Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Blaža Željko

Члан
  • Број садржаја

    452
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на теолог-Никола Тришић за Наслов блога, ''Гледам''   
    гледам слику неке идеје изопачене,
    гледам муку деце мале и одбачене,
    гледам људе који све дубље љубе среброљубље,
    гледам а желим да не видим, ћутим а вриснуо бих,
    видим , поносна и уздигнута чела како откидају делове наших тела,
    да се срби не братиме, да се затре у пламену ватре наше име, дато са висине,
    не осећа се више мирис тамјана,не тражи се помоћ Светих Козме и Дамјана
    не ускличемо с љубављу Сави Светом, не клечимо пред иконом лепом,
    гледам,а желим да не видим,ћутим а вриснуо бих,
    не види се ништа у магли јер се још није разданило,
    црни мрак прекрио оно што нас пред Господом бранило,
    црни бездан помрачио душе наше и прислонио нож свој на гуше наше,
    од лажних пророка узимамо лекове, не збирамо породицу већ грехове,
    зло нас заспипа својом војском и својим корпусима,
    годишње цела Србија нестане абортусима,
    гледам,а желим да не видим,чутим а вриснуо бих.....
    не поносимо се више Лазаром Светим и књегињом Милицом,
    не пишемо више ћирилицом, већ одлазимо од себе нашом кривицом,
    ко учи децу нашу да злобоју да роботима робују, .... да горки укус привидне слободе пробају
    пући ће планета од срама , изаћи ће истина на светлост дана,
    распаметиће се они што су се ножа латили и они што нас са свима заратили,
    Зашто су мајке синове у смрт слале,Зашто су их живе оплакале,
    Зашто су људи напуштали силом своја дворишта и огњишта......
    чу се доле јаук,јецај и пламен који гори око кућа и салаша,
    чу се доле метак снајпера и калаша,и кућа се сруши ко домина,
    српкинња стара деветнаест година,везана у кревету у месецу девету,
    виче и плаче ''помогни ми тата'' а ето туђинца на врата што му нарав дрска,удари је и рече ''скидај се курво српска'' ...
    детиња глава провирује,јер свак би се породио да га неко три сата силује...туђинци тек отидоше по мраку,а то јадно дете те ноћи умре у стомаку.....
    гледам ,а желим да не видим,ћутим а вриснуо бих....
    не,нећу се бојати зла, јер ме чува Господ и зрачи у души мојој као сунце,
    кад угледам лице на икони Пресвете Богородице, озари ме Сила са висина, и Анђела Чувара замах крила....
    не бојим се ових самозваних, угојених,обманутих врећа смећа, јер је славољубље њихова највећа срећа,
    не бојим се злих гласина да ће ме савладати, не бојим се, јер ће ме Господ оправдати,
    не бојим се смрти јер ме не можете убити,Господ ће ме васкрснути и Он ће ми судити,
    Они дигоше ограде ,шарене заставе,а ми запустисмо гробове и спомене прастаре,
    они чупају нам крстове са црквених купола, а ми одричемо се славе и црвенога слова,
    О Боже Свети Ти који управљаш приликама, заустави ово лудило да нас не би погубило и сатрло...
    О Боже Свемоћни ми јадни и грешни смо зависни од твоје помоћи, пробиј ове зле кордоне,пошаљи легионе
    да нас дигну у сред борбе да душа наша од греха и немоћи не клоне,нек се склоне, сви непријатељи,
    научи нас Боже Благи смиреношћу да одолимо свирепошћу, да победимо у тешке дане и да нам сване зора плава попут мора,
    да видимо то небо иза свих гора где влада љубав ,вечна,истинита и чиста, да се не постидимо пред Лицем Нашег Господа Исуса Христа.....
    гледам, и желим да видим, више не ћутим него гласно и јасно певам из свег гласа, јер чекам Господа Христа нашега јединог од смрти Спаса ....
    Никола Тришић
  2. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Марио Токовић за Наслов блога, Екуменизам   
    У свим хришћанским заједницама, црквама, постоје јеретичка учења. Но само погрешно учење не чини људе и јеретицима. Јер сви ми оцрковљени баратамо многим јеретичким учењима. Јеретик је само онај који јерес поставља као кључно мерило Цркве. Као Божији закон, као ултимативно спасење.
    Таква јерес је и антиекуменизам - једна од хула на Дух Свети. Eкуменизам је благослов Очев, благодат Логоса, динамис Духа Светога, архимисија Цркве. Екуменизам почива на заповести – идите и крстите све народе; проповедајте Јеванђеље, Крштење/Покајње, Евхаристију, Царство. Екуменизам је био и биће последња реч Цркве: Маран ата. Бог жели да га сви народи, сви људи дозивају чезнући, стрепећи и радујући се свршетку овога века и почетку будућег. Том заповешћу и тим дозивањем Екуменизам је постао Ваздух насушни свим народима, свим људима. Зато Логос Христос шаље и Голубицу и Цркву свету. Спушта са Неба Овцу вуковима, Сведокињу залуталима, Мајку смртно рањенима, Сестру братосестрији. И тако сву Творевину узноси ка Царству које долази.
    Несрећници који одбацују Екуменизам одбацују и дисање Цркве у овом свету и за спасење света. Тиме одбацују и своје вишње дисање. Презиру уздах Ветра за палим људима. Мрзе велику радост повратка млађег брата Божанској Трпези. Пљују на крила Голубице која дах блаженог и вечног живота творе оприсутњују и опричашћују већ сада и овде.
    Јеретичка учења ће преживети све Саборе. Јер саблазни мора бити. Али тешко оном од кога долази саблазан. Боље би му било да се није ни родио.
  3. Волим
    Blaža Željko got a reaction from ............. for Наслов блога, Mašta i sanjarenje   
    Na ovdašnjem forumu taze član InnerPeace je postavio interesantnu temu: "Da li je i zašto je pravoslavna vjera protiv sanjarenja i maštanja?" Kontekst komentara ispod, a postavljenog i na tom forumu, uključuje obraćanje tom čoveku.
    Tema je dobra i zavređuje pažljiv pristup ne samo na ovom sajtu već i šire. Mašta je sinonim za unutrašnju slobodu, ona je svojevrsni ličnosni obrazac kreativne Božije slike u nama ili "interfejs" čovekove duše ka spoljašnjem svetu! Bog po čijem liku smo stvoreni je neprestani Delatelj pa je tako i duša ljudska u neprestanom delatnom "letu" ili pokretu - a to je mašta. Svesna ili nesvesna, zdrava ili bolesna - ona je projava ljudskog lika, slobode ili pak grehovne skučenosti. Ali, (jedno stvarno veliko "ALI") razlikuje se mašta dece i mašta odraslih ljudi usled uzrastanja u Hristu i "poznanja" Hrista na umnom i svesnom nivou i sledstveno tome odgovornosti pred Njim za svoje postupke i dela. Razlikuje se toliko da skoro uopšte ne pripada istom čoveku u detinjstvu ili pak u nekoj kasnijoj fazi njegovog života. Bog nije došao da pogine zbog one prve dečije duše jer "zdravima ne treba lekar" već zbog kasnijeg ogrehovljenog ljudskog srca pomračenog kroz grešne postupke a vidljivog kroz maštariju i iluzije.
    U nekom uzrastu greške tj. gresi koje činimo počnu da polako menjaju duhovnu strukturu srca; već sa dvanaest godina deca mogu postati pakosna i imati predispozicije za ozbiljne prestupe. Odrastanjem srce prestaje da bude dečije bezazleno. Čovek je uglavnom toga nesvestan ali opaža promene na sebi i u to svako od mlađih ljudi može opitno da se uveri. Počinju da vladaju dušom grehovni zakoni koji je mrcvare. Sa ulaskom u srednje godine, ili neko poznije životno doba počinjete sopstvenu maštu da doživljavate kao teret jer je izbrkana sa mnogim iskustvima od kojih bi rado pobegli. (Ta iskustva treba reći ispovedniku tj. duhovniku da bi se duša oprala od bar malog dela otrova koji divljaju nad maštom a koje u sebe grehom unesemo). Kod odraslih, ona dečja mašta koju smo imali kao klinci, zatrpana je pod ruševinama sopstvene ličnosti. Ona negde jedva da tinja; na njeno mesto došlo je (nametnulo se) grehovno pijanstvo i uobrazilje koje nagone srce upravo u smeru u kom se same te uobrazilje hrane - u smeru grehova tj. strasti. Strasti se hrane našim srcem i ljubavlju kroz izopačena dela u realnom vremenu - dakle grehom!
    Tropar svetoj Petki govori nešto o tome (maštarijama) u negativnom kontekstu gde se kaže da je ona Bogu prinela čisto srce bez mašte i lažnih predstava. "Srce čisto Gospod traži, bez maštanja i bez laži"! Upravo i samo zato što kod odraslih mašta više nije nezlobiva i može biti opasno destruktivno oružje u rukama nekog mentalno labilnog čoveka; a može čak takav čovek biti i neposredni podizvođač radova demonskih ideja - u suštini može postati demonski sluga i izvršitelj a da sve vreme toga ne bude svestan jer ne razlikuje maštu od realnog sveta ...i čak bude ubeđen da je na pravom putu. U duševnoj bolnici, što je zanimljivo, "svi su u pravu"!? U bolesnom društvu - "svi su u pravu"!? Bolesni ljudi nemaju parametre vrednosnih normi kojima bi razlikovali dobro od zla! Kad isključite Hristovu realnost sa planete dobijete sedam milijardi fiktivnih istina u kojoj svako veruje da je njegova jedina i prava. Neko ko je uobrazio u mašti da je Napoleon, (kao onaj austrijski kaplar od pre sedam decenija zbog kojeg je poginulo pedeset miliona ljudi) zaista veruje u to da je njegova "naci" istina jedina prava!! Nema načina da ga razuverite da je sociopata?!
    Ne treba se zavaravati, đavo je opasan igrač od kojeg je samo Crkva jača i nema čoveka, da se ne lažemo, koji od ovoga (bolesne mašte i uobrazilja) nije na neki način oboleo; ali u meri u kojoj se drži Hrista on Hristovom snagom i Hristoobraznim umom uspeva da razlikuje u samom sebi ova dva principa: ili već prisutno Hristovo Carstvo ili već prisutni pakao! Pakao je promašaj naznačenja; promašaj ličnosnih datosti i talenata koja nosimo u sebi; promašaj vokacije koju smo rođenjem dobili. Pakao nisu kazani i lonci u materijalnom smislu; pakao je mržnja prema Bogu i ljudima. Već sada i ovde započeo je u našim srcima - a kada odemo iz tela produžava se u večnost. Da vidiš samo kada razgrneš ovu "lepotu" koju sam uobrazio o sebi!? Odmah podivljam i vatam za grlo ...ali to je definicija pakla! To je definicija sujete kao izokrenute mašte o svetu oko sebe u kom sam uobrazio neku veličinu! I moja, ali i svačija nada na planeti od kako je sveta i veka, jesu Crkvene tajne i Hristovo sažaljenje da me (ili nas) kada dođe trenutak izvuče iz ove bolesti kako zna i ume! Sami izaći ne možemo! Nemamo nikakve šanse bez Hrista videti Ljubav jer je On Ljubav ... a samo Ljubav ublažava muku mržnje i ovde i kroz večnost! Gospod reče: "Bez mene ne možete ništa činiti"! Bez Njega ne možemo ni voleti jer je On Ljubav kojom voli čovek. On je mir i ljubav u srcu; On je Raj! Nije raj na Havima ili Tahitiju u ležaljkama ili plažama; Hristos je Raj makar živeo u Sahari ili Antarktiku. Pakao je odsustvo Hrista (odsustvo Ljubavi) kao što i mrak nije tvar po sebi: mrak je odsustvo svetla.
    Ne mogu a da sa ovim u vezi ne citiram Harisona Forda iz divne romantične komedije "Šest dana i sedam noći", koji u razgovoru sa glavnom junakinjom priče kaže: "Smešni ste mi vi kontinentalci; dolazite ovamo na Tahiti u potrazi za romansom ...ali devojko, ovo je ostrvo! Nema ovde romanse ako je ne doneseš sa sobom."
    Drugim rečima: ako nemaš Hrista i Tahiti ti je "smor" .. "čamotinja" .."očaj" ...pakao!
    Pakao tj. mržnja se hrani bolesnom, uobraženom, izokrenutom i podivljalom maštom, to je srž svega.
    "Srce čisto Gospod traži, bez maštanja i bez laži"
  4. Волим
    Blaža Željko got a reaction from MilanMatavulj for Наслов блога, Slika Trojice u čoveku - Um (Srce), Reč, Ljubav?   
    Pitao sam se često čime mi to ličimo na Gospoda; šta je Njegova slika u nama?! Vremenom, uz dosta literature, kol'ko Bog dade slobode da se o tome razmišlja i najzad iz mog grehovnog raspalog duševnog stanja i nutarnje "fotografije" koja mi je stalno pred očima (uz dužne ograde da su ovo lična religiozna mucanja, ne i naučni radovi, pa s toga sve prihvatati kritički sa rezervom i otklonom) mislim da se maglovito može pričati da je Gospodnji SvetoTrojični lik u nama: Srce, Misao (Reč) i Ljubav. Srce kao Um je Otac; Misao i duša (dakle: "reč") su Sin; Ljubav kao Sila Božija je Gospod Duh Sveti. Tri različite "ipostasi" (sa malim "i)) JEDNOG čoveka utkane u materiju kao prevažnu komponentu srca tj. ljudskog bića, a pošto je čovek slika Boga onda je Srce slika Boga i baš srce Bog od čoveka ište.. o čemu više u nastavku.
    "Srce" je slika Oca a u isto vreme srce je i "Um". Jevanđelje Jovanovo počinje sa "...i Reč beše u Boga i Bog beše Reč"! Sveti oci ovde razlikuju i vide kao "dva pojma" Reč i Boga jer "reč beše u Boga" a onda ih vide kao jednog Boga - "i Bog beše Reč"! Crkveni oci i Proroci govore da je Bog Um koji je osmislio i Rečima izgovorio svo postojanje ("neka bude" ...tako da sve postade kroz Reč - kroz Hrista) a sam Bog je iznad postojanja - On JESTE! S toga Gospod i kaže za svoju sliku u nama (tj. za nas same): "Zašto takve misli (a misli su "reči") izlaze iz srca vašeg"?! Rađaju se u srcu našem!? Ne kaže "iz mozga" već kaže "iz srca" i to na više mesta u Jevanđelju!? Obratite pažnju, to su reči Onoga koji je sazdao čoveka pa je prirodno verovati da On najbolje zna odakle izlaze i gde se rađaju misli!? Fizički mozak je "alat duhovnog bića, tj. duhovnog Srca" jer su duh i telo spojeni u jedno biće. Duh i Srce pokreću i upravljaju telom; oživljavaju ga! Na telu se očituje duhovni i duševni život čovekov. Bez duha telo sa sve mozgom je indiferentno; jedna hrpa mesa. Na to bi mogli malo da obrate pažnju psihoanalitičari, neurolozi, neuropsihijatri i psihijatri! Zdravo duhovno srce (ispoveđeno, pričešćeno, izmireno sa svima, krotko) znači i zdravog čoveka u meri iskrenosti prema Bogu i sebi.
    A šta je u čoveku slika Sina? "Misao - Reč" je Njegova slika jer se iz Uma (ili kako Gospod reče "iz srca") rađaju misli i duševni život..a misli su, kada ih stavimo na papir ili izgovorimo .. Reči! Sin Božiji je Reč Božija koja se rađa od Oca! Iz našeg Srca tj. Uma ...rađaju se reči i nema trenutka kada um ne rađa reč ili misao kao što ni pre ni posle svih večnosti nema trenutka kada se Sin ne rađa od Oca! Rađanje Misli iz Uma je nevoljna radnja; nju ne možete sprečiti jer ne postoji Um koji ne rađa Misao budući da su jedne suštine - to smo mi sami! Na mnogo mesta Jevanđelje (Gospod) ukazuje na ovaj značajan momenat:
    Marko, glava 7 Јер изнутра, из срца људскога, излазе зле помисли, прељубе, блуд, убиства, Luka, glava 5 А разумјевши Исус помисли њихове, одговарајући рече им: шта помишљате у срцима својим? Filipljanima, glava 4 И мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу. itd itd  Nema mesta u Zavetu koje ne ukazuje da se misli rađaju (baš ta reč) iz srca i da su jedno sa njim.
    Slika Gospoda Duha Svetoga u čoveku je "Ljubav"! Ljubav ishodi iz čovečijeg srca kao što i Gospod Duh Sveti Ishodi od Oca.
    "Ljubav" i "Misao" nisu ista stvar! "Misao" i "Um" nisu ista stvar; "Ljubav" i "Um" različite su komponente srca .... ali sva tri elementa čine jednu osobu, jednog čoveka - kao što su Otac, Sin i Sveti Duh jedan Bog. Ljubav ne ishodi iz misli, niti se misli rađaju od ljubavi. Misli se rađaju od Uma (Srca) ...kao što i ljubav ishodi od Uma jer Um je Srce! Ponavljam: to i Gospod kaže: "Zašto takve misli izlaze iz srca vašeg?! Ili pak još bliskije objašnjenje iz Njegovih usta (parafrazirano): "Ne pogani ČOVEKA ono što ulazi u njega (hrana) već ono što izlazi iz ČOVEKA: misli zle i preljubotvorne, hula, gnev ...ono je što pogani ČOVEKA jer iz SRCA izlaze!" Podvukao sam reči ČOVEK i SRCE jer ih u ovom tekstu i kontekstu Gospod izjednačava! Srce je centar bića i sinonim za ČOVEKA.
    Naravno, osim suštastvene razlike između Tvorca i tvorevine, razlika je i u tome što su Sveta Trojica jedan Bog i jedna Suština ...dok je grehom pali čovek raspadnut unutar ovih elemenata Božije slike u sebi. Greh nas kao bomba ili jaka kiselina razjeda iznutra i rastura na sve strane; razlaže nas na elemente (pa i biološke) od kojih smo stvoreni. Pa tako kada iz čoveka greh unakazi ili čak iščupa Hristov lik to je kao da iz hleba iščupate kvasac (jer Gospod je kvasac) ...kao da hlebu dehidrirate vodu (jer Gospod je voda živa) i kao da mu obljutavite so (jer Gospod je so) ...od hleba onda ostane samo prah. Bez Božijeg u sebi i čovek je samo prah.
    O Bogu ne možemo mnogo pričati, najpre zbog neznanja jer je Bog nesaznajan, ali i iz najdubljeg poštovanja i strašne odgovornosti pred Njim i svetim Ocima... osim možda reći da Sveta Trojica između sebe čine apsolutnu celinu i ličnosno saglasije po svim pitanjima. Kod čoveka greh je razorio ove elemente Božije slike i mi smo razbijeni u delove. U Bogu Volja je jedna! Kod nas srce i misli često nemaju ničega zajedničkog (u fronclama svaki vuče na svoju stranu), o volji da i ne govorim ...svaki element, od ova tri u nama, ima neku svoju bolesnu volju! Ratujemo sami sa sobom do iznemoglosti.
    Konsekventno, u životu i delima grehom rapadnuta ljudska duhovna slika (Srce, Misao i Ljubav) porađa mnoge mentalne bolesti koje se lukavo ne predstavljaju takvima u našoj razbijenoj i iluzijama prepunoj realnosti. Nama su uobrazilje (ili Molijerove "magle oholosti u glavi") naš realni svet! Hristov svet nam je "čudo"!? Pa tako imate bezbroj nijansi projave ove tužne drame zvane "unutrašnji čovek". (Govorim uopšteno, a u svim ovim primerima ja uglavnom prednjačim; ni u jednom nisam siromašan.) Primera radi - imate ljude koji u Umu tj. srcu nose iskrivljene i lažne slike o sebi i svetu oko sebe, a pričaju nešto sasvim drugo - dakle lažu!
    Ljubav ne ishodi iz reči kao što ni Duh Sveti ne ishodi od Sina! Može neko da vam saopšti da vas voli a da to u stvari nije istina (ako je hladnog srca) jer ljubav ishodi iz srca ...ne iz reči! Čovek koji veruje da je Ljubav samo reći "volim te" - on vas onda voli samo na rečima ...pa se još čudi ako mu ne verujete - dok ko zna šta sve krije u srcu! Baš o ovome i Gospod govori kada kaže: "Usnama me poštuju ali im je srce daleko od mene". Ima li direktnijeg dokaza za trojičnu sliku u ljudima? Ovde Gospod kaže da Ljubav ne ishodi od reči i sa usana - već samo od srca! (Možda bi to trebalo spomenuti katolicima) Taj dualizam sa posledičnim duhovnim problemima u istorijskoj ravni porađa mnoge probleme u vidu licemerja, baskrajnog kruga laži, ogovaranja i ratova ... (Zato je ćutanje, ko to ume, mnogo dobra stvar! Treba pričati samo ono što je u Srcu i praksom proživljeno ...nipošto i ništa odmaštano kojekakvim sumnjivim slikama ili ushićenjima!
    To "filiokve" kada mislimo da nekog volimo ako to samo kažemo, jer verujemo da se ljubav rađa i od reči, nalazi se u svakome od nas manje ili više. Čak je to datost ogrehovljenog i raslabljenog srca; njegova pala priroda. Lakše mi je uostalom po toj slabosti da te slažem nego da ti kažem istinu! Šta su mnoge preljube, izneveravanje prijatelja ili poslovnog partnera ako ne posledica uverenja da je dovoljno izreći ljubav ili lojalnost?! Kažemo ženi ili mužu, ili prijatelju "volim te, verna sam ti ili lojalan sam ti" a srce je na sasvim drugoj stani! Praktično i REALNO upražnjavamo svi bez izuzetka u životima katoličko filiokve (u dubinama smo filiokvisti) a smeta nam dolazak Pape!? Duhovno/duševni paradox...i pomalo komedija!
    Između "uma" i "misli" kod mnogih (da se ne lažemo - kod svih nas ..osim možda par izuzetaka na svetu) nema jedinstva čime projavljujemo veliku pukotinu u biću i razbijenu volju. Pri tom volimo (ako uopšte volimo) nešto treće; ali uglavnom ljubav iz samoljubivog srca, sama reč kaže, ne proishodi u svet oko sebe već se vraća sama sebi. U blizini samoljubivog čoveka osećate se hladno jer ljubav koja je topla ne ishodi iz njega.
    Lično sam svojevremeno, u jednom izrazito bolesnom periodu, često odlazio u kapelicu u bogosloviji kod Patrijaršije (znaju mnogi - ona romboidna prostorija na 3. spratu) i sa tadašnjim bogoslovima čitao akatiste. Došao red na mene za neki ikos i kondak ...ja ga pročitam kako znam i umem, kad priđe mi jedan dečkić i reče: "Nemoj ti više da čitaš, nešto hladno izlazi iz tvojih usta". Naravno, bilo mi je neprijatno (blago rečeno), o sujeti i gnevu da ne pričam; pakosti i neopisive potrebe da vređam čoveka u izobilju ...ali sam 'fala Bogu shvatio da moram puno da radim na sebi uz pomoć Crkve. Tada sam počeo da razumevam da je greh kada nekome nadmeno kažete "ti si slugeranja i konjušar" jer upravo tu konjušarsku poniznost, služenje i smirenje nisam imao - gordost ju je proždrala i otuda besnilo, nespokoj, introvertnost ..potpuna zamračenost uma. A iz takvog uma osim psovki i škrguta zuba ništa drugo i ne može da se rodi. Meni je Gospod bio samo na usnama! Rečima sam Ga spominjao ali srce je bilo hladno jer ljubav ishodi samo iz srca ne iz reči... ne ishodi od pukog teksta! 
    Najteži slučajevi kod ove razorene "trojične" slike u čoveku su oni kojima ljubav sasvim umre; koju gresi spale a pri tom um koji porađa nekakve misli još postoji. Um i ne može da umre; stvoren je po slici besmrtnog Boga pa mu je egzistencija zagarantovana - problem je samo kakva je to egzistencija iz ugla Vaskrslog Hrista, odnosa prema Njemu i odnosa prema liturgijskom Carstvu već ostvarenom kroz Božiju intervenciju u istoriji.
    Koliko je samo intelektualaca u velikim ratovima činilo nezapamćene zločine jer im je srce mrtvo ..a um i dalje vispren!? Koliko danas samo ima sveta (i svi smo na neki način u tom kolu) pristojnih umnih sposobnosti ...ali ljubavi nigde!? A Boga ne zanima, po rečima Jevanđelja, koliko ste vi pametni već koliko volite; koliko ste sažaljivog i širokog srca, i široke ruke. Najzad, sam Gospod dijagnostikuje sliku potonjih vremena (parafrazirano): "Ohladneće ljubav mnogih".
    Ne mogu da ne spomenem, (bilo bi nepravedno), da sam u Crkvenoj literaturi našao da je "trojična slika u nama" : Um, Srce i Volja - i uz najdublje poštovanje rečenog jer je moguće i vrlo verovatno da se radi o daleko tananijem sagledavanju ovog pitanja, ne mogu da ne primetim da su ovde "Um" i "Srce" razdvojeni elementi a kao treći pojavljuje se "Volja" za koju ne možete utvrditi neke jasne definicije osim te da Volja u čoveku (dakle - sam čovek) može biti "dobra" ili "zla". Vratiću se njoj malo kasnije.
    Mene ova razdvojenost "srca" i "uma" posebno dotiče s obzirom na jasno određenje i vrlo precizne reči jedinog srceznalca i anatoma ljudske prirode samog Gospoda Hrista koji "Um" i "Srce" vidi kao jedan element! Ponavljam opet, On kaže "Zašto takve misli izlaze iz srca vašeg" ..a misli se rađaju u "Umu"!? Prema Njegovim rečima Srce je centar svega; Srce je sam "Um" jer rađa misli (baš to Gospod kaže); kao što je i Bog Otac apsolutni "Um" koji rađa "Sina" tj. "Logosa" ili "Reč" od pre svih večnosti! To je nedvosmisleno u ovoj Njegovoj dijagnostici!?
    Šta bi onda bila "Volja" u celoj ovoj strašnoj i ozbiljnoj priči? Volja ne može biti Ipostas u Svetoj Trojici (jer Ipostasi su Otac, Sin i Duh Sveti) pa samim tim "volja" ne može biti "ipostas" (sa malim "i") ni u čoveku! Volja je svojstvo srca ili bića; ona je tvorački pokret i namera, s tim što je kod Boga ono što je volja u isto vreme i naša stvarnost. Kod Njega, kod njih Trojice, ono što je misao, reč ili namera to je u isto vreme i realnost postojanja svekolikog sveta. Ono što Bog ima u volji i što izgovori - to je naš život. Sveta Trojica, Bog, imaju/ima jednu volju; ali sve tri Ličnosti Svete Trojice imaju svoju volju (jer je volja osobina i svojstvo ličnosti) s tim što je Njihova volja u svesavršenom saglasiju sa Očevom. To jasno svedoči Gospod Hristos kada se obraća Ocu u molitvi: "Ali ne moja volja da bude Oče nego Tvoja". On pokazuje da ima svoju volju ali je podređuje Očevoj! Zato je i to (kao i svaki drugi eshatološki događaj) po jednoj, Božijoj, volji! Gospodu Hristu ne pada na pamet da učini mimo Očeve volje čime pokazuje Ličnosnu razliku od Oca ali i nepojmljivu Ljubav između njih Dvojice koja i objašnjava da su Oni jedan Bog. ("Ko vide mene, vide Oca"). Poziva i nas, koji nosimo Njegovu sliku u sebi, da na isti način usaglašavamo svoje volje sa Očevom koji jedini, sa Sinom i Duhom Svetim, može vratiti u celinu (IZCELITI) raspadnute delove naše božanske slike ....da na kraju ostane samo Očeva volja u svemu - što je osnovna karakteristika Carstva Božijeg, opisana od Apostola i Otaca, već sada i ovde kroz liturgijsku realnost.
    Kod čoveka, grehom razjedenog, volja kao božanska osobina isto tako ne može biti ipostasna slika već instiktivni ali i razumski pokret čovekovih "ipostasi" uma, duše i ljubavi ka ostvarivanju Očeve volje. No naš je problem što su naše "ipostasi" usled smrtnih sagrešenja postale razvaljene, međusobno daleke i dezorijentisane! Ove naše tri komponente svojataju volju ..grabe se za nju, a po slici Božijoj kojom po blagodati ličimo na Boga i svaka istovremeno ima i svoju volju baš kao što i Sin u gornjem primeru svedoči da On ima svoju volju ali da radi po Očevoj! Kod nas razbijenih i razvejanih naše "ipostasi" nemaju nikakav dogovor oko "volje" a što je manje dogovora u voljnom pokretu ka Bogu veća je i šizofrena bolest. Um ima jednu volju, duša bi nešto drugo - ne slaže se često sa umom i ne retko su kroz psihoze u ozbiljnoj zavadi, a srce (u smislu ljubavi) je na sasvim nekoj trećoj strani i neprestano čezne ...ako ni zbog čega drugog onda radi čežnje same po sebi ...takva mu je priroda. U suštini čezne za Bogom (jer je srce od Boga, žudi za Njim i žedno je Njegove ljubavi) ali oslepelo kroz greh svoju volju i ljubav usmerava u nešto drugo - u strasti (one mu volju drže u ropstvu) jer je sa umom i dušom, koji bi mu davali smernice, izgubilo zajednicu!
    I sve bi to bilo nekako podnošljivo da greh nije u suštini, ne smrt čovekova jer naš duh ne može da umre, već mržnja i zloba pa je tako ovaj rat razorenih delova u nama opasna destruktivna sila usmerena protiv svega što je Božansko i u nama samima ali i oko nas! Suprotnost Životu nije smrt; suprotnost Životu je mržnja! Ali to je cena rukovanja sa đavolom koji je bogomrzac i čovekoubica od iskoni. On nam je ponudio deo svog sveta, podmetnuo ugovor sa mnogo sitnih slova i mi potpisasmo bez da smo i videli šta tamo piše. (Crkva taj ugovor spominje kao "Adamovo rukopisanije" koje je Gospod poderao svojom smrću i Vaskrsom). Postali smo deo vražijeg palog sveta, i deo sveužasa tog sveta postao je i deo nas. Naslov tog ugovora bio je "Bićete kao bogovi" ...a sitnim slovima, za koja kad grešimo zažmurimo, piše: "bićete kao ja"! Tako sitna i naoko nevažna stvar a cela drama ljudskog roda je u tih par reči. No, na njegov užas nije računao na Božiju Ljubav koji "toliko zavole svet i ljude da je i Sina Svoga dao.."! Drama ljudska, patnja, bol i stradanja lakomisleno započeta, bila je tolika da je sažaljivi Bog, iako smo načinili neposlušnost, i pored svega, oprostivši nam preljubu sišao u ljudsku prirodu i ušao u bitku za svaku dušu izloživši se dobrovoljno mržnji koja je postala delom nas onim kletim ugovorom!
    A kada se vreme ispunilo i kada se Gospod rodio od devojke, đavo, magarac ko i svaki magarac, je video da tu nešto nije baš kako treba; osetio je da Hristos nije sasvim običan čovek! Pokušao je i Njega da potkupi, nudio razne ugovore pa kad je video da ne vredi, a slutio je nekakvu nevolju od ovog pobožnog drvodelje, onda je upao u zamku - nameračio se na ubistvo. Nije mu ni prvi ni poslednji put da ubije čoveka; milione ih je do tada već pobio, ali nije mogao da zna niti da razume (a to je čak i za Anđele bila velika tajna i zagonetka) kako, i zašto uopšte, bi Bog uzeo ljudsku prirodu!? On nije znao da je Hristos Bog, zato mu je i nudio kao čoveku povlastice kroz ona poznata kušanja u pustinji. Ne treba smesti sa uma da mi danas verujemo i, na temelju liturgijskog praktičnog života, znamo kroz Duha Svetog da je Hristos Bog ..ali u ono vreme daleko manjeg broja ljudi na planeti, skoro nikakve komunikacije i verovanja "na reč" starcima i predanju, "Spasitelj" je samo očekivan a niko nije mogao da zna ko će On biti u suštini! Proroci ne govore o njegovoj prirodi ništa osim da mu je poreklo neiskazano. Na temelju toga đavo je u svom bezmernom mraku svesti bio obmanut! Nadigran! Nije iza lika skromnog čoveka video ništa "Više"; uostalom on u svojoj jezivoj bolesti niti je mogao niti će više ikada moći videti Boga jer Boga mogu videti samo čisti srcem! ("Blaženi čisti srcem jer će Boga videti.")
    "Videti Boga", tj. poznati Ga u Hristu, nije moguće nikome, pa ni čoveku ako ga Otac svojim Duhom lično ne prizove Hristu. Nije moguće ljudima, jednostrano, u Hristu videti Boga ako prosvećeni Duhom Svetim, dakle Njegovom intervencijom, to ne spoznaju i u radosti uzviknu "Ava Oče"! Spasenje, vera, nada i ljubav dolaze od Hrista i dar su Božiji ljudima (čak je i naša "ljubav" prema Bogu u suštini Njegova intervencija, Njegova ljubav jer "bez mene ne možete ništa činiti") ...tako da otac laži nije shvatio, niti je to mogao da razume (jer je apsolutno pomračen i zao) s kim se u stvari zakačio; niti ko stoji pred njim! Do kraja je mislio da je Hristos samo čovek, jer đavo je po svojoj paloj prirodi i mrtvom srcu - jeretik! On vidi samo čoveka baš kao što i sve kasnije jeresi u Hristu ne vide Boga! Đavo je nesposoban da vidi Gospoda; nema čime! Nema Duha Svetoga sa kojim je jedino moguće pokloniti se Hristu i poznati! I on samo veruje ili je apsolutni ateista što i Jevanđelje svedoči "i đavo veruje ali drhti". Slično je sve to onoj priči o "Caru i prosjaku" gde se Car obuče u odelo prosjaka i siđe u narod; uglavnom ga niko ne prepoznaje već ga, po inerciji ljudske uobraženosti, ponižavaju s obzirom da površni ljudi vide samo spoljašnje stvari.
    Na isti način je i đavo, sudeći po njegovim postupcima, rezonovao kad god bi video Hrista. Slutio je neobičnu ljudsku pojavu, čak Ga je nazivao svecem Božijim (dakle samo čovekom)! Iz knjiga koje je dobro poznavao, jer je lukav i obrazovan, znao je za dolazak nekog Proroka ali nije bio ni blizu da razume ko je zaista pred njim. Proroci, kao što gore rekoh, uglavnom govore o ČOVEKU "neiskazanog porekla" (prilično tajnovita slika) koji će biti iz semena Davidova, roditi se od Devojke, "napasati Dom Izrailjev" i tome slično. Izrazito ljudska dimenzija obećavanog Emanuila. Uostalom ni sami Jevreji iz tih spisa nisu razumeli stvarnu prirodu Spasitelja zato što Nju proroci ne objašnjavaju ničime; u stvari Gospod kroz proroke ne objavljuje da je to lično Njegov dolazak! I Judeji su kroz proroštva čekali ČOVEKA - vojskovođu! Ništa đavolu, slepcu ali i glavnoj meti Jagnjetove strategije, nije nagoveštavalo da će Hristos biti i Bog a ne samo čovek. U kušanju u pustinji Gospod ga dodatno zbunjuje rečima "...ne živi ČOVEK samo o hlebu..." ili "..pisano je Gospodu Bogu svome se jedino klanjaj i Njemu jedinom služi". Ne kaže Gospod u toj situaciji: "Meni se klanjaj i meni služi jer sam ja Gospod Bog tvoj" (što je apsolutna istina) već Govori iz perspektive čoveka, proroka!  Nastupa Spasitelj tu kao ljudsko biće; isposnik i prorok! Čak i pred Pilatom, da se đavo koji je sigurno bio blizu tih događanja ne bi dosetio i odustao od ubistva, ne odgovara direktno na pitanje da li je On Sin Božiji već kaže (parafrazirano): "Ti kaza, ali vam kažem da ćete od sada videti Sina čovečijega..." Uporno se Spasitelj držao strategije (ili ikonomije spasenja naglašavanjem ljudske prirode) da đavo ne nasluti nešto i odustane od Hristove smrti .. jer kako bi onda bilo Vaskrsenja?! Gospod sve ovo potvrđuje rečima (parafrazirano): "Mogu pozvati dvanaest legiona anđela ALI JA SAM I DOŠAO ZA OVAJ ČAS" - dakle za smrt! Naseo je čovekoubica na tu viševekovnu najavu i priču o velikom proroku i "upecao se u zamku" ubistva (kako je to lepo primetio otac Nenad Ilić). Da je sve to mogao da zna, da je znao šta sledi ubije li Hrista da će tako izgubiti vlast i carstvo na zemlji (koje mu i Gospod priznaje: "Bojte se onog koji ima vlast da pošto ubije...") đavo sigurno ne bi digao ruku na Sina čovečijeg! Da je znao da je pred njim Ipostas Boga ispred svega ne bi smeo od užasa da priđe Hristu a kamo li da ubija Život jer Život (Boga) ne možeš ubiti, tim pre što će ti Vaskrsenjem oteti iz ruku sav ljudski rod; i onaj pre i onaj posle Njega. Demoni inače vrište i beže od svetitelja Hristovih a kamo li ne bi bežali od samog Boga da je Gospod hteo da mu otkrije ko je stvarno! Smežurao bi se od užasa; ali Gospod mu pre Velikog Petka nije to otkrivao jer "još ne beše čas da to uradi".
    Kakva divna strategija Božija; kakva pobeda mudrosti suze da ti pođu na oči. Nije tek tako i uzalud više puta, kako stoji u Jevanđelju, Gospod pojedincima govorio: "Idi i ne govori nikome.." - jer verovatno, (oprosti Bože na slobodi da o tome štošta zaključujem), po toj strategiji važnijoj od svih ratova ikada, neke vesti nisu smele da idu predaleko!? Neke informacije nisu smele da dođu do ušiju bezumnika i čovekoubice!? Gospod je svakako tačno znao kome treba a kome ne ukazati da treba da ćuti posle nekog iscelenja! Prikrio je "tehnologiju" spasenja koja je koliko ljudima do tada bila nepoznanica toliko i mračnim demonima! Niko, ali niko tada nije mogao da zna (osim danas kroz Crkvu i kroz Duha Božijega) kako će to Gospod da preotme ljudski rod od smrti i đavola!? To je bio nezamisliv scenario kojem se čak i "Angeli udivišasja"! I dan danas ako ćemo pravo malo ko može da razume šta u stvari po dubini znači "spasenje" od strane Crkve i Gospoda?! Eto, pitajte ljude na ulici kako oni vide taj problem; kakva je njihova percepcija reči "Spasitelj i spasenje"!? Ako bar dvoje (sigurno crkvenih) budu znali da kažu šta je to po suštini, šta je Hristova smrt i Vaskrsenje biće to značajno.
    Možemo samo da zamislimo kako je monstrum likovao na Veliki Petak i mislio o "čoveku" Hristu: "Ti si nekakav ratnik i vojskovođa!? Ti ćeš bedniče meni da pobegneš, mene da pobediš?! Ali možemo da zamislimo i njegov užas kada se, samo dva dana kasnije, njegovo carstvo protreslo iz temelja i kada su se strovalili zidovi i teška vrata se prosula po njemu, a preko njih istrčaše i Adam i Eva i mnoštvo još sveta iz vremena pre Hrista. Na kraju izađe i Gospod preko tih vrata, uze mirno toj spodobi ugovor iz ruku koji je Adam sa njim napravio i pocepa ga! Čovek je "potpisao" taj ugovor - čovek ga i cepa! Ispunio je sve obaveze iz njega - umro je na Krstu iz ljubavi!
  5. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Човек Жоја for Наслов блога, Neka razmišljanja o lažima u štampi na Crkvu, Hrista ...   
    Šta reći na uporne novinske gluposti o Crkvi, Hristu, verujućima... kojima su prepuni tabloidi, dnevna štampa ili TV emisije? Nedavna priča o nekakvom petom jevanđelju; blaćenje sveštenika njihovim uopštavanjem i izjednačavanjem sa lošim primerima. Dovoljno je jednom od zvaničnika reći da su to gluposti; sve preko toga nije više u našim moćima.
    Vidite, jedno vreme na Pilatovom sudu Gospod se branio rečima od optužbi, npr. "Ako li govorim istinu što me biješ.." Ili: "ti kaza da sam car. Ja sam poslan ... itd." ili : "Ne bi ti imao vlasti nada mnom da ti nije dana odozgo ..." - a onda je jednog trenutka zaćutao! Više nije imalo smisla. Tužioci su bili previše pomračeni da bi išta razumeli. Još su doveli lažne svedoke da Ga ocrne što je moguće više! Nije više prozborio ni reči! Dalje je govorio samo delima: nošenjem Krsta, smrću i Vaskrsenjem! Rečitije ne može! Ko to ne razume ili prihvati i da sam Gospod dođe neće shvatiti!
    Pre par decenija na ovamo, nekako je imalo smisla govoriti; ljudi su pokušavali nešto da prihvate, koriguju u sebi ili promene; sada sve više imaš utisak kao da biser bacaš posvuda, a to nije mudro i preporučljivo - jer ima sveta koji ne razlikuje biser od poluvrednosti; sve to zajedno prožderu a onda vam se narugaju i ozbiljne duševne povrede vam nanesu!? Kako vreme odmiče sve je postalo kao da pričaš zidu; još se podsmevaju, lažu; izmišljaju lažne optužbe na svetinju; guraju darvinizam gde stignu! Sama pomisao da se tu nešto ubeđuješ sa nekim izaziva veliki napor... i besmislenost je skoro opipljiva. Šta uostalom i možeš da kažeš kad je svet "vere" intimni svet ličnosti (srca) i Boga?! To ne staje u reči; to je samo tvoje; a sa druge strane zabranjeno je vaseljenskim saborima bilo kome na silu uterivati veru u srce! Čoveku to, najzad, nije ni moguće. Ostala je, dakle, samo molitva - najpre za hrišćane ...pa jedna od zadnjih klauzula u jektenijama je i "za sav svet" ...a Bog najbolje zna ko gde jeste, koliko je ko pobožan koliko nije. On je taj koji će svemu naći meru ..ko sedi u čelu sofre ko u dnu. Jedini srceznalac!
    Ipak jedan deo crkvenih ljudi (laika tj. mirjana) i dalje pokušava da se nadgornjava sa svetskom logikom; ispravljaju „krive drine“ ...a Drina je kriva te kriva. Ima ljudi koji to rade sa merom i ukusom, dok ima i onih koji misle da moraju da uteruju veru u ljude po svaku cenu kao da je to uopšte moguće!? A ono ne da nije moguće već, po svetim ocima Šestog Vaseljenskog Sabora pravilo 64. nema svako ni pravo da to čini! Ovi drugi, koji misle da su u obavezi ili nekoj obligaciji sa Nebom, pomalo su žrtve iskrivljene slike o životu i svojim mestom u njemu. Opterećeni su silnim štivima manastirskog konteksta (koja nisu za svakog jer „nije svakom dato da bude monah“) pa sebe doživljavaju kao izabrane da na svakom mestu pričaju, metanišu, krste se, ispravljaju. Ima tužnih slika gde vidite da čoveku nije do priče ali ga nešto iznutra tera, neki neprirodan strah da će se ogrešiti ako ne krene u teološke rasprave ...naširoko i nadugačko. Od ozbiljne teme napravi karikaturu jer se oseti da je kontekst sintetički, nije stvaran ..dolazi iz neke tendencioznosti i subjektivnosti pune magle. Čak i oni koji deklarativno nisu crkveni, po definiciji zajedničke Hristove slike koja je u svima, osete tendencioznost i podižu ograde ..jer je privlačno samo ono što je iskreno i autentično. Bog se nikada ne nameće na silu! On kuca na vrata srca ali ne provaljuje unutra. Uopšte nije privlačno ako uporno gurate u nos nekome Crkvena gledišta, bilo direktna ili kroz folklorne projave, jer to odudara od Njegovog pristupa čoveku. Sve preko toga je sindrom „velikog inkvizitora“ koji je lepo objasnio Dostojevski u Karamazovima. Iza svakog nametanja, što posredno objašnjavaju i Oci Vaseljenskih Sabora, stoji neka namera. Ono što jedino možemo u gore navedenoj situaciji je da, sa merom i oprezom, samo i jedino u kontekstu razgovora ako se već povede u religioznom smeru, kažemo svoje „vjeruju“ i isključivo lično iskustvo iz te teme ...ni za živu glavu nešto što piše u knjigama a nije proživljeno lično! To je kontraproduktivno; čak štetno! Ljudska duša je gladna autentičnosti, iskrenosti (kakva god ova bila) i ako joj ponudite neku bofl robu ili patetičnu priču ..ona će to odbiti. Prepoznaće da tu nema istine. Zato ovim mučenicima, koji misle da moraju po svaku cenu da propovedaju, treba reći da nisu obavezni na to; čak nemaju ni pravo ...i upravo im veliko olakšanje može doneti spomenuti 64. član Šestog Vaseljenskog Sabora. Treba malo da se opuste i relaksiraju.
    Samo na ovakvim tematskim sajtovima možemo, sa oprezom i uz dosta osetljivosti, napisati neki svoj stav; svoje mišljenje; ali ne smesti sa uma da možda samo nagomilavamo fraze već ponovljene bezbroj puta od drugih ljudi ...a da pri tom ovde objavljuju tekstove i mnogo kompetentniji autoriteti za bilo koju sferu crkvenog života ...pa možda valja malo i prištedeti "olovku i papir". Ne pisati svašta po svaku cenu.
    Tim pre je javno batrganje obesmišljeno ako sekularni ljudi, za koje je priča o Vaskrsenju buncanje i pijanstvo, drže u rukama moćne medijske kuće...vaša priča je, osim jedne jedine reakcije ili demantija Crkvenih zvaničnika, samo mlaćenje prazne slame. Lažnih svedoka je bilo od velikog petka na ovamo koliko vam duša ište ...pa ih je Crkva nadživela jer ti nesrećnici nisu ni svesni sa kim se kače i o kome spliću laži!? Sa izvorom svog postojanja ...koji ih i pored toga tužno i očinski čeka i ljubi. Da nije tako zar bi koračali i dalje planetom?
    Mislim da bi jedno jedino „Jelici izidite“ (kao važan deo Crkvene ikonomije i strategije) kada iz Crkve, pa i iz porte, u jednom trenutku Liturgije treba da izađu oni koji nisu kršteni ili koji su pod kaznom, mnogo rečitije protreslo svako ljudsko biće od bilo koje reči! Nije svejedno kada te Crkva izbaci napolje u nekom trenutku! Ne možeš a da se pod stresom ne zapitaš „zašto ja nisam na Liturgiji vernih“?! To je šok i ne znam zašto je ta praksa prestala? Pa nju su instalirali sveti Oci? Da l' je to zbog linije nezameranja sa „moćnicima“? Patetičnog i slinavog lamentiranja nad nekom plemenskom „svetošću“ pri čemu uobražavamo da je svetost predaka nekretnina koja se prenosi na potomke?! Besmislica! Svako je rođenjem startovao trku od nule; nema garancija da ću stići lako na cilj ako uopšte stignem! Pretci su mi samo reper ponašanja ali ne nužno i moj karakter koji sam delima uprljao, razorio, obljutavio.
    Ne vidim drugog načina da se reaguje na laži o Crkvi odasvud. Gospod je zaćutao kada već nije imao šta više da kaže! Ostao je nenametljiv po cenu smrti na Krstu ...a mogao je pozvati legione Anđela od kojih samo jedan možda ima snagu da zdrobi Mlečni put!? Okrenuo se po Vaskrsenju Stvaranju Crkve; okrenuo se onima koji su ga verovali. S toga mislim da je „Jelici izidite“ jedini odgovor na sve laži i lažne svedoke.
  6. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Kaludjerovic Sreten for Наслов блога, Slika Trojice u čoveku - Um (Srce), Reč, Ljubav?   
    Pitao sam se često čime mi to ličimo na Gospoda; šta je Njegova slika u nama?! Vremenom, uz dosta literature, kol'ko Bog dade slobode da se o tome razmišlja i najzad iz mog grehovnog raspalog duševnog stanja i nutarnje "fotografije" koja mi je stalno pred očima (uz dužne ograde da su ovo lična religiozna mucanja, ne i naučni radovi, pa s toga sve prihvatati kritički sa rezervom i otklonom) mislim da se maglovito može pričati da je Gospodnji SvetoTrojični lik u nama: Srce, Misao (Reč) i Ljubav. Srce kao Um je Otac; Misao i duša (dakle: "reč") su Sin; Ljubav kao Sila Božija je Gospod Duh Sveti. Tri različite "ipostasi" (sa malim "i)) JEDNOG čoveka utkane u materiju kao prevažnu komponentu srca tj. ljudskog bića, a pošto je čovek slika Boga onda je Srce slika Boga i baš srce Bog od čoveka ište.. o čemu više u nastavku.
    "Srce" je slika Oca a u isto vreme srce je i "Um". Jevanđelje Jovanovo počinje sa "...i Reč beše u Boga i Bog beše Reč"! Sveti oci ovde razlikuju i vide kao "dva pojma" Reč i Boga jer "reč beše u Boga" a onda ih vide kao jednog Boga - "i Bog beše Reč"! Crkveni oci i Proroci govore da je Bog Um koji je osmislio i Rečima izgovorio svo postojanje ("neka bude" ...tako da sve postade kroz Reč - kroz Hrista) a sam Bog je iznad postojanja - On JESTE! S toga Gospod i kaže za svoju sliku u nama (tj. za nas same): "Zašto takve misli (a misli su "reči") izlaze iz srca vašeg"?! Rađaju se u srcu našem!? Ne kaže "iz mozga" već kaže "iz srca" i to na više mesta u Jevanđelju!? Obratite pažnju, to su reči Onoga koji je sazdao čoveka pa je prirodno verovati da On najbolje zna odakle izlaze i gde se rađaju misli!? Fizički mozak je "alat duhovnog bića, tj. duhovnog Srca" jer su duh i telo spojeni u jedno biće. Duh i Srce pokreću i upravljaju telom; oživljavaju ga! Na telu se očituje duhovni i duševni život čovekov. Bez duha telo sa sve mozgom je indiferentno; jedna hrpa mesa. Na to bi mogli malo da obrate pažnju psihoanalitičari, neurolozi, neuropsihijatri i psihijatri! Zdravo duhovno srce (ispoveđeno, pričešćeno, izmireno sa svima, krotko) znači i zdravog čoveka u meri iskrenosti prema Bogu i sebi.
    A šta je u čoveku slika Sina? "Misao - Reč" je Njegova slika jer se iz Uma (ili kako Gospod reče "iz srca") rađaju misli i duševni život..a misli su, kada ih stavimo na papir ili izgovorimo .. Reči! Sin Božiji je Reč Božija koja se rađa od Oca! Iz našeg Srca tj. Uma ...rađaju se reči i nema trenutka kada um ne rađa reč ili misao kao što ni pre ni posle svih večnosti nema trenutka kada se Sin ne rađa od Oca! Rađanje Misli iz Uma je nevoljna radnja; nju ne možete sprečiti jer ne postoji Um koji ne rađa Misao budući da su jedne suštine - to smo mi sami! Na mnogo mesta Jevanđelje (Gospod) ukazuje na ovaj značajan momenat:
    Marko, glava 7 Јер изнутра, из срца људскога, излазе зле помисли, прељубе, блуд, убиства, Luka, glava 5 А разумјевши Исус помисли њихове, одговарајући рече им: шта помишљате у срцима својим? Filipljanima, glava 4 И мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу. itd itd  Nema mesta u Zavetu koje ne ukazuje da se misli rađaju (baš ta reč) iz srca i da su jedno sa njim.
    Slika Gospoda Duha Svetoga u čoveku je "Ljubav"! Ljubav ishodi iz čovečijeg srca kao što i Gospod Duh Sveti Ishodi od Oca.
    "Ljubav" i "Misao" nisu ista stvar! "Misao" i "Um" nisu ista stvar; "Ljubav" i "Um" različite su komponente srca .... ali sva tri elementa čine jednu osobu, jednog čoveka - kao što su Otac, Sin i Sveti Duh jedan Bog. Ljubav ne ishodi iz misli, niti se misli rađaju od ljubavi. Misli se rađaju od Uma (Srca) ...kao što i ljubav ishodi od Uma jer Um je Srce! Ponavljam: to i Gospod kaže: "Zašto takve misli izlaze iz srca vašeg?! Ili pak još bliskije objašnjenje iz Njegovih usta (parafrazirano): "Ne pogani ČOVEKA ono što ulazi u njega (hrana) već ono što izlazi iz ČOVEKA: misli zle i preljubotvorne, hula, gnev ...ono je što pogani ČOVEKA jer iz SRCA izlaze!" Podvukao sam reči ČOVEK i SRCE jer ih u ovom tekstu i kontekstu Gospod izjednačava! Srce je centar bića i sinonim za ČOVEKA.
    Naravno, osim suštastvene razlike između Tvorca i tvorevine, razlika je i u tome što su Sveta Trojica jedan Bog i jedna Suština ...dok je grehom pali čovek raspadnut unutar ovih elemenata Božije slike u sebi. Greh nas kao bomba ili jaka kiselina razjeda iznutra i rastura na sve strane; razlaže nas na elemente (pa i biološke) od kojih smo stvoreni. Pa tako kada iz čoveka greh unakazi ili čak iščupa Hristov lik to je kao da iz hleba iščupate kvasac (jer Gospod je kvasac) ...kao da hlebu dehidrirate vodu (jer Gospod je voda živa) i kao da mu obljutavite so (jer Gospod je so) ...od hleba onda ostane samo prah. Bez Božijeg u sebi i čovek je samo prah.
    O Bogu ne možemo mnogo pričati, najpre zbog neznanja jer je Bog nesaznajan, ali i iz najdubljeg poštovanja i strašne odgovornosti pred Njim i svetim Ocima... osim možda reći da Sveta Trojica između sebe čine apsolutnu celinu i ličnosno saglasije po svim pitanjima. Kod čoveka greh je razorio ove elemente Božije slike i mi smo razbijeni u delove. U Bogu Volja je jedna! Kod nas srce i misli često nemaju ničega zajedničkog (u fronclama svaki vuče na svoju stranu), o volji da i ne govorim ...svaki element, od ova tri u nama, ima neku svoju bolesnu volju! Ratujemo sami sa sobom do iznemoglosti.
    Konsekventno, u životu i delima grehom rapadnuta ljudska duhovna slika (Srce, Misao i Ljubav) porađa mnoge mentalne bolesti koje se lukavo ne predstavljaju takvima u našoj razbijenoj i iluzijama prepunoj realnosti. Nama su uobrazilje (ili Molijerove "magle oholosti u glavi") naš realni svet! Hristov svet nam je "čudo"!? Pa tako imate bezbroj nijansi projave ove tužne drame zvane "unutrašnji čovek". (Govorim uopšteno, a u svim ovim primerima ja uglavnom prednjačim; ni u jednom nisam siromašan.) Primera radi - imate ljude koji u Umu tj. srcu nose iskrivljene i lažne slike o sebi i svetu oko sebe, a pričaju nešto sasvim drugo - dakle lažu!
    Ljubav ne ishodi iz reči kao što ni Duh Sveti ne ishodi od Sina! Može neko da vam saopšti da vas voli a da to u stvari nije istina (ako je hladnog srca) jer ljubav ishodi iz srca ...ne iz reči! Čovek koji veruje da je Ljubav samo reći "volim te" - on vas onda voli samo na rečima ...pa se još čudi ako mu ne verujete - dok ko zna šta sve krije u srcu! Baš o ovome i Gospod govori kada kaže: "Usnama me poštuju ali im je srce daleko od mene". Ima li direktnijeg dokaza za trojičnu sliku u ljudima? Ovde Gospod kaže da Ljubav ne ishodi od reči i sa usana - već samo od srca! (Možda bi to trebalo spomenuti katolicima) Taj dualizam sa posledičnim duhovnim problemima u istorijskoj ravni porađa mnoge probleme u vidu licemerja, baskrajnog kruga laži, ogovaranja i ratova ... (Zato je ćutanje, ko to ume, mnogo dobra stvar! Treba pričati samo ono što je u Srcu i praksom proživljeno ...nipošto i ništa odmaštano kojekakvim sumnjivim slikama ili ushićenjima!
    To "filiokve" kada mislimo da nekog volimo ako to samo kažemo, jer verujemo da se ljubav rađa i od reči, nalazi se u svakome od nas manje ili više. Čak je to datost ogrehovljenog i raslabljenog srca; njegova pala priroda. Lakše mi je uostalom po toj slabosti da te slažem nego da ti kažem istinu! Šta su mnoge preljube, izneveravanje prijatelja ili poslovnog partnera ako ne posledica uverenja da je dovoljno izreći ljubav ili lojalnost?! Kažemo ženi ili mužu, ili prijatelju "volim te, verna sam ti ili lojalan sam ti" a srce je na sasvim drugoj stani! Praktično i REALNO upražnjavamo svi bez izuzetka u životima katoličko filiokve (u dubinama smo filiokvisti) a smeta nam dolazak Pape!? Duhovno/duševni paradox...i pomalo komedija!
    Između "uma" i "misli" kod mnogih (da se ne lažemo - kod svih nas ..osim možda par izuzetaka na svetu) nema jedinstva čime projavljujemo veliku pukotinu u biću i razbijenu volju. Pri tom volimo (ako uopšte volimo) nešto treće; ali uglavnom ljubav iz samoljubivog srca, sama reč kaže, ne proishodi u svet oko sebe već se vraća sama sebi. U blizini samoljubivog čoveka osećate se hladno jer ljubav koja je topla ne ishodi iz njega.
    Lično sam svojevremeno, u jednom izrazito bolesnom periodu, često odlazio u kapelicu u bogosloviji kod Patrijaršije (znaju mnogi - ona romboidna prostorija na 3. spratu) i sa tadašnjim bogoslovima čitao akatiste. Došao red na mene za neki ikos i kondak ...ja ga pročitam kako znam i umem, kad priđe mi jedan dečkić i reče: "Nemoj ti više da čitaš, nešto hladno izlazi iz tvojih usta". Naravno, bilo mi je neprijatno (blago rečeno), o sujeti i gnevu da ne pričam; pakosti i neopisive potrebe da vređam čoveka u izobilju ...ali sam 'fala Bogu shvatio da moram puno da radim na sebi uz pomoć Crkve. Tada sam počeo da razumevam da je greh kada nekome nadmeno kažete "ti si slugeranja i konjušar" jer upravo tu konjušarsku poniznost, služenje i smirenje nisam imao - gordost ju je proždrala i otuda besnilo, nespokoj, introvertnost ..potpuna zamračenost uma. A iz takvog uma osim psovki i škrguta zuba ništa drugo i ne može da se rodi. Meni je Gospod bio samo na usnama! Rečima sam Ga spominjao ali srce je bilo hladno jer ljubav ishodi samo iz srca ne iz reči... ne ishodi od pukog teksta! 
    Najteži slučajevi kod ove razorene "trojične" slike u čoveku su oni kojima ljubav sasvim umre; koju gresi spale a pri tom um koji porađa nekakve misli još postoji. Um i ne može da umre; stvoren je po slici besmrtnog Boga pa mu je egzistencija zagarantovana - problem je samo kakva je to egzistencija iz ugla Vaskrslog Hrista, odnosa prema Njemu i odnosa prema liturgijskom Carstvu već ostvarenom kroz Božiju intervenciju u istoriji.
    Koliko je samo intelektualaca u velikim ratovima činilo nezapamćene zločine jer im je srce mrtvo ..a um i dalje vispren!? Koliko danas samo ima sveta (i svi smo na neki način u tom kolu) pristojnih umnih sposobnosti ...ali ljubavi nigde!? A Boga ne zanima, po rečima Jevanđelja, koliko ste vi pametni već koliko volite; koliko ste sažaljivog i širokog srca, i široke ruke. Najzad, sam Gospod dijagnostikuje sliku potonjih vremena (parafrazirano): "Ohladneće ljubav mnogih".
    Ne mogu da ne spomenem, (bilo bi nepravedno), da sam u Crkvenoj literaturi našao da je "trojična slika u nama" : Um, Srce i Volja - i uz najdublje poštovanje rečenog jer je moguće i vrlo verovatno da se radi o daleko tananijem sagledavanju ovog pitanja, ne mogu da ne primetim da su ovde "Um" i "Srce" razdvojeni elementi a kao treći pojavljuje se "Volja" za koju ne možete utvrditi neke jasne definicije osim te da Volja u čoveku (dakle - sam čovek) može biti "dobra" ili "zla". Vratiću se njoj malo kasnije.
    Mene ova razdvojenost "srca" i "uma" posebno dotiče s obzirom na jasno određenje i vrlo precizne reči jedinog srceznalca i anatoma ljudske prirode samog Gospoda Hrista koji "Um" i "Srce" vidi kao jedan element! Ponavljam opet, On kaže "Zašto takve misli izlaze iz srca vašeg" ..a misli se rađaju u "Umu"!? Prema Njegovim rečima Srce je centar svega; Srce je sam "Um" jer rađa misli (baš to Gospod kaže); kao što je i Bog Otac apsolutni "Um" koji rađa "Sina" tj. "Logosa" ili "Reč" od pre svih večnosti! To je nedvosmisleno u ovoj Njegovoj dijagnostici!?
    Šta bi onda bila "Volja" u celoj ovoj strašnoj i ozbiljnoj priči? Volja ne može biti Ipostas u Svetoj Trojici (jer Ipostasi su Otac, Sin i Duh Sveti) pa samim tim "volja" ne može biti "ipostas" (sa malim "i") ni u čoveku! Volja je svojstvo srca ili bića; ona je tvorački pokret i namera, s tim što je kod Boga ono što je volja u isto vreme i naša stvarnost. Kod Njega, kod njih Trojice, ono što je misao, reč ili namera to je u isto vreme i realnost postojanja svekolikog sveta. Ono što Bog ima u volji i što izgovori - to je naš život. Sveta Trojica, Bog, imaju/ima jednu volju; ali sve tri Ličnosti Svete Trojice imaju svoju volju (jer je volja osobina i svojstvo ličnosti) s tim što je Njihova volja u svesavršenom saglasiju sa Očevom. To jasno svedoči Gospod Hristos kada se obraća Ocu u molitvi: "Ali ne moja volja da bude Oče nego Tvoja". On pokazuje da ima svoju volju ali je podređuje Očevoj! Zato je i to (kao i svaki drugi eshatološki događaj) po jednoj, Božijoj, volji! Gospodu Hristu ne pada na pamet da učini mimo Očeve volje čime pokazuje Ličnosnu razliku od Oca ali i nepojmljivu Ljubav između njih Dvojice koja i objašnjava da su Oni jedan Bog. ("Ko vide mene, vide Oca"). Poziva i nas, koji nosimo Njegovu sliku u sebi, da na isti način usaglašavamo svoje volje sa Očevom koji jedini, sa Sinom i Duhom Svetim, može vratiti u celinu (IZCELITI) raspadnute delove naše božanske slike ....da na kraju ostane samo Očeva volja u svemu - što je osnovna karakteristika Carstva Božijeg, opisana od Apostola i Otaca, već sada i ovde kroz liturgijsku realnost.
    Kod čoveka, grehom razjedenog, volja kao božanska osobina isto tako ne može biti ipostasna slika već instiktivni ali i razumski pokret čovekovih "ipostasi" uma, duše i ljubavi ka ostvarivanju Očeve volje. No naš je problem što su naše "ipostasi" usled smrtnih sagrešenja postale razvaljene, međusobno daleke i dezorijentisane! Ove naše tri komponente svojataju volju ..grabe se za nju, a po slici Božijoj kojom po blagodati ličimo na Boga i svaka istovremeno ima i svoju volju baš kao što i Sin u gornjem primeru svedoči da On ima svoju volju ali da radi po Očevoj! Kod nas razbijenih i razvejanih naše "ipostasi" nemaju nikakav dogovor oko "volje" a što je manje dogovora u voljnom pokretu ka Bogu veća je i šizofrena bolest. Um ima jednu volju, duša bi nešto drugo - ne slaže se često sa umom i ne retko su kroz psihoze u ozbiljnoj zavadi, a srce (u smislu ljubavi) je na sasvim nekoj trećoj strani i neprestano čezne ...ako ni zbog čega drugog onda radi čežnje same po sebi ...takva mu je priroda. U suštini čezne za Bogom (jer je srce od Boga, žudi za Njim i žedno je Njegove ljubavi) ali oslepelo kroz greh svoju volju i ljubav usmerava u nešto drugo - u strasti (one mu volju drže u ropstvu) jer je sa umom i dušom, koji bi mu davali smernice, izgubilo zajednicu!
    I sve bi to bilo nekako podnošljivo da greh nije u suštini, ne smrt čovekova jer naš duh ne može da umre, već mržnja i zloba pa je tako ovaj rat razorenih delova u nama opasna destruktivna sila usmerena protiv svega što je Božansko i u nama samima ali i oko nas! Suprotnost Životu nije smrt; suprotnost Životu je mržnja! Ali to je cena rukovanja sa đavolom koji je bogomrzac i čovekoubica od iskoni. On nam je ponudio deo svog sveta, podmetnuo ugovor sa mnogo sitnih slova i mi potpisasmo bez da smo i videli šta tamo piše. (Crkva taj ugovor spominje kao "Adamovo rukopisanije" koje je Gospod poderao svojom smrću i Vaskrsom). Postali smo deo vražijeg palog sveta, i deo sveužasa tog sveta postao je i deo nas. Naslov tog ugovora bio je "Bićete kao bogovi" ...a sitnim slovima, za koja kad grešimo zažmurimo, piše: "bićete kao ja"! Tako sitna i naoko nevažna stvar a cela drama ljudskog roda je u tih par reči. No, na njegov užas nije računao na Božiju Ljubav koji "toliko zavole svet i ljude da je i Sina Svoga dao.."! Drama ljudska, patnja, bol i stradanja lakomisleno započeta, bila je tolika da je sažaljivi Bog, iako smo načinili neposlušnost, i pored svega, oprostivši nam preljubu sišao u ljudsku prirodu i ušao u bitku za svaku dušu izloživši se dobrovoljno mržnji koja je postala delom nas onim kletim ugovorom!
    A kada se vreme ispunilo i kada se Gospod rodio od devojke, đavo, magarac ko i svaki magarac, je video da tu nešto nije baš kako treba; osetio je da Hristos nije sasvim običan čovek! Pokušao je i Njega da potkupi, nudio razne ugovore pa kad je video da ne vredi, a slutio je nekakvu nevolju od ovog pobožnog drvodelje, onda je upao u zamku - nameračio se na ubistvo. Nije mu ni prvi ni poslednji put da ubije čoveka; milione ih je do tada već pobio, ali nije mogao da zna niti da razume (a to je čak i za Anđele bila velika tajna i zagonetka) kako, i zašto uopšte, bi Bog uzeo ljudsku prirodu!? On nije znao da je Hristos Bog, zato mu je i nudio kao čoveku povlastice kroz ona poznata kušanja u pustinji. Ne treba smesti sa uma da mi danas verujemo i, na temelju liturgijskog praktičnog života, znamo kroz Duha Svetog da je Hristos Bog ..ali u ono vreme daleko manjeg broja ljudi na planeti, skoro nikakve komunikacije i verovanja "na reč" starcima i predanju, "Spasitelj" je samo očekivan a niko nije mogao da zna ko će On biti u suštini! Proroci ne govore o njegovoj prirodi ništa osim da mu je poreklo neiskazano. Na temelju toga đavo je u svom bezmernom mraku svesti bio obmanut! Nadigran! Nije iza lika skromnog čoveka video ništa "Više"; uostalom on u svojoj jezivoj bolesti niti je mogao niti će više ikada moći videti Boga jer Boga mogu videti samo čisti srcem! ("Blaženi čisti srcem jer će Boga videti.")
    "Videti Boga", tj. poznati Ga u Hristu, nije moguće nikome, pa ni čoveku ako ga Otac svojim Duhom lično ne prizove Hristu. Nije moguće ljudima, jednostrano, u Hristu videti Boga ako prosvećeni Duhom Svetim, dakle Njegovom intervencijom, to ne spoznaju i u radosti uzviknu "Ava Oče"! Spasenje, vera, nada i ljubav dolaze od Hrista i dar su Božiji ljudima (čak je i naša "ljubav" prema Bogu u suštini Njegova intervencija, Njegova ljubav jer "bez mene ne možete ništa činiti") ...tako da otac laži nije shvatio, niti je to mogao da razume (jer je apsolutno pomračen i zao) s kim se u stvari zakačio; niti ko stoji pred njim! Do kraja je mislio da je Hristos samo čovek, jer đavo je po svojoj paloj prirodi i mrtvom srcu - jeretik! On vidi samo čoveka baš kao što i sve kasnije jeresi u Hristu ne vide Boga! Đavo je nesposoban da vidi Gospoda; nema čime! Nema Duha Svetoga sa kojim je jedino moguće pokloniti se Hristu i poznati! I on samo veruje ili je apsolutni ateista što i Jevanđelje svedoči "i đavo veruje ali drhti". Slično je sve to onoj priči o "Caru i prosjaku" gde se Car obuče u odelo prosjaka i siđe u narod; uglavnom ga niko ne prepoznaje već ga, po inerciji ljudske uobraženosti, ponižavaju s obzirom da površni ljudi vide samo spoljašnje stvari.
    Na isti način je i đavo, sudeći po njegovim postupcima, rezonovao kad god bi video Hrista. Slutio je neobičnu ljudsku pojavu, čak Ga je nazivao svecem Božijim (dakle samo čovekom)! Iz knjiga koje je dobro poznavao, jer je lukav i obrazovan, znao je za dolazak nekog Proroka ali nije bio ni blizu da razume ko je zaista pred njim. Proroci, kao što gore rekoh, uglavnom govore o ČOVEKU "neiskazanog porekla" (prilično tajnovita slika) koji će biti iz semena Davidova, roditi se od Devojke, "napasati Dom Izrailjev" i tome slično. Izrazito ljudska dimenzija obećavanog Emanuila. Uostalom ni sami Jevreji iz tih spisa nisu razumeli stvarnu prirodu Spasitelja zato što Nju proroci ne objašnjavaju ničime; u stvari Gospod kroz proroke ne objavljuje da je to lično Njegov dolazak! I Judeji su kroz proroštva čekali ČOVEKA - vojskovođu! Ništa đavolu, slepcu ali i glavnoj meti Jagnjetove strategije, nije nagoveštavalo da će Hristos biti i Bog a ne samo čovek. U kušanju u pustinji Gospod ga dodatno zbunjuje rečima "...ne živi ČOVEK samo o hlebu..." ili "..pisano je Gospodu Bogu svome se jedino klanjaj i Njemu jedinom služi". Ne kaže Gospod u toj situaciji: "Meni se klanjaj i meni služi jer sam ja Gospod Bog tvoj" (što je apsolutna istina) već Govori iz perspektive čoveka, proroka!  Nastupa Spasitelj tu kao ljudsko biće; isposnik i prorok! Čak i pred Pilatom, da se đavo koji je sigurno bio blizu tih događanja ne bi dosetio i odustao od ubistva, ne odgovara direktno na pitanje da li je On Sin Božiji već kaže (parafrazirano): "Ti kaza, ali vam kažem da ćete od sada videti Sina čovečijega..." Uporno se Spasitelj držao strategije (ili ikonomije spasenja naglašavanjem ljudske prirode) da đavo ne nasluti nešto i odustane od Hristove smrti .. jer kako bi onda bilo Vaskrsenja?! Gospod sve ovo potvrđuje rečima (parafrazirano): "Mogu pozvati dvanaest legiona anđela ALI JA SAM I DOŠAO ZA OVAJ ČAS" - dakle za smrt! Naseo je čovekoubica na tu viševekovnu najavu i priču o velikom proroku i "upecao se u zamku" ubistva (kako je to lepo primetio otac Nenad Ilić). Da je sve to mogao da zna, da je znao šta sledi ubije li Hrista da će tako izgubiti vlast i carstvo na zemlji (koje mu i Gospod priznaje: "Bojte se onog koji ima vlast da pošto ubije...") đavo sigurno ne bi digao ruku na Sina čovečijeg! Da je znao da je pred njim Ipostas Boga ispred svega ne bi smeo od užasa da priđe Hristu a kamo li da ubija Život jer Život (Boga) ne možeš ubiti, tim pre što će ti Vaskrsenjem oteti iz ruku sav ljudski rod; i onaj pre i onaj posle Njega. Demoni inače vrište i beže od svetitelja Hristovih a kamo li ne bi bežali od samog Boga da je Gospod hteo da mu otkrije ko je stvarno! Smežurao bi se od užasa; ali Gospod mu pre Velikog Petka nije to otkrivao jer "još ne beše čas da to uradi".
    Kakva divna strategija Božija; kakva pobeda mudrosti suze da ti pođu na oči. Nije tek tako i uzalud više puta, kako stoji u Jevanđelju, Gospod pojedincima govorio: "Idi i ne govori nikome.." - jer verovatno, (oprosti Bože na slobodi da o tome štošta zaključujem), po toj strategiji važnijoj od svih ratova ikada, neke vesti nisu smele da idu predaleko!? Neke informacije nisu smele da dođu do ušiju bezumnika i čovekoubice!? Gospod je svakako tačno znao kome treba a kome ne ukazati da treba da ćuti posle nekog iscelenja! Prikrio je "tehnologiju" spasenja koja je koliko ljudima do tada bila nepoznanica toliko i mračnim demonima! Niko, ali niko tada nije mogao da zna (osim danas kroz Crkvu i kroz Duha Božijega) kako će to Gospod da preotme ljudski rod od smrti i đavola!? To je bio nezamisliv scenario kojem se čak i "Angeli udivišasja"! I dan danas ako ćemo pravo malo ko može da razume šta u stvari po dubini znači "spasenje" od strane Crkve i Gospoda?! Eto, pitajte ljude na ulici kako oni vide taj problem; kakva je njihova percepcija reči "Spasitelj i spasenje"!? Ako bar dvoje (sigurno crkvenih) budu znali da kažu šta je to po suštini, šta je Hristova smrt i Vaskrsenje biće to značajno.
    Možemo samo da zamislimo kako je monstrum likovao na Veliki Petak i mislio o "čoveku" Hristu: "Ti si nekakav ratnik i vojskovođa!? Ti ćeš bedniče meni da pobegneš, mene da pobediš?! Ali možemo da zamislimo i njegov užas kada se, samo dva dana kasnije, njegovo carstvo protreslo iz temelja i kada su se strovalili zidovi i teška vrata se prosula po njemu, a preko njih istrčaše i Adam i Eva i mnoštvo još sveta iz vremena pre Hrista. Na kraju izađe i Gospod preko tih vrata, uze mirno toj spodobi ugovor iz ruku koji je Adam sa njim napravio i pocepa ga! Čovek je "potpisao" taj ugovor - čovek ga i cepa! Ispunio je sve obaveze iz njega - umro je na Krstu iz ljubavi!
  7. Волим
    Guest
    Blaža Željko got a reaction from Guest for Наслов блога, Gej udruge pokušavaju da razore porodicu!? Šta nam je činiti?   
    Pokrenuo je otac Dositej hilandarski jednu temu na Facebooku na kojoj je u komentarima od strane naroda napisano mnogo toga. Mislim da ta tema treba da završi i ovde kao blog jer je ozbiljna i trenutno veoma aktuelna, ...a tim pre što na nju nema unisonih odgovora. Bilo je svojevremeno čak i poziva da se nesrećnici tog opredeljenja poliju sumpornom kišom ali to nije prošlo na zadnjem sastanku Dakle, u nastavku je segment spomenutih komentara na koje nisam mogao da ne reagujem jer su neki od njih bili ostrašćeni, vulgarni, egzaltirani ..a to sve nije temelj sa kog se bilo šta može promeniti.
    Komentar:
    Naša jedina snaga i saveznik je Hristos i druge pomoći mimo te nemamo. Ovo gore (fotografija žene koja bi da razori porodične vrednosti) je jedno nesrećno izgubljeno stvorenje. Ne razume da se o nekim stvarima i Bog pita i Crkva moli. Ne znaju šta rade. Uporno ulaze u rat sa Bogom ..a može li se biti jadniji ako se osiliš da sa Njim imaš posla?! Na jednom forumu sam odmucao nešto povodom teksta da na ove nesrećnike "treba bacati kamenje, prizivati sumpor s neba" i štošta još, ali ljudi - pa to samo Bog sme i može ..mi nemamo pravo na to. Setite se kamenovanja one žene iz Jevanđelja? Nije sporno da su ovo ozbiljne anomalije i teški bolesnici ali naše je da se molimo i za njih. ("Molite se za one koji vas progone...kunu ..." i sl.) Mi nismo mudžahedini koji treba Boga da brane od nevernika (što dovodi pod sumnju sposobnosti takvog boga). Naš je Bog istiniti Bog i On ume sam da se bori protiv svojih mrzitelja; nismo Mu mi neophodni, ali je teško duši koja sa njim stupi u rat. Znam da je teško trpeti baš toliku osionost i bezumlje, ali setite se Lota i njegove porodice u seocetu zvanom Sodom. Niko, ali baš niko, osim njegove porodice ne ostade normalan i čestit. Ceo grad zastrani u skotoložništvo, pederastiju i druge bolesti; pa čak nasrtaše i na Lota - ali obratite pažnju: i pored svega njemu je ljudski bilo žao tih ljudi! Setite se da je nekoliko puta molećivo pitao Boga: "Ako Gospode nađeš pedeset, dvadeset ..pa deset ...pa pet čestitih ljudi da li ćeš spaliti grad?" Bog obeća da neće jer je poštovao Lota ali ne nađe se niko normalan osim Lotove porodice. Tada je Bog učinio ono što je učinio i tu se onda Lot više ništa nije pitao! No pokušao je mučenik da pomogne i spase nekog do zadnjeg časa. U tome je lepota njegove duše. Sve dalje je istorija ali i uzor kako nam se valja postaviti u ovoj situaciji. Sa Bogom se nije igrati a još je besmislenije ratovati. Mnogo je bre jak Budemo li postojani u veri; liturgični i u Crkvi i izvan nje ..ovi nesrećnici mogu samo da škrguću zubima. Bre, mnogo ozbiljnije pošasti nisu Crkvi nanele štete a kamo li nesrećnici pogubljenih kodeksa, kompasa i razuma. Naše je da ignorišemo njihove manifestacije i pokušaje da rovare. Šta mogu da izrovare ako se držite Onog koji je jači od svega postojećeg? Mogu samo da se slikaju anfas, profil i poluprofil No ništa manje od rečenog nije važno da od njih bar neko shvati da čini sebi ozbiljne štete? Da shvate da se ne može sistem vrednosti nametati nikome jer i sami ne žele da im se nameće neki sistem vrednosti. Najzad, ni Bog ni na koga ne vrši prisilu da se mora pokoravati Njegovim zapovestima! On jednostavno samo savetuje kako je dobro živeti za čoveka i da je poslušnost tome suštinski život; ali ne nameće to nikome na silu. Isto tako, ukazuje i da je život mimo Njegovih pravila smrt i ovde i u večnosti ...ali ni to ne nameće na silu. To je stvar naše slobode koja jeste lepa ali je istovremeno i naša kob. Prečesto je (bar je to moj slučaj) po slabostima zloupotrebimo! Bilo bi dobro da to ovi nesrećnici negde bar u srcima pohrane pa da se ipak malo preispitaju.. kad tad?!
    Na sve ovo jedan komentator je primetio da se ne smemo predavati...
    "Ne kažem da se treba predati; ali u razvaljenom državnom sistemu naprosto se ne može ništa učiniti institucionalizovano. Država je pred bankrotom, na kolenima (pljačke, korupcija, nezrelost pojedinaca u vrhu etc. etc.) pa joj je svaka finansijska pomoć dobrodošla; ali očigledno su te donacije ultimativne, u smislu:"Hoćeš da opstaneš; e radićeš kako ti kažem". Sve se svelo, što bi rekao otac Jovan iz Crne Reke, na "individualno spasavanje kako znamo i umemo". Naravno jedino i samo liturgijski. No, da čak i postoji pravni sistem i hrišćanska načela kao temelj ustava, opet bi se pojavila ova dilema na nekom lokalnom nivou: "kako se postaviti prema ovim ljudima" a sa Pravoslavnom doktrinom u srcu!? Pred tom dilemom si nemoćan (bar ja) jer jedno mi govori savest, drugo mi govori neko muško dostojanstvo a treće razum izbrazdan gresima!? Pri tom se ipak uvek setim navedene priče iz Starog Zaveta o Sodomu i Gomoru i onog dijaloga između Boga i Lota. Svi smo ljudi, imamo svoje manje, ali Bo'me i velike padove, i kako tu biti strog i rigidan? Daleko od toga da u hladnom srcu imam neku ljubav; nemam je. Na nekim forumima sam se čak raspravljao sa tim ljudima i rekao im da ja imam "demokratsko pravo" da se gadim toga što čine, ali da im ne želim zlo! Da nema potrebe da se intimni život iznosi na pijacu, jer i ja ljubav između moje žene i mene najljubomornije čuvam i ne bacam je tek tako pred makar koga. Pa zašto onda i oni moraju da mi mašu pred nosom nečim što bi trebalo da je njihova svetinja!? Naravno, ne gajim iluzije da u svojoj bolesti oni i ne shvataju šta im pričam - ali opet se setim Lota i njegovih molbi Bogu da poštedi grad i te nesrećnike. Lot je kao i mi ljudsko biće pa mi se čini da bi po toj osnovi i mi trebali da se postavimo kao on; a šta će Bog o tome reći ...pa videćemo svi iz prve ruke kad stanemo pred Njega. Ja neko drugo rešenje osim molitvi za njih ne vidim jer zaista nigde ne stoji da ih treba maltretirati ili ne daj Bože neko veće zlo učiniti. Ono što provejava indirektno kroz apostolske reči je da treba prevideti i ignorisati njihove skupove; ne treba im poklanjati nikakvu pažnju - treba se "udaljiti od zla i činiti dobro."
  8. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Isidora Đergović for Наслов блога, Slika Trojice u čoveku - Um (Srce), Reč, Ljubav?   
    Pitao sam se često čime mi to ličimo na Gospoda; šta je Njegova slika u nama?! Vremenom, uz dosta literature, kol'ko Bog dade slobode da se o tome razmišlja i najzad iz mog grehovnog raspalog duševnog stanja i nutarnje "fotografije" koja mi je stalno pred očima (uz dužne ograde da su ovo lična religiozna mucanja, ne i naučni radovi, pa s toga sve prihvatati kritički sa rezervom i otklonom) mislim da se maglovito može pričati da je Gospodnji SvetoTrojični lik u nama: Srce, Misao (Reč) i Ljubav. Srce kao Um je Otac; Misao i duša (dakle: "reč") su Sin; Ljubav kao Sila Božija je Gospod Duh Sveti. Tri različite "ipostasi" (sa malim "i)) JEDNOG čoveka utkane u materiju kao prevažnu komponentu srca tj. ljudskog bića, a pošto je čovek slika Boga onda je Srce slika Boga i baš srce Bog od čoveka ište.. o čemu više u nastavku.
    "Srce" je slika Oca a u isto vreme srce je i "Um". Jevanđelje Jovanovo počinje sa "...i Reč beše u Boga i Bog beše Reč"! Sveti oci ovde razlikuju i vide kao "dva pojma" Reč i Boga jer "reč beše u Boga" a onda ih vide kao jednog Boga - "i Bog beše Reč"! Crkveni oci i Proroci govore da je Bog Um koji je osmislio i Rečima izgovorio svo postojanje ("neka bude" ...tako da sve postade kroz Reč - kroz Hrista) a sam Bog je iznad postojanja - On JESTE! S toga Gospod i kaže za svoju sliku u nama (tj. za nas same): "Zašto takve misli (a misli su "reči") izlaze iz srca vašeg"?! Rađaju se u srcu našem!? Ne kaže "iz mozga" već kaže "iz srca" i to na više mesta u Jevanđelju!? Obratite pažnju, to su reči Onoga koji je sazdao čoveka pa je prirodno verovati da On najbolje zna odakle izlaze i gde se rađaju misli!? Fizički mozak je "alat duhovnog bića, tj. duhovnog Srca" jer su duh i telo spojeni u jedno biće. Duh i Srce pokreću i upravljaju telom; oživljavaju ga! Na telu se očituje duhovni i duševni život čovekov. Bez duha telo sa sve mozgom je indiferentno; jedna hrpa mesa. Na to bi mogli malo da obrate pažnju psihoanalitičari, neurolozi, neuropsihijatri i psihijatri! Zdravo duhovno srce (ispoveđeno, pričešćeno, izmireno sa svima, krotko) znači i zdravog čoveka u meri iskrenosti prema Bogu i sebi.
    A šta je u čoveku slika Sina? "Misao - Reč" je Njegova slika jer se iz Uma (ili kako Gospod reče "iz srca") rađaju misli i duševni život..a misli su, kada ih stavimo na papir ili izgovorimo .. Reči! Sin Božiji je Reč Božija koja se rađa od Oca! Iz našeg Srca tj. Uma ...rađaju se reči i nema trenutka kada um ne rađa reč ili misao kao što ni pre ni posle svih večnosti nema trenutka kada se Sin ne rađa od Oca! Rađanje Misli iz Uma je nevoljna radnja; nju ne možete sprečiti jer ne postoji Um koji ne rađa Misao budući da su jedne suštine - to smo mi sami! Na mnogo mesta Jevanđelje (Gospod) ukazuje na ovaj značajan momenat:
    Marko, glava 7 Јер изнутра, из срца људскога, излазе зле помисли, прељубе, блуд, убиства, Luka, glava 5 А разумјевши Исус помисли њихове, одговарајући рече им: шта помишљате у срцима својим? Filipljanima, glava 4 И мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу. itd itd  Nema mesta u Zavetu koje ne ukazuje da se misli rađaju (baš ta reč) iz srca i da su jedno sa njim.
    Slika Gospoda Duha Svetoga u čoveku je "Ljubav"! Ljubav ishodi iz čovečijeg srca kao što i Gospod Duh Sveti Ishodi od Oca.
    "Ljubav" i "Misao" nisu ista stvar! "Misao" i "Um" nisu ista stvar; "Ljubav" i "Um" različite su komponente srca .... ali sva tri elementa čine jednu osobu, jednog čoveka - kao što su Otac, Sin i Sveti Duh jedan Bog. Ljubav ne ishodi iz misli, niti se misli rađaju od ljubavi. Misli se rađaju od Uma (Srca) ...kao što i ljubav ishodi od Uma jer Um je Srce! Ponavljam: to i Gospod kaže: "Zašto takve misli izlaze iz srca vašeg?! Ili pak još bliskije objašnjenje iz Njegovih usta (parafrazirano): "Ne pogani ČOVEKA ono što ulazi u njega (hrana) već ono što izlazi iz ČOVEKA: misli zle i preljubotvorne, hula, gnev ...ono je što pogani ČOVEKA jer iz SRCA izlaze!" Podvukao sam reči ČOVEK i SRCE jer ih u ovom tekstu i kontekstu Gospod izjednačava! Srce je centar bića i sinonim za ČOVEKA.
    Naravno, osim suštastvene razlike između Tvorca i tvorevine, razlika je i u tome što su Sveta Trojica jedan Bog i jedna Suština ...dok je grehom pali čovek raspadnut unutar ovih elemenata Božije slike u sebi. Greh nas kao bomba ili jaka kiselina razjeda iznutra i rastura na sve strane; razlaže nas na elemente (pa i biološke) od kojih smo stvoreni. Pa tako kada iz čoveka greh unakazi ili čak iščupa Hristov lik to je kao da iz hleba iščupate kvasac (jer Gospod je kvasac) ...kao da hlebu dehidrirate vodu (jer Gospod je voda živa) i kao da mu obljutavite so (jer Gospod je so) ...od hleba onda ostane samo prah. Bez Božijeg u sebi i čovek je samo prah.
    O Bogu ne možemo mnogo pričati, najpre zbog neznanja jer je Bog nesaznajan, ali i iz najdubljeg poštovanja i strašne odgovornosti pred Njim i svetim Ocima... osim možda reći da Sveta Trojica između sebe čine apsolutnu celinu i ličnosno saglasije po svim pitanjima. Kod čoveka greh je razorio ove elemente Božije slike i mi smo razbijeni u delove. U Bogu Volja je jedna! Kod nas srce i misli često nemaju ničega zajedničkog (u fronclama svaki vuče na svoju stranu), o volji da i ne govorim ...svaki element, od ova tri u nama, ima neku svoju bolesnu volju! Ratujemo sami sa sobom do iznemoglosti.
    Konsekventno, u životu i delima grehom rapadnuta ljudska duhovna slika (Srce, Misao i Ljubav) porađa mnoge mentalne bolesti koje se lukavo ne predstavljaju takvima u našoj razbijenoj i iluzijama prepunoj realnosti. Nama su uobrazilje (ili Molijerove "magle oholosti u glavi") naš realni svet! Hristov svet nam je "čudo"!? Pa tako imate bezbroj nijansi projave ove tužne drame zvane "unutrašnji čovek". (Govorim uopšteno, a u svim ovim primerima ja uglavnom prednjačim; ni u jednom nisam siromašan.) Primera radi - imate ljude koji u Umu tj. srcu nose iskrivljene i lažne slike o sebi i svetu oko sebe, a pričaju nešto sasvim drugo - dakle lažu!
    Ljubav ne ishodi iz reči kao što ni Duh Sveti ne ishodi od Sina! Može neko da vam saopšti da vas voli a da to u stvari nije istina (ako je hladnog srca) jer ljubav ishodi iz srca ...ne iz reči! Čovek koji veruje da je Ljubav samo reći "volim te" - on vas onda voli samo na rečima ...pa se još čudi ako mu ne verujete - dok ko zna šta sve krije u srcu! Baš o ovome i Gospod govori kada kaže: "Usnama me poštuju ali im je srce daleko od mene". Ima li direktnijeg dokaza za trojičnu sliku u ljudima? Ovde Gospod kaže da Ljubav ne ishodi od reči i sa usana - već samo od srca! (Možda bi to trebalo spomenuti katolicima) Taj dualizam sa posledičnim duhovnim problemima u istorijskoj ravni porađa mnoge probleme u vidu licemerja, baskrajnog kruga laži, ogovaranja i ratova ... (Zato je ćutanje, ko to ume, mnogo dobra stvar! Treba pričati samo ono što je u Srcu i praksom proživljeno ...nipošto i ništa odmaštano kojekakvim sumnjivim slikama ili ushićenjima!
    To "filiokve" kada mislimo da nekog volimo ako to samo kažemo, jer verujemo da se ljubav rađa i od reči, nalazi se u svakome od nas manje ili više. Čak je to datost ogrehovljenog i raslabljenog srca; njegova pala priroda. Lakše mi je uostalom po toj slabosti da te slažem nego da ti kažem istinu! Šta su mnoge preljube, izneveravanje prijatelja ili poslovnog partnera ako ne posledica uverenja da je dovoljno izreći ljubav ili lojalnost?! Kažemo ženi ili mužu, ili prijatelju "volim te, verna sam ti ili lojalan sam ti" a srce je na sasvim drugoj stani! Praktično i REALNO upražnjavamo svi bez izuzetka u životima katoličko filiokve (u dubinama smo filiokvisti) a smeta nam dolazak Pape!? Duhovno/duševni paradox...i pomalo komedija!
    Između "uma" i "misli" kod mnogih (da se ne lažemo - kod svih nas ..osim možda par izuzetaka na svetu) nema jedinstva čime projavljujemo veliku pukotinu u biću i razbijenu volju. Pri tom volimo (ako uopšte volimo) nešto treće; ali uglavnom ljubav iz samoljubivog srca, sama reč kaže, ne proishodi u svet oko sebe već se vraća sama sebi. U blizini samoljubivog čoveka osećate se hladno jer ljubav koja je topla ne ishodi iz njega.
    Lično sam svojevremeno, u jednom izrazito bolesnom periodu, često odlazio u kapelicu u bogosloviji kod Patrijaršije (znaju mnogi - ona romboidna prostorija na 3. spratu) i sa tadašnjim bogoslovima čitao akatiste. Došao red na mene za neki ikos i kondak ...ja ga pročitam kako znam i umem, kad priđe mi jedan dečkić i reče: "Nemoj ti više da čitaš, nešto hladno izlazi iz tvojih usta". Naravno, bilo mi je neprijatno (blago rečeno), o sujeti i gnevu da ne pričam; pakosti i neopisive potrebe da vređam čoveka u izobilju ...ali sam 'fala Bogu shvatio da moram puno da radim na sebi uz pomoć Crkve. Tada sam počeo da razumevam da je greh kada nekome nadmeno kažete "ti si slugeranja i konjušar" jer upravo tu konjušarsku poniznost, služenje i smirenje nisam imao - gordost ju je proždrala i otuda besnilo, nespokoj, introvertnost ..potpuna zamračenost uma. A iz takvog uma osim psovki i škrguta zuba ništa drugo i ne može da se rodi. Meni je Gospod bio samo na usnama! Rečima sam Ga spominjao ali srce je bilo hladno jer ljubav ishodi samo iz srca ne iz reči... ne ishodi od pukog teksta! 
    Najteži slučajevi kod ove razorene "trojične" slike u čoveku su oni kojima ljubav sasvim umre; koju gresi spale a pri tom um koji porađa nekakve misli još postoji. Um i ne može da umre; stvoren je po slici besmrtnog Boga pa mu je egzistencija zagarantovana - problem je samo kakva je to egzistencija iz ugla Vaskrslog Hrista, odnosa prema Njemu i odnosa prema liturgijskom Carstvu već ostvarenom kroz Božiju intervenciju u istoriji.
    Koliko je samo intelektualaca u velikim ratovima činilo nezapamćene zločine jer im je srce mrtvo ..a um i dalje vispren!? Koliko danas samo ima sveta (i svi smo na neki način u tom kolu) pristojnih umnih sposobnosti ...ali ljubavi nigde!? A Boga ne zanima, po rečima Jevanđelja, koliko ste vi pametni već koliko volite; koliko ste sažaljivog i širokog srca, i široke ruke. Najzad, sam Gospod dijagnostikuje sliku potonjih vremena (parafrazirano): "Ohladneće ljubav mnogih".
    Ne mogu da ne spomenem, (bilo bi nepravedno), da sam u Crkvenoj literaturi našao da je "trojična slika u nama" : Um, Srce i Volja - i uz najdublje poštovanje rečenog jer je moguće i vrlo verovatno da se radi o daleko tananijem sagledavanju ovog pitanja, ne mogu da ne primetim da su ovde "Um" i "Srce" razdvojeni elementi a kao treći pojavljuje se "Volja" za koju ne možete utvrditi neke jasne definicije osim te da Volja u čoveku (dakle - sam čovek) može biti "dobra" ili "zla". Vratiću se njoj malo kasnije.
    Mene ova razdvojenost "srca" i "uma" posebno dotiče s obzirom na jasno određenje i vrlo precizne reči jedinog srceznalca i anatoma ljudske prirode samog Gospoda Hrista koji "Um" i "Srce" vidi kao jedan element! Ponavljam opet, On kaže "Zašto takve misli izlaze iz srca vašeg" ..a misli se rađaju u "Umu"!? Prema Njegovim rečima Srce je centar svega; Srce je sam "Um" jer rađa misli (baš to Gospod kaže); kao što je i Bog Otac apsolutni "Um" koji rađa "Sina" tj. "Logosa" ili "Reč" od pre svih večnosti! To je nedvosmisleno u ovoj Njegovoj dijagnostici!?
    Šta bi onda bila "Volja" u celoj ovoj strašnoj i ozbiljnoj priči? Volja ne može biti Ipostas u Svetoj Trojici (jer Ipostasi su Otac, Sin i Duh Sveti) pa samim tim "volja" ne može biti "ipostas" (sa malim "i") ni u čoveku! Volja je svojstvo srca ili bića; ona je tvorački pokret i namera, s tim što je kod Boga ono što je volja u isto vreme i naša stvarnost. Kod Njega, kod njih Trojice, ono što je misao, reč ili namera to je u isto vreme i realnost postojanja svekolikog sveta. Ono što Bog ima u volji i što izgovori - to je naš život. Sveta Trojica, Bog, imaju/ima jednu volju; ali sve tri Ličnosti Svete Trojice imaju svoju volju (jer je volja osobina i svojstvo ličnosti) s tim što je Njihova volja u svesavršenom saglasiju sa Očevom. To jasno svedoči Gospod Hristos kada se obraća Ocu u molitvi: "Ali ne moja volja da bude Oče nego Tvoja". On pokazuje da ima svoju volju ali je podređuje Očevoj! Zato je i to (kao i svaki drugi eshatološki događaj) po jednoj, Božijoj, volji! Gospodu Hristu ne pada na pamet da učini mimo Očeve volje čime pokazuje Ličnosnu razliku od Oca ali i nepojmljivu Ljubav između njih Dvojice koja i objašnjava da su Oni jedan Bog. ("Ko vide mene, vide Oca"). Poziva i nas, koji nosimo Njegovu sliku u sebi, da na isti način usaglašavamo svoje volje sa Očevom koji jedini, sa Sinom i Duhom Svetim, može vratiti u celinu (IZCELITI) raspadnute delove naše božanske slike ....da na kraju ostane samo Očeva volja u svemu - što je osnovna karakteristika Carstva Božijeg, opisana od Apostola i Otaca, već sada i ovde kroz liturgijsku realnost.
    Kod čoveka, grehom razjedenog, volja kao božanska osobina isto tako ne može biti ipostasna slika već instiktivni ali i razumski pokret čovekovih "ipostasi" uma, duše i ljubavi ka ostvarivanju Očeve volje. No naš je problem što su naše "ipostasi" usled smrtnih sagrešenja postale razvaljene, međusobno daleke i dezorijentisane! Ove naše tri komponente svojataju volju ..grabe se za nju, a po slici Božijoj kojom po blagodati ličimo na Boga i svaka istovremeno ima i svoju volju baš kao što i Sin u gornjem primeru svedoči da On ima svoju volju ali da radi po Očevoj! Kod nas razbijenih i razvejanih naše "ipostasi" nemaju nikakav dogovor oko "volje" a što je manje dogovora u voljnom pokretu ka Bogu veća je i šizofrena bolest. Um ima jednu volju, duša bi nešto drugo - ne slaže se često sa umom i ne retko su kroz psihoze u ozbiljnoj zavadi, a srce (u smislu ljubavi) je na sasvim nekoj trećoj strani i neprestano čezne ...ako ni zbog čega drugog onda radi čežnje same po sebi ...takva mu je priroda. U suštini čezne za Bogom (jer je srce od Boga, žudi za Njim i žedno je Njegove ljubavi) ali oslepelo kroz greh svoju volju i ljubav usmerava u nešto drugo - u strasti (one mu volju drže u ropstvu) jer je sa umom i dušom, koji bi mu davali smernice, izgubilo zajednicu!
    I sve bi to bilo nekako podnošljivo da greh nije u suštini, ne smrt čovekova jer naš duh ne može da umre, već mržnja i zloba pa je tako ovaj rat razorenih delova u nama opasna destruktivna sila usmerena protiv svega što je Božansko i u nama samima ali i oko nas! Suprotnost Životu nije smrt; suprotnost Životu je mržnja! Ali to je cena rukovanja sa đavolom koji je bogomrzac i čovekoubica od iskoni. On nam je ponudio deo svog sveta, podmetnuo ugovor sa mnogo sitnih slova i mi potpisasmo bez da smo i videli šta tamo piše. (Crkva taj ugovor spominje kao "Adamovo rukopisanije" koje je Gospod poderao svojom smrću i Vaskrsom). Postali smo deo vražijeg palog sveta, i deo sveužasa tog sveta postao je i deo nas. Naslov tog ugovora bio je "Bićete kao bogovi" ...a sitnim slovima, za koja kad grešimo zažmurimo, piše: "bićete kao ja"! Tako sitna i naoko nevažna stvar a cela drama ljudskog roda je u tih par reči. No, na njegov užas nije računao na Božiju Ljubav koji "toliko zavole svet i ljude da je i Sina Svoga dao.."! Drama ljudska, patnja, bol i stradanja lakomisleno započeta, bila je tolika da je sažaljivi Bog, iako smo načinili neposlušnost, i pored svega, oprostivši nam preljubu sišao u ljudsku prirodu i ušao u bitku za svaku dušu izloživši se dobrovoljno mržnji koja je postala delom nas onim kletim ugovorom!
    A kada se vreme ispunilo i kada se Gospod rodio od devojke, đavo, magarac ko i svaki magarac, je video da tu nešto nije baš kako treba; osetio je da Hristos nije sasvim običan čovek! Pokušao je i Njega da potkupi, nudio razne ugovore pa kad je video da ne vredi, a slutio je nekakvu nevolju od ovog pobožnog drvodelje, onda je upao u zamku - nameračio se na ubistvo. Nije mu ni prvi ni poslednji put da ubije čoveka; milione ih je do tada već pobio, ali nije mogao da zna niti da razume (a to je čak i za Anđele bila velika tajna i zagonetka) kako, i zašto uopšte, bi Bog uzeo ljudsku prirodu!? On nije znao da je Hristos Bog, zato mu je i nudio kao čoveku povlastice kroz ona poznata kušanja u pustinji. Ne treba smesti sa uma da mi danas verujemo i, na temelju liturgijskog praktičnog života, znamo kroz Duha Svetog da je Hristos Bog ..ali u ono vreme daleko manjeg broja ljudi na planeti, skoro nikakve komunikacije i verovanja "na reč" starcima i predanju, "Spasitelj" je samo očekivan a niko nije mogao da zna ko će On biti u suštini! Proroci ne govore o njegovoj prirodi ništa osim da mu je poreklo neiskazano. Na temelju toga đavo je u svom bezmernom mraku svesti bio obmanut! Nadigran! Nije iza lika skromnog čoveka video ništa "Više"; uostalom on u svojoj jezivoj bolesti niti je mogao niti će više ikada moći videti Boga jer Boga mogu videti samo čisti srcem! ("Blaženi čisti srcem jer će Boga videti.")
    "Videti Boga", tj. poznati Ga u Hristu, nije moguće nikome, pa ni čoveku ako ga Otac svojim Duhom lično ne prizove Hristu. Nije moguće ljudima, jednostrano, u Hristu videti Boga ako prosvećeni Duhom Svetim, dakle Njegovom intervencijom, to ne spoznaju i u radosti uzviknu "Ava Oče"! Spasenje, vera, nada i ljubav dolaze od Hrista i dar su Božiji ljudima (čak je i naša "ljubav" prema Bogu u suštini Njegova intervencija, Njegova ljubav jer "bez mene ne možete ništa činiti") ...tako da otac laži nije shvatio, niti je to mogao da razume (jer je apsolutno pomračen i zao) s kim se u stvari zakačio; niti ko stoji pred njim! Do kraja je mislio da je Hristos samo čovek, jer đavo je po svojoj paloj prirodi i mrtvom srcu - jeretik! On vidi samo čoveka baš kao što i sve kasnije jeresi u Hristu ne vide Boga! Đavo je nesposoban da vidi Gospoda; nema čime! Nema Duha Svetoga sa kojim je jedino moguće pokloniti se Hristu i poznati! I on samo veruje ili je apsolutni ateista što i Jevanđelje svedoči "i đavo veruje ali drhti". Slično je sve to onoj priči o "Caru i prosjaku" gde se Car obuče u odelo prosjaka i siđe u narod; uglavnom ga niko ne prepoznaje već ga, po inerciji ljudske uobraženosti, ponižavaju s obzirom da površni ljudi vide samo spoljašnje stvari.
    Na isti način je i đavo, sudeći po njegovim postupcima, rezonovao kad god bi video Hrista. Slutio je neobičnu ljudsku pojavu, čak Ga je nazivao svecem Božijim (dakle samo čovekom)! Iz knjiga koje je dobro poznavao, jer je lukav i obrazovan, znao je za dolazak nekog Proroka ali nije bio ni blizu da razume ko je zaista pred njim. Proroci, kao što gore rekoh, uglavnom govore o ČOVEKU "neiskazanog porekla" (prilično tajnovita slika) koji će biti iz semena Davidova, roditi se od Devojke, "napasati Dom Izrailjev" i tome slično. Izrazito ljudska dimenzija obećavanog Emanuila. Uostalom ni sami Jevreji iz tih spisa nisu razumeli stvarnu prirodu Spasitelja zato što Nju proroci ne objašnjavaju ničime; u stvari Gospod kroz proroke ne objavljuje da je to lično Njegov dolazak! I Judeji su kroz proroštva čekali ČOVEKA - vojskovođu! Ništa đavolu, slepcu ali i glavnoj meti Jagnjetove strategije, nije nagoveštavalo da će Hristos biti i Bog a ne samo čovek. U kušanju u pustinji Gospod ga dodatno zbunjuje rečima "...ne živi ČOVEK samo o hlebu..." ili "..pisano je Gospodu Bogu svome se jedino klanjaj i Njemu jedinom služi". Ne kaže Gospod u toj situaciji: "Meni se klanjaj i meni služi jer sam ja Gospod Bog tvoj" (što je apsolutna istina) već Govori iz perspektive čoveka, proroka!  Nastupa Spasitelj tu kao ljudsko biće; isposnik i prorok! Čak i pred Pilatom, da se đavo koji je sigurno bio blizu tih događanja ne bi dosetio i odustao od ubistva, ne odgovara direktno na pitanje da li je On Sin Božiji već kaže (parafrazirano): "Ti kaza, ali vam kažem da ćete od sada videti Sina čovečijega..." Uporno se Spasitelj držao strategije (ili ikonomije spasenja naglašavanjem ljudske prirode) da đavo ne nasluti nešto i odustane od Hristove smrti .. jer kako bi onda bilo Vaskrsenja?! Gospod sve ovo potvrđuje rečima (parafrazirano): "Mogu pozvati dvanaest legiona anđela ALI JA SAM I DOŠAO ZA OVAJ ČAS" - dakle za smrt! Naseo je čovekoubica na tu viševekovnu najavu i priču o velikom proroku i "upecao se u zamku" ubistva (kako je to lepo primetio otac Nenad Ilić). Da je sve to mogao da zna, da je znao šta sledi ubije li Hrista da će tako izgubiti vlast i carstvo na zemlji (koje mu i Gospod priznaje: "Bojte se onog koji ima vlast da pošto ubije...") đavo sigurno ne bi digao ruku na Sina čovečijeg! Da je znao da je pred njim Ipostas Boga ispred svega ne bi smeo od užasa da priđe Hristu a kamo li da ubija Život jer Život (Boga) ne možeš ubiti, tim pre što će ti Vaskrsenjem oteti iz ruku sav ljudski rod; i onaj pre i onaj posle Njega. Demoni inače vrište i beže od svetitelja Hristovih a kamo li ne bi bežali od samog Boga da je Gospod hteo da mu otkrije ko je stvarno! Smežurao bi se od užasa; ali Gospod mu pre Velikog Petka nije to otkrivao jer "još ne beše čas da to uradi".
    Kakva divna strategija Božija; kakva pobeda mudrosti suze da ti pođu na oči. Nije tek tako i uzalud više puta, kako stoji u Jevanđelju, Gospod pojedincima govorio: "Idi i ne govori nikome.." - jer verovatno, (oprosti Bože na slobodi da o tome štošta zaključujem), po toj strategiji važnijoj od svih ratova ikada, neke vesti nisu smele da idu predaleko!? Neke informacije nisu smele da dođu do ušiju bezumnika i čovekoubice!? Gospod je svakako tačno znao kome treba a kome ne ukazati da treba da ćuti posle nekog iscelenja! Prikrio je "tehnologiju" spasenja koja je koliko ljudima do tada bila nepoznanica toliko i mračnim demonima! Niko, ali niko tada nije mogao da zna (osim danas kroz Crkvu i kroz Duha Božijega) kako će to Gospod da preotme ljudski rod od smrti i đavola!? To je bio nezamisliv scenario kojem se čak i "Angeli udivišasja"! I dan danas ako ćemo pravo malo ko može da razume šta u stvari po dubini znači "spasenje" od strane Crkve i Gospoda?! Eto, pitajte ljude na ulici kako oni vide taj problem; kakva je njihova percepcija reči "Spasitelj i spasenje"!? Ako bar dvoje (sigurno crkvenih) budu znali da kažu šta je to po suštini, šta je Hristova smrt i Vaskrsenje biće to značajno.
    Možemo samo da zamislimo kako je monstrum likovao na Veliki Petak i mislio o "čoveku" Hristu: "Ti si nekakav ratnik i vojskovođa!? Ti ćeš bedniče meni da pobegneš, mene da pobediš?! Ali možemo da zamislimo i njegov užas kada se, samo dva dana kasnije, njegovo carstvo protreslo iz temelja i kada su se strovalili zidovi i teška vrata se prosula po njemu, a preko njih istrčaše i Adam i Eva i mnoštvo još sveta iz vremena pre Hrista. Na kraju izađe i Gospod preko tih vrata, uze mirno toj spodobi ugovor iz ruku koji je Adam sa njim napravio i pocepa ga! Čovek je "potpisao" taj ugovor - čovek ga i cepa! Ispunio je sve obaveze iz njega - umro je na Krstu iz ljubavi!
  9. Волим
    Guest
    Blaža Željko got a reaction from Guest for Наслов блога, Samoća bez vere   
    Kratak i divan članak na facebook profilu "Pouka" nagnao me da odmucam jedno mišljenje. Naslov te teme bio je citat od Vladike Nikolaja: "Ne boj se Samoće bez ljudi, već se boj samoće bez vere".
    Ovo je ključno i kobno mesto u modernoj Srbiji! Na stotine sela su opustela; neka više i nemaju stanovništva. Mladi beže u gradove; retki ostaju na imanjima; nemaju sa kim, ili za koga, da se ožene ili udaju. Pitao sam se često zašto je to tako... i što iz ličnih skromnih iskustava a što iz reči velikih ljudi kakav je i Nikolaj, mislim da je ova njegova gornja formulacija savršeno objašnjenje prethodno rečenog. Dogodilo nam se moderno doba; doba šarenih laža, sjaja šljaštećih vrednosti: od kulture do spoljašnjih formi oblačenja. Virus taštine i "besmislene razdraganosti po svaku cenu", malo po malo formatirao je neke nove duhovne "vrednosti" u kojima je ono spoljašnje postalo mera unutrašnjeg lažnog mira i utehe. Najviše je muzika tome doprinela jer je u sebi donela razne sumnjive vetrove individualizma lišenog Hrista, Crkve, Liturgije. Muzika je opasno oružje koje nosi u sebi silu i sposobnost da neprimetno, po dubini, duhovne osobine stvaraoca ili kompozitora nekog žanra prenese u slušaoca i upravo kao virus inficira slušaoca duhovnim karakternim "kodom" koji ima izvođač ili kompozitor. Vi postanete "kodirani" po karakteru i srcu i konsekventno u delima počnete da ličite na njega; da se ponašate i osećate kao on!
    Da, kultura (a muzika ponajpre) modeluju vašu svest bez mogućnosti da to osetite ili shvatite... da bi na kraju bili sasvim porobljeni i svezani u duhovne osobine potpuno nepoznatih ljudi i nepoznatog sveta! Postanete njihova kolonija dobrovoljno a da toga niste ni svesni. Naravno, televizija je preplavljena ovim vrednostima. Mladi ljudi, tim pre ako su previše udaljeni od Liturgije, ih upijaju i nesvesno počinju da osećaju glad za tom prazninom koja je sva u sjaju i šarenilu noćnih izlazaka, njihanja u ritmičkim nadražajima ...ali prazna po sadržaju. Privlači ih površnost u ispražnjenom srcu! Istinske ljudske, dakle liturgijske, vrednosti izvetre iz nas ... bez njih srce je prazna pećina koja straši samog vlasnika tog srca. JEDNOM REČJU - IZGUBILI SMO SPOSOBNOST I HRABROST DA OSTANEMO SAMI SA SOBOM! Straši nas samoća! Dosadno nam je da sedimo u četiri zida i da promišljamo možda o nekim duhovnim životnim realnostima. Pogled u prazno srce gde nema vere i živog Hrista jezivo je, zato se brže bolje beži u lažni sjaj gradskog života; u prazne priče, pića i opijate. Spolja to zadovoljava neke površne prohteve; čovek je ubeđen da je ispuno dan ...ali je još dublje oštetio srce - još je manje sposoban da ostane sam sa sobom i Bogom u sobi. Upravo o tome govori veliki Nikolaj (čime kao doktor postavlja dijagnozu modernog doba: "Boj se samoće bez vere"!) Da, tako je Vladiko, samoća bez Hrista je nešto što je nemoguće nositi; nemoguće je sa time živeti. Brzi i uveliko iščašeni život u svetu, kog smo i mi deo, posledica je ovoga o čemu govori Nikolaj. Danas u Srbiji ljudi masovno beže iz seoskog mira! Beže od tišine jer im je neprijatno i strašno da ostanu "sa sobom" u nekom mirnom seoskom ambijentu. Besmislene vrednosti i šarenila su im sa televizije (a svaka kuća ima televizor) pomutile srca, udaljile Hrista iz njih. To je skoro nepodnošljivo za mlade i neiskusne duše. Samo Božija intervencija može u tome pomoći da nas od ove praznine izbavlja kako zna i ume. Bez Njega sve je smrt i ništa ..i zato ljudi beže "od sebe". Beže od smrti koju vide u sebi i nose u sebi. Na žalost, kada nekome Jevanđelje nije autoritet, ne možete mu ni objasniti da sebe neće naći nigde osim u Hristu; i to je kob naše slobode koju ni On ne remeti prisilom. Najzad kad nekome od mladog sveta, koji hrli u gradove, u "provode i ludovanja" izokola kažete neku ublaženu varijantu ove priče kao opcioni predlog lakšeg života, i naravno bez namere da ih sudite ili izobličavate, kažu vam:"Ajde ne smaraj .." Teška je i pomisao odreći se šarenih laža.
  10. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Kaludjerovic Sreten for Наслов блога, "Čuda" svetitelja ...normalna ili zapanjujuća pojava?   
    Članak na facebooku je bio o nekom najnovijem "čudu" svetog Vasilija Ostroškog koji je kroz molitvu izcelio čoveka; u stvari Bog kroz njega? Da li se i dokle treba tome iščuđavati i biti vazda preneražen?
    Komentar:
    Daj Bože da se i nas kosne mrvica od te molitve. Interesantno je da se ljudi fokusiraju na reč "čudo" premda jevanđelska "čuda" uopšte nisu nešto čudno! Ta reč "čudo" može ozbiljno da izmesti centar naše vere i pažnje u neki ekscentar gde ćemo da se doveka "zapanjujemo" činjenicom da je Bog Vaskrsao, da je kroz Crkvu prisutan među nama i da neprekidno pomaže ljudima. Pa realnost je Hristova; Carstvo Nebesko je kroz Liturgiju tu među nama. Ovaj svet nije naš nego Hristov! Ono što mi doživljavamo kao ovosvetsku realnost je grehovna iluzija u našim glavama; sveprisutni Gospod sa svojim svetima nije nikakvo čudo; šta više - mi smo sa svojim jezivim udaljenostima od Carstva čudaci. Šta smo sa ovim "čudo" rekli u prevodu na svakodnevni jezik? Rekli smo da je Hristos koji izceljuje kroz Vasilija Ostroškog "čudo"!? Aj'te molim Vas ...On je živi Gospod i Njegov realni svet, skriven od naših prestrašenih i pomračenih očiju nije "čudo" već naš Život! On je kroz Crkvu tu - realno među nama. Ušao je u telo i istoriju; tu je sveprisutan i nije nikakvo čudo. Mi ga u svojoj nemoći doživljavamo kao čudo jer smo pomračeni i naša ograničenja smo proglasili za stvarnost. A u Njemu nema ničeg čudnog - sve što Gospod uradi je realno i dobro, i onda kada hoda po vodi i onda kada sa Vaskrslim telom prođe kroz zatvorena vrata. Pa to je realnost Njegovog već prisutnog Carstva - u tome nema ničega čudnog! Carstvo Nebesko nije nešto što tek treba da dođe; ono je već tu "u srcima vašim" kaže Gospod. Sv. Vasilije je stanovnik tog prisutnog carstva i šta je zapanjujuće u tome što je izlečio čoveka? Pa to je normalno u Hristovoj realnosti. Kroz Crkvu kojom nas Gospod ljubi Carstvo Hristovo je realnost života ...sve mimo toga su iluzije i uobrazilje naših oštećenih umova. Nas u stvari greh, hladno srce i maloverje udaljava od Hrista i realnog života; zato smo stalno zapanjeni nekim susretom sa realnim svetom Gospoda našeg. Ljubav kojom nas On voli, koju nam iz sebe daje posvednevno i kojom mi volimo jedni druge je realnost jer dolazi i sliva se u nas iz tog sveprisutnog Carstva - iz Njegove realnosti. Šta je tu "čudo"? Otkad je Ljubav "čudo"? Ta Ljubav (a Bog je Ljubav i Ljubav je Bog...veli Apostol) kroz Vasilija Ostroškog regeneriše posustali i gresima usmrćeni organizam. Pa Bog je ta ljubav a On sve može i nema ničega što On ne može. On to posvednevno čini svima nama a da mi toga nismo ni svesni; uostalom ne kaže li jutarnja molitva "hvala Ti što si me podigao nesvesnog od sna" ... šta je tu "čudo"!? Ustali smo od sna zahvaljujući Njemu – to je brate isto kao i ovo delo koje je učinio kroz sv. Vasilija! Nema razlike. Bezbrojne, pa i one najmanje ikonice svetitelja u našim stanovima neznano puta su nam pomogle kroz molitvu ako smo joj od srca pristupili. Nema razlike između „ovolicne“ osveštane ikonice u našem domu i neke freske preko celog zida kakvog hrama – stvar je u našoj veri, ljubavi i molitvenosti ..a istinsko Carstvo je u njima podjednako kroz svetitelje. Mi smo veliko čudo ...i Hristovo razočarenje - ja prvi od svih!! Sasvim je normalno da Bog izceljuje kroz svetitelje ako verujete u to; nema tu spornih mesta za verujućeg čoveka, niti mesta nekim iznenađenjima. Ako ne verujemo ili se kolebamo - onda nas sve zapanjuje, čudi i iznenađuje! Gospod želi da se svi ljudi spasu i neprekidno radi na tome ...i taj Njegov rad nije "čudo" već Crkva i naš život! Greh je ono što od Carstva i Hrama u nama napravi oslepelo "čudo"!
  11. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Сања Т. for Наслов блога, "Čuda" svetitelja ...normalna ili zapanjujuća pojava?   
    Članak na facebooku je bio o nekom najnovijem "čudu" svetog Vasilija Ostroškog koji je kroz molitvu izcelio čoveka; u stvari Bog kroz njega? Da li se i dokle treba tome iščuđavati i biti vazda preneražen?
    Komentar:
    Daj Bože da se i nas kosne mrvica od te molitve. Interesantno je da se ljudi fokusiraju na reč "čudo" premda jevanđelska "čuda" uopšte nisu nešto čudno! Ta reč "čudo" može ozbiljno da izmesti centar naše vere i pažnje u neki ekscentar gde ćemo da se doveka "zapanjujemo" činjenicom da je Bog Vaskrsao, da je kroz Crkvu prisutan među nama i da neprekidno pomaže ljudima. Pa realnost je Hristova; Carstvo Nebesko je kroz Liturgiju tu među nama. Ovaj svet nije naš nego Hristov! Ono što mi doživljavamo kao ovosvetsku realnost je grehovna iluzija u našim glavama; sveprisutni Gospod sa svojim svetima nije nikakvo čudo; šta više - mi smo sa svojim jezivim udaljenostima od Carstva čudaci. Šta smo sa ovim "čudo" rekli u prevodu na svakodnevni jezik? Rekli smo da je Hristos koji izceljuje kroz Vasilija Ostroškog "čudo"!? Aj'te molim Vas ...On je živi Gospod i Njegov realni svet, skriven od naših prestrašenih i pomračenih očiju nije "čudo" već naš Život! On je kroz Crkvu tu - realno među nama. Ušao je u telo i istoriju; tu je sveprisutan i nije nikakvo čudo. Mi ga u svojoj nemoći doživljavamo kao čudo jer smo pomračeni i naša ograničenja smo proglasili za stvarnost. A u Njemu nema ničeg čudnog - sve što Gospod uradi je realno i dobro, i onda kada hoda po vodi i onda kada sa Vaskrslim telom prođe kroz zatvorena vrata. Pa to je realnost Njegovog već prisutnog Carstva - u tome nema ničega čudnog! Carstvo Nebesko nije nešto što tek treba da dođe; ono je već tu "u srcima vašim" kaže Gospod. Sv. Vasilije je stanovnik tog prisutnog carstva i šta je zapanjujuće u tome što je izlečio čoveka? Pa to je normalno u Hristovoj realnosti. Kroz Crkvu kojom nas Gospod ljubi Carstvo Hristovo je realnost života ...sve mimo toga su iluzije i uobrazilje naših oštećenih umova. Nas u stvari greh, hladno srce i maloverje udaljava od Hrista i realnog života; zato smo stalno zapanjeni nekim susretom sa realnim svetom Gospoda našeg. Ljubav kojom nas On voli, koju nam iz sebe daje posvednevno i kojom mi volimo jedni druge je realnost jer dolazi i sliva se u nas iz tog sveprisutnog Carstva - iz Njegove realnosti. Šta je tu "čudo"? Otkad je Ljubav "čudo"? Ta Ljubav (a Bog je Ljubav i Ljubav je Bog...veli Apostol) kroz Vasilija Ostroškog regeneriše posustali i gresima usmrćeni organizam. Pa Bog je ta ljubav a On sve može i nema ničega što On ne može. On to posvednevno čini svima nama a da mi toga nismo ni svesni; uostalom ne kaže li jutarnja molitva "hvala Ti što si me podigao nesvesnog od sna" ... šta je tu "čudo"!? Ustali smo od sna zahvaljujući Njemu – to je brate isto kao i ovo delo koje je učinio kroz sv. Vasilija! Nema razlike. Bezbrojne, pa i one najmanje ikonice svetitelja u našim stanovima neznano puta su nam pomogle kroz molitvu ako smo joj od srca pristupili. Nema razlike između „ovolicne“ osveštane ikonice u našem domu i neke freske preko celog zida kakvog hrama – stvar je u našoj veri, ljubavi i molitvenosti ..a istinsko Carstvo je u njima podjednako kroz svetitelje. Mi smo veliko čudo ...i Hristovo razočarenje - ja prvi od svih!! Sasvim je normalno da Bog izceljuje kroz svetitelje ako verujete u to; nema tu spornih mesta za verujućeg čoveka, niti mesta nekim iznenađenjima. Ako ne verujemo ili se kolebamo - onda nas sve zapanjuje, čudi i iznenađuje! Gospod želi da se svi ljudi spasu i neprekidno radi na tome ...i taj Njegov rad nije "čudo" već Crkva i naš život! Greh je ono što od Carstva i Hrama u nama napravi oslepelo "čudo"!
  12. Волим
    Blaža Željko got a reaction from елТорнеро for Наслов блога, Neosuđivanje kao vrata spasavanja!   
    Ovom prilikom ponavljam, uz neke modifikacije, repliku uvaženom članu "Pouka" Marku Radakoviću iz jedne prepiske sa ovih blogova, smatrajući da ona može da stoji kao tema po sebi; i to tema od ogromne važnosti za zdrav život kako pojedinaca tako i zajednice.
    Nije ovde ni bitan kontekst bloga sa kojeg ovu repliku izdvajam; bitna je naslovna tema "NEOSUĐIVANJE" o kojoj nikada nije dovoljno govoriti, niti ju je moguće iscrpeti, jer je po svojoj prirodi ona u Jevanđelju posebno podcrtana od strane samog Gospoda i zagonetno uvijena u Njegovo obećanje svima da: ...ko ne sudi neće mu se suditi! I ko ne osuđuje NEĆE BITI OSUĐEN!? Nije li to razlog za šokantno preumljenje, korenitu promenu u praktičnom odnosu sa ljudima?! Promenu u kojoj više nećemo meriti tuđe grehe i biti gadljivi na ljude ..ne zbog ne znam kakvih disciplinarnih treninga već zato što će nas to, po obećanju Besmertnago Oca Nebesnago kanidovati za Njegove prijatelje i uvesti nas, posle ovog smešno kratkog života u besmrtni život sa Njim kao sa Svojim Bogom, roditeljem i najviše ..."svojim prijateljem"!
     
    Valja samo spomenuti kao inicijalno mesto da je u izvornom blogu princip neosuđivanja, usled zaista nesagledivih slojevitosti Crkvenog i jevanđelskog života, lako i opravdano od sagovornika prepoznat kao mogućnost da se o ovoj životnoj platformi govori možda iz defanzive pred životnim nedaćama, straha, kukavičluka ili sličnih nižih pobuda - i istinski, te primedbe su na mestu!? Previše je život nesmestiv ni u jedan ljudski šablon pa se njegovi slojevi na ovaj ili onaj način kad-tad projave u izvornoj formi onakve kave u meni jesu ...a ne kakve ih sada lično vidim! Zato primedba ima mesta; ali moja namera jeste samo ta da sa jednog aspekta, koji je mene dojmio i protresao, dodirnem ovaj složeni unutrašnji problem; a ako postoje slaba, bolesna i loša mesta u celoj priči - ponizno i najiskrenije molim konzilijum Svetogorskih monaha da me molitveno pomenu u smislu zdravlja, mira ...
     
    Dakle na primedbu uvaženog Gospodina Marka odgovor je bio:
    "Smirenje" nije nedelanje i letargija!? To lako može biti samo nečija lična percepcija uslovljena mnogim teškim trenutcima u ovom okruženju - gde su norme i mere prilično ispreturane u glavama ljudi. Smirenje i neosuđivanje su mučne i izuzetne unutrašnje akcije (ravne pomeranju planine) a ne zombirana, apatična ili letargična stanja ...što, ponavljam, zavisi od lične percepcije i doživljaja navedenog ako stvar posmatramo crno - belo.
    Tražimo rešenje za obamrlost? Mislimo da je pozivanje na neosuđivanje izraz straha i kukavičluka ...a malo ko da obrati pažnju da je Gospod baš smiravanje i neosuđivanje podigao na stepen iznad svih tajni ... naprosto - ko ne osuđuje NEĆE BITI OSUĐEN! Ko ne sudi ..NEĆE MU SE SUDITI! Pa to kaže On ...Sudija!? Eno, lepo piše u Jevanđelju a istorija Crkve bruji o tome. I baš to je predlog za dinamično i aktivno poboljšanje svega onoga što je lako uočljivo kod ljudi u narodu, među sveštenstvom ...u Crkvi uopšte. Možda zvuči kukavički ... a Gospod neosuđivanje stavlja iznad svega za Spasenje?! Kako to?
    Veliki životni paradoks!? Agnus Dei! Jagnje Božije satrlo užasnog zločinca koji diše mržnjom na sve stvoreno! Čudo i tajna golema! Koja je to ofanziva Jagnjeta protiv zla: nem pred klanje; isceljuje uvo vojniku koji Ga brutalno hapsi; svom sudiji ne odgovara ništa ..samo ga nemo gleda i voli. Na Krstu i za tog sudiju i za sve kaže: "Oče, oprosti im jer ne znaju šta rade". Božije jagnje.
     
    Valja malo zaviriti i u samu tu pojavu i reč "osuđivanje". Šta je ono u dubinama bića i srca ljudskog? Zašto Gospod stavlja tako visoko "neosuđivanje" u pogledu spasenja, pri čemu naravno ne treba smesti sa uma i dela ljubavi i svega onog drugog o čemu govore i Apostoli i Oci ...i naravno time svakodnevno živeti! Osuđivanje je koren palog bića; srž same smrti! Uzimanje sa drveta POZNANJA (greh) skupo košta ljudski rod i svakog od nas ponaosob. "Bićete kao bogovi" obećava čovekoubica ako ga poslušamo. I kad to učinimo ...srce se otruje smrću; otruje se nečime za šta misli da je "znanje" - i iz tog umišljenog znanja (slomljenog ogledala) gleda na ljude oko sebe stvarajući predstave o njima kroz prizmu sopstvene bolesti ...sopstvenih uobrazilja znanja! Čim gledamo nekog ...mi ga iz bolesnog stanja, po automatizmu iz te pseudo-prirode, sudimo, prosuđujemo, merimo! To je nesvesna automatska radnja i samo sa Hristom i u Hristu ona postaje prepoznata kao nešto loše! Bez Hrista, ona je temelj ličnosti; njen neodvojivi deo i nesvesni pokretač svega lošeg koje se obično ne pokaže takvim u početku. Mi smo u korenu bića pseudo-sudije; lažni advokati i umišljeni tužioci. Sav taj "pravni spektar" iznjedri u podsvesti, u svakodnevnici svakog od nas, trač, ogovaranje, svrstavanje u razne tabore, opredeljivanje za ovo ili ono ma kako banalno bilo ili zvučalo. Sve postane smrtna vizura koju je Gospod odbacio rekavši Petru: "Idi od mene satano jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko"!
    Zadržimo se ovde za trenutak! Strašno jevanđelsko mesto; tektonski potresno, uznemirujuće.. ali i otvara oči. Šta se ovde desilo?! Elem, Gospod je mnogo puta bio iskušavan na razne načine: od samog glavnog đavola tri puta, od fariseja ne zna se koliko puta (sa onim pitanjima da bi ga okrivili) ali i ovde je bio iskušan od samog učenika. Da, Petar nesvesno iskušava Gospoda (uslovno rečeno) da ne posluša Oca i ne ode u smrt na Krstu pa ga s toga Gospod tako strašno ukoreva. (" И узевши га Петар поче га одвраћати говорећи: Боже сачувај! неће то бити од тебе. А он обрнувши рече Петру: иди од мене сотоно; ти си ми саблазан; јер не мислиш што је Божије него људско."- Matej 16/22; 23)
    Petar to, kao čovek, nije mogao da zna; reagova je impulsivno, afektivno, sentimentalno; svima nama deluje opravdano ...ali iz ugla Gospoda i Eshatona odvratno nisko i podmuklo - pa ga Spasitelj, svih nas radi, stavlja u istu ravan sa demonima. On kaže bukvalno da je naša priroda, bez Njega u njoj, samo jedna od demonskih legiona... manje ili više zla: "Idi od mene satano jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko".  Jednačina u kojoj je satansko i ljudsko bez Hrista jedno isto! Ne postoji srednja vrednost; ne postoji stanje "samo čovek" jer: "Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, просипа." (Матеј 12; 30)  Postoji samo čovek kroz Bogočoveka i pali čovek... dakle bitije bez Bogočoveka. Ta "nepostojeća sredina" je proces "rasipanja" jer i sama ta reč to i znači.
    "Rasipanje" iz ljudskog ugla podrazumeva vremenski proces sve tamnijeg sivila; kao što i pokajanje podrazumeva vremensko delanje, trud, napor, suze ...dakle proces ličnosnog sazrevanja tj. osvećenja i prosvećenja Hristom...kroz Crkvu i liturgijske vrednosti Retko šta u ovoj istorijskoj spontanosti, osim vanrednih Božijih i svetačkih intervencija, biva preko noći, tj. odmah i sad; retko šta da tek tako pada s Neba. Sve (i grehovno truljenje i pokajanje) je u procesima ...i svi mi se krećemo unutar toga. Ko ne pliva kao losos kroz rečnu stihiju uzvodno ka svom izvoru (uz mnogo napora), onog trenutka kad stane voda ga nosi u morske dubine. Nema sredine. 
    Naša priroda je duševno i mentalno bolesna u samom korenu. Mi imamo izokrenutu sliku o realnosti koju doživljavamo kroz ličnu vizuru (subjektivizam) u kojoj dominiraju razbijene emocije. One su odraz smrtnosti, trulog duhovnog raspada  i duboke patnje. One skrivaju bol i egzistencijalni strah jer pomračeni ne vidimo izlaz iz ove doline plača ...pa nam se celo biće, ako Hrista nemamo ispred sebe, kreće unutar ovozemaljskih psiholoških modela ...od najcrnjih do manje crnih ..jer bez Njega sve je smrt i tama. Te emocije su jadni pokušaj opstanka bez Boga. Pokušaj koji samo troši snagu i životne sokove da bi konačno na kraju pokazao pravo lice i svu svoju ništavnost u smrti. Bez Bogočovekovog sažaljivog silaska u našu prirodu; bez jednostranog opraštanja greha i poklona Života (Njega samog kroz Crkvu i Evharistiju) neizdrživi smrad ludila bio bi naša realnost kroz eone... i sve bi bio vrisak. Ovako bar tornjevi Crkava unose u realni život smislenost verovali ljudi Hrista ili ne.
    Sve ljudsko, dakle, je truležno i smrtno! Emocije, sentimenti; sve je bez Hrista oskvrnjeno i bolesno! Petar je samo na kratko bio advokat u nekoj svojoj dubini - ali mu Gospod reče ono što istorija ljudskog roda sluša već vekovima! Svemu čisto ljudskom je rekao jednom zauvek: "Bez mene ne možete ništa činiti!" Da, bez Hrista priroda srca je smrtna, truležna, pognjurena u raspad; bez Njega srce je izvor zabluda i svake samoobmane a ljudske reči, koje se rađaju u srcu, postanu izvor nesporazuma u komunikaciji do apsolutnog udaljavanja jednih od drugih. Govorimo isti jezik a ne razumemo se! Vavilonski sindrom ...cena greha.
    Ne bi Tvorac, kao najdublji i jedino merodavni dijagnostičar i lekar uzalud i tek tako rekao: "NE OSUĐUJTE I NEĆETE BITI OSUĐENI" ..ukazujući nam na taj način posredno gde je izvor svake bolesti!?
     
    Mnogi nesrećnici, usled naslaga mistike i pogrešnih tumačenja, gde se sve svodi samo na kazne, na istjezavanja na mitarstvima, misle da su odmaštanim slikama u glavi stekli neka saznanja ... i od prevelikog straha povukoše se u sebe! Nesposobni da pojme Boga Ljubavi, koju i sami nemaju sa bližnjima jer greh ubija ljubav, projektuju maštom nesvesno sebe i svoje atribute sa izvrnutim ličnim predstavama i sumnjivim ushićenjima na Boga. Počeli su odavno da prestrogo prosuđuju i sebe i druge; da očajavaju i podaju se malodušnosti jer od "strogih sebe" ne vide Boga. SUDE SAMI SEBI i što treba i što ne treba; od banalnih sitnica naprave sopstvenu traumu dok su obično slepi pred ozbiljnim sagrešenjima kakvi su ogovaranje, trač, gnev, laži... No to je "kob" naše bogolike prirode koju verom vezujemo za realnost jer u tu prirodu je utisnuto ono Božije: "Neka ti bude kako si verovao" ... i misle ljudi On ...Gospod (Život) ih čini takvima okamenjenima za normalan i autentičan liturgijski život "slobode". Poltronišemo tako sami sebi misleći da se molimo a u stvari čisto animiranje; gledamo sebe sopstvenim očima misleći da je to i stav Života sa Ikonostasa! Sudimo o svojim stanjima; zadovoljavamo se ili se lažno preziremo zbog nekih pomisli koje i nisu naše ...i uporno mislimo to je i gledište Neba o nama! A Hristos je prosto "Ljubav kojom voli čovek" (+Dimitrije Bogdanović)! Ništa preko toga, ništa ispod toga! Vrtimo se u vrzinom kolu komplikovanih psiholoških urvina kojima je izvor u SUDU (prosuđivanju, osuđivanju) o Bogu, o ljudima, o sebi. Mnoštvo lažnih slika i predstava koje se čine opravdanima! Otrežnjenje dođe obično kasno kada već stvarna priroda, kao pretis lonac, počne da buntuje i ropće (tu sam ja prvak sveta) protiv sopstvenih zabluda ... a pri tom ih i dalje ne vide kao grešku svog uverenja već kao volju Neba!
    Ljudi traže rešenje za nagomilane zbunjenosti u sebi; za haotična stanja izašla iz premeravanja životnih modela koja se itekako razlikuju od čoveka do čoveka!? Pa eto, Gospod nam ih je dao: "Ne osuđujte i nećete biti osuđeni"! Treba ljudima reći da se opuste; da imaju poverenja u Čoveka sa Ikonostasa! Ne traži On nikakve forme da bi se voleo sa čovekom kao roditelj sa detetom! Čim neko ide unatraške iz Crkve od celivajuće ikone do izlaza ...odmah ga pitajte da li i on od svog deteta kod kuće traži da ide unatraške? Videćete koliko je SUD tog čoveka o samom sebi zablokirao racionalno mišljenje te osobe! Zato je neosuđivanje ODGOVOR ZA SVE. U osuđivanju, koje je samo projava korena ogrehovljenog bića, leži izvor mržnje na ljude, psihološka podložnost mahinacijama, izvor svađa, netrpeljivosti, sujete ...naročito ovog poslednjeg jer "neka Istina povredjuje moj sud o samom sebi"!
     
    Najzad, da nije sve ovo izraz kukavičluka ili lenjosti, potvrđuje i Gospod koji savetuje da se povratimo i budemo kao deca, naravno ne ponašanjem nego karakterom! Zašto? Gospod koji je sav dinamika i stvaralaštvo ne kaže ovo tek tako kao predlog apatije ...već On predlaže snažnu akciju i delanje! Deca još nemaju greh; ne znaju za njega pa i ne znaju za osuđivanje. Oni ne sude nikome; samo se smeškaju! Pa čak kada i naprave neku nepodopštinu svojstvenu ili sablažnjivu nama odraslima - na njih se greh ne lepi; ne može im naškoditi jer ne znaju za osuđivanje. A Gospod baš takve hoće u svom Carstvu!? Zato je za "neosuđivanje" potrebna nenormalna hrabrost jer se ustaje protiv zla u sebi ...ne defanzivno već ofanzivom jagnjeta protiv izvrnutih gledišta u sebi koja nisu čovekova! Nužno se srećete tada sa tim zlom u srcu; jezivo je, nepodnošljivo bez Hrista ...i samo u Njemu, Crkvi, je jedina snaga i energija da se koliko toliko u NEOSUĐIVANJU istrajava ...sa posrtanjem, padovima, bauljanjem ... i sl. Taj rat traje doživotno...a ljudi misle kukavičluk, apatija!? Iz ljudske perspektive Jagnjetova ofanziva nije logična; ali čovek je bolesno biće u korenu i svoju logiku može da okači ..o klin! Neosuđivanje je upravo sve suprotno - akcija, dinamika, bolna radnja! To nije defanziva ...već prvi front rata u ovom i ovakvom svetu - koji je suštinski samo grehovni privid! Stvarni svet, tu skriven od prljavih očiju i srca, je Hristova realnost u koju nam valja ući kroz Hrista ...kroz Jegnje Božije koji je jedini ulaz u to Carstvo! Nema drugih vrata! Samo jedna iskrena ispovest; jedno pričešćivanje već nam iznutra pokazuje u kolikoj smo "do malopre" samoobmani živeli tu ...u realnom svetu - a čiji je to realni svet ako ne Hristov! 
    (posvećeno mojoj ženi, sinu, majci, sestrama, potomstvu ... pomjanite ih)
  13. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Лидија Миленковић for Наслов блога, Neosuđivanje kao vrata spasavanja!   
    Ovom prilikom ponavljam, uz neke modifikacije, repliku uvaženom članu "Pouka" Marku Radakoviću iz jedne prepiske sa ovih blogova, smatrajući da ona može da stoji kao tema po sebi; i to tema od ogromne važnosti za zdrav život kako pojedinaca tako i zajednice.
    Nije ovde ni bitan kontekst bloga sa kojeg ovu repliku izdvajam; bitna je naslovna tema "NEOSUĐIVANJE" o kojoj nikada nije dovoljno govoriti, niti ju je moguće iscrpeti, jer je po svojoj prirodi ona u Jevanđelju posebno podcrtana od strane samog Gospoda i zagonetno uvijena u Njegovo obećanje svima da: ...ko ne sudi neće mu se suditi! I ko ne osuđuje NEĆE BITI OSUĐEN!? Nije li to razlog za šokantno preumljenje, korenitu promenu u praktičnom odnosu sa ljudima?! Promenu u kojoj više nećemo meriti tuđe grehe i biti gadljivi na ljude ..ne zbog ne znam kakvih disciplinarnih treninga već zato što će nas to, po obećanju Besmertnago Oca Nebesnago kanidovati za Njegove prijatelje i uvesti nas, posle ovog smešno kratkog života u besmrtni život sa Njim kao sa Svojim Bogom, roditeljem i najviše ..."svojim prijateljem"!
     
    Valja samo spomenuti kao inicijalno mesto da je u izvornom blogu princip neosuđivanja, usled zaista nesagledivih slojevitosti Crkvenog i jevanđelskog života, lako i opravdano od sagovornika prepoznat kao mogućnost da se o ovoj životnoj platformi govori možda iz defanzive pred životnim nedaćama, straha, kukavičluka ili sličnih nižih pobuda - i istinski, te primedbe su na mestu!? Previše je život nesmestiv ni u jedan ljudski šablon pa se njegovi slojevi na ovaj ili onaj način kad-tad projave u izvornoj formi onakve kave u meni jesu ...a ne kakve ih sada lično vidim! Zato primedba ima mesta; ali moja namera jeste samo ta da sa jednog aspekta, koji je mene dojmio i protresao, dodirnem ovaj složeni unutrašnji problem; a ako postoje slaba, bolesna i loša mesta u celoj priči - ponizno i najiskrenije molim konzilijum Svetogorskih monaha da me molitveno pomenu u smislu zdravlja, mira ...
     
    Dakle na primedbu uvaženog Gospodina Marka odgovor je bio:
    "Smirenje" nije nedelanje i letargija!? To lako može biti samo nečija lična percepcija uslovljena mnogim teškim trenutcima u ovom okruženju - gde su norme i mere prilično ispreturane u glavama ljudi. Smirenje i neosuđivanje su mučne i izuzetne unutrašnje akcije (ravne pomeranju planine) a ne zombirana, apatična ili letargična stanja ...što, ponavljam, zavisi od lične percepcije i doživljaja navedenog ako stvar posmatramo crno - belo.
    Tražimo rešenje za obamrlost? Mislimo da je pozivanje na neosuđivanje izraz straha i kukavičluka ...a malo ko da obrati pažnju da je Gospod baš smiravanje i neosuđivanje podigao na stepen iznad svih tajni ... naprosto - ko ne osuđuje NEĆE BITI OSUĐEN! Ko ne sudi ..NEĆE MU SE SUDITI! Pa to kaže On ...Sudija!? Eno, lepo piše u Jevanđelju a istorija Crkve bruji o tome. I baš to je predlog za dinamično i aktivno poboljšanje svega onoga što je lako uočljivo kod ljudi u narodu, među sveštenstvom ...u Crkvi uopšte. Možda zvuči kukavički ... a Gospod neosuđivanje stavlja iznad svega za Spasenje?! Kako to?
    Veliki životni paradoks!? Agnus Dei! Jagnje Božije satrlo užasnog zločinca koji diše mržnjom na sve stvoreno! Čudo i tajna golema! Koja je to ofanziva Jagnjeta protiv zla: nem pred klanje; isceljuje uvo vojniku koji Ga brutalno hapsi; svom sudiji ne odgovara ništa ..samo ga nemo gleda i voli. Na Krstu i za tog sudiju i za sve kaže: "Oče, oprosti im jer ne znaju šta rade". Božije jagnje.
     
    Valja malo zaviriti i u samu tu pojavu i reč "osuđivanje". Šta je ono u dubinama bića i srca ljudskog? Zašto Gospod stavlja tako visoko "neosuđivanje" u pogledu spasenja, pri čemu naravno ne treba smesti sa uma i dela ljubavi i svega onog drugog o čemu govore i Apostoli i Oci ...i naravno time svakodnevno živeti! Osuđivanje je koren palog bića; srž same smrti! Uzimanje sa drveta POZNANJA (greh) skupo košta ljudski rod i svakog od nas ponaosob. "Bićete kao bogovi" obećava čovekoubica ako ga poslušamo. I kad to učinimo ...srce se otruje smrću; otruje se nečime za šta misli da je "znanje" - i iz tog umišljenog znanja (slomljenog ogledala) gleda na ljude oko sebe stvarajući predstave o njima kroz prizmu sopstvene bolesti ...sopstvenih uobrazilja znanja! Čim gledamo nekog ...mi ga iz bolesnog stanja, po automatizmu iz te pseudo-prirode, sudimo, prosuđujemo, merimo! To je nesvesna automatska radnja i samo sa Hristom i u Hristu ona postaje prepoznata kao nešto loše! Bez Hrista, ona je temelj ličnosti; njen neodvojivi deo i nesvesni pokretač svega lošeg koje se obično ne pokaže takvim u početku. Mi smo u korenu bića pseudo-sudije; lažni advokati i umišljeni tužioci. Sav taj "pravni spektar" iznjedri u podsvesti, u svakodnevnici svakog od nas, trač, ogovaranje, svrstavanje u razne tabore, opredeljivanje za ovo ili ono ma kako banalno bilo ili zvučalo. Sve postane smrtna vizura koju je Gospod odbacio rekavši Petru: "Idi od mene satano jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko"!
    Zadržimo se ovde za trenutak! Strašno jevanđelsko mesto; tektonski potresno, uznemirujuće.. ali i otvara oči. Šta se ovde desilo?! Elem, Gospod je mnogo puta bio iskušavan na razne načine: od samog glavnog đavola tri puta, od fariseja ne zna se koliko puta (sa onim pitanjima da bi ga okrivili) ali i ovde je bio iskušan od samog učenika. Da, Petar nesvesno iskušava Gospoda (uslovno rečeno) da ne posluša Oca i ne ode u smrt na Krstu pa ga s toga Gospod tako strašno ukoreva. (" И узевши га Петар поче га одвраћати говорећи: Боже сачувај! неће то бити од тебе. А он обрнувши рече Петру: иди од мене сотоно; ти си ми саблазан; јер не мислиш што је Божије него људско."- Matej 16/22; 23)
    Petar to, kao čovek, nije mogao da zna; reagova je impulsivno, afektivno, sentimentalno; svima nama deluje opravdano ...ali iz ugla Gospoda i Eshatona odvratno nisko i podmuklo - pa ga Spasitelj, svih nas radi, stavlja u istu ravan sa demonima. On kaže bukvalno da je naša priroda, bez Njega u njoj, samo jedna od demonskih legiona... manje ili više zla: "Idi od mene satano jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko".  Jednačina u kojoj je satansko i ljudsko bez Hrista jedno isto! Ne postoji srednja vrednost; ne postoji stanje "samo čovek" jer: "Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, просипа." (Матеј 12; 30)  Postoji samo čovek kroz Bogočoveka i pali čovek... dakle bitije bez Bogočoveka. Ta "nepostojeća sredina" je proces "rasipanja" jer i sama ta reč to i znači.
    "Rasipanje" iz ljudskog ugla podrazumeva vremenski proces sve tamnijeg sivila; kao što i pokajanje podrazumeva vremensko delanje, trud, napor, suze ...dakle proces ličnosnog sazrevanja tj. osvećenja i prosvećenja Hristom...kroz Crkvu i liturgijske vrednosti Retko šta u ovoj istorijskoj spontanosti, osim vanrednih Božijih i svetačkih intervencija, biva preko noći, tj. odmah i sad; retko šta da tek tako pada s Neba. Sve (i grehovno truljenje i pokajanje) je u procesima ...i svi mi se krećemo unutar toga. Ko ne pliva kao losos kroz rečnu stihiju uzvodno ka svom izvoru (uz mnogo napora), onog trenutka kad stane voda ga nosi u morske dubine. Nema sredine. 
    Naša priroda je duševno i mentalno bolesna u samom korenu. Mi imamo izokrenutu sliku o realnosti koju doživljavamo kroz ličnu vizuru (subjektivizam) u kojoj dominiraju razbijene emocije. One su odraz smrtnosti, trulog duhovnog raspada  i duboke patnje. One skrivaju bol i egzistencijalni strah jer pomračeni ne vidimo izlaz iz ove doline plača ...pa nam se celo biće, ako Hrista nemamo ispred sebe, kreće unutar ovozemaljskih psiholoških modela ...od najcrnjih do manje crnih ..jer bez Njega sve je smrt i tama. Te emocije su jadni pokušaj opstanka bez Boga. Pokušaj koji samo troši snagu i životne sokove da bi konačno na kraju pokazao pravo lice i svu svoju ništavnost u smrti. Bez Bogočovekovog sažaljivog silaska u našu prirodu; bez jednostranog opraštanja greha i poklona Života (Njega samog kroz Crkvu i Evharistiju) neizdrživi smrad ludila bio bi naša realnost kroz eone... i sve bi bio vrisak. Ovako bar tornjevi Crkava unose u realni život smislenost verovali ljudi Hrista ili ne.
    Sve ljudsko, dakle, je truležno i smrtno! Emocije, sentimenti; sve je bez Hrista oskvrnjeno i bolesno! Petar je samo na kratko bio advokat u nekoj svojoj dubini - ali mu Gospod reče ono što istorija ljudskog roda sluša već vekovima! Svemu čisto ljudskom je rekao jednom zauvek: "Bez mene ne možete ništa činiti!" Da, bez Hrista priroda srca je smrtna, truležna, pognjurena u raspad; bez Njega srce je izvor zabluda i svake samoobmane a ljudske reči, koje se rađaju u srcu, postanu izvor nesporazuma u komunikaciji do apsolutnog udaljavanja jednih od drugih. Govorimo isti jezik a ne razumemo se! Vavilonski sindrom ...cena greha.
    Ne bi Tvorac, kao najdublji i jedino merodavni dijagnostičar i lekar uzalud i tek tako rekao: "NE OSUĐUJTE I NEĆETE BITI OSUĐENI" ..ukazujući nam na taj način posredno gde je izvor svake bolesti!?
     
    Mnogi nesrećnici, usled naslaga mistike i pogrešnih tumačenja, gde se sve svodi samo na kazne, na istjezavanja na mitarstvima, misle da su odmaštanim slikama u glavi stekli neka saznanja ... i od prevelikog straha povukoše se u sebe! Nesposobni da pojme Boga Ljubavi, koju i sami nemaju sa bližnjima jer greh ubija ljubav, projektuju maštom nesvesno sebe i svoje atribute sa izvrnutim ličnim predstavama i sumnjivim ushićenjima na Boga. Počeli su odavno da prestrogo prosuđuju i sebe i druge; da očajavaju i podaju se malodušnosti jer od "strogih sebe" ne vide Boga. SUDE SAMI SEBI i što treba i što ne treba; od banalnih sitnica naprave sopstvenu traumu dok su obično slepi pred ozbiljnim sagrešenjima kakvi su ogovaranje, trač, gnev, laži... No to je "kob" naše bogolike prirode koju verom vezujemo za realnost jer u tu prirodu je utisnuto ono Božije: "Neka ti bude kako si verovao" ... i misle ljudi On ...Gospod (Život) ih čini takvima okamenjenima za normalan i autentičan liturgijski život "slobode". Poltronišemo tako sami sebi misleći da se molimo a u stvari čisto animiranje; gledamo sebe sopstvenim očima misleći da je to i stav Života sa Ikonostasa! Sudimo o svojim stanjima; zadovoljavamo se ili se lažno preziremo zbog nekih pomisli koje i nisu naše ...i uporno mislimo to je i gledište Neba o nama! A Hristos je prosto "Ljubav kojom voli čovek" (+Dimitrije Bogdanović)! Ništa preko toga, ništa ispod toga! Vrtimo se u vrzinom kolu komplikovanih psiholoških urvina kojima je izvor u SUDU (prosuđivanju, osuđivanju) o Bogu, o ljudima, o sebi. Mnoštvo lažnih slika i predstava koje se čine opravdanima! Otrežnjenje dođe obično kasno kada već stvarna priroda, kao pretis lonac, počne da buntuje i ropće (tu sam ja prvak sveta) protiv sopstvenih zabluda ... a pri tom ih i dalje ne vide kao grešku svog uverenja već kao volju Neba!
    Ljudi traže rešenje za nagomilane zbunjenosti u sebi; za haotična stanja izašla iz premeravanja životnih modela koja se itekako razlikuju od čoveka do čoveka!? Pa eto, Gospod nam ih je dao: "Ne osuđujte i nećete biti osuđeni"! Treba ljudima reći da se opuste; da imaju poverenja u Čoveka sa Ikonostasa! Ne traži On nikakve forme da bi se voleo sa čovekom kao roditelj sa detetom! Čim neko ide unatraške iz Crkve od celivajuće ikone do izlaza ...odmah ga pitajte da li i on od svog deteta kod kuće traži da ide unatraške? Videćete koliko je SUD tog čoveka o samom sebi zablokirao racionalno mišljenje te osobe! Zato je neosuđivanje ODGOVOR ZA SVE. U osuđivanju, koje je samo projava korena ogrehovljenog bića, leži izvor mržnje na ljude, psihološka podložnost mahinacijama, izvor svađa, netrpeljivosti, sujete ...naročito ovog poslednjeg jer "neka Istina povredjuje moj sud o samom sebi"!
     
    Najzad, da nije sve ovo izraz kukavičluka ili lenjosti, potvrđuje i Gospod koji savetuje da se povratimo i budemo kao deca, naravno ne ponašanjem nego karakterom! Zašto? Gospod koji je sav dinamika i stvaralaštvo ne kaže ovo tek tako kao predlog apatije ...već On predlaže snažnu akciju i delanje! Deca još nemaju greh; ne znaju za njega pa i ne znaju za osuđivanje. Oni ne sude nikome; samo se smeškaju! Pa čak kada i naprave neku nepodopštinu svojstvenu ili sablažnjivu nama odraslima - na njih se greh ne lepi; ne može im naškoditi jer ne znaju za osuđivanje. A Gospod baš takve hoće u svom Carstvu!? Zato je za "neosuđivanje" potrebna nenormalna hrabrost jer se ustaje protiv zla u sebi ...ne defanzivno već ofanzivom jagnjeta protiv izvrnutih gledišta u sebi koja nisu čovekova! Nužno se srećete tada sa tim zlom u srcu; jezivo je, nepodnošljivo bez Hrista ...i samo u Njemu, Crkvi, je jedina snaga i energija da se koliko toliko u NEOSUĐIVANJU istrajava ...sa posrtanjem, padovima, bauljanjem ... i sl. Taj rat traje doživotno...a ljudi misle kukavičluk, apatija!? Iz ljudske perspektive Jagnjetova ofanziva nije logična; ali čovek je bolesno biće u korenu i svoju logiku može da okači ..o klin! Neosuđivanje je upravo sve suprotno - akcija, dinamika, bolna radnja! To nije defanziva ...već prvi front rata u ovom i ovakvom svetu - koji je suštinski samo grehovni privid! Stvarni svet, tu skriven od prljavih očiju i srca, je Hristova realnost u koju nam valja ući kroz Hrista ...kroz Jegnje Božije koji je jedini ulaz u to Carstvo! Nema drugih vrata! Samo jedna iskrena ispovest; jedno pričešćivanje već nam iznutra pokazuje u kolikoj smo "do malopre" samoobmani živeli tu ...u realnom svetu - a čiji je to realni svet ako ne Hristov! 
    (posvećeno mojoj ženi, sinu, majci, sestrama, potomstvu ... pomjanite ih)
  14. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Драгана Милошевић for Наслов блога, "Čuda" svetitelja ...normalna ili zapanjujuća pojava?   
    Članak na facebooku je bio o nekom najnovijem "čudu" svetog Vasilija Ostroškog koji je kroz molitvu izcelio čoveka; u stvari Bog kroz njega? Da li se i dokle treba tome iščuđavati i biti vazda preneražen?
    Komentar:
    Daj Bože da se i nas kosne mrvica od te molitve. Interesantno je da se ljudi fokusiraju na reč "čudo" premda jevanđelska "čuda" uopšte nisu nešto čudno! Ta reč "čudo" može ozbiljno da izmesti centar naše vere i pažnje u neki ekscentar gde ćemo da se doveka "zapanjujemo" činjenicom da je Bog Vaskrsao, da je kroz Crkvu prisutan među nama i da neprekidno pomaže ljudima. Pa realnost je Hristova; Carstvo Nebesko je kroz Liturgiju tu među nama. Ovaj svet nije naš nego Hristov! Ono što mi doživljavamo kao ovosvetsku realnost je grehovna iluzija u našim glavama; sveprisutni Gospod sa svojim svetima nije nikakvo čudo; šta više - mi smo sa svojim jezivim udaljenostima od Carstva čudaci. Šta smo sa ovim "čudo" rekli u prevodu na svakodnevni jezik? Rekli smo da je Hristos koji izceljuje kroz Vasilija Ostroškog "čudo"!? Aj'te molim Vas ...On je živi Gospod i Njegov realni svet, skriven od naših prestrašenih i pomračenih očiju nije "čudo" već naš Život! On je kroz Crkvu tu - realno među nama. Ušao je u telo i istoriju; tu je sveprisutan i nije nikakvo čudo. Mi ga u svojoj nemoći doživljavamo kao čudo jer smo pomračeni i naša ograničenja smo proglasili za stvarnost. A u Njemu nema ničeg čudnog - sve što Gospod uradi je realno i dobro, i onda kada hoda po vodi i onda kada sa Vaskrslim telom prođe kroz zatvorena vrata. Pa to je realnost Njegovog već prisutnog Carstva - u tome nema ničega čudnog! Carstvo Nebesko nije nešto što tek treba da dođe; ono je već tu "u srcima vašim" kaže Gospod. Sv. Vasilije je stanovnik tog prisutnog carstva i šta je zapanjujuće u tome što je izlečio čoveka? Pa to je normalno u Hristovoj realnosti. Kroz Crkvu kojom nas Gospod ljubi Carstvo Hristovo je realnost života ...sve mimo toga su iluzije i uobrazilje naših oštećenih umova. Nas u stvari greh, hladno srce i maloverje udaljava od Hrista i realnog života; zato smo stalno zapanjeni nekim susretom sa realnim svetom Gospoda našeg. Ljubav kojom nas On voli, koju nam iz sebe daje posvednevno i kojom mi volimo jedni druge je realnost jer dolazi i sliva se u nas iz tog sveprisutnog Carstva - iz Njegove realnosti. Šta je tu "čudo"? Otkad je Ljubav "čudo"? Ta Ljubav (a Bog je Ljubav i Ljubav je Bog...veli Apostol) kroz Vasilija Ostroškog regeneriše posustali i gresima usmrćeni organizam. Pa Bog je ta ljubav a On sve može i nema ničega što On ne može. On to posvednevno čini svima nama a da mi toga nismo ni svesni; uostalom ne kaže li jutarnja molitva "hvala Ti što si me podigao nesvesnog od sna" ... šta je tu "čudo"!? Ustali smo od sna zahvaljujući Njemu – to je brate isto kao i ovo delo koje je učinio kroz sv. Vasilija! Nema razlike. Bezbrojne, pa i one najmanje ikonice svetitelja u našim stanovima neznano puta su nam pomogle kroz molitvu ako smo joj od srca pristupili. Nema razlike između „ovolicne“ osveštane ikonice u našem domu i neke freske preko celog zida kakvog hrama – stvar je u našoj veri, ljubavi i molitvenosti ..a istinsko Carstvo je u njima podjednako kroz svetitelje. Mi smo veliko čudo ...i Hristovo razočarenje - ja prvi od svih!! Sasvim je normalno da Bog izceljuje kroz svetitelje ako verujete u to; nema tu spornih mesta za verujućeg čoveka, niti mesta nekim iznenađenjima. Ako ne verujemo ili se kolebamo - onda nas sve zapanjuje, čudi i iznenađuje! Gospod želi da se svi ljudi spasu i neprekidno radi na tome ...i taj Njegov rad nije "čudo" već Crkva i naš život! Greh je ono što od Carstva i Hrama u nama napravi oslepelo "čudo"!
  15. Волим
    Guest
    Blaža Željko got a reaction from Guest for Наслов блога, "Čuda" svetitelja ...normalna ili zapanjujuća pojava?   
    Članak na facebooku je bio o nekom najnovijem "čudu" svetog Vasilija Ostroškog koji je kroz molitvu izcelio čoveka; u stvari Bog kroz njega? Da li se i dokle treba tome iščuđavati i biti vazda preneražen?
    Komentar:
    Daj Bože da se i nas kosne mrvica od te molitve. Interesantno je da se ljudi fokusiraju na reč "čudo" premda jevanđelska "čuda" uopšte nisu nešto čudno! Ta reč "čudo" može ozbiljno da izmesti centar naše vere i pažnje u neki ekscentar gde ćemo da se doveka "zapanjujemo" činjenicom da je Bog Vaskrsao, da je kroz Crkvu prisutan među nama i da neprekidno pomaže ljudima. Pa realnost je Hristova; Carstvo Nebesko je kroz Liturgiju tu među nama. Ovaj svet nije naš nego Hristov! Ono što mi doživljavamo kao ovosvetsku realnost je grehovna iluzija u našim glavama; sveprisutni Gospod sa svojim svetima nije nikakvo čudo; šta više - mi smo sa svojim jezivim udaljenostima od Carstva čudaci. Šta smo sa ovim "čudo" rekli u prevodu na svakodnevni jezik? Rekli smo da je Hristos koji izceljuje kroz Vasilija Ostroškog "čudo"!? Aj'te molim Vas ...On je živi Gospod i Njegov realni svet, skriven od naših prestrašenih i pomračenih očiju nije "čudo" već naš Život! On je kroz Crkvu tu - realno među nama. Ušao je u telo i istoriju; tu je sveprisutan i nije nikakvo čudo. Mi ga u svojoj nemoći doživljavamo kao čudo jer smo pomračeni i naša ograničenja smo proglasili za stvarnost. A u Njemu nema ničeg čudnog - sve što Gospod uradi je realno i dobro, i onda kada hoda po vodi i onda kada sa Vaskrslim telom prođe kroz zatvorena vrata. Pa to je realnost Njegovog već prisutnog Carstva - u tome nema ničega čudnog! Carstvo Nebesko nije nešto što tek treba da dođe; ono je već tu "u srcima vašim" kaže Gospod. Sv. Vasilije je stanovnik tog prisutnog carstva i šta je zapanjujuće u tome što je izlečio čoveka? Pa to je normalno u Hristovoj realnosti. Kroz Crkvu kojom nas Gospod ljubi Carstvo Hristovo je realnost života ...sve mimo toga su iluzije i uobrazilje naših oštećenih umova. Nas u stvari greh, hladno srce i maloverje udaljava od Hrista i realnog života; zato smo stalno zapanjeni nekim susretom sa realnim svetom Gospoda našeg. Ljubav kojom nas On voli, koju nam iz sebe daje posvednevno i kojom mi volimo jedni druge je realnost jer dolazi i sliva se u nas iz tog sveprisutnog Carstva - iz Njegove realnosti. Šta je tu "čudo"? Otkad je Ljubav "čudo"? Ta Ljubav (a Bog je Ljubav i Ljubav je Bog...veli Apostol) kroz Vasilija Ostroškog regeneriše posustali i gresima usmrćeni organizam. Pa Bog je ta ljubav a On sve može i nema ničega što On ne može. On to posvednevno čini svima nama a da mi toga nismo ni svesni; uostalom ne kaže li jutarnja molitva "hvala Ti što si me podigao nesvesnog od sna" ... šta je tu "čudo"!? Ustali smo od sna zahvaljujući Njemu – to je brate isto kao i ovo delo koje je učinio kroz sv. Vasilija! Nema razlike. Bezbrojne, pa i one najmanje ikonice svetitelja u našim stanovima neznano puta su nam pomogle kroz molitvu ako smo joj od srca pristupili. Nema razlike između „ovolicne“ osveštane ikonice u našem domu i neke freske preko celog zida kakvog hrama – stvar je u našoj veri, ljubavi i molitvenosti ..a istinsko Carstvo je u njima podjednako kroz svetitelje. Mi smo veliko čudo ...i Hristovo razočarenje - ja prvi od svih!! Sasvim je normalno da Bog izceljuje kroz svetitelje ako verujete u to; nema tu spornih mesta za verujućeg čoveka, niti mesta nekim iznenađenjima. Ako ne verujemo ili se kolebamo - onda nas sve zapanjuje, čudi i iznenađuje! Gospod želi da se svi ljudi spasu i neprekidno radi na tome ...i taj Njegov rad nije "čudo" već Crkva i naš život! Greh je ono što od Carstva i Hrama u nama napravi oslepelo "čudo"!
  16. Волим
    Blaža Željko got a reaction from ............. for Наслов блога, Problem sa terminom "živi cvetac"! Biti "svet" znači biti normalan; smeran; bogougodan...   
    Na facebooku pojavila se interesantna tema koju je inicirala etiketa ispod fotografije jednog čestitog i jurodivog starca, Bugarina, koji se da bude interesantno zove Dobri Dobrev. Sve bi bilo u redu da u suštini nema te etikete "živi svetac" ispod fotografije koja sama po sebi otvara jednu problematiku: ko jeste ...koga smemo i možemo prozivati "svecem"!? Šta je svetiteljstvo iz ugla Crkve, ispovedanja, pričešćivanja, poziva na ljubav prema svima... Uostalom evo dela iz te prepiske sa dijalozima nas učesnika u tom tematskom mucanju:
     
    (slova u boji su reakcije drugih učesnika u razgovoru)
     
    Blaža Željko Prilično je nezahvalno proglašavati nekoga za "živog sveca" čemu smo po svojim slabostima skloni. Najpre zato što tako prejudiciramo Božiju odluku o nekome; a zatim i konsekventno odluku Crkve koja jedina ima vlast dodeljivati ovo priznanje njenim sinovima. Naravno, ne negiram kvalitete ovog časnog starca ali srž je da ne uzimamo olako reč "svetac" jer se nije igrati sa rečima. Setimo se ave Antonija (mislim da je on u pitanju) koji je pomislio za sebe da je postigao već visok stepen savršenstva, ali ga Gospod ubrzo poseti u Duhu i reče mu da ima svetijih od njega. Smireni Antonije zamoli Gospoda da ga odvede tamo da bi mogao da se pokloni. I Gospod ga odvede kod dve jetrve koje su dale zavet, i drže ga, da se nikada neće posvađati. Bile su iznenađene kada im je to Antonije rekao jer su samo veče pre toga spavale sa svojim muževima.
    Srž svega je da ne uzimamo preveliku slobodu da u bilo kom smislu, pozitivnom ili negativnom, etiketiramo ljude; nije to naš posao. Biti svet čovek znači u hrišćanskom smislu biti normalan čovek jer je Bog stvorio normalne ljude. Ne postoji kategorija nadljudi, već samo normalan (bogobojažljiv) čovek i pali čovek. Zbog palih je došao Gospod da nam omogući da se uz Njegovu pomoć vratimo u "celinu" bića kakvim nas je sazdao. Otuda i reč "isceljen" tj. vraćen u celinu i opamećen - ne u neko stanje nadčoveka koje je nepostojeće. Đavoimani koji je spavao po grobovima i lupao glavu o kamenje, posle Hristove intervencije sedeo je isceljen ukraj Hristovih nogu "obučen i pametan". Prosvetljen Hristom je dakle "obučen i pametan" ...jer je iz razvaljenog stanja duše i duha vraćen u celinu! Uostalom i Sv. Teofan Zatvornik kaže da, kroz poslušnost Hristu i delima u Njemu, Bog palom čoveku vraća: "...obraz i podobije Božije koje si imao na početku".
    To što ja nekog smatram svetim Boga ne obavezuje ni na šta. On je taj koji poznaje srca, ne ja. Čak i da sam u pravu pa ta osoba može biti samo normalan čovek: prostodušan, jednostavan, milostiv i sažaljiv i gle - opisao sam neko dete! A Carstvo Božije pripada takvima: tako običnima a tako svetima. Svi smo bili deca; bili smo celina srca, uma i volje ...zato danas, razvaljeni grehom, čeznemo upravo i samo za tom celinom, za jednostavnošću koju smo izgubili. Na to nas Gospod i poziva: "Ako se ne obratite i ne budete kao deca nećete ući u Carstvo nebesko" a na više mesta posredno ili neposredno pojašnjava da je to karakter deteta a ne i ponašanje, dakle karakter u smislu: nezlobivost, poverenje, skromnost, poslušnost, neosuđivanje (deca i ne znaju šta je to) iskrenost...
     
    Jovana Brašanac ovde se ipak radi o jevanjelskom razumevanju mogućnosti upodobljavanja ličnosti Gospoda Isusa Hrista. On jeste došao da grešnike spase,tj nas obične,normalne, pale ljude, ali svojim Ovaploćenjem je omogućio našoj paloj prirodi da se osvećuje i raste ublagodati sve do mere rasta Visine Hristove. Tako mi različito koristimo svoje darove i različito uzrastamo u vrlini.A kad se pojavi ličnost koja je po nečemu postala bliskija Hristu od nas,mi to uviđamo i radujemo se,kao što se radujemo liku starca Dobrog koji svakako ima dar korišćenja vremena zemnog za spasenje. A nehotično,postaje uzor i za druge koji žele i mogu da se podvizavaju na ovaj ili onaj način.
     
    Radmila Jakovljevic Preterao si ga brate Zeljko . Sve sto je puno ljubavi plemenitosti, , dobrote treba pod tepih sakriti , zasuskati . Samo zlo neka pliva na povrsini . Takvi smo mi jadni ljudi .Mnogo je lakse biti los nego dobar
     
    Blaža Željko Radmila, sve i da hoće neko da sakrije sveću, nju će već Bog nekako podići da svetli svima, pa tako i ovog čoveka. (Setimo se onog jevanđelskog: "Evo čoveka!" ...ili Gospodnjeg: "Tražim čoveka") Mislim da niste dobro razumeli gornji tekst. U jednoj rečenici sam doslovno rekao: "..ne negiram kvalitete ovog časnog starca.." ali ono što, mišljenja sam, jeste problem je etiketa "živi svetac"!? Moja primedba se odnosi na etiketu ..ne na neosporno sjajnu ličnost. Zar iguman Rače nije živi svetac? Iguman Crne reke? Monah Simon iz isposnice? Dal' me razumete? Lično sam poznavao blaženopočivšeg Patrijarha Pavla; ja sam ga od 1986. do 1988. godine služio u patrijaršiji kao trpezarac dok je još bio episkop raško-prizrenski. Često sam sedeo sa njim i razgovarao o mnogim temama, a nekada smo se čak i šalili o štočemu. Čovek je bio duhovit mimo uobičajenog. Tamo smo ga mi zvali časni đedo ...drugi pak kasnije "živi svetac" ..ali onda sam i počeo da razmišljam o tom terminu: šta uopšte znači "svetac"? Pred sobom vidim jednostavnog, dobrodušnog čoveka prepunog vrlina. Nadasve smirenog i produhovljenog što i vas same onda obogaćuje - očigledno je bio hram Duha; no on za sebe nikada nije mislio da je nešto posebno. Bio je detinje jednostavan a Hristoliko mudar. Najzad, Bog Duha daje svakom ko se drži u delima Njegovih reči; no to nikoga ne čini nekom kategorijom nadčoveka - samo čoveka onakvim kakvim ga je Bog sazdao (sa potencijalom beskrajnog uzrastanja u LJUDSKOSTI). Na tome je fokus onoga što sam rekao. Ne možemo mi znati ko je živi svetac! Možemo sa oprezom reći "divan čovek" .."ljudina" ..."sjajna ličnost" - ali za "živi svetac" nismo kompetentni! Nemamo merne instrumente za tu kvalifikaciju. Samo to, ništa preko toga nisam ni rekao ni mislio. Ne znam odakle ste u ovome prepoznali da afirmišem zlo? Naprosto sam povukao paralelu sa primerom dece koji (primer) nam je Gospod dao. "Takvih je Carstvo Božije" ...dakle oni su ništa manje "živi sveci"! Ko od nas će izmeriti ko je tu više a ko manje svet? Pozdrav.
     
    Ненад Илић (sveštenik) Све је тачно Жељко. Једино бих додао да при уврштавању неког светитеља у календар Црква не бира неког нити га проглашава. Висока јерархија с времена на време расправља о нечему што је већ пракса, обично то што многи неког упокојеног доживљавају као свеца. Не треба правити култове личности али не треба бежати од тога да се код некога у већој мери појављује осветљен Христов лик. А "живи светац" је просто колоквијално исказивање љубави и симпатије према успешном резултату хришћанске "уметности над уметностима" - изградње себе према Христовом лику. Иначе, наравно - сви свеци су живи
     
    Srdjan Jovanovic Cascu jedan drugoga vecim cinite.Za mene gresnoga on je "sveti covek"sama pomisao da se odrekao svega Hrista Boga radi i sto zivi na nacin:"ne brinite se sta cete jesti i piti..."govori o tome ko je.Ja naprimer ne bih mogao tako da zivim.
    Srdjan Jovanovic I crkva nije tu da sluzi narod vec samoga Hrista
     
    Blaža Željko Srđane, mislim da grešiš. Crkvom Gospod još služi ljudima sa namerom da se svi ljudi spasu. To je i sam rekao: "Ja nisam došao da sudim nego da služim.." ..a Crkva i Liturgija su, kako reče neko od Otaca: "produženi Hristos kroz vekove". Još se On daje nesebično kroz svaku Liturgiju i svete tajne svakome ko Ga veruje; a mi Mu za uzvrat služimo tako što srcem odajemo poštovanje njegovoj prvosvešteničkoj službi i žrtvi. Time je strujno kolo zatvoreno! Svi služimo.. a Gospod najpre! E njegov drugi dolazak će biti dolazak Sudije. Biće to prilično potresno za ljudsku vrstu Što se ovog drugog što si naveo tiče, tu dolazimo do važnih momenata. Bez obzira što ti ne bi mogao da učiniš konkretnu stvar kao spomenuti đedo, ali možda neki drugi tvoj gest, neko veliko stradanje u trpljenju komšije, rodbine,...u praštanju drugaru koji te prevario ili slagao, a što je znano samo tebi i Bogu, tebe čini pred Gospodom ništa manje interesantnim kandidatom za Njegovo carstvo!? Ko to može znati? Mi se (i moja malenkost) uzdamo samo u milost Božiju da će i meni ovakvom kakav sam, odmahnuvši rukom, samo reći: "Ajde dođi, mada...?!" Hoću da kažem da mi ne možemo meriti krstove, patnje i stradanja; niti konsekventno možemo znati ko je bogougodan onako baš baš ...a ko nije. Mera svega je Gospod i njegova sažaljivost. Možemo samo osećati lepotu, ljubav i mir nekih naročitih podvižnika i konstatovati kako je "divan Gospod u svetima svojima" ...ali tu sam lepotu mnogo puta viđao i kod na oko običnog sveta ..da ne poveruješ kod koga sve! Toga radi valja biti suzdržan u kvalifikacijama ljudi. Tek projavom očiglednih nebeskih simptoma: mirotočenje, izceljenja, možemo nešto bliže znati o nekome, tj. kada to Crkva konstatuje ..i nikako drugačije.
     
    Posmatrajte sliku ovog čoveka; prekrijte rukom slova ispod te slike i kažite: "čestiti starac"! Videćete u njemu lepotu, biće vam blizak i vrlo drag kao neko najrođeniji. A onda, posle nekog vremena, sklonite ruku i pročitajte "živi svetac"! Mozak će vam se ispununiti maglom i nepoznanicama jer mi nemamo merne instrumente za tu kategoriju. Neprirodno nam se ovaj lepi lik i ličnost udalji a mozak zbuni; ispuni vas smeša raznih lažiranih emocija: neko sumnjivo kajanje ni zbog čega; neko čudno uprepodobljavanje ... zatim neodoljiva potreba da se uključite u hor onih koji se kao zadive da ne bi pred svojom savešću bili "mimo sveta" - i obilje još sličnih smućujućih osećanja. Naprosto sami sebe odgurnete od lepote ove ličnosti.
     
    I naravno, ako neko sretne ovog čestitog starca neka mu poruči da se moli i za mene.
  17. Волим
    Blaža Željko got a reaction from ............. for Наслов блога, "Čuda" svetitelja ...normalna ili zapanjujuća pojava?   
    Članak na facebooku je bio o nekom najnovijem "čudu" svetog Vasilija Ostroškog koji je kroz molitvu izcelio čoveka; u stvari Bog kroz njega? Da li se i dokle treba tome iščuđavati i biti vazda preneražen?
    Komentar:
    Daj Bože da se i nas kosne mrvica od te molitve. Interesantno je da se ljudi fokusiraju na reč "čudo" premda jevanđelska "čuda" uopšte nisu nešto čudno! Ta reč "čudo" može ozbiljno da izmesti centar naše vere i pažnje u neki ekscentar gde ćemo da se doveka "zapanjujemo" činjenicom da je Bog Vaskrsao, da je kroz Crkvu prisutan među nama i da neprekidno pomaže ljudima. Pa realnost je Hristova; Carstvo Nebesko je kroz Liturgiju tu među nama. Ovaj svet nije naš nego Hristov! Ono što mi doživljavamo kao ovosvetsku realnost je grehovna iluzija u našim glavama; sveprisutni Gospod sa svojim svetima nije nikakvo čudo; šta više - mi smo sa svojim jezivim udaljenostima od Carstva čudaci. Šta smo sa ovim "čudo" rekli u prevodu na svakodnevni jezik? Rekli smo da je Hristos koji izceljuje kroz Vasilija Ostroškog "čudo"!? Aj'te molim Vas ...On je živi Gospod i Njegov realni svet, skriven od naših prestrašenih i pomračenih očiju nije "čudo" već naš Život! On je kroz Crkvu tu - realno među nama. Ušao je u telo i istoriju; tu je sveprisutan i nije nikakvo čudo. Mi ga u svojoj nemoći doživljavamo kao čudo jer smo pomračeni i naša ograničenja smo proglasili za stvarnost. A u Njemu nema ničeg čudnog - sve što Gospod uradi je realno i dobro, i onda kada hoda po vodi i onda kada sa Vaskrslim telom prođe kroz zatvorena vrata. Pa to je realnost Njegovog već prisutnog Carstva - u tome nema ničega čudnog! Carstvo Nebesko nije nešto što tek treba da dođe; ono je već tu "u srcima vašim" kaže Gospod. Sv. Vasilije je stanovnik tog prisutnog carstva i šta je zapanjujuće u tome što je izlečio čoveka? Pa to je normalno u Hristovoj realnosti. Kroz Crkvu kojom nas Gospod ljubi Carstvo Hristovo je realnost života ...sve mimo toga su iluzije i uobrazilje naših oštećenih umova. Nas u stvari greh, hladno srce i maloverje udaljava od Hrista i realnog života; zato smo stalno zapanjeni nekim susretom sa realnim svetom Gospoda našeg. Ljubav kojom nas On voli, koju nam iz sebe daje posvednevno i kojom mi volimo jedni druge je realnost jer dolazi i sliva se u nas iz tog sveprisutnog Carstva - iz Njegove realnosti. Šta je tu "čudo"? Otkad je Ljubav "čudo"? Ta Ljubav (a Bog je Ljubav i Ljubav je Bog...veli Apostol) kroz Vasilija Ostroškog regeneriše posustali i gresima usmrćeni organizam. Pa Bog je ta ljubav a On sve može i nema ničega što On ne može. On to posvednevno čini svima nama a da mi toga nismo ni svesni; uostalom ne kaže li jutarnja molitva "hvala Ti što si me podigao nesvesnog od sna" ... šta je tu "čudo"!? Ustali smo od sna zahvaljujući Njemu – to je brate isto kao i ovo delo koje je učinio kroz sv. Vasilija! Nema razlike. Bezbrojne, pa i one najmanje ikonice svetitelja u našim stanovima neznano puta su nam pomogle kroz molitvu ako smo joj od srca pristupili. Nema razlike između „ovolicne“ osveštane ikonice u našem domu i neke freske preko celog zida kakvog hrama – stvar je u našoj veri, ljubavi i molitvenosti ..a istinsko Carstvo je u njima podjednako kroz svetitelje. Mi smo veliko čudo ...i Hristovo razočarenje - ja prvi od svih!! Sasvim je normalno da Bog izceljuje kroz svetitelje ako verujete u to; nema tu spornih mesta za verujućeg čoveka, niti mesta nekim iznenađenjima. Ako ne verujemo ili se kolebamo - onda nas sve zapanjuje, čudi i iznenađuje! Gospod želi da se svi ljudi spasu i neprekidno radi na tome ...i taj Njegov rad nije "čudo" već Crkva i naš život! Greh je ono što od Carstva i Hrama u nama napravi oslepelo "čudo"!
  18. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Ивана Гордић Мрдовић for Наслов блога, ANONIMNI kritičari, komentatori i junaci!   
    Ne znam gde da ukažem na ovu pojavu pa sam se odlučio i za jedan forum a i ovde kao blog. Problem je čisto tehničke prirode i nije neozbiljan ni najmanje! Naime, često ovde pišu (ili komentarišu) ljudi koji skrivaju sve podatke o sebi pa ne shvatam kako onda ozbiljno da prihvatim bilo koji tekst ili komentar koji se pojavi od takve osobe!? Da li onda sam ovaj odlični sajt time dobija ili gubi na kvalitetu!? Nije sporno da tekstove može pisati i neki nadahnuti amater, početnik u veri, inoslavni, ateista, musliman; konačno sam sajt je tematski, dakle bogoslovski i teološki i to nije ništa strano po prirodi - ali brate, ostavi ime i prezime ako stojiš iza onoga u šta veruješ i o čemu pišeš! To je osnovno pravilo lepog ponašanja svugde na svetu pa mislim da ga i ovde treba primeniti! Ovako steknem utisak da je neko, ko nešto osporava ili se jasno protivi bilo čemu, stavio fantomku i iz te "ličnosne sakrivenosti" pljucka na sve i svakog, sudi i prosuđuje! Stisni brate petlju, stani celim bićem i svojom ličnošću iza onoga što govoriš! Pojedini, i pored toga što ne daju nikakav podatak o sebi, napišu da čak ni "pol nije bitan"!?!?
     
    Moj predlog administratorima sajta je da koriguju neka pravila ponašanja koja su već prilično jasna; te da anonimne profile zablokiraju dok se imenom, prezimenom i fotografijom ne predstave ovoj online zajednici! Važan je detalj upravo to da je ovo u stvari zajednica; ..kakva god ali stvarna zajednica! Može li se, i sme li se, izjednačavati jedan Sava Janjić ili jerej Dejan Tripković, Zoran Đurović (i mnogi drugi naravno) sa nekakavim anonimusom koji nas nije udostojio svog imena i prezimena!? Ne može svako svašta da piše tek tako!! Makar da je i čista glupost po sredi, pa šta ..nema veze ljudi smo, ali kaži brate ko si! Nije pogrešno lupetati svašta ...ali ne možeš to da radiš anonimno!? Onda se ovaj sajt ne razlikuje od komentara u Kuriru, Blicu ili B92! Ovde su ozbiljne i opasne životne teme od kojih zavise duhovni, psihološki i mentalni životi ljudi ... i ne može tek tako anonimno da se piše o tome!
     
    Pre par dana dobijem kritike na neka moja mucanja od izvesnog čoveka; krenem u raspravu (jer ljudski je grešiti i prihvatam svaku kritiku) pa se još i pravdam, izvinjavam i iskazujem poštovanje ...a ono čovek (ili žena jer mu je nevažno koji je pol u upitniku što je zanimljivo po sebi) osim neodređenog nadimka nije stavio više ni jedan podatak o sebi! Tek danas shvatih svoju grešku! Ja njemu podastro sve o sebi a on stavio "fantomku" pa mi nešto mudruje! Čak me etiketira da sam neki jeretik a pri tom me ne poznaje?! Može da me nazove svinjom, bludnikom ili preljubnikom i to je ljudski ... ne bi mnogo pogrešio (ili pogrešila) ... ali da sam jeretik to je nedopustiva etiketa s obzirom na neki životni bekgraund moje malenkosti. Da li je sve to fer? Da li je uopšte civilizovano i ljudski!? Naravno nije ali problem komunikacije i jeste temeljna vrednost novije Srbije! Govorimo isti jezik a ne razumemo se! Ljudi se plaše mišljenja okoline, zatvaraju se u sebe i razoreni i nesigurni (što je upravo spomenuta žena) ne znaju da se ponašaju na javnom mestu - kompresuju emocije a onda negde gde ne treba eksplodiraju sa mnogim teškim posledicama i po sebe i po okolinu. Dok mi osoba ne napiše svoje ime, prezime, zanimanje ...dok mu ne vidim sliku - nemam više od danas nikakvu moralnu obavezu da mu išta odgovorim!
     
    Moja malenkost je stavila sopstvenu fotografiju; stojim imenom i prezimenom iza onoga što govorim (doduše kad sam se prijavljivao na sajt naveo sam da sam Blaža Željko gde je ono "Blaža" moj stari nadimak od prezimena Blažević ...ali stavio sam i link ka facebook strani gde je obilje fotografija, puno ime i prezime i tome slično!) Isto to od danas pa ubuduće (ako Bog da) očekujem i od sagovornika, pogotovo ako sebe naziva pravoslavcem! U protivnom ignorišem i blokiram osobu i čak prijavljujem adminima! Uostalom, ni u stan ne puštate nekoga ko vam se ne predstavi! Po manastirima je pravilo da kad kucate na vrata igumanove kelije morate se predstaviti i reći: "Molitvama svetih otaca naših Gospode Isuse Hriste sine Božiji pomiluj nas"! Ne može inače iguman znati da mu nije kroz neku bolesnu osobu možda na vrata došao neprijatelj ljudi!
    Ovde po defaultu to ne mora svako da izgovori jer imaju pravo da pišu i ateisti i svi drugi koji traže sebe po drugim religijama - ali MOLIM VAS - ne bez imena, prezimena i autentične fotografije! Ne avatara već fotografije; ili ako već postoji avatar onda mora nužno i link ka nekoj društvenoj mreži gde se može videti s kim uopšte vodim polemiku! Mislim da je to elementarna pristojnost i mislim da će se mnogi sa mnom ovde složiti po ovom pitanju!
  19. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Поуке.орг инфо for Наслов блога, ANONIMNI kritičari, komentatori i junaci!   
    Ne znam gde da ukažem na ovu pojavu pa sam se odlučio i za jedan forum a i ovde kao blog. Problem je čisto tehničke prirode i nije neozbiljan ni najmanje! Naime, često ovde pišu (ili komentarišu) ljudi koji skrivaju sve podatke o sebi pa ne shvatam kako onda ozbiljno da prihvatim bilo koji tekst ili komentar koji se pojavi od takve osobe!? Da li onda sam ovaj odlični sajt time dobija ili gubi na kvalitetu!? Nije sporno da tekstove može pisati i neki nadahnuti amater, početnik u veri, inoslavni, ateista, musliman; konačno sam sajt je tematski, dakle bogoslovski i teološki i to nije ništa strano po prirodi - ali brate, ostavi ime i prezime ako stojiš iza onoga u šta veruješ i o čemu pišeš! To je osnovno pravilo lepog ponašanja svugde na svetu pa mislim da ga i ovde treba primeniti! Ovako steknem utisak da je neko, ko nešto osporava ili se jasno protivi bilo čemu, stavio fantomku i iz te "ličnosne sakrivenosti" pljucka na sve i svakog, sudi i prosuđuje! Stisni brate petlju, stani celim bićem i svojom ličnošću iza onoga što govoriš! Pojedini, i pored toga što ne daju nikakav podatak o sebi, napišu da čak ni "pol nije bitan"!?!?
     
    Moj predlog administratorima sajta je da koriguju neka pravila ponašanja koja su već prilično jasna; te da anonimne profile zablokiraju dok se imenom, prezimenom i fotografijom ne predstave ovoj online zajednici! Važan je detalj upravo to da je ovo u stvari zajednica; ..kakva god ali stvarna zajednica! Može li se, i sme li se, izjednačavati jedan Sava Janjić ili jerej Dejan Tripković, Zoran Đurović (i mnogi drugi naravno) sa nekakavim anonimusom koji nas nije udostojio svog imena i prezimena!? Ne može svako svašta da piše tek tako!! Makar da je i čista glupost po sredi, pa šta ..nema veze ljudi smo, ali kaži brate ko si! Nije pogrešno lupetati svašta ...ali ne možeš to da radiš anonimno!? Onda se ovaj sajt ne razlikuje od komentara u Kuriru, Blicu ili B92! Ovde su ozbiljne i opasne životne teme od kojih zavise duhovni, psihološki i mentalni životi ljudi ... i ne može tek tako anonimno da se piše o tome!
     
    Pre par dana dobijem kritike na neka moja mucanja od izvesnog čoveka; krenem u raspravu (jer ljudski je grešiti i prihvatam svaku kritiku) pa se još i pravdam, izvinjavam i iskazujem poštovanje ...a ono čovek (ili žena jer mu je nevažno koji je pol u upitniku što je zanimljivo po sebi) osim neodređenog nadimka nije stavio više ni jedan podatak o sebi! Tek danas shvatih svoju grešku! Ja njemu podastro sve o sebi a on stavio "fantomku" pa mi nešto mudruje! Čak me etiketira da sam neki jeretik a pri tom me ne poznaje?! Može da me nazove svinjom, bludnikom ili preljubnikom i to je ljudski ... ne bi mnogo pogrešio (ili pogrešila) ... ali da sam jeretik to je nedopustiva etiketa s obzirom na neki životni bekgraund moje malenkosti. Da li je sve to fer? Da li je uopšte civilizovano i ljudski!? Naravno nije ali problem komunikacije i jeste temeljna vrednost novije Srbije! Govorimo isti jezik a ne razumemo se! Ljudi se plaše mišljenja okoline, zatvaraju se u sebe i razoreni i nesigurni (što je upravo spomenuta žena) ne znaju da se ponašaju na javnom mestu - kompresuju emocije a onda negde gde ne treba eksplodiraju sa mnogim teškim posledicama i po sebe i po okolinu. Dok mi osoba ne napiše svoje ime, prezime, zanimanje ...dok mu ne vidim sliku - nemam više od danas nikakvu moralnu obavezu da mu išta odgovorim!
     
    Moja malenkost je stavila sopstvenu fotografiju; stojim imenom i prezimenom iza onoga što govorim (doduše kad sam se prijavljivao na sajt naveo sam da sam Blaža Željko gde je ono "Blaža" moj stari nadimak od prezimena Blažević ...ali stavio sam i link ka facebook strani gde je obilje fotografija, puno ime i prezime i tome slično!) Isto to od danas pa ubuduće (ako Bog da) očekujem i od sagovornika, pogotovo ako sebe naziva pravoslavcem! U protivnom ignorišem i blokiram osobu i čak prijavljujem adminima! Uostalom, ni u stan ne puštate nekoga ko vam se ne predstavi! Po manastirima je pravilo da kad kucate na vrata igumanove kelije morate se predstaviti i reći: "Molitvama svetih otaca naših Gospode Isuse Hriste sine Božiji pomiluj nas"! Ne može inače iguman znati da mu nije kroz neku bolesnu osobu možda na vrata došao neprijatelj ljudi!
    Ovde po defaultu to ne mora svako da izgovori jer imaju pravo da pišu i ateisti i svi drugi koji traže sebe po drugim religijama - ali MOLIM VAS - ne bez imena, prezimena i autentične fotografije! Ne avatara već fotografije; ili ako već postoji avatar onda mora nužno i link ka nekoj društvenoj mreži gde se može videti s kim uopšte vodim polemiku! Mislim da je to elementarna pristojnost i mislim da će se mnogi sa mnom ovde složiti po ovom pitanju!
  20. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Ausländer for Наслов блога, Samoća bez vere   
    Kratak i divan članak na facebook profilu "Pouka" nagnao me da odmucam jedno mišljenje. Naslov te teme bio je citat od Vladike Nikolaja: "Ne boj se Samoće bez ljudi, već se boj samoće bez vere".
    Ovo je ključno i kobno mesto u modernoj Srbiji! Na stotine sela su opustela; neka više i nemaju stanovništva. Mladi beže u gradove; retki ostaju na imanjima; nemaju sa kim, ili za koga, da se ožene ili udaju. Pitao sam se često zašto je to tako... i što iz ličnih skromnih iskustava a što iz reči velikih ljudi kakav je i Nikolaj, mislim da je ova njegova gornja formulacija savršeno objašnjenje prethodno rečenog. Dogodilo nam se moderno doba; doba šarenih laža, sjaja šljaštećih vrednosti: od kulture do spoljašnjih formi oblačenja. Virus taštine i "besmislene razdraganosti po svaku cenu", malo po malo formatirao je neke nove duhovne "vrednosti" u kojima je ono spoljašnje postalo mera unutrašnjeg lažnog mira i utehe. Najviše je muzika tome doprinela jer je u sebi donela razne sumnjive vetrove individualizma lišenog Hrista, Crkve, Liturgije. Muzika je opasno oružje koje nosi u sebi silu i sposobnost da neprimetno, po dubini, duhovne osobine stvaraoca ili kompozitora nekog žanra prenese u slušaoca i upravo kao virus inficira slušaoca duhovnim karakternim "kodom" koji ima izvođač ili kompozitor. Vi postanete "kodirani" po karakteru i srcu i konsekventno u delima počnete da ličite na njega; da se ponašate i osećate kao on!
    Da, kultura (a muzika ponajpre) modeluju vašu svest bez mogućnosti da to osetite ili shvatite... da bi na kraju bili sasvim porobljeni i svezani u duhovne osobine potpuno nepoznatih ljudi i nepoznatog sveta! Postanete njihova kolonija dobrovoljno a da toga niste ni svesni. Naravno, televizija je preplavljena ovim vrednostima. Mladi ljudi, tim pre ako su previše udaljeni od Liturgije, ih upijaju i nesvesno počinju da osećaju glad za tom prazninom koja je sva u sjaju i šarenilu noćnih izlazaka, njihanja u ritmičkim nadražajima ...ali prazna po sadržaju. Privlači ih površnost u ispražnjenom srcu! Istinske ljudske, dakle liturgijske, vrednosti izvetre iz nas ... bez njih srce je prazna pećina koja straši samog vlasnika tog srca. JEDNOM REČJU - IZGUBILI SMO SPOSOBNOST I HRABROST DA OSTANEMO SAMI SA SOBOM! Straši nas samoća! Dosadno nam je da sedimo u četiri zida i da promišljamo možda o nekim duhovnim životnim realnostima. Pogled u prazno srce gde nema vere i živog Hrista jezivo je, zato se brže bolje beži u lažni sjaj gradskog života; u prazne priče, pića i opijate. Spolja to zadovoljava neke površne prohteve; čovek je ubeđen da je ispuno dan ...ali je još dublje oštetio srce - još je manje sposoban da ostane sam sa sobom i Bogom u sobi. Upravo o tome govori veliki Nikolaj (čime kao doktor postavlja dijagnozu modernog doba: "Boj se samoće bez vere"!) Da, tako je Vladiko, samoća bez Hrista je nešto što je nemoguće nositi; nemoguće je sa time živeti. Brzi i uveliko iščašeni život u svetu, kog smo i mi deo, posledica je ovoga o čemu govori Nikolaj. Danas u Srbiji ljudi masovno beže iz seoskog mira! Beže od tišine jer im je neprijatno i strašno da ostanu "sa sobom" u nekom mirnom seoskom ambijentu. Besmislene vrednosti i šarenila su im sa televizije (a svaka kuća ima televizor) pomutile srca, udaljile Hrista iz njih. To je skoro nepodnošljivo za mlade i neiskusne duše. Samo Božija intervencija može u tome pomoći da nas od ove praznine izbavlja kako zna i ume. Bez Njega sve je smrt i ništa ..i zato ljudi beže "od sebe". Beže od smrti koju vide u sebi i nose u sebi. Na žalost, kada nekome Jevanđelje nije autoritet, ne možete mu ni objasniti da sebe neće naći nigde osim u Hristu; i to je kob naše slobode koju ni On ne remeti prisilom. Najzad kad nekome od mladog sveta, koji hrli u gradove, u "provode i ludovanja" izokola kažete neku ublaženu varijantu ove priče kao opcioni predlog lakšeg života, i naravno bez namere da ih sudite ili izobličavate, kažu vam:"Ajde ne smaraj .." Teška je i pomisao odreći se šarenih laža.
  21. Волим
    Blaža Željko got a reaction from АлександраВ for Наслов блога, Abortus ... ubistvo sa predumišljajem!?   
    Sledeći tekst, koji sam kao komentar ostavio na facebook strani ŽRU, prosleđujem ovde kao zasebnu temu jer smatram da je od velike važnosti za zdravije živote i pojedinaca i zajednice u kojoj živimo ovde u Srbiji; ali je i prilično opšte mesto za "modernu" ljudsku vrstu. Pre samog teksta nužno je pogledati sledeći klip o devojci (ženi) koja je kao bebica preživela abortus; čije reči ulaze u najdublje kutke svesti i ne verujem da iko odavde, s obzirom na dirljivu priču ove sjajne dame, može ostati na njih ravnodušan.
     
     
    Naime na spomenutoj FB stranici postavljena je slika ultrazvuka na kojoj se vidi bebica u stomaku i molećiv apel na savest roditelja da se ne ubija to detence. Međutim, nemamo šta da budemo molećivi u ovoj važnoj životnoj temi; i pored toga što načelno nisam strog prema ljudskim slabostima i nije mi strano ništa što je za čoveka i od čoveka, ali tiranija nad bespomoćnim majušnim detetom prevazilazi sve moguće tolerancije, razumevanja i opravdavanja. Nije to osuđivanje nikoga; neka se svako sa svojom savešću snalazi kako zna i ume i ja mu od Boga u tome želim zdravlja i uspeha; ovo je samo zaštita onih koji ne mogu da glasaju za ili protiv života! Nema tu šta da se apeluje ma koliko čovek ne mario za Crkvena gledišta i bio deklarativno neverujući; ima da se poštuju državni zakoni, a država mora urgentno to (život oplođene jajne ćelije) da uzme u razmatranje jer se ne radi o "babskoj ili popovskoj priči" već o naučnom dokazu!
     
    Uostalom da se ne ponavljam; moj je stav tamo iznesen sledeći:
     
    "Bezbroj puta sam na raznim forumima vodio borbe sa kojekakvim "znalcima" i feministkinjama o abortusu kao strašnoj pošasti; ali bez sistemskih zakona to je borba sa vetrenjačama. Sistemi (državni aparati), ne samo u Srbiji već po celom "modernom" svetu, su bolesni u srži! Vođe i ministarstva širom planete misle da nešto znaju a slepci su koji bi da budu predvodnici! Pozivaju se u ovoj bolnoj temi na nauku; na neka prava žena na svoje telo (tretiraju fetus kao zub ili zubobolju) a nisu ni blizu toga da baš nauka kaže da je abortus "ubistvo sa predumišljajem"! Ne moraju da slušaju Crkvu - ionako im je to "degutantno" - ali medicina kao nauka im u oči kaže da je abortus zločin ništa drugačiji nego da sada ašovom, budakom i motikom iskasapite neku dvomesečnu bebu! U čemu je razlika?! Nema razlike! U čemu je dokaz da je ovo ubistvo a ne "čišćenje" (kako ga inače odvratno zovu)? "DETE IZ EPRUVETE" je krunski svedok! Pre nekog vremena materica jedne žene nije bila sposobna da jajnu ćeliju sprovede do mesta za oplodnju! Sama materica je bila zdrava ali je imala tu anomaliju tranzicije jajne ćelije. S toga su lekari izvadili jajnu ćeliju, oplodili je u epruveti .. i tu pred očima ljudi i kamera širom sveta počelo je čudo života. Jajna ćelija je počela da se deli progresivno na dve, četiri, osam, šesnaest, trideset dva ...i tako dalje! Počeo je SAMOSTALAN ŽIVOT ČOVEKA! Posle nekog vremena, kada su ustanovili da to majušno biće živi svoj život i da nije mrtvo telo ...vratili su ga u matericu koja je njegov "inkubator" - tj. samo prirodna sredina za normalan razvoj! Ali NAUČNA ČINJENICA je da oplođena jajna ćelija u epruveti već živi svoj autonomni život nezavisan i od oca i od majke!
    Da odsečem prst i stavim ga u tu epruveti posle samo dan-dva ima da istruli i usmrdi se; ali ova ćelija raste! Razvija se! Ne truli i ne smrdi jer je živa! Sa ovakvim dokazom, jezivo je da niko na svetu ne donese zakone koji bi zaštitili ove male ljude! Tretiraju ih kao miome, tumore ...ne znam šta sve ne; odstranjuju ih kao bolestan zub ...a sve vreme pričamo o zločinu! Zato, kako sam gore naveo, mora ovo pitanje da uđe u Skupštinu kao "zakonodavno telo" gde će se i ovaj dokaz ("dete iz epruvete") predočiti da se donesu zakonski akti koji bi abortus tretirali kao ubistvo sa predumišljajem! U protivnom sve je jedno odvratno licemerje! Nedavno je pronađena tek rođena bebica u senkrupu (septičkoj jami ili poljskom wc-u) i već se roditelj smatra krivim za njen život!? Pa u čemu je razlika ako to isto uradiš par meseci ranije?! Kada ljudi budu išli na decenijske robije zbog ovog surovog zločina neće više biti neželjenih trudnoća. Dobro će mladi razmisliti pre nego što se upuste u ljubavne avanture, koje nisu po sebi nerazumljive, ali brate: AKO SI ZREO ZA SEKS ...E PA IZVINI, ZREO SI I DA PODIŽEŠ ČOVEKA! Državu ne treba da interesuje ko je s kim legao u krevet; niti da li je to u zakonitom braku ili van, što je stvar kućnog vaspitanja; ali je Njena obaveza da zaštiti svakog građanina od tiranije - bio on visok dva metra ili dva centimetra, svejedno! Ona zato i postoji i zato ima Bogom dane aparate represije, sudstva i tome slično. (Što kaže Vladika Nikolaj za državu i prekršioca zakona: "Ako se čovek ne boji Boga ..boji se mača".) Od kako je sveta i veka države služe da čuvaju norme ljudskog ponašanja u okvirima koje su nam utkane u prirodu: "Ne čini drugom što ne želiš da drugi tebi čini" - za sve preko toga država mora da reaguje i mačem saseca divljaštvo i posunovraćene vrednosti u nečijoj glavi. Samo ovako, apelovati na savest - malo je bezpredmetno jer nije Jevanđelje svakome autoritet, pogotovo u sekularnim društvima. Ali ako se već ljudi hvataju za plitke ljudske norme i izgovaraju se nekakvim "ljudskim pravima" onda ima da poštuju i naučna dostignuća koja upravo svedoče da je abortus ubistvo sa predumišljajem! Rugaju se Crkvi, Predanju, Ocima; pod nos mi podmeću da mi je poreklo majmunsko, nauku (upravo oni je izopačeno shvataju) guraju mi kao argument da nema Boga!? E pa dobro; onda nauka vam kaže da je abortus ubistvo čoveka i da podleže krivičnom gonjenju!! I to malo tek nastalo detence ima svoja prava koliko i ja! Oplođena jajna ćelija u epruveti je već čovek ...samo majušan i još ne zna da govori ... i svi smo mi jednom bili u uzrastu tog mališana!"
  22. Волим
    Blaža Željko got a reaction from ............. for Наслов блога, Crkveni život kao plivanje lososa   
    Sve u prirodi, kao i sama piroda, opisuje čoveka jer je čovek kruna Božijeg stvaranja vidljivog sveta. Sve što postoji već je u čoveku na neki čudesan način i čovek u sebi to objedinjuje. On je po Blagodati vladar svega vidljivog do trenutka kada se udalji od Hrista! A tada se iz njega projavi ono što je sama priroda oko nas jer je mi u sebi objedinjujemo kao njena slika i punoća. Bez Hrista u nama se počnu projavljivati animalne karakteristike koje postoje u prirodi a već ih nosimo u sebi. Neko počne da liči na vuka; neko na hijenu; često (i uglavnom) svi postanemo zečevi, kokoške, gliste ili krtice. Bez Hrista prriroda počne da nadjačava čoveka. No ima u njoj i drugih Bogom danih ikoničnih slika i događaja koji nam ukazuju na naš život; koji nas bolje reći savetuju šta nam je činiti da bi smo se vratili prvoliku u nama – Hristu. Jedna od tih slika je i jedna vrsta ribe prema kojoj gajim naročite simpatije: losos! Ona nam je data kao slika crkvenog života; kao slika naših života ovde na zemlji i u Crkvi! Život je kao brza planinska reka uz koju moramo plivati sa naporom; boriti se protiv brzaka, kamenja i balvana koje reka nosi sa sobom. Baš kao i lososi koji se vraćaju svom izvorištu; mestu gde su rođeni i odakle potiču! U toj borbi nema neutralnog pložaja; bezbednog mesta ili neke srednje vreodnosti! Onog momenta kada prestanete da plivate - reka vas nosi nizvodno! ("Niko miran, niko zadovoljan" kaže Njegoš). Lososima su često na putu ogromni slapovi, na oko nesavladivi, na čijem vrhu čekaju grizli medvedi i love ih. Ipak ovim divnim ribama ne pada na pamet da odustanu. Sličan ovom primeru je i naš život. Mi plivamo ka svom izvoru; ka Onom ko nam je dao život i od Kog smo se otisnuli ko zna kad u raznim pravcima. Ipak neka unutrašnja duhovna potreba, glad za Bogom, zove nas da Mu se vratimo. Ali za povratak Bogu treba mnogo snage i hrabrosti. Zato je Gospod došao kao čovek; dao nam snagu i postao prva Riba koja je prošla sve te do Njega nesavladive slapove ukazavši nam na put kojim valja ići. Snaga da istrajemo u plivanju kroz brzake jeste Crkva i darovane nam svete Tajne. Mimo toga sigurno završavate u dubinama kakvog okeana u koji se ta reka uliva. Samo neizrecivo naivan čovek misli da može opstati sam, bez Svetih Tajni, u brzacima života; kao što je Gospod i lososima pomoćnik jer On brine i o „vrabcu na grani“. U svakom slučaju čim prestanete (makar i molitvom jer je i za nju potreban napor i trud) da plivate ka svom izvoru, ka prvoliku u vama - ka Gospodu u kom je sva pravda; najpre će vas bure nepravdi, i ličnih i onih vama učinjenih, polako poneti nizvodno a vremenom one dobijaju na ubrzanju, na težini, mraku i svemu drugom u čemu Hrista nema.
  23. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Васијан for Наслов блога, Abortus ... ubistvo sa predumišljajem!?   
    Sledeći tekst, koji sam kao komentar ostavio na facebook strani ŽRU, prosleđujem ovde kao zasebnu temu jer smatram da je od velike važnosti za zdravije živote i pojedinaca i zajednice u kojoj živimo ovde u Srbiji; ali je i prilično opšte mesto za "modernu" ljudsku vrstu. Pre samog teksta nužno je pogledati sledeći klip o devojci (ženi) koja je kao bebica preživela abortus; čije reči ulaze u najdublje kutke svesti i ne verujem da iko odavde, s obzirom na dirljivu priču ove sjajne dame, može ostati na njih ravnodušan.
     
     
    Naime na spomenutoj FB stranici postavljena je slika ultrazvuka na kojoj se vidi bebica u stomaku i molećiv apel na savest roditelja da se ne ubija to detence. Međutim, nemamo šta da budemo molećivi u ovoj važnoj životnoj temi; i pored toga što načelno nisam strog prema ljudskim slabostima i nije mi strano ništa što je za čoveka i od čoveka, ali tiranija nad bespomoćnim majušnim detetom prevazilazi sve moguće tolerancije, razumevanja i opravdavanja. Nije to osuđivanje nikoga; neka se svako sa svojom savešću snalazi kako zna i ume i ja mu od Boga u tome želim zdravlja i uspeha; ovo je samo zaštita onih koji ne mogu da glasaju za ili protiv života! Nema tu šta da se apeluje ma koliko čovek ne mario za Crkvena gledišta i bio deklarativno neverujući; ima da se poštuju državni zakoni, a država mora urgentno to (život oplođene jajne ćelije) da uzme u razmatranje jer se ne radi o "babskoj ili popovskoj priči" već o naučnom dokazu!
     
    Uostalom da se ne ponavljam; moj je stav tamo iznesen sledeći:
     
    "Bezbroj puta sam na raznim forumima vodio borbe sa kojekakvim "znalcima" i feministkinjama o abortusu kao strašnoj pošasti; ali bez sistemskih zakona to je borba sa vetrenjačama. Sistemi (državni aparati), ne samo u Srbiji već po celom "modernom" svetu, su bolesni u srži! Vođe i ministarstva širom planete misle da nešto znaju a slepci su koji bi da budu predvodnici! Pozivaju se u ovoj bolnoj temi na nauku; na neka prava žena na svoje telo (tretiraju fetus kao zub ili zubobolju) a nisu ni blizu toga da baš nauka kaže da je abortus "ubistvo sa predumišljajem"! Ne moraju da slušaju Crkvu - ionako im je to "degutantno" - ali medicina kao nauka im u oči kaže da je abortus zločin ništa drugačiji nego da sada ašovom, budakom i motikom iskasapite neku dvomesečnu bebu! U čemu je razlika?! Nema razlike! U čemu je dokaz da je ovo ubistvo a ne "čišćenje" (kako ga inače odvratno zovu)? "DETE IZ EPRUVETE" je krunski svedok! Pre nekog vremena materica jedne žene nije bila sposobna da jajnu ćeliju sprovede do mesta za oplodnju! Sama materica je bila zdrava ali je imala tu anomaliju tranzicije jajne ćelije. S toga su lekari izvadili jajnu ćeliju, oplodili je u epruveti .. i tu pred očima ljudi i kamera širom sveta počelo je čudo života. Jajna ćelija je počela da se deli progresivno na dve, četiri, osam, šesnaest, trideset dva ...i tako dalje! Počeo je SAMOSTALAN ŽIVOT ČOVEKA! Posle nekog vremena, kada su ustanovili da to majušno biće živi svoj život i da nije mrtvo telo ...vratili su ga u matericu koja je njegov "inkubator" - tj. samo prirodna sredina za normalan razvoj! Ali NAUČNA ČINJENICA je da oplođena jajna ćelija u epruveti već živi svoj autonomni život nezavisan i od oca i od majke!
    Da odsečem prst i stavim ga u tu epruveti posle samo dan-dva ima da istruli i usmrdi se; ali ova ćelija raste! Razvija se! Ne truli i ne smrdi jer je živa! Sa ovakvim dokazom, jezivo je da niko na svetu ne donese zakone koji bi zaštitili ove male ljude! Tretiraju ih kao miome, tumore ...ne znam šta sve ne; odstranjuju ih kao bolestan zub ...a sve vreme pričamo o zločinu! Zato, kako sam gore naveo, mora ovo pitanje da uđe u Skupštinu kao "zakonodavno telo" gde će se i ovaj dokaz ("dete iz epruvete") predočiti da se donesu zakonski akti koji bi abortus tretirali kao ubistvo sa predumišljajem! U protivnom sve je jedno odvratno licemerje! Nedavno je pronađena tek rođena bebica u senkrupu (septičkoj jami ili poljskom wc-u) i već se roditelj smatra krivim za njen život!? Pa u čemu je razlika ako to isto uradiš par meseci ranije?! Kada ljudi budu išli na decenijske robije zbog ovog surovog zločina neće više biti neželjenih trudnoća. Dobro će mladi razmisliti pre nego što se upuste u ljubavne avanture, koje nisu po sebi nerazumljive, ali brate: AKO SI ZREO ZA SEKS ...E PA IZVINI, ZREO SI I DA PODIŽEŠ ČOVEKA! Državu ne treba da interesuje ko je s kim legao u krevet; niti da li je to u zakonitom braku ili van, što je stvar kućnog vaspitanja; ali je Njena obaveza da zaštiti svakog građanina od tiranije - bio on visok dva metra ili dva centimetra, svejedno! Ona zato i postoji i zato ima Bogom dane aparate represije, sudstva i tome slično. (Što kaže Vladika Nikolaj za državu i prekršioca zakona: "Ako se čovek ne boji Boga ..boji se mača".) Od kako je sveta i veka države služe da čuvaju norme ljudskog ponašanja u okvirima koje su nam utkane u prirodu: "Ne čini drugom što ne želiš da drugi tebi čini" - za sve preko toga država mora da reaguje i mačem saseca divljaštvo i posunovraćene vrednosti u nečijoj glavi. Samo ovako, apelovati na savest - malo je bezpredmetno jer nije Jevanđelje svakome autoritet, pogotovo u sekularnim društvima. Ali ako se već ljudi hvataju za plitke ljudske norme i izgovaraju se nekakvim "ljudskim pravima" onda ima da poštuju i naučna dostignuća koja upravo svedoče da je abortus ubistvo sa predumišljajem! Rugaju se Crkvi, Predanju, Ocima; pod nos mi podmeću da mi je poreklo majmunsko, nauku (upravo oni je izopačeno shvataju) guraju mi kao argument da nema Boga!? E pa dobro; onda nauka vam kaže da je abortus ubistvo čoveka i da podleže krivičnom gonjenju!! I to malo tek nastalo detence ima svoja prava koliko i ja! Oplođena jajna ćelija u epruveti je već čovek ...samo majušan i još ne zna da govori ... i svi smo mi jednom bili u uzrastu tog mališana!"
  24. Волим
    Blaža Željko got a reaction from ............. for Наслов блога, Epikleza kao ključni momenat razdora u vaseljenskoj (katoličanskoj) Crkvi   
    Jedan od velikih traumatičnih razloga tektonskog razdora u Crkvenom učenju istoka i zapada (ako ga dobro razumem) je i problem epikleze – tj. priziva Svetog Duha da bi On svojom silom, a svešteničkim radnjama, učinio da hleb i vino postanu telo i krv Hristova. U istočnoj Crkvi Epikleza postoji; ova Crkva smatra da bez priziva Svetog Duha, tj. bez Evharistije, hleb i vino u crkvenim sasudima ne mogu postati telo i krv Hristova. Zapadna crkva pak nema epiklezu (ne znam gde, kada i zašto su taj važan lturgijski momenat izbacili) jer smatra da je Duh sveti već u Crkvi i da je Hostija, tj. predloženi hleb već po sebi Telo Hristovo zbog „prisustva“ Duha Božijeg u Crkvi pa je sveštenička intervencija suvišna!? Zvuči logično; ali ljudska logika nije ništa bez otkrovenja i predanja od Apostola i Svetih Otaca. Na temelju te ozemljene tj. ljudske logike i dolazi do mnoštva "logičkih" nesporazuma u važnim ekumenskim razgovorima.
    Šta je tačno u ovim učenjima? Šta je u navedenom opasna razlika koja, između ostalih, razjeda jedinstvo Crkve već previše vekova? Koje učenje istinitije objašnjava prevažnu ulogu sveštenika, tj. sv tajne sveštenstva, u pretvaranju hleba u telo Božije? I gle, kada ovako postavite pitanje kao ovo podvučeno, tj. kada razmišljate o samom ovaploćenju Boga u telo čovečije - telo Hristovo, nekako vas tok misli vodi u jedan i jedinstveni, autentičan momenat i jevanđelski događaj, koji u potpunosti osvetljava ovaj problem i daje za pravo istočnoj pravoslavnoj teologiji! Naime, Bogorodica je odgovor za sve! U njoj je daleko pre rasvetljavanje ovog problema no u Tajnoj Večeri Velikog Četvrka kada nam je predata forma Tela Gospodnjeg za Crkveni život; jer je Bogočovek, kojim se pričešćujemo, začet Duhom Svetim mnogo pre "Velike nedelje; pre velikog Četvrtka i stradalnog Petka! Njegovo telo nastalo je na Blagovesti, pa s toga vala malo pažnje obratiti i na ovaj dan. (Bože oprosti na ovoj slobodi da mucam o ovako važnim pitanjima.)
    Ispred svega, a vezano za temu, valja reći da u Crkvi kao Bogočovečanskom biću, ništa ne biva magijski; ništa ne biva bez saradnje Boga i čoveka! Bez te saradnje, ustanovljene Hristom, Apostolima i svetim Ocima - crkva je samo osveštana zgrada. (Makar da je od nejskupljeg mermera optočenog zlatom ...ona je bez ljudi sa kojima Bog želi zajednicu samo lepa ruina). Ceo Novi Zavet bruji o tome da Gospod ni na koga ne vrši nikakav pritisak niti da bilo šta radi, pa čak i isceljuje, bez saradnje sa čovekom! Oči u oči, licem u lice - direktan ličnosni susret izražen i ostvaren kroz formu svetih tajni Crkve. On sve čini onda kada Ga čovek pozove, prizove i zamoli, ali nikada jednostrano - ako naravno izuzmemo što smo svaki dan živi po Njegovoj dobroti. Ni Hrista nije začeo magijski ili vršeći prisilu ni na koga. Začeo ga je u SARADNJI sa jednom blagočestivom i pobožnom devojkom. Ta Bogočovečanska saradnja je ključno mesto nerazumevanja istoka i zapada kao jedan od faktora razdora koji su povredili Crkvu i apostolske ustanove.
    Cela Crkva Bogorodicu od pamtiveka naziva hramom Božijim jer je u Njenoj utrobi začeto, raslo i obitavalo telo Hristovo! Ona je devet meseci nosila Bogočoveka! No šta je prethodilo Njegovom rođenju? Prethodio je spomenuti veliki dan Blagovesti; dan na koji se mnogo manje pažnje obraća kada je ovaj problem u pitanju! Ljudi su se prilično skoncentrisali na Veliki Četvrtak kada nam je Gospod predao vid i obličje u kom će i na dalje biti među nama kroz vekove ("razdeli hleb prethodno ga blagoslovivši" - Mat. 26; 26) ali On sam, Njegovo telo ("...uzmite i jedite, ovo je telo MOJE" - dakle ono telo koje je rođeno tridesetak godina ranije) ovaploćeno je Duhom Svetim na Blagovesti! Šta se, naime, desilo tog dana? Jednog pripadnika ljudskog roda, tj. jednu devojku posetio je Božiji sluga, Anđeo Gospodnji.
    Evo uostalom integralno teksta o tom događaju: (Luka 1; 26 - 38)
    26. А у шести мјесец послан би од Бога анђео Гаврило у град галилејски по имену Назарет,
    27. Дјевојци зарученој за мужа, по имену Јосиф, из дома Давидова; и дјевојци бјеше име Марија.
    28. И ушавши к њој анђео рече: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом. благословена си ти међу женама!
    29. А она видјевши га, уплаши се од ријечи његове и мишљаше: какав би ово био поздрав?
    30. И рече јој анђео: Не бој се. Марија, јер си нашла благодат у Бога!
    31. И ево зачећеш и родићеш сина, и надјенућеш му име Исус.
    32. Он ће бити велики, и назваће се Син Вишњега, и даће му Господ Бог пријесто Давида оца његова;
    33. И цароваће над домом Јаковљевим вавијек, и царству његову неће бити краја.
    34. А Марија рече анђелу: Како ће то бити кад ја не знам за мужа?
    35. И одговарајући анђео рече јој: Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осјениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији.
    36. И ето, Јелисавета рођака твоја, и она заче сина у старости својој, и ово је шести мјесец њој, коју зову нероткињом.
    37. Јер у Бога је све могуће што каже.
    38. А Марија рече: Ево слушкиње Господње - нека ми буде по ријечи твојој! И анђео отиде од ње.
    Arhangel se dakle obraća majci Božijoj radosnim pozdravom i blagovesti joj da će roditi sina jer „Duh Sveti doći će na tebe i sila Najvišega oseniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto i nazvaće se Sin Božiji“ (Luka 1; 35) No Gospod ni na koga, kao što rekosmo, ne vrši prisilu. Ne čini nasilje nad našom slobodnom voljom jer nije siledžija koji bi je prezirao i zato mu treba Bogorodičin pristanak.
    Da nije tako u protivnom bi sve bila predestinacija; predodređenost ili fatum tj. "sudbina"; Bogorodica se tu ništa ne bi pitala - a tada to više nije Pravoslavlje već islam ili kakva druga istočnjačka "mudrost" po čoveku. No Pravoslavlje i Duhom nadahnuti sveti Oci ne poznaju predodređenost! Oni vide promisao Božiji (kojim Gospod, znajući naše mogućnosti, ispravlja bolesti i u nama i oko nas kroz nadahnuće koje je u stvari Njegov "predlog saradnje" u bilo kojoj oblasti života) - ali nikada bez saradnje sa čovekom. Pravoslavlje je saradnja u slobodi! Da je drugačije, da Gospod prisiljava našu slobodu, ne bi onda ni dolazilo do besmislenih ratova; niti do kraja sveta koji će doći, kada Gospod jedva "da će naći vere"! On bi već migom volje sprečio svaki rat, svakog masovnog ubicu, svaki greh - ali tu onda više nema slobodnog ljudskog bića! Naša sloboda je i naša odgovornost ..i tu i jeste problem patnje, smrti i stradanja jer su posledica naše loše usmerene slobode.
    Po svojoj premudrosti i proviđanju ljudskih srca, po bezmernom sveznanju ljudskih mogućnosti, Gospod je na Blagovesti znao da se obraća pravoj osobi i znao je, s obzirom na Bogorodičin karakter, kakav će ishod razgovora biti i s tim Njegovim sveznanjem Njegove reči su proročke i sa autoritetom; ali i pored svega taj razgovor ima elemente pitanja u sebi u smislu „hoćeš li dete sarađivati sa mnom u rođenju Bogočoveka?“. To se pitanje ne uočava odmah; ali razgovor i ceo kontekst događaja se odvija između dve duhovno ogromne ličnosti: između Anđela i produhovljene žene koja senzitivno oseća da joj u suštini i posredno Bog upravo postavlja pitanje. Njen odgovor Anđelu je dokaz za to! Taj istorijski razgovor nam otkriva da ona odgovara upravo na ovo nevidljivo pitanje: „Hoćeš li dete sarađivati sa mnom..?“ Ona odgovara: „Kako će to biti kada ja ne znam za muža“ (Luka 1; 34). Vrlo važan momenat i važna napomena, koja govori u prilog tome da Gospod zaista pita Bogorodicu za saradnju, je to da ona u toku tog razgovora još nije trudna jer Arhangel joj se obraća u futuru: "Duh Sveti doći će na tebe i sila Najvišega oseniće te"!! Pri tom Ona tu još pokazuje ljudsku zbunjenost i naravno divnu unutrašnju slobodu da sa Bogom, sa Njegovim Poslanikom, razgovara o tome kao dete sa roditeljem. Anđeo joj, ponovimo, ukazuje i objašnjava da će to biti silom Duha Božijeg (i sam taj čin Arhanđelovog objašnjavanja je po sebi u funkciji posrednog i tananog pitanja za pristanak) na šta Bogorodica, pristajući, izgovara prvu formu epikleze: „Evo sluškinje Gospodnje, neka mi bude po reči Tvojoj!“ Njen odgovor je smeran i molitven, sav u služenju ..ona molitveno poziva Gospoda da učini sa njom kako je Njemu u volji. I tek posle tog njenog molitvenog pristanka, naitiem Duha Svetoga, u njoj se začinje „telo Hristovo“. Začinje se Bogočovek. Tek posle razgovora sa Arhangelom Gavrilom ona ostaje trudna; ne pre tog razgovora i ne bez njenog znanja i pristanka!
    Obratimo opet i opet pažnju na reči Arhangela Gavrila kojima se obraća Bogomajci u futuru a ne u prezentu ili perfektu: "Duh Sveti doći će na tebe i sila Najvišega oseniće te..." On ne kaže: "Duh Sveti je već na tebi..." niti: "Duh Sveti je bio na tebi.."! On joj blagovesti da će se to tek desiti kada i ako Ona bude to prihvatila. Da nije tako, on joj ne bi ostavljao prostora za Njena pitanja već bi prosto rekao: "Duh Sveti oseniće te i već sutra bićeš trudna! Tako Gospod hoće!" Ne bi bilo potrebe da Ona tu išta pita, zapitkuje ili analizira kao što je pitala: "Kako će to biti ..." No Anđeo nežno dozvoljava da Ona promišlja o tim detaljima; da sam predstojeći događaj analizira i u sebi sagledava i otuda Njeno već spomenuto pitanje: "Kako će to biti kad ja ne znam za muža?!" Šta više, on još produbljuje objašnjenje učvršćujući je u veri, pa spominje događaj sa Jelisavetom koja je rodila, kako bi mi danas rekli: "pod stare dane" čime joj ukazuje na svemoć Božiju i razgoni joj nedoumicu izraženu kroz pitanje. Posle tog Arhanđelovog objašnjenja Ona shvata težinu i veličinu događaja i na radost ljudskog roda iz duše i s radošću kaže "Evo sluškinje Gospodnje.." Ovim rečima ona odobrava - daje pristanak i tek posle toga postaje Majka Božija. Posle njenog poziva Bogu da učini On ono što smatra da treba: "NEKA MI BUDE PO REČI TVOJOJ"! Dakle - PRVA EPIKLEZA! Saradnja Boga i čoveka u stvaranju tela Hristovog.
    Po istoj toj slici je i Crkvena epikleza u kojoj ljudi (tajna sveštenstva Hristom ustanovljena) pozivaju Duha Svetog da tu na Liturgiji u sveštenim sasudima hleb pretvori u telo Hristovo kao što je u zemaljskoj utrobi devojke uradio to isto! I Gospod po svom obećanju, ikonomiji i ustrojstvu Crkve to uvek i učini...evo već koliko vekova! On je telom stalno tu među nama! Eno Ga u Crkvi, a mi iz toga možemo videti u kojoj meri i kojim intezitetom smo neverne Tome! Da, ..tu u svetim sasudima, u putiru i diskosu, odvijaju se i Blagovesti i Božić...i sva ostala Božija dela,.. istovremeno! Začinje se Hristovo telo Epiklezom, najpre svešteničkim prizivom Svetog Duha a potom kroz sveštenički blagoslov i silom Duha Svetoga, baš kao što je to bilo u Bogorodičinoj utrobi. Bez saradnje sveštenika, koji je dobio Vlast od Hrista, i Duha Svetoga (u Epiklezi) ne može se hleb pretvoriti u Telo Hristovo kao što ni onomad to isto Telo Hristovo ne bi bilo začeto bez Bogorodičinog pristanka i njenog poziva Bogu da učini ono što je Njemu u volji!
    Bog i čovek sarađuju kao dva slobodna bića. Gospod nikada i ništa ne radi po automatizmu. On je slobodno Biće tj. "Jeste" ili "Bitije" (i izvor je svekolikog bitija u raznim formama)! On je sam Život koji poštuje slobodu drugih stvorenih bića i ni na koji način je ne remeti. On želi saradnju sa svakim čovekom (jer želi da se svi ljudi spasu) kao naravno i sa Crkvom predatom od Apostola i Svetih Otaca kroz koje je upravo Duh Sveti sam delao! On neće stvoriti telo Hristovo ako ga čovek molitvom (Epiklezom) na to ne pozove i zamoli kao što, uveren sam, ne bi ni Mariju prisiljavao na nešto bez njene volje. Da je ona odbila iz ma kojih razloga On sigurno ne bi začinjao Hrista bez iskrene ljubavi i saradnje same Bogorodice. (Isto je i sa svakim od nas - On nam ne može pomoći ako mi ne sarađujemo sa Njim jer nas poštuje - poštuje slobodu koju nam je dao.) Ponavljam, njeni odgovori ukazuju posredno na taj duboki razgovor Tvorca i sluškinje kojoj iz najdublje pobožnosti ne pada na pamet da ne posluša: „Evo sluškinje Gospodnje...“ Iz ovog primera, najdublje verujem, da bez svešteničkog priziva Duha Svetog u Evharistiji Bog ne čini nasilje nad poretkom kanona koje je predao svetim ocima. On ne šeta po Crkvi i ne blagosilja ništa (ni grožđe, ni uskršnja jaja, ni jelej, ni vodu) ako Ga prethodno sveštenik nije zamolio! Ako sveštenik molitveno ne prizove Svetog Duha u osvećivanju uskršnjih jaja ili vode; i ta jaja i voda neće biti osvećeni samo stajanjem u Crkvi. Bez molitve to je zalud doneseno u Hram; bez molitve čovek nije kršten pa makar svaki dan prolazio kroz Hram; bez priziva Svetog Duha u Epiklezi hleb ostaje samo hleb makar tu stajao godinama! Ikona donešena u Crkvu može da stoji jedan dan, može da stoji četrdeset dana ili čak dve godine - bez molitve nije osveštana! (Primetio sam u par navrata da neki sveštenici upadnu u ovu katoličku doktrinu (polu magijsko bogoslovlje) preslobodnog tumačenja Crkve kao doma Božijeg i Duha Svetoga, pa logički, kao katolici, misle da je dovoljno da ikone stoje u oltaru pa su već osvećene; ali čemu onda tipik i trebnik? Gde je tu kanonska Crkva?) Ishodište svega ovoga navedenog isto je! Molitva! Priziv Duha Svetoga formulisan i kanonizovan od Crkvenih otaca nadahnutih i poučenih Duhom Svetim. Kanoni su delo Božije i nije dobro da tu čovek nešto brlja, skraćuje ili nepotrebno produžava!
    Naravno da je Bog prisutan u svom domu ali to je i Bogočovečansko telo ..istovremeno je i dom ljudi – u kom ništa ne biva bez međusobne saradnje! Ako bi bilo tačno zapadno učenje da je dovoljno da je Duh Sveti prisutan u Crkvi pa je zbog toga i „hostija“ istinsko telo Hristovo, onda ne bi bilo potrebe, ponoviću, ni krstiti čoveka sa kanonskim obrednim radnjama. Po tom "učenju" i logici dovoljno je onda da čovek uđe u Hram, prekrsti se i po automatizmu validno je kršten?! Čemu onda obred kad je Duh Sveti već tu?!
    Za kraj: naravno da ovo nije ni po čemu zlurad tekst. Ovo je pokušaj da se koliko toliko, tužnim zrncima nekog razumevanja Crkvenog života, proslavi Ime Gospodnje i doprinese (koliko je vazmožno na milimetarskom nivou) približavanju crkvenih delova u Njegovu slavu. Nije u ovom životu problem u padanju, greškama ili zabludama; ko od ljudi sme da kaže da tome nije podložan!? Problem je ostajanje u blatu, neustajanju; nesposobnosti da kažemo „izvini“ ako smo pogrešili.
    Svidi li se ikome ovo mucanje neka me se seti u svojim molitvama ...djuture sa bližnjima ...
  25. Волим
    Blaža Željko got a reaction from bursach for Наслов блога, Abortus ... ubistvo sa predumišljajem!?   
    Sledeći tekst, koji sam kao komentar ostavio na facebook strani ŽRU, prosleđujem ovde kao zasebnu temu jer smatram da je od velike važnosti za zdravije živote i pojedinaca i zajednice u kojoj živimo ovde u Srbiji; ali je i prilično opšte mesto za "modernu" ljudsku vrstu. Pre samog teksta nužno je pogledati sledeći klip o devojci (ženi) koja je kao bebica preživela abortus; čije reči ulaze u najdublje kutke svesti i ne verujem da iko odavde, s obzirom na dirljivu priču ove sjajne dame, može ostati na njih ravnodušan.
     
     
    Naime na spomenutoj FB stranici postavljena je slika ultrazvuka na kojoj se vidi bebica u stomaku i molećiv apel na savest roditelja da se ne ubija to detence. Međutim, nemamo šta da budemo molećivi u ovoj važnoj životnoj temi; i pored toga što načelno nisam strog prema ljudskim slabostima i nije mi strano ništa što je za čoveka i od čoveka, ali tiranija nad bespomoćnim majušnim detetom prevazilazi sve moguće tolerancije, razumevanja i opravdavanja. Nije to osuđivanje nikoga; neka se svako sa svojom savešću snalazi kako zna i ume i ja mu od Boga u tome želim zdravlja i uspeha; ovo je samo zaštita onih koji ne mogu da glasaju za ili protiv života! Nema tu šta da se apeluje ma koliko čovek ne mario za Crkvena gledišta i bio deklarativno neverujući; ima da se poštuju državni zakoni, a država mora urgentno to (život oplođene jajne ćelije) da uzme u razmatranje jer se ne radi o "babskoj ili popovskoj priči" već o naučnom dokazu!
     
    Uostalom da se ne ponavljam; moj je stav tamo iznesen sledeći:
     
    "Bezbroj puta sam na raznim forumima vodio borbe sa kojekakvim "znalcima" i feministkinjama o abortusu kao strašnoj pošasti; ali bez sistemskih zakona to je borba sa vetrenjačama. Sistemi (državni aparati), ne samo u Srbiji već po celom "modernom" svetu, su bolesni u srži! Vođe i ministarstva širom planete misle da nešto znaju a slepci su koji bi da budu predvodnici! Pozivaju se u ovoj bolnoj temi na nauku; na neka prava žena na svoje telo (tretiraju fetus kao zub ili zubobolju) a nisu ni blizu toga da baš nauka kaže da je abortus "ubistvo sa predumišljajem"! Ne moraju da slušaju Crkvu - ionako im je to "degutantno" - ali medicina kao nauka im u oči kaže da je abortus zločin ništa drugačiji nego da sada ašovom, budakom i motikom iskasapite neku dvomesečnu bebu! U čemu je razlika?! Nema razlike! U čemu je dokaz da je ovo ubistvo a ne "čišćenje" (kako ga inače odvratno zovu)? "DETE IZ EPRUVETE" je krunski svedok! Pre nekog vremena materica jedne žene nije bila sposobna da jajnu ćeliju sprovede do mesta za oplodnju! Sama materica je bila zdrava ali je imala tu anomaliju tranzicije jajne ćelije. S toga su lekari izvadili jajnu ćeliju, oplodili je u epruveti .. i tu pred očima ljudi i kamera širom sveta počelo je čudo života. Jajna ćelija je počela da se deli progresivno na dve, četiri, osam, šesnaest, trideset dva ...i tako dalje! Počeo je SAMOSTALAN ŽIVOT ČOVEKA! Posle nekog vremena, kada su ustanovili da to majušno biće živi svoj život i da nije mrtvo telo ...vratili su ga u matericu koja je njegov "inkubator" - tj. samo prirodna sredina za normalan razvoj! Ali NAUČNA ČINJENICA je da oplođena jajna ćelija u epruveti već živi svoj autonomni život nezavisan i od oca i od majke!
    Da odsečem prst i stavim ga u tu epruveti posle samo dan-dva ima da istruli i usmrdi se; ali ova ćelija raste! Razvija se! Ne truli i ne smrdi jer je živa! Sa ovakvim dokazom, jezivo je da niko na svetu ne donese zakone koji bi zaštitili ove male ljude! Tretiraju ih kao miome, tumore ...ne znam šta sve ne; odstranjuju ih kao bolestan zub ...a sve vreme pričamo o zločinu! Zato, kako sam gore naveo, mora ovo pitanje da uđe u Skupštinu kao "zakonodavno telo" gde će se i ovaj dokaz ("dete iz epruvete") predočiti da se donesu zakonski akti koji bi abortus tretirali kao ubistvo sa predumišljajem! U protivnom sve je jedno odvratno licemerje! Nedavno je pronađena tek rođena bebica u senkrupu (septičkoj jami ili poljskom wc-u) i već se roditelj smatra krivim za njen život!? Pa u čemu je razlika ako to isto uradiš par meseci ranije?! Kada ljudi budu išli na decenijske robije zbog ovog surovog zločina neće više biti neželjenih trudnoća. Dobro će mladi razmisliti pre nego što se upuste u ljubavne avanture, koje nisu po sebi nerazumljive, ali brate: AKO SI ZREO ZA SEKS ...E PA IZVINI, ZREO SI I DA PODIŽEŠ ČOVEKA! Državu ne treba da interesuje ko je s kim legao u krevet; niti da li je to u zakonitom braku ili van, što je stvar kućnog vaspitanja; ali je Njena obaveza da zaštiti svakog građanina od tiranije - bio on visok dva metra ili dva centimetra, svejedno! Ona zato i postoji i zato ima Bogom dane aparate represije, sudstva i tome slično. (Što kaže Vladika Nikolaj za državu i prekršioca zakona: "Ako se čovek ne boji Boga ..boji se mača".) Od kako je sveta i veka države služe da čuvaju norme ljudskog ponašanja u okvirima koje su nam utkane u prirodu: "Ne čini drugom što ne želiš da drugi tebi čini" - za sve preko toga država mora da reaguje i mačem saseca divljaštvo i posunovraćene vrednosti u nečijoj glavi. Samo ovako, apelovati na savest - malo je bezpredmetno jer nije Jevanđelje svakome autoritet, pogotovo u sekularnim društvima. Ali ako se već ljudi hvataju za plitke ljudske norme i izgovaraju se nekakvim "ljudskim pravima" onda ima da poštuju i naučna dostignuća koja upravo svedoče da je abortus ubistvo sa predumišljajem! Rugaju se Crkvi, Predanju, Ocima; pod nos mi podmeću da mi je poreklo majmunsko, nauku (upravo oni je izopačeno shvataju) guraju mi kao argument da nema Boga!? E pa dobro; onda nauka vam kaže da je abortus ubistvo čoveka i da podleže krivičnom gonjenju!! I to malo tek nastalo detence ima svoja prava koliko i ja! Oplođena jajna ćelija u epruveti je već čovek ...samo majušan i još ne zna da govori ... i svi smo mi jednom bili u uzrastu tog mališana!"
×
×
  • Create New...