomke?! Besmislica! Svako je rođenjem startovao trku od nule; nema garancija da ću stići lako na cilj ako uopšte stignem! Pretci su mi samo reper ponašanja ali ne nužno i moj karakter koji sam delima uprljao, razorio, obljutavio.
    Ne vidim drugog načina da se reaguje na laži o Crkvi odasvud. Gospod je zaćutao kada već nije imao šta više da kaže! Ostao je nenametljiv po cenu smrti na Krstu ...a mogao je pozvati legione Anđela od kojih samo jedan možda ima snagu da zdrobi Mlečni put!? Okrenuo se po Vaskrsenju Stvaranju Crkve; okrenuo se onima koji su ga verovali. S toga mislim da je „Jelici izidite“ jedini odgovor na sve laži i lažne svedoke.
  2. Волим
    Blaža Željko got a reaction from АлександраВ for Наслов блога, Abortus ... ubistvo sa predumišljajem!?   
    Sledeći tekst, koji sam kao komentar ostavio na facebook strani ŽRU, prosleđujem ovde kao zasebnu temu jer smatram da je od velike važnosti za zdravije živote i pojedinaca i zajednice u kojoj živimo ovde u Srbiji; ali je i prilično opšte mesto za "modernu" ljudsku vrstu. Pre samog teksta nužno je pogledati sledeći klip o devojci (ženi) koja je kao bebica preživela abortus; čije reči ulaze u najdublje kutke svesti i ne verujem da iko odavde, s obzirom na dirljivu priču ove sjajne dame, može ostati na njih ravnodušan.
     
     
    Naime na spomenutoj FB stranici postavljena je slika ultrazvuka na kojoj se vidi bebica u stomaku i molećiv apel na savest roditelja da se ne ubija to detence. Međutim, nemamo šta da budemo molećivi u ovoj važnoj životnoj temi; i pored toga što načelno nisam strog prema ljudskim slabostima i nije mi strano ništa što je za čoveka i od čoveka, ali tiranija nad bespomoćnim majušnim detetom prevazilazi sve moguće tolerancije, razumevanja i opravdavanja. Nije to osuđivanje nikoga; neka se svako sa svojom savešću snalazi kako zna i ume i ja mu od Boga u tome želim zdravlja i uspeha; ovo je samo zaštita onih koji ne mogu da glasaju za ili protiv života! Nema tu šta da se apeluje ma koliko čovek ne mario za Crkvena gledišta i bio deklarativno neverujući; ima da se poštuju državni zakoni, a država mora urgentno to (život oplođene jajne ćelije) da uzme u razmatranje jer se ne radi o "babskoj ili popovskoj priči" već o naučnom dokazu!
     
    Uostalom da se ne ponavljam; moj je stav tamo iznesen sledeći:
     
    "Bezbroj puta sam na raznim forumima vodio borbe sa kojekakvim "znalcima" i feministkinjama o abortusu kao strašnoj pošasti; ali bez sistemskih zakona to je borba sa vetrenjačama. Sistemi (državni aparati), ne samo u Srbiji već po celom "modernom" svetu, su bolesni u srži! Vođe i ministarstva širom planete misle da nešto znaju a slepci su koji bi da budu predvodnici! Pozivaju se u ovoj bolnoj temi na nauku; na neka prava žena na svoje telo (tretiraju fetus kao zub ili zubobolju) a nisu ni blizu toga da baš nauka kaže da je abortus "ubistvo sa predumišljajem"! Ne moraju da slušaju Crkvu - ionako im je to "degutantno" - ali medicina kao nauka im u oči kaže da je abortus zločin ništa drugačiji nego da sada ašovom, budakom i motikom iskasapite neku dvomesečnu bebu! U čemu je razlika?! Nema razlike! U čemu je dokaz da je ovo ubistvo a ne "čišćenje" (kako ga inače odvratno zovu)? "DETE IZ EPRUVETE" je krunski svedok! Pre nekog vremena materica jedne žene nije bila sposobna da jajnu ćeliju sprovede do mesta za oplodnju! Sama materica je bila zdrava ali je imala tu anomaliju tranzicije jajne ćelije. S toga su lekari izvadili jajnu ćeliju, oplodili je u epruveti .. i tu pred očima ljudi i kamera širom sveta počelo je čudo života. Jajna ćelija je počela da se deli progresivno na dve, četiri, osam, šesnaest, trideset dva ...i tako dalje! Počeo je SAMOSTALAN ŽIVOT ČOVEKA! Posle nekog vremena, kada su ustanovili da to majušno biće živi svoj život i da nije mrtvo telo ...vratili su ga u matericu koja je njegov "inkubator" - tj. samo prirodna sredina za normalan razvoj! Ali NAUČNA ČINJENICA je da oplođena jajna ćelija u epruveti već živi svoj autonomni život nezavisan i od oca i od majke!
    Da odsečem prst i stavim ga u tu epruveti posle samo dan-dva ima da istruli i usmrdi se; ali ova ćelija raste! Razvija se! Ne truli i ne smrdi jer je živa! Sa ovakvim dokazom, jezivo je da niko na svetu ne donese zakone koji bi zaštitili ove male ljude! Tretiraju ih kao miome, tumore ...ne znam šta sve ne; odstranjuju ih kao bolestan zub ...a sve vreme pričamo o zločinu! Zato, kako sam gore naveo, mora ovo pitanje da uđe u Skupštinu kao "zakonodavno telo" gde će se i ovaj dokaz ("dete iz epruvete") predočiti da se donesu zakonski akti koji bi abortus tretirali kao ubistvo sa predumišljajem! U protivnom sve je jedno odvratno licemerje! Nedavno je pronađena tek rođena bebica u senkrupu (septičkoj jami ili poljskom wc-u) i već se roditelj smatra krivim za njen život!? Pa u čemu je razlika ako to isto uradiš par meseci ranije?! Kada ljudi budu išli na decenijske robije zbog ovog surovog zločina neće više biti neželjenih trudnoća. Dobro će mladi razmisliti pre nego što se upuste u ljubavne avanture, koje nisu po sebi nerazumljive, ali brate: AKO SI ZREO ZA SEKS ...E PA IZVINI, ZREO SI I DA PODIŽEŠ ČOVEKA! Državu ne treba da interesuje ko je s kim legao u krevet; niti da li je to u zakonitom braku ili van, što je stvar kućnog vaspitanja; ali je Njena obaveza da zaštiti svakog građanina od tiranije - bio on visok dva metra ili dva centimetra, svejedno! Ona zato i postoji i zato ima Bogom dane aparate represije, sudstva i tome slično. (Što kaže Vladika Nikolaj za državu i prekršioca zakona: "Ako se čovek ne boji Boga ..boji se mača".) Od kako je sveta i veka države služe da čuvaju norme ljudskog ponašanja u okvirima koje su nam utkane u prirodu: "Ne čini drugom što ne želiš da drugi tebi čini" - za sve preko toga država mora da reaguje i mačem saseca divljaštvo i posunovraćene vrednosti u nečijoj glavi. Samo ovako, apelovati na savest - malo je bezpredmetno jer nije Jevanđelje svakome autoritet, pogotovo u sekularnim društvima. Ali ako se već ljudi hvataju za plitke ljudske norme i izgovaraju se nekakvim "ljudskim pravima" onda ima da poštuju i naučna dostignuća koja upravo svedoče da je abortus ubistvo sa predumišljajem! Rugaju se Crkvi, Predanju, Ocima; pod nos mi podmeću da mi je poreklo majmunsko, nauku (upravo oni je izopačeno shvataju) guraju mi kao argument da nema Boga!? E pa dobro; onda nauka vam kaže da je abortus ubistvo čoveka i da podleže krivičnom gonjenju!! I to malo tek nastalo detence ima svoja prava koliko i ja! Oplođena jajna ćelija u epruveti je već čovek ...samo majušan i još ne zna da govori ... i svi smo mi jednom bili u uzrastu tog mališana!"
  3. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Милан Ракић for Наслов блога, Istočno-zapadne nedoumice oko bola, patnje i stradanja; pri čemu "Krst je naše spasenje"!   
    Komentar na zapažanje jednog uvaženog časnog stareca sa facebooka!
    Mnogopoštovani je izvoleo reći:
    Радост, неизмерна радост сија из људи светог живота. Страшно је када неки хришћанство виде као неку потребу сталне патње, муке, бола и слично, што је нарочито превладало у западној мистици. Православна вера је трезвена, радосна (никада разуздана већ испуњена оном тихом природном радошћу која зрачи из целог бића) и увек позитивна јер идемо ка Христу и сваким даном смо ближи. Све наше слабости су пред њим безначајне само ако смо у стању (?) да му се као мало дете, искрено у просто предамо у наручје.
    Hmm bezmalo da čujem slavuje!? Naravno, sve ovo je na nekom nivou tačno; no kad pogledate u sve molitvenike ...u sve akatiste koji su tamo, opažate da najveći svetitelji, upravo pisci akatista, u svim kondacima i ikosima jauču nad svojim stanjem i nad svojim životima ...jedino što NE GUBE NADU na Gospoda; NE OČAJAVAJU! To je najvažnije i tu se slažem sa gornjim navodima. Ali se ne može negirati da oni sagledavaju sebe kao nešto najgore što se pojavilo na svetu; lično sebe doživljavaju, naravno bez Hrista, kao nešto što je nedostojno života i privremenog i večnog. Oni ne izmišljaju svoju patnju već iskreno pate; istinski ih boli življenje bez Hrista koje se svakako nekada oseti u životu ...makar i zbog pomisli koje neprestano uznemiravaju dušu. Dovoljna je jedna jedina, neoprezno prihvaćena gordeljiva misao, i da više nema mira, nema radosti ...udaljila se RADOST udaljila se LJUBAV ...a Gospod je "Ljubav kojom voli čovek" (+Dimitrije Bogdanović). Ruku na srce, ima li šta teže i bolnije od neosuđivanja i opraštanja uvrede? Šta je teže od moliti nekog da vam nešto oprosti? A bez tih unutrašnjih raspinjanja Hristos je samo daleka priča. Ta raspinjanja su naša svakodnevnica, od jutra do mraka celog života, a ne gotova predstava ili završen posao.
    Uostalom, imam jedan problem sa rečju "mistika"?! Zapadna mistika? Pravoslavna mistika? Monaško mistično jedinstvo sa Hristom? Kakva mistika kad je, ponavljam reči profesora Dimitrija Bogdanovića, "Hristos ljubav kojom voli čovek"!? Obična svakodnevna ljudska ljubav za koju ovaj, nesporno veliki teolog i istoričar, kaže: "Između svake prave, iskrene ljudske ljubavi i Jevanđelske ljubavi postoji unutrašnja suštinska istovetnost. Jevanđelska ljubav nije ništa drugo do ljubav kojom može da voli čovek. U tome i jeste Otkrovenje, što se čoveku otkriva ne ono što on u sebi uopšte nema, već ono što ima, ali čijeg konačnog i večnog smisla možda nije bio svestan pa tu bogolikost u sebi nije umeo da razvije."
    Šta je onda "mistično" u običnoj ljudskoj ljubavi, tako prisutnoj a tako tajanstvenoj ..i uzvišenoj!? Ništa brate, ...ona je Hristos kad je samožrtvena, ponizna, ljubazna, ...kad ne traži ništa za uzvrat; kad voli zato što voli. No, ta ljubav, a to nije samo zapadna teološka misao i doktrina, ima i svoje norme, svoje kanone, tipike ...ima neka svoja pravila koja oru po srcu ispunjenom grehom. Teško je voleti bližnje bez ostatka, punom snagom! To iziskuje napor volje, sudar sa ogrehovljenim srcem, mnogo truda za praštanje! Nije to zapadna teologija već Hristova nauka o ljubavi da nema veće od one "da ko položi život svoj za bližnjega svoga" (Stradanje?!).
    "Krst je naše spasenje" - kaže duhovna pesma, ali se tu misli na voljno raspinjanje sebe Hrista radi! Krst je bolni sukob sa sobom kada vas neko uvredi ...kada morate oprostiti; ili pak kada vi nekog povredite pa ga morate moliti za oproštaj. I još mnoge druge životne situacije kroz koje prolazimo šta su ako ne Krstovi (stradanja) bez kojih ne možemo zadobiti Ljubav u srcu - a Hristos je Ljubav! Nošenje Krsta je trpljenje sebe; držanje uma u adu .. to je nauka bogonadahnutih otaca.
    Iz rečenog ne mogu da se složim sa definicijom da je nečija "potreba za stalnom patnjom i mukom", kako ste gore naveli, osobina koja nije svojstvena i Pravoslavnom životu - naprotiv! Ne ja već svetitelji i molitvenici, čije tekstove čitamo na bogosluženjima, jauču na sav glas zbog "trnovitog hrišćanskog puta u ovoj dolini plača". „Iglene uši“!? Šta više, činjenica je da pojedini monasi i oci čak smatraju da ih je Bog napustio kada im je sve kako treba i kad nemaju patnju i muku!? Najzad, cilj ovog života je sjedinjenje sa Hristom, život u Njegovoj blizini i Carstvu koje je kroz Crkvu već ovde i sada, ali to ima svoju cenu. Smeta greh u tom jedinstvu, a greh se ničime ne spira za džabe (osim u krštenju) nego Krstom, unutrašnjim raspetim stradanjem, tj. pokajanjem. Čemu onda epitimije? Božija Blagodat, da ne kažem mirna savest, smirenje i trezvenost, je PLATA za trud ...za idenje trnjem posutim stazama i to niko ne može da negira. Upravo o tome govori i Sveti Jovan Krstitelj kada kaže: "...idite i rodite rodove DOSTOJNE POKAJANJA". Pokajanje je dar Božiji i plata za trud u idenju za Hristom! Na drugom jednom mestu, jedan svetitelj kroz molitve kaže: "Pokajanje je poznanje grehova svojih A SKIDA IH MILOST TVOJA"! Iste reči kao kod Jovana Krstitelja samo malo drugačije formulisane.
    Za grešno srce pokajanje je trnoviti put, ekseri u rukama ..jer se grehom srce strukturno i "hemijski" (tj. duhovno) promeni - postane slično mnogim otpalim duhovima, ali je nama ljudima sažaljivi Bog ostavio otvorena vrata da se vratimo ako hoćemo! I mi se vrćamo, kako ko i koliko, ali nam je sve uzalud ako Bog ne pomogne u tom povratku. Možemo da vidimo svoje grehe, da ih nekako popravljamo ali oni samo Njegovom blagodaću kao liturgijskim darom nestaju iz duše. Samo tada, sa Gospodom u srcu, sve je lako i čovek je već u Njegovom sveprisutnom Carstvu sa svima svetima, koje nije nešto što tek treba da dođe ...već je „unutra u srcima vašim“ kako veli sam Gospod.
    Ne možemo i ne smemo ignorisati Krst, i bolnu razapetost bića isprljanog gresima, kao jedino oruđe i oružje spasenja! Raspeta Ljubav!? Šta više, jedan Pravoslavni svetitelj preporučuje: "Držite um svoj u paklu i ne gubite nadu na Gospoda"! O raspetoj Ljubavi govore svi akatisti a, ponavljam, tamo možete videti da upravo svetitelji realno i konkretno nose svoje Krstove, bol i patnju, bez roptanja (u roptanju sam ja svetski prvak) i jedino se oslanjaju na sveljubećeg Gospoda da ih On izbavi iz tog stanja milošću Njegovom. Ne može čovek svojim snagama dohvatiti mir i radost! Ona dolazi Odozgo ..od Gospoda ...a dok ne dođe - sve je muka i nevolja, nespokoj i ljuta beda! Ne kažem to ja već Akatist!
    Nije ničija želja da priča o stradanju kao o nekakvoj „potrebi za stalnom patnjom i mukom“ kad upravo sveti oci govore da je to neizbežno ako hoćete da sretnete Hrista ili da mu se iz greha vratite!? Nema ništa za džabe, osim naravno ako Gospod po svom htenju ne primi kod sebe onoga koga On hoće! To i jeste svo naše uzdanje, a koliko vidim i sveti oci o tome govore, da nas On primi kod sebe po svojoj milosti a ne „po našim zaslugama“...jer ako je po zaslugama ...niko se neće spasiti. To naravno ne znači da treba sedeti skrštenih ruku i ne truditi se jer najvažnije mesto kod svih molitvenika, tj. kod svih svetitelja koji su ih pisali, je to da niko od njih nije mogao da garantuje da će se sigurno spasiti i da je već spasen! To je bolno neizvesno. Nisu se usuđivali do smrtnog časa da o tome razmišljaju kao o gotovoj stvari. Oni samo sagledavaju provaliju svojih nemoći i nesposobnosti, i upućuju uzdahe Nebu da se i na njih smiluje. Samo u tom bolu su napisali NAJDUBLJA PRAVOSLAVNA štiva koja čitamo na bogosluženjima; bez te patnje i bola bili su zabrinuti i smatrali su da nešto nije u redu. Vikali su tada: „Teško meni, Bog me je napustio“.
    Tek kada zadobije Hrista u srce čovek Ga mora pažljivo čuvati; previše je nežno to smireno raspoloženje u kom se srce moli samo i bez napora ...bez svoje volje. Ali u ovom ogrubelom svetu, gde već sledećeg trenutka nekog povredite ...kako sačuvati tu unutrašnju radost koja nije spolja vidljiva? Kako ostati u Hristu slobodan kad sam samo jednom nadmenom mišlju odgurnuo Gospoda od sebe? A bez Njega.. sve je muka i nevolja; patnja i bol. Ne kažem to ja; to kaže Akatist Svemogućem Bogu (moje omiljeno štivo ali je bruka i krivično delo što ne znam koji svetitelj ga je napisao) – pročitajte svaku reč iz tog remek dela, nema ni jednog ikosa koji ne jauče ..koji ne uzdiše u bolu!
    Evo kondaka br. 8 kao primera i svedočanstva za sve rečeno: „Oče nebesni, zlim delima svojim ja odbacih sebe od milosti Tvojih, udaljih sebe od pravde Tvoje i porobih sebe sujetnom svetu ovom; s toga me i vitla LJUTA NEVOLJA, i evo tonem u dubokim vrtlozima očajanja; no Ti, kao žalostiv i čovekoljubiv, primi me zabludelog i spasi OD OVE NAPASTI mene koji vapijem k Tebi: Aliluja!“ (Ne zvuči mi baš kao neko ko je, kako gore rekoste: "tiho radostan i sav ozaren..." ne znam čime već!?)
    Trpljenje i hrabro nošenje „muke i bola“ nije katolička teologija ...već Katoličanska ..sveopšta hrišćanska; jer o tome govore svetitelji, Jevanđelje; sam Gospod: „Trpljenjem spasavajte duše svoje“. Baš sve videti beznaporno i ružičasto, kao da se to uzbira sa osmehom sa nekog drveta, hmmm ... mislim da nije naročito zrelo. Ne uklapa mi se u ovaj prevažni Akatist koji se još i zove u zagradi ispod naslova „pri najezdi iskušenja“. (Odkud sad „najezda“ ako je sve lako?) Šta više, ne ukazivati ljudima da je Pravoslavni život upravo veoma težak; neshvatljivo težak jer nije od ovog sveta, može za posledicu imati da neko razbarušeno razdragan posustane kod najmanjeg problema jer ga nije očekivao!? Možda pomisli: "Šta je bre ovo? Kako da oprostim tom i tom ...kad me je uvredio? Zašto da mu oprostim kad ne mogu to ni da zamislim!?" A taj bol i sukob kad tad, u telu ili kad izađe iz njega ...neće mimoići!? Pa Srbija (ali i ne samo Srbija naravno) se ispunila međusobnom šizofrenom omrazom zato što svi misle "evo ja sam Pravoslavac" - a da oprosti komšiji, što zahteva unutrašnji bol i raspinjanje, ne pada mu na pamet! Raspevano čekaju Hrista a potežu parnice za metar zemlje u katastru! Niko da im kaže da Pravoslavlje i nije baš tako jednostavno kako se priča; da traži bolno oranje po srcu, odricanje od svega i svačega - radi bližnjeg! Bol do bola a Akatisti su verni svedoci te teologije; pisali su ih nadahnuti svetitelji.. ne makar ko!? Samo tako olako shvatiti veru i Pravoslavlje kao lepršavo i beznaporno idenje ka Hristu, a pri tom ne spomenuti da Jevanđelje govori o uskim vratima i trnovitom putu koje valja u praksi okusiti, može konsekventno da porodi mnoge zablude. Najzad, može veru smestiti u ugao svesti gde su muzejski eksponati i običajno pravo, a praktičan život (jer Pravoslavlje sa Vaskrsenjem nije baš kompatibilno sa ovozemaljskom ogrehovljenom logikom) sasvim usmeriti u drugom pravcu.
    Naravno, slažem se sa svim ostalim delovima teksta u kojima se ipak kaže: „Ako SMO U STANJU da se Hristu predamo u ruke kao malo dete?! Ovde se opaža da čovek može i da ne bude u stanju da se bezrezervno preda Hristu, a tu već dolazimo do problema greha koji u suštini sprečava i veru i nadu i ljubav kojom bi se neko predao u potpunosti Gospodu! A da bi se to izlečilo ne postoiji mehanička radnja ili magijski pristup već "uzimanje svog krsta" ...svog bola u tom idenju za Gospodom. Čista Pravoslavna svetootačka dimenzija. Ključno je osloniti se na Gospoda, imati poverenja u Njega bili ili ne u stanju da se predamo!? A ko danas sme da se pohvali da je u stanju da se sasvim preda bezrezervno, bez ostatka? Uvek dođem tako do mog najljućeg protivnika u tom vraćanju Hristu – do samog sebe i svojih grehova; do ljute bede koju oni u srcu stvore ali - Gospode pomaži ...hitno ..urgentno!
    Dakle, nema niko potrebu za stalnom patnjom i mukom; ko ih može baš od srca voleti!? Ali oni su zapovest: "Uzmi Krst svoj i hajde za mnom"
  4. Волим
    Blaža Željko got a reaction from елТорнеро for Наслов блога, Neosuđivanje kao vrata spasavanja!   
    Ovom prilikom ponavljam, uz neke modifikacije, repliku uvaženom članu "Pouka" Marku Radakoviću iz jedne prepiske sa ovih blogova, smatrajući da ona može da stoji kao tema po sebi; i to tema od ogromne važnosti za zdrav život kako pojedinaca tako i zajednice.
    Nije ovde ni bitan kontekst bloga sa kojeg ovu repliku izdvajam; bitna je naslovna tema "NEOSUĐIVANJE" o kojoj nikada nije dovoljno govoriti, niti ju je moguće iscrpeti, jer je po svojoj prirodi ona u Jevanđelju posebno podcrtana od strane samog Gospoda i zagonetno uvijena u Njegovo obećanje svima da: ...ko ne sudi neće mu se suditi! I ko ne osuđuje NEĆE BITI OSUĐEN!? Nije li to razlog za šokantno preumljenje, korenitu promenu u praktičnom odnosu sa ljudima?! Promenu u kojoj više nećemo meriti tuđe grehe i biti gadljivi na ljude ..ne zbog ne znam kakvih disciplinarnih treninga već zato što će nas to, po obećanju Besmertnago Oca Nebesnago kanidovati za Njegove prijatelje i uvesti nas, posle ovog smešno kratkog života u besmrtni život sa Njim kao sa Svojim Bogom, roditeljem i najviše ..."svojim prijateljem"!
     
    Valja samo spomenuti kao inicijalno mesto da je u izvornom blogu princip neosuđivanja, usled zaista nesagledivih slojevitosti Crkvenog i jevanđelskog života, lako i opravdano od sagovornika prepoznat kao mogućnost da se o ovoj životnoj platformi govori možda iz defanzive pred životnim nedaćama, straha, kukavičluka ili sličnih nižih pobuda - i istinski, te primedbe su na mestu!? Previše je život nesmestiv ni u jedan ljudski šablon pa se njegovi slojevi na ovaj ili onaj način kad-tad projave u izvornoj formi onakve kave u meni jesu ...a ne kakve ih sada lično vidim! Zato primedba ima mesta; ali moja namera jeste samo ta da sa jednog aspekta, koji je mene dojmio i protresao, dodirnem ovaj složeni unutrašnji problem; a ako postoje slaba, bolesna i loša mesta u celoj priči - ponizno i najiskrenije molim konzilijum Svetogorskih monaha da me molitveno pomenu u smislu zdravlja, mira ...
     
    Dakle na primedbu uvaženog Gospodina Marka odgovor je bio:
    "Smirenje" nije nedelanje i letargija!? To lako može biti samo nečija lična percepcija uslovljena mnogim teškim trenutcima u ovom okruženju - gde su norme i mere prilično ispreturane u glavama ljudi. Smirenje i neosuđivanje su mučne i izuzetne unutrašnje akcije (ravne pomeranju planine) a ne zombirana, apatična ili letargična stanja ...što, ponavljam, zavisi od lične percepcije i doživljaja navedenog ako stvar posmatramo crno - belo.
    Tražimo rešenje za obamrlost? Mislimo da je pozivanje na neosuđivanje izraz straha i kukavičluka ...a malo ko da obrati pažnju da je Gospod baš smiravanje i neosuđivanje podigao na stepen iznad svih tajni ... naprosto - ko ne osuđuje NEĆE BITI OSUĐEN! Ko ne sudi ..NEĆE MU SE SUDITI! Pa to kaže On ...Sudija!? Eno, lepo piše u Jevanđelju a istorija Crkve bruji o tome. I baš to je predlog za dinamično i aktivno poboljšanje svega onoga što je lako uočljivo kod ljudi u narodu, među sveštenstvom ...u Crkvi uopšte. Možda zvuči kukavički ... a Gospod neosuđivanje stavlja iznad svega za Spasenje?! Kako to?
    Veliki životni paradoks!? Agnus Dei! Jagnje Božije satrlo užasnog zločinca koji diše mržnjom na sve stvoreno! Čudo i tajna golema! Koja je to ofanziva Jagnjeta protiv zla: nem pred klanje; isceljuje uvo vojniku koji Ga brutalno hapsi; svom sudiji ne odgovara ništa ..samo ga nemo gleda i voli. Na Krstu i za tog sudiju i za sve kaže: "Oče, oprosti im jer ne znaju šta rade". Božije jagnje.
     
    Valja malo zaviriti i u samu tu pojavu i reč "osuđivanje". Šta je ono u dubinama bića i srca ljudskog? Zašto Gospod stavlja tako visoko "neosuđivanje" u pogledu spasenja, pri čemu naravno ne treba smesti sa uma i dela ljubavi i svega onog drugog o čemu govore i Apostoli i Oci ...i naravno time svakodnevno živeti! Osuđivanje je koren palog bića; srž same smrti! Uzimanje sa drveta POZNANJA (greh) skupo košta ljudski rod i svakog od nas ponaosob. "Bićete kao bogovi" obećava čovekoubica ako ga poslušamo. I kad to učinimo ...srce se otruje smrću; otruje se nečime za šta misli da je "znanje" - i iz tog umišljenog znanja (slomljenog ogledala) gleda na ljude oko sebe stvarajući predstave o njima kroz prizmu sopstvene bolesti ...sopstvenih uobrazilja znanja! Čim gledamo nekog ...mi ga iz bolesnog stanja, po automatizmu iz te pseudo-prirode, sudimo, prosuđujemo, merimo! To je nesvesna automatska radnja i samo sa Hristom i u Hristu ona postaje prepoznata kao nešto loše! Bez Hrista, ona je temelj ličnosti; njen neodvojivi deo i nesvesni pokretač svega lošeg koje se obično ne pokaže takvim u početku. Mi smo u korenu bića pseudo-sudije; lažni advokati i umišljeni tužioci. Sav taj "pravni spektar" iznjedri u podsvesti, u svakodnevnici svakog od nas, trač, ogovaranje, svrstavanje u razne tabore, opredeljivanje za ovo ili ono ma kako banalno bilo ili zvučalo. Sve postane smrtna vizura koju je Gospod odbacio rekavši Petru: "Idi od mene satano jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko"!
    Zadržimo se ovde za trenutak! Strašno jevanđelsko mesto; tektonski potresno, uznemirujuće.. ali i otvara oči. Šta se ovde desilo?! Elem, Gospod je mnogo puta bio iskušavan na razne načine: od samog glavnog đavola tri puta, od fariseja ne zna se koliko puta (sa onim pitanjima da bi ga okrivili) ali i ovde je bio iskušan od samog učenika. Da, Petar nesvesno iskušava Gospoda (uslovno rečeno) da ne posluša Oca i ne ode u smrt na Krstu pa ga s toga Gospod tako strašno ukoreva. (" И узевши га Петар поче га одвраћати говорећи: Боже сачувај! неће то бити од тебе. А он обрнувши рече Петру: иди од мене сотоно; ти си ми саблазан; јер не мислиш што је Божије него људско."- Matej 16/22; 23)
    Petar to, kao čovek, nije mogao da zna; reagova je impulsivno, afektivno, sentimentalno; svima nama deluje opravdano ...ali iz ugla Gospoda i Eshatona odvratno nisko i podmuklo - pa ga Spasitelj, svih nas radi, stavlja u istu ravan sa demonima. On kaže bukvalno da je naša priroda, bez Njega u njoj, samo jedna od demonskih legiona... manje ili više zla: "Idi od mene satano jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko".  Jednačina u kojoj je satansko i ljudsko bez Hrista jedno isto! Ne postoji srednja vrednost; ne postoji stanje "samo čovek" jer: "Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, просипа." (Матеј 12; 30)  Postoji samo čovek kroz Bogočoveka i pali čovek... dakle bitije bez Bogočoveka. Ta "nepostojeća sredina" je proces "rasipanja" jer i sama ta reč to i znači.
    "Rasipanje" iz ljudskog ugla podrazumeva vremenski proces sve tamnijeg sivila; kao što i pokajanje podrazumeva vremensko delanje, trud, napor, suze ...dakle proces ličnosnog sazrevanja tj. osvećenja i prosvećenja Hristom...kroz Crkvu i liturgijske vrednosti Retko šta u ovoj istorijskoj spontanosti, osim vanrednih Božijih i svetačkih intervencija, biva preko noći, tj. odmah i sad; retko šta da tek tako pada s Neba. Sve (i grehovno truljenje i pokajanje) je u procesima ...i svi mi se krećemo unutar toga. Ko ne pliva kao losos kroz rečnu stihiju uzvodno ka svom izvoru (uz mnogo napora), onog trenutka kad stane voda ga nosi u morske dubine. Nema sredine. 
    Naša priroda je duševno i mentalno bolesna u samom korenu. Mi imamo izokrenutu sliku o realnosti koju doživljavamo kroz ličnu vizuru (subjektivizam) u kojoj dominiraju razbijene emocije. One su odraz smrtnosti, trulog duhovnog raspada  i duboke patnje. One skrivaju bol i egzistencijalni strah jer pomračeni ne vidimo izlaz iz ove doline plača ...pa nam se celo biće, ako Hrista nemamo ispred sebe, kreće unutar ovozemaljskih psiholoških modela ...od najcrnjih do manje crnih ..jer bez Njega sve je smrt i tama. Te emocije su jadni pokušaj opstanka bez Boga. Pokušaj koji samo troši snagu i životne sokove da bi konačno na kraju pokazao pravo lice i svu svoju ništavnost u smrti. Bez Bogočovekovog sažaljivog silaska u našu prirodu; bez jednostranog opraštanja greha i poklona Života (Njega samog kroz Crkvu i Evharistiju) neizdrživi smrad ludila bio bi naša realnost kroz eone... i sve bi bio vrisak. Ovako bar tornjevi Crkava unose u realni život smislenost verovali ljudi Hrista ili ne.
    Sve ljudsko, dakle, je truležno i smrtno! Emocije, sentimenti; sve je bez Hrista oskvrnjeno i bolesno! Petar je samo na kratko bio advokat u nekoj svojoj dubini - ali mu Gospod reče ono što istorija ljudskog roda sluša već vekovima! Svemu čisto ljudskom je rekao jednom zauvek: "Bez mene ne možete ništa činiti!" Da, bez Hrista priroda srca je smrtna, truležna, pognjurena u raspad; bez Njega srce je izvor zabluda i svake samoobmane a ljudske reči, koje se rađaju u srcu, postanu izvor nesporazuma u komunikaciji do apsolutnog udaljavanja jednih od drugih. Govorimo isti jezik a ne razumemo se! Vavilonski sindrom ...cena greha.
    Ne bi Tvorac, kao najdublji i jedino merodavni dijagnostičar i lekar uzalud i tek tako rekao: "NE OSUĐUJTE I NEĆETE BITI OSUĐENI" ..ukazujući nam na taj način posredno gde je izvor svake bolesti!?
     
    Mnogi nesrećnici, usled naslaga mistike i pogrešnih tumačenja, gde se sve svodi samo na kazne, na istjezavanja na mitarstvima, misle da su odmaštanim slikama u glavi stekli neka saznanja ... i od prevelikog straha povukoše se u sebe! Nesposobni da pojme Boga Ljubavi, koju i sami nemaju sa bližnjima jer greh ubija ljubav, projektuju maštom nesvesno sebe i svoje atribute sa izvrnutim ličnim predstavama i sumnjivim ushićenjima na Boga. Počeli su odavno da prestrogo prosuđuju i sebe i druge; da očajavaju i podaju se malodušnosti jer od "strogih sebe" ne vide Boga. SUDE SAMI SEBI i što treba i što ne treba; od banalnih sitnica naprave sopstvenu traumu dok su obično slepi pred ozbiljnim sagrešenjima kakvi su ogovaranje, trač, gnev, laži... No to je "kob" naše bogolike prirode koju verom vezujemo za realnost jer u tu prirodu je utisnuto ono Božije: "Neka ti bude kako si verovao" ... i misle ljudi On ...Gospod (Život) ih čini takvima okamenjenima za normalan i autentičan liturgijski život "slobode". Poltronišemo tako sami sebi misleći da se molimo a u stvari čisto animiranje; gledamo sebe sopstvenim očima misleći da je to i stav Života sa Ikonostasa! Sudimo o svojim stanjima; zadovoljavamo se ili se lažno preziremo zbog nekih pomisli koje i nisu naše ...i uporno mislimo to je i gledište Neba o nama! A Hristos je prosto "Ljubav kojom voli čovek" (+Dimitrije Bogdanović)! Ništa preko toga, ništa ispod toga! Vrtimo se u vrzinom kolu komplikovanih psiholoških urvina kojima je izvor u SUDU (prosuđivanju, osuđivanju) o Bogu, o ljudima, o sebi. Mnoštvo lažnih slika i predstava koje se čine opravdanima! Otrežnjenje dođe obično kasno kada već stvarna priroda, kao pretis lonac, počne da buntuje i ropće (tu sam ja prvak sveta) protiv sopstvenih zabluda ... a pri tom ih i dalje ne vide kao grešku svog uverenja već kao volju Neba!
    Ljudi traže rešenje za nagomilane zbunjenosti u sebi; za haotična stanja izašla iz premeravanja životnih modela koja se itekako razlikuju od čoveka do čoveka!? Pa eto, Gospod nam ih je dao: "Ne osuđujte i nećete biti osuđeni"! Treba ljudima reći da se opuste; da imaju poverenja u Čoveka sa Ikonostasa! Ne traži On nikakve forme da bi se voleo sa čovekom kao roditelj sa detetom! Čim neko ide unatraške iz Crkve od celivajuće ikone do izlaza ...odmah ga pitajte da li i on od svog deteta kod kuće traži da ide unatraške? Videćete koliko je SUD tog čoveka o samom sebi zablokirao racionalno mišljenje te osobe! Zato je neosuđivanje ODGOVOR ZA SVE. U osuđivanju, koje je samo projava korena ogrehovljenog bića, leži izvor mržnje na ljude, psihološka podložnost mahinacijama, izvor svađa, netrpeljivosti, sujete ...naročito ovog poslednjeg jer "neka Istina povredjuje moj sud o samom sebi"!
     
    Najzad, da nije sve ovo izraz kukavičluka ili lenjosti, potvrđuje i Gospod koji savetuje da se povratimo i budemo kao deca, naravno ne ponašanjem nego karakterom! Zašto? Gospod koji je sav dinamika i stvaralaštvo ne kaže ovo tek tako kao predlog apatije ...već On predlaže snažnu akciju i delanje! Deca još nemaju greh; ne znaju za njega pa i ne znaju za osuđivanje. Oni ne sude nikome; samo se smeškaju! Pa čak kada i naprave neku nepodopštinu svojstvenu ili sablažnjivu nama odraslima - na njih se greh ne lepi; ne može im naškoditi jer ne znaju za osuđivanje. A Gospod baš takve hoće u svom Carstvu!? Zato je za "neosuđivanje" potrebna nenormalna hrabrost jer se ustaje protiv zla u sebi ...ne defanzivno već ofanzivom jagnjeta protiv izvrnutih gledišta u sebi koja nisu čovekova! Nužno se srećete tada sa tim zlom u srcu; jezivo je, nepodnošljivo bez Hrista ...i samo u Njemu, Crkvi, je jedina snaga i energija da se koliko toliko u NEOSUĐIVANJU istrajava ...sa posrtanjem, padovima, bauljanjem ... i sl. Taj rat traje doživotno...a ljudi misle kukavičluk, apatija!? Iz ljudske perspektive Jagnjetova ofanziva nije logična; ali čovek je bolesno biće u korenu i svoju logiku može da okači ..o klin! Neosuđivanje je upravo sve suprotno - akcija, dinamika, bolna radnja! To nije defanziva ...već prvi front rata u ovom i ovakvom svetu - koji je suštinski samo grehovni privid! Stvarni svet, tu skriven od prljavih očiju i srca, je Hristova realnost u koju nam valja ući kroz Hrista ...kroz Jegnje Božije koji je jedini ulaz u to Carstvo! Nema drugih vrata! Samo jedna iskrena ispovest; jedno pričešćivanje već nam iznutra pokazuje u kolikoj smo "do malopre" samoobmani živeli tu ...u realnom svetu - a čiji je to realni svet ako ne Hristov! 
    (posvećeno mojoj ženi, sinu, majci, sestrama, potomstvu ... pomjanite ih)
  5. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Жика for Наслов блога, Neka promišljanja na reči oca Ilariona Đurice o "spoljašnjoj pobožnosti"   
    Otac Ilarion:
    "Поред тога што је знак да је црква угушена или да се гуши у клерикализму, велика је опасност за душе, управо тај спектакуларни начин служења, као и сама спољашња побожност. Позоришно служење, односно служење на начин позоришта, служење је без душе и без побожности. Само на шупљи начин.
    С обзиром на то да је наш верник, а често и само свештено лице веома мале литургијске свести, најчешће уопште не досеже у духовну сабраност и у узрастање у благодат. Већина нашег народа се задовољава само тим мртвим изражавањем побожности, честим закрштавањем, поклонима а понекад и клечањем. Сав спетакл нашег изражавања побожности је у спољашњем, у множини песама и молитава која је погибељна, ако је из фарисејски прикривене непобожности свештенства или народа. „Окречени гробови“. Литургијски спетакли не заслужују да добију довољну оцену као побожни.
    Аутоматичност, лажност, недоживљеност, или пак још горе: лудачка ћудљивост литурга, непостојање богочежњивости и очигледно лицемерје, превртљивост. Још гори од тога је формализам, млакост у вери, користољубивост, властољубивост, среброљубивост и охолост, видљива из вечности и потпуни недостатак свеопштости, католичности..
    Женска литургијска побожност је претерано осећајна, сентиментална, блиска похоти а понекад је и болесна. Женску побожност понекад исповедају и неки мушкарци. Тај тип побожности је болеснији од оног мушког или мужественог, било да је реч о мушкарцима или о женама. Овакава богослужења, односно оваква литургија ја празна и прилично истрошене и испражњене светости. Шупља је. Недостаје јој цео Христос."
    Mogu se donekle složiti da, usled nasleđenih praznina iz komunističkog perioda, ljudi jedva da razumeju šta su Crkva i Liturgija ...tj. da je to njihova sloboda a ne sistem formalizama, ovakvih ili onakvih, kojima treba "umilostiviti strogog sudiju tamo negde gore". Ne može se decenijama živeti jednim duhom a onda odjednom, kao da se ništa nije desilo, biti psihički i psihološki tj. duhovno zdrav i slobodan. Što bi rekao jedan filosof: "Možete od akvarijuma napraviti riblju čorbu ali od riblje čorbe ne možete napraviti akvarijum". Sve ima svoju cenu; svako odstupanje od Hrista i Crkve košta debelo; nije to samo tako "evo ja sam hrišćanin". Čovek (društvo) mora da se vrati do tačke sa koje je skrenuo na drugu stazu; ne može samo tako preskočiti na Hristovu stazu kad je između te dve staze bezdan! U međuvremenu, odvojivši se sa Hristovog puta, čoveka razne lažne vrednosti, praznine, podsmeh na Crkvu, nevera i naročito dela, potpuno promene, strukturno i "hemijski"!? Duhovno se izmeni pa čak i ako uspe da "preskoči" jaz između ta dva puta u nameri da odjednom bude aristokrata, čak i da se obrete na svadbi Jagnjeta ...odelo mu je nepristojno ...prljavo i nije svadbeno.
    Čemu je to ontološki slično? Pa, suštinski sa relacijom čovek - čovek! Pravo da Vam kažem, meni su bliski prijatelji svega par ljudi ...tužna manjina od mnogih sa kojima sam bio ...ali ovi su sa mnom bili u svim situacijama i u lepim i u teškim. Bili su mi lojalni drugari; ja mucavo njima ...i to je jedini parametar koji po dubini vezuje ljude u horizontali - s tim što i horizontala i vertikala imaju suštinsku izjednačenost kroz Hrista koji je odnos između Njega i nas uporedio sa odnosom među ljudima! Mnogi bi danas, kada sam malo stao na noge, hteli da se opet družimo ..ali "šta ćete mi"? Za šta mi trebate?! Jeste bili sa mnom kad mi je bilo teško? Niste?! Ne razumem šta sad hoćete?! Čak i kad malo popričamo ...doživljavam ih kao strance ..ne kao prijatelje. Kurtoazno izmenjamo par reči i svako na svoju stranu. DELA ODREĐUJU LJUDE! LOJALNOST ODREĐUJE PRIJATELJSTVO ...a usuđujem se reći da LOJALNOST Hristu kandiduje čoveka i za Njegovo Carstvo ...što opet i ipak zavisi samo od Božije dobrote i milosti. U svakom slučaju, kao što i mi drugačije gledamo čoveka koji je sa nama ostao u svim nevoljama usuđujem se reći da i Bog slično gleda na taj problem. Priča o mudrim i ludim devojkama prilično verodostojno svedoči tome u prilog. Mudre su istrajale do kraja, u svim teškoćama, stičući ulje za Ženika. Onim drugima kao da je svojim postupkom rekao: "Šta ćete mi sad? Gde ste do sad bile?" ... i zatvoriše se vrata! Užas!
    No, Božija dobrota nije merljiva nikojim instrumentima i On kod sebe može primiti koga On hoće a ne po automatizmu ili našim predpostavkama. Kao što ni meni niko ne može da određuje koga ću ja primiti u kuću koga neću. To ne zavisi od komšijskih želja! Ipak, nada u Njegovu milost je iznad svih pojmova jer je i Njegovo sažaljenje iznad svih pojmova, ali to podrazumeva da i sami moramo biti sažaljivi, ponizni i milostivi. Neosuđivanje je stavio iznad svih dela jer se osuđivanjem, pozitivnim ili negativnim, gradimo bogovima mimo Hrista ..i to je upravo demonska doktrina kojom nas je obmanuo još vo vremja ono od praroditelja pa do ličnih samoobmana. A kad Gospod obeća da neće suditi onome koji ne sudi ...On ne laže ...tako će biti! To je radost i nada koja se ne da opisati.
    Vežbati se u neosuđivanju ili nekvalifikovanju ljudi težak je posao ali drugog i časnijeg nema koji bi nas mogao približiti Hristu. Srž je vratiti se u onu tačku gde smo skrenuli sa Hristovog puta a ne preskakati na Njegovu stazu! Između je provalija i lako može da se posrne i surva. Ključno je vratiti se (pokajanje ne samo na usnama) na raskrsnicu sa koje smo skrenuli; pokazati Hristu da nam više nije do lutanja ...priznati Mu da smo nesvesno pa čak i svesno bili nelojalni u nekim trenutcima ...i izviniti mu se; zamoliti Ga da nas ne sudi strogo zbog toga ...mali smo i slabi. Na tom povratku ka ključnom mestu skretanja susrešćemo svoja (ne)dela; prljave duhove tih dela i laži koji će da se surovo protive našem vraćanju jer su, našom lojalnošću njima a ne Hristu, stekli pravo na nas! To i sam Gospod kaže u Jevanđelju: "bojte se onog koji ima vlast da pošto ubije baci u pakao"! Ali hrabro nazad na Hristov put; put poniznosti, sažaljivosti prema svima, služenju svima kao što se i sveti Sava nije nadimao time što je kneževskog porekla već se izuo i služio siromašne starce po Atosu.
    Najzad; Liturgija je uvek sveta i nikada nije nesveta pa makar je služio i sveštenik koji je "obukao na sebe svinjsku njušku" što bi rekao sv. Serafim Sarovski. Koliko je ko iskren ...pa ne možemo znati; nije mudro pačati se u to. Jedino što može da se konstatuje da mnogi, na žalost, ne shvataju problem slobode u Hristu i to je ono što se prilično lako opaža. Ne shvataju da liturgijska obredna forma ima za cilj oslobođenje srca od svih formalizama i mirno unutrašnje prijateljstvo sa Hristom u "kom mi je sve dozvoljeno". Ali "mirno" je i neprimetno! Jedva da možete i naslutiti ko je istinski Hristov!? Možda čak neko ko je na Liturgiji napolju u porti; na oko zamišljen ...a Hristov ceo!? Taj se ne gura da bude što bliže Amvonu.
    Ima u Jevanđelju jedan potresan događaj koji mnogo govori o Crkvi, crkvenosti, slobodi i veri. Ide tako Gospod kroz Jerusalim, oko njega more ljudi; gužva neopisiva ...ko u autobusu 95 u špicu popodne. Sve sami "sledbenici i obožavaoci" Hrista (na veliki Petak nigde žive duše). Ide tako Gospod, guraju Ga odasvud a onda On, koji je Crkva, odjednom primeti: "Ko me se dotače"!? Samo jedna osoba Ga je dotakla istinski, iskreno i sa verom ...sa srcem! Samo jedna od onolike raje?! Eno piše u Jevanđelju: "Ko me se dotače"? Čak i učenici primetiše (parafrazirano): "Vidi šta je ljudi koji te stišću a ti pitaš ko me se dotače" ...i tad je On dao odgovor na sve naše dileme ko je i koliko iskren u Crkvi: "Neko se dotače mene jer ja osetih silu koja iziđe iz mene" (Luka 8; 46) Nikog drugog nije osetio, opazio?! O kako malo znamo ko je i sa koliko vere u Crkvi! O kako ne znamo ništa; o kako samo On to zna zato što je ta "Sila" Njegova a ne naša! Ona se od Njega sliva u dušu koja veruje u Njegovo Božanstvo; a koliko je takvih u hramu to ne možemo znati; i nije naše da to znamo! U svakom slučaju svetost i celebnost Liturgije nikada ne prestaje makar sveštenici u nju uneli i elemente pozorišta! Tja; to je ljudska patetika, bofl roba, gluma, tendencioznost; ...ipak sve to ne utiče na svetost samog obreda koji je od otaca predat i svakako nije podložan kvarljivosti. Ljudi se tu tiskaju, shvataju sve ovako-onako ali Bog je sa onim s kim to On hoće da bude. Čak je i svom apostolu rekao za Sv. Jovana Bogoslova (parafrazirano): "Ako ja hoću da on ostane šta je tebi do toga"? Drugim rečima" "Šta te se tiče"?! On u Svome može da radi kako On smatra da treba a Crkva je Njegova. Zato Ga ne treba shvatati kao mehanizam; kao filosofski pojam već kao Ličnost koja je slobodna i koja sebi bira društvo (malo su ovo teške reči ...ali se i Carstvo svodi na Hristov odabir ljudi levo i desno) Tamo ulazi ko je u Njegovim merilima prijateljstva "dostojan" toga. Ipak, pošto je On Ljubeći Gospod koji zavole ljude toliko da i Sina svoga dade da strada ...jedino i najvažnije je da se uzdamo da će i nas, svakog ponaosob, sa sažaljenjem uzeti sebi, pomilovati i ubeliti ...oprati dušu od grehovnog smrada i pustiti nas kod Njega ...i to je sve. Bez toga, samo tako mehanički da uđem u Njegovo Carstvo ... ma mogu na glavi da dubim ako me On ne želi ...mogu da se slikam! Neću s toga da poltronišem, da glumim, da se poništavam u očajanju! Uzdam se u to što On voli kad si iskren. "Oprosti Gospode, pogrešio sam ...ne prezri me! Nemoj se suditi sa slugom svojim! Pljuni me Gospode, zaslužio sam jer je Tvoja pljuvačka celebna i njome si otvorio oči slepcu!?"
    Meni je najvažniji deo koji sam već spomenuo na više mesta i toga se držim ko pijan plota a to je neosuđivanje! Gospod je rekao da neće suditi ako ne sudim! Neću biti osuđen ako ne osuđujem!? Ljudi; ima li lepše nade i obećanja od kako je sveta i veka? On ne laže kada nešto kaže; On ne dvoliči! Kada obeća ispuni! Neopisivo sam izranjavan i gubav od grehova ...ali jedino svetlo koje me greje i razgoreva nadu je upravo ovo ...neću biti osuđen!! Samo da ne sudim nikome ... Držim se za te reči iskolačenih očiju i okačio sam Mu se za nogu i sad mora da me vuče kao bukagiju! Ali nedam! To je moje i neću da se kockam sa tom šansom!! Možda to, usuđujem se reći, osim "Oče naš.." i treba jedino pričati po hramovima ...nipošto, ni za živu glavu, politikantstva i prezir drugih naroda ... naopako, daleko bilo! "Ljubite i ne osuđujte i NEĆETE BITI OSUĐENI"! Važnije teologije za dušu nema. Čim narod prestane da osuđuje komšiju, nacionalnosti, bližnje ...razumeće zašto ide u Crkvu. Kao u ogledalu spadne sa srca strogi Božiji pogled (On je sam to rekao onome što je imao jedan talant: "znao si da sam ja čovek strog") i srce drugim očima vidi svet. Kakvi smo mi prema ljudima - takav je Život prema nama a Hristos je Put, Istina i Život! Baš kao u ogledalu. Kad nema mnogo razmišljanja da l' ovaj ili onaj greši, neka je to i sveštenik, nekako lakne duši i sve je drugačije. Razbudi se nada ...a to je jedino što čoveku treba.
  6. Волим
    Guest
    Blaža Željko got a reaction from Guest for Наслов блога, Strast nije objekat ljubavi! Strast je ljubav! (update - manje prepravke) :)   
    Imao sam nedavno na facebooku sa uvaženim autoritetom kraću polemiku oko pojma strasti i ostrašćenosti, koju evo i ovde prenosim, a čije razumevanje u suštini u mnogome zavisi od pravilne upotrebe reči i pojmova. Spomenuti autoritet izvoleo je reći da "čovek voli svoje strasti" sa čime nisam mogao da se složim iz razloga koje sam dole izneo. Ovde je u biti problem upotreba, redosled i hijerarhija reči; semantika ...značenje! Sa rečima se nije igrati i zato ih moramo uvek sa velikom pažnjom slušati ili izgovarati jer čak i pogrešno smešten zarez može da ima odraza na nečiji život a da toga nismo ni svesni. Naprosto mu se instalira u temelju duha pogrešna platforma sa tim "pogrešnim zarezom" i onda on živi jedan fiktivni život ...zbunjen i nerastumačen.
    Prepiska sa uvaženim autoritetom (citat njegovih reči je plavom bojom označen) ...a počinje motivisana njegovom gore spomenutom rečenicom da "čovek voli svoje strasti" :
    Svojevremeno, PO BLAGOSLOVU profesora Raše Popovića, čitao sam za ispit knjigu Huberta Jedina "Povijest Crkve" (vrlo objektivno štivo za Njenu istoriju) u kojem je između ostalog bila i jedna izuzetna definicija strasti; tako Pravoslavna da ja bolju ne znam. Naime, kaže taj istoričar: "I životna sila dobra u čoveku, snaga i umnost ali i strasti grade se od istog materijala!"
    Dakle, i jedno i drugo, i Carstvo Hristovo u srcu i pakao ostrašćenosti grade se od darova i talenata koje smo dobili od Boga! Nismo mi dobili ništa od đavola, on i ne može da stvori ništa; on je prosto jedan mizerni ometač života. Opasan je jer je jako sugestivan, po zlu iz mržnje na sve postojeće neviđeno destruktivan ali baš zato nije ni vredan pomena (osim kada u molitvi molimo Boga da nas izbavi od njega) jer sve što on može je mržnja i ništa drugo.
    Sve što u srcu imamo rođenjem a najposle krštenjem dar je od Boga i nema druge istine mimo te. Svi ti talenti, neko ih ima manje neko više, jednom rečju darovani su od LJUBAVI "jer je Bog Ljubav i Ljubav je Bog" kako veli Apostol Hristov. Sami talenti po sebi su Ljubav jer su došli od Ljubavi! Oni nas ispunjavaju; njima bogatimo sebe i bližnje; njima sazrevamo i uzrastamo uz Hrista i u Hrista jer su Njegovi i od Njega dolaze. Ali od istog tog duhovnog materijala, OD LJUBAVI, se grade i ostrašćenosti. Čovek je dakle biće ljubavi i on ne može da ne voli; problem je samo u tome šta ili koga voli, tj. kome ili čemu je poklonio ljubav...svoje biće?! Vi ste Uvaženi gore u replici Dušanu rekli da "strasti onemogućavaju ljubav", i donekle se to može razumeti, ali nisu strasti nešto strano čoveku, nešto izvan čoveka - strasti su baš ta, uslovno rečeno "religiozna" Ljubav (mi drugu i nemamo jer smo po slici Ljubavi stvoreni) kojom se čovek veže za objekat ljubavi! (religare - znači vezivanje srca za onog sa kime se religira) Zato strasti imaju skoro tu religioznu snagu kojom satiru čoveka jer mu mrtve stvari i praznine isisavaju ljubav koju im poklanja.
    Ljudska drama dakle nastaje onda kada čovek ljubav pokloni smrtnim stvarima ili varljivim slastima umesto da je uzvrati svom izvoru Bogu ili Njegovoj slici u ovom svetu - ljudima. Poklonivši ljubav beživotnim stvarima, zbog zadovoljenja ličnih emocija i sladosti, čovek izmešta centar svog bića iz Hrista u samog sebe, u svoje emocije; usmerava tu moćnu silu (živi oganj) Ljubavi nesvesno ka sebi ...čime se stvara u srcu životni ekscentar ..tj. egocentar. Sam sebi dovoljan; sam sebi centar?! Time se čovek kao grozd otkine sa čokota Hrista, izvora života i Ljubavi, i još neko vreme postoji sa nasleđenim sokovima dezorijentisane ljubavi koja brzo iskopni i biće se osuši i umire (kao što je bludni sin tražio deo imanja od oca koje je ubrzo iskopnelo; ili kao spomenuti grozd koji još neko vreme živi od sokova u sebi - no bez čokota suši se). Egocentrik, ekscentrik, budući da mu Hristos više nije objekat ljubavi, oslepi ...mentalno se okameni jer je otrgnut od izvora mudrosti i duboko u korenu bića stekne uverenje i veru da je on centar svih stvari i dešavanja. Svu preostalu ljubav (a Ljubav je i Život) tj. životne sokove usmerava ka svojoj smrti! Počne da voli ekscentar i da veruje u njegovu ispravnost i opravdanost ..a tada je to kob ljudska jer kaže Gospod: „Neka ti bude kako si verovao“. Čovek se počne vrteti u bezizlazu sopstvenog pogrešnog uverenja i strasne robovske zaljubljenosti u sebe ...u smrt. Religioznom ljubavlju obožava negde u dubinama srca pohotu, sladostrašće, vlastoljublje, srebroljublje ...
    Ne može se ljubav poklanjati smrtnoj stvari i ne umreti. Naprosto Život iz tebe izcuri ubrzo jer ga nema šta vratiti u srce. Mrtve ili smrtne stvari ne uzvraćaju ljubav; samo je sisaju iz čoveka u beskraj! Jedino ljubav koja se daje i stradava za drugog je životvorna jer je unutar svugde prisutne jevanđelske realnosti Krsta kojim je osenjeno svekoliko postojanje i sa kojeg se Ljubav sliva u one koji sastradavaju.
    Muzika Baha, Mocarta; dela Rembranta, Mikelanđela, Tesle, Mendeljejeva, braće Rajt ... šta su ako ne strast – ali kakva strast tu je pitanje!? Kakav predznak ima ta strast? Okrenutu ka ljudima ili ka sebi!? Umetnost, muzika, film, slikarstvo, ljudske obične dosetke u dnevnom životu bez životne strasti (ljubavi) nisu ništa; samo gluma i sintetika! Zvono koje zveči! Ovaj život od nas traži kompletno učešće u njemu ..ne polovično, ne sa zadrškom! Traži celog čoveka; da se svemu pristupa iz ljubavi ma čime da se bavimo.
    Isto tako, sve što sam naveo: muzika Mocarta, slikarstvo, pesništvo, obično svakodnevno zalaganje na poslu ili sa druge strane strasti tipa: bludničenja, srebroljublja, vlastoljublja, gordosti, sujete, zavisti ...OD ISTOG SU MATERIJALA! Od ljudskog duha i srca. One koje pred sobom imaju ne samo sebe nego i bližnje kao cilj (a Gospod je u bližnjima) – one izgrađuju i pojedinca i zajednicu u Istini; obogaćuju nas sve redom. No one kojima je egocentar cilj; zadovoljenje ličnih pohota, pohlepe, alave nezasitosti u imetku mrtvih ovozemaljskih stvari – one su najpre oganj koji polako jede vlasnika tih strasti a onda su konsekventno i razorna sila prema zajednici.
    Šta bi tu onda bilo pokajanje? Sveti Jovan Krstitelj objašnjava: „porodi aspidini ...idite i najpre rodite plodove dostojne pokajanja ..“ Dakle pokajanje nije sasecanje životnih sokova u sebi; nije sasušivanje darova Života koji su nam dati već njihovo preusmerenje na dobro bližnjih – „...rodite plodove“. Voleti i ljude bar koliko i sebe! Pokajanje je odricanje od sopstvene smrti jer nema života u mrtvim stvarima: u srebroljublju, u beskrajnim njivama i lancima hotela. Život je na Krstu; On je na ikonostasu i Liturgiji najpre a onda ništa manje i u svakom ljudskom biću kao Njegovo podobije. (Izvinjavam se svima na dužini komentara ..)
    Uvaženi autoritet: Жељко, ти полазиш од оног усвојеног позитивног значења страсти. Можда си у праву. Можда би за страсти како их оци виде требало наћи неку другу реч. Или је пут пронаћи неку другу реч за ту "позитивну" верзију снажног усмерења човекове енергије. Не знам. Ја за сад користим по традицији реч страсти за завојеваче а супротност је једноставно љубав. Љубав према страстима није љубав према себи, него према паразитима на које смо навикли. Љубав је Божије деловање у нама и међу нама, други или ја - истовредно је, а страсти сегментирају како наш живот тако и односе међу људима гурају ка виђењу употребне вредности другог. У сваком случају - може да се размисли
    Željko Blažević Da Uvaženi, slažem se ali iz ugla onog što sam gore naveo imam semantičku primedbu na jedan, inače opšte prihvaćen stav, koji ste naveli: "Ljubav prema strastima nije ljubav prema sebi". Problematičan je ovaj segment rečenice: "Ljubav prema strastima..."?? Nisu strasti objekat ljubavi; onda ispadne da smo moje strasti i ja dva pojma!? Ljubav je strast! Nije pravilno: "ja volim svoju strast" već "ja sam ostrašćen"! To je ogromna, čak ontološka razlika. Ja delam strasno neki moj porok ali samo umom znam da to nije dobro i da me to čini robom sopstvene strasti. Ali je strast, tj. moja ljubav prema smrtnoj stvari toliko jaka da tu ni um ni volja nemaju nikakve šanse. Polako gasnu i najzad mi bude svejedno da li je to pogrešno ili nije. Da, ovo jeste lično iskustvo koje ispovedno iznosim a iz tog robovanja samo Božija intervencija može osloboditi. Strast - to sam ja! Nije to "moja ljubav prema strasti"! U protivnom bi značilo da je strast objekat, nešto spoljašnje za šta nisam ni kriv ni odgovoran pa je u toj opciji moja ljubav nevinašce!? Drugim rečima:"Strast je kriva – ja sam nevin?" A koga će onda Gospod da sudi? Strasti ili mene? Gde je tu odgovornost? Sveti Oci kažu da će Gospod OD MENE tražiti odgovore za grehe. Neće pitati neke spoljašnje faktore "Što ste sluđivale jadnog Željka" nego će odgovor tražiti od mene. S toga, da ponovim, mislim da nije precizno reći da "čovek voli svoje strasti" jer su to dva odvojena pojma; nego da je "čovek ostrašćen". Suštinski, ontološki, dijametralno se razlikuju ovi pojmovi. Sazdan po slici Ljubavi i čovek je ljubav. On sebe, dakle ljubav, daje poroku tj. objektu ljubavi i onda je to strast. Druga tema je u šta je usmerena ta životna sila, tj. darovi koje od Boga dobismo kako ko i koliko, ali u oba slučaja, i graditeljski po pitanju uzrastanja u Hristu ili rušilački po pitanju destrukcije čovek je ceo u tome.
    Uvaženi autoritet Боље би било рецимо: неговање сопствених страсти не значи исто што и љубав према себи.
    Željko Blažević Enivej... u svakoj opciji samim tim što sam živ ja volim sebe. Postojim ne svojom voljom, utkana mi je ljubav prema životu, a život je i u meni kakav god da sam, dakle volim sebe. Gospod nalaže da se ne zadržim na tome nego da ljubim i bližnjeg kao samog sebe! Ostrašćen ili ne ta ljubav prema životu ne prestaje. Kada On kaže "odreci se sebe" ne misli na to da treba da se mrzim. On hoće da volim Njega jer je Njegova slika u srcu i da odricanjem od zemaljske volje i vezanosti srca (ljubav prema poroku) zadobijam autentično "ja" kakvim sam i rođen. Odbacivanjem ostrašćenosti na istinitiji način volim i ljude i život i sebe. Sve je dakle u toj ljubavi koju dajemo iz srca a koja smo mi sami. I strasti su ta ista ljubav ali promašena! Pucanj u prazno! U strastima nema "mene" a uporno volim tu prazninu. Postajem sličan njoj - prazan; a nepromenljivo imam utisak da volim sebe - premda se ubijam. Štagod to značilo
  7. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Милан Ракић for Наслов блога, Neka razmišljanja o lažima u štampi na Crkvu, Hrista ...   
    Šta reći na uporne novinske gluposti o Crkvi, Hristu, verujućima... kojima su prepuni tabloidi, dnevna štampa ili TV emisije? Nedavna priča o nekakvom petom jevanđelju; blaćenje sveštenika njihovim uopštavanjem i izjednačavanjem sa lošim primerima. Dovoljno je jednom od zvaničnika reći da su to gluposti; sve preko toga nije više u našim moćima.
    Vidite, jedno vreme na Pilatovom sudu Gospod se branio rečima od optužbi, npr. "Ako li govorim istinu što me biješ.." Ili: "ti kaza da sam car. Ja sam poslan ... itd." ili : "Ne bi ti imao vlasti nada mnom da ti nije dana odozgo ..." - a onda je jednog trenutka zaćutao! Više nije imalo smisla. Tužioci su bili previše pomračeni da bi išta razumeli. Još su doveli lažne svedoke da Ga ocrne što je moguće više! Nije više prozborio ni reči! Dalje je govorio samo delima: nošenjem Krsta, smrću i Vaskrsenjem! Rečitije ne može! Ko to ne razume ili prihvati i da sam Gospod dođe neće shvatiti!
    Pre par decenija na ovamo, nekako je imalo smisla govoriti; ljudi su pokušavali nešto da prihvate, koriguju u sebi ili promene; sada sve više imaš utisak kao da biser bacaš posvuda, a to nije mudro i preporučljivo - jer ima sveta koji ne razlikuje biser od poluvrednosti; sve to zajedno prožderu a onda vam se narugaju i ozbiljne duševne povrede vam nanesu!? Kako vreme odmiče sve je postalo kao da pričaš zidu; još se podsmevaju, lažu; izmišljaju lažne optužbe na svetinju; guraju darvinizam gde stignu! Sama pomisao da se tu nešto ubeđuješ sa nekim izaziva veliki napor... i besmislenost je skoro opipljiva. Šta uostalom i možeš da kažeš kad je svet "vere" intimni svet ličnosti (srca) i Boga?! To ne staje u reči; to je samo tvoje; a sa druge strane zabranjeno je vaseljenskim saborima bilo kome na silu uterivati veru u srce! Čoveku to, najzad, nije ni moguće. Ostala je, dakle, samo molitva - najpre za hrišćane ...pa jedna od zadnjih klauzula u jektenijama je i "za sav svet" ...a Bog najbolje zna ko gde jeste, koliko je ko pobožan koliko nije. On je taj koji će svemu naći meru ..ko sedi u čelu sofre ko u dnu. Jedini srceznalac!
    Ipak jedan deo crkvenih ljudi (laika tj. mirjana) i dalje pokušava da se nadgornjava sa svetskom logikom; ispravljaju „krive drine“ ...a Drina je kriva te kriva. Ima ljudi koji to rade sa merom i ukusom, dok ima i onih koji misle da moraju da uteruju veru u ljude po svaku cenu kao da je to uopšte moguće!? A ono ne da nije moguće već, po svetim ocima Šestog Vaseljenskog Sabora pravilo 64. nema svako ni pravo da to čini! Ovi drugi, koji misle da su u obavezi ili nekoj obligaciji sa Nebom, pomalo su žrtve iskrivljene slike o životu i svojim mestom u njemu. Opterećeni su silnim štivima manastirskog konteksta (koja nisu za svakog jer „nije svakom dato da bude monah“) pa sebe doživljavaju kao izabrane da na svakom mestu pričaju, metanišu, krste se, ispravljaju. Ima tužnih slika gde vidite da čoveku nije do priče ali ga nešto iznutra tera, neki neprirodan strah da će se ogrešiti ako ne krene u teološke rasprave ...naširoko i nadugačko. Od ozbiljne teme napravi karikaturu jer se oseti da je kontekst sintetički, nije stvaran ..dolazi iz neke tendencioznosti i subjektivnosti pune magle. Čak i oni koji deklarativno nisu crkveni, po definiciji zajedničke Hristove slike koja je u svima, osete tendencioznost i podižu ograde ..jer je privlačno samo ono što je iskreno i autentično. Bog se nikada ne nameće na silu! On kuca na vrata srca ali ne provaljuje unutra. Uopšte nije privlačno ako uporno gurate u nos nekome Crkvena gledišta, bilo direktna ili kroz folklorne projave, jer to odudara od Njegovog pristupa čoveku. Sve preko toga je sindrom „velikog inkvizitora“ koji je lepo objasnio Dostojevski u Karamazovima. Iza svakog nametanja, što posredno objašnjavaju i Oci Vaseljenskih Sabora, stoji neka namera. Ono što jedino možemo u gore navedenoj situaciji je da, sa merom i oprezom, samo i jedino u kontekstu razgovora ako se već povede u religioznom smeru, kažemo svoje „vjeruju“ i isključivo lično iskustvo iz te teme ...ni za živu glavu nešto što piše u knjigama a nije proživljeno lično! To je kontraproduktivno; čak štetno! Ljudska duša je gladna autentičnosti, iskrenosti (kakva god ova bila) i ako joj ponudite neku bofl robu ili patetičnu priču ..ona će to odbiti. Prepoznaće da tu nema istine. Zato ovim mučenicima, koji misle da moraju po svaku cenu da propovedaju, treba reći da nisu obavezni na to; čak nemaju ni pravo ...i upravo im veliko olakšanje može doneti spomenuti 64. član Šestog Vaseljenskog Sabora. Treba malo da se opuste i relaksiraju.
    Samo na ovakvim tematskim sajtovima možemo, sa oprezom i uz dosta osetljivosti, napisati neki svoj stav; svoje mišljenje; ali ne smesti sa uma da možda samo nagomilavamo fraze već ponovljene bezbroj puta od drugih ljudi ...a da pri tom ovde objavljuju tekstove i mnogo kompetentniji autoriteti za bilo koju sferu crkvenog života ...pa možda valja malo i prištedeti "olovku i papir". Ne pisati svašta po svaku cenu.
    Tim pre je javno batrganje obesmišljeno ako sekularni ljudi, za koje je priča o Vaskrsenju buncanje i pijanstvo, drže u rukama moćne medijske kuće...vaša priča je, osim jedne jedine reakcije ili demantija Crkvenih zvaničnika, samo mlaćenje prazne slame. Lažnih svedoka je bilo od velikog petka na ovamo koliko vam duša ište ...pa ih je Crkva nadživela jer ti nesrećnici nisu ni svesni sa kim se kače i o kome spliću laži!? Sa izvorom svog postojanja ...koji ih i pored toga tužno i očinski čeka i ljubi. Da nije tako zar bi koračali i dalje planetom?
    Mislim da bi jedno jedino „Jelici izidite“ (kao važan deo Crkvene ikonomije i strategije) kada iz Crkve, pa i iz porte, u jednom trenutku Liturgije treba da izađu oni koji nisu kršteni ili koji su pod kaznom, mnogo rečitije protreslo svako ljudsko biće od bilo koje reči! Nije svejedno kada te Crkva izbaci napolje u nekom trenutku! Ne možeš a da se pod stresom ne zapitaš „zašto ja nisam na Liturgiji vernih“?! To je šok i ne znam zašto je ta praksa prestala? Pa nju su instalirali sveti Oci? Da l' je to zbog linije nezameranja sa „moćnicima“? Patetičnog i slinavog lamentiranja nad nekom plemenskom „svetošću“ pri čemu uobražavamo da je svetost predaka nekretnina koja se prenosi na potomke?! Besmislica! Svako je rođenjem startovao trku od nule; nema garancija da ću stići lako na cilj ako uopšte stignem! Pretci su mi samo reper ponašanja ali ne nužno i moj karakter koji sam delima uprljao, razorio, obljutavio.
    Ne vidim drugog načina da se reaguje na laži o Crkvi odasvud. Gospod je zaćutao kada već nije imao šta više da kaže! Ostao je nenametljiv po cenu smrti na Krstu ...a mogao je pozvati legione Anđela od kojih samo jedan možda ima snagu da zdrobi Mlečni put!? Okrenuo se po Vaskrsenju Stvaranju Crkve; okrenuo se onima koji su ga verovali. S toga mislim da je „Jelici izidite“ jedini odgovor na sve laži i lažne svedoke.
  8. Волим
    Blaža Željko got a reaction from ............. for Наслов блога, Neka razmišljanja o lažima u štampi na Crkvu, Hrista ...   
    Šta reći na uporne novinske gluposti o Crkvi, Hristu, verujućima... kojima su prepuni tabloidi, dnevna štampa ili TV emisije? Nedavna priča o nekakvom petom jevanđelju; blaćenje sveštenika njihovim uopštavanjem i izjednačavanjem sa lošim primerima. Dovoljno je jednom od zvaničnika reći da su to gluposti; sve preko toga nije više u našim moćima.
    Vidite, jedno vreme na Pilatovom sudu Gospod se branio rečima od optužbi, npr. "Ako li govorim istinu što me biješ.." Ili: "ti kaza da sam car. Ja sam poslan ... itd." ili : "Ne bi ti imao vlasti nada mnom da ti nije dana odozgo ..." - a onda je jednog trenutka zaćutao! Više nije imalo smisla. Tužioci su bili previše pomračeni da bi išta razumeli. Još su doveli lažne svedoke da Ga ocrne što je moguće više! Nije više prozborio ni reči! Dalje je govorio samo delima: nošenjem Krsta, smrću i Vaskrsenjem! Rečitije ne može! Ko to ne razume ili prihvati i da sam Gospod dođe neće shvatiti!
    Pre par decenija na ovamo, nekako je imalo smisla govoriti; ljudi su pokušavali nešto da prihvate, koriguju u sebi ili promene; sada sve više imaš utisak kao da biser bacaš posvuda, a to nije mudro i preporučljivo - jer ima sveta koji ne razlikuje biser od poluvrednosti; sve to zajedno prožderu a onda vam se narugaju i ozbiljne duševne povrede vam nanesu!? Kako vreme odmiče sve je postalo kao da pričaš zidu; još se podsmevaju, lažu; izmišljaju lažne optužbe na svetinju; guraju darvinizam gde stignu! Sama pomisao da se tu nešto ubeđuješ sa nekim izaziva veliki napor... i besmislenost je skoro opipljiva. Šta uostalom i možeš da kažeš kad je svet "vere" intimni svet ličnosti (srca) i Boga?! To ne staje u reči; to je samo tvoje; a sa druge strane zabranjeno je vaseljenskim saborima bilo kome na silu uterivati veru u srce! Čoveku to, najzad, nije ni moguće. Ostala je, dakle, samo molitva - najpre za hrišćane ...pa jedna od zadnjih klauzula u jektenijama je i "za sav svet" ...a Bog najbolje zna ko gde jeste, koliko je ko pobožan koliko nije. On je taj koji će svemu naći meru ..ko sedi u čelu sofre ko u dnu. Jedini srceznalac!
    Ipak jedan deo crkvenih ljudi (laika tj. mirjana) i dalje pokušava da se nadgornjava sa svetskom logikom; ispravljaju „krive drine“ ...a Drina je kriva te kriva. Ima ljudi koji to rade sa merom i ukusom, dok ima i onih koji misle da moraju da uteruju veru u ljude po svaku cenu kao da je to uopšte moguće!? A ono ne da nije moguće već, po svetim ocima Šestog Vaseljenskog Sabora pravilo 64. nema svako ni pravo da to čini! Ovi drugi, koji misle da su u obavezi ili nekoj obligaciji sa Nebom, pomalo su žrtve iskrivljene slike o životu i svojim mestom u njemu. Opterećeni su silnim štivima manastirskog konteksta (koja nisu za svakog jer „nije svakom dato da bude monah“) pa sebe doživljavaju kao izabrane da na svakom mestu pričaju, metanišu, krste se, ispravljaju. Ima tužnih slika gde vidite da čoveku nije do priče ali ga nešto iznutra tera, neki neprirodan strah da će se ogrešiti ako ne krene u teološke rasprave ...naširoko i nadugačko. Od ozbiljne teme napravi karikaturu jer se oseti da je kontekst sintetički, nije stvaran ..dolazi iz neke tendencioznosti i subjektivnosti pune magle. Čak i oni koji deklarativno nisu crkveni, po definiciji zajedničke Hristove slike koja je u svima, osete tendencioznost i podižu ograde ..jer je privlačno samo ono što je iskreno i autentično. Bog se nikada ne nameće na silu! On kuca na vrata srca ali ne provaljuje unutra. Uopšte nije privlačno ako uporno gurate u nos nekome Crkvena gledišta, bilo direktna ili kroz folklorne projave, jer to odudara od Njegovog pristupa čoveku. Sve preko toga je sindrom „velikog inkvizitora“ koji je lepo objasnio Dostojevski u Karamazovima. Iza svakog nametanja, što posredno objašnjavaju i Oci Vaseljenskih Sabora, stoji neka namera. Ono što jedino možemo u gore navedenoj situaciji je da, sa merom i oprezom, samo i jedino u kontekstu razgovora ako se već povede u religioznom smeru, kažemo svoje „vjeruju“ i isključivo lično iskustvo iz te teme ...ni za živu glavu nešto što piše u knjigama a nije proživljeno lično! To je kontraproduktivno; čak štetno! Ljudska duša je gladna autentičnosti, iskrenosti (kakva god ova bila) i ako joj ponudite neku bofl robu ili patetičnu priču ..ona će to odbiti. Prepoznaće da tu nema istine. Zato ovim mučenicima, koji misle da moraju po svaku cenu da propovedaju, treba reći da nisu obavezni na to; čak nemaju ni pravo ...i upravo im veliko olakšanje može doneti spomenuti 64. član Šestog Vaseljenskog Sabora. Treba malo da se opuste i relaksiraju.
    Samo na ovakvim tematskim sajtovima možemo, sa oprezom i uz dosta osetljivosti, napisati neki svoj stav; svoje mišljenje; ali ne smesti sa uma da možda samo nagomilavamo fraze već ponovljene bezbroj puta od drugih ljudi ...a da pri tom ovde objavljuju tekstove i mnogo kompetentniji autoriteti za bilo koju sferu crkvenog života ...pa možda valja malo i prištedeti "olovku i papir". Ne pisati svašta po svaku cenu.
    Tim pre je javno batrganje obesmišljeno ako sekularni ljudi, za koje je priča o Vaskrsenju buncanje i pijanstvo, drže u rukama moćne medijske kuće...vaša priča je, osim jedne jedine reakcije ili demantija Crkvenih zvaničnika, samo mlaćenje prazne slame. Lažnih svedoka je bilo od velikog petka na ovamo koliko vam duša ište ...pa ih je Crkva nadživela jer ti nesrećnici nisu ni svesni sa kim se kače i o kome spliću laži!? Sa izvorom svog postojanja ...koji ih i pored toga tužno i očinski čeka i ljubi. Da nije tako zar bi koračali i dalje planetom?
    Mislim da bi jedno jedino „Jelici izidite“ (kao važan deo Crkvene ikonomije i strategije) kada iz Crkve, pa i iz porte, u jednom trenutku Liturgije treba da izađu oni koji nisu kršteni ili koji su pod kaznom, mnogo rečitije protreslo svako ljudsko biće od bilo koje reči! Nije svejedno kada te Crkva izbaci napolje u nekom trenutku! Ne možeš a da se pod stresom ne zapitaš „zašto ja nisam na Liturgiji vernih“?! To je šok i ne znam zašto je ta praksa prestala? Pa nju su instalirali sveti Oci? Da l' je to zbog linije nezameranja sa „moćnicima“? Patetičnog i slinavog lamentiranja nad nekom plemenskom „svetošću“ pri čemu uobražavamo da je svetost predaka nekretnina koja se prenosi na potomke?! Besmislica! Svako je rođenjem startovao trku od nule; nema garancija da ću stići lako na cilj ako uopšte stignem! Pretci su mi samo reper ponašanja ali ne nužno i moj karakter koji sam delima uprljao, razorio, obljutavio.
    Ne vidim drugog načina da se reaguje na laži o Crkvi odasvud. Gospod je zaćutao kada već nije imao šta više da kaže! Ostao je nenametljiv po cenu smrti na Krstu ...a mogao je pozvati legione Anđela od kojih samo jedan možda ima snagu da zdrobi Mlečni put!? Okrenuo se po Vaskrsenju Stvaranju Crkve; okrenuo se onima koji su ga verovali. S toga mislim da je „Jelici izidite“ jedini odgovor na sve laži i lažne svedoke.
  9. Волим
    Blaža Željko got a reaction from bursach for Наслов блога, Neka razmišljanja o lažima u štampi na Crkvu, Hrista ...   
    Šta reći na uporne novinske gluposti o Crkvi, Hristu, verujućima... kojima su prepuni tabloidi, dnevna štampa ili TV emisije? Nedavna priča o nekakvom petom jevanđelju; blaćenje sveštenika njihovim uopštavanjem i izjednačavanjem sa lošim primerima. Dovoljno je jednom od zvaničnika reći da su to gluposti; sve preko toga nije više u našim moćima.
    Vidite, jedno vreme na Pilatovom sudu Gospod se branio rečima od optužbi, npr. "Ako li govorim istinu što me biješ.." Ili: "ti kaza da sam car. Ja sam poslan ... itd." ili : "Ne bi ti imao vlasti nada mnom da ti nije dana odozgo ..." - a onda je jednog trenutka zaćutao! Više nije imalo smisla. Tužioci su bili previše pomračeni da bi išta razumeli. Još su doveli lažne svedoke da Ga ocrne što je moguće više! Nije više prozborio ni reči! Dalje je govorio samo delima: nošenjem Krsta, smrću i Vaskrsenjem! Rečitije ne može! Ko to ne razume ili prihvati i da sam Gospod dođe neće shvatiti!
    Pre par decenija na ovamo, nekako je imalo smisla govoriti; ljudi su pokušavali nešto da prihvate, koriguju u sebi ili promene; sada sve više imaš utisak kao da biser bacaš posvuda, a to nije mudro i preporučljivo - jer ima sveta koji ne razlikuje biser od poluvrednosti; sve to zajedno prožderu a onda vam se narugaju i ozbiljne duševne povrede vam nanesu!? Kako vreme odmiče sve je postalo kao da pričaš zidu; još se podsmevaju, lažu; izmišljaju lažne optužbe na svetinju; guraju darvinizam gde stignu! Sama pomisao da se tu nešto ubeđuješ sa nekim izaziva veliki napor... i besmislenost je skoro opipljiva. Šta uostalom i možeš da kažeš kad je svet "vere" intimni svet ličnosti (srca) i Boga?! To ne staje u reči; to je samo tvoje; a sa druge strane zabranjeno je vaseljenskim saborima bilo kome na silu uterivati veru u srce! Čoveku to, najzad, nije ni moguće. Ostala je, dakle, samo molitva - najpre za hrišćane ...pa jedna od zadnjih klauzula u jektenijama je i "za sav svet" ...a Bog najbolje zna ko gde jeste, koliko je ko pobožan koliko nije. On je taj koji će svemu naći meru ..ko sedi u čelu sofre ko u dnu. Jedini srceznalac!
    Ipak jedan deo crkvenih ljudi (laika tj. mirjana) i dalje pokušava da se nadgornjava sa svetskom logikom; ispravljaju „krive drine“ ...a Drina je kriva te kriva. Ima ljudi koji to rade sa merom i ukusom, dok ima i onih koji misle da moraju da uteruju veru u ljude po svaku cenu kao da je to uopšte moguće!? A ono ne da nije moguće već, po svetim ocima Šestog Vaseljenskog Sabora pravilo 64. nema svako ni pravo da to čini! Ovi drugi, koji misle da su u obavezi ili nekoj obligaciji sa Nebom, pomalo su žrtve iskrivljene slike o životu i svojim mestom u njemu. Opterećeni su silnim štivima manastirskog konteksta (koja nisu za svakog jer „nije svakom dato da bude monah“) pa sebe doživljavaju kao izabrane da na svakom mestu pričaju, metanišu, krste se, ispravljaju. Ima tužnih slika gde vidite da čoveku nije do priče ali ga nešto iznutra tera, neki neprirodan strah da će se ogrešiti ako ne krene u teološke rasprave ...naširoko i nadugačko. Od ozbiljne teme napravi karikaturu jer se oseti da je kontekst sintetički, nije stvaran ..dolazi iz neke tendencioznosti i subjektivnosti pune magle. Čak i oni koji deklarativno nisu crkveni, po definiciji zajedničke Hristove slike koja je u svima, osete tendencioznost i podižu ograde ..jer je privlačno samo ono što je iskreno i autentično. Bog se nikada ne nameće na silu! On kuca na vrata srca ali ne provaljuje unutra. Uopšte nije privlačno ako uporno gurate u nos nekome Crkvena gledišta, bilo direktna ili kroz folklorne projave, jer to odudara od Njegovog pristupa čoveku. Sve preko toga je sindrom „velikog inkvizitora“ koji je lepo objasnio Dostojevski u Karamazovima. Iza svakog nametanja, što posredno objašnjavaju i Oci Vaseljenskih Sabora, stoji neka namera. Ono što jedino možemo u gore navedenoj situaciji je da, sa merom i oprezom, samo i jedino u kontekstu razgovora ako se već povede u religioznom smeru, kažemo svoje „vjeruju“ i isključivo lično iskustvo iz te teme ...ni za živu glavu nešto što piše u knjigama a nije proživljeno lično! To je kontraproduktivno; čak štetno! Ljudska duša je gladna autentičnosti, iskrenosti (kakva god ova bila) i ako joj ponudite neku bofl robu ili patetičnu priču ..ona će to odbiti. Prepoznaće da tu nema istine. Zato ovim mučenicima, koji misle da moraju po svaku cenu da propovedaju, treba reći da nisu obavezni na to; čak nemaju ni pravo ...i upravo im veliko olakšanje može doneti spomenuti 64. član Šestog Vaseljenskog Sabora. Treba malo da se opuste i relaksiraju.
    Samo na ovakvim tematskim sajtovima možemo, sa oprezom i uz dosta osetljivosti, napisati neki svoj stav; svoje mišljenje; ali ne smesti sa uma da možda samo nagomilavamo fraze već ponovljene bezbroj puta od drugih ljudi ...a da pri tom ovde objavljuju tekstove i mnogo kompetentniji autoriteti za bilo koju sferu crkvenog života ...pa možda valja malo i prištedeti "olovku i papir". Ne pisati svašta po svaku cenu.
    Tim pre je javno batrganje obesmišljeno ako sekularni ljudi, za koje je priča o Vaskrsenju buncanje i pijanstvo, drže u rukama moćne medijske kuće...vaša priča je, osim jedne jedine reakcije ili demantija Crkvenih zvaničnika, samo mlaćenje prazne slame. Lažnih svedoka je bilo od velikog petka na ovamo koliko vam duša ište ...pa ih je Crkva nadživela jer ti nesrećnici nisu ni svesni sa kim se kače i o kome spliću laži!? Sa izvorom svog postojanja ...koji ih i pored toga tužno i očinski čeka i ljubi. Da nije tako zar bi koračali i dalje planetom?
    Mislim da bi jedno jedino „Jelici izidite“ (kao važan deo Crkvene ikonomije i strategije) kada iz Crkve, pa i iz porte, u jednom trenutku Liturgije treba da izađu oni koji nisu kršteni ili koji su pod kaznom, mnogo rečitije protreslo svako ljudsko biće od bilo koje reči! Nije svejedno kada te Crkva izbaci napolje u nekom trenutku! Ne možeš a da se pod stresom ne zapitaš „zašto ja nisam na Liturgiji vernih“?! To je šok i ne znam zašto je ta praksa prestala? Pa nju su instalirali sveti Oci? Da l' je to zbog linije nezameranja sa „moćnicima“? Patetičnog i slinavog lamentiranja nad nekom plemenskom „svetošću“ pri čemu uobražavamo da je svetost predaka nekretnina koja se prenosi na potomke?! Besmislica! Svako je rođenjem startovao trku od nule; nema garancija da ću stići lako na cilj ako uopšte stignem! Pretci su mi samo reper ponašanja ali ne nužno i moj karakter koji sam delima uprljao, razorio, obljutavio.
    Ne vidim drugog načina da se reaguje na laži o Crkvi odasvud. Gospod je zaćutao kada već nije imao šta više da kaže! Ostao je nenametljiv po cenu smrti na Krstu ...a mogao je pozvati legione Anđela od kojih samo jedan možda ima snagu da zdrobi Mlečni put!? Okrenuo se po Vaskrsenju Stvaranju Crkve; okrenuo se onima koji su ga verovali. S toga mislim da je „Jelici izidite“ jedini odgovor na sve laži i lažne svedoke.
  10. Волим
    Blaža Željko got a reaction from ivapop for Наслов блога, Neka razmišljanja o lažima u štampi na Crkvu, Hrista ...   
    Šta reći na uporne novinske gluposti o Crkvi, Hristu, verujućima... kojima su prepuni tabloidi, dnevna štampa ili TV emisije? Nedavna priča o nekakvom petom jevanđelju; blaćenje sveštenika njihovim uopštavanjem i izjednačavanjem sa lošim primerima. Dovoljno je jednom od zvaničnika reći da su to gluposti; sve preko toga nije više u našim moćima.
    Vidite, jedno vreme na Pilatovom sudu Gospod se branio rečima od optužbi, npr. "Ako li govorim istinu što me biješ.." Ili: "ti kaza da sam car. Ja sam poslan ... itd." ili : "Ne bi ti imao vlasti nada mnom da ti nije dana odozgo ..." - a onda je jednog trenutka zaćutao! Više nije imalo smisla. Tužioci su bili previše pomračeni da bi išta razumeli. Još su doveli lažne svedoke da Ga ocrne što je moguće više! Nije više prozborio ni reči! Dalje je govorio samo delima: nošenjem Krsta, smrću i Vaskrsenjem! Rečitije ne može! Ko to ne razume ili prihvati i da sam Gospod dođe neće shvatiti!
    Pre par decenija na ovamo, nekako je imalo smisla govoriti; ljudi su pokušavali nešto da prihvate, koriguju u sebi ili promene; sada sve više imaš utisak kao da biser bacaš posvuda, a to nije mudro i preporučljivo - jer ima sveta koji ne razlikuje biser od poluvrednosti; sve to zajedno prožderu a onda vam se narugaju i ozbiljne duševne povrede vam nanesu!? Kako vreme odmiče sve je postalo kao da pričaš zidu; još se podsmevaju, lažu; izmišljaju lažne optužbe na svetinju; guraju darvinizam gde stignu! Sama pomisao da se tu nešto ubeđuješ sa nekim izaziva veliki napor... i besmislenost je skoro opipljiva. Šta uostalom i možeš da kažeš kad je svet "vere" intimni svet ličnosti (srca) i Boga?! To ne staje u reči; to je samo tvoje; a sa druge strane zabranjeno je vaseljenskim saborima bilo kome na silu uterivati veru u srce! Čoveku to, najzad, nije ni moguće. Ostala je, dakle, samo molitva - najpre za hrišćane ...pa jedna od zadnjih klauzula u jektenijama je i "za sav svet" ...a Bog najbolje zna ko gde jeste, koliko je ko pobožan koliko nije. On je taj koji će svemu naći meru ..ko sedi u čelu sofre ko u dnu. Jedini srceznalac!
    Ipak jedan deo crkvenih ljudi (laika tj. mirjana) i dalje pokušava da se nadgornjava sa svetskom logikom; ispravljaju „krive drine“ ...a Drina je kriva te kriva. Ima ljudi koji to rade sa merom i ukusom, dok ima i onih koji misle da moraju da uteruju veru u ljude po svaku cenu kao da je to uopšte moguće!? A ono ne da nije moguće već, po svetim ocima Šestog Vaseljenskog Sabora pravilo 64. nema svako ni pravo da to čini! Ovi drugi, koji misle da su u obavezi ili nekoj obligaciji sa Nebom, pomalo su žrtve iskrivljene slike o životu i svojim mestom u njemu. Opterećeni su silnim štivima manastirskog konteksta (koja nisu za svakog jer „nije svakom dato da bude monah“) pa sebe doživljavaju kao izabrane da na svakom mestu pričaju, metanišu, krste se, ispravljaju. Ima tužnih slika gde vidite da čoveku nije do priče ali ga nešto iznutra tera, neki neprirodan strah da će se ogrešiti ako ne krene u teološke rasprave ...naširoko i nadugačko. Od ozbiljne teme napravi karikaturu jer se oseti da je kontekst sintetički, nije stvaran ..dolazi iz neke tendencioznosti i subjektivnosti pune magle. Čak i oni koji deklarativno nisu crkveni, po definiciji zajedničke Hristove slike koja je u svima, osete tendencioznost i podižu ograde ..jer je privlačno samo ono što je iskreno i autentično. Bog se nikada ne nameće na silu! On kuca na vrata srca ali ne provaljuje unutra. Uopšte nije privlačno ako uporno gurate u nos nekome Crkvena gledišta, bilo direktna ili kroz folklorne projave, jer to odudara od Njegovog pristupa čoveku. Sve preko toga je sindrom „velikog inkvizitora“ koji je lepo objasnio Dostojevski u Karamazovima. Iza svakog nametanja, što posredno objašnjavaju i Oci Vaseljenskih Sabora, stoji neka namera. Ono što jedino možemo u gore navedenoj situaciji je da, sa merom i oprezom, samo i jedino u kontekstu razgovora ako se već povede u religioznom smeru, kažemo svoje „vjeruju“ i isključivo lično iskustvo iz te teme ...ni za živu glavu nešto što piše u knjigama a nije proživljeno lično! To je kontraproduktivno; čak štetno! Ljudska duša je gladna autentičnosti, iskrenosti (kakva god ova bila) i ako joj ponudite neku bofl robu ili patetičnu priču ..ona će to odbiti. Prepoznaće da tu nema istine. Zato ovim mučenicima, koji misle da moraju po svaku cenu da propovedaju, treba reći da nisu obavezni na to; čak nemaju ni pravo ...i upravo im veliko olakšanje može doneti spomenuti 64. član Šestog Vaseljenskog Sabora. Treba malo da se opuste i relaksiraju.
    Samo na ovakvim tematskim sajtovima možemo, sa oprezom i uz dosta osetljivosti, napisati neki svoj stav; svoje mišljenje; ali ne smesti sa uma da možda samo nagomilavamo fraze već ponovljene bezbroj puta od drugih ljudi ...a da pri tom ovde objavljuju tekstove i mnogo kompetentniji autoriteti za bilo koju sferu crkvenog života ...pa možda valja malo i prištedeti "olovku i papir". Ne pisati svašta po svaku cenu.
    Tim pre je javno batrganje obesmišljeno ako sekularni ljudi, za koje je priča o Vaskrsenju buncanje i pijanstvo, drže u rukama moćne medijske kuće...vaša priča je, osim jedne jedine reakcije ili demantija Crkvenih zvaničnika, samo mlaćenje prazne slame. Lažnih svedoka je bilo od velikog petka na ovamo koliko vam duša ište ...pa ih je Crkva nadživela jer ti nesrećnici nisu ni svesni sa kim se kače i o kome spliću laži!? Sa izvorom svog postojanja ...koji ih i pored toga tužno i očinski čeka i ljubi. Da nije tako zar bi koračali i dalje planetom?
    Mislim da bi jedno jedino „Jelici izidite“ (kao važan deo Crkvene ikonomije i strategije) kada iz Crkve, pa i iz porte, u jednom trenutku Liturgije treba da izađu oni koji nisu kršteni ili koji su pod kaznom, mnogo rečitije protreslo svako ljudsko biće od bilo koje reči! Nije svejedno kada te Crkva izbaci napolje u nekom trenutku! Ne možeš a da se pod stresom ne zapitaš „zašto ja nisam na Liturgiji vernih“?! To je šok i ne znam zašto je ta praksa prestala? Pa nju su instalirali sveti Oci? Da l' je to zbog linije nezameranja sa „moćnicima“? Patetičnog i slinavog lamentiranja nad nekom plemenskom „svetošću“ pri čemu uobražavamo da je svetost predaka nekretnina koja se prenosi na potomke?! Besmislica! Svako je rođenjem startovao trku od nule; nema garancija da ću stići lako na cilj ako uopšte stignem! Pretci su mi samo reper ponašanja ali ne nužno i moj karakter koji sam delima uprljao, razorio, obljutavio.
    Ne vidim drugog načina da se reaguje na laži o Crkvi odasvud. Gospod je zaćutao kada već nije imao šta više da kaže! Ostao je nenametljiv po cenu smrti na Krstu ...a mogao je pozvati legione Anđela od kojih samo jedan možda ima snagu da zdrobi Mlečni put!? Okrenuo se po Vaskrsenju Stvaranju Crkve; okrenuo se onima koji su ga verovali. S toga mislim da je „Jelici izidite“ jedini odgovor na sve laži i lažne svedoke.
  11. Волим
    Blaža Željko got a reaction from ИгорМ for Наслов блога, Neka razmišljanja o lažima u štampi na Crkvu, Hrista ...   
    Šta reći na uporne novinske gluposti o Crkvi, Hristu, verujućima... kojima su prepuni tabloidi, dnevna štampa ili TV emisije? Nedavna priča o nekakvom petom jevanđelju; blaćenje sveštenika njihovim uopštavanjem i izjednačavanjem sa lošim primerima. Dovoljno je jednom od zvaničnika reći da su to gluposti; sve preko toga nije više u našim moćima.
    Vidite, jedno vreme na Pilatovom sudu Gospod se branio rečima od optužbi, npr. "Ako li govorim istinu što me biješ.." Ili: "ti kaza da sam car. Ja sam poslan ... itd." ili : "Ne bi ti imao vlasti nada mnom da ti nije dana odozgo ..." - a onda je jednog trenutka zaćutao! Više nije imalo smisla. Tužioci su bili previše pomračeni da bi išta razumeli. Još su doveli lažne svedoke da Ga ocrne što je moguće više! Nije više prozborio ni reči! Dalje je govorio samo delima: nošenjem Krsta, smrću i Vaskrsenjem! Rečitije ne može! Ko to ne razume ili prihvati i da sam Gospod dođe neće shvatiti!
    Pre par decenija na ovamo, nekako je imalo smisla govoriti; ljudi su pokušavali nešto da prihvate, koriguju u sebi ili promene; sada sve više imaš utisak kao da biser bacaš posvuda, a to nije mudro i preporučljivo - jer ima sveta koji ne razlikuje biser od poluvrednosti; sve to zajedno prožderu a onda vam se narugaju i ozbiljne duševne povrede vam nanesu!? Kako vreme odmiče sve je postalo kao da pričaš zidu; još se podsmevaju, lažu; izmišljaju lažne optužbe na svetinju; guraju darvinizam gde stignu! Sama pomisao da se tu nešto ubeđuješ sa nekim izaziva veliki napor... i besmislenost je skoro opipljiva. Šta uostalom i možeš da kažeš kad je svet "vere" intimni svet ličnosti (srca) i Boga?! To ne staje u reči; to je samo tvoje; a sa druge strane zabranjeno je vaseljenskim saborima bilo kome na silu uterivati veru u srce! Čoveku to, najzad, nije ni moguće. Ostala je, dakle, samo molitva - najpre za hrišćane ...pa jedna od zadnjih klauzula u jektenijama je i "za sav svet" ...a Bog najbolje zna ko gde jeste, koliko je ko pobožan koliko nije. On je taj koji će svemu naći meru ..ko sedi u čelu sofre ko u dnu. Jedini srceznalac!
    Ipak jedan deo crkvenih ljudi (laika tj. mirjana) i dalje pokušava da se nadgornjava sa svetskom logikom; ispravljaju „krive drine“ ...a Drina je kriva te kriva. Ima ljudi koji to rade sa merom i ukusom, dok ima i onih koji misle da moraju da uteruju veru u ljude po svaku cenu kao da je to uopšte moguće!? A ono ne da nije moguće već, po svetim ocima Šestog Vaseljenskog Sabora pravilo 64. nema svako ni pravo da to čini! Ovi drugi, koji misle da su u obavezi ili nekoj obligaciji sa Nebom, pomalo su žrtve iskrivljene slike o životu i svojim mestom u njemu. Opterećeni su silnim štivima manastirskog konteksta (koja nisu za svakog jer „nije svakom dato da bude monah“) pa sebe doživljavaju kao izabrane da na svakom mestu pričaju, metanišu, krste se, ispravljaju. Ima tužnih slika gde vidite da čoveku nije do priče ali ga nešto iznutra tera, neki neprirodan strah da će se ogrešiti ako ne krene u teološke rasprave ...naširoko i nadugačko. Od ozbiljne teme napravi karikaturu jer se oseti da je kontekst sintetički, nije stvaran ..dolazi iz neke tendencioznosti i subjektivnosti pune magle. Čak i oni koji deklarativno nisu crkveni, po definiciji zajedničke Hristove slike koja je u svima, osete tendencioznost i podižu ograde ..jer je privlačno samo ono što je iskreno i autentično. Bog se nikada ne nameće na silu! On kuca na vrata srca ali ne provaljuje unutra. Uopšte nije privlačno ako uporno gurate u nos nekome Crkvena gledišta, bilo direktna ili kroz folklorne projave, jer to odudara od Njegovog pristupa čoveku. Sve preko toga je sindrom „velikog inkvizitora“ koji je lepo objasnio Dostojevski u Karamazovima. Iza svakog nametanja, što posredno objašnjavaju i Oci Vaseljenskih Sabora, stoji neka namera. Ono što jedino možemo u gore navedenoj situaciji je da, sa merom i oprezom, samo i jedino u kontekstu razgovora ako se već povede u religioznom smeru, kažemo svoje „vjeruju“ i isključivo lično iskustvo iz te teme ...ni za živu glavu nešto što piše u knjigama a nije proživljeno lično! To je kontraproduktivno; čak štetno! Ljudska duša je gladna autentičnosti, iskrenosti (kakva god ova bila) i ako joj ponudite neku bofl robu ili patetičnu priču ..ona će to odbiti. Prepoznaće da tu nema istine. Zato ovim mučenicima, koji misle da moraju po svaku cenu da propovedaju, treba reći da nisu obavezni na to; čak nemaju ni pravo ...i upravo im veliko olakšanje može doneti spomenuti 64. član Šestog Vaseljenskog Sabora. Treba malo da se opuste i relaksiraju.
    Samo na ovakvim tematskim sajtovima možemo, sa oprezom i uz dosta osetljivosti, napisati neki svoj stav; svoje mišljenje; ali ne smesti sa uma da možda samo nagomilavamo fraze već ponovljene bezbroj puta od drugih ljudi ...a da pri tom ovde objavljuju tekstove i mnogo kompetentniji autoriteti za bilo koju sferu crkvenog života ...pa možda valja malo i prištedeti "olovku i papir". Ne pisati svašta po svaku cenu.
    Tim pre je javno batrganje obesmišljeno ako sekularni ljudi, za koje je priča o Vaskrsenju buncanje i pijanstvo, drže u rukama moćne medijske kuće...vaša priča je, osim jedne jedine reakcije ili demantija Crkvenih zvaničnika, samo mlaćenje prazne slame. Lažnih svedoka je bilo od velikog petka na ovamo koliko vam duša ište ...pa ih je Crkva nadživela jer ti nesrećnici nisu ni svesni sa kim se kače i o kome spliću laži!? Sa izvorom svog postojanja ...koji ih i pored toga tužno i očinski čeka i ljubi. Da nije tako zar bi koračali i dalje planetom?
    Mislim da bi jedno jedino „Jelici izidite“ (kao važan deo Crkvene ikonomije i strategije) kada iz Crkve, pa i iz porte, u jednom trenutku Liturgije treba da izađu oni koji nisu kršteni ili koji su pod kaznom, mnogo rečitije protreslo svako ljudsko biće od bilo koje reči! Nije svejedno kada te Crkva izbaci napolje u nekom trenutku! Ne možeš a da se pod stresom ne zapitaš „zašto ja nisam na Liturgiji vernih“?! To je šok i ne znam zašto je ta praksa prestala? Pa nju su instalirali sveti Oci? Da l' je to zbog linije nezameranja sa „moćnicima“? Patetičnog i slinavog lamentiranja nad nekom plemenskom „svetošću“ pri čemu uobražavamo da je svetost predaka nekretnina koja se prenosi na potomke?! Besmislica! Svako je rođenjem startovao trku od nule; nema garancija da ću stići lako na cilj ako uopšte stignem! Pretci su mi samo reper ponašanja ali ne nužno i moj karakter koji sam delima uprljao, razorio, obljutavio.
    Ne vidim drugog načina da se reaguje na laži o Crkvi odasvud. Gospod je zaćutao kada već nije imao šta više da kaže! Ostao je nenametljiv po cenu smrti na Krstu ...a mogao je pozvati legione Anđela od kojih samo jedan možda ima snagu da zdrobi Mlečni put!? Okrenuo se po Vaskrsenju Stvaranju Crkve; okrenuo se onima koji su ga verovali. S toga mislim da je „Jelici izidite“ jedini odgovor na sve laži i lažne svedoke.
  12. Волим
    Blaža Željko got a reaction from LazarG for Наслов блога, Neka razmišljanja o lažima u štampi na Crkvu, Hrista ...   
    Šta reći na uporne novinske gluposti o Crkvi, Hristu, verujućima... kojima su prepuni tabloidi, dnevna štampa ili TV emisije? Nedavna priča o nekakvom petom jevanđelju; blaćenje sveštenika njihovim uopštavanjem i izjednačavanjem sa lošim primerima. Dovoljno je jednom od zvaničnika reći da su to gluposti; sve preko toga nije više u našim moćima.
    Vidite, jedno vreme na Pilatovom sudu Gospod se branio rečima od optužbi, npr. "Ako li govorim istinu što me biješ.." Ili: "ti kaza da sam car. Ja sam poslan ... itd." ili : "Ne bi ti imao vlasti nada mnom da ti nije dana odozgo ..." - a onda je jednog trenutka zaćutao! Više nije imalo smisla. Tužioci su bili previše pomračeni da bi išta razumeli. Još su doveli lažne svedoke da Ga ocrne što je moguće više! Nije više prozborio ni reči! Dalje je govorio samo delima: nošenjem Krsta, smrću i Vaskrsenjem! Rečitije ne može! Ko to ne razume ili prihvati i da sam Gospod dođe neće shvatiti!
    Pre par decenija na ovamo, nekako je imalo smisla govoriti; ljudi su pokušavali nešto da prihvate, koriguju u sebi ili promene; sada sve više imaš utisak kao da biser bacaš posvuda, a to nije mudro i preporučljivo - jer ima sveta koji ne razlikuje biser od poluvrednosti; sve to zajedno prožderu a onda vam se narugaju i ozbiljne duševne povrede vam nanesu!? Kako vreme odmiče sve je postalo kao da pričaš zidu; još se podsmevaju, lažu; izmišljaju lažne optužbe na svetinju; guraju darvinizam gde stignu! Sama pomisao da se tu nešto ubeđuješ sa nekim izaziva veliki napor... i besmislenost je skoro opipljiva. Šta uostalom i možeš da kažeš kad je svet "vere" intimni svet ličnosti (srca) i Boga?! To ne staje u reči; to je samo tvoje; a sa druge strane zabranjeno je vaseljenskim saborima bilo kome na silu uterivati veru u srce! Čoveku to, najzad, nije ni moguće. Ostala je, dakle, samo molitva - najpre za hrišćane ...pa jedna od zadnjih klauzula u jektenijama je i "za sav svet" ...a Bog najbolje zna ko gde jeste, koliko je ko pobožan koliko nije. On je taj koji će svemu naći meru ..ko sedi u čelu sofre ko u dnu. Jedini srceznalac!
    Ipak jedan deo crkvenih ljudi (laika tj. mirjana) i dalje pokušava da se nadgornjava sa svetskom logikom; ispravljaju „krive drine“ ...a Drina je kriva te kriva. Ima ljudi koji to rade sa merom i ukusom, dok ima i onih koji misle da moraju da uteruju veru u ljude po svaku cenu kao da je to uopšte moguće!? A ono ne da nije moguće već, po svetim ocima Šestog Vaseljenskog Sabora pravilo 64. nema svako ni pravo da to čini! Ovi drugi, koji misle da su u obavezi ili nekoj obligaciji sa Nebom, pomalo su žrtve iskrivljene slike o životu i svojim mestom u njemu. Opterećeni su silnim štivima manastirskog konteksta (koja nisu za svakog jer „nije svakom dato da bude monah“) pa sebe doživljavaju kao izabrane da na svakom mestu pričaju, metanišu, krste se, ispravljaju. Ima tužnih slika gde vidite da čoveku nije do priče ali ga nešto iznutra tera, neki neprirodan strah da će se ogrešiti ako ne krene u teološke rasprave ...naširoko i nadugačko. Od ozbiljne teme napravi karikaturu jer se oseti da je kontekst sintetički, nije stvaran ..dolazi iz neke tendencioznosti i subjektivnosti pune magle. Čak i oni koji deklarativno nisu crkveni, po definiciji zajedničke Hristove slike koja je u svima, osete tendencioznost i podižu ograde ..jer je privlačno samo ono što je iskreno i autentično. Bog se nikada ne nameće na silu! On kuca na vrata srca ali ne provaljuje unutra. Uopšte nije privlačno ako uporno gurate u nos nekome Crkvena gledišta, bilo direktna ili kroz folklorne projave, jer to odudara od Njegovog pristupa čoveku. Sve preko toga je sindrom „velikog inkvizitora“ koji je lepo objasnio Dostojevski u Karamazovima. Iza svakog nametanja, što posredno objašnjavaju i Oci Vaseljenskih Sabora, stoji neka namera. Ono što jedino možemo u gore navedenoj situaciji je da, sa merom i oprezom, samo i jedino u kontekstu razgovora ako se već povede u religioznom smeru, kažemo svoje „vjeruju“ i isključivo lično iskustvo iz te teme ...ni za živu glavu nešto što piše u knjigama a nije proživljeno lično! To je kontraproduktivno; čak štetno! Ljudska duša je gladna autentičnosti, iskrenosti (kakva god ova bila) i ako joj ponudite neku bofl robu ili patetičnu priču ..ona će to odbiti. Prepoznaće da tu nema istine. Zato ovim mučenicima, koji misle da moraju po svaku cenu da propovedaju, treba reći da nisu obavezni na to; čak nemaju ni pravo ...i upravo im veliko olakšanje može doneti spomenuti 64. član Šestog Vaseljenskog Sabora. Treba malo da se opuste i relaksiraju.
    Samo na ovakvim tematskim sajtovima možemo, sa oprezom i uz dosta osetljivosti, napisati neki svoj stav; svoje mišljenje; ali ne smesti sa uma da možda samo nagomilavamo fraze već ponovljene bezbroj puta od drugih ljudi ...a da pri tom ovde objavljuju tekstove i mnogo kompetentniji autoriteti za bilo koju sferu crkvenog života ...pa možda valja malo i prištedeti "olovku i papir". Ne pisati svašta po svaku cenu.
    Tim pre je javno batrganje obesmišljeno ako sekularni ljudi, za koje je priča o Vaskrsenju buncanje i pijanstvo, drže u rukama moćne medijske kuće...vaša priča je, osim jedne jedine reakcije ili demantija Crkvenih zvaničnika, samo mlaćenje prazne slame. Lažnih svedoka je bilo od velikog petka na ovamo koliko vam duša ište ...pa ih je Crkva nadživela jer ti nesrećnici nisu ni svesni sa kim se kače i o kome spliću laži!? Sa izvorom svog postojanja ...koji ih i pored toga tužno i očinski čeka i ljubi. Da nije tako zar bi koračali i dalje planetom?
    Mislim da bi jedno jedino „Jelici izidite“ (kao važan deo Crkvene ikonomije i strategije) kada iz Crkve, pa i iz porte, u jednom trenutku Liturgije treba da izađu oni koji nisu kršteni ili koji su pod kaznom, mnogo rečitije protreslo svako ljudsko biće od bilo koje reči! Nije svejedno kada te Crkva izbaci napolje u nekom trenutku! Ne možeš a da se pod stresom ne zapitaš „zašto ja nisam na Liturgiji vernih“?! To je šok i ne znam zašto je ta praksa prestala? Pa nju su instalirali sveti Oci? Da l' je to zbog linije nezameranja sa „moćnicima“? Patetičnog i slinavog lamentiranja nad nekom plemenskom „svetošću“ pri čemu uobražavamo da je svetost predaka nekretnina koja se prenosi na potomke?! Besmislica! Svako je rođenjem startovao trku od nule; nema garancija da ću stići lako na cilj ako uopšte stignem! Pretci su mi samo reper ponašanja ali ne nužno i moj karakter koji sam delima uprljao, razorio, obljutavio.
    Ne vidim drugog načina da se reaguje na laži o Crkvi odasvud. Gospod je zaćutao kada već nije imao šta više da kaže! Ostao je nenametljiv po cenu smrti na Krstu ...a mogao je pozvati legione Anđela od kojih samo jedan možda ima snagu da zdrobi Mlečni put!? Okrenuo se po Vaskrsenju Stvaranju Crkve; okrenuo se onima koji su ga verovali. S toga mislim da je „Jelici izidite“ jedini odgovor na sve laži i lažne svedoke.
  13. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Бранко Тапушковић for Наслов блога, Neka razmišljanja o lažima u štampi na Crkvu, Hrista ...   
    Šta reći na uporne novinske gluposti o Crkvi, Hristu, verujućima... kojima su prepuni tabloidi, dnevna štampa ili TV emisije? Nedavna priča o nekakvom petom jevanđelju; blaćenje sveštenika njihovim uopštavanjem i izjednačavanjem sa lošim primerima. Dovoljno je jednom od zvaničnika reći da su to gluposti; sve preko toga nije više u našim moćima.
    Vidite, jedno vreme na Pilatovom sudu Gospod se branio rečima od optužbi, npr. "Ako li govorim istinu što me biješ.." Ili: "ti kaza da sam car. Ja sam poslan ... itd." ili : "Ne bi ti imao vlasti nada mnom da ti nije dana odozgo ..." - a onda je jednog trenutka zaćutao! Više nije imalo smisla. Tužioci su bili previše pomračeni da bi išta razumeli. Još su doveli lažne svedoke da Ga ocrne što je moguće više! Nije više prozborio ni reči! Dalje je govorio samo delima: nošenjem Krsta, smrću i Vaskrsenjem! Rečitije ne može! Ko to ne razume ili prihvati i da sam Gospod dođe neće shvatiti!
    Pre par decenija na ovamo, nekako je imalo smisla govoriti; ljudi su pokušavali nešto da prihvate, koriguju u sebi ili promene; sada sve više imaš utisak kao da biser bacaš posvuda, a to nije mudro i preporučljivo - jer ima sveta koji ne razlikuje biser od poluvrednosti; sve to zajedno prožderu a onda vam se narugaju i ozbiljne duševne povrede vam nanesu!? Kako vreme odmiče sve je postalo kao da pričaš zidu; još se podsmevaju, lažu; izmišljaju lažne optužbe na svetinju; guraju darvinizam gde stignu! Sama pomisao da se tu nešto ubeđuješ sa nekim izaziva veliki napor... i besmislenost je skoro opipljiva. Šta uostalom i možeš da kažeš kad je svet "vere" intimni svet ličnosti (srca) i Boga?! To ne staje u reči; to je samo tvoje; a sa druge strane zabranjeno je vaseljenskim saborima bilo kome na silu uterivati veru u srce! Čoveku to, najzad, nije ni moguće. Ostala je, dakle, samo molitva - najpre za hrišćane ...pa jedna od zadnjih klauzula u jektenijama je i "za sav svet" ...a Bog najbolje zna ko gde jeste, koliko je ko pobožan koliko nije. On je taj koji će svemu naći meru ..ko sedi u čelu sofre ko u dnu. Jedini srceznalac!
    Ipak jedan deo crkvenih ljudi (laika tj. mirjana) i dalje pokušava da se nadgornjava sa svetskom logikom; ispravljaju „krive drine“ ...a Drina je kriva te kriva. Ima ljudi koji to rade sa merom i ukusom, dok ima i onih koji misle da moraju da uteruju veru u ljude po svaku cenu kao da je to uopšte moguće!? A ono ne da nije moguće već, po svetim ocima Šestog Vaseljenskog Sabora pravilo 64. nema svako ni pravo da to čini! Ovi drugi, koji misle da su u obavezi ili nekoj obligaciji sa Nebom, pomalo su žrtve iskrivljene slike o životu i svojim mestom u njemu. Opterećeni su silnim štivima manastirskog konteksta (koja nisu za svakog jer „nije svakom dato da bude monah“) pa sebe doživljavaju kao izabrane da na svakom mestu pričaju, metanišu, krste se, ispravljaju. Ima tužnih slika gde vidite da čoveku nije do priče ali ga nešto iznutra tera, neki neprirodan strah da će se ogrešiti ako ne krene u teološke rasprave ...naširoko i nadugačko. Od ozbiljne teme napravi karikaturu jer se oseti da je kontekst sintetički, nije stvaran ..dolazi iz neke tendencioznosti i subjektivnosti pune magle. Čak i oni koji deklarativno nisu crkveni, po definiciji zajedničke Hristove slike koja je u svima, osete tendencioznost i podižu ograde ..jer je privlačno samo ono što je iskreno i autentično. Bog se nikada ne nameće na silu! On kuca na vrata srca ali ne provaljuje unutra. Uopšte nije privlačno ako uporno gurate u nos nekome Crkvena gledišta, bilo direktna ili kroz folklorne projave, jer to odudara od Njegovog pristupa čoveku. Sve preko toga je sindrom „velikog inkvizitora“ koji je lepo objasnio Dostojevski u Karamazovima. Iza svakog nametanja, što posredno objašnjavaju i Oci Vaseljenskih Sabora, stoji neka namera. Ono što jedino možemo u gore navedenoj situaciji je da, sa merom i oprezom, samo i jedino u kontekstu razgovora ako se već povede u religioznom smeru, kažemo svoje „vjeruju“ i isključivo lično iskustvo iz te teme ...ni za živu glavu nešto što piše u knjigama a nije proživljeno lično! To je kontraproduktivno; čak štetno! Ljudska duša je gladna autentičnosti, iskrenosti (kakva god ova bila) i ako joj ponudite neku bofl robu ili patetičnu priču ..ona će to odbiti. Prepoznaće da tu nema istine. Zato ovim mučenicima, koji misle da moraju po svaku cenu da propovedaju, treba reći da nisu obavezni na to; čak nemaju ni pravo ...i upravo im veliko olakšanje može doneti spomenuti 64. član Šestog Vaseljenskog Sabora. Treba malo da se opuste i relaksiraju.
    Samo na ovakvim tematskim sajtovima možemo, sa oprezom i uz dosta osetljivosti, napisati neki svoj stav; svoje mišljenje; ali ne smesti sa uma da možda samo nagomilavamo fraze već ponovljene bezbroj puta od drugih ljudi ...a da pri tom ovde objavljuju tekstove i mnogo kompetentniji autoriteti za bilo koju sferu crkvenog života ...pa možda valja malo i prištedeti "olovku i papir". Ne pisati svašta po svaku cenu.
    Tim pre je javno batrganje obesmišljeno ako sekularni ljudi, za koje je priča o Vaskrsenju buncanje i pijanstvo, drže u rukama moćne medijske kuće...vaša priča je, osim jedne jedine reakcije ili demantija Crkvenih zvaničnika, samo mlaćenje prazne slame. Lažnih svedoka je bilo od velikog petka na ovamo koliko vam duša ište ...pa ih je Crkva nadživela jer ti nesrećnici nisu ni svesni sa kim se kače i o kome spliću laži!? Sa izvorom svog postojanja ...koji ih i pored toga tužno i očinski čeka i ljubi. Da nije tako zar bi koračali i dalje planetom?
    Mislim da bi jedno jedino „Jelici izidite“ (kao važan deo Crkvene ikonomije i strategije) kada iz Crkve, pa i iz porte, u jednom trenutku Liturgije treba da izađu oni koji nisu kršteni ili koji su pod kaznom, mnogo rečitije protreslo svako ljudsko biće od bilo koje reči! Nije svejedno kada te Crkva izbaci napolje u nekom trenutku! Ne možeš a da se pod stresom ne zapitaš „zašto ja nisam na Liturgiji vernih“?! To je šok i ne znam zašto je ta praksa prestala? Pa nju su instalirali sveti Oci? Da l' je to zbog linije nezameranja sa „moćnicima“? Patetičnog i slinavog lamentiranja nad nekom plemenskom „svetošću“ pri čemu uobražavamo da je svetost predaka nekretnina koja se prenosi na potomke?! Besmislica! Svako je rođenjem startovao trku od nule; nema garancija da ću stići lako na cilj ako uopšte stignem! Pretci su mi samo reper ponašanja ali ne nužno i moj karakter koji sam delima uprljao, razorio, obljutavio.
    Ne vidim drugog načina da se reaguje na laži o Crkvi odasvud. Gospod je zaćutao kada već nije imao šta više da kaže! Ostao je nenametljiv po cenu smrti na Krstu ...a mogao je pozvati legione Anđela od kojih samo jedan možda ima snagu da zdrobi Mlečni put!? Okrenuo se po Vaskrsenju Stvaranju Crkve; okrenuo se onima koji su ga verovali. S toga mislim da je „Jelici izidite“ jedini odgovor na sve laži i lažne svedoke.
  14. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Александар Милојков за Наслов блога, Ближњи и даљњи   
    Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ
    мај-јун/2009


    Ближњи и даљњи
    „Браћо моја, не саветујем вам љубав према ближњима:
    саветујем вам љубав према најдаљима.“
    Фридрих Ниче, „Тако је говорио Заратустра“
    „Ко је ближњи мој?“, упита један јеврејски писмознанац Христа, након што је чуо да ће љубављу према Богу и према ближњем испунити Закон и наследити живот вечни (Лк 10, 25-29). Како је тешко то питање, мада многи мисле да на њега имају лак и познат одговор. Да ли је свет, па чак и онај који себе назива хришћанским, спреман да чује истинити одговор на ово питање? Хоће ли се хришћански свет саблазнити тим одговором? Да ли је спреман да за ближњег призна једног, од срца далеког, „Самарјанина“? То је управо Христов одговор на писмознанчево питање: „Самарјанин“ (Лк 10, 30-37).
    Ко су, заправо, Самарјани? Асирски цар Саргон II, након освајања Израиловог (северног) царства, 721. године пре Христа, пише следеће: „Опседах и освојих Самарију и одведох у ропство двадесет и седам хиљада две стотине и деведесет становника…Населих га људима из земаља које освојих…“ Од тих колониста које је у поробљеном Израилу населио асирски цар и од преосталих Израилаца који нису одведени у ропство, настаде народ кога назваху Самарјанима. Јеврејски народ их је презирао, као и Самарјани њих. Ако би неко једног Јеврејина упитао ко му није ближњи и ко му је срцу најдаљи, добио би одговор да је то Самарјанин, „проклети и лукави Самарјанин“. Ипак, Господ даје одговор, једном Јеврејину писмознанцу, да је даљњи Самарјанин управо тај ближњи кога треба волети једнако као Бога.
    Чудан је овај господњи одговор писмознанцу, баш као што је чудан и Ничеов савет да не љубимо ближње већ даљње. Имају нешто заједничко ова два говора. И један и други збуњују. Својом неочекиваношћу и изненађењем дрмају из свакодневне уљуљканости и успаваности. Збуњеном човеку остаје да изабере: да ли га саблажњава Бог или га саблажњава човек. Лако ће успавани хришћанин да одбаци мисли једнога Ничеа. Па за Ничеа ионако кажу да је само један „ужасни антихрист“, шта се од њега још може паметно чути. Али, шта ће хришћанин пред речима свог Господа? Гле, па и Он га учи да љуби оне најдаље могуће – своје непријатеље. Ах, како је ова божанска заповест неправедна и саблажњива! Погнуће хришћанин главу, окренуће се од овог питања и наставити да дрема, да у својим сновима љуби „ближње“ своје, мислећи да Богу службу чини. Тек је мало оних који ће се озбиљно тргнути из дрмежа и дати одговор на озбиљно и тешко питање: „Ко је ближњи мој?“
    Свете, хришћански свете, јесмо ли спремни да за ближње прихватимо оне најдаље, оне „прљаве и лукаве Самарјане“? Тешко нам је да то прихватимо, зато и имамо све мање ближњих јер смо одбацили оне далеке. Свако од нас има неке своје „Самарјане“. Ко су, заправо, наши ближњи и ко су наши даљњи? Какав смо то расцеп направили те смо све више сами, остављени и саблажњени? Наши аршини којима смо љубав мерили, учинили су нас таквим. Говорили смо да су наши ближњи наши родитељи, наша браћа, наши добри пријатељи. И нисмо ту погрешили, јер нас је и Бог учио да љубимо родитеље своје, „да нам се продуже дани на земљи“. Учио нас је Бог и да љубимо брата и пријатеља свога. Чак нас је толико Бог учио тој љубави да нам је забранио да Му прилазимо ако такве љубави немамо. Ако ли се ко дрзнуо да, мрзећи на брата, Богу ипак приђе и да каже како Бога воли, Бог би га назвао лажовом: „Ако ко рече: Љибим Бога, а мрзи брата својега лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио?“ (1. Јов 4, 20). Отерао би таквог лажова Господ овим речима: „Остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој.“ (Мт 5, 24).
    И бивало је да смо се мирили, те тако помирени заједно Богу враћали. Не престајући да нас воли, Бог би нас увек примао назад. И бивало је да смо и Бога мрзели, те да смо се опет кајали и Богу враћали. А Бог, Он није престајао да нас воли, увек и без икаквог разлога, чак и онда када смо били најдаљи од Њега. Волео нас је зато што је хтео, а не зато што смо Га на то својом добротом приморали. Ми смо нашом добротом били даљњи за Бога, али нас је Он увек држао за своје ближње. Није престајао да нас воли, зато што се никада није питао зашто нас воли. Бог никада није знао одговор на то питање. Тај одговор смо ми измислили. Зато, како време одмиче, у другима видимо само даљње, „прљаве и лукаве Самарјане“.
    Ми смо, за разлику од Бога, увек знали зашто волимо своје ближње. Родитељи су нам дали постојање, хранили нас и одгајали, те их зато волимо. Браћа и сестре су заједно расли са нама и њих морамо да волимо, јер нас на то приморава чиста биологија. Волимо и своје пријатеље. Како и не би, када су нам толико тога доброг учинили. Давали су нам своје слободно време, обасипали нас пуно пута дивним даровима, дивили се нашим делима и у свему нас подржавали. Забога, па како онда не волети своје пријатеље? Та и таква наша љубав према ближњима снажила је у нама мржњу према даљњима. Ћутали смо и правили се да не чујемо Божији глас: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне.“ (Мт 5, 44). Мислили смо да се то нас не тиче, јер ми имамо кога да волимо, имамо своје ближње.
    Глуви да чујемо ове речи, наша је љубав увек бивала љубав према властитој користи. Ми нисмо никада слободно, безусловно волели. Отуда нам мноштво бивших пријатеља, чак и бивше браће и сестара, па и бивших родитеља. Та лажна љубав престаје оног тренутка када нестане разлог због кога волимо. Наша љубав је лицемерје, јер има разлог за своје постојање, јер има оправдање. Зато и траје док има разлога, док има оправдања. Кад нестане разлога за љубав, онда ближњи постају даљњи, ах, ти далеки, „прљави и лукави Самарјани!“
    Таква је „љубав“ људима заклонила Бога. Многи због „хришћана“ и њихове „љубави“ не виде Бога. Несретном Ничеу су такви „хришћани“ и таква „љубав“ заклонили Христа. Нису му дали да Га упозна. Убили су га духовно својим принципима и својим разлозима којима су правдали љубав. А он је знао да љубав нема разлога и зато је презирао њихову „љубав“ према ближњима. Пркосио им је говорећи да не љубе ближње већ даљње. Осудили су га због тога и жигосали као „ужасног антихриста“, иако је многе њихове „хришћанске“ идеале превазишао. Ниче је био девственик који у животу ни мрава згазио није. Љубећи даљње, Ниче је доживео ментални и емотивни шок када је једном угледао кочијаша како бесомучно бије свог коња. Нажалост, „хришћани“, његови западни земљаци, његови ближњи, нису му дали да угледа Христа. Умро је жигосан као „антихрист“, са убеђењем да треба љубити даљње, безусловно и без разлога.
    Управо такву љубав, безусловну и безразложну, проповеда Христос, онај Христос Којег Ниче није упознао јер му је био заклоњен. Бог љуби слободно и зато је кадар да љуби и грешника, оног најдаљег. Таквој љубави Бог учи човека и таквом љубављу воли човека. Ко је онда наш ближњи и ко је наш даљњи? Заправо, постоји ли тај расцеп уопште? Не, не постоји и не сме да постоји. Уколико тај расцеп постоји, онда љубав ишчезава и настаје самољубље. Настаје лицемерје и користољубље, сакривено под плаштом љубави. Када се угасе разлози да се тај плашт носи на себи, онда бива огољена сакривена мржња: „Ко ти ископа око?“ – „Брат“ – „Да, зато је тако дубоко.“
    Љубав не зна за разлог свог постојања, али не зна ни за логику којом би људски разум хтео да је контролише. Љубав се опире логици, она је превазилази зато што је љубав слобода. Љубав познаје „хоћу“, она не зна за „морам“. То одбацивање логике од стране љубави Господ је показао у својој причи о милостивом Самарјанину. Логика би рекла да ће унесрећеном Јеврејину, кога су разбојници напали и опљачкали и који је беспомоћан лежао на путу, помоћи његови „најближи“. И пролазили су поред њега један свештеник и један левит, управо они које је исповедао као своје ближње. Но, они само прођоше и не пружише му никакву помоћ. На њега се сажали далеки Самарјанин који је туда пролазио и он му милост учини. Зашто се милостиви Самарјанин сажалио на несрећног Јеврејина? Нема одговора. Зато је далеки Самарјанин ближњи његов, јер нема оправдања за своју љубав, она је безразложна и безусловна. „Иди па и ти чини тако“, одговара Господ јеврејском писмознанцу (Лк 10, 37).
    То је Божији позив свима који желе са Богом, који желе да се синовима Божијим назову: „Иди и ти чини тако.“ Воли зато што хоћеш а не зато што мораш. Воли без разлога а не са разлогом. Воли безусловно и тада нећеш имати даљње већ само ближње. Упери свој поглед и своје срце у те даљње, у те своје „дужнике“, у духовне „Самарјане“. Покушај да их безразложно заволиш и бићеш достојан пред Богом када у молитви будеш говорио: „Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим.“ „Иди и ти чини тако.“
    Александар Милојков
  15. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Goku for Наслов блога, Babe teolozi i čuveno "Ne valja se.."   
    Ponovo jedna tema sa Facebook-a pokrenuta od ŽRU sajta o izvesnim ljudima iz crkve koji uzimaju slobodu da prisutnima (i u crkvi i van Nje) u raznim prilikama tumače crkveni život. Najpre je tu bilo pošalica i anegdota, jer je naslov teme bio: "PROTIV BABINE TEOLOGIJE NI JEDAN POP NEMA ŠANSE" - ali ova tema je ozbiljnija nego što se na prvi pogled čini. Reč je o ljudima koji i sami neslobodni, porobljeni lažnim suznim ushićenjima izokrenu svoju neslobodu u stroga načela koja onda serviraju drugima. Svoju neslobodu poseju u mlade duše i time naprave ko zna kakvu štetu u neiskusnim ljudima koji u Crkvu dođu da se pronađu.
    Komentar na toj temi:
    Šalu na stranu, Ovo o čemu je ovde reč uopšte nije naivna tema! Deluje kao nešto benigno ali nije jer mnogim početnicima u crkvenom životu valja proći ovo rešetanje besmislenim pričama, običajima i kojekakvim pravilima! Sa rečima se nije igrati i neka od ovih nebuloza od raznih tumača i tumačica može nepovratno da upropasti nečiji život. Bio sam svojevremeno, još dok sam radio kao crkvenjak, na nekoj daći posle sahrane, tu nedaleko od Beograda u Vojvodini. Za dugačkom sofrom mnogo sveta; negde u sredini sofre i ja. Stigne supa i jedna kašika ..i to nekako preživim. Ali posluže posle toga rinflajš (lešo - meso iz supe) ali i dalje samo kašika: nigde viljuške i noža!? NE VALJA SE - rekoše! Pitam da mi se teološki objasni taj običaj, možda sam u svom poslu nešto propustio; međutim niko nije voljan da mi objasni a situacija se zateže! Odnosi zahladneli! Ko velim, ajd' poješću to kašikom ...snaći ću se već. Nagnem se nad sofru, gledam levo i desno da nađem so - rinflajš je lepši kad je slan! Pitam: "Ima li negde soli"? Naopako, kad me ne izbaciše na ulicu! "Vređam tako domaćina" - rekoše mi??? Samo sam krajnjim naporom uspeo da se obuzdam i da ne izletim iz dvorišta sa ko zna kakvim rečima na usnama. Ovo nije izmišljena priča, ovo je bilo stvarno! Ovakvih i sličnih bizarnih običaja po Srbiji ima koliko hoćete i svakoj je ko zna kada kumovala neka umišljena baba ili kakav tumač crkve među bogomoljcima od kojih svašta možete čuti. Mislim da bi tu sveštenici, bez obzira na cenu, morali da intervenišu i saseku ovakve gluposti u korenu - makar se na njega ljutili! Pa neka se ljute, nije njihovo da tumače jevanđelje i crkvena pravila već njegovo i ako ga ne slušaju, po savetu Apostola iz "Dela apostolskih" ili poslanica, naprosto im ne treba posle toga pridavati nikakav značaj. Ko zna koliko su takve stvari uticale na današnje stanje duha u Srbiji prilično ogrezlog u "magijsku" pobožnost; kojekakva sujeverja i čuveno "ne valja se"! Steknete iz toga utisak da je Bog u stvari težak formalista koji jedva čeka da nekog kazni kao kakav sudija za prekršaje! A On je blagi roditelj! Ja od svog sina ne tražim da od mene odlazi unatraške, da mi laska ili se ulizuje - da poltroniše ako i pogreši: tražim samo da me voli i poštuje kao oca i ja mu to tako i uzvraćam. Prosto tražim iskrenost kakva god da je situacija. I Gospod je sa tom relacijom dete - roditelj uporedio odnos između Njega i nas. Kakvi formalizmi kakvi bakrači! Kakve veze sa istinom da je Bog slobodno sveljubeće biće ima bilo koja reč "ne valja se"? Kakve veze i sa Bogom i sa mozgom ima da li će biti soli na stolu ili neće; ili bezbroj sličnih stvari sa kojima se sigurno svako od nas susretao? Ko da je On neki mehanizam kažnjavanja i mraka ... u stvari mraka shvatanja pojedinih nesrećnika koji su umislili da nešto znaju. A ova bolest, za koju još jednom tvrdim da je opasna pojava u Crkvi i društvu, ima za cilj da vas zarobi, kao što i svako sujeverje porobi i okameni čoveka. Prestraviš se da ne učiniš nešto protiv gluposti u koju si naivno poverovao; i tako se okameniš i onesposobiš za slobodu, nadahnut život u realnosti, udaljiš se od Ljubavi i sav se paralizuješ besmislenim pravilima predatim od polupismenog sveta. Zato je Crkva i sveštenstvo jedino rešenje za sve naše nedoumice! Liturgija je jedini način života i obredno pravilo koje treba održavati .. a ona u svojoj formalnoj obrednoj strani ima za cilj, što je Božiji dar čoveku, da nas oslobodi od svih formi i formalizama. Čista sloboda u Hristu i sa Hristom. Roditelj i dete!
  16. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Лапис Лазули for Наслов блога, Kada se deca igraju u Crkvi i prave galamu   
    Na facebooku jedan Pravoslavan sajt ("Sveta tajna braka") je pokrenuo bolnu temu o kojoj sam često razmišljao dok sam, stojeći u Hramu, gledao kako se klinci jure po Crkvi. Njihova igra odvlačila mi je pažnju i poodavno o tome imam jedan stav koji sam izneo tek na nekoliko mesta ali me je ovaj sajt (sa obiljem citata) ponukao da svoje mišljenje malo šire publikujem. Ta prepiska (kolorisana slova od sajta) i komentar moje malenkosti izgledaju ovako:
    За све оне који опомињу децу у цркви што се понекад мало чују, проговоре коју реч, заплачу или се поиграју.
    У тај час приступише к Исусу ученици говорећи: Ко је дакле највећи у царству небеском? И дозва Исус дете, и постави га међу њих, и рече им: Заиста вам кажем, ако се не повратите и не будете као деца, нећете ући у царство небеско. Који се дакле понизи као дете ово, онај је највећи у царству небеском. И који прими такво дете у име моје, мене прима. А који саблазни једног од ових малих који верују мене, боље би му било да се обеси камен воденични о врату његовом, и да потоне у дубину морску. Гледајте да не презрете једног од малих ових; јер вам кажем да анђели њихови на небесима једнако гледају лице Оца мог небеског. – Јеванђеље по Матеју, глава 18:1-10 И доношаху му дечицу да их дотакне; али их ученици укорише. А Исус видевши негодова и рече им: пустите дечицу да долазе к мени, не браните им; јер таквима припада царство Божије. Заиста, кажем вам: ко не прими царства Божијег као мало дете, неће ући у њега. И загрливши их благослови их, стављајући руке на њих. – Јеванђеље по Марку, глава 10:13-16 Исус виде дечицу како их доје. Рече својим ученицима: "Ови малени које доје су попут оних који улазе у краљевство." Казаше му: „Ако, дакле, постанемо деца, хоћемо ли ући у краљевство?" Исус им рече: „Када из двога начините једно, и да унутарње буде као вањско, и вањско као унутарње, и горње као доње, и ако из мушког и женског начините једно тако да мушко није мушко а женско није женско, и ако начините очи умјесто ока и руку умјесто руке и стопало умјесто стопала, слику умјесто слике, тада ћете ући у краљевство." – Јеванђеље по Томи
    komentar:
    Da, sve je to tačno! Svojevremeno je i jedan Vladika rekao da "nema veće molitve od dečije igre" ...ali gde deca treba da se igraju? Carstvo nebesko nasleđuju oni koji se povrate i karakterom budu kao deca; jer "takvih je carstvo Božije" veli Gospod - ali ista ta bezgrešna usta kažu: "Ja nisam došao radi zdravih već radi bolesnih"!! "Zdravima ne treba lekar, treba bolesnima" - veli Spasitelj. Crkva je najpre bolnica za nas izranavljene gresima i kao u svakoj bolnici valja da tu bude tišina ne bi li se skoncentrisali na službu. Deca se moraju pustiti Hristu na pričest ..ali Carstvo je već u njihovim srcima ...!! Deca ko deca, njima je svojstveno da se igraju, da idu za svojom maštom. Mišljenja sam, a nije greh imati neki razuman stav o ovom problemu, da decu treba svakako u hramu držati dok ne izgube pažnju i ne ponese ih igra!? Mislim da roditelji tada neće pogrešiti ako ih u tom trenutku iznesu napolje da jurcaju jer Carstvo je već svakako njihovo! Imaju Ga u sebi bili u hramu ili napolju!! Gospod je došao PRVENSTVENO zbog nas "bolesnih i grešnih" pa tek onda radi svega drugog! Nije to samo moja želja da besmisleno nešto oponiram ovoj priči; naprosto TO JE REKAO SPASITELJ! Crkvene tajne i discipline ispovesti, pokajanja, kolenopreklonih molitava ...nisu zbog dece već zbog mene poslednjeg od svih! Iz Njegovih reči da je dao život zbog grešnih a ne savršenih, još se da zaključiti da je, ponavljam, Crkva na prvom mestu BOLNICA pa tek onda OBDANIŠTE ...a u bolnici, po njenoj prirodi, čemu nam je Hilandar uzor ...treba da je tišina.
    Mislim da mnoge ljude ponese pomalo patetika jer u gore navedenim rečima, a nemoćni da ih racionalizuju, počnu da se prema deci ponašaju pomalo smešno: krevelje se, ponašaju se neprikladno detinjasto usred liturgije, unjkavo se uprepodobljavaju kao da su pred ne znam kakvim veličinama. Posmatrao sam jednom jednu zabrađenu mladu majku sa haljinom do zemlje. Sinčić od nekih 4 - 5 godina je najpre plakao jer je hteo napolje a onda je počeo i da je šutira u nogu, da se dere i viče na sav glas. Nesrećnica, kao omađijana je samo pokušavala da ga umiri nekim rečima koje sam jedva nazirao. Nije smela da se pomeri od paralize da će se ogrešiti prema onim rečima koje ste gore naveli. Mališa nije prestajao da se dere i šta ću ...sasvim razbijen izašao sam napolje ...a došao sam da lečim rane!?
    Neko će iz ovoga pomisliti da sam protiv dece ili ne znam šta još ..ali će se grdno prevariti. Sasvim suprotno – volim decu i jesam za to da se crkveno vaspitavaju od samog rođenja ali po meri uzrasta i karaktera. U stara vremena deca, pa i najmanja, su još od kolevke morala da se nauče hijerarhijskom redu; da poštuju starije, da u Crkvi nema igranja (igra je za poljanu) jer su naši stari bili strogi za razliku od današnjih mekušaca. I mališani su to, premda mali, ali detinjom mudrom prirodom dobro osećali i srcem usvajali. Naopako da vo vremja ono neko obruka tatu ili đeda u crkvi; kući ga je čekao kaiš! No to je bilo tada; danas se promenilo jer, strahom porobljeni, niko da se seti proste rečenice Gospoda našeg: „Ja NISAM DOŠAO RADI ZDRAVIH već radi bolesnih.“ Da dragi moji, On ostavlja zdrave i ide da traži izgubljenog - važan Mu je veoma! Mislim da je to jasan reper kakav redosled pojmova treba da se neguje u Crkvi; najpre bolesni duhom i dušom ..pa tek onda svi ostali. Deca su već u sveprisutnom Carstvu Hristovom koje mi matori i ogrehovljeni slepci ne vidimo; i upravo radi nas je Gospod krvario na Krstu ...ne zbog zdravih.
  17. Волим
    Blaža Željko got a reaction from ............. for Наслов блога, Babe teolozi i čuveno "Ne valja se.."   
    Ponovo jedna tema sa Facebook-a pokrenuta od ŽRU sajta o izvesnim ljudima iz crkve koji uzimaju slobodu da prisutnima (i u crkvi i van Nje) u raznim prilikama tumače crkveni život. Najpre je tu bilo pošalica i anegdota, jer je naslov teme bio: "PROTIV BABINE TEOLOGIJE NI JEDAN POP NEMA ŠANSE" - ali ova tema je ozbiljnija nego što se na prvi pogled čini. Reč je o ljudima koji i sami neslobodni, porobljeni lažnim suznim ushićenjima izokrenu svoju neslobodu u stroga načela koja onda serviraju drugima. Svoju neslobodu poseju u mlade duše i time naprave ko zna kakvu štetu u neiskusnim ljudima koji u Crkvu dođu da se pronađu.
    Komentar na toj temi:
    Šalu na stranu, Ovo o čemu je ovde reč uopšte nije naivna tema! Deluje kao nešto benigno ali nije jer mnogim početnicima u crkvenom životu valja proći ovo rešetanje besmislenim pričama, običajima i kojekakvim pravilima! Sa rečima se nije igrati i neka od ovih nebuloza od raznih tumača i tumačica može nepovratno da upropasti nečiji život. Bio sam svojevremeno, još dok sam radio kao crkvenjak, na nekoj daći posle sahrane, tu nedaleko od Beograda u Vojvodini. Za dugačkom sofrom mnogo sveta; negde u sredini sofre i ja. Stigne supa i jedna kašika ..i to nekako preživim. Ali posluže posle toga rinflajš (lešo - meso iz supe) ali i dalje samo kašika: nigde viljuške i noža!? NE VALJA SE - rekoše! Pitam da mi se teološki objasni taj običaj, možda sam u svom poslu nešto propustio; međutim niko nije voljan da mi objasni a situacija se zateže! Odnosi zahladneli! Ko velim, ajd' poješću to kašikom ...snaći ću se već. Nagnem se nad sofru, gledam levo i desno da nađem so - rinflajš je lepši kad je slan! Pitam: "Ima li negde soli"? Naopako, kad me ne izbaciše na ulicu! "Vređam tako domaćina" - rekoše mi??? Samo sam krajnjim naporom uspeo da se obuzdam i da ne izletim iz dvorišta sa ko zna kakvim rečima na usnama. Ovo nije izmišljena priča, ovo je bilo stvarno! Ovakvih i sličnih bizarnih običaja po Srbiji ima koliko hoćete i svakoj je ko zna kada kumovala neka umišljena baba ili kakav tumač crkve među bogomoljcima od kojih svašta možete čuti. Mislim da bi tu sveštenici, bez obzira na cenu, morali da intervenišu i saseku ovakve gluposti u korenu - makar se na njega ljutili! Pa neka se ljute, nije njihovo da tumače jevanđelje i crkvena pravila već njegovo i ako ga ne slušaju, po savetu Apostola iz "Dela apostolskih" ili poslanica, naprosto im ne treba posle toga pridavati nikakav značaj. Ko zna koliko su takve stvari uticale na današnje stanje duha u Srbiji prilično ogrezlog u "magijsku" pobožnost; kojekakva sujeverja i čuveno "ne valja se"! Steknete iz toga utisak da je Bog u stvari težak formalista koji jedva čeka da nekog kazni kao kakav sudija za prekršaje! A On je blagi roditelj! Ja od svog sina ne tražim da od mene odlazi unatraške, da mi laska ili se ulizuje - da poltroniše ako i pogreši: tražim samo da me voli i poštuje kao oca i ja mu to tako i uzvraćam. Prosto tražim iskrenost kakva god da je situacija. I Gospod je sa tom relacijom dete - roditelj uporedio odnos između Njega i nas. Kakvi formalizmi kakvi bakrači! Kakve veze sa istinom da je Bog slobodno sveljubeće biće ima bilo koja reč "ne valja se"? Kakve veze i sa Bogom i sa mozgom ima da li će biti soli na stolu ili neće; ili bezbroj sličnih stvari sa kojima se sigurno svako od nas susretao? Ko da je On neki mehanizam kažnjavanja i mraka ... u stvari mraka shvatanja pojedinih nesrećnika koji su umislili da nešto znaju. A ova bolest, za koju još jednom tvrdim da je opasna pojava u Crkvi i društvu, ima za cilj da vas zarobi, kao što i svako sujeverje porobi i okameni čoveka. Prestraviš se da ne učiniš nešto protiv gluposti u koju si naivno poverovao; i tako se okameniš i onesposobiš za slobodu, nadahnut život u realnosti, udaljiš se od Ljubavi i sav se paralizuješ besmislenim pravilima predatim od polupismenog sveta. Zato je Crkva i sveštenstvo jedino rešenje za sve naše nedoumice! Liturgija je jedini način života i obredno pravilo koje treba održavati .. a ona u svojoj formalnoj obrednoj strani ima za cilj, što je Božiji dar čoveku, da nas oslobodi od svih formi i formalizama. Čista sloboda u Hristu i sa Hristom. Roditelj i dete!
  18. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Милан Ракић for Наслов блога, Babe teolozi i čuveno "Ne valja se.."   
    Ponovo jedna tema sa Facebook-a pokrenuta od ŽRU sajta o izvesnim ljudima iz crkve koji uzimaju slobodu da prisutnima (i u crkvi i van Nje) u raznim prilikama tumače crkveni život. Najpre je tu bilo pošalica i anegdota, jer je naslov teme bio: "PROTIV BABINE TEOLOGIJE NI JEDAN POP NEMA ŠANSE" - ali ova tema je ozbiljnija nego što se na prvi pogled čini. Reč je o ljudima koji i sami neslobodni, porobljeni lažnim suznim ushićenjima izokrenu svoju neslobodu u stroga načela koja onda serviraju drugima. Svoju neslobodu poseju u mlade duše i time naprave ko zna kakvu štetu u neiskusnim ljudima koji u Crkvu dođu da se pronađu.
    Komentar na toj temi:
    Šalu na stranu, Ovo o čemu je ovde reč uopšte nije naivna tema! Deluje kao nešto benigno ali nije jer mnogim početnicima u crkvenom životu valja proći ovo rešetanje besmislenim pričama, običajima i kojekakvim pravilima! Sa rečima se nije igrati i neka od ovih nebuloza od raznih tumača i tumačica može nepovratno da upropasti nečiji život. Bio sam svojevremeno, još dok sam radio kao crkvenjak, na nekoj daći posle sahrane, tu nedaleko od Beograda u Vojvodini. Za dugačkom sofrom mnogo sveta; negde u sredini sofre i ja. Stigne supa i jedna kašika ..i to nekako preživim. Ali posluže posle toga rinflajš (lešo - meso iz supe) ali i dalje samo kašika: nigde viljuške i noža!? NE VALJA SE - rekoše! Pitam da mi se teološki objasni taj običaj, možda sam u svom poslu nešto propustio; međutim niko nije voljan da mi objasni a situacija se zateže! Odnosi zahladneli! Ko velim, ajd' poješću to kašikom ...snaći ću se već. Nagnem se nad sofru, gledam levo i desno da nađem so - rinflajš je lepši kad je slan! Pitam: "Ima li negde soli"? Naopako, kad me ne izbaciše na ulicu! "Vređam tako domaćina" - rekoše mi??? Samo sam krajnjim naporom uspeo da se obuzdam i da ne izletim iz dvorišta sa ko zna kakvim rečima na usnama. Ovo nije izmišljena priča, ovo je bilo stvarno! Ovakvih i sličnih bizarnih običaja po Srbiji ima koliko hoćete i svakoj je ko zna kada kumovala neka umišljena baba ili kakav tumač crkve među bogomoljcima od kojih svašta možete čuti. Mislim da bi tu sveštenici, bez obzira na cenu, morali da intervenišu i saseku ovakve gluposti u korenu - makar se na njega ljutili! Pa neka se ljute, nije njihovo da tumače jevanđelje i crkvena pravila već njegovo i ako ga ne slušaju, po savetu Apostola iz "Dela apostolskih" ili poslanica, naprosto im ne treba posle toga pridavati nikakav značaj. Ko zna koliko su takve stvari uticale na današnje stanje duha u Srbiji prilično ogrezlog u "magijsku" pobožnost; kojekakva sujeverja i čuveno "ne valja se"! Steknete iz toga utisak da je Bog u stvari težak formalista koji jedva čeka da nekog kazni kao kakav sudija za prekršaje! A On je blagi roditelj! Ja od svog sina ne tražim da od mene odlazi unatraške, da mi laska ili se ulizuje - da poltroniše ako i pogreši: tražim samo da me voli i poštuje kao oca i ja mu to tako i uzvraćam. Prosto tražim iskrenost kakva god da je situacija. I Gospod je sa tom relacijom dete - roditelj uporedio odnos između Njega i nas. Kakvi formalizmi kakvi bakrači! Kakve veze sa istinom da je Bog slobodno sveljubeće biće ima bilo koja reč "ne valja se"? Kakve veze i sa Bogom i sa mozgom ima da li će biti soli na stolu ili neće; ili bezbroj sličnih stvari sa kojima se sigurno svako od nas susretao? Ko da je On neki mehanizam kažnjavanja i mraka ... u stvari mraka shvatanja pojedinih nesrećnika koji su umislili da nešto znaju. A ova bolest, za koju još jednom tvrdim da je opasna pojava u Crkvi i društvu, ima za cilj da vas zarobi, kao što i svako sujeverje porobi i okameni čoveka. Prestraviš se da ne učiniš nešto protiv gluposti u koju si naivno poverovao; i tako se okameniš i onesposobiš za slobodu, nadahnut život u realnosti, udaljiš se od Ljubavi i sav se paralizuješ besmislenim pravilima predatim od polupismenog sveta. Zato je Crkva i sveštenstvo jedino rešenje za sve naše nedoumice! Liturgija je jedini način života i obredno pravilo koje treba održavati .. a ona u svojoj formalnoj obrednoj strani ima za cilj, što je Božiji dar čoveku, da nas oslobodi od svih formi i formalizama. Čista sloboda u Hristu i sa Hristom. Roditelj i dete!
  19. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Dexi for Наслов блога, Babe teolozi i čuveno "Ne valja se.."   
    Ponovo jedna tema sa Facebook-a pokrenuta od ŽRU sajta o izvesnim ljudima iz crkve koji uzimaju slobodu da prisutnima (i u crkvi i van Nje) u raznim prilikama tumače crkveni život. Najpre je tu bilo pošalica i anegdota, jer je naslov teme bio: "PROTIV BABINE TEOLOGIJE NI JEDAN POP NEMA ŠANSE" - ali ova tema je ozbiljnija nego što se na prvi pogled čini. Reč je o ljudima koji i sami neslobodni, porobljeni lažnim suznim ushićenjima izokrenu svoju neslobodu u stroga načela koja onda serviraju drugima. Svoju neslobodu poseju u mlade duše i time naprave ko zna kakvu štetu u neiskusnim ljudima koji u Crkvu dođu da se pronađu.
    Komentar na toj temi:
    Šalu na stranu, Ovo o čemu je ovde reč uopšte nije naivna tema! Deluje kao nešto benigno ali nije jer mnogim početnicima u crkvenom životu valja proći ovo rešetanje besmislenim pričama, običajima i kojekakvim pravilima! Sa rečima se nije igrati i neka od ovih nebuloza od raznih tumača i tumačica može nepovratno da upropasti nečiji život. Bio sam svojevremeno, još dok sam radio kao crkvenjak, na nekoj daći posle sahrane, tu nedaleko od Beograda u Vojvodini. Za dugačkom sofrom mnogo sveta; negde u sredini sofre i ja. Stigne supa i jedna kašika ..i to nekako preživim. Ali posluže posle toga rinflajš (lešo - meso iz supe) ali i dalje samo kašika: nigde viljuške i noža!? NE VALJA SE - rekoše! Pitam da mi se teološki objasni taj običaj, možda sam u svom poslu nešto propustio; međutim niko nije voljan da mi objasni a situacija se zateže! Odnosi zahladneli! Ko velim, ajd' poješću to kašikom ...snaći ću se već. Nagnem se nad sofru, gledam levo i desno da nađem so - rinflajš je lepši kad je slan! Pitam: "Ima li negde soli"? Naopako, kad me ne izbaciše na ulicu! "Vređam tako domaćina" - rekoše mi??? Samo sam krajnjim naporom uspeo da se obuzdam i da ne izletim iz dvorišta sa ko zna kakvim rečima na usnama. Ovo nije izmišljena priča, ovo je bilo stvarno! Ovakvih i sličnih bizarnih običaja po Srbiji ima koliko hoćete i svakoj je ko zna kada kumovala neka umišljena baba ili kakav tumač crkve među bogomoljcima od kojih svašta možete čuti. Mislim da bi tu sveštenici, bez obzira na cenu, morali da intervenišu i saseku ovakve gluposti u korenu - makar se na njega ljutili! Pa neka se ljute, nije njihovo da tumače jevanđelje i crkvena pravila već njegovo i ako ga ne slušaju, po savetu Apostola iz "Dela apostolskih" ili poslanica, naprosto im ne treba posle toga pridavati nikakav značaj. Ko zna koliko su takve stvari uticale na današnje stanje duha u Srbiji prilično ogrezlog u "magijsku" pobožnost; kojekakva sujeverja i čuveno "ne valja se"! Steknete iz toga utisak da je Bog u stvari težak formalista koji jedva čeka da nekog kazni kao kakav sudija za prekršaje! A On je blagi roditelj! Ja od svog sina ne tražim da od mene odlazi unatraške, da mi laska ili se ulizuje - da poltroniše ako i pogreši: tražim samo da me voli i poštuje kao oca i ja mu to tako i uzvraćam. Prosto tražim iskrenost kakva god da je situacija. I Gospod je sa tom relacijom dete - roditelj uporedio odnos između Njega i nas. Kakvi formalizmi kakvi bakrači! Kakve veze sa istinom da je Bog slobodno sveljubeće biće ima bilo koja reč "ne valja se"? Kakve veze i sa Bogom i sa mozgom ima da li će biti soli na stolu ili neće; ili bezbroj sličnih stvari sa kojima se sigurno svako od nas susretao? Ko da je On neki mehanizam kažnjavanja i mraka ... u stvari mraka shvatanja pojedinih nesrećnika koji su umislili da nešto znaju. A ova bolest, za koju još jednom tvrdim da je opasna pojava u Crkvi i društvu, ima za cilj da vas zarobi, kao što i svako sujeverje porobi i okameni čoveka. Prestraviš se da ne učiniš nešto protiv gluposti u koju si naivno poverovao; i tako se okameniš i onesposobiš za slobodu, nadahnut život u realnosti, udaljiš se od Ljubavi i sav se paralizuješ besmislenim pravilima predatim od polupismenog sveta. Zato je Crkva i sveštenstvo jedino rešenje za sve naše nedoumice! Liturgija je jedini način života i obredno pravilo koje treba održavati .. a ona u svojoj formalnoj obrednoj strani ima za cilj, što je Božiji dar čoveku, da nas oslobodi od svih formi i formalizama. Čista sloboda u Hristu i sa Hristom. Roditelj i dete!
  20. Волим
    Guest
    Blaža Željko got a reaction from Guest for Наслов блога, Babe teolozi i čuveno "Ne valja se.."   
    Ponovo jedna tema sa Facebook-a pokrenuta od ŽRU sajta o izvesnim ljudima iz crkve koji uzimaju slobodu da prisutnima (i u crkvi i van Nje) u raznim prilikama tumače crkveni život. Najpre je tu bilo pošalica i anegdota, jer je naslov teme bio: "PROTIV BABINE TEOLOGIJE NI JEDAN POP NEMA ŠANSE" - ali ova tema je ozbiljnija nego što se na prvi pogled čini. Reč je o ljudima koji i sami neslobodni, porobljeni lažnim suznim ushićenjima izokrenu svoju neslobodu u stroga načela koja onda serviraju drugima. Svoju neslobodu poseju u mlade duše i time naprave ko zna kakvu štetu u neiskusnim ljudima koji u Crkvu dođu da se pronađu.
    Komentar na toj temi:
    Šalu na stranu, Ovo o čemu je ovde reč uopšte nije naivna tema! Deluje kao nešto benigno ali nije jer mnogim početnicima u crkvenom životu valja proći ovo rešetanje besmislenim pričama, običajima i kojekakvim pravilima! Sa rečima se nije igrati i neka od ovih nebuloza od raznih tumača i tumačica može nepovratno da upropasti nečiji život. Bio sam svojevremeno, još dok sam radio kao crkvenjak, na nekoj daći posle sahrane, tu nedaleko od Beograda u Vojvodini. Za dugačkom sofrom mnogo sveta; negde u sredini sofre i ja. Stigne supa i jedna kašika ..i to nekako preživim. Ali posluže posle toga rinflajš (lešo - meso iz supe) ali i dalje samo kašika: nigde viljuške i noža!? NE VALJA SE - rekoše! Pitam da mi se teološki objasni taj običaj, možda sam u svom poslu nešto propustio; međutim niko nije voljan da mi objasni a situacija se zateže! Odnosi zahladneli! Ko velim, ajd' poješću to kašikom ...snaći ću se već. Nagnem se nad sofru, gledam levo i desno da nađem so - rinflajš je lepši kad je slan! Pitam: "Ima li negde soli"? Naopako, kad me ne izbaciše na ulicu! "Vređam tako domaćina" - rekoše mi??? Samo sam krajnjim naporom uspeo da se obuzdam i da ne izletim iz dvorišta sa ko zna kakvim rečima na usnama. Ovo nije izmišljena priča, ovo je bilo stvarno! Ovakvih i sličnih bizarnih običaja po Srbiji ima koliko hoćete i svakoj je ko zna kada kumovala neka umišljena baba ili kakav tumač crkve među bogomoljcima od kojih svašta možete čuti. Mislim da bi tu sveštenici, bez obzira na cenu, morali da intervenišu i saseku ovakve gluposti u korenu - makar se na njega ljutili! Pa neka se ljute, nije njihovo da tumače jevanđelje i crkvena pravila već njegovo i ako ga ne slušaju, po savetu Apostola iz "Dela apostolskih" ili poslanica, naprosto im ne treba posle toga pridavati nikakav značaj. Ko zna koliko su takve stvari uticale na današnje stanje duha u Srbiji prilično ogrezlog u "magijsku" pobožnost; kojekakva sujeverja i čuveno "ne valja se"! Steknete iz toga utisak da je Bog u stvari težak formalista koji jedva čeka da nekog kazni kao kakav sudija za prekršaje! A On je blagi roditelj! Ja od svog sina ne tražim da od mene odlazi unatraške, da mi laska ili se ulizuje - da poltroniše ako i pogreši: tražim samo da me voli i poštuje kao oca i ja mu to tako i uzvraćam. Prosto tražim iskrenost kakva god da je situacija. I Gospod je sa tom relacijom dete - roditelj uporedio odnos između Njega i nas. Kakvi formalizmi kakvi bakrači! Kakve veze sa istinom da je Bog slobodno sveljubeće biće ima bilo koja reč "ne valja se"? Kakve veze i sa Bogom i sa mozgom ima da li će biti soli na stolu ili neće; ili bezbroj sličnih stvari sa kojima se sigurno svako od nas susretao? Ko da je On neki mehanizam kažnjavanja i mraka ... u stvari mraka shvatanja pojedinih nesrećnika koji su umislili da nešto znaju. A ova bolest, za koju još jednom tvrdim da je opasna pojava u Crkvi i društvu, ima za cilj da vas zarobi, kao što i svako sujeverje porobi i okameni čoveka. Prestraviš se da ne učiniš nešto protiv gluposti u koju si naivno poverovao; i tako se okameniš i onesposobiš za slobodu, nadahnut život u realnosti, udaljiš se od Ljubavi i sav se paralizuješ besmislenim pravilima predatim od polupismenog sveta. Zato je Crkva i sveštenstvo jedino rešenje za sve naše nedoumice! Liturgija je jedini način života i obredno pravilo koje treba održavati .. a ona u svojoj formalnoj obrednoj strani ima za cilj, što je Božiji dar čoveku, da nas oslobodi od svih formi i formalizama. Čista sloboda u Hristu i sa Hristom. Roditelj i dete!
  21. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Сања Т. for Наслов блога, Izgovorena reč i posledice. Da li "Bog postoji" ili "Bog jeste"? Prevažna dilema!?   
    Jedna veoma važna tema: izgovorena reč i posledične refleksije na naš život i na našu svakodnevnicu. U nastavku je prepiska sa jednog foruma u kojem sam (kao replika izvesnoj Sanji) morao da zapazim da pojmovi i reči koje izgovaramo i doživljavamo nužno moraju biti dobro utemeljene na jevanđelskim istinama jer su u protivnom naša samica u kojoj šetamo u krugu između četiri zida ...a vrata nigde! Vrtimo se u vrzinom kolu nedoumica zbunjeni pogrešnom upotrebom reči koje nam se negde urežu i naprosto podignu te zidove među kojima se krećemo a mislimo da je to stvarni svet.
    Naravno slažem se, uz jednu malu korekciju. Radi se o izboru reči za pojmove koje izlažemo što je veoma važno jer su reči samo odraz onoga što imamo u sebi. One su spoljašnja forma nekih dubokih sadržaja u srcu i sa njima treba jako obazrivo, nežno i sa pažnjom. Istovremeno su i slika naših dubokih stavova koje nosimo u sebi; a najzad su i uzročno posledična veza nas i okruženja jer koliko su slika nas samih toliko nas i izgrađuju (ili ranjavaju i ruše) što zavisi od njihovog izvora. Mnogo je važna HIJERARHIJA REČI u nekim segmentima naše stvarnosti (pa ako hoćete i crkvene ili nacionalne svesti) kao što je u jednom akordu bitna hijerarhija tonova za harmoniju; međutim ne bih dalje širio temu mimo onog što sam ovom replikom mislio. 
    Naime, samo bih ispravio jedan detalj u Vašem tekstu a to je ova druga rečenica: "Na našu sreću Bog ipak postoji."
    Ne može Bog "da postoji"! Bog JESTE ...a mi postojimo! Velika je to razlika i ključno mesto i kod vere i kod svih psiholoških pojava koje iz nje proishode. To je sama suština i Njegovog i našeg bića ...ili bitija - koliko je nama uopšte moguće da pričamo o "suštinama" s obzirom da smo prah u svemiru! Razlika u "postoji" i "onaj koji jeste" je na prvi pogled nevažan detalj, skoro smešan, ali u osnovi bezmerno važan za korekciju naših unutrašnjih platformi na kojima gradimo stavove, misli i posledično ceo svoj život i ovde i daj Bože kroz večnost. Još u starom zavetu, obraćajući se Mojsiju, Bog je svima nama dao do znanja da je On "onaj koji JESTE". Postojanje je osobina stvorenog bića a Bog nije stvoren; on je iznad postojanja - On JESTE! On je izvor i uzrok postojanja i mog i Vašeg i svakog drugog!  "Ja sam put, ISTINA i život" kaže Gospod kad je sišao među nas, kad se ovaplotio ...i POSTAO čovek (iz simvola vere). ISTINA je nadrazuman pojam jer je Biće (ili Bitije) iznad "postojanja"! 
    Paradoksalno je da su upravo oni koji kažu da "Bog ne postoji" na neki način u pravu! Rekli su istinu! Ne može Izvor sveg postojanja i svega i vidljivog i nevidljivog što je stvoreno, da bude istog nivoa i iste suštine sa time što je stvorio! On može biti samo iznad toga jer je uzrok svega "što je postalo" ... pa tako on "ne postoji" već On JESTE! Takav pristup u samom ljudskom umu već menja jedan čitav spektar nedoumica, zagonetnih magli i podstiče u srcu korekcije prema stvorenom i nestvorenom svetu - stvara u podsvesnom delu bića autentičniju interakciju sa okruženjem! Postojimo dakle mi, drveće, životinjski svet, planete, Anđeli, Serafimi ... ali Bog "ne postoji"! On je uzrok postojanja i vidljivog i nevidljivog sveta! On JESTE! On može bez svega što postoji; sve što postoji ne može bez Njega - bez Istine koja je uzrok postojanja! Ako pomislim da On "postoji" tako Ga degradiram, pokušavam da ga učinim sebi ravnim ili bar razumljivijim. To onda znači da uporno pokušavam da Ga smestim u razum, da Ga shvatim ...ali sve ono što shvatimo i razumemo - nije Bog; On je iznad svega toga. Ne postoji način ni mogućnost da Ga bez Duha Svetoga ni čovek ni anđeli ni išta stvoreno uopšte pojme, kamo li da ga smeste u okvire razumljivih kategorija. Samo u Sinu koji "POSTADE" čovek (Simvol Vere tumačen kroz oce Crkve) On se objavljuje i upoznaje nas stvorene sa Njim na način koji nam je razumljiv - kao jedan od nas!  
    Najzad kad se čovek, koji mimo Crkve tumara za odgovorima, umori i uvudi nemogućnost da to obuhvati sobom i umom; tj. da razume te duhovne Istine, on se u maglama zbunjenosti na neki način ogradi i nesvesno čak udalji od Istine zadovoljavajući se umnim doživljajem Boga koji "tamo negde, ko zna gde, postoji"! Mišljenja sam da se, verujući da Bog postoji kao i sve drugo što postoji, na neki način, usuđujem se reći, čovek zatvori za Istinu, za Njega koji JESTE! (Naravno, uz dužne ograde da su ovo samo naša ljudska mucanja) Ako postaviš u sebe dimenziju da "Bog JESTE" a ne "da postoji" onda strahovito brzo približiš i Njega sebi i sebe Njemu! Onda ti je On bliži nego ti sam sebi ..jer je On Istina u kojoj živimo,hodamo, postojimo, dišemo, smejemo se i slično. Nije "tamo negde" već je tu s tobom! Svakom smirenom i skrušenom molitvom pred tim Veličanstvom, koji te s ljubavlju gleda, ti razgovaraš sa Njim ...nekad iskrenije nekad manje iskreno, nekad odsutno ...ali razgovaraš. "Molitva" je Njegova slika u čoveku zbog koje se kaže da smo mi "po Njegovom liku sazdani" - jer je i odnos između Svete Trojice nežna molitvena ljubav. "Ovo je Sin moj ljubazni, Njega poslušajte" kaže Otac. Duša čovekova je satkana od molitvenih uzdaha ...samo tako ličimo na Njega, na onaj lik koji nam je utkao u biće.
    Vaskrsli Gospod, dakle, objavivši (otkrivši) sebe i svoje Carstvo na nama razumljiv način, nisu kategorija "da postoje" ...već On JESTE"! Njegovo CARSTVO JESTE! Mi ga ne vidimo jer smo grehovno slepi; tek Ga naslutimo srcem kroz Crkvu, ali to govori o nama a ne o Njemu.
    Mislim da toga radi Spasitelj i kaže svima nama koji tragamo za Njim da Ga ne tražimo ko zna na kakvim nebesima ili pojmovima već doslovno: "Нити ће се рећи: Ево га овдје, или: ено га ондје; јер гле, Царство Божије унутра је у вама." (Luka 17; 21) Istina Carstva Hristovog je sveobuhvatna i sveprisutna realnost. Ona nije "tamo negde" kad u Njoj (tj. u Bogu) stojimo i "postojimo". Pogledam tako nekad ruke i pomislim: "Gle, živ sam, postojim još uvek" ..i to ne svojom voljom ili snagom! To je zato što je to Istina! Istina, Gospod, ONAJ KOJI JESTE, još me drži u Istini, u životu i u svetu! Od Njega dolazi moja realnost! Od "JESTE"!
    Uostalom najdublju definiciju koja razjašnjava ovu temu donosi nam i Bogonadahnuti Apostol i jevanđelista Hristov Sv. Jovan u prvoj glavi svog Jevanđelja:
    "1. У почетку бјеше Логос (Ријеч), и Логос бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог. 2. Он бјеше у почетку у Бога. 3. Све кроз њега постаде, и без њега ништа не постаде што је постало."
    Ovde Jevanđelista objašnjava da je Bog vanvremen, nadvremen i iznad postojanja! Hristos kao Logos Božiji, kao Reč Božija tj. kao sam Bog (jer su Sv, Trojica jedno) ovde je uzrok postojanja svega, pa se s toga za Boga ne može reći „da postoji“ već „da jeste“! Onaj koji JESTE je izgovorio sve ono što postoji: „I reče Bog neka bude ovo ..neka bude ono ..“ da bi se na sve to odgovorilo „i bi tako“! Ta njegova reč ili Logos o kom govori Sv. Jovan došla je u ljudsko telo i zauvek stala na Ikonostase Crkve! Nadstrašno! Svestrašno! Potresno!
    Problem mi je bio mnogo puta kada ljudi, znajući za moj bekgraund nekadašnjeg crkvenjaka, pitaju nešto slično kao: "Postoji li Bog"? Kako da budem dosledan gornjoj priči i da ne slažem čoveka s obzirom na one reči koje je Gospod izgovorio Mojsiju: "Ja sam onaj koji jesam" ili još važniji početak citiranog Jovanovog Jevanđelja? Kako da kažem "postoji Bog" kad to može u dubokoj podsvesti da unese mnoštvo napornih zabuna u čoveka i time ga možda još, u perspektivi i razvoju misli, i udalji od Istine u kojoj i kroz koju živi? Dobro izvagam reči da ne budu sablazan nikome pa odmucam nešto kao: "Ne; ti i ja postojimo a Bog je uzrok našeg postojanja! On je uzrok postojanja svega i zato se ne može reći da On "postoji" - On JESTE! On je stvarniji od tebe i mene i upravo zbog Njega i mi smo realni, živi i stvarni! To je Njegov dar čoveku! Iz Njega dolazi samo "postojanje" jer je On iznad toga!"
    Veoma je važno to kako svaka ljudska duša percipira (podsvesno) svoje "lično iskustvo Hrista" kroz koga je ušla u postojanje! Da; kako nam Gospod kroz crkvene Oce objašnjava sve stvoreno, svaki čovek u trenutku svog nastajanja sreo se sa Hristom "kroz koga sve postade", sa Njegovim blagim pogledom. To je iskustvo postanja i postojanja! Vremenom, pod teretom adamovske pale prirode i bolesti koje ona nosi u sebi, duša izgubi vid; prizme doživljaja stvarnog sveta se izopače često i čovek gubi odnos sa svojim izvorom. Pitaju onda tako mnogi i sebe i druge:  "postoji li Bog"?! I upravo tu leži ozbiljan problem, a usuđujem se reći i zamka, jer ako "postoji" onda ga duša u najdubljoj podsvesti percipira kao deo materijalnog tj. ograničenog sveta kom sama pripada i ne retko možete čuti njenu dalju reakciju (reakciju duše) kada pita: "A ko je Njega stvorio"?! To sve govori i objašnjava! Iz tog svog imanentnog iskustva Hrista duša i najokorelijeg atesite zastane jer ne može da prihvati da Božije bitije postoji sa svim osobinama svega drugog što postoji!? Ona se opire tom svrstavanju neiskazanog Božijeg Bitija u bilo koju kategoriju razumljivu umom! A upravo to radimo kad kažemo da "Bog postoji"! On ne postoji! On JESTE! Kao elektrošok to nešto promeni u strukturi duha te vam Bog nije više neka ogomno "stvoreno biće" koje postoji "tamo negde", ko zna gde, već je tu sa Vama budući da On "Jeste"! Uostalom sam je sebe otkrio još sa Mojsijem kada je upravo, kako rekoh, na ove dileme dao direktan odgovor: "Ja sam onaj koji jesam". 
    Mislim Sanja da treba da se opustite i imate poverenja u onaj lik sa ikone. Nije On neko "ko postoji". Na taj način je mnogo daleko od Vas; možda čak u Australiji! On je tu ..u srcu. Gleda Vas iz srca; iz savesti! Mnogo je važna ta platforma uverenja i stava! On JESTE! Čak i kad Vas kojekakve misli smućuju u molitvi, kad vam se čini da nemate veze sa ličnošću sa ikone ...to je privid jer i dalje stojite sa onim u kojem "jeste" i Vi i svi drugi! On nepromenljivo "JESTE" a mi POSTOJIMO onoliko koliko smo uz Istinu i Ljubav. (Ja sam pri tom poslednji koji tu reč sme da uzme u usta... ali ljudi smo pa eto, ćaskamo)
  22. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Рапсоди for Наслов блога, Opraštanje preljube?   
    Jedan momak, Nikola Popović, ovde moderator, pokrenuo je interesantno pitanje na forumu: Treba li oprostiti preljubu supuzi ili suprugu?. I na tom forumu ali evo i ovde kao blog postaviću tu temu i moj nekakav mucav stav po tom pitanju:
     
    Citat Nikolinog pitanja: "Читам и размишљам... Како дођосмо до тога да се праштање доводи у питање?! Па зар се то, пре свега, не односи на нас саме и на наш однос са Богом? У народу се дешава (мислим на Хришћане, да се ипак мало оградим) да људи сами одређују који је грех највећи, па како коме одговара, односно, како где его буши, тако је и одређен грех ,,мањи" или ,,већи". Имам 25. година, немам појма шта ме чека у животу и сигурно нећу имати појма бар до 65'те (капирам да би тада било реално време да се не бринем за телесну прељубу), а док говоримо о телесној прељуби, шта ћемо са оном, много гором ,,унутрашњом"?!
    Да се разумемо, све зависи од ситуације, али какав бих ја то Хришћанин био, ако не бих опростио својој жени!? Оној којој сам се обећао на вечност... Зар вечност нема вредност? Зар сви моји грехови које ми Бог опрашта нису већи од прељубе?! Али опет, не дао Бог, никоме! То су велике муке и знам да бих сигурно једним делом умро заувек.
    Стога, боље је да размишљамо и бодримо себе да никад не дођемо довољно близу да неко због нас једним делом умре и никад се не поврати. Љубав је јака, али понекад тако крхка..."
    __________________________________________________________________________
     
    Sjajna tema mladiću! Delikatna i zbunjujuća za sve koji se u praksi susreću sa ovim problemom. Uz dužno poštovanje prema težini teme i odgovornosti pred izgovorenim rečima, treba odgovor pronaći tamo gde su svi odgovori: u Jevanđelju, Predanju i sv. ocima.
    Šta o ovome svemu kaže Gospod? On nam naime zapoveda da praštamo sve grehe ljudima, znanima i neznanima, ali ipak pravi jedan izuzetak koji ostavlja nama da se sa njime izborimo po svojoj savesti, mogućnostima i snazi. On naime (parafrazirano) kaže da moramo oprostiti sve - "osim preljube"! Nju ne stavlja pod moranje! Evo Vam i tog stiha (Jevanđelje po Mateju 5 glava stih 32): "A ja Vam kažem da svaki koji pusti ženu svoju, osim za preljubu, navodi je te čini preljubu; i koji puštenicu uzme čini preljubu".
    U istom Matejevom Jevanđelju u glavi 19 stihu 9. Gospod to ponavlja: "Nego ja vama kažem: ako ko pusti ženu svoju, osim za kurvarstvo, i oženi se drugom, čini preljubu; i koji uzme puštenicu čini preljubu."
     
    Mislim da je ovde Gospod prilično nedvosmislen: Sve moramo oprostiti ...osim preljube! Jedino nju možemo ali ne moramo oprostiti! Dozvolite mi jedan mucavi rezon: Preljubu ne moramo oprostiti ako za to nemamo snage! Ko ima snage ...dobro je ali nas Gospod u ovom slučaju oslobađa odgovornosti! Ko doživi da je prevaren - zna kako u stvari Gospoda boli naš greh! To je ontološka paralela!
     
    Usuđujem se da primetim i sledeće: Zašto nas Gospod ovde odrešuje obaveze praštanja? Odgovor daju sveti oci i Jevanđelje poredeći ljudsku dušu sa nevestom a Hrista sa ženikom! Moja duša (vaša duša) jeste Hristova nevesta! Kad god (a to je neznano puta) sam činio ozbiljne grehe - varao sam Gospoda kao poslednja bludnica i fukara! Kakav li sam samo bol naneo Njemu u toj tananoj Ljubavi koju ima prema meni (i naravno svakom čoveku)!?
     
    Da; cela ova jevanđelska storija u ova dva stiha govori u stvari posredno, indirektno, koliko On pati zbog nas! On time ukazuje na suštinu relacija naših srca (greholjubivih) prema Njemu - razjašnjava nam prirodu naših odnosa sa Njim! Zato, saosećajući sa dubinom bola prevarene osobe, On i zna da je to teško nositi; teško je biti isti prema voljenoj ženi ili čoveku. Zna to po sebi! Ja Mu posle greha nisam isti kao i pre greha! Osetim to u duši i savesti, u udaljenosti od razuma i ljubavi... u smrzotinama srca.
    Ispovedim ja sve to; sveštenik razreši ali ..kao da Mu nisam dovoljno rekao "Izvini Gospode! Oprosti Ljubavi"! Greh me je učinio drugačijim ..mizernim.
    Ispovest je jedno - ali pokajanje ne samo na usnama je nešto drugo! Pokajanje su postupci kojima Mu moram pokazati da iskreno želim da ostanem sa Njim kao što je i Petar, posle odricanja od Gospoda na Veliki Četvrtak, bio uporan da ostane sa učenicima premda bedan i mizeran pred samim sobom - i to je mogao tako doživotno i bez efekta da ga konačno Gospod nije tri puta pitao "Ljubiš li me Petre?" Kako samo ta pitanja bole!? Petar je gorko zaplakao! Tek tada ga je Gospod ponovo pribrojao svojim učenicima! Oprostio mu je! (Ovaj nam detalj na neki način pokazuje i šta će biti, tj. kakav će biti ulazak u Carstvo Hristovo u Dan Onaj koji dolazi! Oči u oči sa onim kog si varao i lagao! Hteo bih kod Njega ali bez "izvini" ili "oprosti"!? Lično sam veoma grešan; greholjubiv i izopačen. Hoće li me Gospod i pogledati makar? Hoće li reći:"Dođi i ti bedniče...mada.."!? Tačno je - rekao sam Crkvi; ispovedio; stvorio neke šanse jer u protivnom ne bih se ni obreo na svadbi Carevog Sina (tamo se ne ulazi bez Crkve), ali da li mi je odelo prljavo i smrdljivo? Da li me je Sin ubelio i oprao!?)
    Upravo po ovom primeru Petra koji uporno čeka oproštaj jedan svetitelj opaža u sebi tu dubinu i veli u molitveniku: "Pokajanje je poznanje grehova svojih a skida ih milost Tvoja". Bez Njegovog sažaljivog i milostivog skidanja grehova moje poznanje istih po sebi je ništa.
    Imali smo svi situacije da nas prijatelj izneveri! Nije nam nekako isti posle toga. Da li nam njegovo "izvini" nešto puno znači tada? Ne baš! Tek kad vidimo da mu je stalo do prijateljstva kroz dela i postupke, kad mu sa lica spadne lukavi osmeh i grimasa, praštamo mu srcem a to praštanje iskrenoj duši nije bezbolno. To je kao da ga pitamo tri puta: "Ljubiš li me?"
     
    Treba se ozbiljno čuvati teških grehova jer Oci uče da greh donese adske otrove mržnje i ravnodušnosti u srce pa je teško ostati uz Hrista u svim situacijama. Svakim novim grehom sve teže i teže. Čovekova duša se strukturno i "hemijski" menja. Na kraju se toliko udaljiš da te On više i ne zanima. Ali na sreću nas greholjubivih On se ne udaljava od nas! Čeka na izvinjenje; čeka da pokažemo istrajnost da izdalje sedimo uz njegove učenike ..pa ako nas primeti - primeti! Kao što je Zakheja primetio iako je bio ovolicni!
     
    Da! Ženik i nevesta! Boli Gospoda naše teško grešenje; teško nosi uvrede neverja i malodušnosti ("Rode zli i preljubotvorni, dokle ću vas trpeti") i zato nas ne pritiska obavezom praštanja preljube! Ne kaže ni "implicite" da moramo surovo "ne oprostiti"; već samo kaže: "Nije dozvoljeno pustiti ženu osim za preljubu.." jer odmah zatim ženi uhvaćenoj u preljubi kaže: "Niko te ne osudi? Ne osuđujem te ni ja. Idi i NE GREŠI VIŠE"
     
    Da se ne zavaravamo i da preciziramo - ovo se odnosi na sve ne samo na žene. I muž ako samo pogleda sa željom na drugu ženu učinio je preljubu; nije više isti prema svojoj ženi! U onoj meri kolikom je snagom poželeo drugu, u toj meri mu je teško da voli svoju!
     
    Mislim, dakle, da nam Gospod ovime olakašva dilemu oko ove problematike i ostavlja je našoj savesti i veličini naše ljubavi. Ako možemo oprostiti - dobro je! Ako ne možemo, ..nije nam praštanje (samo u ovom slučaju) stavio pod moranje. Zna koliko smo slabi i šta već naprosto ne možemo nositi. Njegova ljubav prema nama je "luda ljubav" ili što bi neko od svetih primetio: "Bog nas voli ludom Ljubavlju i dao je svoj život za nas" ...i s toga guta naše uvrede i prašta nam; i to praštanje je naš život i naša svakodnevnica. (Ali naravno to ne znači da se treba igrati sa Njegovim strpljenjem). U svakom slučaju, nije bez smisla i razloga iz tih bezgrešnih usta izašla rečenica: "A ja Vam kažem da svaki koji pusti ženu svoju, osim za preljubu..."
  23. Волим
    Blaža Željko got a reaction from ............. for Наслов блога, Crkveni život kao plivanje lososa   
    Sve u prirodi, kao i sama piroda, opisuje čoveka jer je čovek kruna Božijeg stvaranja vidljivog sveta. Sve što postoji već je u čoveku na neki čudesan način i čovek u sebi to objedinjuje. On je po Blagodati vladar svega vidljivog do trenutka kada se udalji od Hrista! A tada se iz njega projavi ono što je sama priroda oko nas jer je mi u sebi objedinjujemo kao njena slika i punoća. Bez Hrista u nama se počnu projavljivati animalne karakteristike koje postoje u prirodi a već ih nosimo u sebi. Neko počne da liči na vuka; neko na hijenu; često (i uglavnom) svi postanemo zečevi, kokoške, gliste ili krtice. Bez Hrista prriroda počne da nadjačava čoveka. No ima u njoj i drugih Bogom danih ikoničnih slika i događaja koji nam ukazuju na naš život; koji nas bolje reći savetuju šta nam je činiti da bi smo se vratili prvoliku u nama – Hristu. Jedna od tih slika je i jedna vrsta ribe prema kojoj gajim naročite simpatije: losos! Ona nam je data kao slika crkvenog života; kao slika naših života ovde na zemlji i u Crkvi! Život je kao brza planinska reka uz koju moramo plivati sa naporom; boriti se protiv brzaka, kamenja i balvana koje reka nosi sa sobom. Baš kao i lososi koji se vraćaju svom izvorištu; mestu gde su rođeni i odakle potiču! U toj borbi nema neutralnog pložaja; bezbednog mesta ili neke srednje vreodnosti! Onog momenta kada prestanete da plivate - reka vas nosi nizvodno! ("Niko miran, niko zadovoljan" kaže Njegoš). Lososima su često na putu ogromni slapovi, na oko nesavladivi, na čijem vrhu čekaju grizli medvedi i love ih. Ipak ovim divnim ribama ne pada na pamet da odustanu. Sličan ovom primeru je i naš život. Mi plivamo ka svom izvoru; ka Onom ko nam je dao život i od Kog smo se otisnuli ko zna kad u raznim pravcima. Ipak neka unutrašnja duhovna potreba, glad za Bogom, zove nas da Mu se vratimo. Ali za povratak Bogu treba mnogo snage i hrabrosti. Zato je Gospod došao kao čovek; dao nam snagu i postao prva Riba koja je prošla sve te do Njega nesavladive slapove ukazavši nam na put kojim valja ići. Snaga da istrajemo u plivanju kroz brzake jeste Crkva i darovane nam svete Tajne. Mimo toga sigurno završavate u dubinama kakvog okeana u koji se ta reka uliva. Samo neizrecivo naivan čovek misli da može opstati sam, bez Svetih Tajni, u brzacima života; kao što je Gospod i lososima pomoćnik jer On brine i o „vrabcu na grani“. U svakom slučaju čim prestanete (makar i molitvom jer je i za nju potreban napor i trud) da plivate ka svom izvoru, ka prvoliku u vama - ka Gospodu u kom je sva pravda; najpre će vas bure nepravdi, i ličnih i onih vama učinjenih, polako poneti nizvodno a vremenom one dobijaju na ubrzanju, na težini, mraku i svemu drugom u čemu Hrista nema.
  24. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Срђан Ранђеловић for Наслов блога, Opraštanje preljube?   
    Jedan momak, Nikola Popović, ovde moderator, pokrenuo je interesantno pitanje na forumu: Treba li oprostiti preljubu supuzi ili suprugu?. I na tom forumu ali evo i ovde kao blog postaviću tu temu i moj nekakav mucav stav po tom pitanju:
     
    Citat Nikolinog pitanja: "Читам и размишљам... Како дођосмо до тога да се праштање доводи у питање?! Па зар се то, пре свега, не односи на нас саме и на наш однос са Богом? У народу се дешава (мислим на Хришћане, да се ипак мало оградим) да људи сами одређују који је грех највећи, па како коме одговара, односно, како где его буши, тако је и одређен грех ,,мањи" или ,,већи". Имам 25. година, немам појма шта ме чека у животу и сигурно нећу имати појма бар до 65'те (капирам да би тада било реално време да се не бринем за телесну прељубу), а док говоримо о телесној прељуби, шта ћемо са оном, много гором ,,унутрашњом"?!
    Да се разумемо, све зависи од ситуације, али какав бих ја то Хришћанин био, ако не бих опростио својој жени!? Оној којој сам се обећао на вечност... Зар вечност нема вредност? Зар сви моји грехови које ми Бог опрашта нису већи од прељубе?! Али опет, не дао Бог, никоме! То су велике муке и знам да бих сигурно једним делом умро заувек.
    Стога, боље је да размишљамо и бодримо себе да никад не дођемо довољно близу да неко због нас једним делом умре и никад се не поврати. Љубав је јака, али понекад тако крхка..."
    __________________________________________________________________________
     
    Sjajna tema mladiću! Delikatna i zbunjujuća za sve koji se u praksi susreću sa ovim problemom. Uz dužno poštovanje prema težini teme i odgovornosti pred izgovorenim rečima, treba odgovor pronaći tamo gde su svi odgovori: u Jevanđelju, Predanju i sv. ocima.
    Šta o ovome svemu kaže Gospod? On nam naime zapoveda da praštamo sve grehe ljudima, znanima i neznanima, ali ipak pravi jedan izuzetak koji ostavlja nama da se sa njime izborimo po svojoj savesti, mogućnostima i snazi. On naime (parafrazirano) kaže da moramo oprostiti sve - "osim preljube"! Nju ne stavlja pod moranje! Evo Vam i tog stiha (Jevanđelje po Mateju 5 glava stih 32): "A ja Vam kažem da svaki koji pusti ženu svoju, osim za preljubu, navodi je te čini preljubu; i koji puštenicu uzme čini preljubu".
    U istom Matejevom Jevanđelju u glavi 19 stihu 9. Gospod to ponavlja: "Nego ja vama kažem: ako ko pusti ženu svoju, osim za kurvarstvo, i oženi se drugom, čini preljubu; i koji uzme puštenicu čini preljubu."
     
    Mislim da je ovde Gospod prilično nedvosmislen: Sve moramo oprostiti ...osim preljube! Jedino nju možemo ali ne moramo oprostiti! Dozvolite mi jedan mucavi rezon: Preljubu ne moramo oprostiti ako za to nemamo snage! Ko ima snage ...dobro je ali nas Gospod u ovom slučaju oslobađa odgovornosti! Ko doživi da je prevaren - zna kako u stvari Gospoda boli naš greh! To je ontološka paralela!
     
    Usuđujem se da primetim i sledeće: Zašto nas Gospod ovde odrešuje obaveze praštanja? Odgovor daju sveti oci i Jevanđelje poredeći ljudsku dušu sa nevestom a Hrista sa ženikom! Moja duša (vaša duša) jeste Hristova nevesta! Kad god (a to je neznano puta) sam činio ozbiljne grehe - varao sam Gospoda kao poslednja bludnica i fukara! Kakav li sam samo bol naneo Njemu u toj tananoj Ljubavi koju ima prema meni (i naravno svakom čoveku)!?
     
    Da; cela ova jevanđelska storija u ova dva stiha govori u stvari posredno, indirektno, koliko On pati zbog nas! On time ukazuje na suštinu relacija naših srca (greholjubivih) prema Njemu - razjašnjava nam prirodu naših odnosa sa Njim! Zato, saosećajući sa dubinom bola prevarene osobe, On i zna da je to teško nositi; teško je biti isti prema voljenoj ženi ili čoveku. Zna to po sebi! Ja Mu posle greha nisam isti kao i pre greha! Osetim to u duši i savesti, u udaljenosti od razuma i ljubavi... u smrzotinama srca.
    Ispovedim ja sve to; sveštenik razreši ali ..kao da Mu nisam dovoljno rekao "Izvini Gospode! Oprosti Ljubavi"! Greh me je učinio drugačijim ..mizernim.
    Ispovest je jedno - ali pokajanje ne samo na usnama je nešto drugo! Pokajanje su postupci kojima Mu moram pokazati da iskreno želim da ostanem sa Njim kao što je i Petar, posle odricanja od Gospoda na Veliki Četvrtak, bio uporan da ostane sa učenicima premda bedan i mizeran pred samim sobom - i to je mogao tako doživotno i bez efekta da ga konačno Gospod nije tri puta pitao "Ljubiš li me Petre?" Kako samo ta pitanja bole!? Petar je gorko zaplakao! Tek tada ga je Gospod ponovo pribrojao svojim učenicima! Oprostio mu je! (Ovaj nam detalj na neki način pokazuje i šta će biti, tj. kakav će biti ulazak u Carstvo Hristovo u Dan Onaj koji dolazi! Oči u oči sa onim kog si varao i lagao! Hteo bih kod Njega ali bez "izvini" ili "oprosti"!? Lično sam veoma grešan; greholjubiv i izopačen. Hoće li me Gospod i pogledati makar? Hoće li reći:"Dođi i ti bedniče...mada.."!? Tačno je - rekao sam Crkvi; ispovedio; stvorio neke šanse jer u protivnom ne bih se ni obreo na svadbi Carevog Sina (tamo se ne ulazi bez Crkve), ali da li mi je odelo prljavo i smrdljivo? Da li me je Sin ubelio i oprao!?)
    Upravo po ovom primeru Petra koji uporno čeka oproštaj jedan svetitelj opaža u sebi tu dubinu i veli u molitveniku: "Pokajanje je poznanje grehova svojih a skida ih milost Tvoja". Bez Njegovog sažaljivog i milostivog skidanja grehova moje poznanje istih po sebi je ništa.
    Imali smo svi situacije da nas prijatelj izneveri! Nije nam nekako isti posle toga. Da li nam njegovo "izvini" nešto puno znači tada? Ne baš! Tek kad vidimo da mu je stalo do prijateljstva kroz dela i postupke, kad mu sa lica spadne lukavi osmeh i grimasa, praštamo mu srcem a to praštanje iskrenoj duši nije bezbolno. To je kao da ga pitamo tri puta: "Ljubiš li me?"
     
    Treba se ozbiljno čuvati teških grehova jer Oci uče da greh donese adske otrove mržnje i ravnodušnosti u srce pa je teško ostati uz Hrista u svim situacijama. Svakim novim grehom sve teže i teže. Čovekova duša se strukturno i "hemijski" menja. Na kraju se toliko udaljiš da te On više i ne zanima. Ali na sreću nas greholjubivih On se ne udaljava od nas! Čeka na izvinjenje; čeka da pokažemo istrajnost da izdalje sedimo uz njegove učenike ..pa ako nas primeti - primeti! Kao što je Zakheja primetio iako je bio ovolicni!
     
    Da! Ženik i nevesta! Boli Gospoda naše teško grešenje; teško nosi uvrede neverja i malodušnosti ("Rode zli i preljubotvorni, dokle ću vas trpeti") i zato nas ne pritiska obavezom praštanja preljube! Ne kaže ni "implicite" da moramo surovo "ne oprostiti"; već samo kaže: "Nije dozvoljeno pustiti ženu osim za preljubu.." jer odmah zatim ženi uhvaćenoj u preljubi kaže: "Niko te ne osudi? Ne osuđujem te ni ja. Idi i NE GREŠI VIŠE"
     
    Da se ne zavaravamo i da preciziramo - ovo se odnosi na sve ne samo na žene. I muž ako samo pogleda sa željom na drugu ženu učinio je preljubu; nije više isti prema svojoj ženi! U onoj meri kolikom je snagom poželeo drugu, u toj meri mu je teško da voli svoju!
     
    Mislim, dakle, da nam Gospod ovime olakašva dilemu oko ove problematike i ostavlja je našoj savesti i veličini naše ljubavi. Ako možemo oprostiti - dobro je! Ako ne možemo, ..nije nam praštanje (samo u ovom slučaju) stavio pod moranje. Zna koliko smo slabi i šta već naprosto ne možemo nositi. Njegova ljubav prema nama je "luda ljubav" ili što bi neko od svetih primetio: "Bog nas voli ludom Ljubavlju i dao je svoj život za nas" ...i s toga guta naše uvrede i prašta nam; i to praštanje je naš život i naša svakodnevnica. (Ali naravno to ne znači da se treba igrati sa Njegovim strpljenjem). U svakom slučaju, nije bez smisla i razloga iz tih bezgrešnih usta izašla rečenica: "A ja Vam kažem da svaki koji pusti ženu svoju, osim za preljubu..."
  25. Волим
    Blaža Željko got a reaction from nana for Наслов блога, Crkveni život kao plivanje lososa   
    Sve u prirodi, kao i sama piroda, opisuje čoveka jer je čovek kruna Božijeg stvaranja vidljivog sveta. Sve što postoji već je u čoveku na neki čudesan način i čovek u sebi to objedinjuje. On je po Blagodati vladar svega vidljivog do trenutka kada se udalji od Hrista! A tada se iz njega projavi ono što je sama priroda oko nas jer je mi u sebi objedinjujemo kao njena slika i punoća. Bez Hrista u nama se počnu projavljivati animalne karakteristike koje postoje u prirodi a već ih nosimo u sebi. Neko počne da liči na vuka; neko na hijenu; često (i uglavnom) svi postanemo zečevi, kokoške, gliste ili krtice. Bez Hrista prriroda počne da nadjačava čoveka. No ima u njoj i drugih Bogom danih ikoničnih slika i događaja koji nam ukazuju na naš život; koji nas bolje reći savetuju šta nam je činiti da bi smo se vratili prvoliku u nama – Hristu. Jedna od tih slika je i jedna vrsta ribe prema kojoj gajim naročite simpatije: losos! Ona nam je data kao slika crkvenog života; kao slika naših života ovde na zemlji i u Crkvi! Život je kao brza planinska reka uz koju moramo plivati sa naporom; boriti se protiv brzaka, kamenja i balvana koje reka nosi sa sobom. Baš kao i lososi koji se vraćaju svom izvorištu; mestu gde su rođeni i odakle potiču! U toj borbi nema neutralnog pložaja; bezbednog mesta ili neke srednje vreodnosti! Onog momenta kada prestanete da plivate - reka vas nosi nizvodno! ("Niko miran, niko zadovoljan" kaže Njegoš). Lososima su često na putu ogromni slapovi, na oko nesavladivi, na čijem vrhu čekaju grizli medvedi i love ih. Ipak ovim divnim ribama ne pada na pamet da odustanu. Sličan ovom primeru je i naš život. Mi plivamo ka svom izvoru; ka Onom ko nam je dao život i od Kog smo se otisnuli ko zna kad u raznim pravcima. Ipak neka unutrašnja duhovna potreba, glad za Bogom, zove nas da Mu se vratimo. Ali za povratak Bogu treba mnogo snage i hrabrosti. Zato je Gospod došao kao čovek; dao nam snagu i postao prva Riba koja je prošla sve te do Njega nesavladive slapove ukazavši nam na put kojim valja ići. Snaga da istrajemo u plivanju kroz brzake jeste Crkva i darovane nam svete Tajne. Mimo toga sigurno završavate u dubinama kakvog okeana u koji se ta reka uliva. Samo neizrecivo naivan čovek misli da može opstati sam, bez Svetih Tajni, u brzacima života; kao što je Gospod i lososima pomoćnik jer On brine i o „vrabcu na grani“. U svakom slučaju čim prestanete (makar i molitvom jer je i za nju potreban napor i trud) da plivate ka svom izvoru, ka prvoliku u vama - ka Gospodu u kom je sva pravda; najpre će vas bure nepravdi, i ličnih i onih vama učinjenih, polako poneti nizvodno a vremenom one dobijaju na ubrzanju, na težini, mraku i svemu drugom u čemu Hrista nema.
×
×
  • Create New...