Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Blaža Željko

Члан
  • Број садржаја

    452
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Волим
    Blaža Željko got a reaction from PredragVId for Наслов блога, Neka promišljanja na temu "Upodobljavanja Hristu" od Nikole Đolovića   
    Ničim izazvano nadovezivanje na odličan tekst našeg Nikole Đolovića
     
    ("Klik" na link za Nikolin tekst)
    https://upodobljavanje.wordpress.com/2016/04/06/%D0%BE-%D0%B8%D0%B4%D0%B5%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B8-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%B0-%D0%B8-%D0%B4%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D1%86%D0%B8%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82/
     
    Poentirao si Nidžo u par rečenica nekoliko ključnih mesta veoma važnih za oslikavanje problema i kod nas i kao opšte mesto u hrišćanskom svetu. Koliko samo ljudi i slavi Slavu i ispunjava neke obredne forme a da istovremeno ne razumeva ovo tvoje "upodobljavanje" Hristu bez kojeg nema ni Hrista u srcu. Da, tako je ..Bog nije na "tamo nekim nebesima" već je prisutan kroz Crkvu sa svojim Carstvom već ovde i sada kao realnost u koju smo pozvani kroz Njega. A bez upodobljavanja (znači bez ostvarivanja Hristovih atributa i ponašanja u svojoj svakodnevnici) ne može biti ni sapričešćivanja sa realnošću Njegovog Carstva ostvarenog kroz Liturgiju. To je Carstvo duhovnog karaktera i već je tu sa svim svetima, nevidljivo za ogrehovljena i hladna srca... i ono je realni svet dok je naš svet, ovaj u kom stenjemo i posrćemo, u stvari "daljna zemlja" bludnog sina.. prepuna uobrazilja i samoobmana. Prevedeno na srpski, ne možeš se smatrati hrišćaninom a da nemaš poniznost, poslušnost, boemski široko srce koje ne sudi nikome. Za srce bez ovih osobina Hristos je velika tajna i "tamo neko božanstvo" dok je On u stvari tvoj roditelj i prijatelj koji ti je bliže nego što možeš i zamisliti. On je ljubav kojom voliš. Sa tom ljubavi u srcu, tako retkoj, možeš molitveno da razgovaraš kad je imaš u sebi jer ona nije nešto tvoje... ona je dar odozgo kroz upodobljavanje. Ona je nežni i osetljivi Gospod, začas se udalji ako si gnevljiv i ostrašćen bilo čime (nacionalna, telesna ili politička strast). Ta Ljubav je Hristos i sa njom si pričislen nevidljivom ali realnom Njegovom Carstvu a da toga nisi ni svestan.
    No, kako ti reče, nje nema u formalnom "vjeruju" koje je samo na usnama nego u liturgijskom upodobljavanju Hristu. Ne možeš biti pravoslavac a biti bahat, osion, podsmevač ili potkradač... to je vražija samoobmana sa neizrecivim posledicama i za jedinku i za zajednicu. Džabe slavimo slavu ako mrzimo, tračamo, ogovaramo, podsmevamo se bližnjem ili ga preziremo ni zbog čega, a onda tako slep misliš da si Hristov mezimac jer si deklarativno pravoslavac!? To je zabluda nad zabludama od koje izgibosmo a od zemlje napravismo ruinu. Pravoslavac je onaj koji ima što više Hristovih atributa u sebi - smirenost, poniznost, blagost, darežljivost; ne guranje što bliže amvonu već bežanje što dalje od njega usled "straha gospodnjeg"; ne traženja aplauza i prvih mesta za soframa već stajanja ako treba u ćošku i jedenja s nogu. Tek u takvom upodobljavanju sapričesnik si Hristovog Carstva koje onda tanano ulazi u realnost kroz čoveka; a protiv Njegovog Carstva ne postoji niko ko može ratovati. Tada On ratuje umesto ljudi...nema neprijatelja koji ti može nauditi. Na žalost mnoge samoobmane i ostrašćenosti (ispred svega nacionalne i političke) stvorile su iluziju da se može pobediti samo sa barjakom na kom je krst a da smo pri tom srcem sasvim udaljeni od osobina samog Hrista. Tada su porazi i raspadanje na svim poljima samo posledica uobrazilja. Boga nema u frazama i deklaracijama već u Duhu i Istini.
    No, upodobljavanje traži ozbiljan rat protiv sebe, protiv mržnje, pohlepe, sujete i nadmenosti od koje smo svi bolesni u manjoj ili većoj meri. Crkvene svete tajne, svemoćne same po sebi, ne mogu biti od koristi ako nećeš da se menjaš, ako nećeš da se poniziš, oprostiš ili zamoliš bližnjeg za oproštaj. (Ne obraćam se tebi Nidžo već koristim drugo lice kao opšte mesto) Te svemoćne tajne nemoćne su pred našom voljom, ne deluju bez upodobljavanja, nemaju magijsku moć. Njihova crkvena sila je u našim rukama, u našoj veri i ispred svega u upodobljavanju. Tek kad se voljno krene za Hristom Crkvene tajne postaju aktivne.
  2. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Лапис Лазули for Наслов блога, Kada se deca igraju u Crkvi i prave galamu   
    Na facebooku jedan Pravoslavan sajt ("Sveta tajna braka") je pokrenuo bolnu temu o kojoj sam često razmišljao dok sam, stojeći u Hramu, gledao kako se klinci jure po Crkvi. Njihova igra odvlačila mi je pažnju i poodavno o tome imam jedan stav koji sam izneo tek na nekoliko mesta ali me je ovaj sajt (sa obiljem citata) ponukao da svoje mišljenje malo šire publikujem. Ta prepiska (kolorisana slova od sajta) i komentar moje malenkosti izgledaju ovako:
    За све оне који опомињу децу у цркви што се понекад мало чују, проговоре коју реч, заплачу или се поиграју.
    У тај час приступише к Исусу ученици говорећи: Ко је дакле највећи у царству небеском? И дозва Исус дете, и постави га међу њих, и рече им: Заиста вам кажем, ако се не повратите и не будете као деца, нећете ући у царство небеско. Који се дакле понизи као дете ово, онај је највећи у царству небеском. И који прими такво дете у име моје, мене прима. А који саблазни једног од ових малих који верују мене, боље би му било да се обеси камен воденични о врату његовом, и да потоне у дубину морску. Гледајте да не презрете једног од малих ових; јер вам кажем да анђели њихови на небесима једнако гледају лице Оца мог небеског. – Јеванђеље по Матеју, глава 18:1-10 И доношаху му дечицу да их дотакне; али их ученици укорише. А Исус видевши негодова и рече им: пустите дечицу да долазе к мени, не браните им; јер таквима припада царство Божије. Заиста, кажем вам: ко не прими царства Божијег као мало дете, неће ући у њега. И загрливши их благослови их, стављајући руке на њих. – Јеванђеље по Марку, глава 10:13-16 Исус виде дечицу како их доје. Рече својим ученицима: "Ови малени које доје су попут оних који улазе у краљевство." Казаше му: „Ако, дакле, постанемо деца, хоћемо ли ући у краљевство?" Исус им рече: „Када из двога начините једно, и да унутарње буде као вањско, и вањско као унутарње, и горње као доње, и ако из мушког и женског начините једно тако да мушко није мушко а женско није женско, и ако начините очи умјесто ока и руку умјесто руке и стопало умјесто стопала, слику умјесто слике, тада ћете ући у краљевство." – Јеванђеље по Томи
    komentar:
    Da, sve je to tačno! Svojevremeno je i jedan Vladika rekao da "nema veće molitve od dečije igre" ...ali gde deca treba da se igraju? Carstvo nebesko nasleđuju oni koji se povrate i karakterom budu kao deca; jer "takvih je carstvo Božije" veli Gospod - ali ista ta bezgrešna usta kažu: "Ja nisam došao radi zdravih već radi bolesnih"!! "Zdravima ne treba lekar, treba bolesnima" - veli Spasitelj. Crkva je najpre bolnica za nas izranavljene gresima i kao u svakoj bolnici valja da tu bude tišina ne bi li se skoncentrisali na službu. Deca se moraju pustiti Hristu na pričest ..ali Carstvo je već u njihovim srcima ...!! Deca ko deca, njima je svojstveno da se igraju, da idu za svojom maštom. Mišljenja sam, a nije greh imati neki razuman stav o ovom problemu, da decu treba svakako u hramu držati dok ne izgube pažnju i ne ponese ih igra!? Mislim da roditelji tada neće pogrešiti ako ih u tom trenutku iznesu napolje da jurcaju jer Carstvo je već svakako njihovo! Imaju Ga u sebi bili u hramu ili napolju!! Gospod je došao PRVENSTVENO zbog nas "bolesnih i grešnih" pa tek onda radi svega drugog! Nije to samo moja želja da besmisleno nešto oponiram ovoj priči; naprosto TO JE REKAO SPASITELJ! Crkvene tajne i discipline ispovesti, pokajanja, kolenopreklonih molitava ...nisu zbog dece već zbog mene poslednjeg od svih! Iz Njegovih reči da je dao život zbog grešnih a ne savršenih, još se da zaključiti da je, ponavljam, Crkva na prvom mestu BOLNICA pa tek onda OBDANIŠTE ...a u bolnici, po njenoj prirodi, čemu nam je Hilandar uzor ...treba da je tišina.
    Mislim da mnoge ljude ponese pomalo patetika jer u gore navedenim rečima, a nemoćni da ih racionalizuju, počnu da se prema deci ponašaju pomalo smešno: krevelje se, ponašaju se neprikladno detinjasto usred liturgije, unjkavo se uprepodobljavaju kao da su pred ne znam kakvim veličinama. Posmatrao sam jednom jednu zabrađenu mladu majku sa haljinom do zemlje. Sinčić od nekih 4 - 5 godina je najpre plakao jer je hteo napolje a onda je počeo i da je šutira u nogu, da se dere i viče na sav glas. Nesrećnica, kao omađijana je samo pokušavala da ga umiri nekim rečima koje sam jedva nazirao. Nije smela da se pomeri od paralize da će se ogrešiti prema onim rečima koje ste gore naveli. Mališa nije prestajao da se dere i šta ću ...sasvim razbijen izašao sam napolje ...a došao sam da lečim rane!?
    Neko će iz ovoga pomisliti da sam protiv dece ili ne znam šta još ..ali će se grdno prevariti. Sasvim suprotno – volim decu i jesam za to da se crkveno vaspitavaju od samog rođenja ali po meri uzrasta i karaktera. U stara vremena deca, pa i najmanja, su još od kolevke morala da se nauče hijerarhijskom redu; da poštuju starije, da u Crkvi nema igranja (igra je za poljanu) jer su naši stari bili strogi za razliku od današnjih mekušaca. I mališani su to, premda mali, ali detinjom mudrom prirodom dobro osećali i srcem usvajali. Naopako da vo vremja ono neko obruka tatu ili đeda u crkvi; kući ga je čekao kaiš! No to je bilo tada; danas se promenilo jer, strahom porobljeni, niko da se seti proste rečenice Gospoda našeg: „Ja NISAM DOŠAO RADI ZDRAVIH već radi bolesnih.“ Da dragi moji, On ostavlja zdrave i ide da traži izgubljenog - važan Mu je veoma! Mislim da je to jasan reper kakav redosled pojmova treba da se neguje u Crkvi; najpre bolesni duhom i dušom ..pa tek onda svi ostali. Deca su već u sveprisutnom Carstvu Hristovom koje mi matori i ogrehovljeni slepci ne vidimo; i upravo radi nas je Gospod krvario na Krstu ...ne zbog zdravih.
  3. Волим
    Guest
    Blaža Željko got a reaction from Guest for Наслов блога, "O NACIJI I POLITIČKIM PARTIJAMA" - deo prepiske sa Facebooka na ovu temu   
    Političke partije tj. "stranke" (sam koren reči je "stran" ...dakle "neko meni stran" ili u najmanju ruku "druga, a ne moja strana") nisu ništa drugo nego mikro nacije - jer nacija nije krv ili genetika već osećaj - kako reče davno moj pokojni profesor staroslovenskog Sima Ćirković: "Nacija je osećaj i samo osećaj a priroda je ta da su svi ljudi od istih praroditelja"! U svakom slučaju - prirodni buke "srpstva" su ličnosni atributi monaha Save Nemanjića; njegove duhovne/duševne osobine sprovedene u praksi su "nacija". Nacije su poistovećenja sa harizmatičnim ličnostima .. kao što i istorija nije skup događaja već biografija snažnih ličnosti - dobrih ili loših ..svejedno! Događaji su samo projava duhovnih osobina ljudi. Šta je istorija hrišćanstva drugo do biografija Bogočoveka Hrista oživljena u svakodnevnici hrišćana. Sava i otac mu Nemanja su silom Crkvenih i državnih zakona, kroz poverenje i poslušnost naroda, utkali u ljude ponašanje u životu slično Savinom (smirenost, poslušnost, poniznost...prezir laganja) što je ljude već ovde na zemlji učinilo bliskima i ljubećima...jer Carstvo Istine, carstvo Hristovo nije nešto "tamo gore" već u srcu ljudi. Sava ga je stekao u srcu i plemenito želeo da ga podeli sa svima. Pozvao je ljude da ga slede. Avaj! Stranke donesene demokratijom su uzurpacija trona Svetog Save i ništa drugo. "Svaka stranka ima svoj psihološko - mentalno - karakterni profil" (dobra primedba Hadži Bratislava Nikolića sa Facebooka) gde se potčinjeni unutar stranaka "po automatizmu"  ponašaju po duhovnim i mentalnim osobinama vođe stranke! Kroz verovanje u vođu u vas se slivaju njegove osobine "po nužnosti i automatizmu" - to je ljudska kob slobode i vere! Sve to zajedno je cepanje svetosavskog tkiva ... što posledično i ljude čini razbijenima, zalutalima, fragmentiranima...
  4. Волим
    Blaža Željko got a reaction from АлександраВ for Наслов блога, Abortus ... ubistvo sa predumišljajem!?   
    Sledeći tekst, koji sam kao komentar ostavio na facebook strani ŽRU, prosleđujem ovde kao zasebnu temu jer smatram da je od velike važnosti za zdravije živote i pojedinaca i zajednice u kojoj živimo ovde u Srbiji; ali je i prilično opšte mesto za "modernu" ljudsku vrstu. Pre samog teksta nužno je pogledati sledeći klip o devojci (ženi) koja je kao bebica preživela abortus; čije reči ulaze u najdublje kutke svesti i ne verujem da iko odavde, s obzirom na dirljivu priču ove sjajne dame, može ostati na njih ravnodušan.
     
     
    Naime na spomenutoj FB stranici postavljena je slika ultrazvuka na kojoj se vidi bebica u stomaku i molećiv apel na savest roditelja da se ne ubija to detence. Međutim, nemamo šta da budemo molećivi u ovoj važnoj životnoj temi; i pored toga što načelno nisam strog prema ljudskim slabostima i nije mi strano ništa što je za čoveka i od čoveka, ali tiranija nad bespomoćnim majušnim detetom prevazilazi sve moguće tolerancije, razumevanja i opravdavanja. Nije to osuđivanje nikoga; neka se svako sa svojom savešću snalazi kako zna i ume i ja mu od Boga u tome želim zdravlja i uspeha; ovo je samo zaštita onih koji ne mogu da glasaju za ili protiv života! Nema tu šta da se apeluje ma koliko čovek ne mario za Crkvena gledišta i bio deklarativno neverujući; ima da se poštuju državni zakoni, a država mora urgentno to (život oplođene jajne ćelije) da uzme u razmatranje jer se ne radi o "babskoj ili popovskoj priči" već o naučnom dokazu!
     
    Uostalom da se ne ponavljam; moj je stav tamo iznesen sledeći:
     
    "Bezbroj puta sam na raznim forumima vodio borbe sa kojekakvim "znalcima" i feministkinjama o abortusu kao strašnoj pošasti; ali bez sistemskih zakona to je borba sa vetrenjačama. Sistemi (državni aparati), ne samo u Srbiji već po celom "modernom" svetu, su bolesni u srži! Vođe i ministarstva širom planete misle da nešto znaju a slepci su koji bi da budu predvodnici! Pozivaju se u ovoj bolnoj temi na nauku; na neka prava žena na svoje telo (tretiraju fetus kao zub ili zubobolju) a nisu ni blizu toga da baš nauka kaže da je abortus "ubistvo sa predumišljajem"! Ne moraju da slušaju Crkvu - ionako im je to "degutantno" - ali medicina kao nauka im u oči kaže da je abortus zločin ništa drugačiji nego da sada ašovom, budakom i motikom iskasapite neku dvomesečnu bebu! U čemu je razlika?! Nema razlike! U čemu je dokaz da je ovo ubistvo a ne "čišćenje" (kako ga inače odvratno zovu)? "DETE IZ EPRUVETE" je krunski svedok! Pre nekog vremena materica jedne žene nije bila sposobna da jajnu ćeliju sprovede do mesta za oplodnju! Sama materica je bila zdrava ali je imala tu anomaliju tranzicije jajne ćelije. S toga su lekari izvadili jajnu ćeliju, oplodili je u epruveti .. i tu pred očima ljudi i kamera širom sveta počelo je čudo života. Jajna ćelija je počela da se deli progresivno na dve, četiri, osam, šesnaest, trideset dva ...i tako dalje! Počeo je SAMOSTALAN ŽIVOT ČOVEKA! Posle nekog vremena, kada su ustanovili da to majušno biće živi svoj život i da nije mrtvo telo ...vratili su ga u matericu koja je njegov "inkubator" - tj. samo prirodna sredina za normalan razvoj! Ali NAUČNA ČINJENICA je da oplođena jajna ćelija u epruveti već živi svoj autonomni život nezavisan i od oca i od majke!
    Da odsečem prst i stavim ga u tu epruveti posle samo dan-dva ima da istruli i usmrdi se; ali ova ćelija raste! Razvija se! Ne truli i ne smrdi jer je živa! Sa ovakvim dokazom, jezivo je da niko na svetu ne donese zakone koji bi zaštitili ove male ljude! Tretiraju ih kao miome, tumore ...ne znam šta sve ne; odstranjuju ih kao bolestan zub ...a sve vreme pričamo o zločinu! Zato, kako sam gore naveo, mora ovo pitanje da uđe u Skupštinu kao "zakonodavno telo" gde će se i ovaj dokaz ("dete iz epruvete") predočiti da se donesu zakonski akti koji bi abortus tretirali kao ubistvo sa predumišljajem! U protivnom sve je jedno odvratno licemerje! Nedavno je pronađena tek rođena bebica u senkrupu (septičkoj jami ili poljskom wc-u) i već se roditelj smatra krivim za njen život!? Pa u čemu je razlika ako to isto uradiš par meseci ranije?! Kada ljudi budu išli na decenijske robije zbog ovog surovog zločina neće više biti neželjenih trudnoća. Dobro će mladi razmisliti pre nego što se upuste u ljubavne avanture, koje nisu po sebi nerazumljive, ali brate: AKO SI ZREO ZA SEKS ...E PA IZVINI, ZREO SI I DA PODIŽEŠ ČOVEKA! Državu ne treba da interesuje ko je s kim legao u krevet; niti da li je to u zakonitom braku ili van, što je stvar kućnog vaspitanja; ali je Njena obaveza da zaštiti svakog građanina od tiranije - bio on visok dva metra ili dva centimetra, svejedno! Ona zato i postoji i zato ima Bogom dane aparate represije, sudstva i tome slično. (Što kaže Vladika Nikolaj za državu i prekršioca zakona: "Ako se čovek ne boji Boga ..boji se mača".) Od kako je sveta i veka države služe da čuvaju norme ljudskog ponašanja u okvirima koje su nam utkane u prirodu: "Ne čini drugom što ne želiš da drugi tebi čini" - za sve preko toga država mora da reaguje i mačem saseca divljaštvo i posunovraćene vrednosti u nečijoj glavi. Samo ovako, apelovati na savest - malo je bezpredmetno jer nije Jevanđelje svakome autoritet, pogotovo u sekularnim društvima. Ali ako se već ljudi hvataju za plitke ljudske norme i izgovaraju se nekakvim "ljudskim pravima" onda ima da poštuju i naučna dostignuća koja upravo svedoče da je abortus ubistvo sa predumišljajem! Rugaju se Crkvi, Predanju, Ocima; pod nos mi podmeću da mi je poreklo majmunsko, nauku (upravo oni je izopačeno shvataju) guraju mi kao argument da nema Boga!? E pa dobro; onda nauka vam kaže da je abortus ubistvo čoveka i da podleže krivičnom gonjenju!! I to malo tek nastalo detence ima svoja prava koliko i ja! Oplođena jajna ćelija u epruveti je već čovek ...samo majušan i još ne zna da govori ... i svi smo mi jednom bili u uzrastu tog mališana!"
  5. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Рапсоди for Наслов блога, Neka promišljanja na temu "Upodobljavanja Hristu" od Nikole Đolovića   
    Ničim izazvano nadovezivanje na odličan tekst našeg Nikole Đolovića
     
    ("Klik" na link za Nikolin tekst)
    https://upodobljavanje.wordpress.com/2016/04/06/%D0%BE-%D0%B8%D0%B4%D0%B5%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B8-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%B0-%D0%B8-%D0%B4%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D1%86%D0%B8%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82/
     
    Poentirao si Nidžo u par rečenica nekoliko ključnih mesta veoma važnih za oslikavanje problema i kod nas i kao opšte mesto u hrišćanskom svetu. Koliko samo ljudi i slavi Slavu i ispunjava neke obredne forme a da istovremeno ne razumeva ovo tvoje "upodobljavanje" Hristu bez kojeg nema ni Hrista u srcu. Da, tako je ..Bog nije na "tamo nekim nebesima" već je prisutan kroz Crkvu sa svojim Carstvom već ovde i sada kao realnost u koju smo pozvani kroz Njega. A bez upodobljavanja (znači bez ostvarivanja Hristovih atributa i ponašanja u svojoj svakodnevnici) ne može biti ni sapričešćivanja sa realnošću Njegovog Carstva ostvarenog kroz Liturgiju. To je Carstvo duhovnog karaktera i već je tu sa svim svetima, nevidljivo za ogrehovljena i hladna srca... i ono je realni svet dok je naš svet, ovaj u kom stenjemo i posrćemo, u stvari "daljna zemlja" bludnog sina.. prepuna uobrazilja i samoobmana. Prevedeno na srpski, ne možeš se smatrati hrišćaninom a da nemaš poniznost, poslušnost, boemski široko srce koje ne sudi nikome. Za srce bez ovih osobina Hristos je velika tajna i "tamo neko božanstvo" dok je On u stvari tvoj roditelj i prijatelj koji ti je bliže nego što možeš i zamisliti. On je ljubav kojom voliš. Sa tom ljubavi u srcu, tako retkoj, možeš molitveno da razgovaraš kad je imaš u sebi jer ona nije nešto tvoje... ona je dar odozgo kroz upodobljavanje. Ona je nežni i osetljivi Gospod, začas se udalji ako si gnevljiv i ostrašćen bilo čime (nacionalna, telesna ili politička strast). Ta Ljubav je Hristos i sa njom si pričislen nevidljivom ali realnom Njegovom Carstvu a da toga nisi ni svestan.
    No, kako ti reče, nje nema u formalnom "vjeruju" koje je samo na usnama nego u liturgijskom upodobljavanju Hristu. Ne možeš biti pravoslavac a biti bahat, osion, podsmevač ili potkradač... to je vražija samoobmana sa neizrecivim posledicama i za jedinku i za zajednicu. Džabe slavimo slavu ako mrzimo, tračamo, ogovaramo, podsmevamo se bližnjem ili ga preziremo ni zbog čega, a onda tako slep misliš da si Hristov mezimac jer si deklarativno pravoslavac!? To je zabluda nad zabludama od koje izgibosmo a od zemlje napravismo ruinu. Pravoslavac je onaj koji ima što više Hristovih atributa u sebi - smirenost, poniznost, blagost, darežljivost; ne guranje što bliže amvonu već bežanje što dalje od njega usled "straha gospodnjeg"; ne traženja aplauza i prvih mesta za soframa već stajanja ako treba u ćošku i jedenja s nogu. Tek u takvom upodobljavanju sapričesnik si Hristovog Carstva koje onda tanano ulazi u realnost kroz čoveka; a protiv Njegovog Carstva ne postoji niko ko može ratovati. Tada On ratuje umesto ljudi...nema neprijatelja koji ti može nauditi. Na žalost mnoge samoobmane i ostrašćenosti (ispred svega nacionalne i političke) stvorile su iluziju da se može pobediti samo sa barjakom na kom je krst a da smo pri tom srcem sasvim udaljeni od osobina samog Hrista. Tada su porazi i raspadanje na svim poljima samo posledica uobrazilja. Boga nema u frazama i deklaracijama već u Duhu i Istini.
    No, upodobljavanje traži ozbiljan rat protiv sebe, protiv mržnje, pohlepe, sujete i nadmenosti od koje smo svi bolesni u manjoj ili većoj meri. Crkvene svete tajne, svemoćne same po sebi, ne mogu biti od koristi ako nećeš da se menjaš, ako nećeš da se poniziš, oprostiš ili zamoliš bližnjeg za oproštaj. (Ne obraćam se tebi Nidžo već koristim drugo lice kao opšte mesto) Te svemoćne tajne nemoćne su pred našom voljom, ne deluju bez upodobljavanja, nemaju magijsku moć. Njihova crkvena sila je u našim rukama, u našoj veri i ispred svega u upodobljavanju. Tek kad se voljno krene za Hristom Crkvene tajne postaju aktivne.
  6. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Kaludjerovic Sreten for Наслов блога, Najkraći blog! "Škodi mi"?!   
    Ovom prilikom bih u par reči spomenuo jedan događaj iz Donje isposnice Svetog Save od pre desetak godina. Išli smo naime na jednu crkvenu ekskurziju moja žena i ja ... i obretemo se tako u spomenutoj isposnici kod pustinjaka oca Simona. Bilo nas je tridesetak; on izneo rakiju "or'ovaču" koja je bila takva da sam u jednom trenutku, kada sam ostao sam za stolom, presipao ostatke iz ostalih čaša (kap, dve, ..tri..) u svoju Nepodnošljivo pitko.. samo klizi .. a slatko ..
    Nije mi se nešto išlo u gornju isposnicu (vodič uporan) i to nisam nikome govorio glasno, možda ženi da me samo ne gnjave sa nagovaranjima, "ja ću tu negde da sednem na panj i da ih čekam" ...ali u jednom trenutku me Simon pogleda i reče: "Naš brat jedva čeka da krene gore"!? Šta ću, provalio me, sad nema nazad; obiđemo i gornju ...i sve tako ..
     
    No jedna sasvim druga stvar me je dojmila više od celog tog puta zajedno sa svim događajima tamo. Hteo sam da se fotografišem sa tim monahom ali on reče: "Nemoj sinko; škodi mi"! Presamitio sam se od užasa da ne povredim čoveka, izvinio se (nije me shvatio pogrešno naravno) ... ali mi se ta reč "škodi mi" trajno urezala u svest.
     
    eto..
  7. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Volim_Sina_Bozjeg for Наслов блога, Najkraći blog! "Škodi mi"?!   
    Ovom prilikom bih u par reči spomenuo jedan događaj iz Donje isposnice Svetog Save od pre desetak godina. Išli smo naime na jednu crkvenu ekskurziju moja žena i ja ... i obretemo se tako u spomenutoj isposnici kod pustinjaka oca Simona. Bilo nas je tridesetak; on izneo rakiju "or'ovaču" koja je bila takva da sam u jednom trenutku, kada sam ostao sam za stolom, presipao ostatke iz ostalih čaša (kap, dve, ..tri..) u svoju Nepodnošljivo pitko.. samo klizi .. a slatko ..
    Nije mi se nešto išlo u gornju isposnicu (vodič uporan) i to nisam nikome govorio glasno, možda ženi da me samo ne gnjave sa nagovaranjima, "ja ću tu negde da sednem na panj i da ih čekam" ...ali u jednom trenutku me Simon pogleda i reče: "Naš brat jedva čeka da krene gore"!? Šta ću, provalio me, sad nema nazad; obiđemo i gornju ...i sve tako ..
     
    No jedna sasvim druga stvar me je dojmila više od celog tog puta zajedno sa svim događajima tamo. Hteo sam da se fotografišem sa tim monahom ali on reče: "Nemoj sinko; škodi mi"! Presamitio sam se od užasa da ne povredim čoveka, izvinio se (nije me shvatio pogrešno naravno) ... ali mi se ta reč "škodi mi" trajno urezala u svest.
     
    eto..
  8. Волим
    Guest
    Blaža Željko got a reaction from Guest for Наслов блога, Najkraći blog! "Škodi mi"?!   
    Ovom prilikom bih u par reči spomenuo jedan događaj iz Donje isposnice Svetog Save od pre desetak godina. Išli smo naime na jednu crkvenu ekskurziju moja žena i ja ... i obretemo se tako u spomenutoj isposnici kod pustinjaka oca Simona. Bilo nas je tridesetak; on izneo rakiju "or'ovaču" koja je bila takva da sam u jednom trenutku, kada sam ostao sam za stolom, presipao ostatke iz ostalih čaša (kap, dve, ..tri..) u svoju Nepodnošljivo pitko.. samo klizi .. a slatko ..
    Nije mi se nešto išlo u gornju isposnicu (vodič uporan) i to nisam nikome govorio glasno, možda ženi da me samo ne gnjave sa nagovaranjima, "ja ću tu negde da sednem na panj i da ih čekam" ...ali u jednom trenutku me Simon pogleda i reče: "Naš brat jedva čeka da krene gore"!? Šta ću, provalio me, sad nema nazad; obiđemo i gornju ...i sve tako ..
     
    No jedna sasvim druga stvar me je dojmila više od celog tog puta zajedno sa svim događajima tamo. Hteo sam da se fotografišem sa tim monahom ali on reče: "Nemoj sinko; škodi mi"! Presamitio sam se od užasa da ne povredim čoveka, izvinio se (nije me shvatio pogrešno naravno) ... ali mi se ta reč "škodi mi" trajno urezala u svest.
     
    eto..
  9. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Рапсоди for Наслов блога, Da li Sveto Pismo ne protivreči evoluciji? (uz par komentara članova)   
    Izvesni doktor Jovanović je u pokrenutoj naslovnoj temi na prvoj strani "Pouka" izvoleo reći sledeće:
     
    "... први стихови књиге Постања указују да Бог ствара живи свет уз помоћ такозваних секундарних узрока – наређујући земљи да израсте плодове, или стварајући човека од „праха земаљског” – те да и та чињеница сведочи да ни у Светом писму не постоји ништа што би директно противречило идеји о еволутивном развоју животних форми."
     
    Itekako uvaženi doktore ima stavki koje govore suprotno!
     
    Par zapažanja:
    Naime kad je stvarao sve što je stvorio, (da ne nabrajam ..."životinje po vrstama njihovim, biljke ..." etc etc) Bog za sve zaključuje da je dobro! "I vide Bog da je dobro" - što znači da je određenu celinu stvorio takvom kakva je! HRONOLOŠKI tek po završetku čina stvaranja Bog konstatuje "da je dobro"! U slučaju evolucije On onda ovu rečenicu nikada ne bi rekao jer evolucija je "stalna promena" na duge staze; ili bi sve ovo konstatovao na kraju istorije kada dođe drugi put kao Sudija?! Bog je dakle stvorio oblik takvim kakav je i zapaža ...zaključuje kao da stavlja tačku.. da je sve "dobro"! On ovim "vide da je dobro" zaokružuje stavke u stvaranju sveta!
     
    Ako pak opet postoji sumnja u nama i navali štokakva mašta na mozak, razni izgovori i šta ja znam šta sve ne, najbolji pokazatelj kreacionizma je sam Adam!! U čemu se ogleda to da, mereno biblijskom realnošću što hrišćane interesuje, nismo majmunskog porekla već direktno Adamovo potomstvo?! Iz sledećeg: naime, po učinjenom grehu Adam se sakrio; Bog ga je potražio po Raju i Adam SHVATIVŠI da se ne može sakriti poče sa Bogom razgovor...bezmalo raspravu!! Pre grehopada je često susretao Gospoda i sa Njim razgovarao; čak je pre tog kobnog dana i sa Evom razgovarao o svemu pa i o drvetu poznanja ... a to znači da ima formiran govorni aparat, glasne žice - ne mumla, kriči ili frkće ...upravo razgovaraju jasno i glasno! To nisu neki zamišljeni procesi mereni milionima godina već govor od nekoliko rečenica koje se izgovore u par sekundi ...možda minuta! Bog je stvorio čoveka "po slici i prilici Božijoj" SA KOJIM RAZGOVARA!? Adam je stvoren baš takvim kako izgleda današnji čovek ...jedino što nema pupak jer nije rođen nego je stvoren.
    Da čovek nije produžetak nekog primata, naravno ko veruje biblijski, jasno govori još i podatak da je Bog doveo sve životinje pred Adama da im upravo on, Adam, da imena! Tako je Adam i nazvao majmuna "majmunom"! Srž problema je u tome što ljudi ne mogu da se odmaknu od ličnih sumnji u Božiju svemoć! Sumnje su otrov, ne retko jako kritikovan od Hrista ..pa čak i sa rezigniranim gađenjem (Bože oprosti) kada je rekao: "Rode zli i preljubotvorni, dokle ću vas trpeti" ... a sve zbog sumnje! Sumnja je lice smrti; ona objašnjava sve ono što je suprotno Božijoj slici u čoveku! Ona je sama smrt u bezobraznom obliku sudeći po reakciji Gospoda!
     
    Elem, ne može se ničime pomiriti evolucija sa biblijskim tekstom jer događaji u Njoj izneseni nisu postupno "uspravljanje kičme" kroz eone već ugriz voćke koji traje nekoliko trenutaka. (Adam je kao i Hristos od krvi i mesa ali pre pada u punoći Duhovnih sila koje su ga činile besmrtnim). Da je plod drveta u pitanju lepo stoji da su po Raju bila posađena mnoga drveta sa kojih je Adamu i ženi mu bilo blagosloveno da jedu kad hoće, koliko hoće i od čega god hoće - samo od jednog da ne uzimaju. To drvo je realno, stvarno ...plodovi na njemu lepi na oko. Pokret ruke, zagrižaj ploda sa drveta traje koliko i danas! Štos nije bio u drvetu već u tome da pokažu poštovanje prema Božijim rečima i ličnosti jer iz tog poštovanja oni su baštinili sinovstvo Božije! Drvo nije otrovno, plodovi su čak divni ...ali je sam čin prestupanja tako blage zapovesti zločin prema dobroti Božijoj ...prema njegovom očinskom poverenju. I šta bi tada? Oboje su vilicama i zubima zagrizli tu voćku ...a koliko traje ugriz?! Milion godina? Dva miliona? Koliko treba čoveku da zagrize jednu voćku i da odmah zatim shvati da je go? Kojim se to alegorijama može projektovati na desetine miliona godina, i šta ja znam šta sve ne, kad je ugriz jedne obične voćke vrlo kratak postupak! Nisu se ti dani razlikovali od današnjih dana! Naprotiv; to su konkretni događaji svojstveni ljudskoj prirodi dok Sunce nije bilo na zalasku, jer lepo kaže u "prvoj postanja 3; 8" da je Bog posetio Adama kad malo zahladne - DAN JE ZNAČI BIO TOPAO! Uvek pred sobom treba imati Novog Adama (koji jede i pije u vremenu i prostoru a besmrtan je jer nema greha) i razumeti da se ni prvi nije mnogo razlikovao. Raj je život u Duhu Svetom .. u Sinu Božijem!
     
    A možda Adam, onaj prvi, po shvatanju evolucionista i dan današnji, kao kakav usporeni snimak u nekom vremenskom matriksu, drži još uvek zube na toj voćki već blizu da sasvim odgrize zalogaj?! Tako se sporo to dešava da će tek na kraju sveta Bog zaključiti da je sve dobro i pre nego što Adam proguta taj zalogaj??? (A? ... šta sve može mašta? Da ti se zavrti u mozgu?!) Međutim to nije moguće jer je on već odavno popričao sa Bogom o tom problemu; taj razgovor je završen onomad i mi danas baštinimo smrt usled Adamove lakomislenosti zbog koje je Bog morao da dođe da pogine!
     
    Dakle, sam čin jedenja voćke, dolaska Gospodnjeg "kad je malo zahladnelo"; kao i razvijen govorni aparat (jer, ponoviću, Adam i Eva pričaju i međusobno i sa Bogom) dokaz su, po biblijskom tekstu, da Pravoslavni hrišćanin ne može da veruje u slepe procese vođene milionima godina!
     
    Adam i Eva razgovaraju ...dakle imaju ljudske glasne žice, suvisle misli, ... i s tim u vezi upravo ovo protivreči "evolutivnom razvoju životnih formi" koji se u gornjem citatu vešto podmeće.
     
    Šta u stvari zbunjuje i Darvina i darviniste. To što sva stvorenja imaju biološkje sličnosti i zakonitosti: krv, meso, oči, uši ... itd itd. Pa sve što je fizičkog porekla na planeti Zemlji mora da liči u osnovi jedno na drugo zbog okruženja u kom postoji! Pre stvaranja živog sveta Bog je stvorio najpre potrebne uslove za svet ovakav kakvim ga znamo; dakle svi fizički i hemijski zakoni ...vazduh, kiseonik, gravitacija, ni pretoplo kao na Veneri ni prehladno kao na Marsu! Ti uslovi diktiraju osobine živog sveta uzetog od prašine ..pa tako sve što živi mora imati nozdrve za disanje! Sve mora imati oči s obzirom na svetlosne zakonitosti; zube za žvakanje i slično. Moramo imati udove za hod sposobne da se odupru gravitaciji što opet diktira i snagu kostiju, količinu kalcijuma etc etc. Svi organizmi, pa i ljudski, od istog su materijala ...i pod istim okolnostima funkcionišu ... i to je prelomni trenutak od kog ne može ljudska svest da se odvoji kada vidi sličnost između majmuna i čoveka! Ali majmun je majmun, čak manje inteligentan od delfina ... a čovek je čovek!
    Dakle, podatak da je Adam davao imena životinjama mnogo toga govori ...za verujućeg čoveka! Ako se sumnjamo ...pa tu su razne nauke ..neka traga raja; nije zabranjeno! Ipak, teško da će u dogledno vreme dati neki konačan odgovor!
    ________________________________________________________________________________________________________________________________________
     
    komentar uvaženog bogoslova Marka Radakovića (danas se potpisuje sa tačkicama kao "........" :
     
    Поздрав, Блажо, ево мене да дам који коментар. Иначе нисам ту, али тема ми је занимљива, па да и ја коју промуцам. Искрено, по питању еволуције остајем агностик. Што ће рећи, Бог Сам зна како је тачно и прецизно све то изгледало. Не можемо се држати књиге Постања као историјског извештаја, она у себи садржи непобитне историјске чињенице заогрнуте теолошким језиком. Реално, па у Библији пише да је Земља равна плоча. Лично сматрам да је опис првородног греха кроз поменуто дрво - језик теолошких симбола који указује на историјске чињенице, али их не преноси дословно. Ово је веома опширна тема, нешто сам већ објашњавао раније, па ако имаш воље и времена баци поглед на линк који ћу турити на крају. Дакле, све и да је било еволуције ( не кажем да је било!), то не побија Божије постојање ни Његов Промисао - никако! Нити Библију чини невалидном! Оно што је у поменутом цитату спорно, а што ме чуди да ниси ставио по лупу теолошке критике, јесте став да Бог ствара из секундарних узрока, што ће рећи, да не ствара свет ни из чега! Нисам прочитао цео текст, али на основу овога, тако делује. Е то већ није и не може бити, јер онда испада да свет сапостоји вечно Богу, чиме се враћамо грчком пантеизму, тј да је и свет - бог! Бог ствара свет ни из чега, то је кључно, и, како год људи постали људи, они су то Божијим Промислом и по Лику су Божијем. Опет, по питању еволуције сам агностик, јер не желим да залазим у сфере Божијег Промисла и чепркање по историји Његовог стварања којој нисам могао присуствовати. Верујем да је Он мој и наш Творац и Промислитељ и у мом недовољном смирењу то ми је довољно. http://avdenagom.blo.../2015/03/1.html
    ________________________________________________________________________________________________________________________________________
     
    Kude si mori Markoni? Drago mi je što motriš makar iz prikrajka na dešavanja ovdi!
    Vidi, slažem se sa tobom u mnogo čemu ...ali je prirodno i da se razlikujemo tako da iz nekih razloga na određene stvari ne gledamo iz istog ugla. Nekada se te vizure međusobno isključuju ...nekada ne ..kako kod; nalazimo se na terenu osetljivih pojmova i finesa; po svojoj prirodi takvih da je jednog trenutka sve moguće a kasnije ti se čini da možda baš i nije tako kako misliš!? Onda kažeš: "Bože pomozi"
    Ja nisam nešto sklon premnogom alegorisanju (mada je ono izobilno u samom Pismu) ..više sam čovek "istorijskih dešavanja" jer je i sam Gospod ušao u istoriju, vreme i prostor. Alegorisanje lako dovede do toga da se varljiva mašta u nama razbukta pa, nemoćni da se odmaknemo od svojih "patosa" i "prideva" njih onda lako stavimo u kontekste odmaštanih pojmova koji nam daju neko zadovoljenje radoznalosti.
    S tim u vezi, a meni bliskije, Sveto pismo u mnogome možemo posmatrati i kao biografsko delo, letopis i slično jer objašnjava, naročito novi Zavet, istorijske događaje koji kroz istorijskog Hrista i zbog Hrista izlaze iz istorije i ulaze u sveprisutnu realnost! Ali se dešavaju istorijski kako novozavetni tako i starozavetni ...jer istorijski Gospod Novim Zavetom samo zaokružuje i ispunjava Stari!?
     
    I tako... verovatno zbunjuje što sam sklon da Adama vidim kao čoveka premda mnogi teolozi i filosofi u njemu vide "ljudski rod generalno" pa kontekstualno i drvo poznanja kao greh uopšte i tako redom. No Adam je istorijski čovek koji je bio u Raju; Eva isto tako! (Imam za to dokaze ma kako to smešno zvučalo i to upravo iz Novog Zaveta; malo kasnije o tome). Drvo sa divnim plodovima lepo na oko je zaista drvo jer je u Raju koji ima čak i svoju geografsku odrednicu bilo zasađeno mnogo raznog voća, povrća i sličnog! Naime biblijski Raj se nalazio na prostorima današnjeg Irana (otprilike) između reka Tigra, Eufrata ... (zaboravio sam druge dve). Ali da je Adam stvarna ličnost (hvala Jevanđelju, pade mi odnekud na pamet taj detalj kao spomenuti dokaz) govori nam ni manje ni više već Jevanđelista Luka! Naime i On i Matej objašnjavaju porodično stablo Hristovo. Matej ide od Avraama prema Hristu ali Luka ide unazad - od Hrista preko Josifa do, gle, Adama! Dakle istorijske osobe koja je imala sina Sita; ovaj svog sina Enosa ...i tako redom do Hrista! Sve ljudi od krvi i mesa! Uostalom evo autentičnog rodoslova po Luki:
     
    (klik na link za celu stranu)
     
    "Сина Матусалова, сина Енохова, сина Јаредова, сина Малелеилова, сина Каинанова,
    Сина Еносова, сина Ситова, сина Адамова, сина Божијега." (Luka 3.)
     
    Nisam odmah zapazio ovo "stvaranje uz pomoć sekundarnih uzroka" koje si dijagnostikovao, jer sam se fokusirao na evoluciju koja po mišljenju onog profesora "ne protivreči ničemu biblijskom"! Ali ne ja nego Apostol Hristov mu udara "vaspitnu u obraz" upravo ovim rodoslovom i kao da kaže: "Čoveče, evo ti konkretnog Adama koji je izgnan iz Raja!" Kakva evolucija kakvi bakrači; čovek zagrizao i progutao plod drveta koji nije trebalo da dira! Stvoren je takvim kakav je, imao miran i blažen život u društvu Boga ...i sve to nesmotreno proćerdao sa posledicama po ceo Kosmos!
     
    Raj i tada, za čoveka od krvi i mesa kakav je Adam bio i pre pada jer gle ... imao je rebra (nema potrebe da to razjašnjavamo), kao i dan današnji nije geografska odrednica već blagodat Božija u Srcu! Nju je Adam izgubio a imao ju je u punoći i bio Božiji sin (navodi Luka) po blagodati Duha Svetoga ...a nju (blagodat) gubimo i mi kad god grešimo ..i mislima i delima! Sa Hristom u srcu (što bi rekao Apostol: "Ne živim više ja nego Hristos u meni") raj je i danas tamo negde u Iranu, Siriji, Egiptu! Sa Hristom u srcu, ponoviću ono gore, Raj je i u Sahari i na hladnom Arktiku ...u Patagoniji ili Japanu. "Carstvo Božije.." - koje je Adam izgubio - "...je unutra u srcima vašim." kaže Spasitelj. Raj je Gospod u srcu čovekovom i to govore sveti oci Crkve ...počevši od samog Apostola čije sam reči naveo. Isto tako tu u srcu je i pakao onog trenutka kada nema Hrista u njemu. To je i čovek Adam shvatio čim je progutao zalogaj! Nije on bio izgnan iz geografskog raja današnjeg Irana ... (možda neki kilometar kol'ko da ne dira više drvo dok smrtnost i truleživost kroz Adama nije i to voće sasušila) ...i nije na geografska vrata Raja postavljen Heruvim već na duhovni svet gde Caruje Gospod! Uostalom, i dan današnji možemo da odemo tamo gde je po opisu bio geografski Raj ali nema Heruvima ... samo prašina, kamenjar, vetar i ostala priroda. Heruvim je postavljen na vrata Duhovnog Carstva ... i ta vrata su Hristos - što i On sam kaže za sebe: "Ja sam vrata ... ko kroz mene uđe pašu će naći"... Pokušaš li da uđeš u to Carstvo Duha mimo Hrista imaš ozbiljan sukob sa Duhovnim kategorijama i životom, ako prethodno ne siđeš sa uma jer su bez Crkve putevi ka tamo opasni i prepuni duhova zlobe, podnebesnih kriminalaca, psihopata i bolesnika jačih od nas ljudi! Bez Crkve šanse su nam nikakve. Dovoljno je osvrnuti se oko sebe i videti šta bude od nesrećnika koji uobraze da su našli boga mimo Bogočoveka Hrista!
     
    Dakle, Adam je stvoren Očevom Rečju (a Hristos je Reč i kroz Njega je postalo sve što je postalo) ...nije nastavak majmunske vrste! Čovek je stvoren takvim kakav je i, za ime Božije ..pa Apostol Luka upire prstom ko je ta osoba o kojoj govori knjiga Postanja! Nije Adam metafora za ljudsku vrstu već čovek koji je živeo na zemlji i po kog je Gospod sišao u ad da ga izbavi. Verovatno Luka kao Hram Duha zna šta priča, i iz njegovih reči je sasvim jasno da po pitanju ljudi evolucija "ne pije vodu" i da čovek ne pripada majmunskoj liniji već je priča za sebe.
     
    pozdravljam te Markoni
    ___________________________________________________________________________________
     
    Marko Radaković:
    Lepo si to obrazložio, ali poštujući tvoje mišljenje i stav, uputio bih te da uporedš pomenuti rodoslov kod Luke sa onim koji iznosi sveti Matej, pa ćeš videti, na primer, da se ne podudaraju. ( Ne podudaraju se što se tiču reda imena, kad staviš na papir, znam da idu obratnim redom, nego nisu isti kako god okreneš.)Šta sad, da li to znači da jedan od njih laže? Bože oprosti, jer nisu ni imali cilj, a ni mogućnosti da istorijski sasvim validno obrazlože skoro 5000 godina rodoslova, pa mi danas to ne možemo učiniti! Njihov je cilj bio utvrditi da je Hristos zaista čovek, te da je kao i svi imao pretke iz čije je krvi potekao ( jer tad su se javljale jeresi koje su tvrdile da je bio prividan ili duh - doketi ). Ono za raj se slažemo, dakle, nije geografska odrednica, zašto bi onda sigurno tvrdili da je drvo samo i isključivo drvo? Bio je neki greh kojim je čovek odstupio od Boga. Istom logikom, ta zašto je nužda da bude jedan Adam? Opet, da te podstaknem na razmišljanje. Čisto razmišljam na glas, to jest u slovu. Sjajno
    ___________________________________________________________________________________
    Vidi Markoni, ako se za istorijskog Hrista (čoveka jedinku) kaže da je "Novi Adam" kako bi i zašto "prvi Adam" bilo samo zajedničko ime za ljude? Pri tom ponovio bih da se iz Lukinog Jevanđelja (u spomenutoj trećoj glavi) vidi jasno da je, nabrajanjem konkretnih ličnosti, došao do "čoveka Adama" ...pa još Biblija kaže da je živeo nekih devetstotinjak godina!?
    Kao što se kroz "prvog Adama" ogubavi i usmrti sva tvorevina tako se isto kroz "Novog Adama" ...kroz Crkvu osveti i preobrazi sva tvorevina ...već ovde i sada! U oba slučaja kroz jedinku!! Drvo poznanja jeste konkretno drvo zato što je i Krst konkretno istorijsko drvo! U oba slučaja zbog ličnosti čija je istorija i biografija usko vezana za "drvo"! Uostalom Markoni, ajde da rezonujemo kao crkveni ljudi koji su srknuli iz zajedničke Čaše: Naime, problem "drveta" i "raja" nekako ne staje u ljudsku logiku pa mu se vremenom pridaju kojekakvi pridevi i scenarija ne bi li se nekako približio razumevanju ...tj. ljudskom razumu!? Ali šta je ljudski razum? Da li, s tim u vezi, staje u ljudsku logiku to da će brutalna smrt jednog pravednika na drvenom krstu, na dve grede, promeniti živote svih ljudi iz istorije čovečanstva?! Naravno da ne staje, ali to je duhovna realnost naših života! Pobegoše i Hristovi učenici od tog drvenog krsta i od samog prizora; prestraviše se poniženjem, brutalnošću, ekserima koji se ubadaju u drvo kroz Hristovo telo! Ali, to je istorijski događaj koji donosi Život u svet! Nije li to tačno kroz Crkvenu realnost!?! Zašto je onda daleko od razuma da je na isti način kroz jedno drvo i omašku praroditelja došla smrt u svet? Zašto smatramo da to nije moguće a imali smo pred očima istu tu stvar samo sa drugim predznakom i drugačijim (suprotnim) vrednosnim normama!
     
    Kao što sam već spomenuo, nije u raju bio štos u drvetu (zato se nigde i ne spominje koji je to konkretno plod "lep na oko" - mi ga iz nekih razloga nasleđujemo odavno kao jabuku ...ali to se nigde ne spominje) ... Štos je u pokazivanju poštovanja, pa možda se može reći i lojalnosti, prema Očevim Rečima koje se ne menjaju kroz sve večnosti. Obrati ovde pažnju na još jedan detalj: naime, Bog (Sveta Trojica jer On često ovde govori u množini za sebe) udaljava posle prestupa Adama i Evu od drveta da više ne uzimaju sa njega iz nekih razloga nedostupnim našim shvatanjima. Ako je "drvo" generalno metafora za greh kako si izvoleo reći ..kako onda da ih udalji od greha kad su već postali grešni?! Ne, On ih udaljuje od stvarnog drveta, od pravog drveta ... a greh i smrt su im već postali svojstveni - postali su plata za nesmotrenu neposlušnost. (To je naravno moje uverenje ...ne kažem da sam baš sasvim pod visak ...zato me pomjani/pomjanite oplakivanjem i uzdasima velikim)
     
    Oko toga da je Raj duhovna kategorija već smo se složili. Kad se pričestimo, (podrazumevajući dakle da smo život bar na mikro planu saobrazili Božijim rečima ..makar i mucavo, prljavo ili posrnuto) već tog trenutka je svet drugačiji ...a isti je to svet do pre pet minuta! Sve je Hristom preobraženo. Gledaš neki kamen kod isposnice Svetog Save ..i vidiš da to nije samo kamen već smislena tvorevina. Imaš i dalje meso, krv, rebra, (kao što ih je i Adam imao u geografskom Raju) ali slutiš onu svetootačku istinu da će upravo to telo, takvo kakvo je, biti besmrtno u Hristu ...ako me primi kod Njega. Adam je dakle bio geografski u današnjem Iranu, jeo razne voćke, ali je Duh Sveti i Njegova blagodat Raj ...makar da živiš u pustinji Egipta ..ili na visinama grčkih kamenjara! Kad greh iščupa Hrista iz duše ...nema više Raja nigde! Nema ga ni u Iranu između onih reka Tigra, Eufrata ... etc etc.
     
    Da je Raj (Carstvo Nebesko) unutra u srcima ljudi na jedan sjajan i nama blizak način je pojasnio i Harison Ford u ljubavnoj komediji "Šest dana, sedam noći" ...gde je glumio lokalnog pilota na ostrvima Tahitija. (Već sam o ovome pričao u jednom blogu ..ali nije loše to čuti opet). Elem, povede on tako razgovor sa glavnom junakinjom priče (En Heč) i jednog trenutka joj kaže: "Smešni ste mi vi kontinentalci; dolazite ovamo u potrazi za romansom ali devojko ...ovo je ostrvo! Nećeš ovde naći romansu ako je ne doneseš sa sobom"!
  10. Волим
    Blaža Željko got a reaction from ............. for Наслов блога, Da li Sveto Pismo ne protivreči evoluciji? (uz par komentara članova)   
    Izvesni doktor Jovanović je u pokrenutoj naslovnoj temi na prvoj strani "Pouka" izvoleo reći sledeće:
     
    "... први стихови књиге Постања указују да Бог ствара живи свет уз помоћ такозваних секундарних узрока – наређујући земљи да израсте плодове, или стварајући човека од „праха земаљског” – те да и та чињеница сведочи да ни у Светом писму не постоји ништа што би директно противречило идеји о еволутивном развоју животних форми."
     
    Itekako uvaženi doktore ima stavki koje govore suprotno!
     
    Par zapažanja:
    Naime kad je stvarao sve što je stvorio, (da ne nabrajam ..."životinje po vrstama njihovim, biljke ..." etc etc) Bog za sve zaključuje da je dobro! "I vide Bog da je dobro" - što znači da je određenu celinu stvorio takvom kakva je! HRONOLOŠKI tek po završetku čina stvaranja Bog konstatuje "da je dobro"! U slučaju evolucije On onda ovu rečenicu nikada ne bi rekao jer evolucija je "stalna promena" na duge staze; ili bi sve ovo konstatovao na kraju istorije kada dođe drugi put kao Sudija?! Bog je dakle stvorio oblik takvim kakav je i zapaža ...zaključuje kao da stavlja tačku.. da je sve "dobro"! On ovim "vide da je dobro" zaokružuje stavke u stvaranju sveta!
     
    Ako pak opet postoji sumnja u nama i navali štokakva mašta na mozak, razni izgovori i šta ja znam šta sve ne, najbolji pokazatelj kreacionizma je sam Adam!! U čemu se ogleda to da, mereno biblijskom realnošću što hrišćane interesuje, nismo majmunskog porekla već direktno Adamovo potomstvo?! Iz sledećeg: naime, po učinjenom grehu Adam se sakrio; Bog ga je potražio po Raju i Adam SHVATIVŠI da se ne može sakriti poče sa Bogom razgovor...bezmalo raspravu!! Pre grehopada je često susretao Gospoda i sa Njim razgovarao; čak je pre tog kobnog dana i sa Evom razgovarao o svemu pa i o drvetu poznanja ... a to znači da ima formiran govorni aparat, glasne žice - ne mumla, kriči ili frkće ...upravo razgovaraju jasno i glasno! To nisu neki zamišljeni procesi mereni milionima godina već govor od nekoliko rečenica koje se izgovore u par sekundi ...možda minuta! Bog je stvorio čoveka "po slici i prilici Božijoj" SA KOJIM RAZGOVARA!? Adam je stvoren baš takvim kako izgleda današnji čovek ...jedino što nema pupak jer nije rođen nego je stvoren.
    Da čovek nije produžetak nekog primata, naravno ko veruje biblijski, jasno govori još i podatak da je Bog doveo sve životinje pred Adama da im upravo on, Adam, da imena! Tako je Adam i nazvao majmuna "majmunom"! Srž problema je u tome što ljudi ne mogu da se odmaknu od ličnih sumnji u Božiju svemoć! Sumnje su otrov, ne retko jako kritikovan od Hrista ..pa čak i sa rezigniranim gađenjem (Bože oprosti) kada je rekao: "Rode zli i preljubotvorni, dokle ću vas trpeti" ... a sve zbog sumnje! Sumnja je lice smrti; ona objašnjava sve ono što je suprotno Božijoj slici u čoveku! Ona je sama smrt u bezobraznom obliku sudeći po reakciji Gospoda!
     
    Elem, ne može se ničime pomiriti evolucija sa biblijskim tekstom jer događaji u Njoj izneseni nisu postupno "uspravljanje kičme" kroz eone već ugriz voćke koji traje nekoliko trenutaka. (Adam je kao i Hristos od krvi i mesa ali pre pada u punoći Duhovnih sila koje su ga činile besmrtnim). Da je plod drveta u pitanju lepo stoji da su po Raju bila posađena mnoga drveta sa kojih je Adamu i ženi mu bilo blagosloveno da jedu kad hoće, koliko hoće i od čega god hoće - samo od jednog da ne uzimaju. To drvo je realno, stvarno ...plodovi na njemu lepi na oko. Pokret ruke, zagrižaj ploda sa drveta traje koliko i danas! Štos nije bio u drvetu već u tome da pokažu poštovanje prema Božijim rečima i ličnosti jer iz tog poštovanja oni su baštinili sinovstvo Božije! Drvo nije otrovno, plodovi su čak divni ...ali je sam čin prestupanja tako blage zapovesti zločin prema dobroti Božijoj ...prema njegovom očinskom poverenju. I šta bi tada? Oboje su vilicama i zubima zagrizli tu voćku ...a koliko traje ugriz?! Milion godina? Dva miliona? Koliko treba čoveku da zagrize jednu voćku i da odmah zatim shvati da je go? Kojim se to alegorijama može projektovati na desetine miliona godina, i šta ja znam šta sve ne, kad je ugriz jedne obične voćke vrlo kratak postupak! Nisu se ti dani razlikovali od današnjih dana! Naprotiv; to su konkretni događaji svojstveni ljudskoj prirodi dok Sunce nije bilo na zalasku, jer lepo kaže u "prvoj postanja 3; 8" da je Bog posetio Adama kad malo zahladne - DAN JE ZNAČI BIO TOPAO! Uvek pred sobom treba imati Novog Adama (koji jede i pije u vremenu i prostoru a besmrtan je jer nema greha) i razumeti da se ni prvi nije mnogo razlikovao. Raj je život u Duhu Svetom .. u Sinu Božijem!
     
    A možda Adam, onaj prvi, po shvatanju evolucionista i dan današnji, kao kakav usporeni snimak u nekom vremenskom matriksu, drži još uvek zube na toj voćki već blizu da sasvim odgrize zalogaj?! Tako se sporo to dešava da će tek na kraju sveta Bog zaključiti da je sve dobro i pre nego što Adam proguta taj zalogaj??? (A? ... šta sve može mašta? Da ti se zavrti u mozgu?!) Međutim to nije moguće jer je on već odavno popričao sa Bogom o tom problemu; taj razgovor je završen onomad i mi danas baštinimo smrt usled Adamove lakomislenosti zbog koje je Bog morao da dođe da pogine!
     
    Dakle, sam čin jedenja voćke, dolaska Gospodnjeg "kad je malo zahladnelo"; kao i razvijen govorni aparat (jer, ponoviću, Adam i Eva pričaju i međusobno i sa Bogom) dokaz su, po biblijskom tekstu, da Pravoslavni hrišćanin ne može da veruje u slepe procese vođene milionima godina!
     
    Adam i Eva razgovaraju ...dakle imaju ljudske glasne žice, suvisle misli, ... i s tim u vezi upravo ovo protivreči "evolutivnom razvoju životnih formi" koji se u gornjem citatu vešto podmeće.
     
    Šta u stvari zbunjuje i Darvina i darviniste. To što sva stvorenja imaju biološkje sličnosti i zakonitosti: krv, meso, oči, uši ... itd itd. Pa sve što je fizičkog porekla na planeti Zemlji mora da liči u osnovi jedno na drugo zbog okruženja u kom postoji! Pre stvaranja živog sveta Bog je stvorio najpre potrebne uslove za svet ovakav kakvim ga znamo; dakle svi fizički i hemijski zakoni ...vazduh, kiseonik, gravitacija, ni pretoplo kao na Veneri ni prehladno kao na Marsu! Ti uslovi diktiraju osobine živog sveta uzetog od prašine ..pa tako sve što živi mora imati nozdrve za disanje! Sve mora imati oči s obzirom na svetlosne zakonitosti; zube za žvakanje i slično. Moramo imati udove za hod sposobne da se odupru gravitaciji što opet diktira i snagu kostiju, količinu kalcijuma etc etc. Svi organizmi, pa i ljudski, od istog su materijala ...i pod istim okolnostima funkcionišu ... i to je prelomni trenutak od kog ne može ljudska svest da se odvoji kada vidi sličnost između majmuna i čoveka! Ali majmun je majmun, čak manje inteligentan od delfina ... a čovek je čovek!
    Dakle, podatak da je Adam davao imena životinjama mnogo toga govori ...za verujućeg čoveka! Ako se sumnjamo ...pa tu su razne nauke ..neka traga raja; nije zabranjeno! Ipak, teško da će u dogledno vreme dati neki konačan odgovor!
    ________________________________________________________________________________________________________________________________________
     
    komentar uvaženog bogoslova Marka Radakovića (danas se potpisuje sa tačkicama kao "........" :
     
    Поздрав, Блажо, ево мене да дам који коментар. Иначе нисам ту, али тема ми је занимљива, па да и ја коју промуцам. Искрено, по питању еволуције остајем агностик. Што ће рећи, Бог Сам зна како је тачно и прецизно све то изгледало. Не можемо се држати књиге Постања као историјског извештаја, она у себи садржи непобитне историјске чињенице заогрнуте теолошким језиком. Реално, па у Библији пише да је Земља равна плоча. Лично сматрам да је опис првородног греха кроз поменуто дрво - језик теолошких симбола који указује на историјске чињенице, али их не преноси дословно. Ово је веома опширна тема, нешто сам већ објашњавао раније, па ако имаш воље и времена баци поглед на линк који ћу турити на крају. Дакле, све и да је било еволуције ( не кажем да је било!), то не побија Божије постојање ни Његов Промисао - никако! Нити Библију чини невалидном! Оно што је у поменутом цитату спорно, а што ме чуди да ниси ставио по лупу теолошке критике, јесте став да Бог ствара из секундарних узрока, што ће рећи, да не ствара свет ни из чега! Нисам прочитао цео текст, али на основу овога, тако делује. Е то већ није и не може бити, јер онда испада да свет сапостоји вечно Богу, чиме се враћамо грчком пантеизму, тј да је и свет - бог! Бог ствара свет ни из чега, то је кључно, и, како год људи постали људи, они су то Божијим Промислом и по Лику су Божијем. Опет, по питању еволуције сам агностик, јер не желим да залазим у сфере Божијег Промисла и чепркање по историји Његовог стварања којој нисам могао присуствовати. Верујем да је Он мој и наш Творац и Промислитељ и у мом недовољном смирењу то ми је довољно. http://avdenagom.blo.../2015/03/1.html
    ________________________________________________________________________________________________________________________________________
     
    Kude si mori Markoni? Drago mi je što motriš makar iz prikrajka na dešavanja ovdi!
    Vidi, slažem se sa tobom u mnogo čemu ...ali je prirodno i da se razlikujemo tako da iz nekih razloga na određene stvari ne gledamo iz istog ugla. Nekada se te vizure međusobno isključuju ...nekada ne ..kako kod; nalazimo se na terenu osetljivih pojmova i finesa; po svojoj prirodi takvih da je jednog trenutka sve moguće a kasnije ti se čini da možda baš i nije tako kako misliš!? Onda kažeš: "Bože pomozi"
    Ja nisam nešto sklon premnogom alegorisanju (mada je ono izobilno u samom Pismu) ..više sam čovek "istorijskih dešavanja" jer je i sam Gospod ušao u istoriju, vreme i prostor. Alegorisanje lako dovede do toga da se varljiva mašta u nama razbukta pa, nemoćni da se odmaknemo od svojih "patosa" i "prideva" njih onda lako stavimo u kontekste odmaštanih pojmova koji nam daju neko zadovoljenje radoznalosti.
    S tim u vezi, a meni bliskije, Sveto pismo u mnogome možemo posmatrati i kao biografsko delo, letopis i slično jer objašnjava, naročito novi Zavet, istorijske događaje koji kroz istorijskog Hrista i zbog Hrista izlaze iz istorije i ulaze u sveprisutnu realnost! Ali se dešavaju istorijski kako novozavetni tako i starozavetni ...jer istorijski Gospod Novim Zavetom samo zaokružuje i ispunjava Stari!?
     
    I tako... verovatno zbunjuje što sam sklon da Adama vidim kao čoveka premda mnogi teolozi i filosofi u njemu vide "ljudski rod generalno" pa kontekstualno i drvo poznanja kao greh uopšte i tako redom. No Adam je istorijski čovek koji je bio u Raju; Eva isto tako! (Imam za to dokaze ma kako to smešno zvučalo i to upravo iz Novog Zaveta; malo kasnije o tome). Drvo sa divnim plodovima lepo na oko je zaista drvo jer je u Raju koji ima čak i svoju geografsku odrednicu bilo zasađeno mnogo raznog voća, povrća i sličnog! Naime biblijski Raj se nalazio na prostorima današnjeg Irana (otprilike) između reka Tigra, Eufrata ... (zaboravio sam druge dve). Ali da je Adam stvarna ličnost (hvala Jevanđelju, pade mi odnekud na pamet taj detalj kao spomenuti dokaz) govori nam ni manje ni više već Jevanđelista Luka! Naime i On i Matej objašnjavaju porodično stablo Hristovo. Matej ide od Avraama prema Hristu ali Luka ide unazad - od Hrista preko Josifa do, gle, Adama! Dakle istorijske osobe koja je imala sina Sita; ovaj svog sina Enosa ...i tako redom do Hrista! Sve ljudi od krvi i mesa! Uostalom evo autentičnog rodoslova po Luki:
     
    (klik na link za celu stranu)
     
    "Сина Матусалова, сина Енохова, сина Јаредова, сина Малелеилова, сина Каинанова,
    Сина Еносова, сина Ситова, сина Адамова, сина Божијега." (Luka 3.)
     
    Nisam odmah zapazio ovo "stvaranje uz pomoć sekundarnih uzroka" koje si dijagnostikovao, jer sam se fokusirao na evoluciju koja po mišljenju onog profesora "ne protivreči ničemu biblijskom"! Ali ne ja nego Apostol Hristov mu udara "vaspitnu u obraz" upravo ovim rodoslovom i kao da kaže: "Čoveče, evo ti konkretnog Adama koji je izgnan iz Raja!" Kakva evolucija kakvi bakrači; čovek zagrizao i progutao plod drveta koji nije trebalo da dira! Stvoren je takvim kakav je, imao miran i blažen život u društvu Boga ...i sve to nesmotreno proćerdao sa posledicama po ceo Kosmos!
     
    Raj i tada, za čoveka od krvi i mesa kakav je Adam bio i pre pada jer gle ... imao je rebra (nema potrebe da to razjašnjavamo), kao i dan današnji nije geografska odrednica već blagodat Božija u Srcu! Nju je Adam izgubio a imao ju je u punoći i bio Božiji sin (navodi Luka) po blagodati Duha Svetoga ...a nju (blagodat) gubimo i mi kad god grešimo ..i mislima i delima! Sa Hristom u srcu (što bi rekao Apostol: "Ne živim više ja nego Hristos u meni") raj je i danas tamo negde u Iranu, Siriji, Egiptu! Sa Hristom u srcu, ponoviću ono gore, Raj je i u Sahari i na hladnom Arktiku ...u Patagoniji ili Japanu. "Carstvo Božije.." - koje je Adam izgubio - "...je unutra u srcima vašim." kaže Spasitelj. Raj je Gospod u srcu čovekovom i to govore sveti oci Crkve ...počevši od samog Apostola čije sam reči naveo. Isto tako tu u srcu je i pakao onog trenutka kada nema Hrista u njemu. To je i čovek Adam shvatio čim je progutao zalogaj! Nije on bio izgnan iz geografskog raja današnjeg Irana ... (možda neki kilometar kol'ko da ne dira više drvo dok smrtnost i truleživost kroz Adama nije i to voće sasušila) ...i nije na geografska vrata Raja postavljen Heruvim već na duhovni svet gde Caruje Gospod! Uostalom, i dan današnji možemo da odemo tamo gde je po opisu bio geografski Raj ali nema Heruvima ... samo prašina, kamenjar, vetar i ostala priroda. Heruvim je postavljen na vrata Duhovnog Carstva ... i ta vrata su Hristos - što i On sam kaže za sebe: "Ja sam vrata ... ko kroz mene uđe pašu će naći"... Pokušaš li da uđeš u to Carstvo Duha mimo Hrista imaš ozbiljan sukob sa Duhovnim kategorijama i životom, ako prethodno ne siđeš sa uma jer su bez Crkve putevi ka tamo opasni i prepuni duhova zlobe, podnebesnih kriminalaca, psihopata i bolesnika jačih od nas ljudi! Bez Crkve šanse su nam nikakve. Dovoljno je osvrnuti se oko sebe i videti šta bude od nesrećnika koji uobraze da su našli boga mimo Bogočoveka Hrista!
     
    Dakle, Adam je stvoren Očevom Rečju (a Hristos je Reč i kroz Njega je postalo sve što je postalo) ...nije nastavak majmunske vrste! Čovek je stvoren takvim kakav je i, za ime Božije ..pa Apostol Luka upire prstom ko je ta osoba o kojoj govori knjiga Postanja! Nije Adam metafora za ljudsku vrstu već čovek koji je živeo na zemlji i po kog je Gospod sišao u ad da ga izbavi. Verovatno Luka kao Hram Duha zna šta priča, i iz njegovih reči je sasvim jasno da po pitanju ljudi evolucija "ne pije vodu" i da čovek ne pripada majmunskoj liniji već je priča za sebe.
     
    pozdravljam te Markoni
    ___________________________________________________________________________________
     
    Marko Radaković:
    Lepo si to obrazložio, ali poštujući tvoje mišljenje i stav, uputio bih te da uporedš pomenuti rodoslov kod Luke sa onim koji iznosi sveti Matej, pa ćeš videti, na primer, da se ne podudaraju. ( Ne podudaraju se što se tiču reda imena, kad staviš na papir, znam da idu obratnim redom, nego nisu isti kako god okreneš.)Šta sad, da li to znači da jedan od njih laže? Bože oprosti, jer nisu ni imali cilj, a ni mogućnosti da istorijski sasvim validno obrazlože skoro 5000 godina rodoslova, pa mi danas to ne možemo učiniti! Njihov je cilj bio utvrditi da je Hristos zaista čovek, te da je kao i svi imao pretke iz čije je krvi potekao ( jer tad su se javljale jeresi koje su tvrdile da je bio prividan ili duh - doketi ). Ono za raj se slažemo, dakle, nije geografska odrednica, zašto bi onda sigurno tvrdili da je drvo samo i isključivo drvo? Bio je neki greh kojim je čovek odstupio od Boga. Istom logikom, ta zašto je nužda da bude jedan Adam? Opet, da te podstaknem na razmišljanje. Čisto razmišljam na glas, to jest u slovu. Sjajno
    ___________________________________________________________________________________
    Vidi Markoni, ako se za istorijskog Hrista (čoveka jedinku) kaže da je "Novi Adam" kako bi i zašto "prvi Adam" bilo samo zajedničko ime za ljude? Pri tom ponovio bih da se iz Lukinog Jevanđelja (u spomenutoj trećoj glavi) vidi jasno da je, nabrajanjem konkretnih ličnosti, došao do "čoveka Adama" ...pa još Biblija kaže da je živeo nekih devetstotinjak godina!?
    Kao što se kroz "prvog Adama" ogubavi i usmrti sva tvorevina tako se isto kroz "Novog Adama" ...kroz Crkvu osveti i preobrazi sva tvorevina ...već ovde i sada! U oba slučaja kroz jedinku!! Drvo poznanja jeste konkretno drvo zato što je i Krst konkretno istorijsko drvo! U oba slučaja zbog ličnosti čija je istorija i biografija usko vezana za "drvo"! Uostalom Markoni, ajde da rezonujemo kao crkveni ljudi koji su srknuli iz zajedničke Čaše: Naime, problem "drveta" i "raja" nekako ne staje u ljudsku logiku pa mu se vremenom pridaju kojekakvi pridevi i scenarija ne bi li se nekako približio razumevanju ...tj. ljudskom razumu!? Ali šta je ljudski razum? Da li, s tim u vezi, staje u ljudsku logiku to da će brutalna smrt jednog pravednika na drvenom krstu, na dve grede, promeniti živote svih ljudi iz istorije čovečanstva?! Naravno da ne staje, ali to je duhovna realnost naših života! Pobegoše i Hristovi učenici od tog drvenog krsta i od samog prizora; prestraviše se poniženjem, brutalnošću, ekserima koji se ubadaju u drvo kroz Hristovo telo! Ali, to je istorijski događaj koji donosi Život u svet! Nije li to tačno kroz Crkvenu realnost!?! Zašto je onda daleko od razuma da je na isti način kroz jedno drvo i omašku praroditelja došla smrt u svet? Zašto smatramo da to nije moguće a imali smo pred očima istu tu stvar samo sa drugim predznakom i drugačijim (suprotnim) vrednosnim normama!
     
    Kao što sam već spomenuo, nije u raju bio štos u drvetu (zato se nigde i ne spominje koji je to konkretno plod "lep na oko" - mi ga iz nekih razloga nasleđujemo odavno kao jabuku ...ali to se nigde ne spominje) ... Štos je u pokazivanju poštovanja, pa možda se može reći i lojalnosti, prema Očevim Rečima koje se ne menjaju kroz sve večnosti. Obrati ovde pažnju na još jedan detalj: naime, Bog (Sveta Trojica jer On često ovde govori u množini za sebe) udaljava posle prestupa Adama i Evu od drveta da više ne uzimaju sa njega iz nekih razloga nedostupnim našim shvatanjima. Ako je "drvo" generalno metafora za greh kako si izvoleo reći ..kako onda da ih udalji od greha kad su već postali grešni?! Ne, On ih udaljuje od stvarnog drveta, od pravog drveta ... a greh i smrt su im već postali svojstveni - postali su plata za nesmotrenu neposlušnost. (To je naravno moje uverenje ...ne kažem da sam baš sasvim pod visak ...zato me pomjani/pomjanite oplakivanjem i uzdasima velikim)
     
    Oko toga da je Raj duhovna kategorija već smo se složili. Kad se pričestimo, (podrazumevajući dakle da smo život bar na mikro planu saobrazili Božijim rečima ..makar i mucavo, prljavo ili posrnuto) već tog trenutka je svet drugačiji ...a isti je to svet do pre pet minuta! Sve je Hristom preobraženo. Gledaš neki kamen kod isposnice Svetog Save ..i vidiš da to nije samo kamen već smislena tvorevina. Imaš i dalje meso, krv, rebra, (kao što ih je i Adam imao u geografskom Raju) ali slutiš onu svetootačku istinu da će upravo to telo, takvo kakvo je, biti besmrtno u Hristu ...ako me primi kod Njega. Adam je dakle bio geografski u današnjem Iranu, jeo razne voćke, ali je Duh Sveti i Njegova blagodat Raj ...makar da živiš u pustinji Egipta ..ili na visinama grčkih kamenjara! Kad greh iščupa Hrista iz duše ...nema više Raja nigde! Nema ga ni u Iranu između onih reka Tigra, Eufrata ... etc etc.
     
    Da je Raj (Carstvo Nebesko) unutra u srcima ljudi na jedan sjajan i nama blizak način je pojasnio i Harison Ford u ljubavnoj komediji "Šest dana, sedam noći" ...gde je glumio lokalnog pilota na ostrvima Tahitija. (Već sam o ovome pričao u jednom blogu ..ali nije loše to čuti opet). Elem, povede on tako razgovor sa glavnom junakinjom priče (En Heč) i jednog trenutka joj kaže: "Smešni ste mi vi kontinentalci; dolazite ovamo u potrazi za romansom ali devojko ...ovo je ostrvo! Nećeš ovde naći romansu ako je ne doneseš sa sobom"!
  11. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Жика for Наслов блога, Neka promišljanja na reči oca Ilariona Đurice o "spoljašnjoj pobožnosti"   
    Otac Ilarion:
    "Поред тога што је знак да је црква угушена или да се гуши у клерикализму, велика је опасност за душе, управо тај спектакуларни начин служења, као и сама спољашња побожност. Позоришно служење, односно служење на начин позоришта, служење је без душе и без побожности. Само на шупљи начин.
    С обзиром на то да је наш верник, а често и само свештено лице веома мале литургијске свести, најчешће уопште не досеже у духовну сабраност и у узрастање у благодат. Већина нашег народа се задовољава само тим мртвим изражавањем побожности, честим закрштавањем, поклонима а понекад и клечањем. Сав спетакл нашег изражавања побожности је у спољашњем, у множини песама и молитава која је погибељна, ако је из фарисејски прикривене непобожности свештенства или народа. „Окречени гробови“. Литургијски спетакли не заслужују да добију довољну оцену као побожни.
    Аутоматичност, лажност, недоживљеност, или пак још горе: лудачка ћудљивост литурга, непостојање богочежњивости и очигледно лицемерје, превртљивост. Још гори од тога је формализам, млакост у вери, користољубивост, властољубивост, среброљубивост и охолост, видљива из вечности и потпуни недостатак свеопштости, католичности..
    Женска литургијска побожност је претерано осећајна, сентиментална, блиска похоти а понекад је и болесна. Женску побожност понекад исповедају и неки мушкарци. Тај тип побожности је болеснији од оног мушког или мужественог, било да је реч о мушкарцима или о женама. Овакава богослужења, односно оваква литургија ја празна и прилично истрошене и испражњене светости. Шупља је. Недостаје јој цео Христос."
    Mogu se donekle složiti da, usled nasleđenih praznina iz komunističkog perioda, ljudi jedva da razumeju šta su Crkva i Liturgija ...tj. da je to njihova sloboda a ne sistem formalizama, ovakvih ili onakvih, kojima treba "umilostiviti strogog sudiju tamo negde gore". Ne može se decenijama živeti jednim duhom a onda odjednom, kao da se ništa nije desilo, biti psihički i psihološki tj. duhovno zdrav i slobodan. Što bi rekao jedan filosof: "Možete od akvarijuma napraviti riblju čorbu ali od riblje čorbe ne možete napraviti akvarijum". Sve ima svoju cenu; svako odstupanje od Hrista i Crkve košta debelo; nije to samo tako "evo ja sam hrišćanin". Čovek (društvo) mora da se vrati do tačke sa koje je skrenuo na drugu stazu; ne može samo tako preskočiti na Hristovu stazu kad je između te dve staze bezdan! U međuvremenu, odvojivši se sa Hristovog puta, čoveka razne lažne vrednosti, praznine, podsmeh na Crkvu, nevera i naročito dela, potpuno promene, strukturno i "hemijski"!? Duhovno se izmeni pa čak i ako uspe da "preskoči" jaz između ta dva puta u nameri da odjednom bude aristokrata, čak i da se obrete na svadbi Jagnjeta ...odelo mu je nepristojno ...prljavo i nije svadbeno.
    Čemu je to ontološki slično? Pa, suštinski sa relacijom čovek - čovek! Pravo da Vam kažem, meni su bliski prijatelji svega par ljudi ...tužna manjina od mnogih sa kojima sam bio ...ali ovi su sa mnom bili u svim situacijama i u lepim i u teškim. Bili su mi lojalni drugari; ja mucavo njima ...i to je jedini parametar koji po dubini vezuje ljude u horizontali - s tim što i horizontala i vertikala imaju suštinsku izjednačenost kroz Hrista koji je odnos između Njega i nas uporedio sa odnosom među ljudima! Mnogi bi danas, kada sam malo stao na noge, hteli da se opet družimo ..ali "šta ćete mi"? Za šta mi trebate?! Jeste bili sa mnom kad mi je bilo teško? Niste?! Ne razumem šta sad hoćete?! Čak i kad malo popričamo ...doživljavam ih kao strance ..ne kao prijatelje. Kurtoazno izmenjamo par reči i svako na svoju stranu. DELA ODREĐUJU LJUDE! LOJALNOST ODREĐUJE PRIJATELJSTVO ...a usuđujem se reći da LOJALNOST Hristu kandiduje čoveka i za Njegovo Carstvo ...što opet i ipak zavisi samo od Božije dobrote i milosti. U svakom slučaju, kao što i mi drugačije gledamo čoveka koji je sa nama ostao u svim nevoljama usuđujem se reći da i Bog slično gleda na taj problem. Priča o mudrim i ludim devojkama prilično verodostojno svedoči tome u prilog. Mudre su istrajale do kraja, u svim teškoćama, stičući ulje za Ženika. Onim drugima kao da je svojim postupkom rekao: "Šta ćete mi sad? Gde ste do sad bile?" ... i zatvoriše se vrata! Užas!
    No, Božija dobrota nije merljiva nikojim instrumentima i On kod sebe može primiti koga On hoće a ne po automatizmu ili našim predpostavkama. Kao što ni meni niko ne može da određuje koga ću ja primiti u kuću koga neću. To ne zavisi od komšijskih želja! Ipak, nada u Njegovu milost je iznad svih pojmova jer je i Njegovo sažaljenje iznad svih pojmova, ali to podrazumeva da i sami moramo biti sažaljivi, ponizni i milostivi. Neosuđivanje je stavio iznad svih dela jer se osuđivanjem, pozitivnim ili negativnim, gradimo bogovima mimo Hrista ..i to je upravo demonska doktrina kojom nas je obmanuo još vo vremja ono od praroditelja pa do ličnih samoobmana. A kad Gospod obeća da neće suditi onome koji ne sudi ...On ne laže ...tako će biti! To je radost i nada koja se ne da opisati.
    Vežbati se u neosuđivanju ili nekvalifikovanju ljudi težak je posao ali drugog i časnijeg nema koji bi nas mogao približiti Hristu. Srž je vratiti se u onu tačku gde smo skrenuli sa Hristovog puta a ne preskakati na Njegovu stazu! Između je provalija i lako može da se posrne i surva. Ključno je vratiti se (pokajanje ne samo na usnama) na raskrsnicu sa koje smo skrenuli; pokazati Hristu da nam više nije do lutanja ...priznati Mu da smo nesvesno pa čak i svesno bili nelojalni u nekim trenutcima ...i izviniti mu se; zamoliti Ga da nas ne sudi strogo zbog toga ...mali smo i slabi. Na tom povratku ka ključnom mestu skretanja susrešćemo svoja (ne)dela; prljave duhove tih dela i laži koji će da se surovo protive našem vraćanju jer su, našom lojalnošću njima a ne Hristu, stekli pravo na nas! To i sam Gospod kaže u Jevanđelju: "bojte se onog koji ima vlast da pošto ubije baci u pakao"! Ali hrabro nazad na Hristov put; put poniznosti, sažaljivosti prema svima, služenju svima kao što se i sveti Sava nije nadimao time što je kneževskog porekla već se izuo i služio siromašne starce po Atosu.
    Najzad; Liturgija je uvek sveta i nikada nije nesveta pa makar je služio i sveštenik koji je "obukao na sebe svinjsku njušku" što bi rekao sv. Serafim Sarovski. Koliko je ko iskren ...pa ne možemo znati; nije mudro pačati se u to. Jedino što može da se konstatuje da mnogi, na žalost, ne shvataju problem slobode u Hristu i to je ono što se prilično lako opaža. Ne shvataju da liturgijska obredna forma ima za cilj oslobođenje srca od svih formalizama i mirno unutrašnje prijateljstvo sa Hristom u "kom mi je sve dozvoljeno". Ali "mirno" je i neprimetno! Jedva da možete i naslutiti ko je istinski Hristov!? Možda čak neko ko je na Liturgiji napolju u porti; na oko zamišljen ...a Hristov ceo!? Taj se ne gura da bude što bliže Amvonu.
    Ima u Jevanđelju jedan potresan događaj koji mnogo govori o Crkvi, crkvenosti, slobodi i veri. Ide tako Gospod kroz Jerusalim, oko njega more ljudi; gužva neopisiva ...ko u autobusu 95 u špicu popodne. Sve sami "sledbenici i obožavaoci" Hrista (na veliki Petak nigde žive duše). Ide tako Gospod, guraju Ga odasvud a onda On, koji je Crkva, odjednom primeti: "Ko me se dotače"!? Samo jedna osoba Ga je dotakla istinski, iskreno i sa verom ...sa srcem! Samo jedna od onolike raje?! Eno piše u Jevanđelju: "Ko me se dotače"? Čak i učenici primetiše (parafrazirano): "Vidi šta je ljudi koji te stišću a ti pitaš ko me se dotače" ...i tad je On dao odgovor na sve naše dileme ko je i koliko iskren u Crkvi: "Neko se dotače mene jer ja osetih silu koja iziđe iz mene" (Luka 8; 46) Nikog drugog nije osetio, opazio?! O kako malo znamo ko je i sa koliko vere u Crkvi! O kako ne znamo ništa; o kako samo On to zna zato što je ta "Sila" Njegova a ne naša! Ona se od Njega sliva u dušu koja veruje u Njegovo Božanstvo; a koliko je takvih u hramu to ne možemo znati; i nije naše da to znamo! U svakom slučaju svetost i celebnost Liturgije nikada ne prestaje makar sveštenici u nju uneli i elemente pozorišta! Tja; to je ljudska patetika, bofl roba, gluma, tendencioznost; ...ipak sve to ne utiče na svetost samog obreda koji je od otaca predat i svakako nije podložan kvarljivosti. Ljudi se tu tiskaju, shvataju sve ovako-onako ali Bog je sa onim s kim to On hoće da bude. Čak je i svom apostolu rekao za Sv. Jovana Bogoslova (parafrazirano): "Ako ja hoću da on ostane šta je tebi do toga"? Drugim rečima" "Šta te se tiče"?! On u Svome može da radi kako On smatra da treba a Crkva je Njegova. Zato Ga ne treba shvatati kao mehanizam; kao filosofski pojam već kao Ličnost koja je slobodna i koja sebi bira društvo (malo su ovo teške reči ...ali se i Carstvo svodi na Hristov odabir ljudi levo i desno) Tamo ulazi ko je u Njegovim merilima prijateljstva "dostojan" toga. Ipak, pošto je On Ljubeći Gospod koji zavole ljude toliko da i Sina svoga dade da strada ...jedino i najvažnije je da se uzdamo da će i nas, svakog ponaosob, sa sažaljenjem uzeti sebi, pomilovati i ubeliti ...oprati dušu od grehovnog smrada i pustiti nas kod Njega ...i to je sve. Bez toga, samo tako mehanički da uđem u Njegovo Carstvo ... ma mogu na glavi da dubim ako me On ne želi ...mogu da se slikam! Neću s toga da poltronišem, da glumim, da se poništavam u očajanju! Uzdam se u to što On voli kad si iskren. "Oprosti Gospode, pogrešio sam ...ne prezri me! Nemoj se suditi sa slugom svojim! Pljuni me Gospode, zaslužio sam jer je Tvoja pljuvačka celebna i njome si otvorio oči slepcu!?"
    Meni je najvažniji deo koji sam već spomenuo na više mesta i toga se držim ko pijan plota a to je neosuđivanje! Gospod je rekao da neće suditi ako ne sudim! Neću biti osuđen ako ne osuđujem!? Ljudi; ima li lepše nade i obećanja od kako je sveta i veka? On ne laže kada nešto kaže; On ne dvoliči! Kada obeća ispuni! Neopisivo sam izranjavan i gubav od grehova ...ali jedino svetlo koje me greje i razgoreva nadu je upravo ovo ...neću biti osuđen!! Samo da ne sudim nikome ... Držim se za te reči iskolačenih očiju i okačio sam Mu se za nogu i sad mora da me vuče kao bukagiju! Ali nedam! To je moje i neću da se kockam sa tom šansom!! Možda to, usuđujem se reći, osim "Oče naš.." i treba jedino pričati po hramovima ...nipošto, ni za živu glavu, politikantstva i prezir drugih naroda ... naopako, daleko bilo! "Ljubite i ne osuđujte i NEĆETE BITI OSUĐENI"! Važnije teologije za dušu nema. Čim narod prestane da osuđuje komšiju, nacionalnosti, bližnje ...razumeće zašto ide u Crkvu. Kao u ogledalu spadne sa srca strogi Božiji pogled (On je sam to rekao onome što je imao jedan talant: "znao si da sam ja čovek strog") i srce drugim očima vidi svet. Kakvi smo mi prema ljudima - takav je Život prema nama a Hristos je Put, Istina i Život! Baš kao u ogledalu. Kad nema mnogo razmišljanja da l' ovaj ili onaj greši, neka je to i sveštenik, nekako lakne duši i sve je drugačije. Razbudi se nada ...a to je jedino što čoveku treba.
  12. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Рапсоди for Наслов блога, Opraštanje preljube?   
    Jedan momak, Nikola Popović, ovde moderator, pokrenuo je interesantno pitanje na forumu: Treba li oprostiti preljubu supuzi ili suprugu?. I na tom forumu ali evo i ovde kao blog postaviću tu temu i moj nekakav mucav stav po tom pitanju:
     
    Citat Nikolinog pitanja: "Читам и размишљам... Како дођосмо до тога да се праштање доводи у питање?! Па зар се то, пре свега, не односи на нас саме и на наш однос са Богом? У народу се дешава (мислим на Хришћане, да се ипак мало оградим) да људи сами одређују који је грех највећи, па како коме одговара, односно, како где его буши, тако је и одређен грех ,,мањи" или ,,већи". Имам 25. година, немам појма шта ме чека у животу и сигурно нећу имати појма бар до 65'те (капирам да би тада било реално време да се не бринем за телесну прељубу), а док говоримо о телесној прељуби, шта ћемо са оном, много гором ,,унутрашњом"?!
    Да се разумемо, све зависи од ситуације, али какав бих ја то Хришћанин био, ако не бих опростио својој жени!? Оној којој сам се обећао на вечност... Зар вечност нема вредност? Зар сви моји грехови које ми Бог опрашта нису већи од прељубе?! Али опет, не дао Бог, никоме! То су велике муке и знам да бих сигурно једним делом умро заувек.
    Стога, боље је да размишљамо и бодримо себе да никад не дођемо довољно близу да неко због нас једним делом умре и никад се не поврати. Љубав је јака, али понекад тако крхка..."
    __________________________________________________________________________
     
    Sjajna tema mladiću! Delikatna i zbunjujuća za sve koji se u praksi susreću sa ovim problemom. Uz dužno poštovanje prema težini teme i odgovornosti pred izgovorenim rečima, treba odgovor pronaći tamo gde su svi odgovori: u Jevanđelju, Predanju i sv. ocima.
    Šta o ovome svemu kaže Gospod? On nam naime zapoveda da praštamo sve grehe ljudima, znanima i neznanima, ali ipak pravi jedan izuzetak koji ostavlja nama da se sa njime izborimo po svojoj savesti, mogućnostima i snazi. On naime (parafrazirano) kaže da moramo oprostiti sve - "osim preljube"! Nju ne stavlja pod moranje! Evo Vam i tog stiha (Jevanđelje po Mateju 5 glava stih 32): "A ja Vam kažem da svaki koji pusti ženu svoju, osim za preljubu, navodi je te čini preljubu; i koji puštenicu uzme čini preljubu".
    U istom Matejevom Jevanđelju u glavi 19 stihu 9. Gospod to ponavlja: "Nego ja vama kažem: ako ko pusti ženu svoju, osim za kurvarstvo, i oženi se drugom, čini preljubu; i koji uzme puštenicu čini preljubu."
     
    Mislim da je ovde Gospod prilično nedvosmislen: Sve moramo oprostiti ...osim preljube! Jedino nju možemo ali ne moramo oprostiti! Dozvolite mi jedan mucavi rezon: Preljubu ne moramo oprostiti ako za to nemamo snage! Ko ima snage ...dobro je ali nas Gospod u ovom slučaju oslobađa odgovornosti! Ko doživi da je prevaren - zna kako u stvari Gospoda boli naš greh! To je ontološka paralela!
     
    Usuđujem se da primetim i sledeće: Zašto nas Gospod ovde odrešuje obaveze praštanja? Odgovor daju sveti oci i Jevanđelje poredeći ljudsku dušu sa nevestom a Hrista sa ženikom! Moja duša (vaša duša) jeste Hristova nevesta! Kad god (a to je neznano puta) sam činio ozbiljne grehe - varao sam Gospoda kao poslednja bludnica i fukara! Kakav li sam samo bol naneo Njemu u toj tananoj Ljubavi koju ima prema meni (i naravno svakom čoveku)!?
     
    Da; cela ova jevanđelska storija u ova dva stiha govori u stvari posredno, indirektno, koliko On pati zbog nas! On time ukazuje na suštinu relacija naših srca (greholjubivih) prema Njemu - razjašnjava nam prirodu naših odnosa sa Njim! Zato, saosećajući sa dubinom bola prevarene osobe, On i zna da je to teško nositi; teško je biti isti prema voljenoj ženi ili čoveku. Zna to po sebi! Ja Mu posle greha nisam isti kao i pre greha! Osetim to u duši i savesti, u udaljenosti od razuma i ljubavi... u smrzotinama srca.
    Ispovedim ja sve to; sveštenik razreši ali ..kao da Mu nisam dovoljno rekao "Izvini Gospode! Oprosti Ljubavi"! Greh me je učinio drugačijim ..mizernim.
    Ispovest je jedno - ali pokajanje ne samo na usnama je nešto drugo! Pokajanje su postupci kojima Mu moram pokazati da iskreno želim da ostanem sa Njim kao što je i Petar, posle odricanja od Gospoda na Veliki Četvrtak, bio uporan da ostane sa učenicima premda bedan i mizeran pred samim sobom - i to je mogao tako doživotno i bez efekta da ga konačno Gospod nije tri puta pitao "Ljubiš li me Petre?" Kako samo ta pitanja bole!? Petar je gorko zaplakao! Tek tada ga je Gospod ponovo pribrojao svojim učenicima! Oprostio mu je! (Ovaj nam detalj na neki način pokazuje i šta će biti, tj. kakav će biti ulazak u Carstvo Hristovo u Dan Onaj koji dolazi! Oči u oči sa onim kog si varao i lagao! Hteo bih kod Njega ali bez "izvini" ili "oprosti"!? Lično sam veoma grešan; greholjubiv i izopačen. Hoće li me Gospod i pogledati makar? Hoće li reći:"Dođi i ti bedniče...mada.."!? Tačno je - rekao sam Crkvi; ispovedio; stvorio neke šanse jer u protivnom ne bih se ni obreo na svadbi Carevog Sina (tamo se ne ulazi bez Crkve), ali da li mi je odelo prljavo i smrdljivo? Da li me je Sin ubelio i oprao!?)
    Upravo po ovom primeru Petra koji uporno čeka oproštaj jedan svetitelj opaža u sebi tu dubinu i veli u molitveniku: "Pokajanje je poznanje grehova svojih a skida ih milost Tvoja". Bez Njegovog sažaljivog i milostivog skidanja grehova moje poznanje istih po sebi je ništa.
    Imali smo svi situacije da nas prijatelj izneveri! Nije nam nekako isti posle toga. Da li nam njegovo "izvini" nešto puno znači tada? Ne baš! Tek kad vidimo da mu je stalo do prijateljstva kroz dela i postupke, kad mu sa lica spadne lukavi osmeh i grimasa, praštamo mu srcem a to praštanje iskrenoj duši nije bezbolno. To je kao da ga pitamo tri puta: "Ljubiš li me?"
     
    Treba se ozbiljno čuvati teških grehova jer Oci uče da greh donese adske otrove mržnje i ravnodušnosti u srce pa je teško ostati uz Hrista u svim situacijama. Svakim novim grehom sve teže i teže. Čovekova duša se strukturno i "hemijski" menja. Na kraju se toliko udaljiš da te On više i ne zanima. Ali na sreću nas greholjubivih On se ne udaljava od nas! Čeka na izvinjenje; čeka da pokažemo istrajnost da izdalje sedimo uz njegove učenike ..pa ako nas primeti - primeti! Kao što je Zakheja primetio iako je bio ovolicni!
     
    Da! Ženik i nevesta! Boli Gospoda naše teško grešenje; teško nosi uvrede neverja i malodušnosti ("Rode zli i preljubotvorni, dokle ću vas trpeti") i zato nas ne pritiska obavezom praštanja preljube! Ne kaže ni "implicite" da moramo surovo "ne oprostiti"; već samo kaže: "Nije dozvoljeno pustiti ženu osim za preljubu.." jer odmah zatim ženi uhvaćenoj u preljubi kaže: "Niko te ne osudi? Ne osuđujem te ni ja. Idi i NE GREŠI VIŠE"
     
    Da se ne zavaravamo i da preciziramo - ovo se odnosi na sve ne samo na žene. I muž ako samo pogleda sa željom na drugu ženu učinio je preljubu; nije više isti prema svojoj ženi! U onoj meri kolikom je snagom poželeo drugu, u toj meri mu je teško da voli svoju!
     
    Mislim, dakle, da nam Gospod ovime olakašva dilemu oko ove problematike i ostavlja je našoj savesti i veličini naše ljubavi. Ako možemo oprostiti - dobro je! Ako ne možemo, ..nije nam praštanje (samo u ovom slučaju) stavio pod moranje. Zna koliko smo slabi i šta već naprosto ne možemo nositi. Njegova ljubav prema nama je "luda ljubav" ili što bi neko od svetih primetio: "Bog nas voli ludom Ljubavlju i dao je svoj život za nas" ...i s toga guta naše uvrede i prašta nam; i to praštanje je naš život i naša svakodnevnica. (Ali naravno to ne znači da se treba igrati sa Njegovim strpljenjem). U svakom slučaju, nije bez smisla i razloga iz tih bezgrešnih usta izašla rečenica: "A ja Vam kažem da svaki koji pusti ženu svoju, osim za preljubu..."
  13. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Васијан for Наслов блога, Abortus ... ubistvo sa predumišljajem!?   
    Sledeći tekst, koji sam kao komentar ostavio na facebook strani ŽRU, prosleđujem ovde kao zasebnu temu jer smatram da je od velike važnosti za zdravije živote i pojedinaca i zajednice u kojoj živimo ovde u Srbiji; ali je i prilično opšte mesto za "modernu" ljudsku vrstu. Pre samog teksta nužno je pogledati sledeći klip o devojci (ženi) koja je kao bebica preživela abortus; čije reči ulaze u najdublje kutke svesti i ne verujem da iko odavde, s obzirom na dirljivu priču ove sjajne dame, može ostati na njih ravnodušan.
     
     
    Naime na spomenutoj FB stranici postavljena je slika ultrazvuka na kojoj se vidi bebica u stomaku i molećiv apel na savest roditelja da se ne ubija to detence. Međutim, nemamo šta da budemo molećivi u ovoj važnoj životnoj temi; i pored toga što načelno nisam strog prema ljudskim slabostima i nije mi strano ništa što je za čoveka i od čoveka, ali tiranija nad bespomoćnim majušnim detetom prevazilazi sve moguće tolerancije, razumevanja i opravdavanja. Nije to osuđivanje nikoga; neka se svako sa svojom savešću snalazi kako zna i ume i ja mu od Boga u tome želim zdravlja i uspeha; ovo je samo zaštita onih koji ne mogu da glasaju za ili protiv života! Nema tu šta da se apeluje ma koliko čovek ne mario za Crkvena gledišta i bio deklarativno neverujući; ima da se poštuju državni zakoni, a država mora urgentno to (život oplođene jajne ćelije) da uzme u razmatranje jer se ne radi o "babskoj ili popovskoj priči" već o naučnom dokazu!
     
    Uostalom da se ne ponavljam; moj je stav tamo iznesen sledeći:
     
    "Bezbroj puta sam na raznim forumima vodio borbe sa kojekakvim "znalcima" i feministkinjama o abortusu kao strašnoj pošasti; ali bez sistemskih zakona to je borba sa vetrenjačama. Sistemi (državni aparati), ne samo u Srbiji već po celom "modernom" svetu, su bolesni u srži! Vođe i ministarstva širom planete misle da nešto znaju a slepci su koji bi da budu predvodnici! Pozivaju se u ovoj bolnoj temi na nauku; na neka prava žena na svoje telo (tretiraju fetus kao zub ili zubobolju) a nisu ni blizu toga da baš nauka kaže da je abortus "ubistvo sa predumišljajem"! Ne moraju da slušaju Crkvu - ionako im je to "degutantno" - ali medicina kao nauka im u oči kaže da je abortus zločin ništa drugačiji nego da sada ašovom, budakom i motikom iskasapite neku dvomesečnu bebu! U čemu je razlika?! Nema razlike! U čemu je dokaz da je ovo ubistvo a ne "čišćenje" (kako ga inače odvratno zovu)? "DETE IZ EPRUVETE" je krunski svedok! Pre nekog vremena materica jedne žene nije bila sposobna da jajnu ćeliju sprovede do mesta za oplodnju! Sama materica je bila zdrava ali je imala tu anomaliju tranzicije jajne ćelije. S toga su lekari izvadili jajnu ćeliju, oplodili je u epruveti .. i tu pred očima ljudi i kamera širom sveta počelo je čudo života. Jajna ćelija je počela da se deli progresivno na dve, četiri, osam, šesnaest, trideset dva ...i tako dalje! Počeo je SAMOSTALAN ŽIVOT ČOVEKA! Posle nekog vremena, kada su ustanovili da to majušno biće živi svoj život i da nije mrtvo telo ...vratili su ga u matericu koja je njegov "inkubator" - tj. samo prirodna sredina za normalan razvoj! Ali NAUČNA ČINJENICA je da oplođena jajna ćelija u epruveti već živi svoj autonomni život nezavisan i od oca i od majke!
    Da odsečem prst i stavim ga u tu epruveti posle samo dan-dva ima da istruli i usmrdi se; ali ova ćelija raste! Razvija se! Ne truli i ne smrdi jer je živa! Sa ovakvim dokazom, jezivo je da niko na svetu ne donese zakone koji bi zaštitili ove male ljude! Tretiraju ih kao miome, tumore ...ne znam šta sve ne; odstranjuju ih kao bolestan zub ...a sve vreme pričamo o zločinu! Zato, kako sam gore naveo, mora ovo pitanje da uđe u Skupštinu kao "zakonodavno telo" gde će se i ovaj dokaz ("dete iz epruvete") predočiti da se donesu zakonski akti koji bi abortus tretirali kao ubistvo sa predumišljajem! U protivnom sve je jedno odvratno licemerje! Nedavno je pronađena tek rođena bebica u senkrupu (septičkoj jami ili poljskom wc-u) i već se roditelj smatra krivim za njen život!? Pa u čemu je razlika ako to isto uradiš par meseci ranije?! Kada ljudi budu išli na decenijske robije zbog ovog surovog zločina neće više biti neželjenih trudnoća. Dobro će mladi razmisliti pre nego što se upuste u ljubavne avanture, koje nisu po sebi nerazumljive, ali brate: AKO SI ZREO ZA SEKS ...E PA IZVINI, ZREO SI I DA PODIŽEŠ ČOVEKA! Državu ne treba da interesuje ko je s kim legao u krevet; niti da li je to u zakonitom braku ili van, što je stvar kućnog vaspitanja; ali je Njena obaveza da zaštiti svakog građanina od tiranije - bio on visok dva metra ili dva centimetra, svejedno! Ona zato i postoji i zato ima Bogom dane aparate represije, sudstva i tome slično. (Što kaže Vladika Nikolaj za državu i prekršioca zakona: "Ako se čovek ne boji Boga ..boji se mača".) Od kako je sveta i veka države služe da čuvaju norme ljudskog ponašanja u okvirima koje su nam utkane u prirodu: "Ne čini drugom što ne želiš da drugi tebi čini" - za sve preko toga država mora da reaguje i mačem saseca divljaštvo i posunovraćene vrednosti u nečijoj glavi. Samo ovako, apelovati na savest - malo je bezpredmetno jer nije Jevanđelje svakome autoritet, pogotovo u sekularnim društvima. Ali ako se već ljudi hvataju za plitke ljudske norme i izgovaraju se nekakvim "ljudskim pravima" onda ima da poštuju i naučna dostignuća koja upravo svedoče da je abortus ubistvo sa predumišljajem! Rugaju se Crkvi, Predanju, Ocima; pod nos mi podmeću da mi je poreklo majmunsko, nauku (upravo oni je izopačeno shvataju) guraju mi kao argument da nema Boga!? E pa dobro; onda nauka vam kaže da je abortus ubistvo čoveka i da podleže krivičnom gonjenju!! I to malo tek nastalo detence ima svoja prava koliko i ja! Oplođena jajna ćelija u epruveti je već čovek ...samo majušan i još ne zna da govori ... i svi smo mi jednom bili u uzrastu tog mališana!"
  14. Волим
    Blaža Željko got a reaction from bursach for Наслов блога, Abortus ... ubistvo sa predumišljajem!?   
    Sledeći tekst, koji sam kao komentar ostavio na facebook strani ŽRU, prosleđujem ovde kao zasebnu temu jer smatram da je od velike važnosti za zdravije živote i pojedinaca i zajednice u kojoj živimo ovde u Srbiji; ali je i prilično opšte mesto za "modernu" ljudsku vrstu. Pre samog teksta nužno je pogledati sledeći klip o devojci (ženi) koja je kao bebica preživela abortus; čije reči ulaze u najdublje kutke svesti i ne verujem da iko odavde, s obzirom na dirljivu priču ove sjajne dame, može ostati na njih ravnodušan.
     
     
    Naime na spomenutoj FB stranici postavljena je slika ultrazvuka na kojoj se vidi bebica u stomaku i molećiv apel na savest roditelja da se ne ubija to detence. Međutim, nemamo šta da budemo molećivi u ovoj važnoj životnoj temi; i pored toga što načelno nisam strog prema ljudskim slabostima i nije mi strano ništa što je za čoveka i od čoveka, ali tiranija nad bespomoćnim majušnim detetom prevazilazi sve moguće tolerancije, razumevanja i opravdavanja. Nije to osuđivanje nikoga; neka se svako sa svojom savešću snalazi kako zna i ume i ja mu od Boga u tome želim zdravlja i uspeha; ovo je samo zaštita onih koji ne mogu da glasaju za ili protiv života! Nema tu šta da se apeluje ma koliko čovek ne mario za Crkvena gledišta i bio deklarativno neverujući; ima da se poštuju državni zakoni, a država mora urgentno to (život oplođene jajne ćelije) da uzme u razmatranje jer se ne radi o "babskoj ili popovskoj priči" već o naučnom dokazu!
     
    Uostalom da se ne ponavljam; moj je stav tamo iznesen sledeći:
     
    "Bezbroj puta sam na raznim forumima vodio borbe sa kojekakvim "znalcima" i feministkinjama o abortusu kao strašnoj pošasti; ali bez sistemskih zakona to je borba sa vetrenjačama. Sistemi (državni aparati), ne samo u Srbiji već po celom "modernom" svetu, su bolesni u srži! Vođe i ministarstva širom planete misle da nešto znaju a slepci su koji bi da budu predvodnici! Pozivaju se u ovoj bolnoj temi na nauku; na neka prava žena na svoje telo (tretiraju fetus kao zub ili zubobolju) a nisu ni blizu toga da baš nauka kaže da je abortus "ubistvo sa predumišljajem"! Ne moraju da slušaju Crkvu - ionako im je to "degutantno" - ali medicina kao nauka im u oči kaže da je abortus zločin ništa drugačiji nego da sada ašovom, budakom i motikom iskasapite neku dvomesečnu bebu! U čemu je razlika?! Nema razlike! U čemu je dokaz da je ovo ubistvo a ne "čišćenje" (kako ga inače odvratno zovu)? "DETE IZ EPRUVETE" je krunski svedok! Pre nekog vremena materica jedne žene nije bila sposobna da jajnu ćeliju sprovede do mesta za oplodnju! Sama materica je bila zdrava ali je imala tu anomaliju tranzicije jajne ćelije. S toga su lekari izvadili jajnu ćeliju, oplodili je u epruveti .. i tu pred očima ljudi i kamera širom sveta počelo je čudo života. Jajna ćelija je počela da se deli progresivno na dve, četiri, osam, šesnaest, trideset dva ...i tako dalje! Počeo je SAMOSTALAN ŽIVOT ČOVEKA! Posle nekog vremena, kada su ustanovili da to majušno biće živi svoj život i da nije mrtvo telo ...vratili su ga u matericu koja je njegov "inkubator" - tj. samo prirodna sredina za normalan razvoj! Ali NAUČNA ČINJENICA je da oplođena jajna ćelija u epruveti već živi svoj autonomni život nezavisan i od oca i od majke!
    Da odsečem prst i stavim ga u tu epruveti posle samo dan-dva ima da istruli i usmrdi se; ali ova ćelija raste! Razvija se! Ne truli i ne smrdi jer je živa! Sa ovakvim dokazom, jezivo je da niko na svetu ne donese zakone koji bi zaštitili ove male ljude! Tretiraju ih kao miome, tumore ...ne znam šta sve ne; odstranjuju ih kao bolestan zub ...a sve vreme pričamo o zločinu! Zato, kako sam gore naveo, mora ovo pitanje da uđe u Skupštinu kao "zakonodavno telo" gde će se i ovaj dokaz ("dete iz epruvete") predočiti da se donesu zakonski akti koji bi abortus tretirali kao ubistvo sa predumišljajem! U protivnom sve je jedno odvratno licemerje! Nedavno je pronađena tek rođena bebica u senkrupu (septičkoj jami ili poljskom wc-u) i već se roditelj smatra krivim za njen život!? Pa u čemu je razlika ako to isto uradiš par meseci ranije?! Kada ljudi budu išli na decenijske robije zbog ovog surovog zločina neće više biti neželjenih trudnoća. Dobro će mladi razmisliti pre nego što se upuste u ljubavne avanture, koje nisu po sebi nerazumljive, ali brate: AKO SI ZREO ZA SEKS ...E PA IZVINI, ZREO SI I DA PODIŽEŠ ČOVEKA! Državu ne treba da interesuje ko je s kim legao u krevet; niti da li je to u zakonitom braku ili van, što je stvar kućnog vaspitanja; ali je Njena obaveza da zaštiti svakog građanina od tiranije - bio on visok dva metra ili dva centimetra, svejedno! Ona zato i postoji i zato ima Bogom dane aparate represije, sudstva i tome slično. (Što kaže Vladika Nikolaj za državu i prekršioca zakona: "Ako se čovek ne boji Boga ..boji se mača".) Od kako je sveta i veka države služe da čuvaju norme ljudskog ponašanja u okvirima koje su nam utkane u prirodu: "Ne čini drugom što ne želiš da drugi tebi čini" - za sve preko toga država mora da reaguje i mačem saseca divljaštvo i posunovraćene vrednosti u nečijoj glavi. Samo ovako, apelovati na savest - malo je bezpredmetno jer nije Jevanđelje svakome autoritet, pogotovo u sekularnim društvima. Ali ako se već ljudi hvataju za plitke ljudske norme i izgovaraju se nekakvim "ljudskim pravima" onda ima da poštuju i naučna dostignuća koja upravo svedoče da je abortus ubistvo sa predumišljajem! Rugaju se Crkvi, Predanju, Ocima; pod nos mi podmeću da mi je poreklo majmunsko, nauku (upravo oni je izopačeno shvataju) guraju mi kao argument da nema Boga!? E pa dobro; onda nauka vam kaže da je abortus ubistvo čoveka i da podleže krivičnom gonjenju!! I to malo tek nastalo detence ima svoja prava koliko i ja! Oplođena jajna ćelija u epruveti je već čovek ...samo majušan i još ne zna da govori ... i svi smo mi jednom bili u uzrastu tog mališana!"
  15. Волим
    Guest
    Blaža Željko got a reaction from Guest for Наслов блога, Abortus ... ubistvo sa predumišljajem!?   
    Sledeći tekst, koji sam kao komentar ostavio na facebook strani ŽRU, prosleđujem ovde kao zasebnu temu jer smatram da je od velike važnosti za zdravije živote i pojedinaca i zajednice u kojoj živimo ovde u Srbiji; ali je i prilično opšte mesto za "modernu" ljudsku vrstu. Pre samog teksta nužno je pogledati sledeći klip o devojci (ženi) koja je kao bebica preživela abortus; čije reči ulaze u najdublje kutke svesti i ne verujem da iko odavde, s obzirom na dirljivu priču ove sjajne dame, može ostati na njih ravnodušan.
     
     
    Naime na spomenutoj FB stranici postavljena je slika ultrazvuka na kojoj se vidi bebica u stomaku i molećiv apel na savest roditelja da se ne ubija to detence. Međutim, nemamo šta da budemo molećivi u ovoj važnoj životnoj temi; i pored toga što načelno nisam strog prema ljudskim slabostima i nije mi strano ništa što je za čoveka i od čoveka, ali tiranija nad bespomoćnim majušnim detetom prevazilazi sve moguće tolerancije, razumevanja i opravdavanja. Nije to osuđivanje nikoga; neka se svako sa svojom savešću snalazi kako zna i ume i ja mu od Boga u tome želim zdravlja i uspeha; ovo je samo zaštita onih koji ne mogu da glasaju za ili protiv života! Nema tu šta da se apeluje ma koliko čovek ne mario za Crkvena gledišta i bio deklarativno neverujući; ima da se poštuju državni zakoni, a država mora urgentno to (život oplođene jajne ćelije) da uzme u razmatranje jer se ne radi o "babskoj ili popovskoj priči" već o naučnom dokazu!
     
    Uostalom da se ne ponavljam; moj je stav tamo iznesen sledeći:
     
    "Bezbroj puta sam na raznim forumima vodio borbe sa kojekakvim "znalcima" i feministkinjama o abortusu kao strašnoj pošasti; ali bez sistemskih zakona to je borba sa vetrenjačama. Sistemi (državni aparati), ne samo u Srbiji već po celom "modernom" svetu, su bolesni u srži! Vođe i ministarstva širom planete misle da nešto znaju a slepci su koji bi da budu predvodnici! Pozivaju se u ovoj bolnoj temi na nauku; na neka prava žena na svoje telo (tretiraju fetus kao zub ili zubobolju) a nisu ni blizu toga da baš nauka kaže da je abortus "ubistvo sa predumišljajem"! Ne moraju da slušaju Crkvu - ionako im je to "degutantno" - ali medicina kao nauka im u oči kaže da je abortus zločin ništa drugačiji nego da sada ašovom, budakom i motikom iskasapite neku dvomesečnu bebu! U čemu je razlika?! Nema razlike! U čemu je dokaz da je ovo ubistvo a ne "čišćenje" (kako ga inače odvratno zovu)? "DETE IZ EPRUVETE" je krunski svedok! Pre nekog vremena materica jedne žene nije bila sposobna da jajnu ćeliju sprovede do mesta za oplodnju! Sama materica je bila zdrava ali je imala tu anomaliju tranzicije jajne ćelije. S toga su lekari izvadili jajnu ćeliju, oplodili je u epruveti .. i tu pred očima ljudi i kamera širom sveta počelo je čudo života. Jajna ćelija je počela da se deli progresivno na dve, četiri, osam, šesnaest, trideset dva ...i tako dalje! Počeo je SAMOSTALAN ŽIVOT ČOVEKA! Posle nekog vremena, kada su ustanovili da to majušno biće živi svoj život i da nije mrtvo telo ...vratili su ga u matericu koja je njegov "inkubator" - tj. samo prirodna sredina za normalan razvoj! Ali NAUČNA ČINJENICA je da oplođena jajna ćelija u epruveti već živi svoj autonomni život nezavisan i od oca i od majke!
    Da odsečem prst i stavim ga u tu epruveti posle samo dan-dva ima da istruli i usmrdi se; ali ova ćelija raste! Razvija se! Ne truli i ne smrdi jer je živa! Sa ovakvim dokazom, jezivo je da niko na svetu ne donese zakone koji bi zaštitili ove male ljude! Tretiraju ih kao miome, tumore ...ne znam šta sve ne; odstranjuju ih kao bolestan zub ...a sve vreme pričamo o zločinu! Zato, kako sam gore naveo, mora ovo pitanje da uđe u Skupštinu kao "zakonodavno telo" gde će se i ovaj dokaz ("dete iz epruvete") predočiti da se donesu zakonski akti koji bi abortus tretirali kao ubistvo sa predumišljajem! U protivnom sve je jedno odvratno licemerje! Nedavno je pronađena tek rođena bebica u senkrupu (septičkoj jami ili poljskom wc-u) i već se roditelj smatra krivim za njen život!? Pa u čemu je razlika ako to isto uradiš par meseci ranije?! Kada ljudi budu išli na decenijske robije zbog ovog surovog zločina neće više biti neželjenih trudnoća. Dobro će mladi razmisliti pre nego što se upuste u ljubavne avanture, koje nisu po sebi nerazumljive, ali brate: AKO SI ZREO ZA SEKS ...E PA IZVINI, ZREO SI I DA PODIŽEŠ ČOVEKA! Državu ne treba da interesuje ko je s kim legao u krevet; niti da li je to u zakonitom braku ili van, što je stvar kućnog vaspitanja; ali je Njena obaveza da zaštiti svakog građanina od tiranije - bio on visok dva metra ili dva centimetra, svejedno! Ona zato i postoji i zato ima Bogom dane aparate represije, sudstva i tome slično. (Što kaže Vladika Nikolaj za državu i prekršioca zakona: "Ako se čovek ne boji Boga ..boji se mača".) Od kako je sveta i veka države služe da čuvaju norme ljudskog ponašanja u okvirima koje su nam utkane u prirodu: "Ne čini drugom što ne želiš da drugi tebi čini" - za sve preko toga država mora da reaguje i mačem saseca divljaštvo i posunovraćene vrednosti u nečijoj glavi. Samo ovako, apelovati na savest - malo je bezpredmetno jer nije Jevanđelje svakome autoritet, pogotovo u sekularnim društvima. Ali ako se već ljudi hvataju za plitke ljudske norme i izgovaraju se nekakvim "ljudskim pravima" onda ima da poštuju i naučna dostignuća koja upravo svedoče da je abortus ubistvo sa predumišljajem! Rugaju se Crkvi, Predanju, Ocima; pod nos mi podmeću da mi je poreklo majmunsko, nauku (upravo oni je izopačeno shvataju) guraju mi kao argument da nema Boga!? E pa dobro; onda nauka vam kaže da je abortus ubistvo čoveka i da podleže krivičnom gonjenju!! I to malo tek nastalo detence ima svoja prava koliko i ja! Oplođena jajna ćelija u epruveti je već čovek ...samo majušan i još ne zna da govori ... i svi smo mi jednom bili u uzrastu tog mališana!"
  16. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на Јереј Дејан Трипковић за Наслов блога, О парохијској заједници - јереј Дејан Трипковић   
  17. Волим
    Blaža Željko got a reaction from елТорнеро for Наслов блога, Neosuđivanje kao vrata spasavanja!   
    Ovom prilikom ponavljam, uz neke modifikacije, repliku uvaženom članu "Pouka" Marku Radakoviću iz jedne prepiske sa ovih blogova, smatrajući da ona može da stoji kao tema po sebi; i to tema od ogromne važnosti za zdrav život kako pojedinaca tako i zajednice.
    Nije ovde ni bitan kontekst bloga sa kojeg ovu repliku izdvajam; bitna je naslovna tema "NEOSUĐIVANJE" o kojoj nikada nije dovoljno govoriti, niti ju je moguće iscrpeti, jer je po svojoj prirodi ona u Jevanđelju posebno podcrtana od strane samog Gospoda i zagonetno uvijena u Njegovo obećanje svima da: ...ko ne sudi neće mu se suditi! I ko ne osuđuje NEĆE BITI OSUĐEN!? Nije li to razlog za šokantno preumljenje, korenitu promenu u praktičnom odnosu sa ljudima?! Promenu u kojoj više nećemo meriti tuđe grehe i biti gadljivi na ljude ..ne zbog ne znam kakvih disciplinarnih treninga već zato što će nas to, po obećanju Besmertnago Oca Nebesnago kanidovati za Njegove prijatelje i uvesti nas, posle ovog smešno kratkog života u besmrtni život sa Njim kao sa Svojim Bogom, roditeljem i najviše ..."svojim prijateljem"!
     
    Valja samo spomenuti kao inicijalno mesto da je u izvornom blogu princip neosuđivanja, usled zaista nesagledivih slojevitosti Crkvenog i jevanđelskog života, lako i opravdano od sagovornika prepoznat kao mogućnost da se o ovoj životnoj platformi govori možda iz defanzive pred životnim nedaćama, straha, kukavičluka ili sličnih nižih pobuda - i istinski, te primedbe su na mestu!? Previše je život nesmestiv ni u jedan ljudski šablon pa se njegovi slojevi na ovaj ili onaj način kad-tad projave u izvornoj formi onakve kave u meni jesu ...a ne kakve ih sada lično vidim! Zato primedba ima mesta; ali moja namera jeste samo ta da sa jednog aspekta, koji je mene dojmio i protresao, dodirnem ovaj složeni unutrašnji problem; a ako postoje slaba, bolesna i loša mesta u celoj priči - ponizno i najiskrenije molim konzilijum Svetogorskih monaha da me molitveno pomenu u smislu zdravlja, mira ...
     
    Dakle na primedbu uvaženog Gospodina Marka odgovor je bio:
    "Smirenje" nije nedelanje i letargija!? To lako može biti samo nečija lična percepcija uslovljena mnogim teškim trenutcima u ovom okruženju - gde su norme i mere prilično ispreturane u glavama ljudi. Smirenje i neosuđivanje su mučne i izuzetne unutrašnje akcije (ravne pomeranju planine) a ne zombirana, apatična ili letargična stanja ...što, ponavljam, zavisi od lične percepcije i doživljaja navedenog ako stvar posmatramo crno - belo.
    Tražimo rešenje za obamrlost? Mislimo da je pozivanje na neosuđivanje izraz straha i kukavičluka ...a malo ko da obrati pažnju da je Gospod baš smiravanje i neosuđivanje podigao na stepen iznad svih tajni ... naprosto - ko ne osuđuje NEĆE BITI OSUĐEN! Ko ne sudi ..NEĆE MU SE SUDITI! Pa to kaže On ...Sudija!? Eno, lepo piše u Jevanđelju a istorija Crkve bruji o tome. I baš to je predlog za dinamično i aktivno poboljšanje svega onoga što je lako uočljivo kod ljudi u narodu, među sveštenstvom ...u Crkvi uopšte. Možda zvuči kukavički ... a Gospod neosuđivanje stavlja iznad svega za Spasenje?! Kako to?
    Veliki životni paradoks!? Agnus Dei! Jagnje Božije satrlo užasnog zločinca koji diše mržnjom na sve stvoreno! Čudo i tajna golema! Koja je to ofanziva Jagnjeta protiv zla: nem pred klanje; isceljuje uvo vojniku koji Ga brutalno hapsi; svom sudiji ne odgovara ništa ..samo ga nemo gleda i voli. Na Krstu i za tog sudiju i za sve kaže: "Oče, oprosti im jer ne znaju šta rade". Božije jagnje.
     
    Valja malo zaviriti i u samu tu pojavu i reč "osuđivanje". Šta je ono u dubinama bića i srca ljudskog? Zašto Gospod stavlja tako visoko "neosuđivanje" u pogledu spasenja, pri čemu naravno ne treba smesti sa uma i dela ljubavi i svega onog drugog o čemu govore i Apostoli i Oci ...i naravno time svakodnevno živeti! Osuđivanje je koren palog bića; srž same smrti! Uzimanje sa drveta POZNANJA (greh) skupo košta ljudski rod i svakog od nas ponaosob. "Bićete kao bogovi" obećava čovekoubica ako ga poslušamo. I kad to učinimo ...srce se otruje smrću; otruje se nečime za šta misli da je "znanje" - i iz tog umišljenog znanja (slomljenog ogledala) gleda na ljude oko sebe stvarajući predstave o njima kroz prizmu sopstvene bolesti ...sopstvenih uobrazilja znanja! Čim gledamo nekog ...mi ga iz bolesnog stanja, po automatizmu iz te pseudo-prirode, sudimo, prosuđujemo, merimo! To je nesvesna automatska radnja i samo sa Hristom i u Hristu ona postaje prepoznata kao nešto loše! Bez Hrista, ona je temelj ličnosti; njen neodvojivi deo i nesvesni pokretač svega lošeg koje se obično ne pokaže takvim u početku. Mi smo u korenu bića pseudo-sudije; lažni advokati i umišljeni tužioci. Sav taj "pravni spektar" iznjedri u podsvesti, u svakodnevnici svakog od nas, trač, ogovaranje, svrstavanje u razne tabore, opredeljivanje za ovo ili ono ma kako banalno bilo ili zvučalo. Sve postane smrtna vizura koju je Gospod odbacio rekavši Petru: "Idi od mene satano jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko"!
    Zadržimo se ovde za trenutak! Strašno jevanđelsko mesto; tektonski potresno, uznemirujuće.. ali i otvara oči. Šta se ovde desilo?! Elem, Gospod je mnogo puta bio iskušavan na razne načine: od samog glavnog đavola tri puta, od fariseja ne zna se koliko puta (sa onim pitanjima da bi ga okrivili) ali i ovde je bio iskušan od samog učenika. Da, Petar nesvesno iskušava Gospoda (uslovno rečeno) da ne posluša Oca i ne ode u smrt na Krstu pa ga s toga Gospod tako strašno ukoreva. (" И узевши га Петар поче га одвраћати говорећи: Боже сачувај! неће то бити од тебе. А он обрнувши рече Петру: иди од мене сотоно; ти си ми саблазан; јер не мислиш што је Божије него људско."- Matej 16/22; 23)
    Petar to, kao čovek, nije mogao da zna; reagova je impulsivno, afektivno, sentimentalno; svima nama deluje opravdano ...ali iz ugla Gospoda i Eshatona odvratno nisko i podmuklo - pa ga Spasitelj, svih nas radi, stavlja u istu ravan sa demonima. On kaže bukvalno da je naša priroda, bez Njega u njoj, samo jedna od demonskih legiona... manje ili više zla: "Idi od mene satano jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko".  Jednačina u kojoj je satansko i ljudsko bez Hrista jedno isto! Ne postoji srednja vrednost; ne postoji stanje "samo čovek" jer: "Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, просипа." (Матеј 12; 30)  Postoji samo čovek kroz Bogočoveka i pali čovek... dakle bitije bez Bogočoveka. Ta "nepostojeća sredina" je proces "rasipanja" jer i sama ta reč to i znači.
    "Rasipanje" iz ljudskog ugla podrazumeva vremenski proces sve tamnijeg sivila; kao što i pokajanje podrazumeva vremensko delanje, trud, napor, suze ...dakle proces ličnosnog sazrevanja tj. osvećenja i prosvećenja Hristom...kroz Crkvu i liturgijske vrednosti Retko šta u ovoj istorijskoj spontanosti, osim vanrednih Božijih i svetačkih intervencija, biva preko noći, tj. odmah i sad; retko šta da tek tako pada s Neba. Sve (i grehovno truljenje i pokajanje) je u procesima ...i svi mi se krećemo unutar toga. Ko ne pliva kao losos kroz rečnu stihiju uzvodno ka svom izvoru (uz mnogo napora), onog trenutka kad stane voda ga nosi u morske dubine. Nema sredine. 
    Naša priroda je duševno i mentalno bolesna u samom korenu. Mi imamo izokrenutu sliku o realnosti koju doživljavamo kroz ličnu vizuru (subjektivizam) u kojoj dominiraju razbijene emocije. One su odraz smrtnosti, trulog duhovnog raspada  i duboke patnje. One skrivaju bol i egzistencijalni strah jer pomračeni ne vidimo izlaz iz ove doline plača ...pa nam se celo biće, ako Hrista nemamo ispred sebe, kreće unutar ovozemaljskih psiholoških modela ...od najcrnjih do manje crnih ..jer bez Njega sve je smrt i tama. Te emocije su jadni pokušaj opstanka bez Boga. Pokušaj koji samo troši snagu i životne sokove da bi konačno na kraju pokazao pravo lice i svu svoju ništavnost u smrti. Bez Bogočovekovog sažaljivog silaska u našu prirodu; bez jednostranog opraštanja greha i poklona Života (Njega samog kroz Crkvu i Evharistiju) neizdrživi smrad ludila bio bi naša realnost kroz eone... i sve bi bio vrisak. Ovako bar tornjevi Crkava unose u realni život smislenost verovali ljudi Hrista ili ne.
    Sve ljudsko, dakle, je truležno i smrtno! Emocije, sentimenti; sve je bez Hrista oskvrnjeno i bolesno! Petar je samo na kratko bio advokat u nekoj svojoj dubini - ali mu Gospod reče ono što istorija ljudskog roda sluša već vekovima! Svemu čisto ljudskom je rekao jednom zauvek: "Bez mene ne možete ništa činiti!" Da, bez Hrista priroda srca je smrtna, truležna, pognjurena u raspad; bez Njega srce je izvor zabluda i svake samoobmane a ljudske reči, koje se rađaju u srcu, postanu izvor nesporazuma u komunikaciji do apsolutnog udaljavanja jednih od drugih. Govorimo isti jezik a ne razumemo se! Vavilonski sindrom ...cena greha.
    Ne bi Tvorac, kao najdublji i jedino merodavni dijagnostičar i lekar uzalud i tek tako rekao: "NE OSUĐUJTE I NEĆETE BITI OSUĐENI" ..ukazujući nam na taj način posredno gde je izvor svake bolesti!?
     
    Mnogi nesrećnici, usled naslaga mistike i pogrešnih tumačenja, gde se sve svodi samo na kazne, na istjezavanja na mitarstvima, misle da su odmaštanim slikama u glavi stekli neka saznanja ... i od prevelikog straha povukoše se u sebe! Nesposobni da pojme Boga Ljubavi, koju i sami nemaju sa bližnjima jer greh ubija ljubav, projektuju maštom nesvesno sebe i svoje atribute sa izvrnutim ličnim predstavama i sumnjivim ushićenjima na Boga. Počeli su odavno da prestrogo prosuđuju i sebe i druge; da očajavaju i podaju se malodušnosti jer od "strogih sebe" ne vide Boga. SUDE SAMI SEBI i što treba i što ne treba; od banalnih sitnica naprave sopstvenu traumu dok su obično slepi pred ozbiljnim sagrešenjima kakvi su ogovaranje, trač, gnev, laži... No to je "kob" naše bogolike prirode koju verom vezujemo za realnost jer u tu prirodu je utisnuto ono Božije: "Neka ti bude kako si verovao" ... i misle ljudi On ...Gospod (Život) ih čini takvima okamenjenima za normalan i autentičan liturgijski život "slobode". Poltronišemo tako sami sebi misleći da se molimo a u stvari čisto animiranje; gledamo sebe sopstvenim očima misleći da je to i stav Života sa Ikonostasa! Sudimo o svojim stanjima; zadovoljavamo se ili se lažno preziremo zbog nekih pomisli koje i nisu naše ...i uporno mislimo to je i gledište Neba o nama! A Hristos je prosto "Ljubav kojom voli čovek" (+Dimitrije Bogdanović)! Ništa preko toga, ništa ispod toga! Vrtimo se u vrzinom kolu komplikovanih psiholoških urvina kojima je izvor u SUDU (prosuđivanju, osuđivanju) o Bogu, o ljudima, o sebi. Mnoštvo lažnih slika i predstava koje se čine opravdanima! Otrežnjenje dođe obično kasno kada već stvarna priroda, kao pretis lonac, počne da buntuje i ropće (tu sam ja prvak sveta) protiv sopstvenih zabluda ... a pri tom ih i dalje ne vide kao grešku svog uverenja već kao volju Neba!
    Ljudi traže rešenje za nagomilane zbunjenosti u sebi; za haotična stanja izašla iz premeravanja životnih modela koja se itekako razlikuju od čoveka do čoveka!? Pa eto, Gospod nam ih je dao: "Ne osuđujte i nećete biti osuđeni"! Treba ljudima reći da se opuste; da imaju poverenja u Čoveka sa Ikonostasa! Ne traži On nikakve forme da bi se voleo sa čovekom kao roditelj sa detetom! Čim neko ide unatraške iz Crkve od celivajuće ikone do izlaza ...odmah ga pitajte da li i on od svog deteta kod kuće traži da ide unatraške? Videćete koliko je SUD tog čoveka o samom sebi zablokirao racionalno mišljenje te osobe! Zato je neosuđivanje ODGOVOR ZA SVE. U osuđivanju, koje je samo projava korena ogrehovljenog bića, leži izvor mržnje na ljude, psihološka podložnost mahinacijama, izvor svađa, netrpeljivosti, sujete ...naročito ovog poslednjeg jer "neka Istina povredjuje moj sud o samom sebi"!
     
    Najzad, da nije sve ovo izraz kukavičluka ili lenjosti, potvrđuje i Gospod koji savetuje da se povratimo i budemo kao deca, naravno ne ponašanjem nego karakterom! Zašto? Gospod koji je sav dinamika i stvaralaštvo ne kaže ovo tek tako kao predlog apatije ...već On predlaže snažnu akciju i delanje! Deca još nemaju greh; ne znaju za njega pa i ne znaju za osuđivanje. Oni ne sude nikome; samo se smeškaju! Pa čak kada i naprave neku nepodopštinu svojstvenu ili sablažnjivu nama odraslima - na njih se greh ne lepi; ne može im naškoditi jer ne znaju za osuđivanje. A Gospod baš takve hoće u svom Carstvu!? Zato je za "neosuđivanje" potrebna nenormalna hrabrost jer se ustaje protiv zla u sebi ...ne defanzivno već ofanzivom jagnjeta protiv izvrnutih gledišta u sebi koja nisu čovekova! Nužno se srećete tada sa tim zlom u srcu; jezivo je, nepodnošljivo bez Hrista ...i samo u Njemu, Crkvi, je jedina snaga i energija da se koliko toliko u NEOSUĐIVANJU istrajava ...sa posrtanjem, padovima, bauljanjem ... i sl. Taj rat traje doživotno...a ljudi misle kukavičluk, apatija!? Iz ljudske perspektive Jagnjetova ofanziva nije logična; ali čovek je bolesno biće u korenu i svoju logiku može da okači ..o klin! Neosuđivanje je upravo sve suprotno - akcija, dinamika, bolna radnja! To nije defanziva ...već prvi front rata u ovom i ovakvom svetu - koji je suštinski samo grehovni privid! Stvarni svet, tu skriven od prljavih očiju i srca, je Hristova realnost u koju nam valja ući kroz Hrista ...kroz Jegnje Božije koji je jedini ulaz u to Carstvo! Nema drugih vrata! Samo jedna iskrena ispovest; jedno pričešćivanje već nam iznutra pokazuje u kolikoj smo "do malopre" samoobmani živeli tu ...u realnom svetu - a čiji je to realni svet ako ne Hristov! 
    (posvećeno mojoj ženi, sinu, majci, sestrama, potomstvu ... pomjanite ih)
  18. Волим
    Blaža Željko је реаговао/ла на александар живаљев за Наслов блога, Богдан ТИРНАНИЋ: МАКГАФИНКЕ АЛФРЕДА ХИЧКОКА   
    Богдан ТИРНАНИЋ: МАКГАФИНКЕ АЛФРЕДА ХИЧКОКА
    Док је стари добри НИН, маја 1980., оплакивао Највећег Сина (на насловници, мало двосмислено: „Тито је желео да последњи опроштај буде што скромнији, као опроштај од обичног човека“), један други обичан човек, Алфред Хичкок, добио је легендарни Тиркетов некролог. Невоља са тим некрологом била је у томе што смо ми дванаестогодишњаци морали поново у Кинотеку да учимо „макгафинке“. (А.Ж)
    АЛФРЕД ХИЧКОК (1899 – 1980)
    ИЗНАД СВИХ ПРАВИЛА
    Рођен 1899. године, сер Алфред Хичкок ступио је у редитељски посао као матор момак од око три банке, провео у њему око пола века и још неколико сезона приде, потписавши у том периоду педесет и седам дела. Сумњамо да се ради о неком светском рекорду: Алфред Хичкок није конкурисао за шампионајер је, просто, одувек био феномен.
    Доказ: у свим филмским лексиконима стоји да је он британски редитељ, по многима можда једини о коме вреди озбиљно говорити, иако – с друге стране – сваки лаик зна да су његови највећи домети америчке, холивудске продукције. Тиме су се стекле нужне околности да човек који ће постати водеће име у жанру што је – уз вестерн и мјузикл – можда најтипичнији за америчку кинематографију остане заувек по страни неколицине главних митова тог рода.
    Убиство у време за чај
    Има ствари у којима је Хичкок заувек остао Енглез, а то није нимало безначајно када се ради о редитељу који се пола века бавио злочином. Злочин је у енглеској културној традицији карактеристика виших друштвених кругова и догађа се, по правилу, у отменим амбијентима, међ доконим светом, најрадије у време за чај – Хичкоков идеални злочинац је онај мамин син из филма „Непознати из Норд-експреса“, баш као што је његова омиљена глумица обично плавуша. Но, као што никад у души није постао „прави Американац“, Хичкок се није посебно упињао ни да свој британски поглед на злочи сачува у његовом ортодоксном традиционалном облику. Јер, концепција класичног енглеског криминалистичког романа, од Конана Дојла до Агате Кристи, заснована је углавном на канону да је откриће починиоца злочина и његових мотива интелектуални проблем, логичка загонетка у којој се, попут пацера, читалац не сналази без помоћи „сивих можданих ћелија“ Холмса или помало несносног Поароа: савршен роман те врсте јесте „Десет малих црнаца“ Агате Кристи у коме треба разрешити како је убица постао леш једне од својих жртава.
    Хичкок је напустио тај утабани енглески пут већ тиме што се огрешио о правило да права криминалистичка прича искључује из себе сваку љубавну интригу. Амерички писци попут Чендлера и Хамета отворено су исмевали ту конвенцију, и то је био један план на коме им се Хичкок здушно придружио: сваки његов филм јесте, пре свега, љубавна интрига. Неколико насумице одабраних примера то потврђују. У „Госпођи која нестаје“ Мајкл Редгрејв упада у невољу јер се удвара младој америчкој удавачи и у „Уцени“ је на делу стара тема о сукобу љубави и дужности; у „Тридесет девет степеница“ Роберт Донат и Мадлен Карол се нађу везани истим паром лисица и лако је претпоставити шта се надаље збива; у „Вртоглавици“ Џемс Стјуарт покушава да у Ким Новак оживи жену коју је накада волео, па сазнаје да се ради о истој особи; у „Марни“ Шон Конери води читаву истрагу око девојке лопова пошто је у њу заљубљен на телепатској основи; у „Позови М ради убиства“ Реј Миланд хоће да убије Грејс Кели јер је више не воли, али га у томе спречава Роберт Камингс који је тек почео да је воли; у „Исповедам се“ све се врти око тога да ли је оне олујне ноћи Монтгомери Клифт спавао са Ен Бакстер (Хичкок:“Надам се“) – и тако даље, па томе слично.
    Коначно, не тврди узалуд сам Хичкок да је његов „Север-северозапад“ круна његовог америчког стваралаштва: љубавна сцена – ништа осим једног пољупца у купеу спаваћих кола – између Керија Гранта и Ив Мери Сент једна је од сигурно најеротичнијих секвенци модерног филма, упркос томе што су протагонисти закопчани до грла. Толико се трудити око љубакања мора да значи како иза свега тога стоји неки други циљ.
    На зиду стари сат куца тике-таке
    Управо то. Хичкоков је прави циљ да гледаоца учини субјектом драме, њеним активним чиниоцем, који подједнако, у зависности од ситуације, може бити злочинац, истражитељ или, пак, жртва. Ради се о некој врсти обрнутог правила: ако је у криминалистичком филму традиционалног кова копча решења брижљиво скривена, невидљива за сваког другог, осим за главног јунака, који ће је открити када је њему воља, то јест на крају, онда је код Хичкока та – како је он назива „макгафинка“ (од: Мак Гафин, један Шкот који прави проблеме) јасно присутна од самих уводних кадрова филма, или је у сваком случају, ту негде, надохват руке и погледа.
    Његово средство којом ту отвореност карата претвара у експресију јесте монтажа, она иста на којој почива еротичност пољупца у купеу спаваћих кола из „Север-Северозапада“. У једном интервјуу Питеру Богдановичу редитељ „Сенке сумње“ и „Птица“ је смисао свог монтажног поступка објаснио као повезивање визуалних представа путем кога се публика увлачи у збивање – „Кријете од публике ко је тај човек. Чему? Само то и радите. Зашто не показати ко је он?“ – јер је, по Хичкоковом дубоко исправном мишљењу, природа кинематографског медија таква да је, на пример, ефекат разговора у току кога ће експлодирати бомба неупоредиво слабији по интензитету и трајању уколико је разлог погибије актера (експлозија бомбе) скривен, односно уколико се гледалац монтажним поступком не подстиче као активни фактор збивања – „У сцену унесите бомбу, покажите да се она налази у соби, покажите да ће експлодирати тачно у један сат, а сад је четврт до један, десет до један; покажите сат на зиду. Погледај под сто! О, будало!“ Парадоксима код Хичкока никад краја: управо је тај човек, један од највећих представника монтажног (или – како сам каже – „чистог“) филма, снимио онај школски пример дела („Конопац“) које је потпуно без монтажних резова.
    Са Хичкоком, према томе, никада нисте начисто: идући трагом „макгафинке“ гледалац верује да, корак по корак, открива тајну, но тим јасније осећа да га та истрага, која ће се на крају показати као исправна (или готово исправна), до те мере увлачи у замку коју му је поставио редитељ да ће се убрзо, готово чулно повезан са збивањем на платну, наћи у потпуној власти онога ко истински повлачи конце, те, у виду последице, бити изложени читавом низу малих стресова. Монтажно мајсторство је незамисливо без драматуршке дрскости.
    Само један пример довољан је да ово потврди. Филм „Породична завера“ говори о два брачна пара, чији је једини заједнички именитељ да су подједнако наклоњени законски недозвољеним радњама, но на различитим нивоима криминалне суптилности. Они се, природно, не познају, као што је то и ред са припадницима различитих друштвених слојева, и тек ће – што је још природније – радња филма судбински испреплети њихове животе. „То може бити технички проблем“, објашњава Хичкок свој метод кроз „Породичну заверу“, где – по њему – „постоји структуралистичка слика двају одвојених група, који се полако али неумитно приближавају једни другима. Питање је како учинити да све то буде сасвим природно“.
    Одговор је запањујући. Гледалац који верује да је апсолвирао „Hitchosks fouch“ очекује се да ће се и овог пута, чак и више неголи обично, тај жељени драматуршки спој остварити путем „макгафинке“, ради које читава злочиначка политика и настаје. Каткада су то дијаманти, а каткад – богами – и неки згодан леш: у „Породичној завери“ фигурирају бројни дијаманти, има и нешто лешева сваковрсног порекла, али се читав филм, супротно логици која води сваког драматуршког приправника, доследно одвија у два сасвим различита смера, то јест његова радња прати авантуре она два брачна пара тако што их – мада се они „неумитно приближавају“ – ничим и никако не доводи у смисленију везу. Они ће се на крају ипак сусрести и у томе вам је, ето, фаталност живљења.
    Он или његова мамица
    Е сада: овако препричана, Хичкокова драматуршка концепција “Породичне завере“ изгледа једноставна, али њу је једноставно немогуће изрежирати, сем уколико нисте оно пиле које ништа не зна о кучинама. И осим уколико нисте Хичкок.
    Његов се метод најбоље може објаснити кључном секвенцом филма „Психо“, једног од врхунских Хичкокових ремек-дела. Пример заслужује да се поново преприча: ако се још сећате, „Психо“ почиње тако што видимо како једна лепа девојка у најбољим средњим годинама краде повећу суму долара и бежи из града; гледате потом како купује аутомобил, како је неки мрачни полицајац прати и испитује, како премешта лову час овамо час онамо, како се плаши и колеба. Све то траје добрих петнаестак минута и гледалац је убеђен да је главна интрига око украдених 40 000 долара, па у тренутку када девојка стиже у мотел Ентони Перкинса он – пошто је недавно видео Литваков „Волите ли Брамса“ са истим типом у главној улози – бива убеђен да се овде збиља ради о превари и да ће се све свести на класичан образац како љубав мења човека, а нарочито жену на странпутици.
    Ствар се котрља даље. Девојка и газда разговарају, испоставља се да је то један симпатичан младић, гошћа се затим повлачи, а онај се чова од Перкинса мота унаоколо, киби кроз рупицу на зиду, све се одвија у стилу хоће бити-неће бити, и – ником ништа. Утај мах девојка одлази у купатило и ми, у секвенци на којој се учи монтажа, видимо безброј кадрова туша, воде која прска, каде, њене мокре косе, леђа, блаженог израза лица после тако напорног дана. И тада, у правом тренутку опуштености, Хичкок мења угао камере и једна недефинисана сподоба, пола бабарога – пола гроф Монте Кристо, нагло улази у кадар да би, у следећем часу, почела да наноси дивљачке ударце ножем по телу те заиста шармантне, а сада и јадне женскице, да би простор био испуњен крвљу и крицима. Шок који се јавља је неотклоњив. Чак и највеће сумњало је морало изгубити игру: јер, нико се пре Хичкока и „Психа“ није осмелио да звезду формата Џенет Ли убије на почетку треће ролне.
    Оно што нас из оваквих ситуација спасава јесте Хичкоков хумор. Сви његови филмови су, на известан начин, комедије. Већ познати изум којим је у „Тридесет девет степеница“ истим паром лисица везао двоје гле+авних протагониста говори како је код Хичкока све у „двоструко (емотивној) експозицији“. Док, с једне стране, расте напетост јер се јунаку успорава бекство пред полицијском потером (Хичкок:“Зашто не затражи помоћ полиције – чудили би се гледаоци.Е, па, пошто га и полиција гони, не може се њој обратити за помоћ, зар не?“), и јер је игром случаја спојен са особом која га најпре може издати, докле, с друге стране, иста механика производи све нове и нове хуморне елементе.
    Ево још неколико сличних примера. Муж психоаналитичар из „Марни“ копа по прошлости своје жене-лопова, но и он сам је пример болесника јер како би се иначе могао заљубити у девојку коју никада није видео: „Ти Фројд, ја Џејн“ – каже Типи Хедрен, а Шон Конери схвата то озбиљно као да је главом Тарзан. „ Госпођа која нестаје“, је, у том смислу, готово урнебесна комедија. Важну поруку носи бакица шпијунка, уместо да је иста (реч је о мелодији шифри) пошаље преко радија или по неком канаринцу; Роберт Донат је музиколог који истражује заборављене фолклорне игре у некој земљи с оне стране Алпа, док под прозором месни трубадур (и он, наравно, шпијун() пева типичну медитеранску серенаду; два Енглеза – присиљена уз остало да у препуном хотелу поделе кревет, што сигурно није случајна алузија на џентлмене – стално се бринухоће ли стићи у домовину на недељни дерби у крикету, мада око њих падају главе као да је у питању партија крикета из „Алисе у земљи чуда“; језик који се говори у тој чудној земљи из модерне политичке оперете најпрецизније би се могао означити као чешко-немачки – и све тако то, од почетка до краја. А у „Невољама са Харијем“ један јунак гура леш држећи га за ноге, као баштенска колица са једним точком, кад наилази она уседелица и пита: „У чему је неоља докторе?“ Ето како се родио Питер Богданович. А Полански?
    Човек на висини судбине
    Хуморна димензија Хичкокових филмова, не обавезно својствена жанру трилера, упозорава да би, увек када говоримо о њему, требало да имамо на уму како је он надвисио границе једног рода, стварајући неку врсту синтезе два жанра: самог ртилера, филма о злочину и истрази, и, хорора, филма страве и ужаса, чија експресивна својства користи на начин какав пре њега није виђен. Таква комбинација, којој Хичкоково мајсторство даје одлике сасвим новог жанра, најпрецизније се означава као суспенс, који је увек трилер у коме се једна криминална прича третира на нивоу хорора, у атмосфери тајанствености, шокантних појава и патолошких манифестација зла (плус хумор), али увек и хорор у коме сепромишљена студија изопачености људске природе пласира кроз форму трилера, у реалистичком контексту приче о злочину и његовој истрази.
    Ова је дефиниција можда добра за приручну критичарску употребу, али не верујемо да би самом Хичкоку она нешто значила. Као и сви стари мајстори филмског заната, он је сматрао да његова дела служе искључиво забави биоскопског гледаоца, и да је залуд тражити у њима нешто друго. Начин на који је Хичкок тог гледаоца забављао пола века и још неколико сезона приде довољан је доказ његове генијалности. Великани попут Хичкока имају ту особину да никад не пожеле нешто друго осим онога што јесу. То је један од начина да човек буде на висини своје стваралачке судбине. Етимологија је у овом случај веома инспиративна дисциплина: јер у сваком речнику енглеског језика стоји да је „hitch“ мрднути, цимнути, заплести, замрсити и – бити доследан.
    Људи изгледа имају онаква имена каква заслужују.
    Богдан Тирнанић, 14.09.1941-16.01.2009. НИН, 18.05.1980., бр.1553, стр. 44-46
  19. Волим
    Guest
    Blaža Željko got a reaction from Guest for Наслов блога, Neka promišljanja na reči oca Ilariona Đurice o "spoljašnjoj pobožnosti"   
    Otac Ilarion:
    "Поред тога што је знак да је црква угушена или да се гуши у клерикализму, велика је опасност за душе, управо тај спектакуларни начин служења, као и сама спољашња побожност. Позоришно служење, односно служење на начин позоришта, служење је без душе и без побожности. Само на шупљи начин.
    С обзиром на то да је наш верник, а често и само свештено лице веома мале литургијске свести, најчешће уопште не досеже у духовну сабраност и у узрастање у благодат. Већина нашег народа се задовољава само тим мртвим изражавањем побожности, честим закрштавањем, поклонима а понекад и клечањем. Сав спетакл нашег изражавања побожности је у спољашњем, у множини песама и молитава која је погибељна, ако је из фарисејски прикривене непобожности свештенства или народа. „Окречени гробови“. Литургијски спетакли не заслужују да добију довољну оцену као побожни.
    Аутоматичност, лажност, недоживљеност, или пак још горе: лудачка ћудљивост литурга, непостојање богочежњивости и очигледно лицемерје, превртљивост. Још гори од тога је формализам, млакост у вери, користољубивост, властољубивост, среброљубивост и охолост, видљива из вечности и потпуни недостатак свеопштости, католичности..
    Женска литургијска побожност је претерано осећајна, сентиментална, блиска похоти а понекад је и болесна. Женску побожност понекад исповедају и неки мушкарци. Тај тип побожности је болеснији од оног мушког или мужественог, било да је реч о мушкарцима или о женама. Овакава богослужења, односно оваква литургија ја празна и прилично истрошене и испражњене светости. Шупља је. Недостаје јој цео Христос."
    Mogu se donekle složiti da, usled nasleđenih praznina iz komunističkog perioda, ljudi jedva da razumeju šta su Crkva i Liturgija ...tj. da je to njihova sloboda a ne sistem formalizama, ovakvih ili onakvih, kojima treba "umilostiviti strogog sudiju tamo negde gore". Ne može se decenijama živeti jednim duhom a onda odjednom, kao da se ništa nije desilo, biti psihički i psihološki tj. duhovno zdrav i slobodan. Što bi rekao jedan filosof: "Možete od akvarijuma napraviti riblju čorbu ali od riblje čorbe ne možete napraviti akvarijum". Sve ima svoju cenu; svako odstupanje od Hrista i Crkve košta debelo; nije to samo tako "evo ja sam hrišćanin". Čovek (društvo) mora da se vrati do tačke sa koje je skrenuo na drugu stazu; ne može samo tako preskočiti na Hristovu stazu kad je između te dve staze bezdan! U međuvremenu, odvojivši se sa Hristovog puta, čoveka razne lažne vrednosti, praznine, podsmeh na Crkvu, nevera i naročito dela, potpuno promene, strukturno i "hemijski"!? Duhovno se izmeni pa čak i ako uspe da "preskoči" jaz između ta dva puta u nameri da odjednom bude aristokrata, čak i da se obrete na svadbi Jagnjeta ...odelo mu je nepristojno ...prljavo i nije svadbeno.
    Čemu je to ontološki slično? Pa, suštinski sa relacijom čovek - čovek! Pravo da Vam kažem, meni su bliski prijatelji svega par ljudi ...tužna manjina od mnogih sa kojima sam bio ...ali ovi su sa mnom bili u svim situacijama i u lepim i u teškim. Bili su mi lojalni drugari; ja mucavo njima ...i to je jedini parametar koji po dubini vezuje ljude u horizontali - s tim što i horizontala i vertikala imaju suštinsku izjednačenost kroz Hrista koji je odnos između Njega i nas uporedio sa odnosom među ljudima! Mnogi bi danas, kada sam malo stao na noge, hteli da se opet družimo ..ali "šta ćete mi"? Za šta mi trebate?! Jeste bili sa mnom kad mi je bilo teško? Niste?! Ne razumem šta sad hoćete?! Čak i kad malo popričamo ...doživljavam ih kao strance ..ne kao prijatelje. Kurtoazno izmenjamo par reči i svako na svoju stranu. DELA ODREĐUJU LJUDE! LOJALNOST ODREĐUJE PRIJATELJSTVO ...a usuđujem se reći da LOJALNOST Hristu kandiduje čoveka i za Njegovo Carstvo ...što opet i ipak zavisi samo od Božije dobrote i milosti. U svakom slučaju, kao što i mi drugačije gledamo čoveka koji je sa nama ostao u svim nevoljama usuđujem se reći da i Bog slično gleda na taj problem. Priča o mudrim i ludim devojkama prilično verodostojno svedoči tome u prilog. Mudre su istrajale do kraja, u svim teškoćama, stičući ulje za Ženika. Onim drugima kao da je svojim postupkom rekao: "Šta ćete mi sad? Gde ste do sad bile?" ... i zatvoriše se vrata! Užas!
    No, Božija dobrota nije merljiva nikojim instrumentima i On kod sebe može primiti koga On hoće a ne po automatizmu ili našim predpostavkama. Kao što ni meni niko ne može da određuje koga ću ja primiti u kuću koga neću. To ne zavisi od komšijskih želja! Ipak, nada u Njegovu milost je iznad svih pojmova jer je i Njegovo sažaljenje iznad svih pojmova, ali to podrazumeva da i sami moramo biti sažaljivi, ponizni i milostivi. Neosuđivanje je stavio iznad svih dela jer se osuđivanjem, pozitivnim ili negativnim, gradimo bogovima mimo Hrista ..i to je upravo demonska doktrina kojom nas je obmanuo još vo vremja ono od praroditelja pa do ličnih samoobmana. A kad Gospod obeća da neće suditi onome koji ne sudi ...On ne laže ...tako će biti! To je radost i nada koja se ne da opisati.
    Vežbati se u neosuđivanju ili nekvalifikovanju ljudi težak je posao ali drugog i časnijeg nema koji bi nas mogao približiti Hristu. Srž je vratiti se u onu tačku gde smo skrenuli sa Hristovog puta a ne preskakati na Njegovu stazu! Između je provalija i lako može da se posrne i surva. Ključno je vratiti se (pokajanje ne samo na usnama) na raskrsnicu sa koje smo skrenuli; pokazati Hristu da nam više nije do lutanja ...priznati Mu da smo nesvesno pa čak i svesno bili nelojalni u nekim trenutcima ...i izviniti mu se; zamoliti Ga da nas ne sudi strogo zbog toga ...mali smo i slabi. Na tom povratku ka ključnom mestu skretanja susrešćemo svoja (ne)dela; prljave duhove tih dela i laži koji će da se surovo protive našem vraćanju jer su, našom lojalnošću njima a ne Hristu, stekli pravo na nas! To i sam Gospod kaže u Jevanđelju: "bojte se onog koji ima vlast da pošto ubije baci u pakao"! Ali hrabro nazad na Hristov put; put poniznosti, sažaljivosti prema svima, služenju svima kao što se i sveti Sava nije nadimao time što je kneževskog porekla već se izuo i služio siromašne starce po Atosu.
    Najzad; Liturgija je uvek sveta i nikada nije nesveta pa makar je služio i sveštenik koji je "obukao na sebe svinjsku njušku" što bi rekao sv. Serafim Sarovski. Koliko je ko iskren ...pa ne možemo znati; nije mudro pačati se u to. Jedino što može da se konstatuje da mnogi, na žalost, ne shvataju problem slobode u Hristu i to je ono što se prilično lako opaža. Ne shvataju da liturgijska obredna forma ima za cilj oslobođenje srca od svih formalizama i mirno unutrašnje prijateljstvo sa Hristom u "kom mi je sve dozvoljeno". Ali "mirno" je i neprimetno! Jedva da možete i naslutiti ko je istinski Hristov!? Možda čak neko ko je na Liturgiji napolju u porti; na oko zamišljen ...a Hristov ceo!? Taj se ne gura da bude što bliže Amvonu.
    Ima u Jevanđelju jedan potresan događaj koji mnogo govori o Crkvi, crkvenosti, slobodi i veri. Ide tako Gospod kroz Jerusalim, oko njega more ljudi; gužva neopisiva ...ko u autobusu 95 u špicu popodne. Sve sami "sledbenici i obožavaoci" Hrista (na veliki Petak nigde žive duše). Ide tako Gospod, guraju Ga odasvud a onda On, koji je Crkva, odjednom primeti: "Ko me se dotače"!? Samo jedna osoba Ga je dotakla istinski, iskreno i sa verom ...sa srcem! Samo jedna od onolike raje?! Eno piše u Jevanđelju: "Ko me se dotače"? Čak i učenici primetiše (parafrazirano): "Vidi šta je ljudi koji te stišću a ti pitaš ko me se dotače" ...i tad je On dao odgovor na sve naše dileme ko je i koliko iskren u Crkvi: "Neko se dotače mene jer ja osetih silu koja iziđe iz mene" (Luka 8; 46) Nikog drugog nije osetio, opazio?! O kako malo znamo ko je i sa koliko vere u Crkvi! O kako ne znamo ništa; o kako samo On to zna zato što je ta "Sila" Njegova a ne naša! Ona se od Njega sliva u dušu koja veruje u Njegovo Božanstvo; a koliko je takvih u hramu to ne možemo znati; i nije naše da to znamo! U svakom slučaju svetost i celebnost Liturgije nikada ne prestaje makar sveštenici u nju uneli i elemente pozorišta! Tja; to je ljudska patetika, bofl roba, gluma, tendencioznost; ...ipak sve to ne utiče na svetost samog obreda koji je od otaca predat i svakako nije podložan kvarljivosti. Ljudi se tu tiskaju, shvataju sve ovako-onako ali Bog je sa onim s kim to On hoće da bude. Čak je i svom apostolu rekao za Sv. Jovana Bogoslova (parafrazirano): "Ako ja hoću da on ostane šta je tebi do toga"? Drugim rečima" "Šta te se tiče"?! On u Svome može da radi kako On smatra da treba a Crkva je Njegova. Zato Ga ne treba shvatati kao mehanizam; kao filosofski pojam već kao Ličnost koja je slobodna i koja sebi bira društvo (malo su ovo teške reči ...ali se i Carstvo svodi na Hristov odabir ljudi levo i desno) Tamo ulazi ko je u Njegovim merilima prijateljstva "dostojan" toga. Ipak, pošto je On Ljubeći Gospod koji zavole ljude toliko da i Sina svoga dade da strada ...jedino i najvažnije je da se uzdamo da će i nas, svakog ponaosob, sa sažaljenjem uzeti sebi, pomilovati i ubeliti ...oprati dušu od grehovnog smrada i pustiti nas kod Njega ...i to je sve. Bez toga, samo tako mehanički da uđem u Njegovo Carstvo ... ma mogu na glavi da dubim ako me On ne želi ...mogu da se slikam! Neću s toga da poltronišem, da glumim, da se poništavam u očajanju! Uzdam se u to što On voli kad si iskren. "Oprosti Gospode, pogrešio sam ...ne prezri me! Nemoj se suditi sa slugom svojim! Pljuni me Gospode, zaslužio sam jer je Tvoja pljuvačka celebna i njome si otvorio oči slepcu!?"
    Meni je najvažniji deo koji sam već spomenuo na više mesta i toga se držim ko pijan plota a to je neosuđivanje! Gospod je rekao da neće suditi ako ne sudim! Neću biti osuđen ako ne osuđujem!? Ljudi; ima li lepše nade i obećanja od kako je sveta i veka? On ne laže kada nešto kaže; On ne dvoliči! Kada obeća ispuni! Neopisivo sam izranjavan i gubav od grehova ...ali jedino svetlo koje me greje i razgoreva nadu je upravo ovo ...neću biti osuđen!! Samo da ne sudim nikome ... Držim se za te reči iskolačenih očiju i okačio sam Mu se za nogu i sad mora da me vuče kao bukagiju! Ali nedam! To je moje i neću da se kockam sa tom šansom!! Možda to, usuđujem se reći, osim "Oče naš.." i treba jedino pričati po hramovima ...nipošto, ni za živu glavu, politikantstva i prezir drugih naroda ... naopako, daleko bilo! "Ljubite i ne osuđujte i NEĆETE BITI OSUĐENI"! Važnije teologije za dušu nema. Čim narod prestane da osuđuje komšiju, nacionalnosti, bližnje ...razumeće zašto ide u Crkvu. Kao u ogledalu spadne sa srca strogi Božiji pogled (On je sam to rekao onome što je imao jedan talant: "znao si da sam ja čovek strog") i srce drugim očima vidi svet. Kakvi smo mi prema ljudima - takav je Život prema nama a Hristos je Put, Istina i Život! Baš kao u ogledalu. Kad nema mnogo razmišljanja da l' ovaj ili onaj greši, neka je to i sveštenik, nekako lakne duši i sve je drugačije. Razbudi se nada ...a to je jedino što čoveku treba.
  20. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Милан Ракић for Наслов блога, Neka promišljanja na reči oca Ilariona Đurice o "spoljašnjoj pobožnosti"   
    Otac Ilarion:
    "Поред тога што је знак да је црква угушена или да се гуши у клерикализму, велика је опасност за душе, управо тај спектакуларни начин служења, као и сама спољашња побожност. Позоришно служење, односно служење на начин позоришта, служење је без душе и без побожности. Само на шупљи начин.
    С обзиром на то да је наш верник, а често и само свештено лице веома мале литургијске свести, најчешће уопште не досеже у духовну сабраност и у узрастање у благодат. Већина нашег народа се задовољава само тим мртвим изражавањем побожности, честим закрштавањем, поклонима а понекад и клечањем. Сав спетакл нашег изражавања побожности је у спољашњем, у множини песама и молитава која је погибељна, ако је из фарисејски прикривене непобожности свештенства или народа. „Окречени гробови“. Литургијски спетакли не заслужују да добију довољну оцену као побожни.
    Аутоматичност, лажност, недоживљеност, или пак још горе: лудачка ћудљивост литурга, непостојање богочежњивости и очигледно лицемерје, превртљивост. Још гори од тога је формализам, млакост у вери, користољубивост, властољубивост, среброљубивост и охолост, видљива из вечности и потпуни недостатак свеопштости, католичности..
    Женска литургијска побожност је претерано осећајна, сентиментална, блиска похоти а понекад је и болесна. Женску побожност понекад исповедају и неки мушкарци. Тај тип побожности је болеснији од оног мушког или мужественог, било да је реч о мушкарцима или о женама. Овакава богослужења, односно оваква литургија ја празна и прилично истрошене и испражњене светости. Шупља је. Недостаје јој цео Христос."
    Mogu se donekle složiti da, usled nasleđenih praznina iz komunističkog perioda, ljudi jedva da razumeju šta su Crkva i Liturgija ...tj. da je to njihova sloboda a ne sistem formalizama, ovakvih ili onakvih, kojima treba "umilostiviti strogog sudiju tamo negde gore". Ne može se decenijama živeti jednim duhom a onda odjednom, kao da se ništa nije desilo, biti psihički i psihološki tj. duhovno zdrav i slobodan. Što bi rekao jedan filosof: "Možete od akvarijuma napraviti riblju čorbu ali od riblje čorbe ne možete napraviti akvarijum". Sve ima svoju cenu; svako odstupanje od Hrista i Crkve košta debelo; nije to samo tako "evo ja sam hrišćanin". Čovek (društvo) mora da se vrati do tačke sa koje je skrenuo na drugu stazu; ne može samo tako preskočiti na Hristovu stazu kad je između te dve staze bezdan! U međuvremenu, odvojivši se sa Hristovog puta, čoveka razne lažne vrednosti, praznine, podsmeh na Crkvu, nevera i naročito dela, potpuno promene, strukturno i "hemijski"!? Duhovno se izmeni pa čak i ako uspe da "preskoči" jaz između ta dva puta u nameri da odjednom bude aristokrata, čak i da se obrete na svadbi Jagnjeta ...odelo mu je nepristojno ...prljavo i nije svadbeno.
    Čemu je to ontološki slično? Pa, suštinski sa relacijom čovek - čovek! Pravo da Vam kažem, meni su bliski prijatelji svega par ljudi ...tužna manjina od mnogih sa kojima sam bio ...ali ovi su sa mnom bili u svim situacijama i u lepim i u teškim. Bili su mi lojalni drugari; ja mucavo njima ...i to je jedini parametar koji po dubini vezuje ljude u horizontali - s tim što i horizontala i vertikala imaju suštinsku izjednačenost kroz Hrista koji je odnos između Njega i nas uporedio sa odnosom među ljudima! Mnogi bi danas, kada sam malo stao na noge, hteli da se opet družimo ..ali "šta ćete mi"? Za šta mi trebate?! Jeste bili sa mnom kad mi je bilo teško? Niste?! Ne razumem šta sad hoćete?! Čak i kad malo popričamo ...doživljavam ih kao strance ..ne kao prijatelje. Kurtoazno izmenjamo par reči i svako na svoju stranu. DELA ODREĐUJU LJUDE! LOJALNOST ODREĐUJE PRIJATELJSTVO ...a usuđujem se reći da LOJALNOST Hristu kandiduje čoveka i za Njegovo Carstvo ...što opet i ipak zavisi samo od Božije dobrote i milosti. U svakom slučaju, kao što i mi drugačije gledamo čoveka koji je sa nama ostao u svim nevoljama usuđujem se reći da i Bog slično gleda na taj problem. Priča o mudrim i ludim devojkama prilično verodostojno svedoči tome u prilog. Mudre su istrajale do kraja, u svim teškoćama, stičući ulje za Ženika. Onim drugima kao da je svojim postupkom rekao: "Šta ćete mi sad? Gde ste do sad bile?" ... i zatvoriše se vrata! Užas!
    No, Božija dobrota nije merljiva nikojim instrumentima i On kod sebe može primiti koga On hoće a ne po automatizmu ili našim predpostavkama. Kao što ni meni niko ne može da određuje koga ću ja primiti u kuću koga neću. To ne zavisi od komšijskih želja! Ipak, nada u Njegovu milost je iznad svih pojmova jer je i Njegovo sažaljenje iznad svih pojmova, ali to podrazumeva da i sami moramo biti sažaljivi, ponizni i milostivi. Neosuđivanje je stavio iznad svih dela jer se osuđivanjem, pozitivnim ili negativnim, gradimo bogovima mimo Hrista ..i to je upravo demonska doktrina kojom nas je obmanuo još vo vremja ono od praroditelja pa do ličnih samoobmana. A kad Gospod obeća da neće suditi onome koji ne sudi ...On ne laže ...tako će biti! To je radost i nada koja se ne da opisati.
    Vežbati se u neosuđivanju ili nekvalifikovanju ljudi težak je posao ali drugog i časnijeg nema koji bi nas mogao približiti Hristu. Srž je vratiti se u onu tačku gde smo skrenuli sa Hristovog puta a ne preskakati na Njegovu stazu! Između je provalija i lako može da se posrne i surva. Ključno je vratiti se (pokajanje ne samo na usnama) na raskrsnicu sa koje smo skrenuli; pokazati Hristu da nam više nije do lutanja ...priznati Mu da smo nesvesno pa čak i svesno bili nelojalni u nekim trenutcima ...i izviniti mu se; zamoliti Ga da nas ne sudi strogo zbog toga ...mali smo i slabi. Na tom povratku ka ključnom mestu skretanja susrešćemo svoja (ne)dela; prljave duhove tih dela i laži koji će da se surovo protive našem vraćanju jer su, našom lojalnošću njima a ne Hristu, stekli pravo na nas! To i sam Gospod kaže u Jevanđelju: "bojte se onog koji ima vlast da pošto ubije baci u pakao"! Ali hrabro nazad na Hristov put; put poniznosti, sažaljivosti prema svima, služenju svima kao što se i sveti Sava nije nadimao time što je kneževskog porekla već se izuo i služio siromašne starce po Atosu.
    Najzad; Liturgija je uvek sveta i nikada nije nesveta pa makar je služio i sveštenik koji je "obukao na sebe svinjsku njušku" što bi rekao sv. Serafim Sarovski. Koliko je ko iskren ...pa ne možemo znati; nije mudro pačati se u to. Jedino što može da se konstatuje da mnogi, na žalost, ne shvataju problem slobode u Hristu i to je ono što se prilično lako opaža. Ne shvataju da liturgijska obredna forma ima za cilj oslobođenje srca od svih formalizama i mirno unutrašnje prijateljstvo sa Hristom u "kom mi je sve dozvoljeno". Ali "mirno" je i neprimetno! Jedva da možete i naslutiti ko je istinski Hristov!? Možda čak neko ko je na Liturgiji napolju u porti; na oko zamišljen ...a Hristov ceo!? Taj se ne gura da bude što bliže Amvonu.
    Ima u Jevanđelju jedan potresan događaj koji mnogo govori o Crkvi, crkvenosti, slobodi i veri. Ide tako Gospod kroz Jerusalim, oko njega more ljudi; gužva neopisiva ...ko u autobusu 95 u špicu popodne. Sve sami "sledbenici i obožavaoci" Hrista (na veliki Petak nigde žive duše). Ide tako Gospod, guraju Ga odasvud a onda On, koji je Crkva, odjednom primeti: "Ko me se dotače"!? Samo jedna osoba Ga je dotakla istinski, iskreno i sa verom ...sa srcem! Samo jedna od onolike raje?! Eno piše u Jevanđelju: "Ko me se dotače"? Čak i učenici primetiše (parafrazirano): "Vidi šta je ljudi koji te stišću a ti pitaš ko me se dotače" ...i tad je On dao odgovor na sve naše dileme ko je i koliko iskren u Crkvi: "Neko se dotače mene jer ja osetih silu koja iziđe iz mene" (Luka 8; 46) Nikog drugog nije osetio, opazio?! O kako malo znamo ko je i sa koliko vere u Crkvi! O kako ne znamo ništa; o kako samo On to zna zato što je ta "Sila" Njegova a ne naša! Ona se od Njega sliva u dušu koja veruje u Njegovo Božanstvo; a koliko je takvih u hramu to ne možemo znati; i nije naše da to znamo! U svakom slučaju svetost i celebnost Liturgije nikada ne prestaje makar sveštenici u nju uneli i elemente pozorišta! Tja; to je ljudska patetika, bofl roba, gluma, tendencioznost; ...ipak sve to ne utiče na svetost samog obreda koji je od otaca predat i svakako nije podložan kvarljivosti. Ljudi se tu tiskaju, shvataju sve ovako-onako ali Bog je sa onim s kim to On hoće da bude. Čak je i svom apostolu rekao za Sv. Jovana Bogoslova (parafrazirano): "Ako ja hoću da on ostane šta je tebi do toga"? Drugim rečima" "Šta te se tiče"?! On u Svome može da radi kako On smatra da treba a Crkva je Njegova. Zato Ga ne treba shvatati kao mehanizam; kao filosofski pojam već kao Ličnost koja je slobodna i koja sebi bira društvo (malo su ovo teške reči ...ali se i Carstvo svodi na Hristov odabir ljudi levo i desno) Tamo ulazi ko je u Njegovim merilima prijateljstva "dostojan" toga. Ipak, pošto je On Ljubeći Gospod koji zavole ljude toliko da i Sina svoga dade da strada ...jedino i najvažnije je da se uzdamo da će i nas, svakog ponaosob, sa sažaljenjem uzeti sebi, pomilovati i ubeliti ...oprati dušu od grehovnog smrada i pustiti nas kod Njega ...i to je sve. Bez toga, samo tako mehanički da uđem u Njegovo Carstvo ... ma mogu na glavi da dubim ako me On ne želi ...mogu da se slikam! Neću s toga da poltronišem, da glumim, da se poništavam u očajanju! Uzdam se u to što On voli kad si iskren. "Oprosti Gospode, pogrešio sam ...ne prezri me! Nemoj se suditi sa slugom svojim! Pljuni me Gospode, zaslužio sam jer je Tvoja pljuvačka celebna i njome si otvorio oči slepcu!?"
    Meni je najvažniji deo koji sam već spomenuo na više mesta i toga se držim ko pijan plota a to je neosuđivanje! Gospod je rekao da neće suditi ako ne sudim! Neću biti osuđen ako ne osuđujem!? Ljudi; ima li lepše nade i obećanja od kako je sveta i veka? On ne laže kada nešto kaže; On ne dvoliči! Kada obeća ispuni! Neopisivo sam izranjavan i gubav od grehova ...ali jedino svetlo koje me greje i razgoreva nadu je upravo ovo ...neću biti osuđen!! Samo da ne sudim nikome ... Držim se za te reči iskolačenih očiju i okačio sam Mu se za nogu i sad mora da me vuče kao bukagiju! Ali nedam! To je moje i neću da se kockam sa tom šansom!! Možda to, usuđujem se reći, osim "Oče naš.." i treba jedino pričati po hramovima ...nipošto, ni za živu glavu, politikantstva i prezir drugih naroda ... naopako, daleko bilo! "Ljubite i ne osuđujte i NEĆETE BITI OSUĐENI"! Važnije teologije za dušu nema. Čim narod prestane da osuđuje komšiju, nacionalnosti, bližnje ...razumeće zašto ide u Crkvu. Kao u ogledalu spadne sa srca strogi Božiji pogled (On je sam to rekao onome što je imao jedan talant: "znao si da sam ja čovek strog") i srce drugim očima vidi svet. Kakvi smo mi prema ljudima - takav je Život prema nama a Hristos je Put, Istina i Život! Baš kao u ogledalu. Kad nema mnogo razmišljanja da l' ovaj ili onaj greši, neka je to i sveštenik, nekako lakne duši i sve je drugačije. Razbudi se nada ...a to je jedino što čoveku treba.
  21. Волим
    Blaža Željko got a reaction from ana čarnojević for Наслов блога, Neka razmišljanja o filmu "Amadeus" Miloša Formana (manje dorade)   
    „AMADEUS“ - remek delo Miloša Formana! Duboka priča o ljudskom padu, prirodi, slabostima!
    Osećam najdublju obavezu da prozborim koju reč o ovom remek delu Miloša Formana koje je na mene značajno uticalo; a s obzirom da sam ga studiozno, uvek sa drugim motivom, gledao više od pedeset puta može se reći i da sam (samozvano ) prilično merodavan da o njemu nešto kažem. J
    Nije nepoznato da je film dobio osam oskara te 1984. godine kada je prvi put prikazan; a kada film odgledate (uz krajnju ozbiljnost i po mogućnostima veoma glasno) onda vam bude i jasno zašto je to tako. Gluma, scenografija, radnja, mnogo značajnih tema obrađenih u dva ipo sata ..sve su to razlozi da ovaj film u mom shvatanju i mojim nekakvim top listama zauzme nedostižno prvo mesto bez mogućnosti da ga odatle iko drugi pomeri.
    U tom periodu film me je, po preporuci drugara, najpre zainteresovao čisto kao biografsko delo velikog muzičara; ali sam odmah video da on u sebi po najmanje ima tu biografsku dimenziju – on zadire u srži do bezbrojnih pitanja svojstvenih našoj ogrehovljenoj prirodi; i bio sam zapanjen do koje mere (u ravni sa Dostojevskim) Miloš Forman poznaje i oslikava nijanse ljudske pale prirode. Fascinirala me je njegova sposobnost da analizira našu grehom potamnelu dušu kojom smo postali slični palim anđelima ...i koja nedvosmisleno, svima nama u oči kaže (a kad tad se sa time sretnemo): „Gospodo, ma koliko se zanosili u sebi da smo naročito pobožni i dobri ...kada nam se iskušenje dotakne srca i čačne gordost i sujetu, mi pokazujemo svoje stvarno lice – pokazujemo mržnju i na ljude i na Boga, što je u suštini jedno isto. (Ne kažu li Oci za Hrista da je došao kao jagnje među vukove). Pokazujemo da u stvari za sve svoje nevolje i bolne momente srca odmah prebacujemo optužbe i krivicu na Onog koji je najmanje za to kriv“. (Lično sam ja prvak sveta u roptanju!) Za one manje religiozne pak, uvek je neko drugi od ljudi kriv jer za Boga, taj skriveni prvolik, ne znaju. Sama srž našeg bića kojom sličimo na Njega je obolela od gordosti (mržnje) ...i Hristovo prisustvo nas boli; teško podnosimo Njegovu blizinu (što je jednom rekao monah Hrizostom: „Kad ti je najteže možda ti je Bog tada najbliže ali Ga ti ne možeš podneti“) ...a to je u suštini opis pakla – nesposobnost za primanje Hrista u sebe. Od tog smrtnog užasa i semena u nama, samo Gospod može da isceli - držanjem (kako znamo i umemo) jevanđelskih "principa sažaljenja" u praksi i ispred svega Njegovom milošću. Sami nemamo nikakve šanse. Najzad, ne kaže li Spasitelj: „ovaj svet u zlu leži“ ...i upravo tu dimenziju gordosti kao najvećeg greha, Forman je tako dobro prepoznao i maestralno oslikao da vas ostavi bez daha.
    Gordost je suprotnost Životu! Suprotnost Životu nije smrt! Nema smrti jer je čovek stvoren po slici Besmrtnog Boga i ne može da umre! Suprotnost Životu je mržnja!
    Da, film u samoj srži nosi ovu poruku! Možda sama radnja nema istorijsku utemeljenost (kompozitor Antonio Salijeri je u filmu primoran carskom odlukom da deli esnafski prostor "drvorskog kompozitora" sa tadašnjim čudom od deteta) ali Forman je u umetničkoj slobodi dodelio Salijeriju jednu zapaženu dimenziju sujetno povređenog čoveka koji, budući duboko religiozan, kroz svoje nevolje sa Mocartom (slične našim svakodnevnim interakcijama sa ljudima) svu bol unutrašnjih stradanja raspaljenih sujetom prebacuje na religiozni plan! Iskrivljen i oslepljen od besa, usled niza ponižavajućih momenata, on izvor svojih problema ne vidi u svojoj gordosti već u Bogu! No, on zbog usiljenih poniženja, kakve samo život može da donese, Mocarta, čijem daru se i divi i zavidi istovremeno, samo doživljava kao Božije oruđe kojim Bog njemu, Salijeriju, posvednevno lupa šamare - koje on najpre preteško nosi, a najposle se sasvim predaje svom gnevu na Boga jer mu Božiji plan o njemu nije jasan. Počinje da se protivi i najzad da ratuje protiv Boga. On ne shvata da je još u detinjstvu (s početka filma) tražio od Boga kroz molitvu sasvim pogrešne stvari! Tražio je da ga Bog učini slavnim i od ljudi proslavljanim - čime je udario veoma loš temelj svojoj ličnosti. Ne shvata da se samo smirenjem, poniznošću, molitvom i trpljenjem poniženja leči ogrehovljeno srce, već se u uobraziljama upušta u najbesmisleniji rat od svih ratova ..rat protiv Jagnjeta! Rat koji je izgubljen i pre svog početka. Teško je i opisati nekome ko film nije gledao koliko bravurozno je prikazan njegov kraj. Naime, Salijeri, čija priča kroz ceo film ima logiku, ima neki svoj tok nama razumljiv (slagali se sa njim ili ne), do te mere vas neprimetno uvuče u svoju šizofrenu storiju: divljenje a istovremeno i neiskazana mržnja prema Mocartu ...da bi na kraju shvatili da ste zajedno sa njim, sa svim tim, tako ljudskim i logičnim gledištima, u stvari u ludnici! No tako to biva kada se premalo obrati pažnja na one Spasiteljeve reči upućene Apostolu: „idi od mene sotono jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko“. Naše ljudsko, ma kako naivno izgledalo, ...bolesno je. Nama je teško odreći se sebe jer smo na sebe navikli; i osim intervencije od Boga, nema te sile koja nas može razuveriti da je naše „ja“ ...patetično i ovozemaljsko „ja“ – u stvari antipod Hristovom daru u nama ...utamničenom „ja“, ili „novom čoveku u Hristu“ kako ga nazivaju sveti oci.
    No da se vratim na još par fascinantnih segmenata filma koja vas učine nemim. U kontekstu događaja i sujetne povređenosti, Salijeri naumi da ubije Mocarta i on to zaista čini ali na potpuno nesvesan način koji ni sam nije ni očekivao ni planirao. A stvarni plan, kojim se bavio, mu je bio apsolutno ludački! Hteo je da ostvari pobedu nad Bogom (za kojeg je mislio da ga namerno ponižava pred svetom zbog "osrednjosti") tako što će ogromnim honorarom naručiti od Mocartovog Bogom danog talenta Rekvijem (opelo) – dakle delo koje se tiče Crkve i liturgike; a kada svojeručno ubije Mocarta, da onda to, njegovo ..Salijerijevo, opelo odzvanja Crkvom nad Mocartovim kovčegom – a Bog će to morati da sluša nemoćan da prekine!? U toj slici, u toj ideji Salijeri vidi svoj trijumf nad Bogom!? Neopisivo ludilo; sofizam sa dna ada. Ljubomoran na Amadeusov dar mislio je da novcem on postaje "vlasnik" kompozicije i tog dara – a samim tim je mislio i da će Bog konačno morati i njega "osrednjeg kompozitora" da sluša! Ali to je vid Simonije!!! Salijeri je upao u najtežu prelest! Novcem se ne može kupiti dar Božiji! Nesrećni Salijeri je u izopačenom umu definitivno sebi zario nož u srce. Ne shvata da on ne može biti vlasnik tog poručenog dela; vlasnik je onaj koji nosi taj dar u sebi – a dar se ne kupuje za pare. Mnogo puta sam bio u teškoj vrućici kod ovog dela jer me šokira dubina mraka koji se ovde kao perfidna samoobmana projavljuje a koju Forman filigranski opaža i iznosi kroz starca izobličenog mržnjom. No, Salijerijev plan se izjalovio; Mocart naime umire od iscrpljenosti i bolesti pluća, ali Salijeri u dubini zna da je on tome doprineo! Ne razume doduše kako je doprineo i zašto je Mocart umro prerano usred komponovanja Rekvijema; ta prerana smrt Volfgangova je odstupala od njegovog plana u tom suludom ratu, ali je u dubini sasvim siguran da ta smrt ima indirektne veze sa njim. A kako, to je sjajni Forman, bez preterivanja, jevanđelski zapazio i objasnio: Salijeri je, naime, od Mocarta naručio rekvijem, no rekvijem kao Crkveno delo, po sebi traži sasvim drugi životni kontekst. Traži molitvenost, mir, tišinu; sve upravo suprotno Mocartovom životu koji je voleo kafane, piće, žene, vodvilje. Salijeri u stvari bez svesne namere primorava Volfganga da „sipa novo vino u mehove stare“. Mocart sve teže nosi raspolućeni život, počinje da se raspada. Čak jednog trenutka priznaje ženi Konstanci da ga komponovanje Requiema "ubija". Forman fantastično opaža taj jevanđelski momenat i kroz nekoliko sjajnih kadrova upravo nam na to ukazuje prikazujući Amadeusovo rasulo. Iz dana u dan njegovo zdravlje je kopnilo; on se tome tužno opirao ali je ipak skončao teško oboleo. Dva oprečna životna (duhovna) principa su mu iznutra razjedala organizam.
    Salijeri je, kao što rekoh, imao drugačiji plan da se reši Mocarta, pa ga je ovakav kraj ništa manje iznenadio, no ipak negde u dubini on dovodi sebe u vezu sa ovim događajem. Film i počinje tako što on u dubokoj starosti pokušava da samoubistvom prekrati muke savesti i viče: „Volfgang, oprosti! Oprosti svome ubici“! Samoubistvo mu ne uspeva i on izranjavan završava u bolnici, koja je u sastavu ludnice. Tu mu dolazi sveštenik i nudi mu ispovest kao rešenje. Salijeri to manje prihvata kao ispovest ali ipak počinje priču ...i ta priča je pretočena u ovo remek delo.
    Osim spomenutih glavnih poruka, Forman nam donosi i mnoge druge momente vredne pažnje. Jedna od njih je izgled ozbiljne monarhije i dobrog monarha, koji jeste donosilac svih odluka ali nikada to ne čini bez saradnje sa umnim glavama kojima je okružen. Uvažava stavove i usvaja one koji su razumni; koji imaju većinu, koji nisu protivni Crkvenim etičkim normama; ali konačna odluka je JEDNA - njegova. Nema demokratije, nema razvodnjavanja ideja i života. Forman upravo to naročito i često akcentuje. Tu su zatim relacije otac – sin (bolesna dominacija roditelja); muž – žena; gospodar i sluga. Nema čega se ovaj pedantni režiser nije dotakao a da u stvari ni trenutka nije ostao nedorečen ...u samo dva ipo sata koliko ova priča traje!
    Film ima scene bez kojih ovakva tematika nije moguća a koje izvesni profil ljudi mogu uzdrmati. Jedna od njih je i kada pobesneli Salijeri spaljuje Krst u kaminu ...ali to je samo deo priče – ne mora se gledalac sa time poistovećivati. Uostalom ima i religioznih filmova u kojima isto tako vidimo blasfemično ophođenje i sa Krstom i sa Hristom ali sve je to u funkciji priče koja je kao celina, po mom uverenju, veliko hrišćansko delo. Film najtoplije preporučujem svakome ko ga nije gledao. Ne može se gledati „usputno“ i iz kuhunje dok se sprema obed. Mora se gledati sa krajnjom pažnjom i što je glasnije izvodljivo a već ćete videti zašto! U svakom slučaju, film vas oslobađa i uozbiljuje! Mnogo bolje razumevate ljude; nežniji ste prema njima bez obzira koje su nacije jer je ljudska tragedija i drama nešto što je zajedničko svima nama! Dublje razumevate da bez Hrista ovaj život nije ništa. Bez Njega je svaka čestica loših emocija opasnost a ljudski život nije ništa drugo nego tama iz koje je lako preći u večitu tamu ako se sam život shvati neozbiljno ...ako se gaji mržnja i zavist, i ako se Hristos izgubi iz vida. Miloš Forman je dostojan ozbiljnih analiza ništa manje od Dostojevskog. Ovo nije jedino njegovo ostvarenje sa ozbiljnim porukama ..ima ih dosta. Vredan pažnje je i njegov „Regtajm“ ...ali o tome nekom drugom zgodom ili pak da se toga lati neko obrazovaniji.
    Na kraju, nisam mnogo iznenađen što se u ovom vremenu raspada vrednosti film Amadeus namerno prećutkuje iz centara moći! Dodiruje mnogo ozbiljne dubine koje smetaju i bole; i umesto da ima čak katedru na fakultetima, s obzirom na brojne neispitane segmente koje nosi u sebi ... njega su smestili negde u arhive kao neprijatnog svedoka ljudske prirode. Zadivljen sam Formanom i zapanjen sam koliko malo znači ljudima ovog vremena .. ali to ima svoju cenu. Osvrnimo se oko sebe i videćemo je.
    ____________________________________
    Evo nekoliko scena iz filma koje su po sebi minijaturna remek dela! Posebno je potresan ovaj srednji klip u kom se može videti šta zavist, ljubomora ili mržnja učine svakom od nas; ako uporno odbijamo da se sa time sretnemo, priznamo ga ...ispovedimo i molimo Boga da nas od toga izleči ..a sa time se naravno ne može ući Njegovo Carstvo. Kakav strašan ponor; kakav dijapazon ličnosnih ekstrema u čoveku, o čemu govore i sveti oci. Čovek je biće koje je i anđelske lepote i uzvišenosti ali koji se surva do demonskih dubina u kojima više ništa ljudsko nije prepoznatljivo. U ovom starcu su i najuzvišenija osećanja lepog; nije mu srce još umrlo za te emocije ...ali onda se podaje adskoj mržnji ..nesposoban da joj se odupre.
     
     
     
     
  22. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Рапсоди for Наслов блога, O zabludi da možeš znati svoju duhovnu dijagnozu i stepen duhovnosti   
    Ponovo me je sjajna članica "Rapsodija u plavom" podstakla na jedno razmišljanje u vezi ličnog odnosa prema unutrašnjem svetu u kom sebe vidiš na "nekom mestu" za koje misliš da je zagarantovano ili nepromenljivo.
     
    Citat njenog komentara:
    "Молим Бога сваки дан да ме помакне далеко од танке линије између добра и зла између светице и грешнице, некада је та линија била дебела,а сада танка једна линија."
     
    Čestita Rapsodijo; za još sto života, osim ako se Božijom milošću ne obretemo na Jagnjetovoj svadbi onako pristojno obučeni; a samo On može da ubeli haljine; ...dakle za još sto života nećemo mrdnuti ni pod kojim okolnostima od te linije koja razdvaja "sveticu" i "grešnicu" jer je čovek biće raspeto između ova dva sveta! Onog momenta kada samo pomisliš da si se odmakla i da si postigla neku prosvećenost - već si u ozbiljnom padu! Mi ljudi nemamo merne instrumente za pojmove svetosti - ne znamo ni šta je to (ja bar ne znam šta je to!). Radio sam u Patrijaršiji par godina i često sretao Patrijarha Pavla a još češće Vladiku Danila Krstića; družili se bukvalno svakodnevno jer smo stanovali u istoj zgradi i bili komšije ...i Pavla smo zvali "Časni Đedo" "čestiti Starac"! Posle čujem zovu ga "svetac koji hoda" ...i bi mi nekako zbunjujuće i prepuno magli! Šta to znači!? Jel to neka kategorija nadljudi?! Ne znači ništa; on je samo bogobojažljiv častan čovek i ništa preko toga! Biti svet čovek znači biti samo normalan i čestit čovek jer Bog je stvorio normalne ljude a ne nadljude! Postoji samo čovek i na suprot tome pali čovek kog je Gospod došao da izCELI (vrati u "celinu" bića)! Dakle, normalan čovek koji se ne bavi mnogo filosofskim dubinama koje nisu svakome ni date. Stvarne mistike Duha date su ponekom monahu, isihasti ili otšelniku i to je sve. Oni su nam dati kao svetionici i svedoci više realnosti a ne kao neko s kim možeš svakodnevno da se družiš i budeš na "majke mi" sa njima, mada ni tada, kao ni Apostoli nisu ništa drugo do smrtni ljudi! Oni, po Božijoj milosti, samo svedoče sveprisutni Eshaton i time su nam svetionici u mnogim maglama i duhovnim noćima na uzburkanom moru ali nisu po svaku cenu i model (način) života jer kako bi se onda ljudi rađali? Kako bi se rađali neki budući monasi, otšelnici ili Episkopi?
    Primera radi Sveti Grigorije Palama (neka bi sve nas Bog pogledao njegovim molitvama) priča o nekim Božanskim energijama, svetlostima i šta znam šta sve ne, i ja se pravim kao da to razumem!! A pošto se pravim da mi je to jasno ..onda znači da lažem i sebe i tebe! A niti te dimenzije mogu da razumem niti ću ih ikada shvatiti; pa to je Bog njemu otkrio ...ja da dubim na glavi neće mi to nikada biti jasno. Možda samo onda kada budem umro i ako mi se sažaljivi Gospod smiluje da me uzme kod sebe; tada me, da budem iskren, više nikakva teologija neće ni zanimati! Ja sam tada, ako da Bog i uz Njegovu pomoć, uspešno završio ovu životnu trku! (Msm, daj Bože svima ...pa meni poslednjem)
    Dakle, o nekim predubokim pitanjima ne mogu da razmišljam ali ljubav prema bližnjem, praštanje uvreda, tragično bledu i kolebljivu vernost, sažaljenje i milost razumevam ...i tu sam već odgovoran, jer gle, Palamine "energije i svetlosti" nisu ništa drugo, po rečima pok. profesora Dimitrija Bogdanovića, do "Ljubav kojom voli čovek"! Ne samo moja malenkost i grešnost nego svi mi iz ljudskog roda. I mislim da, danas naročito, sva teologija treba da ide u tom smeru promovisanja međuljudskih odnosa u konkretnom okruženju - jer je Hristos Gospod "ikonostas" u svakoj ljudskoj duši i u Palaminoj i kod komšije Stojana sa VI sprata ...i prema ljudima treba imati isti odnos kao prema Hristovoj ikoni u Crkvi! Blag naklon, ljubaznost, celiv ... ti se potajno i u sebi obraćaš Gospodu u čoveku ...a ovaj mučenik misli da se obraćaš njemu ...i onda odjednom gle čuda, počneš da shvataš da više i nema granice gde prestaje Gospod a gde počinje taj dotični čovek!? 
  23. Волим
    Blaža Željko got a reaction from arizan for Наслов блога, Hrišćanstvo nije "bunar želja"   
    Idenje za Hristom, čak i u najmanjem, trnovit je put ako je on čovekova konačna odluka. To pred očima srca znači pridržavati vanvremeno, uvek sada, Krst na Njegovim leđima onoliko koliko možemo a pri tom Ga razni ljudi i dalje pljuju, vređaju, ponižavaju. To je u stvari čovekov izbor... hoće li stajati na trotoaru i gledati ravnodušno golgotsko posrtanje ili bar prstom pridržati teret na leđima Ovog velikog stradalnika. Jerusalimske ulice su uvek "sada"; Hristovo koračanje njima je "sada"; raspeće između razbojnika - tu su pred vama; i Vaskrsnje je uvek sada, uvek tamo gde se na Krstu umre!
    Teškoće hrišćanskog života (ne samo lične već i mnogih bližnjih pa i šire zajednice) su u stvari te male težine koje je svako poneo koliko je mogao od tog Krsta. Gresi i naših bližnjih su na Njemu! Hrišćani su osamareni mnogim neverujućima ...kao zalog, kao pomoć! Mnogi tereti šire zajednice na leđima su hrišćana ..i oni amortizuju stradanja neverujućih. To je uloga onog koji ide za Hristom. Neko više, neko manje (sveštenici po najviše) nose teret bližnjih u meri snage, ljubavi, vere...
    Jedva sebe nosim! Kolika je tek zadivljujuća snaga Bogočoveka koji nosi teret svih ljudi svih vremena.. pa i onih koji ga oslepeli mrze!? Što više Njegovog Krsta nevidljivo pridržavate, više vas svet mrzi. Čudesan paradoks i tragedija "ovog sveta" koji u zlu leži. Nekada nam dodija teret, uplašimo se ili pokolebamo pa pustimo taj Krst, ostavimo Gospoda samog ali On ne ostavlja nas. Samo pogleda i nastavlja da korača pod teretom užasnih grehova milijardi Nojevih potomaka. Kad vam kroz Crkvu i sazrevanje u razumevanju problematike to dođe pred oči... samo zanemite. Hrišćani voljno uzimaju Njegovu smrt u pokušaju da Mu pomognu i pridruže se Vaskrsenju.. i tako bez osuđivanja pomažu nevidljivo i svima onima koji Hrista preziru upravo u njihovom spasavanju. Svojim trpljenjem, posrtanjem za Hristom, ljubaznošću,praštanjem, hrišćani seju bez i jedne reči jevanđelje u duše ljudi; negde će to seme roditi, negde neće ali srž cele priče je da Crkveni život nije ništa drugo do saradnja sa Hristom dok ide jerusalimskim ulicama pod teretom svih nas. Mnogi neverujući ili inoverni toga naravno nisu svesni ali ste zato vi toga bolno svesni. Velika, čudesna, strašna i, kao što rekoh, bolna Istina. Ko zna koliko ljudi, vašim posrtanjem i molitvama... pridržavanjem Krsta Hristovog, biva vremenom utešeno i u svesti promenjeno? Samo Bog zna. Hrišćani su sluge, više su dobili ali se od njih više traži. Više su dobili zato su i više bijeni. Srknuli su iz Čaše, dodirnuli Telo, progutali Ga,... i sad nema nazad bez posledica - a ispred njih mnoštvo trnja i nepoznanica. Ali nije hrišćanin sam. Gospod gleda sa Krsta i taj pogled je uteha neiskazana. Zove nas da mu se pridružimo na jednom od ona dva krsta sa strane; ah da ...mi i jesmo svi podeljeni na ta dva razbojnička krsta! Raspeti smo svi, hteli ili ne, razlikujemo se samo u tome kako podnosimo bol; kako se tada Hristu obraćamo! Stid me je da kažem kom sam razbojniku sličniji?!
    Ništa nije uzalud ma kako izgledalo. Onaj ko misli da je hrišćanstvo lako, da je neki "bunar želja" u grdnoj je zabludi. Hrišćanstva je pomoć Hristu na onom putu kroz jerusalimske ulice; pomoć onog Simona iz Kirine! Gle, njegovo je ime trajno zabeleženo u Jevanđelju!? Hrišćani su svojom voljom Simon! Nema aplauza, nema svečanosti ...za odraslog čoveka (hrišćanina) život je ozbiljno štivo sa dramskim zapletom.
    Pričaju tako ljudi svašta pa kažu: "Da oni bliskoistočni fanatici poznaju Hrista bili bi vatreni revnosnici "... naravno, do prve krivine! Do prvog ukusa stvarnog Krsta koji ti osvetli srce, a onda bi ko i svi mi potajno u dubinama duše tražili rupe u zakonu, kompromise sa pravdom. Lako je verovati u besmislene lične maštarije u kojima je bol dozirana ili je nema, ili su čak i drugi za nju krivi. Teško je držati Hristov Krst i nesvesno (jer nije vidljiv očima) od njega se beži. Beži se od sebe. Beži se od braka jer je Krst i trpljenje! Beži se od monaštava jer je Krst! Beži se od ljudi jer su Krst i trpljenje! Od svega se beži i na kraju čovek ostaje sam bez igde ikoga ... zajednica prestrašenih je samački hotel ...ovaj život je samo proputovanje, privremeno baštinimo neki polupansion ..a večno ono što smo na Krstu uradili.
  24. Волим
    Guest
    Blaža Željko got a reaction from Guest for Наслов блога, Hrišćanstvo nije "bunar želja"   
    Idenje za Hristom, čak i u najmanjem, trnovit je put ako je on čovekova konačna odluka. To pred očima srca znači pridržavati vanvremeno, uvek sada, Krst na Njegovim leđima onoliko koliko možemo a pri tom Ga razni ljudi i dalje pljuju, vređaju, ponižavaju. To je u stvari čovekov izbor... hoće li stajati na trotoaru i gledati ravnodušno golgotsko posrtanje ili bar prstom pridržati teret na leđima Ovog velikog stradalnika. Jerusalimske ulice su uvek "sada"; Hristovo koračanje njima je "sada"; raspeće između razbojnika - tu su pred vama; i Vaskrsnje je uvek sada, uvek tamo gde se na Krstu umre!
    Teškoće hrišćanskog života (ne samo lične već i mnogih bližnjih pa i šire zajednice) su u stvari te male težine koje je svako poneo koliko je mogao od tog Krsta. Gresi i naših bližnjih su na Njemu! Hrišćani su osamareni mnogim neverujućima ...kao zalog, kao pomoć! Mnogi tereti šire zajednice na leđima su hrišćana ..i oni amortizuju stradanja neverujućih. To je uloga onog koji ide za Hristom. Neko više, neko manje (sveštenici po najviše) nose teret bližnjih u meri snage, ljubavi, vere...
    Jedva sebe nosim! Kolika je tek zadivljujuća snaga Bogočoveka koji nosi teret svih ljudi svih vremena.. pa i onih koji ga oslepeli mrze!? Što više Njegovog Krsta nevidljivo pridržavate, više vas svet mrzi. Čudesan paradoks i tragedija "ovog sveta" koji u zlu leži. Nekada nam dodija teret, uplašimo se ili pokolebamo pa pustimo taj Krst, ostavimo Gospoda samog ali On ne ostavlja nas. Samo pogleda i nastavlja da korača pod teretom užasnih grehova milijardi Nojevih potomaka. Kad vam kroz Crkvu i sazrevanje u razumevanju problematike to dođe pred oči... samo zanemite. Hrišćani voljno uzimaju Njegovu smrt u pokušaju da Mu pomognu i pridruže se Vaskrsenju.. i tako bez osuđivanja pomažu nevidljivo i svima onima koji Hrista preziru upravo u njihovom spasavanju. Svojim trpljenjem, posrtanjem za Hristom, ljubaznošću,praštanjem, hrišćani seju bez i jedne reči jevanđelje u duše ljudi; negde će to seme roditi, negde neće ali srž cele priče je da Crkveni život nije ništa drugo do saradnja sa Hristom dok ide jerusalimskim ulicama pod teretom svih nas. Mnogi neverujući ili inoverni toga naravno nisu svesni ali ste zato vi toga bolno svesni. Velika, čudesna, strašna i, kao što rekoh, bolna Istina. Ko zna koliko ljudi, vašim posrtanjem i molitvama... pridržavanjem Krsta Hristovog, biva vremenom utešeno i u svesti promenjeno? Samo Bog zna. Hrišćani su sluge, više su dobili ali se od njih više traži. Više su dobili zato su i više bijeni. Srknuli su iz Čaše, dodirnuli Telo, progutali Ga,... i sad nema nazad bez posledica - a ispred njih mnoštvo trnja i nepoznanica. Ali nije hrišćanin sam. Gospod gleda sa Krsta i taj pogled je uteha neiskazana. Zove nas da mu se pridružimo na jednom od ona dva krsta sa strane; ah da ...mi i jesmo svi podeljeni na ta dva razbojnička krsta! Raspeti smo svi, hteli ili ne, razlikujemo se samo u tome kako podnosimo bol; kako se tada Hristu obraćamo! Stid me je da kažem kom sam razbojniku sličniji?!
    Ništa nije uzalud ma kako izgledalo. Onaj ko misli da je hrišćanstvo lako, da je neki "bunar želja" u grdnoj je zabludi. Hrišćanstva je pomoć Hristu na onom putu kroz jerusalimske ulice; pomoć onog Simona iz Kirine! Gle, njegovo je ime trajno zabeleženo u Jevanđelju!? Hrišćani su svojom voljom Simon! Nema aplauza, nema svečanosti ...za odraslog čoveka (hrišćanina) život je ozbiljno štivo sa dramskim zapletom.
    Pričaju tako ljudi svašta pa kažu: "Da oni bliskoistočni fanatici poznaju Hrista bili bi vatreni revnosnici "... naravno, do prve krivine! Do prvog ukusa stvarnog Krsta koji ti osvetli srce, a onda bi ko i svi mi potajno u dubinama duše tražili rupe u zakonu, kompromise sa pravdom. Lako je verovati u besmislene lične maštarije u kojima je bol dozirana ili je nema, ili su čak i drugi za nju krivi. Teško je držati Hristov Krst i nesvesno (jer nije vidljiv očima) od njega se beži. Beži se od sebe. Beži se od braka jer je Krst i trpljenje! Beži se od monaštava jer je Krst! Beži se od ljudi jer su Krst i trpljenje! Od svega se beži i na kraju čovek ostaje sam bez igde ikoga ... zajednica prestrašenih je samački hotel ...ovaj život je samo proputovanje, privremeno baštinimo neki polupansion ..a večno ono što smo na Krstu uradili.
  25. Волим
    Blaža Željko got a reaction from ............. for Наслов блога, Hrišćanstvo nije "bunar želja"   
    Idenje za Hristom, čak i u najmanjem, trnovit je put ako je on čovekova konačna odluka. To pred očima srca znači pridržavati vanvremeno, uvek sada, Krst na Njegovim leđima onoliko koliko možemo a pri tom Ga razni ljudi i dalje pljuju, vređaju, ponižavaju. To je u stvari čovekov izbor... hoće li stajati na trotoaru i gledati ravnodušno golgotsko posrtanje ili bar prstom pridržati teret na leđima Ovog velikog stradalnika. Jerusalimske ulice su uvek "sada"; Hristovo koračanje njima je "sada"; raspeće između razbojnika - tu su pred vama; i Vaskrsnje je uvek sada, uvek tamo gde se na Krstu umre!
    Teškoće hrišćanskog života (ne samo lične već i mnogih bližnjih pa i šire zajednice) su u stvari te male težine koje je svako poneo koliko je mogao od tog Krsta. Gresi i naših bližnjih su na Njemu! Hrišćani su osamareni mnogim neverujućima ...kao zalog, kao pomoć! Mnogi tereti šire zajednice na leđima su hrišćana ..i oni amortizuju stradanja neverujućih. To je uloga onog koji ide za Hristom. Neko više, neko manje (sveštenici po najviše) nose teret bližnjih u meri snage, ljubavi, vere...
    Jedva sebe nosim! Kolika je tek zadivljujuća snaga Bogočoveka koji nosi teret svih ljudi svih vremena.. pa i onih koji ga oslepeli mrze!? Što više Njegovog Krsta nevidljivo pridržavate, više vas svet mrzi. Čudesan paradoks i tragedija "ovog sveta" koji u zlu leži. Nekada nam dodija teret, uplašimo se ili pokolebamo pa pustimo taj Krst, ostavimo Gospoda samog ali On ne ostavlja nas. Samo pogleda i nastavlja da korača pod teretom užasnih grehova milijardi Nojevih potomaka. Kad vam kroz Crkvu i sazrevanje u razumevanju problematike to dođe pred oči... samo zanemite. Hrišćani voljno uzimaju Njegovu smrt u pokušaju da Mu pomognu i pridruže se Vaskrsenju.. i tako bez osuđivanja pomažu nevidljivo i svima onima koji Hrista preziru upravo u njihovom spasavanju. Svojim trpljenjem, posrtanjem za Hristom, ljubaznošću,praštanjem, hrišćani seju bez i jedne reči jevanđelje u duše ljudi; negde će to seme roditi, negde neće ali srž cele priče je da Crkveni život nije ništa drugo do saradnja sa Hristom dok ide jerusalimskim ulicama pod teretom svih nas. Mnogi neverujući ili inoverni toga naravno nisu svesni ali ste zato vi toga bolno svesni. Velika, čudesna, strašna i, kao što rekoh, bolna Istina. Ko zna koliko ljudi, vašim posrtanjem i molitvama... pridržavanjem Krsta Hristovog, biva vremenom utešeno i u svesti promenjeno? Samo Bog zna. Hrišćani su sluge, više su dobili ali se od njih više traži. Više su dobili zato su i više bijeni. Srknuli su iz Čaše, dodirnuli Telo, progutali Ga,... i sad nema nazad bez posledica - a ispred njih mnoštvo trnja i nepoznanica. Ali nije hrišćanin sam. Gospod gleda sa Krsta i taj pogled je uteha neiskazana. Zove nas da mu se pridružimo na jednom od ona dva krsta sa strane; ah da ...mi i jesmo svi podeljeni na ta dva razbojnička krsta! Raspeti smo svi, hteli ili ne, razlikujemo se samo u tome kako podnosimo bol; kako se tada Hristu obraćamo! Stid me je da kažem kom sam razbojniku sličniji?!
    Ništa nije uzalud ma kako izgledalo. Onaj ko misli da je hrišćanstvo lako, da je neki "bunar želja" u grdnoj je zabludi. Hrišćanstva je pomoć Hristu na onom putu kroz jerusalimske ulice; pomoć onog Simona iz Kirine! Gle, njegovo je ime trajno zabeleženo u Jevanđelju!? Hrišćani su svojom voljom Simon! Nema aplauza, nema svečanosti ...za odraslog čoveka (hrišćanina) život je ozbiljno štivo sa dramskim zapletom.
    Pričaju tako ljudi svašta pa kažu: "Da oni bliskoistočni fanatici poznaju Hrista bili bi vatreni revnosnici "... naravno, do prve krivine! Do prvog ukusa stvarnog Krsta koji ti osvetli srce, a onda bi ko i svi mi potajno u dubinama duše tražili rupe u zakonu, kompromise sa pravdom. Lako je verovati u besmislene lične maštarije u kojima je bol dozirana ili je nema, ili su čak i drugi za nju krivi. Teško je držati Hristov Krst i nesvesno (jer nije vidljiv očima) od njega se beži. Beži se od sebe. Beži se od braka jer je Krst i trpljenje! Beži se od monaštava jer je Krst! Beži se od ljudi jer su Krst i trpljenje! Od svega se beži i na kraju čovek ostaje sam bez igde ikoga ... zajednica prestrašenih je samački hotel ...ovaj život je samo proputovanje, privremeno baštinimo neki polupansion ..a večno ono što smo na Krstu uradili.
×
×
  • Create New...