Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Blaža Željko

Члан
  • Број садржаја

    452
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Волим
    Blaža Željko got a reaction from елТорнеро for Наслов блога, Neosuđivanje kao vrata spasavanja!   
    Ovom prilikom ponavljam, uz neke modifikacije, repliku uvaženom članu "Pouka" Marku Radakoviću iz jedne prepiske sa ovih blogova, smatrajući da ona može da stoji kao tema po sebi; i to tema od ogromne važnosti za zdrav život kako pojedinaca tako i zajednice.
    Nije ovde ni bitan kontekst bloga sa kojeg ovu repliku izdvajam; bitna je naslovna tema "NEOSUĐIVANJE" o kojoj nikada nije dovoljno govoriti, niti ju je moguće iscrpeti, jer je po svojoj prirodi ona u Jevanđelju posebno podcrtana od strane samog Gospoda i zagonetno uvijena u Njegovo obećanje svima da: ...ko ne sudi neće mu se suditi! I ko ne osuđuje NEĆE BITI OSUĐEN!? Nije li to razlog za šokantno preumljenje, korenitu promenu u praktičnom odnosu sa ljudima?! Promenu u kojoj više nećemo meriti tuđe grehe i biti gadljivi na ljude ..ne zbog ne znam kakvih disciplinarnih treninga već zato što će nas to, po obećanju Besmertnago Oca Nebesnago kanidovati za Njegove prijatelje i uvesti nas, posle ovog smešno kratkog života u besmrtni život sa Njim kao sa Svojim Bogom, roditeljem i najviše ..."svojim prijateljem"!
     
    Valja samo spomenuti kao inicijalno mesto da je u izvornom blogu princip neosuđivanja, usled zaista nesagledivih slojevitosti Crkvenog i jevanđelskog života, lako i opravdano od sagovornika prepoznat kao mogućnost da se o ovoj životnoj platformi govori možda iz defanzive pred životnim nedaćama, straha, kukavičluka ili sličnih nižih pobuda - i istinski, te primedbe su na mestu!? Previše je život nesmestiv ni u jedan ljudski šablon pa se njegovi slojevi na ovaj ili onaj način kad-tad projave u izvornoj formi onakve kave u meni jesu ...a ne kakve ih sada lično vidim! Zato primedba ima mesta; ali moja namera jeste samo ta da sa jednog aspekta, koji je mene dojmio i protresao, dodirnem ovaj složeni unutrašnji problem; a ako postoje slaba, bolesna i loša mesta u celoj priči - ponizno i najiskrenije molim konzilijum Svetogorskih monaha da me molitveno pomenu u smislu zdravlja, mira ...
     
    Dakle na primedbu uvaženog Gospodina Marka odgovor je bio:
    "Smirenje" nije nedelanje i letargija!? To lako može biti samo nečija lična percepcija uslovljena mnogim teškim trenutcima u ovom okruženju - gde su norme i mere prilično ispreturane u glavama ljudi. Smirenje i neosuđivanje su mučne i izuzetne unutrašnje akcije (ravne pomeranju planine) a ne zombirana, apatična ili letargična stanja ...što, ponavljam, zavisi od lične percepcije i doživljaja navedenog ako stvar posmatramo crno - belo.
    Tražimo rešenje za obamrlost? Mislimo da je pozivanje na neosuđivanje izraz straha i kukavičluka ...a malo ko da obrati pažnju da je Gospod baš smiravanje i neosuđivanje podigao na stepen iznad svih tajni ... naprosto - ko ne osuđuje NEĆE BITI OSUĐEN! Ko ne sudi ..NEĆE MU SE SUDITI! Pa to kaže On ...Sudija!? Eno, lepo piše u Jevanđelju a istorija Crkve bruji o tome. I baš to je predlog za dinamično i aktivno poboljšanje svega onoga što je lako uočljivo kod ljudi u narodu, među sveštenstvom ...u Crkvi uopšte. Možda zvuči kukavički ... a Gospod neosuđivanje stavlja iznad svega za Spasenje?! Kako to?
    Veliki životni paradoks!? Agnus Dei! Jagnje Božije satrlo užasnog zločinca koji diše mržnjom na sve stvoreno! Čudo i tajna golema! Koja je to ofanziva Jagnjeta protiv zla: nem pred klanje; isceljuje uvo vojniku koji Ga brutalno hapsi; svom sudiji ne odgovara ništa ..samo ga nemo gleda i voli. Na Krstu i za tog sudiju i za sve kaže: "Oče, oprosti im jer ne znaju šta rade". Božije jagnje.
     
    Valja malo zaviriti i u samu tu pojavu i reč "osuđivanje". Šta je ono u dubinama bića i srca ljudskog? Zašto Gospod stavlja tako visoko "neosuđivanje" u pogledu spasenja, pri čemu naravno ne treba smesti sa uma i dela ljubavi i svega onog drugog o čemu govore i Apostoli i Oci ...i naravno time svakodnevno živeti! Osuđivanje je koren palog bića; srž same smrti! Uzimanje sa drveta POZNANJA (greh) skupo košta ljudski rod i svakog od nas ponaosob. "Bićete kao bogovi" obećava čovekoubica ako ga poslušamo. I kad to učinimo ...srce se otruje smrću; otruje se nečime za šta misli da je "znanje" - i iz tog umišljenog znanja (slomljenog ogledala) gleda na ljude oko sebe stvarajući predstave o njima kroz prizmu sopstvene bolesti ...sopstvenih uobrazilja znanja! Čim gledamo nekog ...mi ga iz bolesnog stanja, po automatizmu iz te pseudo-prirode, sudimo, prosuđujemo, merimo! To je nesvesna automatska radnja i samo sa Hristom i u Hristu ona postaje prepoznata kao nešto loše! Bez Hrista, ona je temelj ličnosti; njen neodvojivi deo i nesvesni pokretač svega lošeg koje se obično ne pokaže takvim u početku. Mi smo u korenu bića pseudo-sudije; lažni advokati i umišljeni tužioci. Sav taj "pravni spektar" iznjedri u podsvesti, u svakodnevnici svakog od nas, trač, ogovaranje, svrstavanje u razne tabore, opredeljivanje za ovo ili ono ma kako banalno bilo ili zvučalo. Sve postane smrtna vizura koju je Gospod odbacio rekavši Petru: "Idi od mene satano jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko"!
    Zadržimo se ovde za trenutak! Strašno jevanđelsko mesto; tektonski potresno, uznemirujuće.. ali i otvara oči. Šta se ovde desilo?! Elem, Gospod je mnogo puta bio iskušavan na razne načine: od samog glavnog đavola tri puta, od fariseja ne zna se koliko puta (sa onim pitanjima da bi ga okrivili) ali i ovde je bio iskušan od samog učenika. Da, Petar nesvesno iskušava Gospoda (uslovno rečeno) da ne posluša Oca i ne ode u smrt na Krstu pa ga s toga Gospod tako strašno ukoreva. (" И узевши га Петар поче га одвраћати говорећи: Боже сачувај! неће то бити од тебе. А он обрнувши рече Петру: иди од мене сотоно; ти си ми саблазан; јер не мислиш што је Божије него људско."- Matej 16/22; 23)
    Petar to, kao čovek, nije mogao da zna; reagova je impulsivno, afektivno, sentimentalno; svima nama deluje opravdano ...ali iz ugla Gospoda i Eshatona odvratno nisko i podmuklo - pa ga Spasitelj, svih nas radi, stavlja u istu ravan sa demonima. On kaže bukvalno da je naša priroda, bez Njega u njoj, samo jedna od demonskih legiona... manje ili više zla: "Idi od mene satano jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko".  Jednačina u kojoj je satansko i ljudsko bez Hrista jedno isto! Ne postoji srednja vrednost; ne postoji stanje "samo čovek" jer: "Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, просипа." (Матеј 12; 30)  Postoji samo čovek kroz Bogočoveka i pali čovek... dakle bitije bez Bogočoveka. Ta "nepostojeća sredina" je proces "rasipanja" jer i sama ta reč to i znači.
    "Rasipanje" iz ljudskog ugla podrazumeva vremenski proces sve tamnijeg sivila; kao što i pokajanje podrazumeva vremensko delanje, trud, napor, suze ...dakle proces ličnosnog sazrevanja tj. osvećenja i prosvećenja Hristom...kroz Crkvu i liturgijske vrednosti Retko šta u ovoj istorijskoj spontanosti, osim vanrednih Božijih i svetačkih intervencija, biva preko noći, tj. odmah i sad; retko šta da tek tako pada s Neba. Sve (i grehovno truljenje i pokajanje) je u procesima ...i svi mi se krećemo unutar toga. Ko ne pliva kao losos kroz rečnu stihiju uzvodno ka svom izvoru (uz mnogo napora), onog trenutka kad stane voda ga nosi u morske dubine. Nema sredine. 
    Naša priroda je duševno i mentalno bolesna u samom korenu. Mi imamo izokrenutu sliku o realnosti koju doživljavamo kroz ličnu vizuru (subjektivizam) u kojoj dominiraju razbijene emocije. One su odraz smrtnosti, trulog duhovnog raspada  i duboke patnje. One skrivaju bol i egzistencijalni strah jer pomračeni ne vidimo izlaz iz ove doline plača ...pa nam se celo biće, ako Hrista nemamo ispred sebe, kreće unutar ovozemaljskih psiholoških modela ...od najcrnjih do manje crnih ..jer bez Njega sve je smrt i tama. Te emocije su jadni pokušaj opstanka bez Boga. Pokušaj koji samo troši snagu i životne sokove da bi konačno na kraju pokazao pravo lice i svu svoju ništavnost u smrti. Bez Bogočovekovog sažaljivog silaska u našu prirodu; bez jednostranog opraštanja greha i poklona Života (Njega samog kroz Crkvu i Evharistiju) neizdrživi smrad ludila bio bi naša realnost kroz eone... i sve bi bio vrisak. Ovako bar tornjevi Crkava unose u realni život smislenost verovali ljudi Hrista ili ne.
    Sve ljudsko, dakle, je truležno i smrtno! Emocije, sentimenti; sve je bez Hrista oskvrnjeno i bolesno! Petar je samo na kratko bio advokat u nekoj svojoj dubini - ali mu Gospod reče ono što istorija ljudskog roda sluša već vekovima! Svemu čisto ljudskom je rekao jednom zauvek: "Bez mene ne možete ništa činiti!" Da, bez Hrista priroda srca je smrtna, truležna, pognjurena u raspad; bez Njega srce je izvor zabluda i svake samoobmane a ljudske reči, koje se rađaju u srcu, postanu izvor nesporazuma u komunikaciji do apsolutnog udaljavanja jednih od drugih. Govorimo isti jezik a ne razumemo se! Vavilonski sindrom ...cena greha.
    Ne bi Tvorac, kao najdublji i jedino merodavni dijagnostičar i lekar uzalud i tek tako rekao: "NE OSUĐUJTE I NEĆETE BITI OSUĐENI" ..ukazujući nam na taj način posredno gde je izvor svake bolesti!?
     
    Mnogi nesrećnici, usled naslaga mistike i pogrešnih tumačenja, gde se sve svodi samo na kazne, na istjezavanja na mitarstvima, misle da su odmaštanim slikama u glavi stekli neka saznanja ... i od prevelikog straha povukoše se u sebe! Nesposobni da pojme Boga Ljubavi, koju i sami nemaju sa bližnjima jer greh ubija ljubav, projektuju maštom nesvesno sebe i svoje atribute sa izvrnutim ličnim predstavama i sumnjivim ushićenjima na Boga. Počeli su odavno da prestrogo prosuđuju i sebe i druge; da očajavaju i podaju se malodušnosti jer od "strogih sebe" ne vide Boga. SUDE SAMI SEBI i što treba i što ne treba; od banalnih sitnica naprave sopstvenu traumu dok su obično slepi pred ozbiljnim sagrešenjima kakvi su ogovaranje, trač, gnev, laži... No to je "kob" naše bogolike prirode koju verom vezujemo za realnost jer u tu prirodu je utisnuto ono Božije: "Neka ti bude kako si verovao" ... i misle ljudi On ...Gospod (Život) ih čini takvima okamenjenima za normalan i autentičan liturgijski život "slobode". Poltronišemo tako sami sebi misleći da se molimo a u stvari čisto animiranje; gledamo sebe sopstvenim očima misleći da je to i stav Života sa Ikonostasa! Sudimo o svojim stanjima; zadovoljavamo se ili se lažno preziremo zbog nekih pomisli koje i nisu naše ...i uporno mislimo to je i gledište Neba o nama! A Hristos je prosto "Ljubav kojom voli čovek" (+Dimitrije Bogdanović)! Ništa preko toga, ništa ispod toga! Vrtimo se u vrzinom kolu komplikovanih psiholoških urvina kojima je izvor u SUDU (prosuđivanju, osuđivanju) o Bogu, o ljudima, o sebi. Mnoštvo lažnih slika i predstava koje se čine opravdanima! Otrežnjenje dođe obično kasno kada već stvarna priroda, kao pretis lonac, počne da buntuje i ropće (tu sam ja prvak sveta) protiv sopstvenih zabluda ... a pri tom ih i dalje ne vide kao grešku svog uverenja već kao volju Neba!
    Ljudi traže rešenje za nagomilane zbunjenosti u sebi; za haotična stanja izašla iz premeravanja životnih modela koja se itekako razlikuju od čoveka do čoveka!? Pa eto, Gospod nam ih je dao: "Ne osuđujte i nećete biti osuđeni"! Treba ljudima reći da se opuste; da imaju poverenja u Čoveka sa Ikonostasa! Ne traži On nikakve forme da bi se voleo sa čovekom kao roditelj sa detetom! Čim neko ide unatraške iz Crkve od celivajuće ikone do izlaza ...odmah ga pitajte da li i on od svog deteta kod kuće traži da ide unatraške? Videćete koliko je SUD tog čoveka o samom sebi zablokirao racionalno mišljenje te osobe! Zato je neosuđivanje ODGOVOR ZA SVE. U osuđivanju, koje je samo projava korena ogrehovljenog bića, leži izvor mržnje na ljude, psihološka podložnost mahinacijama, izvor svađa, netrpeljivosti, sujete ...naročito ovog poslednjeg jer "neka Istina povredjuje moj sud o samom sebi"!
     
    Najzad, da nije sve ovo izraz kukavičluka ili lenjosti, potvrđuje i Gospod koji savetuje da se povratimo i budemo kao deca, naravno ne ponašanjem nego karakterom! Zašto? Gospod koji je sav dinamika i stvaralaštvo ne kaže ovo tek tako kao predlog apatije ...već On predlaže snažnu akciju i delanje! Deca još nemaju greh; ne znaju za njega pa i ne znaju za osuđivanje. Oni ne sude nikome; samo se smeškaju! Pa čak kada i naprave neku nepodopštinu svojstvenu ili sablažnjivu nama odraslima - na njih se greh ne lepi; ne može im naškoditi jer ne znaju za osuđivanje. A Gospod baš takve hoće u svom Carstvu!? Zato je za "neosuđivanje" potrebna nenormalna hrabrost jer se ustaje protiv zla u sebi ...ne defanzivno već ofanzivom jagnjeta protiv izvrnutih gledišta u sebi koja nisu čovekova! Nužno se srećete tada sa tim zlom u srcu; jezivo je, nepodnošljivo bez Hrista ...i samo u Njemu, Crkvi, je jedina snaga i energija da se koliko toliko u NEOSUĐIVANJU istrajava ...sa posrtanjem, padovima, bauljanjem ... i sl. Taj rat traje doživotno...a ljudi misle kukavičluk, apatija!? Iz ljudske perspektive Jagnjetova ofanziva nije logična; ali čovek je bolesno biće u korenu i svoju logiku može da okači ..o klin! Neosuđivanje je upravo sve suprotno - akcija, dinamika, bolna radnja! To nije defanziva ...već prvi front rata u ovom i ovakvom svetu - koji je suštinski samo grehovni privid! Stvarni svet, tu skriven od prljavih očiju i srca, je Hristova realnost u koju nam valja ući kroz Hrista ...kroz Jegnje Božije koji je jedini ulaz u to Carstvo! Nema drugih vrata! Samo jedna iskrena ispovest; jedno pričešćivanje već nam iznutra pokazuje u kolikoj smo "do malopre" samoobmani živeli tu ...u realnom svetu - a čiji je to realni svet ako ne Hristov! 
    (posvećeno mojoj ženi, sinu, majci, sestrama, potomstvu ... pomjanite ih)
  2. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Лидија Миленковић for Наслов блога, Neosuđivanje kao vrata spasavanja!   
    Ovom prilikom ponavljam, uz neke modifikacije, repliku uvaženom članu "Pouka" Marku Radakoviću iz jedne prepiske sa ovih blogova, smatrajući da ona može da stoji kao tema po sebi; i to tema od ogromne važnosti za zdrav život kako pojedinaca tako i zajednice.
    Nije ovde ni bitan kontekst bloga sa kojeg ovu repliku izdvajam; bitna je naslovna tema "NEOSUĐIVANJE" o kojoj nikada nije dovoljno govoriti, niti ju je moguće iscrpeti, jer je po svojoj prirodi ona u Jevanđelju posebno podcrtana od strane samog Gospoda i zagonetno uvijena u Njegovo obećanje svima da: ...ko ne sudi neće mu se suditi! I ko ne osuđuje NEĆE BITI OSUĐEN!? Nije li to razlog za šokantno preumljenje, korenitu promenu u praktičnom odnosu sa ljudima?! Promenu u kojoj više nećemo meriti tuđe grehe i biti gadljivi na ljude ..ne zbog ne znam kakvih disciplinarnih treninga već zato što će nas to, po obećanju Besmertnago Oca Nebesnago kanidovati za Njegove prijatelje i uvesti nas, posle ovog smešno kratkog života u besmrtni život sa Njim kao sa Svojim Bogom, roditeljem i najviše ..."svojim prijateljem"!
     
    Valja samo spomenuti kao inicijalno mesto da je u izvornom blogu princip neosuđivanja, usled zaista nesagledivih slojevitosti Crkvenog i jevanđelskog života, lako i opravdano od sagovornika prepoznat kao mogućnost da se o ovoj životnoj platformi govori možda iz defanzive pred životnim nedaćama, straha, kukavičluka ili sličnih nižih pobuda - i istinski, te primedbe su na mestu!? Previše je život nesmestiv ni u jedan ljudski šablon pa se njegovi slojevi na ovaj ili onaj način kad-tad projave u izvornoj formi onakve kave u meni jesu ...a ne kakve ih sada lično vidim! Zato primedba ima mesta; ali moja namera jeste samo ta da sa jednog aspekta, koji je mene dojmio i protresao, dodirnem ovaj složeni unutrašnji problem; a ako postoje slaba, bolesna i loša mesta u celoj priči - ponizno i najiskrenije molim konzilijum Svetogorskih monaha da me molitveno pomenu u smislu zdravlja, mira ...
     
    Dakle na primedbu uvaženog Gospodina Marka odgovor je bio:
    "Smirenje" nije nedelanje i letargija!? To lako može biti samo nečija lična percepcija uslovljena mnogim teškim trenutcima u ovom okruženju - gde su norme i mere prilično ispreturane u glavama ljudi. Smirenje i neosuđivanje su mučne i izuzetne unutrašnje akcije (ravne pomeranju planine) a ne zombirana, apatična ili letargična stanja ...što, ponavljam, zavisi od lične percepcije i doživljaja navedenog ako stvar posmatramo crno - belo.
    Tražimo rešenje za obamrlost? Mislimo da je pozivanje na neosuđivanje izraz straha i kukavičluka ...a malo ko da obrati pažnju da je Gospod baš smiravanje i neosuđivanje podigao na stepen iznad svih tajni ... naprosto - ko ne osuđuje NEĆE BITI OSUĐEN! Ko ne sudi ..NEĆE MU SE SUDITI! Pa to kaže On ...Sudija!? Eno, lepo piše u Jevanđelju a istorija Crkve bruji o tome. I baš to je predlog za dinamično i aktivno poboljšanje svega onoga što je lako uočljivo kod ljudi u narodu, među sveštenstvom ...u Crkvi uopšte. Možda zvuči kukavički ... a Gospod neosuđivanje stavlja iznad svega za Spasenje?! Kako to?
    Veliki životni paradoks!? Agnus Dei! Jagnje Božije satrlo užasnog zločinca koji diše mržnjom na sve stvoreno! Čudo i tajna golema! Koja je to ofanziva Jagnjeta protiv zla: nem pred klanje; isceljuje uvo vojniku koji Ga brutalno hapsi; svom sudiji ne odgovara ništa ..samo ga nemo gleda i voli. Na Krstu i za tog sudiju i za sve kaže: "Oče, oprosti im jer ne znaju šta rade". Božije jagnje.
     
    Valja malo zaviriti i u samu tu pojavu i reč "osuđivanje". Šta je ono u dubinama bića i srca ljudskog? Zašto Gospod stavlja tako visoko "neosuđivanje" u pogledu spasenja, pri čemu naravno ne treba smesti sa uma i dela ljubavi i svega onog drugog o čemu govore i Apostoli i Oci ...i naravno time svakodnevno živeti! Osuđivanje je koren palog bića; srž same smrti! Uzimanje sa drveta POZNANJA (greh) skupo košta ljudski rod i svakog od nas ponaosob. "Bićete kao bogovi" obećava čovekoubica ako ga poslušamo. I kad to učinimo ...srce se otruje smrću; otruje se nečime za šta misli da je "znanje" - i iz tog umišljenog znanja (slomljenog ogledala) gleda na ljude oko sebe stvarajući predstave o njima kroz prizmu sopstvene bolesti ...sopstvenih uobrazilja znanja! Čim gledamo nekog ...mi ga iz bolesnog stanja, po automatizmu iz te pseudo-prirode, sudimo, prosuđujemo, merimo! To je nesvesna automatska radnja i samo sa Hristom i u Hristu ona postaje prepoznata kao nešto loše! Bez Hrista, ona je temelj ličnosti; njen neodvojivi deo i nesvesni pokretač svega lošeg koje se obično ne pokaže takvim u početku. Mi smo u korenu bića pseudo-sudije; lažni advokati i umišljeni tužioci. Sav taj "pravni spektar" iznjedri u podsvesti, u svakodnevnici svakog od nas, trač, ogovaranje, svrstavanje u razne tabore, opredeljivanje za ovo ili ono ma kako banalno bilo ili zvučalo. Sve postane smrtna vizura koju je Gospod odbacio rekavši Petru: "Idi od mene satano jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko"!
    Zadržimo se ovde za trenutak! Strašno jevanđelsko mesto; tektonski potresno, uznemirujuće.. ali i otvara oči. Šta se ovde desilo?! Elem, Gospod je mnogo puta bio iskušavan na razne načine: od samog glavnog đavola tri puta, od fariseja ne zna se koliko puta (sa onim pitanjima da bi ga okrivili) ali i ovde je bio iskušan od samog učenika. Da, Petar nesvesno iskušava Gospoda (uslovno rečeno) da ne posluša Oca i ne ode u smrt na Krstu pa ga s toga Gospod tako strašno ukoreva. (" И узевши га Петар поче га одвраћати говорећи: Боже сачувај! неће то бити од тебе. А он обрнувши рече Петру: иди од мене сотоно; ти си ми саблазан; јер не мислиш што је Божије него људско."- Matej 16/22; 23)
    Petar to, kao čovek, nije mogao da zna; reagova je impulsivno, afektivno, sentimentalno; svima nama deluje opravdano ...ali iz ugla Gospoda i Eshatona odvratno nisko i podmuklo - pa ga Spasitelj, svih nas radi, stavlja u istu ravan sa demonima. On kaže bukvalno da je naša priroda, bez Njega u njoj, samo jedna od demonskih legiona... manje ili više zla: "Idi od mene satano jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko".  Jednačina u kojoj je satansko i ljudsko bez Hrista jedno isto! Ne postoji srednja vrednost; ne postoji stanje "samo čovek" jer: "Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, просипа." (Матеј 12; 30)  Postoji samo čovek kroz Bogočoveka i pali čovek... dakle bitije bez Bogočoveka. Ta "nepostojeća sredina" je proces "rasipanja" jer i sama ta reč to i znači.
    "Rasipanje" iz ljudskog ugla podrazumeva vremenski proces sve tamnijeg sivila; kao što i pokajanje podrazumeva vremensko delanje, trud, napor, suze ...dakle proces ličnosnog sazrevanja tj. osvećenja i prosvećenja Hristom...kroz Crkvu i liturgijske vrednosti Retko šta u ovoj istorijskoj spontanosti, osim vanrednih Božijih i svetačkih intervencija, biva preko noći, tj. odmah i sad; retko šta da tek tako pada s Neba. Sve (i grehovno truljenje i pokajanje) je u procesima ...i svi mi se krećemo unutar toga. Ko ne pliva kao losos kroz rečnu stihiju uzvodno ka svom izvoru (uz mnogo napora), onog trenutka kad stane voda ga nosi u morske dubine. Nema sredine. 
    Naša priroda je duševno i mentalno bolesna u samom korenu. Mi imamo izokrenutu sliku o realnosti koju doživljavamo kroz ličnu vizuru (subjektivizam) u kojoj dominiraju razbijene emocije. One su odraz smrtnosti, trulog duhovnog raspada  i duboke patnje. One skrivaju bol i egzistencijalni strah jer pomračeni ne vidimo izlaz iz ove doline plača ...pa nam se celo biće, ako Hrista nemamo ispred sebe, kreće unutar ovozemaljskih psiholoških modela ...od najcrnjih do manje crnih ..jer bez Njega sve je smrt i tama. Te emocije su jadni pokušaj opstanka bez Boga. Pokušaj koji samo troši snagu i životne sokove da bi konačno na kraju pokazao pravo lice i svu svoju ništavnost u smrti. Bez Bogočovekovog sažaljivog silaska u našu prirodu; bez jednostranog opraštanja greha i poklona Života (Njega samog kroz Crkvu i Evharistiju) neizdrživi smrad ludila bio bi naša realnost kroz eone... i sve bi bio vrisak. Ovako bar tornjevi Crkava unose u realni život smislenost verovali ljudi Hrista ili ne.
    Sve ljudsko, dakle, je truležno i smrtno! Emocije, sentimenti; sve je bez Hrista oskvrnjeno i bolesno! Petar je samo na kratko bio advokat u nekoj svojoj dubini - ali mu Gospod reče ono što istorija ljudskog roda sluša već vekovima! Svemu čisto ljudskom je rekao jednom zauvek: "Bez mene ne možete ništa činiti!" Da, bez Hrista priroda srca je smrtna, truležna, pognjurena u raspad; bez Njega srce je izvor zabluda i svake samoobmane a ljudske reči, koje se rađaju u srcu, postanu izvor nesporazuma u komunikaciji do apsolutnog udaljavanja jednih od drugih. Govorimo isti jezik a ne razumemo se! Vavilonski sindrom ...cena greha.
    Ne bi Tvorac, kao najdublji i jedino merodavni dijagnostičar i lekar uzalud i tek tako rekao: "NE OSUĐUJTE I NEĆETE BITI OSUĐENI" ..ukazujući nam na taj način posredno gde je izvor svake bolesti!?
     
    Mnogi nesrećnici, usled naslaga mistike i pogrešnih tumačenja, gde se sve svodi samo na kazne, na istjezavanja na mitarstvima, misle da su odmaštanim slikama u glavi stekli neka saznanja ... i od prevelikog straha povukoše se u sebe! Nesposobni da pojme Boga Ljubavi, koju i sami nemaju sa bližnjima jer greh ubija ljubav, projektuju maštom nesvesno sebe i svoje atribute sa izvrnutim ličnim predstavama i sumnjivim ushićenjima na Boga. Počeli su odavno da prestrogo prosuđuju i sebe i druge; da očajavaju i podaju se malodušnosti jer od "strogih sebe" ne vide Boga. SUDE SAMI SEBI i što treba i što ne treba; od banalnih sitnica naprave sopstvenu traumu dok su obično slepi pred ozbiljnim sagrešenjima kakvi su ogovaranje, trač, gnev, laži... No to je "kob" naše bogolike prirode koju verom vezujemo za realnost jer u tu prirodu je utisnuto ono Božije: "Neka ti bude kako si verovao" ... i misle ljudi On ...Gospod (Život) ih čini takvima okamenjenima za normalan i autentičan liturgijski život "slobode". Poltronišemo tako sami sebi misleći da se molimo a u stvari čisto animiranje; gledamo sebe sopstvenim očima misleći da je to i stav Života sa Ikonostasa! Sudimo o svojim stanjima; zadovoljavamo se ili se lažno preziremo zbog nekih pomisli koje i nisu naše ...i uporno mislimo to je i gledište Neba o nama! A Hristos je prosto "Ljubav kojom voli čovek" (+Dimitrije Bogdanović)! Ništa preko toga, ništa ispod toga! Vrtimo se u vrzinom kolu komplikovanih psiholoških urvina kojima je izvor u SUDU (prosuđivanju, osuđivanju) o Bogu, o ljudima, o sebi. Mnoštvo lažnih slika i predstava koje se čine opravdanima! Otrežnjenje dođe obično kasno kada već stvarna priroda, kao pretis lonac, počne da buntuje i ropće (tu sam ja prvak sveta) protiv sopstvenih zabluda ... a pri tom ih i dalje ne vide kao grešku svog uverenja već kao volju Neba!
    Ljudi traže rešenje za nagomilane zbunjenosti u sebi; za haotična stanja izašla iz premeravanja životnih modela koja se itekako razlikuju od čoveka do čoveka!? Pa eto, Gospod nam ih je dao: "Ne osuđujte i nećete biti osuđeni"! Treba ljudima reći da se opuste; da imaju poverenja u Čoveka sa Ikonostasa! Ne traži On nikakve forme da bi se voleo sa čovekom kao roditelj sa detetom! Čim neko ide unatraške iz Crkve od celivajuće ikone do izlaza ...odmah ga pitajte da li i on od svog deteta kod kuće traži da ide unatraške? Videćete koliko je SUD tog čoveka o samom sebi zablokirao racionalno mišljenje te osobe! Zato je neosuđivanje ODGOVOR ZA SVE. U osuđivanju, koje je samo projava korena ogrehovljenog bića, leži izvor mržnje na ljude, psihološka podložnost mahinacijama, izvor svađa, netrpeljivosti, sujete ...naročito ovog poslednjeg jer "neka Istina povredjuje moj sud o samom sebi"!
     
    Najzad, da nije sve ovo izraz kukavičluka ili lenjosti, potvrđuje i Gospod koji savetuje da se povratimo i budemo kao deca, naravno ne ponašanjem nego karakterom! Zašto? Gospod koji je sav dinamika i stvaralaštvo ne kaže ovo tek tako kao predlog apatije ...već On predlaže snažnu akciju i delanje! Deca još nemaju greh; ne znaju za njega pa i ne znaju za osuđivanje. Oni ne sude nikome; samo se smeškaju! Pa čak kada i naprave neku nepodopštinu svojstvenu ili sablažnjivu nama odraslima - na njih se greh ne lepi; ne može im naškoditi jer ne znaju za osuđivanje. A Gospod baš takve hoće u svom Carstvu!? Zato je za "neosuđivanje" potrebna nenormalna hrabrost jer se ustaje protiv zla u sebi ...ne defanzivno već ofanzivom jagnjeta protiv izvrnutih gledišta u sebi koja nisu čovekova! Nužno se srećete tada sa tim zlom u srcu; jezivo je, nepodnošljivo bez Hrista ...i samo u Njemu, Crkvi, je jedina snaga i energija da se koliko toliko u NEOSUĐIVANJU istrajava ...sa posrtanjem, padovima, bauljanjem ... i sl. Taj rat traje doživotno...a ljudi misle kukavičluk, apatija!? Iz ljudske perspektive Jagnjetova ofanziva nije logična; ali čovek je bolesno biće u korenu i svoju logiku može da okači ..o klin! Neosuđivanje je upravo sve suprotno - akcija, dinamika, bolna radnja! To nije defanziva ...već prvi front rata u ovom i ovakvom svetu - koji je suštinski samo grehovni privid! Stvarni svet, tu skriven od prljavih očiju i srca, je Hristova realnost u koju nam valja ući kroz Hrista ...kroz Jegnje Božije koji je jedini ulaz u to Carstvo! Nema drugih vrata! Samo jedna iskrena ispovest; jedno pričešćivanje već nam iznutra pokazuje u kolikoj smo "do malopre" samoobmani živeli tu ...u realnom svetu - a čiji je to realni svet ako ne Hristov! 
    (posvećeno mojoj ženi, sinu, majci, sestrama, potomstvu ... pomjanite ih)
  3. Волим
    Blaža Željko got a reaction from jedan čovjek for Наслов блога, Neosuđivanje kao vrata spasavanja!   
    Ovom prilikom ponavljam, uz neke modifikacije, repliku uvaženom članu "Pouka" Marku Radakoviću iz jedne prepiske sa ovih blogova, smatrajući da ona može da stoji kao tema po sebi; i to tema od ogromne važnosti za zdrav život kako pojedinaca tako i zajednice.
    Nije ovde ni bitan kontekst bloga sa kojeg ovu repliku izdvajam; bitna je naslovna tema "NEOSUĐIVANJE" o kojoj nikada nije dovoljno govoriti, niti ju je moguće iscrpeti, jer je po svojoj prirodi ona u Jevanđelju posebno podcrtana od strane samog Gospoda i zagonetno uvijena u Njegovo obećanje svima da: ...ko ne sudi neće mu se suditi! I ko ne osuđuje NEĆE BITI OSUĐEN!? Nije li to razlog za šokantno preumljenje, korenitu promenu u praktičnom odnosu sa ljudima?! Promenu u kojoj više nećemo meriti tuđe grehe i biti gadljivi na ljude ..ne zbog ne znam kakvih disciplinarnih treninga već zato što će nas to, po obećanju Besmertnago Oca Nebesnago kanidovati za Njegove prijatelje i uvesti nas, posle ovog smešno kratkog života u besmrtni život sa Njim kao sa Svojim Bogom, roditeljem i najviše ..."svojim prijateljem"!
     
    Valja samo spomenuti kao inicijalno mesto da je u izvornom blogu princip neosuđivanja, usled zaista nesagledivih slojevitosti Crkvenog i jevanđelskog života, lako i opravdano od sagovornika prepoznat kao mogućnost da se o ovoj životnoj platformi govori možda iz defanzive pred životnim nedaćama, straha, kukavičluka ili sličnih nižih pobuda - i istinski, te primedbe su na mestu!? Previše je život nesmestiv ni u jedan ljudski šablon pa se njegovi slojevi na ovaj ili onaj način kad-tad projave u izvornoj formi onakve kave u meni jesu ...a ne kakve ih sada lično vidim! Zato primedba ima mesta; ali moja namera jeste samo ta da sa jednog aspekta, koji je mene dojmio i protresao, dodirnem ovaj složeni unutrašnji problem; a ako postoje slaba, bolesna i loša mesta u celoj priči - ponizno i najiskrenije molim konzilijum Svetogorskih monaha da me molitveno pomenu u smislu zdravlja, mira ...
     
    Dakle na primedbu uvaženog Gospodina Marka odgovor je bio:
    "Smirenje" nije nedelanje i letargija!? To lako može biti samo nečija lična percepcija uslovljena mnogim teškim trenutcima u ovom okruženju - gde su norme i mere prilično ispreturane u glavama ljudi. Smirenje i neosuđivanje su mučne i izuzetne unutrašnje akcije (ravne pomeranju planine) a ne zombirana, apatična ili letargična stanja ...što, ponavljam, zavisi od lične percepcije i doživljaja navedenog ako stvar posmatramo crno - belo.
    Tražimo rešenje za obamrlost? Mislimo da je pozivanje na neosuđivanje izraz straha i kukavičluka ...a malo ko da obrati pažnju da je Gospod baš smiravanje i neosuđivanje podigao na stepen iznad svih tajni ... naprosto - ko ne osuđuje NEĆE BITI OSUĐEN! Ko ne sudi ..NEĆE MU SE SUDITI! Pa to kaže On ...Sudija!? Eno, lepo piše u Jevanđelju a istorija Crkve bruji o tome. I baš to je predlog za dinamično i aktivno poboljšanje svega onoga što je lako uočljivo kod ljudi u narodu, među sveštenstvom ...u Crkvi uopšte. Možda zvuči kukavički ... a Gospod neosuđivanje stavlja iznad svega za Spasenje?! Kako to?
    Veliki životni paradoks!? Agnus Dei! Jagnje Božije satrlo užasnog zločinca koji diše mržnjom na sve stvoreno! Čudo i tajna golema! Koja je to ofanziva Jagnjeta protiv zla: nem pred klanje; isceljuje uvo vojniku koji Ga brutalno hapsi; svom sudiji ne odgovara ništa ..samo ga nemo gleda i voli. Na Krstu i za tog sudiju i za sve kaže: "Oče, oprosti im jer ne znaju šta rade". Božije jagnje.
     
    Valja malo zaviriti i u samu tu pojavu i reč "osuđivanje". Šta je ono u dubinama bića i srca ljudskog? Zašto Gospod stavlja tako visoko "neosuđivanje" u pogledu spasenja, pri čemu naravno ne treba smesti sa uma i dela ljubavi i svega onog drugog o čemu govore i Apostoli i Oci ...i naravno time svakodnevno živeti! Osuđivanje je koren palog bića; srž same smrti! Uzimanje sa drveta POZNANJA (greh) skupo košta ljudski rod i svakog od nas ponaosob. "Bićete kao bogovi" obećava čovekoubica ako ga poslušamo. I kad to učinimo ...srce se otruje smrću; otruje se nečime za šta misli da je "znanje" - i iz tog umišljenog znanja (slomljenog ogledala) gleda na ljude oko sebe stvarajući predstave o njima kroz prizmu sopstvene bolesti ...sopstvenih uobrazilja znanja! Čim gledamo nekog ...mi ga iz bolesnog stanja, po automatizmu iz te pseudo-prirode, sudimo, prosuđujemo, merimo! To je nesvesna automatska radnja i samo sa Hristom i u Hristu ona postaje prepoznata kao nešto loše! Bez Hrista, ona je temelj ličnosti; njen neodvojivi deo i nesvesni pokretač svega lošeg koje se obično ne pokaže takvim u početku. Mi smo u korenu bića pseudo-sudije; lažni advokati i umišljeni tužioci. Sav taj "pravni spektar" iznjedri u podsvesti, u svakodnevnici svakog od nas, trač, ogovaranje, svrstavanje u razne tabore, opredeljivanje za ovo ili ono ma kako banalno bilo ili zvučalo. Sve postane smrtna vizura koju je Gospod odbacio rekavši Petru: "Idi od mene satano jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko"!
    Zadržimo se ovde za trenutak! Strašno jevanđelsko mesto; tektonski potresno, uznemirujuće.. ali i otvara oči. Šta se ovde desilo?! Elem, Gospod je mnogo puta bio iskušavan na razne načine: od samog glavnog đavola tri puta, od fariseja ne zna se koliko puta (sa onim pitanjima da bi ga okrivili) ali i ovde je bio iskušan od samog učenika. Da, Petar nesvesno iskušava Gospoda (uslovno rečeno) da ne posluša Oca i ne ode u smrt na Krstu pa ga s toga Gospod tako strašno ukoreva. (" И узевши га Петар поче га одвраћати говорећи: Боже сачувај! неће то бити од тебе. А он обрнувши рече Петру: иди од мене сотоно; ти си ми саблазан; јер не мислиш што је Божије него људско."- Matej 16/22; 23)
    Petar to, kao čovek, nije mogao da zna; reagova je impulsivno, afektivno, sentimentalno; svima nama deluje opravdano ...ali iz ugla Gospoda i Eshatona odvratno nisko i podmuklo - pa ga Spasitelj, svih nas radi, stavlja u istu ravan sa demonima. On kaže bukvalno da je naša priroda, bez Njega u njoj, samo jedna od demonskih legiona... manje ili više zla: "Idi od mene satano jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko".  Jednačina u kojoj je satansko i ljudsko bez Hrista jedno isto! Ne postoji srednja vrednost; ne postoji stanje "samo čovek" jer: "Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, просипа." (Матеј 12; 30)  Postoji samo čovek kroz Bogočoveka i pali čovek... dakle bitije bez Bogočoveka. Ta "nepostojeća sredina" je proces "rasipanja" jer i sama ta reč to i znači.
    "Rasipanje" iz ljudskog ugla podrazumeva vremenski proces sve tamnijeg sivila; kao što i pokajanje podrazumeva vremensko delanje, trud, napor, suze ...dakle proces ličnosnog sazrevanja tj. osvećenja i prosvećenja Hristom...kroz Crkvu i liturgijske vrednosti Retko šta u ovoj istorijskoj spontanosti, osim vanrednih Božijih i svetačkih intervencija, biva preko noći, tj. odmah i sad; retko šta da tek tako pada s Neba. Sve (i grehovno truljenje i pokajanje) je u procesima ...i svi mi se krećemo unutar toga. Ko ne pliva kao losos kroz rečnu stihiju uzvodno ka svom izvoru (uz mnogo napora), onog trenutka kad stane voda ga nosi u morske dubine. Nema sredine. 
    Naša priroda je duševno i mentalno bolesna u samom korenu. Mi imamo izokrenutu sliku o realnosti koju doživljavamo kroz ličnu vizuru (subjektivizam) u kojoj dominiraju razbijene emocije. One su odraz smrtnosti, trulog duhovnog raspada  i duboke patnje. One skrivaju bol i egzistencijalni strah jer pomračeni ne vidimo izlaz iz ove doline plača ...pa nam se celo biće, ako Hrista nemamo ispred sebe, kreće unutar ovozemaljskih psiholoških modela ...od najcrnjih do manje crnih ..jer bez Njega sve je smrt i tama. Te emocije su jadni pokušaj opstanka bez Boga. Pokušaj koji samo troši snagu i životne sokove da bi konačno na kraju pokazao pravo lice i svu svoju ništavnost u smrti. Bez Bogočovekovog sažaljivog silaska u našu prirodu; bez jednostranog opraštanja greha i poklona Života (Njega samog kroz Crkvu i Evharistiju) neizdrživi smrad ludila bio bi naša realnost kroz eone... i sve bi bio vrisak. Ovako bar tornjevi Crkava unose u realni život smislenost verovali ljudi Hrista ili ne.
    Sve ljudsko, dakle, je truležno i smrtno! Emocije, sentimenti; sve je bez Hrista oskvrnjeno i bolesno! Petar je samo na kratko bio advokat u nekoj svojoj dubini - ali mu Gospod reče ono što istorija ljudskog roda sluša već vekovima! Svemu čisto ljudskom je rekao jednom zauvek: "Bez mene ne možete ništa činiti!" Da, bez Hrista priroda srca je smrtna, truležna, pognjurena u raspad; bez Njega srce je izvor zabluda i svake samoobmane a ljudske reči, koje se rađaju u srcu, postanu izvor nesporazuma u komunikaciji do apsolutnog udaljavanja jednih od drugih. Govorimo isti jezik a ne razumemo se! Vavilonski sindrom ...cena greha.
    Ne bi Tvorac, kao najdublji i jedino merodavni dijagnostičar i lekar uzalud i tek tako rekao: "NE OSUĐUJTE I NEĆETE BITI OSUĐENI" ..ukazujući nam na taj način posredno gde je izvor svake bolesti!?
     
    Mnogi nesrećnici, usled naslaga mistike i pogrešnih tumačenja, gde se sve svodi samo na kazne, na istjezavanja na mitarstvima, misle da su odmaštanim slikama u glavi stekli neka saznanja ... i od prevelikog straha povukoše se u sebe! Nesposobni da pojme Boga Ljubavi, koju i sami nemaju sa bližnjima jer greh ubija ljubav, projektuju maštom nesvesno sebe i svoje atribute sa izvrnutim ličnim predstavama i sumnjivim ushićenjima na Boga. Počeli su odavno da prestrogo prosuđuju i sebe i druge; da očajavaju i podaju se malodušnosti jer od "strogih sebe" ne vide Boga. SUDE SAMI SEBI i što treba i što ne treba; od banalnih sitnica naprave sopstvenu traumu dok su obično slepi pred ozbiljnim sagrešenjima kakvi su ogovaranje, trač, gnev, laži... No to je "kob" naše bogolike prirode koju verom vezujemo za realnost jer u tu prirodu je utisnuto ono Božije: "Neka ti bude kako si verovao" ... i misle ljudi On ...Gospod (Život) ih čini takvima okamenjenima za normalan i autentičan liturgijski život "slobode". Poltronišemo tako sami sebi misleći da se molimo a u stvari čisto animiranje; gledamo sebe sopstvenim očima misleći da je to i stav Života sa Ikonostasa! Sudimo o svojim stanjima; zadovoljavamo se ili se lažno preziremo zbog nekih pomisli koje i nisu naše ...i uporno mislimo to je i gledište Neba o nama! A Hristos je prosto "Ljubav kojom voli čovek" (+Dimitrije Bogdanović)! Ništa preko toga, ništa ispod toga! Vrtimo se u vrzinom kolu komplikovanih psiholoških urvina kojima je izvor u SUDU (prosuđivanju, osuđivanju) o Bogu, o ljudima, o sebi. Mnoštvo lažnih slika i predstava koje se čine opravdanima! Otrežnjenje dođe obično kasno kada već stvarna priroda, kao pretis lonac, počne da buntuje i ropće (tu sam ja prvak sveta) protiv sopstvenih zabluda ... a pri tom ih i dalje ne vide kao grešku svog uverenja već kao volju Neba!
    Ljudi traže rešenje za nagomilane zbunjenosti u sebi; za haotična stanja izašla iz premeravanja životnih modela koja se itekako razlikuju od čoveka do čoveka!? Pa eto, Gospod nam ih je dao: "Ne osuđujte i nećete biti osuđeni"! Treba ljudima reći da se opuste; da imaju poverenja u Čoveka sa Ikonostasa! Ne traži On nikakve forme da bi se voleo sa čovekom kao roditelj sa detetom! Čim neko ide unatraške iz Crkve od celivajuće ikone do izlaza ...odmah ga pitajte da li i on od svog deteta kod kuće traži da ide unatraške? Videćete koliko je SUD tog čoveka o samom sebi zablokirao racionalno mišljenje te osobe! Zato je neosuđivanje ODGOVOR ZA SVE. U osuđivanju, koje je samo projava korena ogrehovljenog bića, leži izvor mržnje na ljude, psihološka podložnost mahinacijama, izvor svađa, netrpeljivosti, sujete ...naročito ovog poslednjeg jer "neka Istina povredjuje moj sud o samom sebi"!
     
    Najzad, da nije sve ovo izraz kukavičluka ili lenjosti, potvrđuje i Gospod koji savetuje da se povratimo i budemo kao deca, naravno ne ponašanjem nego karakterom! Zašto? Gospod koji je sav dinamika i stvaralaštvo ne kaže ovo tek tako kao predlog apatije ...već On predlaže snažnu akciju i delanje! Deca još nemaju greh; ne znaju za njega pa i ne znaju za osuđivanje. Oni ne sude nikome; samo se smeškaju! Pa čak kada i naprave neku nepodopštinu svojstvenu ili sablažnjivu nama odraslima - na njih se greh ne lepi; ne može im naškoditi jer ne znaju za osuđivanje. A Gospod baš takve hoće u svom Carstvu!? Zato je za "neosuđivanje" potrebna nenormalna hrabrost jer se ustaje protiv zla u sebi ...ne defanzivno već ofanzivom jagnjeta protiv izvrnutih gledišta u sebi koja nisu čovekova! Nužno se srećete tada sa tim zlom u srcu; jezivo je, nepodnošljivo bez Hrista ...i samo u Njemu, Crkvi, je jedina snaga i energija da se koliko toliko u NEOSUĐIVANJU istrajava ...sa posrtanjem, padovima, bauljanjem ... i sl. Taj rat traje doživotno...a ljudi misle kukavičluk, apatija!? Iz ljudske perspektive Jagnjetova ofanziva nije logična; ali čovek je bolesno biće u korenu i svoju logiku može da okači ..o klin! Neosuđivanje je upravo sve suprotno - akcija, dinamika, bolna radnja! To nije defanziva ...već prvi front rata u ovom i ovakvom svetu - koji je suštinski samo grehovni privid! Stvarni svet, tu skriven od prljavih očiju i srca, je Hristova realnost u koju nam valja ući kroz Hrista ...kroz Jegnje Božije koji je jedini ulaz u to Carstvo! Nema drugih vrata! Samo jedna iskrena ispovest; jedno pričešćivanje već nam iznutra pokazuje u kolikoj smo "do malopre" samoobmani živeli tu ...u realnom svetu - a čiji je to realni svet ako ne Hristov! 
    (posvećeno mojoj ženi, sinu, majci, sestrama, potomstvu ... pomjanite ih)
  4. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Djapa for Наслов блога, Opravdanost čestitanja posta?   
    Ceo Božiji dan juče (i prekjuče) odasvud vidim čestitanja na početku posta ...od svih i svakog a bo'me i od sveštenika što i nije nešto novo - pa to se godinama radi. No... !? Zašto mi čestitate nešto što se Vas ne tiče da li ću se ja uopšte toga držati ili neću? Pa to je jedino i samo između Boga i mene!? Šta bilo ko ima s tim? Još Gospod kaže: "А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј. Да те не виде људи гдје постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно." (Matej 6/ 17, 18) Iz rečenog se može zaključiti da ako bilo kome odgovorim egzaltirano sa "hvala, takođe" ...ja moj post devalviram pred Bogom; lupam u timpane pred sobom i Vama da "postim" ...a to više nije post! Baš kao i onaj farisej iz nedavnog Jevanđelja o "Mitaru i Fariseju" koji prvo što pominje u svom od Boga odbačenom pristupu jeste to da posti!
    Moj, Vaš, bilo čiji post je intiman i veoma ličan odnos između duše i Boga i taj se odnos ne obelodanjuje olako! Mene se ne tiče šta ko priča o sebi; kakva mi je korist ako znam da se satirete od posta? Dela, postupci, reči ..više govore o nama nego što mi imamo o sebi da deklarišemo.
     
    Naravno da je post Bogom ustanovljen; naravno da ga treba propovedati i naglasiti njegovu nebesku važnost kao opšte mesto. Pouke o njemu su neophodne u Crkvi (upravo ima nekoliko dobrih tekstova na crkvenim sajtovima) ali ne može mi ga niko čestitati, Bože oprosti kao novu godinu, s obzirom da Gospod traži od mene da ga tajim i ne obelodanjujem! Time se zadire u zabranjeno područje srca koje i Gospod poštuje; pritiska mi se nesvesno savest - sudi mi se pre Suda! Osećam pogled podozrenja ako se slučajno drznem da oćutim na te fine želje! Evo samo na facebooku primera da upravo ovakve čestitke izazovu more odgovora sa sterilnim "amin" od mnoštva naroda jer ...naopako pred svojom savešću "da ne potvrde kako su Pravoslavni"! A jesu mnogi zaista Pravoslavni ..možda i više nego što možemo zamisliti. To čak ne moraju ni da znaju na svesnom nivou jer čim nešto iz srca izađe u svest ...izgubljeno je! Život je kod mnogih siromaštvo, briga, stradanja neizreciva; više su gladni nego siti i ja sad prođem pored njih i kao "'ej, srećan ti početak posta"!? Kao "dobijam neke poene pred Bogom i sobom ako to saopštim"!? Malo otužno!?
    Onog trenutka kada ljudi budu shvatili da nisu obavezni da mašu javno postom niti da odgovaraju na čestitke pod "obavezno" (a to rade nesvesno) - počeće da poštuju drugog! Počeće da razumevaju da ima nekih nedodirljivih stvari u drugima jer, izvinite, moje srce i moja porodica su moja parohija i tu ne može da se ulazi na silu! Baš kao što ni sveštenici ne mogu po zakonu da služe u tuđoj parohiji! Postoje neke norme i pravila!
    Ljudima baš to treba, da shvate gde su granice, i sopstvene i kod bližnjih, jer ako se ušablone u nametnuto tumačenje vrednosti počeće iz sebe da mere (sude) one koji se ne uklapaju u iste aršine. Onda to više nisu bića razuma i uma već bića instikta! (Školski primer uniformnosti koji gasi samopoštovanje i lično i prema zajednici) Nešto kao mravinjak...burazerski odnosi. Mravi su mala ksenofobična stvorenja koji ne trpe ništa strano. Zaluta li neki nesrećnik iz druge kolonije on je uljez i odmah biva ubijen.
     
    Bog nas ljude nije stvorio takvima; dao nam je razum, ljubav, dušu i slobodu; dao nam je sebe i mogućnost da proširujemo svoju nutrinu ali je ispred svega rekao da kada (i ako) postimo - o tome ćutimo kao zaliveni!
    Prema tome, ko god da mi čestita post, ili me pita "postim li", čini zaludnu stvar. Neću pogrešiti ako mu kažem "šta je tebi do toga"... ili bar ako mu ništa ne kažem!
  5. Волим
    Blaža Željko got a reaction from dragisa for Наслов блога, Kako to "mistično jedinstvo sa Bogom" samo privilegija monaha kad je Bog ljubav!?   
    Često se po raznim Crkvenim sajtovima susrećem sa neizbalansiranim razumevanjem monaškog i svetovnog (u smislu bračnog) načina života. Ne mali broj tekstova između ovih pojmova pravi upadljivu razliku nekritički veličajući monaštvo a pri tom skoro i ne spominjući da monaškoj praksi prevashodi Kana Galilejska i svadba na kojoj je Gospod prisustvovao! Najzad, "nije svakome dato da živi monaški". I pre nekog vremena naiđem na jedan naslov u jednom od spomenutih sajtova koji je glasio:
    "Monaško mistično jedinstvo sa Bogom?"
    Insistiranje na mistici je previše tvrda hrana za mnoge čitaoce koji u srcima mogu da pomisle:"Ma ne mogu ja ovo, to je od mene daleko! To je samo za naročite ljude, tj. monahe; šta imam ja sa tim?" Sa druge strane upravo takvi mirjani, kojima nije dato da budu monasi, krenu nekim privatnim pobožnostima (koje nemaju veze sa liturgijskom) da jure to primamljivo "mistično jedinstvo"; kojekakva sladunjava ushićenja doživljavaju kao mistiku i od svog života naprave karikaturu. Ne postanu ni monasi ni bračni ljudi jer se onesposobe i za jedan i za drugi život. Mnogi u kritičnim godinama propuste priliku da žive bračno i čestito jureći tu mistiku, dok istovremeno ona nije nešto strano ljudskoj prirodi; naprotiv! Obična, praštajuća ljudska ljubav je suštinski istovetna sa jevanđelskom Hristovom ljubavi. Nisam ja to izmislio; to su reči koje je još 1962. godine rekao pokojni profesor teološkog fakulteta +Dimitrije Bogdanović u svom radu: "O ljubavi kao meri ortodoksije", a koje glase:
    „Mnogi teolozi se upinju da dokažu kako je Hristova ljubav u odnosu na ljubav u ljudskom smislu reči nešto sasvim drugo, kvalitativno različito, suprotno. A zapravo je obrnuto: Između svake prave, iskrene ljudske ljubavi i Jevanđelske ljubavi postoji unutrašnja suštinska istovetnost. Jevanđelska ljubav nije ništa drugo do ljubav kojom može da voli čovek. U tome i jeste Otkrovenje, što se čoveku otkriva ne ono što on u sebi uopšte nema, već ono što ima, ali čijeg konačnog i večnog smisla možda nije bio svestan pa tu bogolikost u sebi nije umeo da razvije."
    Dakle ljubav po sebi, jer je Njen izvor u Bogu i ona je Bog, je najveća mistika premda je obična i svakodnevna ljudska. I brak i monaštvo, kako mi davno reče moj crnorečki duhovnik, su "putevi koji vode u Carstvo Nebesko..."i oba ta puta vode Hristu ako se njima dosledno ide!" Razlika ne postoji jer je plata ista! I monasi i svetovnjaci u braku dali su pred Krstom, pred Oltarom neka obećanja! I jedni i drugi su stavili na leđa Krst trpljenja bližnjeg, praštanje, neosuđivanje... A ko će u Carstvo ući to je tajna, tu se i Bog nešto pita. No, šta će biti u "Dan onaj koji dolazi“ nije smisleno o tome mnogo raspravljati; svi ćemo to videti iz prve ruke kad dođe taj trenutak, ali dok smo ovde na zemlji i monasi i mirjani imamo podjednaku muku u borbi protiv svojih hladnoća u srcu, protiv mržnje na bližnjeg, protiv klete gordosti i sujete koja nas žive satire. Nije to isključivo autorsko pravo monaha, niti je pak „mistično jedinstvo“ (koje je Ljubav) namenjeno samo monaštvu. Obična ljudska ljubav je mistična tajna po sebi. Šta je ona? Ko je Ona? Ljubav pripada svima koji je žele i trude se da je imaju u sebi; a onda Ona umudruje, smirava, moli se i tome slično. I monah i svako drugi na svetu pozvan je da trpi sabrata, komšiju, ženu, muža; u stvari ceo ovaj život i jeste trpljenje i koliko je moguće praštanje iz hladnog srca! Kada uz Božiju pomoć uspeš da napraviš u tome neki minimalan pomak tada shvatiš da prosto voliš – i ništa više. I ta te ljubav čini običnim, ljubaznim ...dok je imaš u srcu do narednog greha. A onda Jovo nanovo... stenješ od bolova, oči ispadaju kad treba da oprostiš ..i tako u krug dok si živ! Tad se pitaš: „Ko je ta obična ljubav koju tako lako izgubiš? Dok voliš osećaš se čovekom, kad je nemaš ništa više nije vredno! “ 
  6. Свиђа ми се
    Blaža Željko got a reaction from Milan Ivetic 72 for Наслов блога, Kako to "mistično jedinstvo sa Bogom" samo privilegija monaha kad je Bog ljubav!?   
    Često se po raznim Crkvenim sajtovima susrećem sa neizbalansiranim razumevanjem monaškog i svetovnog (u smislu bračnog) načina života. Ne mali broj tekstova između ovih pojmova pravi upadljivu razliku nekritički veličajući monaštvo a pri tom skoro i ne spominjući da monaškoj praksi prevashodi Kana Galilejska i svadba na kojoj je Gospod prisustvovao! Najzad, "nije svakome dato da živi monaški". I pre nekog vremena naiđem na jedan naslov u jednom od spomenutih sajtova koji je glasio:
    "Monaško mistično jedinstvo sa Bogom?"
    Insistiranje na mistici je previše tvrda hrana za mnoge čitaoce koji u srcima mogu da pomisle:"Ma ne mogu ja ovo, to je od mene daleko! To je samo za naročite ljude, tj. monahe; šta imam ja sa tim?" Sa druge strane upravo takvi mirjani, kojima nije dato da budu monasi, krenu nekim privatnim pobožnostima (koje nemaju veze sa liturgijskom) da jure to primamljivo "mistično jedinstvo"; kojekakva sladunjava ushićenja doživljavaju kao mistiku i od svog života naprave karikaturu. Ne postanu ni monasi ni bračni ljudi jer se onesposobe i za jedan i za drugi život. Mnogi u kritičnim godinama propuste priliku da žive bračno i čestito jureći tu mistiku, dok istovremeno ona nije nešto strano ljudskoj prirodi; naprotiv! Obična, praštajuća ljudska ljubav je suštinski istovetna sa jevanđelskom Hristovom ljubavi. Nisam ja to izmislio; to su reči koje je još 1962. godine rekao pokojni profesor teološkog fakulteta +Dimitrije Bogdanović u svom radu: "O ljubavi kao meri ortodoksije", a koje glase:
    „Mnogi teolozi se upinju da dokažu kako je Hristova ljubav u odnosu na ljubav u ljudskom smislu reči nešto sasvim drugo, kvalitativno različito, suprotno. A zapravo je obrnuto: Između svake prave, iskrene ljudske ljubavi i Jevanđelske ljubavi postoji unutrašnja suštinska istovetnost. Jevanđelska ljubav nije ništa drugo do ljubav kojom može da voli čovek. U tome i jeste Otkrovenje, što se čoveku otkriva ne ono što on u sebi uopšte nema, već ono što ima, ali čijeg konačnog i večnog smisla možda nije bio svestan pa tu bogolikost u sebi nije umeo da razvije."
    Dakle ljubav po sebi, jer je Njen izvor u Bogu i ona je Bog, je najveća mistika premda je obična i svakodnevna ljudska. I brak i monaštvo, kako mi davno reče moj crnorečki duhovnik, su "putevi koji vode u Carstvo Nebesko..."i oba ta puta vode Hristu ako se njima dosledno ide!" Razlika ne postoji jer je plata ista! I monasi i svetovnjaci u braku dali su pred Krstom, pred Oltarom neka obećanja! I jedni i drugi su stavili na leđa Krst trpljenja bližnjeg, praštanje, neosuđivanje... A ko će u Carstvo ući to je tajna, tu se i Bog nešto pita. No, šta će biti u "Dan onaj koji dolazi“ nije smisleno o tome mnogo raspravljati; svi ćemo to videti iz prve ruke kad dođe taj trenutak, ali dok smo ovde na zemlji i monasi i mirjani imamo podjednaku muku u borbi protiv svojih hladnoća u srcu, protiv mržnje na bližnjeg, protiv klete gordosti i sujete koja nas žive satire. Nije to isključivo autorsko pravo monaha, niti je pak „mistično jedinstvo“ (koje je Ljubav) namenjeno samo monaštvu. Obična ljudska ljubav je mistična tajna po sebi. Šta je ona? Ko je Ona? Ljubav pripada svima koji je žele i trude se da je imaju u sebi; a onda Ona umudruje, smirava, moli se i tome slično. I monah i svako drugi na svetu pozvan je da trpi sabrata, komšiju, ženu, muža; u stvari ceo ovaj život i jeste trpljenje i koliko je moguće praštanje iz hladnog srca! Kada uz Božiju pomoć uspeš da napraviš u tome neki minimalan pomak tada shvatiš da prosto voliš – i ništa više. I ta te ljubav čini običnim, ljubaznim ...dok je imaš u srcu do narednog greha. A onda Jovo nanovo... stenješ od bolova, oči ispadaju kad treba da oprostiš ..i tako u krug dok si živ! Tad se pitaš: „Ko je ta obična ljubav koju tako lako izgubiš? Dok voliš osećaš se čovekom, kad je nemaš ništa više nije vredno! “ 
  7. Волим
    Blaža Željko got a reaction from прота Бранко Тапушковић for Наслов блога, Kako to "mistično jedinstvo sa Bogom" samo privilegija monaha kad je Bog ljubav!?   
    Često se po raznim Crkvenim sajtovima susrećem sa neizbalansiranim razumevanjem monaškog i svetovnog (u smislu bračnog) načina života. Ne mali broj tekstova između ovih pojmova pravi upadljivu razliku nekritički veličajući monaštvo a pri tom skoro i ne spominjući da monaškoj praksi prevashodi Kana Galilejska i svadba na kojoj je Gospod prisustvovao! Najzad, "nije svakome dato da živi monaški". I pre nekog vremena naiđem na jedan naslov u jednom od spomenutih sajtova koji je glasio:
    "Monaško mistično jedinstvo sa Bogom?"
    Insistiranje na mistici je previše tvrda hrana za mnoge čitaoce koji u srcima mogu da pomisle:"Ma ne mogu ja ovo, to je od mene daleko! To je samo za naročite ljude, tj. monahe; šta imam ja sa tim?" Sa druge strane upravo takvi mirjani, kojima nije dato da budu monasi, krenu nekim privatnim pobožnostima (koje nemaju veze sa liturgijskom) da jure to primamljivo "mistično jedinstvo"; kojekakva sladunjava ushićenja doživljavaju kao mistiku i od svog života naprave karikaturu. Ne postanu ni monasi ni bračni ljudi jer se onesposobe i za jedan i za drugi život. Mnogi u kritičnim godinama propuste priliku da žive bračno i čestito jureći tu mistiku, dok istovremeno ona nije nešto strano ljudskoj prirodi; naprotiv! Obična, praštajuća ljudska ljubav je suštinski istovetna sa jevanđelskom Hristovom ljubavi. Nisam ja to izmislio; to su reči koje je još 1962. godine rekao pokojni profesor teološkog fakulteta +Dimitrije Bogdanović u svom radu: "O ljubavi kao meri ortodoksije", a koje glase:
    „Mnogi teolozi se upinju da dokažu kako je Hristova ljubav u odnosu na ljubav u ljudskom smislu reči nešto sasvim drugo, kvalitativno različito, suprotno. A zapravo je obrnuto: Između svake prave, iskrene ljudske ljubavi i Jevanđelske ljubavi postoji unutrašnja suštinska istovetnost. Jevanđelska ljubav nije ništa drugo do ljubav kojom može da voli čovek. U tome i jeste Otkrovenje, što se čoveku otkriva ne ono što on u sebi uopšte nema, već ono što ima, ali čijeg konačnog i večnog smisla možda nije bio svestan pa tu bogolikost u sebi nije umeo da razvije."
    Dakle ljubav po sebi, jer je Njen izvor u Bogu i ona je Bog, je najveća mistika premda je obična i svakodnevna ljudska. I brak i monaštvo, kako mi davno reče moj crnorečki duhovnik, su "putevi koji vode u Carstvo Nebesko..."i oba ta puta vode Hristu ako se njima dosledno ide!" Razlika ne postoji jer je plata ista! I monasi i svetovnjaci u braku dali su pred Krstom, pred Oltarom neka obećanja! I jedni i drugi su stavili na leđa Krst trpljenja bližnjeg, praštanje, neosuđivanje... A ko će u Carstvo ući to je tajna, tu se i Bog nešto pita. No, šta će biti u "Dan onaj koji dolazi“ nije smisleno o tome mnogo raspravljati; svi ćemo to videti iz prve ruke kad dođe taj trenutak, ali dok smo ovde na zemlji i monasi i mirjani imamo podjednaku muku u borbi protiv svojih hladnoća u srcu, protiv mržnje na bližnjeg, protiv klete gordosti i sujete koja nas žive satire. Nije to isključivo autorsko pravo monaha, niti je pak „mistično jedinstvo“ (koje je Ljubav) namenjeno samo monaštvu. Obična ljudska ljubav je mistična tajna po sebi. Šta je ona? Ko je Ona? Ljubav pripada svima koji je žele i trude se da je imaju u sebi; a onda Ona umudruje, smirava, moli se i tome slično. I monah i svako drugi na svetu pozvan je da trpi sabrata, komšiju, ženu, muža; u stvari ceo ovaj život i jeste trpljenje i koliko je moguće praštanje iz hladnog srca! Kada uz Božiju pomoć uspeš da napraviš u tome neki minimalan pomak tada shvatiš da prosto voliš – i ništa više. I ta te ljubav čini običnim, ljubaznim ...dok je imaš u srcu do narednog greha. A onda Jovo nanovo... stenješ od bolova, oči ispadaju kad treba da oprostiš ..i tako u krug dok si živ! Tad se pitaš: „Ko je ta obična ljubav koju tako lako izgubiš? Dok voliš osećaš se čovekom, kad je nemaš ništa više nije vredno! “ 
  8. Волим
    Blaža Željko got a reaction from ............. for Наслов блога, Proslava "Nove godine" i problem kalendara - iz rasprave sa FB   
    Smatram da je doslednost jedna od najvažnijih ljudskih osobina .. a ako je čovek dosledan, tada su te osobine čovekolike tj. hrišćanske u samom korenu jer hrišćanstvo nije religija već Život u Hristu .. u Istini! Ono ne spada u religije već u ontologiju! Bog je uvek i u svemu dosledan svojoj Reči!
    E sad; vezano za temu, manje je pogrešno slaviti jednu novu godinu (bilo koju) nego dve! Ovo drugo je šizofrenija jer dotiče dva duhovna konteksta za koja VERUJEMO da se isključuju .. a čim sudimo, tj. čim verujemo da je nešto loše ili pogrešno onda to za nas i jeste loše i pogrešno ... po rečima Apostola da "ništa nije pogano samo po sebi već ako neko u sebi misli da je nešto za njega greh onda TO ZA NJEGA I JESTE greh"! To je kob loše usmerenog uverenja. To je kob osuđivanja! Vraća se kao u ogledalu! Bude nam i biva nam po veri našoj i sudu našem. Mi se tada svojim uverenjem vežemo; sputamo .. i ako mislimo da je ova prva "Nova Godina" nešto "jeretičko" "ekumenističko" a pri tom učestvujemo srcem u njoj, onda odbacujemo svoje principe! Odričemo se svog uverenja i negde u dubini srca se podvajamo i devastiramo sopstvene karakterne crte. Iz toga sledi slabljenje morala i tako redom. No gore od toga je srcem prihvatiti obe proslave jer tada se cepamo kao ličnosti a da nam to na prvi pogled ne izgleda tako. To ima svoje konsekvence na duže staze! Kad tad, posle nekog vremena, se ta šizofrena podvojenost dva različita principa (različita samo u našoj uobrazilji) projavi u realnom životu kroz gubitak moralnih normi; kroz strašljivost, kroz neuroze i ostale bolesti .. a sve tako naivno izgleda! U stvari samo po sebi nije ništa strašno prihvatiti i ovu prvu kalendarsku novu godinu - samo se NE TREBA SUMNJATI U ISPRAVNOST POSTUPKA jer sve potiče iz kolebanja i dubokih osuđivanja u srcu a pri tom si učesnik onoga čemu sudiš!
    Mene lično dugo je lomila ova podvojenost! Po prirodi posla morao sam da se ubrzano prilagođavam jer nije išlo na dobro ako olako precrtam ovu kalendarsku kao nešto „zlo“ i „nepravoslavno“ ..imao sam utisak da silujem nešto; da vršim nasilje nad svojom dušom – a onda sam razumeo da je to zbog osuđivanja! Pa nigde u ovom kalendarskom problemu nema dogmatskih vređanja pravoslavlja, Crkve i Hrista! Molio sam se stalno da me Život urazumi ...a Život to radi kroz vreme i procese! Okrenuo sam se vremenom razmišljanju o kalendaru u Grčkoj Crkvi, našoj majci Crkvi jer od Nje smo primili Pravoslavlje kao trećepozivci! Njihova Bogosluženja su po novom kalendaru; isto tako Božić i nova godina! A onda sam se pitao: „Čekaj bre, pa da li je njihova Liturgija valjana po Crkvenim zakonima i kanonima?“ Jeste brate! Da li Gospod Duh Sveti blagoizvoli da sa tamošnjim sveštenicima na Evharistiji pretvori hleb u Telo Hristovo!? Čak i na Božić koji je pre julijanskog dve nedelje!? Pa ako Gospod Duh Sveti oko kalendara ne pravi problem dajući se sa Ocem i Sinom još uvek u punoći, a On je valjda Vladar nad svime, nije li onda ozboljno posrtanje (da ne zaustim težu kvalifikaciju) to osporavati ili dovoditi u pitanje!? Može li se bilo koji kalendar stavljati kao otežavajuća okolnost i čak porediti sa važnošću Evharistije koja NEMA VREME U SEBI? Može li oko toga biti kao mnogo bitnih sporova i čak svađa sa mržnjom a Gospod Duh Sveti nađe za dobro da i dalje obitava u Grčkoj Crkvi u punoći .. u pliromi ili kako već hoćete!? Pa On nije mehanizam u rukama ljudi! On je Osoba koja sa Hristom i Ocem vlada Crkvom i koji tamo gde ne želi da bude onda Ga tamo i nema .. i tek tada to nije crkva! Dok god i Hristos po svome Htenju obitava u nekoj pomesnoj Crkvi ona je na pravom putu ...pa i njen kalendar ma šta mi o tome mislili. Ne kažu Sveti oci Vaseljenskih Sabora tek tako: „nađe za dobro Duh Sveti i mi“
    Neću da kažem da je kalendar nevažan; naprotiv - ali zar nije jasno da nas ovaj minorni problem (kad ga poredimo sa Crkvenim životom) cepa na froncle a pri tom nam Gospod kroz grčku Crkvu pokazuje da se ne trošimo na minorne stvari od kojih ništa ne zavisi!? Upravo nam Gospod Duh Sveti olakšava da razlučimo šta je važno a šta nije; radi nas, radi pomoći nama koji lutamo!
    Može neko, što je čest slučaj, na sve ovo da kaže: „Danas promenimo ovo, sutra ćemo promeniti ono.. i tako dok ne prihvatimo katoličanstvo“. Ma šta „mi“ gospodo?! Ako je Gospod i dalje u toj Crkvi u kojoj je kalendar gregorijanski ..pa valjda je to znak da je njemu to ugodno! Ponavljam, nije On mehanizam nego Vladar koji na nešto ljudsko može da pristane i blagoslovi ili pak na nešto drugo i da ne pristane (što je slučaj sa raskolničkim i tim pre jeretičkim crkvama)! Njega tamo nema! Tamo nema Tela i Krvi Hristove makar da je sam hram od zlata! 
    Nisam čuo da je Grčka Crkva anatemisana, da je odbačena iz Pravoslavlja! Oci bi nam to već rekli! A ako nije odbačena ...pa ni taj kalendar onda nije štetan! Ne kažem to ja; to kaže validnost Grčke pomesne Crkve jer se tako izvole Gospodu!
  9. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Милан Ракић for Наслов блога, Proslava "Nove godine" i problem kalendara - iz rasprave sa FB   
    Smatram da je doslednost jedna od najvažnijih ljudskih osobina .. a ako je čovek dosledan, tada su te osobine čovekolike tj. hrišćanske u samom korenu jer hrišćanstvo nije religija već Život u Hristu .. u Istini! Ono ne spada u religije već u ontologiju! Bog je uvek i u svemu dosledan svojoj Reči!
    E sad; vezano za temu, manje je pogrešno slaviti jednu novu godinu (bilo koju) nego dve! Ovo drugo je šizofrenija jer dotiče dva duhovna konteksta za koja VERUJEMO da se isključuju .. a čim sudimo, tj. čim verujemo da je nešto loše ili pogrešno onda to za nas i jeste loše i pogrešno ... po rečima Apostola da "ništa nije pogano samo po sebi već ako neko u sebi misli da je nešto za njega greh onda TO ZA NJEGA I JESTE greh"! To je kob loše usmerenog uverenja. To je kob osuđivanja! Vraća se kao u ogledalu! Bude nam i biva nam po veri našoj i sudu našem. Mi se tada svojim uverenjem vežemo; sputamo .. i ako mislimo da je ova prva "Nova Godina" nešto "jeretičko" "ekumenističko" a pri tom učestvujemo srcem u njoj, onda odbacujemo svoje principe! Odričemo se svog uverenja i negde u dubini srca se podvajamo i devastiramo sopstvene karakterne crte. Iz toga sledi slabljenje morala i tako redom. No gore od toga je srcem prihvatiti obe proslave jer tada se cepamo kao ličnosti a da nam to na prvi pogled ne izgleda tako. To ima svoje konsekvence na duže staze! Kad tad, posle nekog vremena, se ta šizofrena podvojenost dva različita principa (različita samo u našoj uobrazilji) projavi u realnom životu kroz gubitak moralnih normi; kroz strašljivost, kroz neuroze i ostale bolesti .. a sve tako naivno izgleda! U stvari samo po sebi nije ništa strašno prihvatiti i ovu prvu kalendarsku novu godinu - samo se NE TREBA SUMNJATI U ISPRAVNOST POSTUPKA jer sve potiče iz kolebanja i dubokih osuđivanja u srcu a pri tom si učesnik onoga čemu sudiš!
    Mene lično dugo je lomila ova podvojenost! Po prirodi posla morao sam da se ubrzano prilagođavam jer nije išlo na dobro ako olako precrtam ovu kalendarsku kao nešto „zlo“ i „nepravoslavno“ ..imao sam utisak da silujem nešto; da vršim nasilje nad svojom dušom – a onda sam razumeo da je to zbog osuđivanja! Pa nigde u ovom kalendarskom problemu nema dogmatskih vređanja pravoslavlja, Crkve i Hrista! Molio sam se stalno da me Život urazumi ...a Život to radi kroz vreme i procese! Okrenuo sam se vremenom razmišljanju o kalendaru u Grčkoj Crkvi, našoj majci Crkvi jer od Nje smo primili Pravoslavlje kao trećepozivci! Njihova Bogosluženja su po novom kalendaru; isto tako Božić i nova godina! A onda sam se pitao: „Čekaj bre, pa da li je njihova Liturgija valjana po Crkvenim zakonima i kanonima?“ Jeste brate! Da li Gospod Duh Sveti blagoizvoli da sa tamošnjim sveštenicima na Evharistiji pretvori hleb u Telo Hristovo!? Čak i na Božić koji je pre julijanskog dve nedelje!? Pa ako Gospod Duh Sveti oko kalendara ne pravi problem dajući se sa Ocem i Sinom još uvek u punoći, a On je valjda Vladar nad svime, nije li onda ozboljno posrtanje (da ne zaustim težu kvalifikaciju) to osporavati ili dovoditi u pitanje!? Može li se bilo koji kalendar stavljati kao otežavajuća okolnost i čak porediti sa važnošću Evharistije koja NEMA VREME U SEBI? Može li oko toga biti kao mnogo bitnih sporova i čak svađa sa mržnjom a Gospod Duh Sveti nađe za dobro da i dalje obitava u Grčkoj Crkvi u punoći .. u pliromi ili kako već hoćete!? Pa On nije mehanizam u rukama ljudi! On je Osoba koja sa Hristom i Ocem vlada Crkvom i koji tamo gde ne želi da bude onda Ga tamo i nema .. i tek tada to nije crkva! Dok god i Hristos po svome Htenju obitava u nekoj pomesnoj Crkvi ona je na pravom putu ...pa i njen kalendar ma šta mi o tome mislili. Ne kažu Sveti oci Vaseljenskih Sabora tek tako: „nađe za dobro Duh Sveti i mi“
    Neću da kažem da je kalendar nevažan; naprotiv - ali zar nije jasno da nas ovaj minorni problem (kad ga poredimo sa Crkvenim životom) cepa na froncle a pri tom nam Gospod kroz grčku Crkvu pokazuje da se ne trošimo na minorne stvari od kojih ništa ne zavisi!? Upravo nam Gospod Duh Sveti olakšava da razlučimo šta je važno a šta nije; radi nas, radi pomoći nama koji lutamo!
    Može neko, što je čest slučaj, na sve ovo da kaže: „Danas promenimo ovo, sutra ćemo promeniti ono.. i tako dok ne prihvatimo katoličanstvo“. Ma šta „mi“ gospodo?! Ako je Gospod i dalje u toj Crkvi u kojoj je kalendar gregorijanski ..pa valjda je to znak da je njemu to ugodno! Ponavljam, nije On mehanizam nego Vladar koji na nešto ljudsko može da pristane i blagoslovi ili pak na nešto drugo i da ne pristane (što je slučaj sa raskolničkim i tim pre jeretičkim crkvama)! Njega tamo nema! Tamo nema Tela i Krvi Hristove makar da je sam hram od zlata! 
    Nisam čuo da je Grčka Crkva anatemisana, da je odbačena iz Pravoslavlja! Oci bi nam to već rekli! A ako nije odbačena ...pa ni taj kalendar onda nije štetan! Ne kažem to ja; to kaže validnost Grčke pomesne Crkve jer se tako izvole Gospodu!
  10. Волим
    Blaža Željko got a reaction from ana čarnojević for Наслов блога, Neka razmišljanja o filmu "Amadeus" Miloša Formana (manje dorade)   
    „AMADEUS“ - remek delo Miloša Formana! Duboka priča o ljudskom padu, prirodi, slabostima!
    Osećam najdublju obavezu da prozborim koju reč o ovom remek delu Miloša Formana koje je na mene značajno uticalo; a s obzirom da sam ga studiozno, uvek sa drugim motivom, gledao više od pedeset puta može se reći i da sam (samozvano ) prilično merodavan da o njemu nešto kažem. J
    Nije nepoznato da je film dobio osam oskara te 1984. godine kada je prvi put prikazan; a kada film odgledate (uz krajnju ozbiljnost i po mogućnostima veoma glasno) onda vam bude i jasno zašto je to tako. Gluma, scenografija, radnja, mnogo značajnih tema obrađenih u dva ipo sata ..sve su to razlozi da ovaj film u mom shvatanju i mojim nekakvim top listama zauzme nedostižno prvo mesto bez mogućnosti da ga odatle iko drugi pomeri.
    U tom periodu film me je, po preporuci drugara, najpre zainteresovao čisto kao biografsko delo velikog muzičara; ali sam odmah video da on u sebi po najmanje ima tu biografsku dimenziju – on zadire u srži do bezbrojnih pitanja svojstvenih našoj ogrehovljenoj prirodi; i bio sam zapanjen do koje mere (u ravni sa Dostojevskim) Miloš Forman poznaje i oslikava nijanse ljudske pale prirode. Fascinirala me je njegova sposobnost da analizira našu grehom potamnelu dušu kojom smo postali slični palim anđelima ...i koja nedvosmisleno, svima nama u oči kaže (a kad tad se sa time sretnemo): „Gospodo, ma koliko se zanosili u sebi da smo naročito pobožni i dobri ...kada nam se iskušenje dotakne srca i čačne gordost i sujetu, mi pokazujemo svoje stvarno lice – pokazujemo mržnju i na ljude i na Boga, što je u suštini jedno isto. (Ne kažu li Oci za Hrista da je došao kao jagnje među vukove). Pokazujemo da u stvari za sve svoje nevolje i bolne momente srca odmah prebacujemo optužbe i krivicu na Onog koji je najmanje za to kriv“. (Lično sam ja prvak sveta u roptanju!) Za one manje religiozne pak, uvek je neko drugi od ljudi kriv jer za Boga, taj skriveni prvolik, ne znaju. Sama srž našeg bića kojom sličimo na Njega je obolela od gordosti (mržnje) ...i Hristovo prisustvo nas boli; teško podnosimo Njegovu blizinu (što je jednom rekao monah Hrizostom: „Kad ti je najteže možda ti je Bog tada najbliže ali Ga ti ne možeš podneti“) ...a to je u suštini opis pakla – nesposobnost za primanje Hrista u sebe. Od tog smrtnog užasa i semena u nama, samo Gospod može da isceli - držanjem (kako znamo i umemo) jevanđelskih "principa sažaljenja" u praksi i ispred svega Njegovom milošću. Sami nemamo nikakve šanse. Najzad, ne kaže li Spasitelj: „ovaj svet u zlu leži“ ...i upravo tu dimenziju gordosti kao najvećeg greha, Forman je tako dobro prepoznao i maestralno oslikao da vas ostavi bez daha.
    Gordost je suprotnost Životu! Suprotnost Životu nije smrt! Nema smrti jer je čovek stvoren po slici Besmrtnog Boga i ne može da umre! Suprotnost Životu je mržnja!
    Da, film u samoj srži nosi ovu poruku! Možda sama radnja nema istorijsku utemeljenost (kompozitor Antonio Salijeri je u filmu primoran carskom odlukom da deli esnafski prostor "drvorskog kompozitora" sa tadašnjim čudom od deteta) ali Forman je u umetničkoj slobodi dodelio Salijeriju jednu zapaženu dimenziju sujetno povređenog čoveka koji, budući duboko religiozan, kroz svoje nevolje sa Mocartom (slične našim svakodnevnim interakcijama sa ljudima) svu bol unutrašnjih stradanja raspaljenih sujetom prebacuje na religiozni plan! Iskrivljen i oslepljen od besa, usled niza ponižavajućih momenata, on izvor svojih problema ne vidi u svojoj gordosti već u Bogu! No, on zbog usiljenih poniženja, kakve samo život može da donese, Mocarta, čijem daru se i divi i zavidi istovremeno, samo doživljava kao Božije oruđe kojim Bog njemu, Salijeriju, posvednevno lupa šamare - koje on najpre preteško nosi, a najposle se sasvim predaje svom gnevu na Boga jer mu Božiji plan o njemu nije jasan. Počinje da se protivi i najzad da ratuje protiv Boga. On ne shvata da je još u detinjstvu (s početka filma) tražio od Boga kroz molitvu sasvim pogrešne stvari! Tražio je da ga Bog učini slavnim i od ljudi proslavljanim - čime je udario veoma loš temelj svojoj ličnosti. Ne shvata da se samo smirenjem, poniznošću, molitvom i trpljenjem poniženja leči ogrehovljeno srce, već se u uobraziljama upušta u najbesmisleniji rat od svih ratova ..rat protiv Jagnjeta! Rat koji je izgubljen i pre svog početka. Teško je i opisati nekome ko film nije gledao koliko bravurozno je prikazan njegov kraj. Naime, Salijeri, čija priča kroz ceo film ima logiku, ima neki svoj tok nama razumljiv (slagali se sa njim ili ne), do te mere vas neprimetno uvuče u svoju šizofrenu storiju: divljenje a istovremeno i neiskazana mržnja prema Mocartu ...da bi na kraju shvatili da ste zajedno sa njim, sa svim tim, tako ljudskim i logičnim gledištima, u stvari u ludnici! No tako to biva kada se premalo obrati pažnja na one Spasiteljeve reči upućene Apostolu: „idi od mene sotono jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko“. Naše ljudsko, ma kako naivno izgledalo, ...bolesno je. Nama je teško odreći se sebe jer smo na sebe navikli; i osim intervencije od Boga, nema te sile koja nas može razuveriti da je naše „ja“ ...patetično i ovozemaljsko „ja“ – u stvari antipod Hristovom daru u nama ...utamničenom „ja“, ili „novom čoveku u Hristu“ kako ga nazivaju sveti oci.
    No da se vratim na još par fascinantnih segmenata filma koja vas učine nemim. U kontekstu događaja i sujetne povređenosti, Salijeri naumi da ubije Mocarta i on to zaista čini ali na potpuno nesvesan način koji ni sam nije ni očekivao ni planirao. A stvarni plan, kojim se bavio, mu je bio apsolutno ludački! Hteo je da ostvari pobedu nad Bogom (za kojeg je mislio da ga namerno ponižava pred svetom zbog "osrednjosti") tako što će ogromnim honorarom naručiti od Mocartovog Bogom danog talenta Rekvijem (opelo) – dakle delo koje se tiče Crkve i liturgike; a kada svojeručno ubije Mocarta, da onda to, njegovo ..Salijerijevo, opelo odzvanja Crkvom nad Mocartovim kovčegom – a Bog će to morati da sluša nemoćan da prekine!? U toj slici, u toj ideji Salijeri vidi svoj trijumf nad Bogom!? Neopisivo ludilo; sofizam sa dna ada. Ljubomoran na Amadeusov dar mislio je da novcem on postaje "vlasnik" kompozicije i tog dara – a samim tim je mislio i da će Bog konačno morati i njega "osrednjeg kompozitora" da sluša! Ali to je vid Simonije!!! Salijeri je upao u najtežu prelest! Novcem se ne može kupiti dar Božiji! Nesrećni Salijeri je u izopačenom umu definitivno sebi zario nož u srce. Ne shvata da on ne može biti vlasnik tog poručenog dela; vlasnik je onaj koji nosi taj dar u sebi – a dar se ne kupuje za pare. Mnogo puta sam bio u teškoj vrućici kod ovog dela jer me šokira dubina mraka koji se ovde kao perfidna samoobmana projavljuje a koju Forman filigranski opaža i iznosi kroz starca izobličenog mržnjom. No, Salijerijev plan se izjalovio; Mocart naime umire od iscrpljenosti i bolesti pluća, ali Salijeri u dubini zna da je on tome doprineo! Ne razume doduše kako je doprineo i zašto je Mocart umro prerano usred komponovanja Rekvijema; ta prerana smrt Volfgangova je odstupala od njegovog plana u tom suludom ratu, ali je u dubini sasvim siguran da ta smrt ima indirektne veze sa njim. A kako, to je sjajni Forman, bez preterivanja, jevanđelski zapazio i objasnio: Salijeri je, naime, od Mocarta naručio rekvijem, no rekvijem kao Crkveno delo, po sebi traži sasvim drugi životni kontekst. Traži molitvenost, mir, tišinu; sve upravo suprotno Mocartovom životu koji je voleo kafane, piće, žene, vodvilje. Salijeri u stvari bez svesne namere primorava Volfganga da „sipa novo vino u mehove stare“. Mocart sve teže nosi raspolućeni život, počinje da se raspada. Čak jednog trenutka priznaje ženi Konstanci da ga komponovanje Requiema "ubija". Forman fantastično opaža taj jevanđelski momenat i kroz nekoliko sjajnih kadrova upravo nam na to ukazuje prikazujući Amadeusovo rasulo. Iz dana u dan njegovo zdravlje je kopnilo; on se tome tužno opirao ali je ipak skončao teško oboleo. Dva oprečna životna (duhovna) principa su mu iznutra razjedala organizam.
    Salijeri je, kao što rekoh, imao drugačiji plan da se reši Mocarta, pa ga je ovakav kraj ništa manje iznenadio, no ipak negde u dubini on dovodi sebe u vezu sa ovim događajem. Film i počinje tako što on u dubokoj starosti pokušava da samoubistvom prekrati muke savesti i viče: „Volfgang, oprosti! Oprosti svome ubici“! Samoubistvo mu ne uspeva i on izranjavan završava u bolnici, koja je u sastavu ludnice. Tu mu dolazi sveštenik i nudi mu ispovest kao rešenje. Salijeri to manje prihvata kao ispovest ali ipak počinje priču ...i ta priča je pretočena u ovo remek delo.
    Osim spomenutih glavnih poruka, Forman nam donosi i mnoge druge momente vredne pažnje. Jedna od njih je izgled ozbiljne monarhije i dobrog monarha, koji jeste donosilac svih odluka ali nikada to ne čini bez saradnje sa umnim glavama kojima je okružen. Uvažava stavove i usvaja one koji su razumni; koji imaju većinu, koji nisu protivni Crkvenim etičkim normama; ali konačna odluka je JEDNA - njegova. Nema demokratije, nema razvodnjavanja ideja i života. Forman upravo to naročito i često akcentuje. Tu su zatim relacije otac – sin (bolesna dominacija roditelja); muž – žena; gospodar i sluga. Nema čega se ovaj pedantni režiser nije dotakao a da u stvari ni trenutka nije ostao nedorečen ...u samo dva ipo sata koliko ova priča traje!
    Film ima scene bez kojih ovakva tematika nije moguća a koje izvesni profil ljudi mogu uzdrmati. Jedna od njih je i kada pobesneli Salijeri spaljuje Krst u kaminu ...ali to je samo deo priče – ne mora se gledalac sa time poistovećivati. Uostalom ima i religioznih filmova u kojima isto tako vidimo blasfemično ophođenje i sa Krstom i sa Hristom ali sve je to u funkciji priče koja je kao celina, po mom uverenju, veliko hrišćansko delo. Film najtoplije preporučujem svakome ko ga nije gledao. Ne može se gledati „usputno“ i iz kuhunje dok se sprema obed. Mora se gledati sa krajnjom pažnjom i što je glasnije izvodljivo a već ćete videti zašto! U svakom slučaju, film vas oslobađa i uozbiljuje! Mnogo bolje razumevate ljude; nežniji ste prema njima bez obzira koje su nacije jer je ljudska tragedija i drama nešto što je zajedničko svima nama! Dublje razumevate da bez Hrista ovaj život nije ništa. Bez Njega je svaka čestica loših emocija opasnost a ljudski život nije ništa drugo nego tama iz koje je lako preći u večitu tamu ako se sam život shvati neozbiljno ...ako se gaji mržnja i zavist, i ako se Hristos izgubi iz vida. Miloš Forman je dostojan ozbiljnih analiza ništa manje od Dostojevskog. Ovo nije jedino njegovo ostvarenje sa ozbiljnim porukama ..ima ih dosta. Vredan pažnje je i njegov „Regtajm“ ...ali o tome nekom drugom zgodom ili pak da se toga lati neko obrazovaniji.
    Na kraju, nisam mnogo iznenađen što se u ovom vremenu raspada vrednosti film Amadeus namerno prećutkuje iz centara moći! Dodiruje mnogo ozbiljne dubine koje smetaju i bole; i umesto da ima čak katedru na fakultetima, s obzirom na brojne neispitane segmente koje nosi u sebi ... njega su smestili negde u arhive kao neprijatnog svedoka ljudske prirode. Zadivljen sam Formanom i zapanjen sam koliko malo znači ljudima ovog vremena .. ali to ima svoju cenu. Osvrnimo se oko sebe i videćemo je.
    ____________________________________
    Evo nekoliko scena iz filma koje su po sebi minijaturna remek dela! Posebno je potresan ovaj srednji klip u kom se može videti šta zavist, ljubomora ili mržnja učine svakom od nas; ako uporno odbijamo da se sa time sretnemo, priznamo ga ...ispovedimo i molimo Boga da nas od toga izleči ..a sa time se naravno ne može ući Njegovo Carstvo. Kakav strašan ponor; kakav dijapazon ličnosnih ekstrema u čoveku, o čemu govore i sveti oci. Čovek je biće koje je i anđelske lepote i uzvišenosti ali koji se surva do demonskih dubina u kojima više ništa ljudsko nije prepoznatljivo. U ovom starcu su i najuzvišenija osećanja lepog; nije mu srce još umrlo za te emocije ...ali onda se podaje adskoj mržnji ..nesposoban da joj se odupre.
     
     
     
     
  11. Волим
    Guest
    Blaža Željko got a reaction from Guest for Наслов блога, Neka razmišljanja o filmu "Amadeus" Miloša Formana (manje dorade)   
    „AMADEUS“ - remek delo Miloša Formana! Duboka priča o ljudskom padu, prirodi, slabostima!
    Osećam najdublju obavezu da prozborim koju reč o ovom remek delu Miloša Formana koje je na mene značajno uticalo; a s obzirom da sam ga studiozno, uvek sa drugim motivom, gledao više od pedeset puta može se reći i da sam (samozvano ) prilično merodavan da o njemu nešto kažem. J
    Nije nepoznato da je film dobio osam oskara te 1984. godine kada je prvi put prikazan; a kada film odgledate (uz krajnju ozbiljnost i po mogućnostima veoma glasno) onda vam bude i jasno zašto je to tako. Gluma, scenografija, radnja, mnogo značajnih tema obrađenih u dva ipo sata ..sve su to razlozi da ovaj film u mom shvatanju i mojim nekakvim top listama zauzme nedostižno prvo mesto bez mogućnosti da ga odatle iko drugi pomeri.
    U tom periodu film me je, po preporuci drugara, najpre zainteresovao čisto kao biografsko delo velikog muzičara; ali sam odmah video da on u sebi po najmanje ima tu biografsku dimenziju – on zadire u srži do bezbrojnih pitanja svojstvenih našoj ogrehovljenoj prirodi; i bio sam zapanjen do koje mere (u ravni sa Dostojevskim) Miloš Forman poznaje i oslikava nijanse ljudske pale prirode. Fascinirala me je njegova sposobnost da analizira našu grehom potamnelu dušu kojom smo postali slični palim anđelima ...i koja nedvosmisleno, svima nama u oči kaže (a kad tad se sa time sretnemo): „Gospodo, ma koliko se zanosili u sebi da smo naročito pobožni i dobri ...kada nam se iskušenje dotakne srca i čačne gordost i sujetu, mi pokazujemo svoje stvarno lice – pokazujemo mržnju i na ljude i na Boga, što je u suštini jedno isto. (Ne kažu li Oci za Hrista da je došao kao jagnje među vukove). Pokazujemo da u stvari za sve svoje nevolje i bolne momente srca odmah prebacujemo optužbe i krivicu na Onog koji je najmanje za to kriv“. (Lično sam ja prvak sveta u roptanju!) Za one manje religiozne pak, uvek je neko drugi od ljudi kriv jer za Boga, taj skriveni prvolik, ne znaju. Sama srž našeg bića kojom sličimo na Njega je obolela od gordosti (mržnje) ...i Hristovo prisustvo nas boli; teško podnosimo Njegovu blizinu (što je jednom rekao monah Hrizostom: „Kad ti je najteže možda ti je Bog tada najbliže ali Ga ti ne možeš podneti“) ...a to je u suštini opis pakla – nesposobnost za primanje Hrista u sebe. Od tog smrtnog užasa i semena u nama, samo Gospod može da isceli - držanjem (kako znamo i umemo) jevanđelskih "principa sažaljenja" u praksi i ispred svega Njegovom milošću. Sami nemamo nikakve šanse. Najzad, ne kaže li Spasitelj: „ovaj svet u zlu leži“ ...i upravo tu dimenziju gordosti kao najvećeg greha, Forman je tako dobro prepoznao i maestralno oslikao da vas ostavi bez daha.
    Gordost je suprotnost Životu! Suprotnost Životu nije smrt! Nema smrti jer je čovek stvoren po slici Besmrtnog Boga i ne može da umre! Suprotnost Životu je mržnja!
    Da, film u samoj srži nosi ovu poruku! Možda sama radnja nema istorijsku utemeljenost (kompozitor Antonio Salijeri je u filmu primoran carskom odlukom da deli esnafski prostor "drvorskog kompozitora" sa tadašnjim čudom od deteta) ali Forman je u umetničkoj slobodi dodelio Salijeriju jednu zapaženu dimenziju sujetno povređenog čoveka koji, budući duboko religiozan, kroz svoje nevolje sa Mocartom (slične našim svakodnevnim interakcijama sa ljudima) svu bol unutrašnjih stradanja raspaljenih sujetom prebacuje na religiozni plan! Iskrivljen i oslepljen od besa, usled niza ponižavajućih momenata, on izvor svojih problema ne vidi u svojoj gordosti već u Bogu! No, on zbog usiljenih poniženja, kakve samo život može da donese, Mocarta, čijem daru se i divi i zavidi istovremeno, samo doživljava kao Božije oruđe kojim Bog njemu, Salijeriju, posvednevno lupa šamare - koje on najpre preteško nosi, a najposle se sasvim predaje svom gnevu na Boga jer mu Božiji plan o njemu nije jasan. Počinje da se protivi i najzad da ratuje protiv Boga. On ne shvata da je još u detinjstvu (s početka filma) tražio od Boga kroz molitvu sasvim pogrešne stvari! Tražio je da ga Bog učini slavnim i od ljudi proslavljanim - čime je udario veoma loš temelj svojoj ličnosti. Ne shvata da se samo smirenjem, poniznošću, molitvom i trpljenjem poniženja leči ogrehovljeno srce, već se u uobraziljama upušta u najbesmisleniji rat od svih ratova ..rat protiv Jagnjeta! Rat koji je izgubljen i pre svog početka. Teško je i opisati nekome ko film nije gledao koliko bravurozno je prikazan njegov kraj. Naime, Salijeri, čija priča kroz ceo film ima logiku, ima neki svoj tok nama razumljiv (slagali se sa njim ili ne), do te mere vas neprimetno uvuče u svoju šizofrenu storiju: divljenje a istovremeno i neiskazana mržnja prema Mocartu ...da bi na kraju shvatili da ste zajedno sa njim, sa svim tim, tako ljudskim i logičnim gledištima, u stvari u ludnici! No tako to biva kada se premalo obrati pažnja na one Spasiteljeve reči upućene Apostolu: „idi od mene sotono jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko“. Naše ljudsko, ma kako naivno izgledalo, ...bolesno je. Nama je teško odreći se sebe jer smo na sebe navikli; i osim intervencije od Boga, nema te sile koja nas može razuveriti da je naše „ja“ ...patetično i ovozemaljsko „ja“ – u stvari antipod Hristovom daru u nama ...utamničenom „ja“, ili „novom čoveku u Hristu“ kako ga nazivaju sveti oci.
    No da se vratim na još par fascinantnih segmenata filma koja vas učine nemim. U kontekstu događaja i sujetne povređenosti, Salijeri naumi da ubije Mocarta i on to zaista čini ali na potpuno nesvesan način koji ni sam nije ni očekivao ni planirao. A stvarni plan, kojim se bavio, mu je bio apsolutno ludački! Hteo je da ostvari pobedu nad Bogom (za kojeg je mislio da ga namerno ponižava pred svetom zbog "osrednjosti") tako što će ogromnim honorarom naručiti od Mocartovog Bogom danog talenta Rekvijem (opelo) – dakle delo koje se tiče Crkve i liturgike; a kada svojeručno ubije Mocarta, da onda to, njegovo ..Salijerijevo, opelo odzvanja Crkvom nad Mocartovim kovčegom – a Bog će to morati da sluša nemoćan da prekine!? U toj slici, u toj ideji Salijeri vidi svoj trijumf nad Bogom!? Neopisivo ludilo; sofizam sa dna ada. Ljubomoran na Amadeusov dar mislio je da novcem on postaje "vlasnik" kompozicije i tog dara – a samim tim je mislio i da će Bog konačno morati i njega "osrednjeg kompozitora" da sluša! Ali to je vid Simonije!!! Salijeri je upao u najtežu prelest! Novcem se ne može kupiti dar Božiji! Nesrećni Salijeri je u izopačenom umu definitivno sebi zario nož u srce. Ne shvata da on ne može biti vlasnik tog poručenog dela; vlasnik je onaj koji nosi taj dar u sebi – a dar se ne kupuje za pare. Mnogo puta sam bio u teškoj vrućici kod ovog dela jer me šokira dubina mraka koji se ovde kao perfidna samoobmana projavljuje a koju Forman filigranski opaža i iznosi kroz starca izobličenog mržnjom. No, Salijerijev plan se izjalovio; Mocart naime umire od iscrpljenosti i bolesti pluća, ali Salijeri u dubini zna da je on tome doprineo! Ne razume doduše kako je doprineo i zašto je Mocart umro prerano usred komponovanja Rekvijema; ta prerana smrt Volfgangova je odstupala od njegovog plana u tom suludom ratu, ali je u dubini sasvim siguran da ta smrt ima indirektne veze sa njim. A kako, to je sjajni Forman, bez preterivanja, jevanđelski zapazio i objasnio: Salijeri je, naime, od Mocarta naručio rekvijem, no rekvijem kao Crkveno delo, po sebi traži sasvim drugi životni kontekst. Traži molitvenost, mir, tišinu; sve upravo suprotno Mocartovom životu koji je voleo kafane, piće, žene, vodvilje. Salijeri u stvari bez svesne namere primorava Volfganga da „sipa novo vino u mehove stare“. Mocart sve teže nosi raspolućeni život, počinje da se raspada. Čak jednog trenutka priznaje ženi Konstanci da ga komponovanje Requiema "ubija". Forman fantastično opaža taj jevanđelski momenat i kroz nekoliko sjajnih kadrova upravo nam na to ukazuje prikazujući Amadeusovo rasulo. Iz dana u dan njegovo zdravlje je kopnilo; on se tome tužno opirao ali je ipak skončao teško oboleo. Dva oprečna životna (duhovna) principa su mu iznutra razjedala organizam.
    Salijeri je, kao što rekoh, imao drugačiji plan da se reši Mocarta, pa ga je ovakav kraj ništa manje iznenadio, no ipak negde u dubini on dovodi sebe u vezu sa ovim događajem. Film i počinje tako što on u dubokoj starosti pokušava da samoubistvom prekrati muke savesti i viče: „Volfgang, oprosti! Oprosti svome ubici“! Samoubistvo mu ne uspeva i on izranjavan završava u bolnici, koja je u sastavu ludnice. Tu mu dolazi sveštenik i nudi mu ispovest kao rešenje. Salijeri to manje prihvata kao ispovest ali ipak počinje priču ...i ta priča je pretočena u ovo remek delo.
    Osim spomenutih glavnih poruka, Forman nam donosi i mnoge druge momente vredne pažnje. Jedna od njih je izgled ozbiljne monarhije i dobrog monarha, koji jeste donosilac svih odluka ali nikada to ne čini bez saradnje sa umnim glavama kojima je okružen. Uvažava stavove i usvaja one koji su razumni; koji imaju većinu, koji nisu protivni Crkvenim etičkim normama; ali konačna odluka je JEDNA - njegova. Nema demokratije, nema razvodnjavanja ideja i života. Forman upravo to naročito i često akcentuje. Tu su zatim relacije otac – sin (bolesna dominacija roditelja); muž – žena; gospodar i sluga. Nema čega se ovaj pedantni režiser nije dotakao a da u stvari ni trenutka nije ostao nedorečen ...u samo dva ipo sata koliko ova priča traje!
    Film ima scene bez kojih ovakva tematika nije moguća a koje izvesni profil ljudi mogu uzdrmati. Jedna od njih je i kada pobesneli Salijeri spaljuje Krst u kaminu ...ali to je samo deo priče – ne mora se gledalac sa time poistovećivati. Uostalom ima i religioznih filmova u kojima isto tako vidimo blasfemično ophođenje i sa Krstom i sa Hristom ali sve je to u funkciji priče koja je kao celina, po mom uverenju, veliko hrišćansko delo. Film najtoplije preporučujem svakome ko ga nije gledao. Ne može se gledati „usputno“ i iz kuhunje dok se sprema obed. Mora se gledati sa krajnjom pažnjom i što je glasnije izvodljivo a već ćete videti zašto! U svakom slučaju, film vas oslobađa i uozbiljuje! Mnogo bolje razumevate ljude; nežniji ste prema njima bez obzira koje su nacije jer je ljudska tragedija i drama nešto što je zajedničko svima nama! Dublje razumevate da bez Hrista ovaj život nije ništa. Bez Njega je svaka čestica loših emocija opasnost a ljudski život nije ništa drugo nego tama iz koje je lako preći u večitu tamu ako se sam život shvati neozbiljno ...ako se gaji mržnja i zavist, i ako se Hristos izgubi iz vida. Miloš Forman je dostojan ozbiljnih analiza ništa manje od Dostojevskog. Ovo nije jedino njegovo ostvarenje sa ozbiljnim porukama ..ima ih dosta. Vredan pažnje je i njegov „Regtajm“ ...ali o tome nekom drugom zgodom ili pak da se toga lati neko obrazovaniji.
    Na kraju, nisam mnogo iznenađen što se u ovom vremenu raspada vrednosti film Amadeus namerno prećutkuje iz centara moći! Dodiruje mnogo ozbiljne dubine koje smetaju i bole; i umesto da ima čak katedru na fakultetima, s obzirom na brojne neispitane segmente koje nosi u sebi ... njega su smestili negde u arhive kao neprijatnog svedoka ljudske prirode. Zadivljen sam Formanom i zapanjen sam koliko malo znači ljudima ovog vremena .. ali to ima svoju cenu. Osvrnimo se oko sebe i videćemo je.
    ____________________________________
    Evo nekoliko scena iz filma koje su po sebi minijaturna remek dela! Posebno je potresan ovaj srednji klip u kom se može videti šta zavist, ljubomora ili mržnja učine svakom od nas; ako uporno odbijamo da se sa time sretnemo, priznamo ga ...ispovedimo i molimo Boga da nas od toga izleči ..a sa time se naravno ne može ući Njegovo Carstvo. Kakav strašan ponor; kakav dijapazon ličnosnih ekstrema u čoveku, o čemu govore i sveti oci. Čovek je biće koje je i anđelske lepote i uzvišenosti ali koji se surva do demonskih dubina u kojima više ništa ljudsko nije prepoznatljivo. U ovom starcu su i najuzvišenija osećanja lepog; nije mu srce još umrlo za te emocije ...ali onda se podaje adskoj mržnji ..nesposoban da joj se odupre.
     
     
     
     
  12. Волим
    Blaža Željko got a reaction from александар живаљев for Наслов блога, Ozbiljno posrtanje uvaženog akademika o Hrišćanstvu i Islamu   
    Veoma ugledni profesor, akademik i javna ličnost, izvoleo je nedavno na jednom predavanju reći nekoliko veoma problematičnih stavova iz ugla elementarnih Pravoslavnih postulata što me je ne malo iznenadilo. Tog čoveka veoma poštujem (zaista je mnogo učinio u svom pozivu) no u ovim stavovima pomešao je pojmove koji su kroz javna predavanja nedopustivi.
    (Ispred svega, želim da napomenem da ničija imena ne volim da navodim jer raspravljam kroz tekst sa idejom i sa stavom čoveka ..a ne sa samim čovekom, pa ko se prepozna prepozna se ...ali nije nužno! U svakom slučaju sve što pišem je proverljivo i dokazivo. Snimak na koji je ova reakcija nalazi se na youtubu) 
    Ovaj čovek je, zbog možda malo preterane dobrote, izmešao pojmove sa najblaže rečeno razrokim argumentacijama. Već u samom početku pojavljuje se ozbiljna nedorečenost koja zbunjuje um. Naime, profesor u svom doživljaju Islama kaže: "Bog nas neprestano opominje! Opominje NAS naravno i preko Islama; ne može drugo biti islam nego opomena Božija!?"  Dakle - negativna konotacija; koga to "NAS" Bog opominje? Verovatno Crkvu?! prim.a. Ne razumem profesore; kako je to Islam "opomena Božija" (dakle nešto negativno) a u isto vreme u nastavku kažete: "Paz'te, to je sveta knjiga (Kuran) i Muhamed je čovek kog je Bog poslao"! (Po svoj prilici sledi da je Islam delo Božije? prim.a.) Sve se to dešava na predavanju pred mnoštvom publike u prisustvu eminentnih javnih radnika... ali muk!? Niko ni da se nakašlje!
    Možda sam vrlo neuk ali meni mozak ovu priču razvija ovako: Muhameda šalje Hristov Otac (jer On je jedini Bog ako ćemo po Pravoslavlju .. ili možda postoje drugačija mišljenja?), a pošto Spasitelj reče: "Ko vide mene vide Oca" onda sledi da Otac, Sin i Duh Sveti "šalju Muhameda" jer su Sveta Trojica Bog na kog se poziva ovaj profesor!? Ispada da Hristov Otac šalje Muhameda dok u isto vreme Islam, sa arijanstvom u temeljima, odriče Božanstvo Hristovo!? 
    Slutim motiv zbog kojeg profesor govori ovo što govori i o toj slutnji ću nešto reći malo kasnije.
    Nekako bih podneo sve staloženo da akademik, sa nekih nedohvatljivih visina autoriteta, nije počeo rečenicu sa: "Nemojte da slušam od nekih naših poluprosvećenih pravoslavaca da Muhameda nije poslao Bog i da Kuran nije sveta knjiga" - prim.a.)! Ledeno hladni autoritarni i ničim utemeljeni izliv ličnih viđenja kojima se niko ne sme suprotstaviti jer rizikuje da bude "poluprosvećeni" imbecil u najmanju ruku. I zaista, niko od prisutnih na tom predavanju ništa da primeti, da se bar promeškolji!? Ko omađijani. 
    E pa izvinite profesore; rizikovaću da budem poluprosvećen i izneću Vam par primedbi! Najpre, na koje hrišćanske izvore se pozivate kada kažete da je Muhameda poslao Bog pa je samim tim i Kuran "sveta knjiga"? Koga od svetih otaca pozivate za svedoka u ovom stavu?! Ako nema takvog, a nema ga, odakle Vam hrabrost da počnete rečenicu sa: "Nemojte da slušam da Muhameda nije poslao Bog"?  
    Na prvom i najvažnijem mestu bitno je setiti se da Apostoli bacaju anatemu na svakog ko ne veruje Hrista kao Bogočoveka! Možda Apostoli ne znaju nešto što vi znate ili obratno ...možda vi bolje od tih nepismenih ribara poznajete svet Duha? (1. Korinćanima 22. "Ако неко не љуби Господа Исуса Христа, нека је анатема. Маран ата")  Da nije Crkva nešto promenila u međuvremenu a da je meni promaklo? Pri tom nisam rigidan niti zilotski nastrojen da ne razumevam potrebu da se mir gradi sa svima ..da nema alternativu, etc. etc. ali mir u nekim osnovnim istinama kojih nema deset no jedna jedina. Ne može biti mira (najpre u sebi) bez Hrista! Ne postoje druga "vrata u tor" u carstvo Života bez Hrista. Nisam nikome zlurad; NAOPAKO ...pa molimo se na Liturgiji Bogu za ceo svet jer samo On može isceliti zablude u ljudima ...ali ako to ljudi neće On neće vršiti prisilu! Niko od nas ne želi, negde u dubini duše, zlo nikome ..ali granice u kojima se krećemo jasne su i nisu nepoznate.
    Pokušava čestiti profesor (kako sam gore već spomenuo da slutim motive) u svom nespornom pacifizmu i čovekoljublju da nađe odgovor mimo Hrista; da svoje lične dileme o ljudskom rodu i konačnom ishodu istorije nekako smesti u razum, da opravda svakoga ...i to je lep gest ali našto onda Crkva i Hristos?! Na neki način on pokušava da izmiri (mimo Hrista) ljude različitih vera i da malo podiđe nehrišćanskom mentalitetu, da ga bez Hrista kultiviše samo na ljudskom sentimentalizmu (što je ozbiljan sinkretizam) ali nas to neće daleko odvesti; bez Hrista to nije moguće ...a činimo i štetu početnicima u veri stavljajući Hrista u istu ravan sa ne znam kakvim drugim čovekom! Ozbiljan apsurd jer Bogočovek Isus (spomenut u Kuranu kao Isa) nije uporediv ni sa kim. Sveti oci o tome viču na sva usta.
    No, gle, ipak postoji neko ko može da pomiri Muslimane i Hrišćane i u spoljašnjim ali bo'me i u unutrašnjim duhovnim okvirima od kojih u principu sve i počinje. I Hrišćanstvu i Islamu zajednički je prorok, ako već spominjemo Kuran, upravo spomenuti Isa (Isus) i majka mu Mirjam koji se tamo spominju u lepom svetlu! Taj Prorok nam je zajednički ako već tražimo oko koje ličnosti da se mirimo ..jer je taj prorok jedini izvor mira u svojoj neobičnoj ličnosti! Ne neki drugi; samo taj kroz večnost! Ne može se Hristos izjednačavati sa nekom drugom osobom ...ali zato možemo Njega, poštovanog od obe vere, uzeti kao zajednički imenitelj, najmanji zajednički sadržalac ...i Njime da se približavamo jedni drugima!
    S tim u vezi mene užasno zbunjuje mržnja jednog dela Muslimana na hrišćane a najdivnijim i nežnim rečima i jedni i drugi VELIČAMO ISTOG PROROKA I NJEGOVU MAJKU!? U čemu je štos? Zašto mrze sledbenike sopstvenog proroka? Svehvalni Isa je faktor mira i hronoliški je stariji više vekova od nekih drugih "proroka" pa je smisleno verovati da je On temelj kasnijih vrednosti ljudske vrste. Hajde da malo, kroz razne panele i okrugle stolove, analiziramo tu zanimljivu osobu!? Najzad, svi smo svedoci da taj Prorok Isa pomaže mnogim Muslimanima, u manastirima Ostrog, Crna Reka i nebrojenim drugim, koji dođu da Ga mole. Da! Vraćaju se kući isceljeni, zdravi i smireni (lično sam svedok tome u Crnoj Reci kod Tutina) jer je Isa izvor prosvećenosti a ne ne znam kakva škola ili čovek koji samog sebe proglasi za proroka a nikakvo iscelenje nikada nikome nije dao!? Iako malo poznajem Kuran (skoro nimalo) ipak sa onoliko koliko razumevam Isa je mojoj svesti daleko bliskiji od Muhameda ..kojem (Muhamedu) svaka čast što je živeo sam u pustinji, za to je potrebna velika hrabrost, ali Isa (koji je isto tako postio u pustinji) je lečio bolesne, izgonio đavole iz ljudi, vaskrsavao mrtve, slepcima vraćao vid, družio se sa decom jer je i sam detinje nezlobiv! Ako poredim dela ova dva Proroka iz Kurana na "Isinom" tasu nema čega nema od dobra koje je učinio, dok na Muhamedovom tasu ima samo obilje fraza, lepih i primamljivih za uši! Isa je manje mario za prazne priče i mistične zanose jer su mu ljudi bili na prvom mestu! On je svoje proročke moći koristio da zdravstveno pomogne svima koji bi ga molili za pomoć. Zar taj pristup nije i danas nasušna potreba mnogoj svetskoj sirotinji, pa i onoj u Siriji, Iranu, Iraku, Afganistanu, Srbiji, Bosni, Americi ili Francuskoj?! Potreba je naravno ali ovaj Božiji svet je ustrojen tako da ako nešto hoćeš od Boga onda moraš preko proroka i da Ga zamoliš; ali ne preko svakog proroka (i danas se mnogi tako samozvano smatraju) već preko onog preko koga je Bog već osvedočeno pomagao milijardama ljudi ..a to su Isa i majka njegova. Iscelenja bolesnih, što nije svojstvo običnog čoveka, su jasan dokaz i putokaz ko je prorok Božiji! Isceljeni Muslimani pod Ostrogom to najbolje znaju, njima je sada ta šira slika mnogo jasnija tako da i oni o tome mogu da budu svedoci!
    Moji stavovi nisu svađalački; ne želim nikoga da povredim ali ne želim da poredim Isusa ni sa kim zato ga iz pravoslavne liturgijske perpektive neću ni spominjati! Voleo bih da tema budu dva Muslimanska proroka: Muhamed i Isa .. poštovana od dve trećine planete. Da sagledamo ovog drugog (nepravedno marginalizovanog u islamskom svetu) kroz značajno uvećanu prizmu jer upravo njega poštuju Hrišćani! Gle čuda, pa to je istina! Ne mogu Muslimani valjda biti protiv svog proroka!
    Na kraju, duboko verujem da je čestiti profesor pokušao splet uslovnih rečenica. Verujem da je pokušao da kaže da su, USLOVNO REČENO, na neki način hrišćani temelj Islama jer poštuju istog proroka Isu ...koji po svojoj prirodi nije samo čovek već Bog toliko svemoćan da nema nikakav problem da stvori beskrajni Kosmos, da stvori mravu oči a moćan i da se, zbog ljubavi prema ljudima, rodi u ljudskom telu! Ako je već stvorio svemir, za Njega onda nije neki izazov da se rodi kao čovek!? Zbog te osobine da nije samo čovek već Bogočovek i može da čini tvoračka čuda i iscelenja; da od grbavog, kljakavog i slepog preobrazi u zdravo! Hrišćanima je zato važan čovek jer preko čoveka dolaze do Boga. Bog se sakrio u čoveka i čeka, kao dete kad igra žmurke, da Ga ljudi traže i da ga nađu! Da, upravo to; Bog je neshvatljivo dobar i nežan! Ne želi zla nikome! On se ne ljuti odmah ako Ga neko ne veruje ili ne nalazi! Kako može biti surov Onaj koji je stvorio malo mače, kuče ili dete?! Pa gledajte ljudi malo mače i razmišljajte o dobroti Božijoj! S toga istinski hrišćani ne mare za mistične zanose već za ljude jer je i Bogu važan svaki čovek! Ne bi nas valjda stvarao da bi se nad nama iživljavao!? Da li je svakog od nas stvorio da bi nas neko od ljudi zaklao u njegovo ime?! Zar Tvorcu koji može između prstiju da zdrobi svemir trebaju ljudi pomoćnici da se ponašaju nasilno u Njegovo ime? Nekome ko je stvorio vreme, beskraj i kosmos nije nikakav problem da sam izađe na kraj sa svojim neprijateljima i za to mu ne trebaju ni pomoćnici ni izvršitelji!? Njemu trebaju saradnici za ljubav i iscelenje bolesnih jer Bog voli ljude; sve ljude! Dovoljno je videti ponašanje Ise i sve shvatiti iz toga.
  13. Волим
    Blaža Željko got a reaction from ............. for Наслов блога, Treba li krštavati decu ili ih pustiti da se sami odluče za to u svoje vreme?   
    Na facebooku se, kako to već biva, povela interesantna tema koja je jednim delom dotakla i krštenje dece. Postoje mišljenja (nisu nova i ciklično se pojavljuju) koja kažu da je nekorektno pa čak i nepravoslavno "prisilno" krstiti dete koje o tome još ništa ne zna te da treba sačekati dok ono odraste, da se dobro upozna sa verom i tek onda samo donese odluku o ovom veoma važnom životnom događaju (naravno, ne samo formalnom)! Ta mišljenja smatraju da nije ljubav ako se krsti dete bez svoje volje?! 
    Nebitno je ko sve ima takvo mišljenje ali ovde želim tom gledištu da suprotstavim neka druga ..prilično konzervativna u ovom slučaju (premda po mnogo čemu drugom nisam rigidan)!
    To suprotstavljeno mišljenje na FB je bilo sledeće:
    Nije mi namera uvaženi M****** da nadugačko polemišemo na zadatu temu ali imam jedan problem sa Vašom tezom. 'Ajde sad na stranu treba li krstiti malo dete ili ne; tj. treba li čekati da ono stasa i da samo izrazi slobodnu volju što onda "krštenje čini validnim" po Vašim nalazima. Mene muči jedan drugi problem!? Naime, kao crkvenjak bio sam svedok jednog događaja: ... došao mlad bračni par kod sveštenika (moja malenkost odmah tu pored njih) i na sva usta plaču da im popa sahrani dete! Čakali su, naime, da napuni godinu dana da ga krste ali dete umrlo!? Sveštenik, naravno, po pravilima ne može da obavi opelo a ovo dvoje se za kosu 'vataju!?
    E sad, s obzirom da Gospod kaže Nikodimu da "ko se ponovo ne rodi vodom i Duhom" ne može da računa na Carstvo Božije .. šta ćemo u ovom slučaju?! Za Crkvu je nepostojeći jer Spasitelj na više mesta ukazuje da ko "ne poveruje i ne krsti se u ime Oca i Sina i Duha" neće ući u Carstvo Hristovo?! Pretpostavimo da Gospod ne laže i ne bunca kad ovo kaže pa još i pretpostavimo da je On neki Sudija valjda ...neka odgovorna osoba koja ne priča paušalno šta Mu se prohte!? Najzad, nije li obrezanje kod Judeja nekakav pandan krštenju; njegova praslika, pa su čak  Apostoli imali problem sa tom praksom kod primanja novih hrišćana iz judejskog korpusa!? Ima li da ko ne zna za dileme koje su se tada pojavile među judejskim hrišćanima baš po ovom pitanju? No šta je ovde važnije zapaziti: Kog dana po rođenju je bilo obrezanje Hristovo?! Da li je On došao da ispuni svaku pravdu i svaki zakon!? Da ispuni Stari Zavet! Da li je umesto obrezanja osmog dana od rođenja doneo krštenje, upravo oko kojeg su Apostoli imali sporove?! Možemo li dozvoliti sebi rezon da se ni mali tek rođeni Judeji nisu pitali hoće li ih neko obrezati pa ipak Gospod, koji je tu praksu ustanovio, sam je primenjuje na sebi!? Kog dana od rođenja onda da krštavamo decu? E to ćete morati da mi odgovorite?! A šta ako neko posluša ovo Vaše nimalo naivno mišljenje pa dete ostavi nekršteno ... a ono umre u međuvremenu? Šta ćemo onda da kažemo Hristu kad stanemo pred njega? 
    Dakle, da ponovim još jednom: Gospod je osmog dana od rođenja obrezan! On koji je Crkva! Šta je onda problem u krštavanju male dece? Zar nije upravo mnogo veća ljubav oseniti ga Krstom i preporučiti ga Bogu koji tada ima, zbog mnogih obećanja, i neke obaveze prema krštenoj duši!? (.."jer je Tvoje da nas miluješ i spasavaš"..)  Ako ga pustim da samo raste u svetu koji "u zlu leži" pa da onda tamo nekad samo odlučuje o svom odnosu sa Hristom ...a desi se da umre (gde su garancije da neće?) - nisam li odgovoran za nekog ko mi je darivan? (Uzgred, kroz Hrista je inače i postalo sve što je postalo .. pa i ja i moje dete! Ništa prirodnije nego da Gospodu uzvratim zahvalnošću baš tim Njegovim darom!)  
    A sa druge strane, opet nije daleko od mozga i sledeće: sve da su ljudi sa gore navedenim mišljenjem u pravu; da ja i još mnogi konzervativni grešimo - to dete u nekom zrelom dobu može kroz dela da živi kao da i nije kršten, što za posledicu može da ima da na Sudu bude sasvim izjednačen sa otpalim anđelima! Eto, ni anđeli ne sačuvaše svoj obraz! Dela nas sude i dela nas spasavaju ... i Gospod na Sudu ne spominje ni jedan drugi kriterijum osim ljubavi ..ali kome je više dato više se od njega i traži! 
    U svakom slučaju krstivši svoje dete sa osam dana ili sa godinu dana ... bar sam mu upalio plamičak na kraju tunela, to mi je roditeljska dužnost pred Bogom, a šta će on sa tim plamičkom da radi - to je njegov problem kad odraste! 
    ________________________________________________________________
    Primedba izvesnog Ž******** :
    Ako je tako da detetu preti opasnost da nekršteno ode u pakao šta je onda sa onom decom koja su umrla na porođaju (i sa svom onom decom van hrišćanstva, kao i decom i odraslima pre hrišćanstva koji nisu kršteni).Po tome, spasavanje jetehnički problem i uslov, i zavisi samo od dobre volje roditelja da ga krste-čim se dete rodi roditelji treba što pre, hitno odnesu na krštenje da ne bi u međuvremenu umrlo. Kolko znam bilo je spasenja i bez krštenja-razbojnika na krstu i onih koji nisu stigli i nije im dozvoljeno da se krste a to su progonjeni katihumeni koji su prošli kroz "vatreno krštenje" što je samo uslovno rečeno jer to nije bio crkveni obred. Mislim, da je božja milost mnogo dublja od našeg tehničkog poimanja spasenja
    Odgovor:
    Vidi Ž********, ne prejudiciram Božiju odluku o bilo kome! Težište priče stavljam isključivo na onu dimenziju koja nije daleko od obične duhovne logike; a daleko bilo da se drznem da maštarim koga Bog spasava ili koga će tek spasiti. To ni Anđeli ne znaju! Reagujem na jedan skriveni detalj; na jedan kontekst koji provejava između redova a to je da ispada da je veća "demokratska" ljubav ako dete pustiš da odraste pa da ono (u svetu zla ... tj. u svetu "koji u zlu leži") samo udara o hridi tražeći Hrista .. kroz kojeg inače postade sve što je postalo!? S tim u vezi kako da dete odvajam od Nekog kroz Koga je uveden u bitije i KO MU JE PO DUHU I PRIRODI IMANENTAN verovao on u to ili ne!? Sa druge strane na mnogo mesta Gospod je rekao ono što je rekao ("a ko se ne krsti..") i ne možemo se praviti da to ne piše!? Šta to stvarno znači i kakve su posledice neizvršavanja te stavke ne možemo znati kako već rekoh gore!? Više nam je dato ..više se traži; možda tvom prizivu sleduju ozbiljnije nagrade ili kazne u odnosu na nekog ko nikada nije ni čuo za Crkvu?! Možda će za nekog izvan Crkve biti dovoljno da je napojio žednog; obišao bolesnog?! Ko zna?! No to su naši sentimenti a odgovoru ovom, kako reče Njegoš; "u grobu su ključevi"! Ne možemo znati ta merila i ona pripradaju samo sveljubećem Bogu - ali u okvirima svojih saznanja (Bogom danih) i velikom daru pravoslavnosti koji od Boga dolazi, mi se krećemo unutar već rasvetljenih reči samog Spasitelja kroz predanje, oce i Crkvu. Ogroman dar ali i ogromna odgovornost! Ne znači da nas nije briga za druge ali svakako znači da pazimo na svoje mesto u eshatonu .. ako ga zaslužimo. (zebnja velika) 
    Najzad, ja krstim svoje dete, po primeru Gospodnjeg obrezanja sa osam dana, i to mu je od mene kao oca dar ljubavi s obzirom da ga privodim jedinoj Istini! (Da nema neka druga a da nisam upućen u to?  ) Na taj način sam mu samo upalio plamičak na kraju tunela a šta će on sa time da radi kad postane zreo čovek .. to je već njegov problem! Može, ne daj Bože, po delima da bude gori od vraga pa da mu končina bude među otpalim anđelima!? Ne daj Bože nikom ..i još jednom ne daj Bože! Tada svakako nema veze da li je kršten ili nije! Eto, i neki anđeli koji su isto kroz Hrista postali (jer kroz Njega postade sve što je postalo) otpali su i nisu očuvali lik Božiji u sebi ...što govori da su ga pre pada imali!? Ne vidim zašto onda dete ne bih krstio u ranim godinama kad mu je već duša taj Hristov lik?! Ovako mu samo Crkva zapečati to što ono već jeste ..iz razloga što to Gospod traži!? Nije to ljudska maštarija! Problem o kome sam predložio neku priču je samo "tajming za krštenje" a nipošto rasprava ko se spasava a ko ne? Kažu neki tako za krštenje: "ne kao dete" a eto baš Stari Zavet, kao organski temelj Novog, govori da su se deca obrezivala osmog dana od rođenja! Niko ih nije pitao žele li ...pa ni malog Hrista koji je to, sa Ocem i Duhom, davno pre i ozakonio!
    O svemu ovome sam ne malo razmišljao čisto iz događaja u mom okruženju. Moj pokojni zet otišao je sa ovog sveta nekršten; i on i njegov rođeni brat! Deca vojnih lica, aktivnih učesnika drugog rata! Zetov brat znameniti vojni pilot naše vojske; no čovek teško oboleo pre desetak godina i umro! Par godina kasnije i moj zet; galopirajuća bolest koja ga je zbrisala za manje od godinu dana! Baš sam voleo tog čoveka; neobično drago spadalo! E vidiš, upravo njima je, u kontekstu ove teme, ostavljeno na slobodu da se sa krštenjem i Hristom sami suočavaju "kad odrastu"?! Ne retko smo, sa merom i uvažavanjem suprotnog mišljenja, razgovarali o ovoj temi ali zet je bio DOSLEDAN onome čemu ga je otac učio - komunizmu! Čak je više puta rekao: "Umreću u onome u čemu i moj tata"! I šta sad? Ko može da mu zameri doslednost!? Verovao je svom ocu!  Pa to je divna osobina bez obzira na predznak; čak je i Gospod pozdravlja: "Nisi ni vruć ni HLADAN već si mlak ... itd"! Gospodu je dakle bliskija ta naša doslednost u nečemu od kolebljivosti srca koje na usnama samo deklariše veru. Ne bi u protivnom upravo takvo srce "izbljuvao" kako je sam izvoleo reći. Kako god, duša me boli zbog ovih ljudi ali se ništa posebno ne može uraditi osim ličnih molitava da im se Bog smiluje i pomogne im nekako, samo On zna kako!
    Od tada rezonujem kako sam već naveo kroz ovu priču: Bog nam je dao Crkvu kao Dar! A onda je kucnuo srce poimenično svakom od nas (jer vera, nada i ljubav su od Njega)  ..da se tu potražimo! To je učinio bezbroj puta kroz mnoge generacije naših otaca, dedova, pradedova ili pramajki .. i ti "duhovni sokovi" hrane čokot na koji je svako od nas krštenjem prikačen! I šta sad? Ja te sokove uskratim potomcima?! Tako im poručim da je "in" da se sami traže kad odrastu i "umudre"! Da sazru bez Hrista; da imaju život u sebi bez Njega ...dok "ne odrastu" i ne sretnu Ga? (Kako će do tada da imaju život, blagorazumije i čovekoljublje u sebi ne znam?!) Poručim tako grozdu koji sam otkačio da rađa plod onako sam od sebe ..dok se suši na zemlji! Poručim hlebu: "Narasti bez kvasca" .. ili deci: "očovečujte se bez Hrista u sebi" a pri tom je nama Hristos u ruke dao odgovornost za potomke jer nam je dao sebe kao dar, kao talant! A talanti su blago; zar da decu lišavam nasledstva?!
    Ovako, makar i ovako bezmerno lenj, smućen i sluđen, ipak za svaki slučaj kao roditelj obavim svoju obavezu odmah po rođenju deteta a njemu je data mogućnost, skoro kao jevanđelska klauzula za ovakve slučajeve: "A ko se mene odrekne pred ljudima odreći ću se i ja njega pred Anđelima.." - tako da mu je svejedno da li je kršten. Može da računa na ovu klauzulu. 
    molitveno posvećeno Stanoju i Zoranu  - pomjanite 
  14. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Васијан for Наслов блога, Treba li krštavati decu ili ih pustiti da se sami odluče za to u svoje vreme?   
    Na facebooku se, kako to već biva, povela interesantna tema koja je jednim delom dotakla i krštenje dece. Postoje mišljenja (nisu nova i ciklično se pojavljuju) koja kažu da je nekorektno pa čak i nepravoslavno "prisilno" krstiti dete koje o tome još ništa ne zna te da treba sačekati dok ono odraste, da se dobro upozna sa verom i tek onda samo donese odluku o ovom veoma važnom životnom događaju (naravno, ne samo formalnom)! Ta mišljenja smatraju da nije ljubav ako se krsti dete bez svoje volje?! 
    Nebitno je ko sve ima takvo mišljenje ali ovde želim tom gledištu da suprotstavim neka druga ..prilično konzervativna u ovom slučaju (premda po mnogo čemu drugom nisam rigidan)!
    To suprotstavljeno mišljenje na FB je bilo sledeće:
    Nije mi namera uvaženi M****** da nadugačko polemišemo na zadatu temu ali imam jedan problem sa Vašom tezom. 'Ajde sad na stranu treba li krstiti malo dete ili ne; tj. treba li čekati da ono stasa i da samo izrazi slobodnu volju što onda "krštenje čini validnim" po Vašim nalazima. Mene muči jedan drugi problem!? Naime, kao crkvenjak bio sam svedok jednog događaja: ... došao mlad bračni par kod sveštenika (moja malenkost odmah tu pored njih) i na sva usta plaču da im popa sahrani dete! Čakali su, naime, da napuni godinu dana da ga krste ali dete umrlo!? Sveštenik, naravno, po pravilima ne može da obavi opelo a ovo dvoje se za kosu 'vataju!?
    E sad, s obzirom da Gospod kaže Nikodimu da "ko se ponovo ne rodi vodom i Duhom" ne može da računa na Carstvo Božije .. šta ćemo u ovom slučaju?! Za Crkvu je nepostojeći jer Spasitelj na više mesta ukazuje da ko "ne poveruje i ne krsti se u ime Oca i Sina i Duha" neće ući u Carstvo Hristovo?! Pretpostavimo da Gospod ne laže i ne bunca kad ovo kaže pa još i pretpostavimo da je On neki Sudija valjda ...neka odgovorna osoba koja ne priča paušalno šta Mu se prohte!? Najzad, nije li obrezanje kod Judeja nekakav pandan krštenju; njegova praslika, pa su čak  Apostoli imali problem sa tom praksom kod primanja novih hrišćana iz judejskog korpusa!? Ima li da ko ne zna za dileme koje su se tada pojavile među judejskim hrišćanima baš po ovom pitanju? No šta je ovde važnije zapaziti: Kog dana po rođenju je bilo obrezanje Hristovo?! Da li je On došao da ispuni svaku pravdu i svaki zakon!? Da ispuni Stari Zavet! Da li je umesto obrezanja osmog dana od rođenja doneo krštenje, upravo oko kojeg su Apostoli imali sporove?! Možemo li dozvoliti sebi rezon da se ni mali tek rođeni Judeji nisu pitali hoće li ih neko obrezati pa ipak Gospod, koji je tu praksu ustanovio, sam je primenjuje na sebi!? Kog dana od rođenja onda da krštavamo decu? E to ćete morati da mi odgovorite?! A šta ako neko posluša ovo Vaše nimalo naivno mišljenje pa dete ostavi nekršteno ... a ono umre u međuvremenu? Šta ćemo onda da kažemo Hristu kad stanemo pred njega? 
    Dakle, da ponovim još jednom: Gospod je osmog dana od rođenja obrezan! On koji je Crkva! Šta je onda problem u krštavanju male dece? Zar nije upravo mnogo veća ljubav oseniti ga Krstom i preporučiti ga Bogu koji tada ima, zbog mnogih obećanja, i neke obaveze prema krštenoj duši!? (.."jer je Tvoje da nas miluješ i spasavaš"..)  Ako ga pustim da samo raste u svetu koji "u zlu leži" pa da onda tamo nekad samo odlučuje o svom odnosu sa Hristom ...a desi se da umre (gde su garancije da neće?) - nisam li odgovoran za nekog ko mi je darivan? (Uzgred, kroz Hrista je inače i postalo sve što je postalo .. pa i ja i moje dete! Ništa prirodnije nego da Gospodu uzvratim zahvalnošću baš tim Njegovim darom!)  
    A sa druge strane, opet nije daleko od mozga i sledeće: sve da su ljudi sa gore navedenim mišljenjem u pravu; da ja i još mnogi konzervativni grešimo - to dete u nekom zrelom dobu može kroz dela da živi kao da i nije kršten, što za posledicu može da ima da na Sudu bude sasvim izjednačen sa otpalim anđelima! Eto, ni anđeli ne sačuvaše svoj obraz! Dela nas sude i dela nas spasavaju ... i Gospod na Sudu ne spominje ni jedan drugi kriterijum osim ljubavi ..ali kome je više dato više se od njega i traži! 
    U svakom slučaju krstivši svoje dete sa osam dana ili sa godinu dana ... bar sam mu upalio plamičak na kraju tunela, to mi je roditeljska dužnost pred Bogom, a šta će on sa tim plamičkom da radi - to je njegov problem kad odraste! 
    ________________________________________________________________
    Primedba izvesnog Ž******** :
    Ako je tako da detetu preti opasnost da nekršteno ode u pakao šta je onda sa onom decom koja su umrla na porođaju (i sa svom onom decom van hrišćanstva, kao i decom i odraslima pre hrišćanstva koji nisu kršteni).Po tome, spasavanje jetehnički problem i uslov, i zavisi samo od dobre volje roditelja da ga krste-čim se dete rodi roditelji treba što pre, hitno odnesu na krštenje da ne bi u međuvremenu umrlo. Kolko znam bilo je spasenja i bez krštenja-razbojnika na krstu i onih koji nisu stigli i nije im dozvoljeno da se krste a to su progonjeni katihumeni koji su prošli kroz "vatreno krštenje" što je samo uslovno rečeno jer to nije bio crkveni obred. Mislim, da je božja milost mnogo dublja od našeg tehničkog poimanja spasenja
    Odgovor:
    Vidi Ž********, ne prejudiciram Božiju odluku o bilo kome! Težište priče stavljam isključivo na onu dimenziju koja nije daleko od obične duhovne logike; a daleko bilo da se drznem da maštarim koga Bog spasava ili koga će tek spasiti. To ni Anđeli ne znaju! Reagujem na jedan skriveni detalj; na jedan kontekst koji provejava između redova a to je da ispada da je veća "demokratska" ljubav ako dete pustiš da odraste pa da ono (u svetu zla ... tj. u svetu "koji u zlu leži") samo udara o hridi tražeći Hrista .. kroz kojeg inače postade sve što je postalo!? S tim u vezi kako da dete odvajam od Nekog kroz Koga je uveden u bitije i KO MU JE PO DUHU I PRIRODI IMANENTAN verovao on u to ili ne!? Sa druge strane na mnogo mesta Gospod je rekao ono što je rekao ("a ko se ne krsti..") i ne možemo se praviti da to ne piše!? Šta to stvarno znači i kakve su posledice neizvršavanja te stavke ne možemo znati kako već rekoh gore!? Više nam je dato ..više se traži; možda tvom prizivu sleduju ozbiljnije nagrade ili kazne u odnosu na nekog ko nikada nije ni čuo za Crkvu?! Možda će za nekog izvan Crkve biti dovoljno da je napojio žednog; obišao bolesnog?! Ko zna?! No to su naši sentimenti a odgovoru ovom, kako reče Njegoš; "u grobu su ključevi"! Ne možemo znati ta merila i ona pripradaju samo sveljubećem Bogu - ali u okvirima svojih saznanja (Bogom danih) i velikom daru pravoslavnosti koji od Boga dolazi, mi se krećemo unutar već rasvetljenih reči samog Spasitelja kroz predanje, oce i Crkvu. Ogroman dar ali i ogromna odgovornost! Ne znači da nas nije briga za druge ali svakako znači da pazimo na svoje mesto u eshatonu .. ako ga zaslužimo. (zebnja velika) 
    Najzad, ja krstim svoje dete, po primeru Gospodnjeg obrezanja sa osam dana, i to mu je od mene kao oca dar ljubavi s obzirom da ga privodim jedinoj Istini! (Da nema neka druga a da nisam upućen u to?  ) Na taj način sam mu samo upalio plamičak na kraju tunela a šta će on sa time da radi kad postane zreo čovek .. to je već njegov problem! Može, ne daj Bože, po delima da bude gori od vraga pa da mu končina bude među otpalim anđelima!? Ne daj Bože nikom ..i još jednom ne daj Bože! Tada svakako nema veze da li je kršten ili nije! Eto, i neki anđeli koji su isto kroz Hrista postali (jer kroz Njega postade sve što je postalo) otpali su i nisu očuvali lik Božiji u sebi ...što govori da su ga pre pada imali!? Ne vidim zašto onda dete ne bih krstio u ranim godinama kad mu je već duša taj Hristov lik?! Ovako mu samo Crkva zapečati to što ono već jeste ..iz razloga što to Gospod traži!? Nije to ljudska maštarija! Problem o kome sam predložio neku priču je samo "tajming za krštenje" a nipošto rasprava ko se spasava a ko ne? Kažu neki tako za krštenje: "ne kao dete" a eto baš Stari Zavet, kao organski temelj Novog, govori da su se deca obrezivala osmog dana od rođenja! Niko ih nije pitao žele li ...pa ni malog Hrista koji je to, sa Ocem i Duhom, davno pre i ozakonio!
    O svemu ovome sam ne malo razmišljao čisto iz događaja u mom okruženju. Moj pokojni zet otišao je sa ovog sveta nekršten; i on i njegov rođeni brat! Deca vojnih lica, aktivnih učesnika drugog rata! Zetov brat znameniti vojni pilot naše vojske; no čovek teško oboleo pre desetak godina i umro! Par godina kasnije i moj zet; galopirajuća bolest koja ga je zbrisala za manje od godinu dana! Baš sam voleo tog čoveka; neobično drago spadalo! E vidiš, upravo njima je, u kontekstu ove teme, ostavljeno na slobodu da se sa krštenjem i Hristom sami suočavaju "kad odrastu"?! Ne retko smo, sa merom i uvažavanjem suprotnog mišljenja, razgovarali o ovoj temi ali zet je bio DOSLEDAN onome čemu ga je otac učio - komunizmu! Čak je više puta rekao: "Umreću u onome u čemu i moj tata"! I šta sad? Ko može da mu zameri doslednost!? Verovao je svom ocu!  Pa to je divna osobina bez obzira na predznak; čak je i Gospod pozdravlja: "Nisi ni vruć ni HLADAN već si mlak ... itd"! Gospodu je dakle bliskija ta naša doslednost u nečemu od kolebljivosti srca koje na usnama samo deklariše veru. Ne bi u protivnom upravo takvo srce "izbljuvao" kako je sam izvoleo reći. Kako god, duša me boli zbog ovih ljudi ali se ništa posebno ne može uraditi osim ličnih molitava da im se Bog smiluje i pomogne im nekako, samo On zna kako!
    Od tada rezonujem kako sam već naveo kroz ovu priču: Bog nam je dao Crkvu kao Dar! A onda je kucnuo srce poimenično svakom od nas (jer vera, nada i ljubav su od Njega)  ..da se tu potražimo! To je učinio bezbroj puta kroz mnoge generacije naših otaca, dedova, pradedova ili pramajki .. i ti "duhovni sokovi" hrane čokot na koji je svako od nas krštenjem prikačen! I šta sad? Ja te sokove uskratim potomcima?! Tako im poručim da je "in" da se sami traže kad odrastu i "umudre"! Da sazru bez Hrista; da imaju život u sebi bez Njega ...dok "ne odrastu" i ne sretnu Ga? (Kako će do tada da imaju život, blagorazumije i čovekoljublje u sebi ne znam?!) Poručim tako grozdu koji sam otkačio da rađa plod onako sam od sebe ..dok se suši na zemlji! Poručim hlebu: "Narasti bez kvasca" .. ili deci: "očovečujte se bez Hrista u sebi" a pri tom je nama Hristos u ruke dao odgovornost za potomke jer nam je dao sebe kao dar, kao talant! A talanti su blago; zar da decu lišavam nasledstva?!
    Ovako, makar i ovako bezmerno lenj, smućen i sluđen, ipak za svaki slučaj kao roditelj obavim svoju obavezu odmah po rođenju deteta a njemu je data mogućnost, skoro kao jevanđelska klauzula za ovakve slučajeve: "A ko se mene odrekne pred ljudima odreći ću se i ja njega pred Anđelima.." - tako da mu je svejedno da li je kršten. Može da računa na ovu klauzulu. 
    molitveno posvećeno Stanoju i Zoranu  - pomjanite 
  15. Волим
    Blaža Željko got a reaction from александар живаљев for Наслов блога, "Razvodnjavanje svešteničkog čina" iz Svetih Tajni Crkve   
    Zadnjih par dana imao sam nekoliko živih prepiski na facebooku sa izvesnim ličnostima o svetoj tajni sveštenstva, gde je sveštenički čin shvatan samo kao „prvi među jednakima“ u odnosu ljudi prema Bogu; pa čak i kao nepotreban za naš lični molitveni liturgijski život ...što je na svoj način grozna demokratizacija Crkve kojoj (demokratiji) tu suštinski nije mesto. Šta više, primetio sam da čak i među sveštenstvom postoje tendencije da se "demos" (narod), u nesposobnosti da se razluči u sebi patetična plemenska percepcija zejednice, predstavi kao stvarni vladar Crkve a ne Bogom ustanovljena jerarhija i hijerarhija ..koja je jednosmerna - odozgo na dole; od Prestola Božijeg do poslednje krštene i uopšte ljudske duše!?
    Ne malo sam iznenađen obimom tih "demokratskih" razmišljanja i ništa manje strukturama ličnosti koje se njima bave. Rasprave su na momente imale čak i uvredljivih tonova, što u diplomatskim rukavicama što otvorenih, da bih konačno na sve stavio tačku svojim povlačenjem iz prepiski, ni zbog čega  drugog osim toga da ne dozvoljavam da mi bilo ko povređuje unutrašnje dugogodišnje iskustvo Crkve i  crkvenjaštva ... a zatim i zbog toga da se ni za milion godina nećemo razumeti ako na Crkvene tajne ne gledamo sa pozicija prve Crkve i Jevanđelskih istina koje su nam predate.  
    Tema je počela, i odmah se tu zaglavila, od problema praštanja grehova koji spada u jednu od osnovnih atributa svešteničkog čina. Dobar broj ljudi u svešteniku vidi samo naročito kostimiranog čoveka koji je isto što i svi ostali osim što je, eto, nazvan sveštenikom i nekim slučajem je "dužan da svedoči našem ispovedanju Hristu a onda po sili dužnosti i da nam "formalno" molitveno oprosti" jer ... "ne prašta nam sveštenik nego Gospod mimo te forme" mišljenje je nekih!? Jedna gospođa se čak brecnula rekavši: "Sveštenik da me kazni? Ne bi me nikada više video u Crkvi... ja se ne ispovedam njemu nego Hristu"!? Drugi pak čovek, koji je svoje poruke i vređanja u žaru borbe multiplikovao na desetine ispod svakog mog objašnjenja, indirektno reče da sam imbecil, retard i slično tome; i dobro, ništa strašno... nije daleko od istine, od Boga mu zdravlja. Ono što je njemu zasmetalo je to što sam naveo da kada sveštenik razreši greh onda je i pred Nebesima taj greh razrešen; kada SVEŠTENIK SVEŽE čovekovu savest (neka epitimija, osuda ili sl.) tada je i pred Bogom to svezano! Bog neće ići preko volje svoga sluge U SVEŠTENOM CRKVENOM ČINU! Naravno svi znamo da su ovo reči upravo Prvosveštenika Hrista kojima je ustanovio važnost svešteničke službe. No sva je prilika da ljudi imaju problem sa percepcijom Crkvenih instanci, Tajni i uopšte života u Crkvi gde bi hteli, očigledno, da izjednačavaju nespojive stvari; da uvode vladavinu naroda u kojoj sami sebi praštaju grehe bez iskrenog otvaranja srca Crkvi ..ali Crkvi u kojoj je sveštenik strašna SVETA TAJNA! I u mantiji i bez mantije sveštenik nije samo čovek; on ima čin "po redu Melhisedekovu" nasleđen od Gospoda Hrista kao Prvosveštenika i to kroz sve večnosti niko ne može da promeni niti da minimizira. O ovome sam nešto pisao i u blogu "Epikleza kao ključni momenat razdora..." pa ću čak ponešto i prekopirati odande jer tema je u osnovi ista.
    Elem, sveštenički čin je Bogočovečanski čin; kroz prvosveštenika Hrista i njegovu Majku najviše pozicioniran u nebeskoj hijerarhiji činova iznad mnogih drugih: Anđeli, Arhanđeli, Sile, Gospodstva, Vlasti, Heruvimi, Serafimi ..!! Baš tu iznad svih je i čin sveštenika ...jer njemu u Liturgiji prislužuju i Heruvimi i Serafimi! Na očigled ljudskog roda (mada tajanstveno) Gospod je stvarao Crkvu, stvarao novi duhovni svešteni čin (novu tvar) i ostavio mu ozbiljna ovlašćenja trajno zabeležena u Jevanđelju; između ostalog (parafrazirano): "Za badava ste dobili za badava i dajte" .. "Evo dajem vam VLAST da izgonite demone.."  a ispred svega i kao najvažnije ono prethodno rečeno: "Što vi svežete biće svezano na Nebesima; što vi razrešite biće razrešeno na Nebesima"! Kad sveštenik sveže ni Heruvimi ne mogu da razvežu; kad on razveže i sam satana može samo da ropće. Nema boljeg, jačeg i očiglednijeg dokaza da sveštenik nije samo obična osoba već anđelski čin i aristokratsko dvorsko dostojanstvo Carstva Nebeskog sa kojim se ne možemo igrati niti porediti sa bilo kim ili čim - naročito ne sa sobom! Sve drugo, bez obzira na naivne forme, je ništa drugo do komunistička pobuna koja spaljuje Crkve i izjednačava babe i žabe ...jer ne želi sebe da vidi kao slugu i potčinjenog; kao uslovljenog hijerarhijskim odnosom unutar Crkve. Pa naravno dragi moji (sa facebooka) ..mi smo sluge, i to zaludne sluge .. a tu patetičnu raspevanu uravnilovku "nije mi važan sveštenik jer mi Hristos prašta" možete okačiti mačku o rep. Sa njim vo vse vjekove nećemo biti isto jer nas razdvajaju (po Blagodati) same aristokratske suštine; niti pak postoji Bog mimo Crkvenih svetih tajni u koje je ubrojan i sveštenički čin! Oci Vaseljenskih sabora tu "aristokratsku suštinu" nazivaju episkopskim ili jerejskim "dostojanstvom". Pa tako, kad za neki težak prestup prete onda kažu: "Da se liši episkopskog dostojanstva"! Oni dakle vide višu duhovnu (aristokratsku) realnost!
    Optužen sam da gledam magijski na problem "razrešenja grehova" gde sveštenika vidim kao "maga" bez čijeg dodira epitrahiljom "Bog nije sposoban da samostalno oprašta greh"! Ali sa platforme Crkve (Apostolske i svetootačke) ispostaviće se da je sve suprotno i da život ne doživljavam magijski ja već upravo oni koji bi da je plemensko iznad crkvenog.  
    Naime, u Crkvi kao Bogočovečanskoj ustanovi, ništa ne biva bez saradnje Boga i ljudi, ispred svega Boga i sveštenika! Nema u Crkvi magijskih radnji; sve je u slobodi i odnosu "jedan na jedan" sa Bogom ali ne kroz maštu i ushićenja već kroz sveštenika kao Božiju silu! Gore spomenuti ljudi kažu da sam mračnjak i da magijski posmatram Crkvu dok u njihovom shvatanju "ne prašta sveštenik već Bog" ...i time projavljuju tužno i zabrinjavajuće nerazumevanje Crkvenih Tajni. Bog bez sveštenika ništa ne radi u Crkvi!! Ne krštava nikog, ne pretvara hleb u Telo niti vino u Krv Hristovu! Ne osveštava ni grožđe ni uskršnja jaja, ni vodu ni ikone! Ko misli da je ikona sveta samo stajanjem u Crkvi dva, pet, četrdeset ili godinu dana ...taj rezonuje tj. veruje magijski. Taj ima katolički rezon da je samim boravkom u Crkvi, gde je dom Duha Svetoga, hleb već postao telo Hristovo. No, bez Epikleze; bez svešteničke molitve, trebnika i drugih molitvoslovlja ništa od navedenog nije osvećeno pa makar tu stajalo godinama! Ljudi koji su me napali zbog ovakvih stavova, opravdavaju to time da je Duh Sveti sa Hristom prisutan u Crkvi pa je samim tim i ikona osveštana; pa je tom logikom i njima zbog Duhovne prirode Crkve sveštenik nepotreban za ispovedanje i razrešne molitve!? (...a posle ja imam magijska gledišta!?  ) Pa čemu onda trebnik i molitve za sve prilike? Jel Gospod uzalud i za džebe rekao "što vi razrešite biće razrešeno.." i obratno?  
    Rekoše ti moji sagovornici da je moje mišljenje temelj "klerikalizma" ..."teokratije"; da sam inkvizitor i šta znam šta sve ne; ali moj je odgovor: Tja ...možda!? Kad se malo razgrnu temeljne platforme sa kojih nastupamo ispostaviće se da je stvar obratna u nekoj meri. Iz svega je u osnovi nerazumevanje svete tajne sveštenstva koja je jedna od sedam (sakrosantan broj?!) Crkvenih osobina naših života u Eshatonu, ako se udostojimo ponaosob da se nađemo tamo uz Gospoda... (a to otvoreno i otpočeto Carstvo je unutra u srcima našim već sada i ovde kao maglovita ali realna Ljubav.) Izvadite samo jednu tajnu iz tih sedam, unakažen je eshatološki lik čovekov ... i onaj "tamo" i ovaj u srcu"! U srcu se rodi jeres; izopačina gledišta pa samim tim i devijacije u životu.. To tada više nije Crkva kakvu su nam predali Apostoli. Zanemarimo li prevažnu ulogu sveštenika ..to dakle isto više nije Crkva. Gospod je Prvosveštenik po redu Melhisedekovu i On tu svoju mesijansku ulogu, taj važan atribut Njegove mesijanske ličnosti predaje (poklanja) ljudima preko Apostola, Episkopa do sveštenika svih vremena! Taj atribut postaje deo rukopoložene ličnosti. Sveštenik je nosilac velike sile koja mu je od Boga poklonjena; on može da zaveže greh bilo kome ako taj huli baš kao što je to uradio Arhangel Gavrilo sa Zaharijem, ocem svetog Jovana! Gavrilo ima pred Gospodom slobodu; njegovo poslanje od Boga je u konkretnom jevanđelskom događaju izvršeno u celini u smislu objave, ali svi detalji koji su pratili ta dešavanja, Zaharijina sumnja i podsmeh, su spontani događaji na koja Gavrilo kao slobodna ličnost nije mogao da ostane ravnodušan. Nije Bog vezao usta Zahariji! Njegov prijatelj Gavrilo je to učinio po svom nahođenju ...baš kao što su i sveštenici u mnogo čemu slobodni da donose odluke unutar mandata koji im je poveren! Razljutio je čestitog i pravednog Arhangela Zaharijin sumnjičav pristup i on je pronašao određene penale (blage i vaspitne) koje je Zaharije morao da podnese da bi razumeo s kim ima posla. 
    Praslika tj. jedna predivna istorijska scena nam mnogo osvetljava te relacije između Boga i Njegovih slugu kojima je poverio određene mandate: proroštvo, sveštenstvo, patrijaraštvo i slično. To je detalj iz života svetog Proroka Ilije. Najdirektniji prijatelj Božiji sa jasnom ulogom koju je uz pomoć Božiju obavljao kako je najbolje znao. Od Gospoda je Ilija bio obdaren velikom silom, a ta sila je od Boga i sliva se na Iliju postajući po blagodati sastavni deo njegove ličnosti. I šta se događa?! Narod zastranio, Ilija se iznervirao gnevom pravednika i zatvorio nebo tako da nije bilo kiše tri ipo godine! Pogledajte ovde relaciju između Boga i Ilije koja nam viče u uši iz sveg glasa kakve su to odnosi između Boga i ljudi. Taj događaj objašnjava slobodu pred Gospodom u njenom izvornom značenju! Nije Gospod zatvorio nebo; to je uradio Ilija!! Jeste to Božija sila ali po Blagodati postala je deo Ilijinog bića i Bog je ovde, kao i sa Arhangelima, u društvu dragog prijatelja čije mišljenje uvažava. Šta dokazuje da nije Bog zatvorio oblake da ne bude kiše?! Pa to što je Bogu bilo žao ljudi; pokušavao je posredno da ubedi Iliju da bude manje strog, da omekša dušom, ali ni jednog trenutka nije hteo da ide protiv volje svog vernog sluge i Proroka! 
    Upravo tu slobodu projavio je i Arhangel Gavrilo kada je onemeo Zahariju ...i ta sloboda sastvani je deo svešteničkog čina nasleđenog od Bogočoveka ... po redu Melhisedekovu! Sveštenici su sluge Gospoda i Njegovi prijatelji! Oni imaju mandat da u saradnji sa Duhom Svetim i celim Nebom pretvaraju Hleb u telo Hristovo i vino u Krv Njegovu; imaju mandat da pročitaju razrešnu molitvu ali i da po slobodi odlože oproštaj na neodređeno ..po svom nahođenju i proceni duhovne zrelosti pastve. Nema tog koji to može negirati! Konačno i razrešna molitva ima oblik: "Ja nedostojni sluga Božiji praštam ti .." a tada i Bog prašta po svom obećanju ...a On ne gazi obećanja! Ako sveštenik ne razreši nije razrešeno na Nebu .. ni to obećanje Bog ne gazi. 
    No, za nezrelog sveštenika u ovom mnogo ozbiljnom životu, i dužnostima koje ima, kriju se mnoge zamke! Njegov mandat je paradoksalan! Pozvam je na trpljenje do iznemoglosti, na blagost do jagnjećih osobina - a istovremeno ima vlast da vezuje grehe ili da ih razrešava!? To je posao za koji Njegoš kaže (parafrazirano): "Ja poviše vas nešto stojim i dalje vidim ali ne znam da li na tome da blagodarim Bogu ili da plačem na sva usta i proklinjem dan kad sam rođen"!?
    Ljudi danas nekritički hrle da budu sveštenici a pitanje je koliko mogu da nose odgovornost za tu službu?! (Baš kao što mnogi hrle i za političkim foteljama ne shvatajući užas Vlasti kao jedne od Božijih sila, anđelskog čina koji razjeda svojom silinom služenja i nosioce vlasti ali i potčinjene strukture ako nisu usklađene sa višom Hijerarhijom! Otuda bolesti u modernim demokratizovanim društvima od korupcije do potpunog siromaštva u svakom smislu - i duhovnom i biološkom)
    Usled neshvatanja i neodgovornosti izvesni sveštenici nesvesno i po slabostima tu moćnu silu okrenu protiv sebe na sablazan mnogih, nesposobni da umire neke razumljive delove svoje ljudske prirode ili da umru u sebi za nju. Ali kako god, najpogrešnija od svih stvari je demokratizacija Crkve u kojoj se demos (raja, pastva) vidi kao elemenat samoupravljanja Crkvom. To nikada nije bilo niti će biti. Demokratija i komunizam su iz istog kotla; suštinski identična stvar sa različitim imenom. Hijerarhija je uslov za harmoniju, kako između muzičkih tonova tako i između ljudi. Aristokratija nije bajka već realnost činonačalstvija; ali aristokratija obavezuje, što je lepo zapazio Šekspir: "Vlast bez ljubavi je tiranija"! Skoro da je zapanjujuće da neki znameniti ljudi, pobornici "demosa" ili "plebsa" kao upravljačkog mehanizma društva (čak i  Crkve) ne razumevaju da subordinacija izvire od  Boga na dole do prostih ljudi i monaha. Pa ako subordinantni princip važi od Sabora prema Episkopu; ako važi od Episkopa prema Jerarsima ili Starešine hrama prema Đakonu, Igumana prema bratiji ...kako to onda prestaje da važi od sveštenika prema raji tj. laicima a sve je jedno Telo Crkve!? Razumljivo je snishođenje po mnogim pitnajima; čak nužno zbog naših bolesti .. ali ovo su neke granične vrednosti na koje se mora ukazivati ljudima da ne nose u sebi iskrivljene slike Crkvenog bića ... najposle i državnog kao druge strane lepte na kojoj je lik "Cezarov" .. lik državni!
    Ne može se bez svete tajne sveštenstva ispovedati u Crkvi; nije on samo prosti svedok naše intime sa Bogom .. već sluga Hristov koji je postavljen kao učesnik u svetoj tajni ispovesti! Ljudi to moraju ozbiljno da shvate, a kako ako im se o tome ništa ne kaže?! Kako će to usvojiti ako valjano ne shvate subordinaciju svih Crkvenih delova koja, da čudo bude veće, važi u svim slojevima Crkvene hijerarhije a onda odjednom, u onoj najnižoj  a najvažnijoj, više ne važi iako je Apostol kroz poslanicu rekao krštenim ljudima: "Budite poslušni svojim sveštenicima" ...
  16. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Драшко for Наслов блога, Malo burnija reakcija na pametovanje o strogom postu   
    Na stranama jednog sajta malo sam burnije odreagovao na stereotip dušebrižništva izvesnih ljudi o tome kako treba postiti ...pri čemu daju sebe i svoj primer kao jedan poželjan model u tom važnom segmentu duhovnog života. Čovek održao predavanje kako sveštenici ne treba da razrešavaju fizičke radnike težeg posta jer ...da citiram "poznavaoca" te materije: "Ово јесте важно, јер без властитог искуства не може да буде доброг ни исправног свештеничког савета о посту. Познајем свештеника који се од рада не измиче, него још и запиње што би рекли наши људи к'о коњ. Знам једног другог који ради све по кући и око куће. Један се не стиди да клекне лепо и плеви цвеће око храма. Знам на жалост и једног који никад ништа неће да пипне него му све физичке послове други обављају. Свештеници као што је овај задњи су склони да људима ублажавају телесни пост јер сами о раду ништа не знају. Они вредни који себи не угађају ће искрено рећи и посаветовати своје парохијане."     A onda nam čovek nudi svoj podvig na uvid: "Није тешко постити и радити тежак физички посао. Ово не говорим на памет него искуствено. Немојте тражити оправдања да себи угађате. Пут угађања стомаку онда бива све шири. Није тешко радити ако је пост на првом месту. Ако сте ви сами себи на првом месту, онда ћете смишљати изговоре и оправдавати своју слабост. А управо пост треба да вам помогне да победите своје телесне слабости и јачате дух" (kraj citata)
    Sve ovo navedeno može imati težinu svetootačkih knjiga koje su sigurno prošle svakome od nas kroz ruke; ali jedno je kada kroz blagočestivo štivo to posavetuju Sveti Vasilije ili Jovan Zlatousti ...a sasvim drugo kada se ja (ili bilo ko) drznem da nekome, a naročito svešteniku, spočitavam ispravnost odluka o postu! Zato je moja primedba tamo i bila malo oštrija:
    - Svako, prijatelju, može da se podvizava samo na svoj račun, ne na tuđ! Da li postim ili ne ...šta se to tebe ili bilo koga tiče!? Meni je Gospod kroz Jevanđelje najstrožije zabranio da obelodanjujem da li uopšte postim! Lepo mi reče, a to reče svima nama, preko Mateja u glavi 6. i stihovima 17 i 18:
    "А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, Да те не виде људи гдје постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно."
    A samo malo ranije u istoj glavi i stihu 16 reče: "А кад постите, не будите суморни као лицемјери: јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју."
    Prema tome, ko se podvizava postom neka čuva to za sebe i Gospoda; mene to tako malo interesuje. Ako lično imam razrešenje od mog duhovnika na ribu ili čak meso - šta je tebi (ili ma kome) do toga?! Posti li neko na vodi neka se ne busa u prsa i neka ne razglašava jer ja ne znam šta da radim sa tom informacijom?! Malo se zbunim; ne znam da li da aplaudiram, da se zadivim, da li da se skrušeno bijem u grudi usled griže savesti .. i tome slično! -
     
    P.S. Imena ovde nisu bitna jer čovek na tom sajtu i nije rekao svoje pravo ime; nazvao se nekim glagolom ... šta li?! 
  17. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Светислав Павловић for Наслов блога, Malo burnija reakcija na pametovanje o strogom postu   
    Na stranama jednog sajta malo sam burnije odreagovao na stereotip dušebrižništva izvesnih ljudi o tome kako treba postiti ...pri čemu daju sebe i svoj primer kao jedan poželjan model u tom važnom segmentu duhovnog života. Čovek održao predavanje kako sveštenici ne treba da razrešavaju fizičke radnike težeg posta jer ...da citiram "poznavaoca" te materije: "Ово јесте важно, јер без властитог искуства не може да буде доброг ни исправног свештеничког савета о посту. Познајем свештеника који се од рада не измиче, него још и запиње што би рекли наши људи к'о коњ. Знам једног другог који ради све по кући и око куће. Један се не стиди да клекне лепо и плеви цвеће око храма. Знам на жалост и једног који никад ништа неће да пипне него му све физичке послове други обављају. Свештеници као што је овај задњи су склони да људима ублажавају телесни пост јер сами о раду ништа не знају. Они вредни који себи не угађају ће искрено рећи и посаветовати своје парохијане."     A onda nam čovek nudi svoj podvig na uvid: "Није тешко постити и радити тежак физички посао. Ово не говорим на памет него искуствено. Немојте тражити оправдања да себи угађате. Пут угађања стомаку онда бива све шири. Није тешко радити ако је пост на првом месту. Ако сте ви сами себи на првом месту, онда ћете смишљати изговоре и оправдавати своју слабост. А управо пост треба да вам помогне да победите своје телесне слабости и јачате дух" (kraj citata)
    Sve ovo navedeno može imati težinu svetootačkih knjiga koje su sigurno prošle svakome od nas kroz ruke; ali jedno je kada kroz blagočestivo štivo to posavetuju Sveti Vasilije ili Jovan Zlatousti ...a sasvim drugo kada se ja (ili bilo ko) drznem da nekome, a naročito svešteniku, spočitavam ispravnost odluka o postu! Zato je moja primedba tamo i bila malo oštrija:
    - Svako, prijatelju, može da se podvizava samo na svoj račun, ne na tuđ! Da li postim ili ne ...šta se to tebe ili bilo koga tiče!? Meni je Gospod kroz Jevanđelje najstrožije zabranio da obelodanjujem da li uopšte postim! Lepo mi reče, a to reče svima nama, preko Mateja u glavi 6. i stihovima 17 i 18:
    "А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, Да те не виде људи гдје постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно."
    A samo malo ranije u istoj glavi i stihu 16 reče: "А кад постите, не будите суморни као лицемјери: јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју."
    Prema tome, ko se podvizava postom neka čuva to za sebe i Gospoda; mene to tako malo interesuje. Ako lično imam razrešenje od mog duhovnika na ribu ili čak meso - šta je tebi (ili ma kome) do toga?! Posti li neko na vodi neka se ne busa u prsa i neka ne razglašava jer ja ne znam šta da radim sa tom informacijom?! Malo se zbunim; ne znam da li da aplaudiram, da se zadivim, da li da se skrušeno bijem u grudi usled griže savesti .. i tome slično! -
     
    P.S. Imena ovde nisu bitna jer čovek na tom sajtu i nije rekao svoje pravo ime; nazvao se nekim glagolom ... šta li?! 
  18. Волим
    Blaža Željko got a reaction from александар живаљев for Наслов блога, Neosuđivanje kao vrata spasavanja!   
    Ovom prilikom ponavljam, uz neke modifikacije, repliku uvaženom članu "Pouka" Marku Radakoviću iz jedne prepiske sa ovih blogova, smatrajući da ona može da stoji kao tema po sebi; i to tema od ogromne važnosti za zdrav život kako pojedinaca tako i zajednice.
    Nije ovde ni bitan kontekst bloga sa kojeg ovu repliku izdvajam; bitna je naslovna tema "NEOSUĐIVANJE" o kojoj nikada nije dovoljno govoriti, niti ju je moguće iscrpeti, jer je po svojoj prirodi ona u Jevanđelju posebno podcrtana od strane samog Gospoda i zagonetno uvijena u Njegovo obećanje svima da: ...ko ne sudi neće mu se suditi! I ko ne osuđuje NEĆE BITI OSUĐEN!? Nije li to razlog za šokantno preumljenje, korenitu promenu u praktičnom odnosu sa ljudima?! Promenu u kojoj više nećemo meriti tuđe grehe i biti gadljivi na ljude ..ne zbog ne znam kakvih disciplinarnih treninga već zato što će nas to, po obećanju Besmertnago Oca Nebesnago kanidovati za Njegove prijatelje i uvesti nas, posle ovog smešno kratkog života u besmrtni život sa Njim kao sa Svojim Bogom, roditeljem i najviše ..."svojim prijateljem"!
     
    Valja samo spomenuti kao inicijalno mesto da je u izvornom blogu princip neosuđivanja, usled zaista nesagledivih slojevitosti Crkvenog i jevanđelskog života, lako i opravdano od sagovornika prepoznat kao mogućnost da se o ovoj životnoj platformi govori možda iz defanzive pred životnim nedaćama, straha, kukavičluka ili sličnih nižih pobuda - i istinski, te primedbe su na mestu!? Previše je život nesmestiv ni u jedan ljudski šablon pa se njegovi slojevi na ovaj ili onaj način kad-tad projave u izvornoj formi onakve kave u meni jesu ...a ne kakve ih sada lično vidim! Zato primedba ima mesta; ali moja namera jeste samo ta da sa jednog aspekta, koji je mene dojmio i protresao, dodirnem ovaj složeni unutrašnji problem; a ako postoje slaba, bolesna i loša mesta u celoj priči - ponizno i najiskrenije molim konzilijum Svetogorskih monaha da me molitveno pomenu u smislu zdravlja, mira ...
     
    Dakle na primedbu uvaženog Gospodina Marka odgovor je bio:
    "Smirenje" nije nedelanje i letargija!? To lako može biti samo nečija lična percepcija uslovljena mnogim teškim trenutcima u ovom okruženju - gde su norme i mere prilično ispreturane u glavama ljudi. Smirenje i neosuđivanje su mučne i izuzetne unutrašnje akcije (ravne pomeranju planine) a ne zombirana, apatična ili letargična stanja ...što, ponavljam, zavisi od lične percepcije i doživljaja navedenog ako stvar posmatramo crno - belo.
    Tražimo rešenje za obamrlost? Mislimo da je pozivanje na neosuđivanje izraz straha i kukavičluka ...a malo ko da obrati pažnju da je Gospod baš smiravanje i neosuđivanje podigao na stepen iznad svih tajni ... naprosto - ko ne osuđuje NEĆE BITI OSUĐEN! Ko ne sudi ..NEĆE MU SE SUDITI! Pa to kaže On ...Sudija!? Eno, lepo piše u Jevanđelju a istorija Crkve bruji o tome. I baš to je predlog za dinamično i aktivno poboljšanje svega onoga što je lako uočljivo kod ljudi u narodu, među sveštenstvom ...u Crkvi uopšte. Možda zvuči kukavički ... a Gospod neosuđivanje stavlja iznad svega za Spasenje?! Kako to?
    Veliki životni paradoks!? Agnus Dei! Jagnje Božije satrlo užasnog zločinca koji diše mržnjom na sve stvoreno! Čudo i tajna golema! Koja je to ofanziva Jagnjeta protiv zla: nem pred klanje; isceljuje uvo vojniku koji Ga brutalno hapsi; svom sudiji ne odgovara ništa ..samo ga nemo gleda i voli. Na Krstu i za tog sudiju i za sve kaže: "Oče, oprosti im jer ne znaju šta rade". Božije jagnje.
     
    Valja malo zaviriti i u samu tu pojavu i reč "osuđivanje". Šta je ono u dubinama bića i srca ljudskog? Zašto Gospod stavlja tako visoko "neosuđivanje" u pogledu spasenja, pri čemu naravno ne treba smesti sa uma i dela ljubavi i svega onog drugog o čemu govore i Apostoli i Oci ...i naravno time svakodnevno živeti! Osuđivanje je koren palog bića; srž same smrti! Uzimanje sa drveta POZNANJA (greh) skupo košta ljudski rod i svakog od nas ponaosob. "Bićete kao bogovi" obećava čovekoubica ako ga poslušamo. I kad to učinimo ...srce se otruje smrću; otruje se nečime za šta misli da je "znanje" - i iz tog umišljenog znanja (slomljenog ogledala) gleda na ljude oko sebe stvarajući predstave o njima kroz prizmu sopstvene bolesti ...sopstvenih uobrazilja znanja! Čim gledamo nekog ...mi ga iz bolesnog stanja, po automatizmu iz te pseudo-prirode, sudimo, prosuđujemo, merimo! To je nesvesna automatska radnja i samo sa Hristom i u Hristu ona postaje prepoznata kao nešto loše! Bez Hrista, ona je temelj ličnosti; njen neodvojivi deo i nesvesni pokretač svega lošeg koje se obično ne pokaže takvim u početku. Mi smo u korenu bića pseudo-sudije; lažni advokati i umišljeni tužioci. Sav taj "pravni spektar" iznjedri u podsvesti, u svakodnevnici svakog od nas, trač, ogovaranje, svrstavanje u razne tabore, opredeljivanje za ovo ili ono ma kako banalno bilo ili zvučalo. Sve postane smrtna vizura koju je Gospod odbacio rekavši Petru: "Idi od mene satano jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko"!
    Zadržimo se ovde za trenutak! Strašno jevanđelsko mesto; tektonski potresno, uznemirujuće.. ali i otvara oči. Šta se ovde desilo?! Elem, Gospod je mnogo puta bio iskušavan na razne načine: od samog glavnog đavola tri puta, od fariseja ne zna se koliko puta (sa onim pitanjima da bi ga okrivili) ali i ovde je bio iskušan od samog učenika. Da, Petar nesvesno iskušava Gospoda (uslovno rečeno) da ne posluša Oca i ne ode u smrt na Krstu pa ga s toga Gospod tako strašno ukoreva. (" И узевши га Петар поче га одвраћати говорећи: Боже сачувај! неће то бити од тебе. А он обрнувши рече Петру: иди од мене сотоно; ти си ми саблазан; јер не мислиш што је Божије него људско."- Matej 16/22; 23)
    Petar to, kao čovek, nije mogao da zna; reagova je impulsivno, afektivno, sentimentalno; svima nama deluje opravdano ...ali iz ugla Gospoda i Eshatona odvratno nisko i podmuklo - pa ga Spasitelj, svih nas radi, stavlja u istu ravan sa demonima. On kaže bukvalno da je naša priroda, bez Njega u njoj, samo jedna od demonskih legiona... manje ili više zla: "Idi od mene satano jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko".  Jednačina u kojoj je satansko i ljudsko bez Hrista jedno isto! Ne postoji srednja vrednost; ne postoji stanje "samo čovek" jer: "Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, просипа." (Матеј 12; 30)  Postoji samo čovek kroz Bogočoveka i pali čovek... dakle bitije bez Bogočoveka. Ta "nepostojeća sredina" je proces "rasipanja" jer i sama ta reč to i znači.
    "Rasipanje" iz ljudskog ugla podrazumeva vremenski proces sve tamnijeg sivila; kao što i pokajanje podrazumeva vremensko delanje, trud, napor, suze ...dakle proces ličnosnog sazrevanja tj. osvećenja i prosvećenja Hristom...kroz Crkvu i liturgijske vrednosti Retko šta u ovoj istorijskoj spontanosti, osim vanrednih Božijih i svetačkih intervencija, biva preko noći, tj. odmah i sad; retko šta da tek tako pada s Neba. Sve (i grehovno truljenje i pokajanje) je u procesima ...i svi mi se krećemo unutar toga. Ko ne pliva kao losos kroz rečnu stihiju uzvodno ka svom izvoru (uz mnogo napora), onog trenutka kad stane voda ga nosi u morske dubine. Nema sredine. 
    Naša priroda je duševno i mentalno bolesna u samom korenu. Mi imamo izokrenutu sliku o realnosti koju doživljavamo kroz ličnu vizuru (subjektivizam) u kojoj dominiraju razbijene emocije. One su odraz smrtnosti, trulog duhovnog raspada  i duboke patnje. One skrivaju bol i egzistencijalni strah jer pomračeni ne vidimo izlaz iz ove doline plača ...pa nam se celo biće, ako Hrista nemamo ispred sebe, kreće unutar ovozemaljskih psiholoških modela ...od najcrnjih do manje crnih ..jer bez Njega sve je smrt i tama. Te emocije su jadni pokušaj opstanka bez Boga. Pokušaj koji samo troši snagu i životne sokove da bi konačno na kraju pokazao pravo lice i svu svoju ništavnost u smrti. Bez Bogočovekovog sažaljivog silaska u našu prirodu; bez jednostranog opraštanja greha i poklona Života (Njega samog kroz Crkvu i Evharistiju) neizdrživi smrad ludila bio bi naša realnost kroz eone... i sve bi bio vrisak. Ovako bar tornjevi Crkava unose u realni život smislenost verovali ljudi Hrista ili ne.
    Sve ljudsko, dakle, je truležno i smrtno! Emocije, sentimenti; sve je bez Hrista oskvrnjeno i bolesno! Petar je samo na kratko bio advokat u nekoj svojoj dubini - ali mu Gospod reče ono što istorija ljudskog roda sluša već vekovima! Svemu čisto ljudskom je rekao jednom zauvek: "Bez mene ne možete ništa činiti!" Da, bez Hrista priroda srca je smrtna, truležna, pognjurena u raspad; bez Njega srce je izvor zabluda i svake samoobmane a ljudske reči, koje se rađaju u srcu, postanu izvor nesporazuma u komunikaciji do apsolutnog udaljavanja jednih od drugih. Govorimo isti jezik a ne razumemo se! Vavilonski sindrom ...cena greha.
    Ne bi Tvorac, kao najdublji i jedino merodavni dijagnostičar i lekar uzalud i tek tako rekao: "NE OSUĐUJTE I NEĆETE BITI OSUĐENI" ..ukazujući nam na taj način posredno gde je izvor svake bolesti!?
     
    Mnogi nesrećnici, usled naslaga mistike i pogrešnih tumačenja, gde se sve svodi samo na kazne, na istjezavanja na mitarstvima, misle da su odmaštanim slikama u glavi stekli neka saznanja ... i od prevelikog straha povukoše se u sebe! Nesposobni da pojme Boga Ljubavi, koju i sami nemaju sa bližnjima jer greh ubija ljubav, projektuju maštom nesvesno sebe i svoje atribute sa izvrnutim ličnim predstavama i sumnjivim ushićenjima na Boga. Počeli su odavno da prestrogo prosuđuju i sebe i druge; da očajavaju i podaju se malodušnosti jer od "strogih sebe" ne vide Boga. SUDE SAMI SEBI i što treba i što ne treba; od banalnih sitnica naprave sopstvenu traumu dok su obično slepi pred ozbiljnim sagrešenjima kakvi su ogovaranje, trač, gnev, laži... No to je "kob" naše bogolike prirode koju verom vezujemo za realnost jer u tu prirodu je utisnuto ono Božije: "Neka ti bude kako si verovao" ... i misle ljudi On ...Gospod (Život) ih čini takvima okamenjenima za normalan i autentičan liturgijski život "slobode". Poltronišemo tako sami sebi misleći da se molimo a u stvari čisto animiranje; gledamo sebe sopstvenim očima misleći da je to i stav Života sa Ikonostasa! Sudimo o svojim stanjima; zadovoljavamo se ili se lažno preziremo zbog nekih pomisli koje i nisu naše ...i uporno mislimo to je i gledište Neba o nama! A Hristos je prosto "Ljubav kojom voli čovek" (+Dimitrije Bogdanović)! Ništa preko toga, ništa ispod toga! Vrtimo se u vrzinom kolu komplikovanih psiholoških urvina kojima je izvor u SUDU (prosuđivanju, osuđivanju) o Bogu, o ljudima, o sebi. Mnoštvo lažnih slika i predstava koje se čine opravdanima! Otrežnjenje dođe obično kasno kada već stvarna priroda, kao pretis lonac, počne da buntuje i ropće (tu sam ja prvak sveta) protiv sopstvenih zabluda ... a pri tom ih i dalje ne vide kao grešku svog uverenja već kao volju Neba!
    Ljudi traže rešenje za nagomilane zbunjenosti u sebi; za haotična stanja izašla iz premeravanja životnih modela koja se itekako razlikuju od čoveka do čoveka!? Pa eto, Gospod nam ih je dao: "Ne osuđujte i nećete biti osuđeni"! Treba ljudima reći da se opuste; da imaju poverenja u Čoveka sa Ikonostasa! Ne traži On nikakve forme da bi se voleo sa čovekom kao roditelj sa detetom! Čim neko ide unatraške iz Crkve od celivajuće ikone do izlaza ...odmah ga pitajte da li i on od svog deteta kod kuće traži da ide unatraške? Videćete koliko je SUD tog čoveka o samom sebi zablokirao racionalno mišljenje te osobe! Zato je neosuđivanje ODGOVOR ZA SVE. U osuđivanju, koje je samo projava korena ogrehovljenog bića, leži izvor mržnje na ljude, psihološka podložnost mahinacijama, izvor svađa, netrpeljivosti, sujete ...naročito ovog poslednjeg jer "neka Istina povredjuje moj sud o samom sebi"!
     
    Najzad, da nije sve ovo izraz kukavičluka ili lenjosti, potvrđuje i Gospod koji savetuje da se povratimo i budemo kao deca, naravno ne ponašanjem nego karakterom! Zašto? Gospod koji je sav dinamika i stvaralaštvo ne kaže ovo tek tako kao predlog apatije ...već On predlaže snažnu akciju i delanje! Deca još nemaju greh; ne znaju za njega pa i ne znaju za osuđivanje. Oni ne sude nikome; samo se smeškaju! Pa čak kada i naprave neku nepodopštinu svojstvenu ili sablažnjivu nama odraslima - na njih se greh ne lepi; ne može im naškoditi jer ne znaju za osuđivanje. A Gospod baš takve hoće u svom Carstvu!? Zato je za "neosuđivanje" potrebna nenormalna hrabrost jer se ustaje protiv zla u sebi ...ne defanzivno već ofanzivom jagnjeta protiv izvrnutih gledišta u sebi koja nisu čovekova! Nužno se srećete tada sa tim zlom u srcu; jezivo je, nepodnošljivo bez Hrista ...i samo u Njemu, Crkvi, je jedina snaga i energija da se koliko toliko u NEOSUĐIVANJU istrajava ...sa posrtanjem, padovima, bauljanjem ... i sl. Taj rat traje doživotno...a ljudi misle kukavičluk, apatija!? Iz ljudske perspektive Jagnjetova ofanziva nije logična; ali čovek je bolesno biće u korenu i svoju logiku može da okači ..o klin! Neosuđivanje je upravo sve suprotno - akcija, dinamika, bolna radnja! To nije defanziva ...već prvi front rata u ovom i ovakvom svetu - koji je suštinski samo grehovni privid! Stvarni svet, tu skriven od prljavih očiju i srca, je Hristova realnost u koju nam valja ući kroz Hrista ...kroz Jegnje Božije koji je jedini ulaz u to Carstvo! Nema drugih vrata! Samo jedna iskrena ispovest; jedno pričešćivanje već nam iznutra pokazuje u kolikoj smo "do malopre" samoobmani živeli tu ...u realnom svetu - a čiji je to realni svet ako ne Hristov! 
    (posvećeno mojoj ženi, sinu, majci, sestrama, potomstvu ... pomjanite ih)
  19. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Kaludjerovic Sreten for Наслов блога, Najkraći blog! "Škodi mi"?!   
    Ovom prilikom bih u par reči spomenuo jedan događaj iz Donje isposnice Svetog Save od pre desetak godina. Išli smo naime na jednu crkvenu ekskurziju moja žena i ja ... i obretemo se tako u spomenutoj isposnici kod pustinjaka oca Simona. Bilo nas je tridesetak; on izneo rakiju "or'ovaču" koja je bila takva da sam u jednom trenutku, kada sam ostao sam za stolom, presipao ostatke iz ostalih čaša (kap, dve, ..tri..) u svoju Nepodnošljivo pitko.. samo klizi .. a slatko ..
    Nije mi se nešto išlo u gornju isposnicu (vodič uporan) i to nisam nikome govorio glasno, možda ženi da me samo ne gnjave sa nagovaranjima, "ja ću tu negde da sednem na panj i da ih čekam" ...ali u jednom trenutku me Simon pogleda i reče: "Naš brat jedva čeka da krene gore"!? Šta ću, provalio me, sad nema nazad; obiđemo i gornju ...i sve tako ..
     
    No jedna sasvim druga stvar me je dojmila više od celog tog puta zajedno sa svim događajima tamo. Hteo sam da se fotografišem sa tim monahom ali on reče: "Nemoj sinko; škodi mi"! Presamitio sam se od užasa da ne povredim čoveka, izvinio se (nije me shvatio pogrešno naravno) ... ali mi se ta reč "škodi mi" trajno urezala u svest.
     
    eto..
  20. Волим
    Blaža Željko got a reaction from MilanMatavulj for Наслов блога, Slika Trojice u čoveku - Um (Srce), Reč, Ljubav?   
    Pitao sam se često čime mi to ličimo na Gospoda; šta je Njegova slika u nama?! Vremenom, uz dosta literature, kol'ko Bog dade slobode da se o tome razmišlja i najzad iz mog grehovnog raspalog duševnog stanja i nutarnje "fotografije" koja mi je stalno pred očima (uz dužne ograde da su ovo lična religiozna mucanja, ne i naučni radovi, pa s toga sve prihvatati kritički sa rezervom i otklonom) mislim da se maglovito može pričati da je Gospodnji SvetoTrojični lik u nama: Srce, Misao (Reč) i Ljubav. Srce kao Um je Otac; Misao i duša (dakle: "reč") su Sin; Ljubav kao Sila Božija je Gospod Duh Sveti. Tri različite "ipostasi" (sa malim "i)) JEDNOG čoveka utkane u materiju kao prevažnu komponentu srca tj. ljudskog bića, a pošto je čovek slika Boga onda je Srce slika Boga i baš srce Bog od čoveka ište.. o čemu više u nastavku.
    "Srce" je slika Oca a u isto vreme srce je i "Um". Jevanđelje Jovanovo počinje sa "...i Reč beše u Boga i Bog beše Reč"! Sveti oci ovde razlikuju i vide kao "dva pojma" Reč i Boga jer "reč beše u Boga" a onda ih vide kao jednog Boga - "i Bog beše Reč"! Crkveni oci i Proroci govore da je Bog Um koji je osmislio i Rečima izgovorio svo postojanje ("neka bude" ...tako da sve postade kroz Reč - kroz Hrista) a sam Bog je iznad postojanja - On JESTE! S toga Gospod i kaže za svoju sliku u nama (tj. za nas same): "Zašto takve misli (a misli su "reči") izlaze iz srca vašeg"?! Rađaju se u srcu našem!? Ne kaže "iz mozga" već kaže "iz srca" i to na više mesta u Jevanđelju!? Obratite pažnju, to su reči Onoga koji je sazdao čoveka pa je prirodno verovati da On najbolje zna odakle izlaze i gde se rađaju misli!? Fizički mozak je "alat duhovnog bića, tj. duhovnog Srca" jer su duh i telo spojeni u jedno biće. Duh i Srce pokreću i upravljaju telom; oživljavaju ga! Na telu se očituje duhovni i duševni život čovekov. Bez duha telo sa sve mozgom je indiferentno; jedna hrpa mesa. Na to bi mogli malo da obrate pažnju psihoanalitičari, neurolozi, neuropsihijatri i psihijatri! Zdravo duhovno srce (ispoveđeno, pričešćeno, izmireno sa svima, krotko) znači i zdravog čoveka u meri iskrenosti prema Bogu i sebi.
    A šta je u čoveku slika Sina? "Misao - Reč" je Njegova slika jer se iz Uma (ili kako Gospod reče "iz srca") rađaju misli i duševni život..a misli su, kada ih stavimo na papir ili izgovorimo .. Reči! Sin Božiji je Reč Božija koja se rađa od Oca! Iz našeg Srca tj. Uma ...rađaju se reči i nema trenutka kada um ne rađa reč ili misao kao što ni pre ni posle svih večnosti nema trenutka kada se Sin ne rađa od Oca! Rađanje Misli iz Uma je nevoljna radnja; nju ne možete sprečiti jer ne postoji Um koji ne rađa Misao budući da su jedne suštine - to smo mi sami! Na mnogo mesta Jevanđelje (Gospod) ukazuje na ovaj značajan momenat:
    Marko, glava 7 Јер изнутра, из срца људскога, излазе зле помисли, прељубе, блуд, убиства, Luka, glava 5 А разумјевши Исус помисли њихове, одговарајући рече им: шта помишљате у срцима својим? Filipljanima, glava 4 И мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу. itd itd  Nema mesta u Zavetu koje ne ukazuje da se misli rađaju (baš ta reč) iz srca i da su jedno sa njim.
    Slika Gospoda Duha Svetoga u čoveku je "Ljubav"! Ljubav ishodi iz čovečijeg srca kao što i Gospod Duh Sveti Ishodi od Oca.
    "Ljubav" i "Misao" nisu ista stvar! "Misao" i "Um" nisu ista stvar; "Ljubav" i "Um" različite su komponente srca .... ali sva tri elementa čine jednu osobu, jednog čoveka - kao što su Otac, Sin i Sveti Duh jedan Bog. Ljubav ne ishodi iz misli, niti se misli rađaju od ljubavi. Misli se rađaju od Uma (Srca) ...kao što i ljubav ishodi od Uma jer Um je Srce! Ponavljam: to i Gospod kaže: "Zašto takve misli izlaze iz srca vašeg?! Ili pak još bliskije objašnjenje iz Njegovih usta (parafrazirano): "Ne pogani ČOVEKA ono što ulazi u njega (hrana) već ono što izlazi iz ČOVEKA: misli zle i preljubotvorne, hula, gnev ...ono je što pogani ČOVEKA jer iz SRCA izlaze!" Podvukao sam reči ČOVEK i SRCE jer ih u ovom tekstu i kontekstu Gospod izjednačava! Srce je centar bića i sinonim za ČOVEKA.
    Naravno, osim suštastvene razlike između Tvorca i tvorevine, razlika je i u tome što su Sveta Trojica jedan Bog i jedna Suština ...dok je grehom pali čovek raspadnut unutar ovih elemenata Božije slike u sebi. Greh nas kao bomba ili jaka kiselina razjeda iznutra i rastura na sve strane; razlaže nas na elemente (pa i biološke) od kojih smo stvoreni. Pa tako kada iz čoveka greh unakazi ili čak iščupa Hristov lik to je kao da iz hleba iščupate kvasac (jer Gospod je kvasac) ...kao da hlebu dehidrirate vodu (jer Gospod je voda živa) i kao da mu obljutavite so (jer Gospod je so) ...od hleba onda ostane samo prah. Bez Božijeg u sebi i čovek je samo prah.
    O Bogu ne možemo mnogo pričati, najpre zbog neznanja jer je Bog nesaznajan, ali i iz najdubljeg poštovanja i strašne odgovornosti pred Njim i svetim Ocima... osim možda reći da Sveta Trojica između sebe čine apsolutnu celinu i ličnosno saglasije po svim pitanjima. Kod čoveka greh je razorio ove elemente Božije slike i mi smo razbijeni u delove. U Bogu Volja je jedna! Kod nas srce i misli često nemaju ničega zajedničkog (u fronclama svaki vuče na svoju stranu), o volji da i ne govorim ...svaki element, od ova tri u nama, ima neku svoju bolesnu volju! Ratujemo sami sa sobom do iznemoglosti.
    Konsekventno, u životu i delima grehom rapadnuta ljudska duhovna slika (Srce, Misao i Ljubav) porađa mnoge mentalne bolesti koje se lukavo ne predstavljaju takvima u našoj razbijenoj i iluzijama prepunoj realnosti. Nama su uobrazilje (ili Molijerove "magle oholosti u glavi") naš realni svet! Hristov svet nam je "čudo"!? Pa tako imate bezbroj nijansi projave ove tužne drame zvane "unutrašnji čovek". (Govorim uopšteno, a u svim ovim primerima ja uglavnom prednjačim; ni u jednom nisam siromašan.) Primera radi - imate ljude koji u Umu tj. srcu nose iskrivljene i lažne slike o sebi i svetu oko sebe, a pričaju nešto sasvim drugo - dakle lažu!
    Ljubav ne ishodi iz reči kao što ni Duh Sveti ne ishodi od Sina! Može neko da vam saopšti da vas voli a da to u stvari nije istina (ako je hladnog srca) jer ljubav ishodi iz srca ...ne iz reči! Čovek koji veruje da je Ljubav samo reći "volim te" - on vas onda voli samo na rečima ...pa se još čudi ako mu ne verujete - dok ko zna šta sve krije u srcu! Baš o ovome i Gospod govori kada kaže: "Usnama me poštuju ali im je srce daleko od mene". Ima li direktnijeg dokaza za trojičnu sliku u ljudima? Ovde Gospod kaže da Ljubav ne ishodi od reči i sa usana - već samo od srca! (Možda bi to trebalo spomenuti katolicima) Taj dualizam sa posledičnim duhovnim problemima u istorijskoj ravni porađa mnoge probleme u vidu licemerja, baskrajnog kruga laži, ogovaranja i ratova ... (Zato je ćutanje, ko to ume, mnogo dobra stvar! Treba pričati samo ono što je u Srcu i praksom proživljeno ...nipošto i ništa odmaštano kojekakvim sumnjivim slikama ili ushićenjima!
    To "filiokve" kada mislimo da nekog volimo ako to samo kažemo, jer verujemo da se ljubav rađa i od reči, nalazi se u svakome od nas manje ili više. Čak je to datost ogrehovljenog i raslabljenog srca; njegova pala priroda. Lakše mi je uostalom po toj slabosti da te slažem nego da ti kažem istinu! Šta su mnoge preljube, izneveravanje prijatelja ili poslovnog partnera ako ne posledica uverenja da je dovoljno izreći ljubav ili lojalnost?! Kažemo ženi ili mužu, ili prijatelju "volim te, verna sam ti ili lojalan sam ti" a srce je na sasvim drugoj stani! Praktično i REALNO upražnjavamo svi bez izuzetka u životima katoličko filiokve (u dubinama smo filiokvisti) a smeta nam dolazak Pape!? Duhovno/duševni paradox...i pomalo komedija!
    Između "uma" i "misli" kod mnogih (da se ne lažemo - kod svih nas ..osim možda par izuzetaka na svetu) nema jedinstva čime projavljujemo veliku pukotinu u biću i razbijenu volju. Pri tom volimo (ako uopšte volimo) nešto treće; ali uglavnom ljubav iz samoljubivog srca, sama reč kaže, ne proishodi u svet oko sebe već se vraća sama sebi. U blizini samoljubivog čoveka osećate se hladno jer ljubav koja je topla ne ishodi iz njega.
    Lično sam svojevremeno, u jednom izrazito bolesnom periodu, često odlazio u kapelicu u bogosloviji kod Patrijaršije (znaju mnogi - ona romboidna prostorija na 3. spratu) i sa tadašnjim bogoslovima čitao akatiste. Došao red na mene za neki ikos i kondak ...ja ga pročitam kako znam i umem, kad priđe mi jedan dečkić i reče: "Nemoj ti više da čitaš, nešto hladno izlazi iz tvojih usta". Naravno, bilo mi je neprijatno (blago rečeno), o sujeti i gnevu da ne pričam; pakosti i neopisive potrebe da vređam čoveka u izobilju ...ali sam 'fala Bogu shvatio da moram puno da radim na sebi uz pomoć Crkve. Tada sam počeo da razumevam da je greh kada nekome nadmeno kažete "ti si slugeranja i konjušar" jer upravo tu konjušarsku poniznost, služenje i smirenje nisam imao - gordost ju je proždrala i otuda besnilo, nespokoj, introvertnost ..potpuna zamračenost uma. A iz takvog uma osim psovki i škrguta zuba ništa drugo i ne može da se rodi. Meni je Gospod bio samo na usnama! Rečima sam Ga spominjao ali srce je bilo hladno jer ljubav ishodi samo iz srca ne iz reči... ne ishodi od pukog teksta! 
    Najteži slučajevi kod ove razorene "trojične" slike u čoveku su oni kojima ljubav sasvim umre; koju gresi spale a pri tom um koji porađa nekakve misli još postoji. Um i ne može da umre; stvoren je po slici besmrtnog Boga pa mu je egzistencija zagarantovana - problem je samo kakva je to egzistencija iz ugla Vaskrslog Hrista, odnosa prema Njemu i odnosa prema liturgijskom Carstvu već ostvarenom kroz Božiju intervenciju u istoriji.
    Koliko je samo intelektualaca u velikim ratovima činilo nezapamćene zločine jer im je srce mrtvo ..a um i dalje vispren!? Koliko danas samo ima sveta (i svi smo na neki način u tom kolu) pristojnih umnih sposobnosti ...ali ljubavi nigde!? A Boga ne zanima, po rečima Jevanđelja, koliko ste vi pametni već koliko volite; koliko ste sažaljivog i širokog srca, i široke ruke. Najzad, sam Gospod dijagnostikuje sliku potonjih vremena (parafrazirano): "Ohladneće ljubav mnogih".
    Ne mogu da ne spomenem, (bilo bi nepravedno), da sam u Crkvenoj literaturi našao da je "trojična slika u nama" : Um, Srce i Volja - i uz najdublje poštovanje rečenog jer je moguće i vrlo verovatno da se radi o daleko tananijem sagledavanju ovog pitanja, ne mogu da ne primetim da su ovde "Um" i "Srce" razdvojeni elementi a kao treći pojavljuje se "Volja" za koju ne možete utvrditi neke jasne definicije osim te da Volja u čoveku (dakle - sam čovek) može biti "dobra" ili "zla". Vratiću se njoj malo kasnije.
    Mene ova razdvojenost "srca" i "uma" posebno dotiče s obzirom na jasno određenje i vrlo precizne reči jedinog srceznalca i anatoma ljudske prirode samog Gospoda Hrista koji "Um" i "Srce" vidi kao jedan element! Ponavljam opet, On kaže "Zašto takve misli izlaze iz srca vašeg" ..a misli se rađaju u "Umu"!? Prema Njegovim rečima Srce je centar svega; Srce je sam "Um" jer rađa misli (baš to Gospod kaže); kao što je i Bog Otac apsolutni "Um" koji rađa "Sina" tj. "Logosa" ili "Reč" od pre svih večnosti! To je nedvosmisleno u ovoj Njegovoj dijagnostici!?
    Šta bi onda bila "Volja" u celoj ovoj strašnoj i ozbiljnoj priči? Volja ne može biti Ipostas u Svetoj Trojici (jer Ipostasi su Otac, Sin i Duh Sveti) pa samim tim "volja" ne može biti "ipostas" (sa malim "i") ni u čoveku! Volja je svojstvo srca ili bića; ona je tvorački pokret i namera, s tim što je kod Boga ono što je volja u isto vreme i naša stvarnost. Kod Njega, kod njih Trojice, ono što je misao, reč ili namera to je u isto vreme i realnost postojanja svekolikog sveta. Ono što Bog ima u volji i što izgovori - to je naš život. Sveta Trojica, Bog, imaju/ima jednu volju; ali sve tri Ličnosti Svete Trojice imaju svoju volju (jer je volja osobina i svojstvo ličnosti) s tim što je Njihova volja u svesavršenom saglasiju sa Očevom. To jasno svedoči Gospod Hristos kada se obraća Ocu u molitvi: "Ali ne moja volja da bude Oče nego Tvoja". On pokazuje da ima svoju volju ali je podređuje Očevoj! Zato je i to (kao i svaki drugi eshatološki događaj) po jednoj, Božijoj, volji! Gospodu Hristu ne pada na pamet da učini mimo Očeve volje čime pokazuje Ličnosnu razliku od Oca ali i nepojmljivu Ljubav između njih Dvojice koja i objašnjava da su Oni jedan Bog. ("Ko vide mene, vide Oca"). Poziva i nas, koji nosimo Njegovu sliku u sebi, da na isti način usaglašavamo svoje volje sa Očevom koji jedini, sa Sinom i Duhom Svetim, može vratiti u celinu (IZCELITI) raspadnute delove naše božanske slike ....da na kraju ostane samo Očeva volja u svemu - što je osnovna karakteristika Carstva Božijeg, opisana od Apostola i Otaca, već sada i ovde kroz liturgijsku realnost.
    Kod čoveka, grehom razjedenog, volja kao božanska osobina isto tako ne može biti ipostasna slika već instiktivni ali i razumski pokret čovekovih "ipostasi" uma, duše i ljubavi ka ostvarivanju Očeve volje. No naš je problem što su naše "ipostasi" usled smrtnih sagrešenja postale razvaljene, međusobno daleke i dezorijentisane! Ove naše tri komponente svojataju volju ..grabe se za nju, a po slici Božijoj kojom po blagodati ličimo na Boga i svaka istovremeno ima i svoju volju baš kao što i Sin u gornjem primeru svedoči da On ima svoju volju ali da radi po Očevoj! Kod nas razbijenih i razvejanih naše "ipostasi" nemaju nikakav dogovor oko "volje" a što je manje dogovora u voljnom pokretu ka Bogu veća je i šizofrena bolest. Um ima jednu volju, duša bi nešto drugo - ne slaže se često sa umom i ne retko su kroz psihoze u ozbiljnoj zavadi, a srce (u smislu ljubavi) je na sasvim nekoj trećoj strani i neprestano čezne ...ako ni zbog čega drugog onda radi čežnje same po sebi ...takva mu je priroda. U suštini čezne za Bogom (jer je srce od Boga, žudi za Njim i žedno je Njegove ljubavi) ali oslepelo kroz greh svoju volju i ljubav usmerava u nešto drugo - u strasti (one mu volju drže u ropstvu) jer je sa umom i dušom, koji bi mu davali smernice, izgubilo zajednicu!
    I sve bi to bilo nekako podnošljivo da greh nije u suštini, ne smrt čovekova jer naš duh ne može da umre, već mržnja i zloba pa je tako ovaj rat razorenih delova u nama opasna destruktivna sila usmerena protiv svega što je Božansko i u nama samima ali i oko nas! Suprotnost Životu nije smrt; suprotnost Životu je mržnja! Ali to je cena rukovanja sa đavolom koji je bogomrzac i čovekoubica od iskoni. On nam je ponudio deo svog sveta, podmetnuo ugovor sa mnogo sitnih slova i mi potpisasmo bez da smo i videli šta tamo piše. (Crkva taj ugovor spominje kao "Adamovo rukopisanije" koje je Gospod poderao svojom smrću i Vaskrsom). Postali smo deo vražijeg palog sveta, i deo sveužasa tog sveta postao je i deo nas. Naslov tog ugovora bio je "Bićete kao bogovi" ...a sitnim slovima, za koja kad grešimo zažmurimo, piše: "bićete kao ja"! Tako sitna i naoko nevažna stvar a cela drama ljudskog roda je u tih par reči. No, na njegov užas nije računao na Božiju Ljubav koji "toliko zavole svet i ljude da je i Sina Svoga dao.."! Drama ljudska, patnja, bol i stradanja lakomisleno započeta, bila je tolika da je sažaljivi Bog, iako smo načinili neposlušnost, i pored svega, oprostivši nam preljubu sišao u ljudsku prirodu i ušao u bitku za svaku dušu izloživši se dobrovoljno mržnji koja je postala delom nas onim kletim ugovorom!
    A kada se vreme ispunilo i kada se Gospod rodio od devojke, đavo, magarac ko i svaki magarac, je video da tu nešto nije baš kako treba; osetio je da Hristos nije sasvim običan čovek! Pokušao je i Njega da potkupi, nudio razne ugovore pa kad je video da ne vredi, a slutio je nekakvu nevolju od ovog pobožnog drvodelje, onda je upao u zamku - nameračio se na ubistvo. Nije mu ni prvi ni poslednji put da ubije čoveka; milione ih je do tada već pobio, ali nije mogao da zna niti da razume (a to je čak i za Anđele bila velika tajna i zagonetka) kako, i zašto uopšte, bi Bog uzeo ljudsku prirodu!? On nije znao da je Hristos Bog, zato mu je i nudio kao čoveku povlastice kroz ona poznata kušanja u pustinji. Ne treba smesti sa uma da mi danas verujemo i, na temelju liturgijskog praktičnog života, znamo kroz Duha Svetog da je Hristos Bog ..ali u ono vreme daleko manjeg broja ljudi na planeti, skoro nikakve komunikacije i verovanja "na reč" starcima i predanju, "Spasitelj" je samo očekivan a niko nije mogao da zna ko će On biti u suštini! Proroci ne govore o njegovoj prirodi ništa osim da mu je poreklo neiskazano. Na temelju toga đavo je u svom bezmernom mraku svesti bio obmanut! Nadigran! Nije iza lika skromnog čoveka video ništa "Više"; uostalom on u svojoj jezivoj bolesti niti je mogao niti će više ikada moći videti Boga jer Boga mogu videti samo čisti srcem! ("Blaženi čisti srcem jer će Boga videti.")
    "Videti Boga", tj. poznati Ga u Hristu, nije moguće nikome, pa ni čoveku ako ga Otac svojim Duhom lično ne prizove Hristu. Nije moguće ljudima, jednostrano, u Hristu videti Boga ako prosvećeni Duhom Svetim, dakle Njegovom intervencijom, to ne spoznaju i u radosti uzviknu "Ava Oče"! Spasenje, vera, nada i ljubav dolaze od Hrista i dar su Božiji ljudima (čak je i naša "ljubav" prema Bogu u suštini Njegova intervencija, Njegova ljubav jer "bez mene ne možete ništa činiti") ...tako da otac laži nije shvatio, niti je to mogao da razume (jer je apsolutno pomračen i zao) s kim se u stvari zakačio; niti ko stoji pred njim! Do kraja je mislio da je Hristos samo čovek, jer đavo je po svojoj paloj prirodi i mrtvom srcu - jeretik! On vidi samo čoveka baš kao što i sve kasnije jeresi u Hristu ne vide Boga! Đavo je nesposoban da vidi Gospoda; nema čime! Nema Duha Svetoga sa kojim je jedino moguće pokloniti se Hristu i poznati! I on samo veruje ili je apsolutni ateista što i Jevanđelje svedoči "i đavo veruje ali drhti". Slično je sve to onoj priči o "Caru i prosjaku" gde se Car obuče u odelo prosjaka i siđe u narod; uglavnom ga niko ne prepoznaje već ga, po inerciji ljudske uobraženosti, ponižavaju s obzirom da površni ljudi vide samo spoljašnje stvari.
    Na isti način je i đavo, sudeći po njegovim postupcima, rezonovao kad god bi video Hrista. Slutio je neobičnu ljudsku pojavu, čak Ga je nazivao svecem Božijim (dakle samo čovekom)! Iz knjiga koje je dobro poznavao, jer je lukav i obrazovan, znao je za dolazak nekog Proroka ali nije bio ni blizu da razume ko je zaista pred njim. Proroci, kao što gore rekoh, uglavnom govore o ČOVEKU "neiskazanog porekla" (prilično tajnovita slika) koji će biti iz semena Davidova, roditi se od Devojke, "napasati Dom Izrailjev" i tome slično. Izrazito ljudska dimenzija obećavanog Emanuila. Uostalom ni sami Jevreji iz tih spisa nisu razumeli stvarnu prirodu Spasitelja zato što Nju proroci ne objašnjavaju ničime; u stvari Gospod kroz proroke ne objavljuje da je to lično Njegov dolazak! I Judeji su kroz proroštva čekali ČOVEKA - vojskovođu! Ništa đavolu, slepcu ali i glavnoj meti Jagnjetove strategije, nije nagoveštavalo da će Hristos biti i Bog a ne samo čovek. U kušanju u pustinji Gospod ga dodatno zbunjuje rečima "...ne živi ČOVEK samo o hlebu..." ili "..pisano je Gospodu Bogu svome se jedino klanjaj i Njemu jedinom služi". Ne kaže Gospod u toj situaciji: "Meni se klanjaj i meni služi jer sam ja Gospod Bog tvoj" (što je apsolutna istina) već Govori iz perspektive čoveka, proroka!  Nastupa Spasitelj tu kao ljudsko biće; isposnik i prorok! Čak i pred Pilatom, da se đavo koji je sigurno bio blizu tih događanja ne bi dosetio i odustao od ubistva, ne odgovara direktno na pitanje da li je On Sin Božiji već kaže (parafrazirano): "Ti kaza, ali vam kažem da ćete od sada videti Sina čovečijega..." Uporno se Spasitelj držao strategije (ili ikonomije spasenja naglašavanjem ljudske prirode) da đavo ne nasluti nešto i odustane od Hristove smrti .. jer kako bi onda bilo Vaskrsenja?! Gospod sve ovo potvrđuje rečima (parafrazirano): "Mogu pozvati dvanaest legiona anđela ALI JA SAM I DOŠAO ZA OVAJ ČAS" - dakle za smrt! Naseo je čovekoubica na tu viševekovnu najavu i priču o velikom proroku i "upecao se u zamku" ubistva (kako je to lepo primetio otac Nenad Ilić). Da je sve to mogao da zna, da je znao šta sledi ubije li Hrista da će tako izgubiti vlast i carstvo na zemlji (koje mu i Gospod priznaje: "Bojte se onog koji ima vlast da pošto ubije...") đavo sigurno ne bi digao ruku na Sina čovečijeg! Da je znao da je pred njim Ipostas Boga ispred svega ne bi smeo od užasa da priđe Hristu a kamo li da ubija Život jer Život (Boga) ne možeš ubiti, tim pre što će ti Vaskrsenjem oteti iz ruku sav ljudski rod; i onaj pre i onaj posle Njega. Demoni inače vrište i beže od svetitelja Hristovih a kamo li ne bi bežali od samog Boga da je Gospod hteo da mu otkrije ko je stvarno! Smežurao bi se od užasa; ali Gospod mu pre Velikog Petka nije to otkrivao jer "još ne beše čas da to uradi".
    Kakva divna strategija Božija; kakva pobeda mudrosti suze da ti pođu na oči. Nije tek tako i uzalud više puta, kako stoji u Jevanđelju, Gospod pojedincima govorio: "Idi i ne govori nikome.." - jer verovatno, (oprosti Bože na slobodi da o tome štošta zaključujem), po toj strategiji važnijoj od svih ratova ikada, neke vesti nisu smele da idu predaleko!? Neke informacije nisu smele da dođu do ušiju bezumnika i čovekoubice!? Gospod je svakako tačno znao kome treba a kome ne ukazati da treba da ćuti posle nekog iscelenja! Prikrio je "tehnologiju" spasenja koja je koliko ljudima do tada bila nepoznanica toliko i mračnim demonima! Niko, ali niko tada nije mogao da zna (osim danas kroz Crkvu i kroz Duha Božijega) kako će to Gospod da preotme ljudski rod od smrti i đavola!? To je bio nezamisliv scenario kojem se čak i "Angeli udivišasja"! I dan danas ako ćemo pravo malo ko može da razume šta u stvari po dubini znači "spasenje" od strane Crkve i Gospoda?! Eto, pitajte ljude na ulici kako oni vide taj problem; kakva je njihova percepcija reči "Spasitelj i spasenje"!? Ako bar dvoje (sigurno crkvenih) budu znali da kažu šta je to po suštini, šta je Hristova smrt i Vaskrsenje biće to značajno.
    Možemo samo da zamislimo kako je monstrum likovao na Veliki Petak i mislio o "čoveku" Hristu: "Ti si nekakav ratnik i vojskovođa!? Ti ćeš bedniče meni da pobegneš, mene da pobediš?! Ali možemo da zamislimo i njegov užas kada se, samo dva dana kasnije, njegovo carstvo protreslo iz temelja i kada su se strovalili zidovi i teška vrata se prosula po njemu, a preko njih istrčaše i Adam i Eva i mnoštvo još sveta iz vremena pre Hrista. Na kraju izađe i Gospod preko tih vrata, uze mirno toj spodobi ugovor iz ruku koji je Adam sa njim napravio i pocepa ga! Čovek je "potpisao" taj ugovor - čovek ga i cepa! Ispunio je sve obaveze iz njega - umro je na Krstu iz ljubavi!
  21. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Kaludjerovic Sreten for Наслов блога, Slika Trojice u čoveku - Um (Srce), Reč, Ljubav?   
    Pitao sam se često čime mi to ličimo na Gospoda; šta je Njegova slika u nama?! Vremenom, uz dosta literature, kol'ko Bog dade slobode da se o tome razmišlja i najzad iz mog grehovnog raspalog duševnog stanja i nutarnje "fotografije" koja mi je stalno pred očima (uz dužne ograde da su ovo lična religiozna mucanja, ne i naučni radovi, pa s toga sve prihvatati kritički sa rezervom i otklonom) mislim da se maglovito može pričati da je Gospodnji SvetoTrojični lik u nama: Srce, Misao (Reč) i Ljubav. Srce kao Um je Otac; Misao i duša (dakle: "reč") su Sin; Ljubav kao Sila Božija je Gospod Duh Sveti. Tri različite "ipostasi" (sa malim "i)) JEDNOG čoveka utkane u materiju kao prevažnu komponentu srca tj. ljudskog bića, a pošto je čovek slika Boga onda je Srce slika Boga i baš srce Bog od čoveka ište.. o čemu više u nastavku.
    "Srce" je slika Oca a u isto vreme srce je i "Um". Jevanđelje Jovanovo počinje sa "...i Reč beše u Boga i Bog beše Reč"! Sveti oci ovde razlikuju i vide kao "dva pojma" Reč i Boga jer "reč beše u Boga" a onda ih vide kao jednog Boga - "i Bog beše Reč"! Crkveni oci i Proroci govore da je Bog Um koji je osmislio i Rečima izgovorio svo postojanje ("neka bude" ...tako da sve postade kroz Reč - kroz Hrista) a sam Bog je iznad postojanja - On JESTE! S toga Gospod i kaže za svoju sliku u nama (tj. za nas same): "Zašto takve misli (a misli su "reči") izlaze iz srca vašeg"?! Rađaju se u srcu našem!? Ne kaže "iz mozga" već kaže "iz srca" i to na više mesta u Jevanđelju!? Obratite pažnju, to su reči Onoga koji je sazdao čoveka pa je prirodno verovati da On najbolje zna odakle izlaze i gde se rađaju misli!? Fizički mozak je "alat duhovnog bića, tj. duhovnog Srca" jer su duh i telo spojeni u jedno biće. Duh i Srce pokreću i upravljaju telom; oživljavaju ga! Na telu se očituje duhovni i duševni život čovekov. Bez duha telo sa sve mozgom je indiferentno; jedna hrpa mesa. Na to bi mogli malo da obrate pažnju psihoanalitičari, neurolozi, neuropsihijatri i psihijatri! Zdravo duhovno srce (ispoveđeno, pričešćeno, izmireno sa svima, krotko) znači i zdravog čoveka u meri iskrenosti prema Bogu i sebi.
    A šta je u čoveku slika Sina? "Misao - Reč" je Njegova slika jer se iz Uma (ili kako Gospod reče "iz srca") rađaju misli i duševni život..a misli su, kada ih stavimo na papir ili izgovorimo .. Reči! Sin Božiji je Reč Božija koja se rađa od Oca! Iz našeg Srca tj. Uma ...rađaju se reči i nema trenutka kada um ne rađa reč ili misao kao što ni pre ni posle svih večnosti nema trenutka kada se Sin ne rađa od Oca! Rađanje Misli iz Uma je nevoljna radnja; nju ne možete sprečiti jer ne postoji Um koji ne rađa Misao budući da su jedne suštine - to smo mi sami! Na mnogo mesta Jevanđelje (Gospod) ukazuje na ovaj značajan momenat:
    Marko, glava 7 Јер изнутра, из срца људскога, излазе зле помисли, прељубе, блуд, убиства, Luka, glava 5 А разумјевши Исус помисли њихове, одговарајући рече им: шта помишљате у срцима својим? Filipljanima, glava 4 И мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу. itd itd  Nema mesta u Zavetu koje ne ukazuje da se misli rađaju (baš ta reč) iz srca i da su jedno sa njim.
    Slika Gospoda Duha Svetoga u čoveku je "Ljubav"! Ljubav ishodi iz čovečijeg srca kao što i Gospod Duh Sveti Ishodi od Oca.
    "Ljubav" i "Misao" nisu ista stvar! "Misao" i "Um" nisu ista stvar; "Ljubav" i "Um" različite su komponente srca .... ali sva tri elementa čine jednu osobu, jednog čoveka - kao što su Otac, Sin i Sveti Duh jedan Bog. Ljubav ne ishodi iz misli, niti se misli rađaju od ljubavi. Misli se rađaju od Uma (Srca) ...kao što i ljubav ishodi od Uma jer Um je Srce! Ponavljam: to i Gospod kaže: "Zašto takve misli izlaze iz srca vašeg?! Ili pak još bliskije objašnjenje iz Njegovih usta (parafrazirano): "Ne pogani ČOVEKA ono što ulazi u njega (hrana) već ono što izlazi iz ČOVEKA: misli zle i preljubotvorne, hula, gnev ...ono je što pogani ČOVEKA jer iz SRCA izlaze!" Podvukao sam reči ČOVEK i SRCE jer ih u ovom tekstu i kontekstu Gospod izjednačava! Srce je centar bića i sinonim za ČOVEKA.
    Naravno, osim suštastvene razlike između Tvorca i tvorevine, razlika je i u tome što su Sveta Trojica jedan Bog i jedna Suština ...dok je grehom pali čovek raspadnut unutar ovih elemenata Božije slike u sebi. Greh nas kao bomba ili jaka kiselina razjeda iznutra i rastura na sve strane; razlaže nas na elemente (pa i biološke) od kojih smo stvoreni. Pa tako kada iz čoveka greh unakazi ili čak iščupa Hristov lik to je kao da iz hleba iščupate kvasac (jer Gospod je kvasac) ...kao da hlebu dehidrirate vodu (jer Gospod je voda živa) i kao da mu obljutavite so (jer Gospod je so) ...od hleba onda ostane samo prah. Bez Božijeg u sebi i čovek je samo prah.
    O Bogu ne možemo mnogo pričati, najpre zbog neznanja jer je Bog nesaznajan, ali i iz najdubljeg poštovanja i strašne odgovornosti pred Njim i svetim Ocima... osim možda reći da Sveta Trojica između sebe čine apsolutnu celinu i ličnosno saglasije po svim pitanjima. Kod čoveka greh je razorio ove elemente Božije slike i mi smo razbijeni u delove. U Bogu Volja je jedna! Kod nas srce i misli često nemaju ničega zajedničkog (u fronclama svaki vuče na svoju stranu), o volji da i ne govorim ...svaki element, od ova tri u nama, ima neku svoju bolesnu volju! Ratujemo sami sa sobom do iznemoglosti.
    Konsekventno, u životu i delima grehom rapadnuta ljudska duhovna slika (Srce, Misao i Ljubav) porađa mnoge mentalne bolesti koje se lukavo ne predstavljaju takvima u našoj razbijenoj i iluzijama prepunoj realnosti. Nama su uobrazilje (ili Molijerove "magle oholosti u glavi") naš realni svet! Hristov svet nam je "čudo"!? Pa tako imate bezbroj nijansi projave ove tužne drame zvane "unutrašnji čovek". (Govorim uopšteno, a u svim ovim primerima ja uglavnom prednjačim; ni u jednom nisam siromašan.) Primera radi - imate ljude koji u Umu tj. srcu nose iskrivljene i lažne slike o sebi i svetu oko sebe, a pričaju nešto sasvim drugo - dakle lažu!
    Ljubav ne ishodi iz reči kao što ni Duh Sveti ne ishodi od Sina! Može neko da vam saopšti da vas voli a da to u stvari nije istina (ako je hladnog srca) jer ljubav ishodi iz srca ...ne iz reči! Čovek koji veruje da je Ljubav samo reći "volim te" - on vas onda voli samo na rečima ...pa se još čudi ako mu ne verujete - dok ko zna šta sve krije u srcu! Baš o ovome i Gospod govori kada kaže: "Usnama me poštuju ali im je srce daleko od mene". Ima li direktnijeg dokaza za trojičnu sliku u ljudima? Ovde Gospod kaže da Ljubav ne ishodi od reči i sa usana - već samo od srca! (Možda bi to trebalo spomenuti katolicima) Taj dualizam sa posledičnim duhovnim problemima u istorijskoj ravni porađa mnoge probleme u vidu licemerja, baskrajnog kruga laži, ogovaranja i ratova ... (Zato je ćutanje, ko to ume, mnogo dobra stvar! Treba pričati samo ono što je u Srcu i praksom proživljeno ...nipošto i ništa odmaštano kojekakvim sumnjivim slikama ili ushićenjima!
    To "filiokve" kada mislimo da nekog volimo ako to samo kažemo, jer verujemo da se ljubav rađa i od reči, nalazi se u svakome od nas manje ili više. Čak je to datost ogrehovljenog i raslabljenog srca; njegova pala priroda. Lakše mi je uostalom po toj slabosti da te slažem nego da ti kažem istinu! Šta su mnoge preljube, izneveravanje prijatelja ili poslovnog partnera ako ne posledica uverenja da je dovoljno izreći ljubav ili lojalnost?! Kažemo ženi ili mužu, ili prijatelju "volim te, verna sam ti ili lojalan sam ti" a srce je na sasvim drugoj stani! Praktično i REALNO upražnjavamo svi bez izuzetka u životima katoličko filiokve (u dubinama smo filiokvisti) a smeta nam dolazak Pape!? Duhovno/duševni paradox...i pomalo komedija!
    Između "uma" i "misli" kod mnogih (da se ne lažemo - kod svih nas ..osim možda par izuzetaka na svetu) nema jedinstva čime projavljujemo veliku pukotinu u biću i razbijenu volju. Pri tom volimo (ako uopšte volimo) nešto treće; ali uglavnom ljubav iz samoljubivog srca, sama reč kaže, ne proishodi u svet oko sebe već se vraća sama sebi. U blizini samoljubivog čoveka osećate se hladno jer ljubav koja je topla ne ishodi iz njega.
    Lično sam svojevremeno, u jednom izrazito bolesnom periodu, često odlazio u kapelicu u bogosloviji kod Patrijaršije (znaju mnogi - ona romboidna prostorija na 3. spratu) i sa tadašnjim bogoslovima čitao akatiste. Došao red na mene za neki ikos i kondak ...ja ga pročitam kako znam i umem, kad priđe mi jedan dečkić i reče: "Nemoj ti više da čitaš, nešto hladno izlazi iz tvojih usta". Naravno, bilo mi je neprijatno (blago rečeno), o sujeti i gnevu da ne pričam; pakosti i neopisive potrebe da vređam čoveka u izobilju ...ali sam 'fala Bogu shvatio da moram puno da radim na sebi uz pomoć Crkve. Tada sam počeo da razumevam da je greh kada nekome nadmeno kažete "ti si slugeranja i konjušar" jer upravo tu konjušarsku poniznost, služenje i smirenje nisam imao - gordost ju je proždrala i otuda besnilo, nespokoj, introvertnost ..potpuna zamračenost uma. A iz takvog uma osim psovki i škrguta zuba ništa drugo i ne može da se rodi. Meni je Gospod bio samo na usnama! Rečima sam Ga spominjao ali srce je bilo hladno jer ljubav ishodi samo iz srca ne iz reči... ne ishodi od pukog teksta! 
    Najteži slučajevi kod ove razorene "trojične" slike u čoveku su oni kojima ljubav sasvim umre; koju gresi spale a pri tom um koji porađa nekakve misli još postoji. Um i ne može da umre; stvoren je po slici besmrtnog Boga pa mu je egzistencija zagarantovana - problem je samo kakva je to egzistencija iz ugla Vaskrslog Hrista, odnosa prema Njemu i odnosa prema liturgijskom Carstvu već ostvarenom kroz Božiju intervenciju u istoriji.
    Koliko je samo intelektualaca u velikim ratovima činilo nezapamćene zločine jer im je srce mrtvo ..a um i dalje vispren!? Koliko danas samo ima sveta (i svi smo na neki način u tom kolu) pristojnih umnih sposobnosti ...ali ljubavi nigde!? A Boga ne zanima, po rečima Jevanđelja, koliko ste vi pametni već koliko volite; koliko ste sažaljivog i širokog srca, i široke ruke. Najzad, sam Gospod dijagnostikuje sliku potonjih vremena (parafrazirano): "Ohladneće ljubav mnogih".
    Ne mogu da ne spomenem, (bilo bi nepravedno), da sam u Crkvenoj literaturi našao da je "trojična slika u nama" : Um, Srce i Volja - i uz najdublje poštovanje rečenog jer je moguće i vrlo verovatno da se radi o daleko tananijem sagledavanju ovog pitanja, ne mogu da ne primetim da su ovde "Um" i "Srce" razdvojeni elementi a kao treći pojavljuje se "Volja" za koju ne možete utvrditi neke jasne definicije osim te da Volja u čoveku (dakle - sam čovek) može biti "dobra" ili "zla". Vratiću se njoj malo kasnije.
    Mene ova razdvojenost "srca" i "uma" posebno dotiče s obzirom na jasno određenje i vrlo precizne reči jedinog srceznalca i anatoma ljudske prirode samog Gospoda Hrista koji "Um" i "Srce" vidi kao jedan element! Ponavljam opet, On kaže "Zašto takve misli izlaze iz srca vašeg" ..a misli se rađaju u "Umu"!? Prema Njegovim rečima Srce je centar svega; Srce je sam "Um" jer rađa misli (baš to Gospod kaže); kao što je i Bog Otac apsolutni "Um" koji rađa "Sina" tj. "Logosa" ili "Reč" od pre svih večnosti! To je nedvosmisleno u ovoj Njegovoj dijagnostici!?
    Šta bi onda bila "Volja" u celoj ovoj strašnoj i ozbiljnoj priči? Volja ne može biti Ipostas u Svetoj Trojici (jer Ipostasi su Otac, Sin i Duh Sveti) pa samim tim "volja" ne može biti "ipostas" (sa malim "i") ni u čoveku! Volja je svojstvo srca ili bića; ona je tvorački pokret i namera, s tim što je kod Boga ono što je volja u isto vreme i naša stvarnost. Kod Njega, kod njih Trojice, ono što je misao, reč ili namera to je u isto vreme i realnost postojanja svekolikog sveta. Ono što Bog ima u volji i što izgovori - to je naš život. Sveta Trojica, Bog, imaju/ima jednu volju; ali sve tri Ličnosti Svete Trojice imaju svoju volju (jer je volja osobina i svojstvo ličnosti) s tim što je Njihova volja u svesavršenom saglasiju sa Očevom. To jasno svedoči Gospod Hristos kada se obraća Ocu u molitvi: "Ali ne moja volja da bude Oče nego Tvoja". On pokazuje da ima svoju volju ali je podređuje Očevoj! Zato je i to (kao i svaki drugi eshatološki događaj) po jednoj, Božijoj, volji! Gospodu Hristu ne pada na pamet da učini mimo Očeve volje čime pokazuje Ličnosnu razliku od Oca ali i nepojmljivu Ljubav između njih Dvojice koja i objašnjava da su Oni jedan Bog. ("Ko vide mene, vide Oca"). Poziva i nas, koji nosimo Njegovu sliku u sebi, da na isti način usaglašavamo svoje volje sa Očevom koji jedini, sa Sinom i Duhom Svetim, može vratiti u celinu (IZCELITI) raspadnute delove naše božanske slike ....da na kraju ostane samo Očeva volja u svemu - što je osnovna karakteristika Carstva Božijeg, opisana od Apostola i Otaca, već sada i ovde kroz liturgijsku realnost.
    Kod čoveka, grehom razjedenog, volja kao božanska osobina isto tako ne može biti ipostasna slika već instiktivni ali i razumski pokret čovekovih "ipostasi" uma, duše i ljubavi ka ostvarivanju Očeve volje. No naš je problem što su naše "ipostasi" usled smrtnih sagrešenja postale razvaljene, međusobno daleke i dezorijentisane! Ove naše tri komponente svojataju volju ..grabe se za nju, a po slici Božijoj kojom po blagodati ličimo na Boga i svaka istovremeno ima i svoju volju baš kao što i Sin u gornjem primeru svedoči da On ima svoju volju ali da radi po Očevoj! Kod nas razbijenih i razvejanih naše "ipostasi" nemaju nikakav dogovor oko "volje" a što je manje dogovora u voljnom pokretu ka Bogu veća je i šizofrena bolest. Um ima jednu volju, duša bi nešto drugo - ne slaže se često sa umom i ne retko su kroz psihoze u ozbiljnoj zavadi, a srce (u smislu ljubavi) je na sasvim nekoj trećoj strani i neprestano čezne ...ako ni zbog čega drugog onda radi čežnje same po sebi ...takva mu je priroda. U suštini čezne za Bogom (jer je srce od Boga, žudi za Njim i žedno je Njegove ljubavi) ali oslepelo kroz greh svoju volju i ljubav usmerava u nešto drugo - u strasti (one mu volju drže u ropstvu) jer je sa umom i dušom, koji bi mu davali smernice, izgubilo zajednicu!
    I sve bi to bilo nekako podnošljivo da greh nije u suštini, ne smrt čovekova jer naš duh ne može da umre, već mržnja i zloba pa je tako ovaj rat razorenih delova u nama opasna destruktivna sila usmerena protiv svega što je Božansko i u nama samima ali i oko nas! Suprotnost Životu nije smrt; suprotnost Životu je mržnja! Ali to je cena rukovanja sa đavolom koji je bogomrzac i čovekoubica od iskoni. On nam je ponudio deo svog sveta, podmetnuo ugovor sa mnogo sitnih slova i mi potpisasmo bez da smo i videli šta tamo piše. (Crkva taj ugovor spominje kao "Adamovo rukopisanije" koje je Gospod poderao svojom smrću i Vaskrsom). Postali smo deo vražijeg palog sveta, i deo sveužasa tog sveta postao je i deo nas. Naslov tog ugovora bio je "Bićete kao bogovi" ...a sitnim slovima, za koja kad grešimo zažmurimo, piše: "bićete kao ja"! Tako sitna i naoko nevažna stvar a cela drama ljudskog roda je u tih par reči. No, na njegov užas nije računao na Božiju Ljubav koji "toliko zavole svet i ljude da je i Sina Svoga dao.."! Drama ljudska, patnja, bol i stradanja lakomisleno započeta, bila je tolika da je sažaljivi Bog, iako smo načinili neposlušnost, i pored svega, oprostivši nam preljubu sišao u ljudsku prirodu i ušao u bitku za svaku dušu izloživši se dobrovoljno mržnji koja je postala delom nas onim kletim ugovorom!
    A kada se vreme ispunilo i kada se Gospod rodio od devojke, đavo, magarac ko i svaki magarac, je video da tu nešto nije baš kako treba; osetio je da Hristos nije sasvim običan čovek! Pokušao je i Njega da potkupi, nudio razne ugovore pa kad je video da ne vredi, a slutio je nekakvu nevolju od ovog pobožnog drvodelje, onda je upao u zamku - nameračio se na ubistvo. Nije mu ni prvi ni poslednji put da ubije čoveka; milione ih je do tada već pobio, ali nije mogao da zna niti da razume (a to je čak i za Anđele bila velika tajna i zagonetka) kako, i zašto uopšte, bi Bog uzeo ljudsku prirodu!? On nije znao da je Hristos Bog, zato mu je i nudio kao čoveku povlastice kroz ona poznata kušanja u pustinji. Ne treba smesti sa uma da mi danas verujemo i, na temelju liturgijskog praktičnog života, znamo kroz Duha Svetog da je Hristos Bog ..ali u ono vreme daleko manjeg broja ljudi na planeti, skoro nikakve komunikacije i verovanja "na reč" starcima i predanju, "Spasitelj" je samo očekivan a niko nije mogao da zna ko će On biti u suštini! Proroci ne govore o njegovoj prirodi ništa osim da mu je poreklo neiskazano. Na temelju toga đavo je u svom bezmernom mraku svesti bio obmanut! Nadigran! Nije iza lika skromnog čoveka video ništa "Više"; uostalom on u svojoj jezivoj bolesti niti je mogao niti će više ikada moći videti Boga jer Boga mogu videti samo čisti srcem! ("Blaženi čisti srcem jer će Boga videti.")
    "Videti Boga", tj. poznati Ga u Hristu, nije moguće nikome, pa ni čoveku ako ga Otac svojim Duhom lično ne prizove Hristu. Nije moguće ljudima, jednostrano, u Hristu videti Boga ako prosvećeni Duhom Svetim, dakle Njegovom intervencijom, to ne spoznaju i u radosti uzviknu "Ava Oče"! Spasenje, vera, nada i ljubav dolaze od Hrista i dar su Božiji ljudima (čak je i naša "ljubav" prema Bogu u suštini Njegova intervencija, Njegova ljubav jer "bez mene ne možete ništa činiti") ...tako da otac laži nije shvatio, niti je to mogao da razume (jer je apsolutno pomračen i zao) s kim se u stvari zakačio; niti ko stoji pred njim! Do kraja je mislio da je Hristos samo čovek, jer đavo je po svojoj paloj prirodi i mrtvom srcu - jeretik! On vidi samo čoveka baš kao što i sve kasnije jeresi u Hristu ne vide Boga! Đavo je nesposoban da vidi Gospoda; nema čime! Nema Duha Svetoga sa kojim je jedino moguće pokloniti se Hristu i poznati! I on samo veruje ili je apsolutni ateista što i Jevanđelje svedoči "i đavo veruje ali drhti". Slično je sve to onoj priči o "Caru i prosjaku" gde se Car obuče u odelo prosjaka i siđe u narod; uglavnom ga niko ne prepoznaje već ga, po inerciji ljudske uobraženosti, ponižavaju s obzirom da površni ljudi vide samo spoljašnje stvari.
    Na isti način je i đavo, sudeći po njegovim postupcima, rezonovao kad god bi video Hrista. Slutio je neobičnu ljudsku pojavu, čak Ga je nazivao svecem Božijim (dakle samo čovekom)! Iz knjiga koje je dobro poznavao, jer je lukav i obrazovan, znao je za dolazak nekog Proroka ali nije bio ni blizu da razume ko je zaista pred njim. Proroci, kao što gore rekoh, uglavnom govore o ČOVEKU "neiskazanog porekla" (prilično tajnovita slika) koji će biti iz semena Davidova, roditi se od Devojke, "napasati Dom Izrailjev" i tome slično. Izrazito ljudska dimenzija obećavanog Emanuila. Uostalom ni sami Jevreji iz tih spisa nisu razumeli stvarnu prirodu Spasitelja zato što Nju proroci ne objašnjavaju ničime; u stvari Gospod kroz proroke ne objavljuje da je to lično Njegov dolazak! I Judeji su kroz proroštva čekali ČOVEKA - vojskovođu! Ništa đavolu, slepcu ali i glavnoj meti Jagnjetove strategije, nije nagoveštavalo da će Hristos biti i Bog a ne samo čovek. U kušanju u pustinji Gospod ga dodatno zbunjuje rečima "...ne živi ČOVEK samo o hlebu..." ili "..pisano je Gospodu Bogu svome se jedino klanjaj i Njemu jedinom služi". Ne kaže Gospod u toj situaciji: "Meni se klanjaj i meni služi jer sam ja Gospod Bog tvoj" (što je apsolutna istina) već Govori iz perspektive čoveka, proroka!  Nastupa Spasitelj tu kao ljudsko biće; isposnik i prorok! Čak i pred Pilatom, da se đavo koji je sigurno bio blizu tih događanja ne bi dosetio i odustao od ubistva, ne odgovara direktno na pitanje da li je On Sin Božiji već kaže (parafrazirano): "Ti kaza, ali vam kažem da ćete od sada videti Sina čovečijega..." Uporno se Spasitelj držao strategije (ili ikonomije spasenja naglašavanjem ljudske prirode) da đavo ne nasluti nešto i odustane od Hristove smrti .. jer kako bi onda bilo Vaskrsenja?! Gospod sve ovo potvrđuje rečima (parafrazirano): "Mogu pozvati dvanaest legiona anđela ALI JA SAM I DOŠAO ZA OVAJ ČAS" - dakle za smrt! Naseo je čovekoubica na tu viševekovnu najavu i priču o velikom proroku i "upecao se u zamku" ubistva (kako je to lepo primetio otac Nenad Ilić). Da je sve to mogao da zna, da je znao šta sledi ubije li Hrista da će tako izgubiti vlast i carstvo na zemlji (koje mu i Gospod priznaje: "Bojte se onog koji ima vlast da pošto ubije...") đavo sigurno ne bi digao ruku na Sina čovečijeg! Da je znao da je pred njim Ipostas Boga ispred svega ne bi smeo od užasa da priđe Hristu a kamo li da ubija Život jer Život (Boga) ne možeš ubiti, tim pre što će ti Vaskrsenjem oteti iz ruku sav ljudski rod; i onaj pre i onaj posle Njega. Demoni inače vrište i beže od svetitelja Hristovih a kamo li ne bi bežali od samog Boga da je Gospod hteo da mu otkrije ko je stvarno! Smežurao bi se od užasa; ali Gospod mu pre Velikog Petka nije to otkrivao jer "još ne beše čas da to uradi".
    Kakva divna strategija Božija; kakva pobeda mudrosti suze da ti pođu na oči. Nije tek tako i uzalud više puta, kako stoji u Jevanđelju, Gospod pojedincima govorio: "Idi i ne govori nikome.." - jer verovatno, (oprosti Bože na slobodi da o tome štošta zaključujem), po toj strategiji važnijoj od svih ratova ikada, neke vesti nisu smele da idu predaleko!? Neke informacije nisu smele da dođu do ušiju bezumnika i čovekoubice!? Gospod je svakako tačno znao kome treba a kome ne ukazati da treba da ćuti posle nekog iscelenja! Prikrio je "tehnologiju" spasenja koja je koliko ljudima do tada bila nepoznanica toliko i mračnim demonima! Niko, ali niko tada nije mogao da zna (osim danas kroz Crkvu i kroz Duha Božijega) kako će to Gospod da preotme ljudski rod od smrti i đavola!? To je bio nezamisliv scenario kojem se čak i "Angeli udivišasja"! I dan danas ako ćemo pravo malo ko može da razume šta u stvari po dubini znači "spasenje" od strane Crkve i Gospoda?! Eto, pitajte ljude na ulici kako oni vide taj problem; kakva je njihova percepcija reči "Spasitelj i spasenje"!? Ako bar dvoje (sigurno crkvenih) budu znali da kažu šta je to po suštini, šta je Hristova smrt i Vaskrsenje biće to značajno.
    Možemo samo da zamislimo kako je monstrum likovao na Veliki Petak i mislio o "čoveku" Hristu: "Ti si nekakav ratnik i vojskovođa!? Ti ćeš bedniče meni da pobegneš, mene da pobediš?! Ali možemo da zamislimo i njegov užas kada se, samo dva dana kasnije, njegovo carstvo protreslo iz temelja i kada su se strovalili zidovi i teška vrata se prosula po njemu, a preko njih istrčaše i Adam i Eva i mnoštvo još sveta iz vremena pre Hrista. Na kraju izađe i Gospod preko tih vrata, uze mirno toj spodobi ugovor iz ruku koji je Adam sa njim napravio i pocepa ga! Čovek je "potpisao" taj ugovor - čovek ga i cepa! Ispunio je sve obaveze iz njega - umro je na Krstu iz ljubavi!
  22. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Рапсоди for Наслов блога, Ne postoje "Srbi" mimo Svetosavlja! I Jevanđelje o tome govori!   
    Sledeći tekst sam samo preusmerio sa jedne od ovih strana (sa foruma) koji je reakcija na jednu rečenecu forumaša imenovanog kao "Kolega 2357" a koja je glasila: "Ja ipak smatram da oni treba da se vrate srpskim korenima kao Emir Kusturica." ...a odnosi se na muslimane iz Bosne:
    Komentar: (ne baš omiljen koliko opažam)
    Ovo je interesantna tema (zahtevna i nezahvalna) i zaslužuje mnogo ozbiljniji pristup od svakodnevnih frazica. A kad se jednom pokrene to pitanje, ono onda tektonski pomera srca i misli u raznim smerovima! Važno je hladne glave i bez afektivnih reakcija temu observirati kako bi smo svi, ja na prvom mestu, nešto novo čuli ili u sebi korigovali.
    Ako posmatramo nacionalnu pripadnost kroz prizmu vere tj. Pravoslavlja (a sajt je po defaultu na toj liniji) onda je jasno da moramo čuti šta o tome kažu i Jevanđelje, Gospod i Njegovi svetitelji. Na ovu temu sam kao trpezarac 1986 - 1988 imao najdirektnije razgovore (sa različitim mišljenjima) sa mnogim episkopima, starim protama i duhovnicima Crkve u Srbiji. (Jednom čak sa, tada episkopom a posle patrijarhom, Pavlom u njegovom apartmanu; i sa pok. vladikom Milutinom uz rakijicu u njegovoj izbi.)
    Svojevremeno, profesor staroslovenskog i crkvenoslovenskog jezika na bogoslovskom fakultetu bio je pok. gospodin Sima Ćirković. Jedna njegova rečenica uveliko mi je odredila neke druge tokove u životu i odagnala masu teških pitanja koja inače svakome od nas pritiskaju mozak do nepodnošljivosti. Na temu nacije rekao je prosto samo ovo: „Nacija je osećaj i samo osećaj, a priroda je ta da su svi ljudi od istih praroditelja“.
    Iz rečenog se da zaključiti da je „nacija“ samo sistem vrednosti na ideološkoj (duhovnoj) osnovi a nikako krvna grupa ili genetski materijal. Ta svi ljudi su od istih praroditelja! U slučaju „srpstva“ (zanemarimo dakle biološku komponentu jer ona ne igra nikakvu ulogu) „nacija“ je duhovno svojstvo Bogomdanog rodonačelnika srpstva, njegove karakterne crte i ličnosni atributi ...a to je Rastko Nemanjić! Samo kada u sebi ostvarimo Njegove ljudske osobine u praksi; kada karakterom živimo kao On (nezlobivo, ponizno, skromno, trpeljivo praštajući, služeći kao poslednji, liturgijom dišući...) tada se može dobiti to uslovno ime „Srbin“ – i nikako i nikada na drugi način! Savina ličnost je arhetipski autentično "srpstvo" i ništa drugo pod milim Bogom! Nikakvi drugi običaji starih, ni pranje čaša i žbanova, ni pranje ruku posle sahrane, ni umišljaj nekakvog dostojanstva, neke naročite bogoizabranosti.. ništa drugo! Pa o tome zbori i vladika Nikolaj Velimirović u misionarskim pismima: „Srpstvo bez dela svetog Save je kao dobra firma na praznom dućanu“. Prazan dućan!? Dakle, mrtvo, prazno ...bez sadržaja!? Jednom rečju – bez svetosavlja Srbi realno ne postoje! A šta mislite, sa čime je Vladika Nikolaj uporedio ovu temu? Naravno, sa Jevanđeljem i sa Hristom koji svima nama kaže šta je u stvari „nacija“. Setite se tog strašnog događaja koji bi trebao svima nama da otvori oči po pitanju nacionalne pripadnosti: Fariseji se nešto domunđavaju i kažu u jednoj raspravi sa Hristom: „Otac je naš Avraam...“ i tada Gospod i njima ali i svima nama poručuje i otkriva šta je „nacija“! On kaže: „ Kada bi ste vi bili deca Avraamova držali bi ste dela Avraamova,... ali je vaš otac đavo jer dela njegova činite.“ (Jov. 8; 39 - 44) To govore upravo usta jedino merodavna da to saopšte. A da su Jevreji to sve shvatali upravo izopačeno nacionalistički svedoči ista ta 8. glava po Jovanu stih 48.: "Tada odgovoriše Jevreji i rekoše Mu: Ne govorimo li mi pravo da si ti Samarjanin..."
    Ima li konkretnijeg objašnjenja u celoj istoriji šta je nacija? Svetitelji gospodo, njihovi ličnosni i duhovni atributi, koje nam je Bog podario kroz istoriju su Nacija. Njihovo duhovno i duševno stanje kao arhetip, liturgijski sliveno u ljude kroz dela, je nacija ... i ništa drugo, nikakvo deklarativno izjašnjavanje ili običaji kao ljuštura!
    Tako jednostavno a tako komplikovano! Samo kada Jevreji poslušno čine dela Avraamova, tada je u njima božanskom silom Vlasti živ i Avraamov karakter – a to je onda duhovno karakterno jednomislije među sledbenicima tj. nacija. Kada ne žive po tim delima, pa to kaže Spasitelj, oni tada nisu Judeji već ko zna šta; a to što se njima čini da je držanje običaja nacija ...to je njihov problem! (Pa i Spasitelj na par mesta ukazuje da običaji nisu suština; tj. da ih ne treba odbacivati ali su „dela ljubavi“ pretežnija; a zatim i ukoreva tamo neke jer: „...ukidoste zapovest Božiju za običaje svoje.“) Isto, aman u dlaku isto, se odnosi i na sve druge narode pa naravno i na Srbe!
    Samo kada Srbin u delima ostvaruje praktičan život Svetog Save (misli se na karakter – na praštanje, ljubav, poniznost, skromnost a ne vražija ponositost jer se „ponositima Bog protivi) tada se može poneti uslovno ime „Srbin“ mada je ime tako malo važno „jer nacije ne postoje pred Bogom“! Ako nema toga u praksi, naravno na temelju Liturgijskog uverenja i življenja, nema ni srpstva kako veli Jevanđelje...ali doslovno nikakvog! Pa tako onaj koji potkrada državu a kaže za sebe da je Srbin – obitava u iluziji, ali ne može slagati Jevanđelje i Rastka Nemanjića! Monah Sava tako nešto nikada ne bi učinio ...dakle ovaj ili ovi koji masovno kradu na sve strane od državnog imetka (Kolubara, novac namenjen kosmetskoj sirotinji, ...koji mrze strance i sl.) - prosto su kriminalci sa kojima je jedino jezik zajednički! Srbi nisu ni u kakvim snovima jer - Savina dela (njegove karakterne crte) su nacija: krotost, skromnost, poniznost, pravdoljubivost, život za druge i služenje svima...! (Naravno, pokajanje je dato svakom i ono može sve izlečiti ali to je priča za sebe i tema za sebe.)
    Da se ne rasplinem preko mere, s ovim u vezi, ljudi (bosanski muslimani) koji se izjašnjavaju kao Turci ...pa i jesu Turci! Nisu Srbi! Oni se tako osećaju i to je njihovo pravo po darovanoj slobodi izbora na koju ni Gospod ne vrši prisilu! Oni svetog Savu odbacuju sa indignacijom.
    „Srbi“ komunisti naravno da nisu „Srbi“ jer ostvaruju u delima ideje Lenjina, Marksa, Staljina, Mao Cea i sličnih. Oni se osećaju komunistima jer je svaki osećaj pripadnosti nečemu ili nekom u suštini nova nacija po sebi. Nacija je duh a ne biologija! Komunizam je nacionalnost!
    Stranke u Srbiji sa svojim ideološkim razlikama su u suštini male nacije, iako bi se svi zaklinjali da su „Srbi“ – ali raskrinkava ih Jevanđelje i profesor Sima Ćirković koji kažu da je nacija samo osećaj i ništa drugo. Sve partije imaju svoje duhovne vođe i rodonačelnike; i podčinjeni unutar istih uglavnom žive u praksi onako kakav je vođin karakter! Oni se međusobno i ponašaju kao mali suprotstavljeni narodi. Nema tu posebne mudrosti! Sve su samo ne „Srbi“ u izvornom smislu jer „srpstvo“ – ponavljam: nije biološki kod ili krvni zapis! „Srpstvo“ su dela svetog Save i praktično življenje, i još jednom: praktično življenje po njegovom primeru a ne bilo čija uobrazilja da ono postoji možda i na drugi način. Ne! Ne postoji! Ne kažem to ja, to kažu Jevanđelje i Vladika Nikolaj! To je i smisao Spasiteljevih reči: „Kada bi ste bili deca Savina, držali bi ste dela Savina ...“
    Dakle, posmatrano iz ugla spasenja, kao jedino važnog faktora ovozemaljskog življenja, kao mogući odgovor na gornje pitanje sa foruma, bio bi: „Da, muslimani treba da se vrate ...Hristu a ne srpstvu!“ Najmanje je važno kako će se zvati! Da se vrate Hristu prvenstveno jer je u Njemu Spasenje od večne smrti i ni u kome drugom! Ako im je pri tom „povratku“ Sava model življenja u praksi, onda su Srbi! Ako im je model Serafim Sarovski – onda su „Rusi“ jer dela Božijih ugodnika, koja su odraz i projava njihovog duha, su nacija - veli Jevanđelje. Ako se Bošnjaci predomisle pa im uzor u životima bude sv. Dimitrije – onda su Grci! Ako im uzor bude sv. Nikola - onda su autentični Turci jer je Nikolina rodna Mirlikija u današnjoj Turskoj! I tako dalje i tako dalje. Istorija čovečanstva nije ništa drugo do biografija harizmatičnih vođa i vladara koji su svoje atribute utkali u podčinjene ljude ili sledbenike! Ličnost Hristova, kao božanski izvor ljudskih ličnosti i svega dobrog u ljudima, isijava kroz časne pojedince i vladare, i njihove karakterne osobine sliva u ljude. Tako te osobine, silom Vlasti, postaju i duhovne osobine podčinjenog naroda – to je Nacija. Sve drugo su patetične uobrazilje i iskrivljene slike u mašti. Ne možeš krasti državne pare, prebijati ljude, mrzeti strance, biti bahat i neljubazan – a biti Srbin! To ne biva! To je opasna iluzija. Imena Rusi, Kopti, Francuzi, Italijani, Hrvati, Srbi, Grci ...samo su ljušture koje bez upodobljavanja svetima, koje nam je Bog poslao, nisu ništa po sebi! Zvono koje zveči i kimval koji ječi. Možda se mogu imenovati samo kao organizovane rulje.
    _______________________
    Usled manjkavosti sličnih formulacija nacionalnog pitanja pojavila se opšta zbunjenost i smutnja i oko "nacionalnih interesa" ili nacionalnih prioriteta! Pošto se svako i svašta imenuje Srbinom i srpstvom, odjednom je postalo neuhvatljivo ko smo i šta smo, kao i šta zapravo branimo i od koga? Običan narod kojem se sve mora titlovati, (a oni su biračko telo) vidi da se po nekoj ludoj uravnilovki kriminalci busaju u prsa i pozivaju na srpstvo - i u njihovim glavama se sistem vrednosti ispreturao da im ništa nije jasno, a ne usuđuju se da o svojim nacionalnim dogmama sami pred sobom raspravljaju! Kažu tako neki nesrećnici (a površnost je na granici da bude krivično delo): "Ma neka krade, važno je da je moj Srbin!" Nesrećnici, ni krivi ni dužni porobiše se dogmom da je srpstvo važnije od Crkve i da ga ima mimo Svetog Save kao životnog uzora, pa odlutaše za maštarijama odakle se teško vraća. Uostalom i Jevanđelje na još jednom mestu svedoči ovome u prilog: „Ko voli više majku, oca, brata, ženu, dete nego mene, nije mene dostojan.“ Ma šta rekli ovim nesrećnicima rizikujete da im izmaknete ispod nogu vrednosne sisteme a to potresa temelje bića! A kad je temelj bića potrešen ljudske reakcije su nepredvidive i afektivne. Mnoge neželjene psihosomatske reakcije kod običnog sveta danas imaju upravo u ovome svoje ishodište. Identitet ozbiljno uzdrman; samopouzdanje nestalo netragom, užasna prestravljenost je skoro opipljiva. No istina se mora reći; jer je Ona život! Ne postoji "srpstvo" mimo Liturgije! Na suprot tome, postoje samo građani ovog geografskog i državnog subjekta koji pojedinačno imaju različita životna uverenja. Oni koji praktično bauljaju za Svetim Savom i Hristom su ispred svega Hrišćani - a posle ih zovite kako hoćete. Hrišćanstvo je nacija Carstva Nebeskog! U Njemu će vekovati (ko se individualno delima udostoji) Francuzi, Nemci, Grci, Rusi, Kinezi, Srbi i ostali – o čemu je jedino Gospod merodavan da donese odluku a ne ljudi. (Dostojni ili ne, hah ...ko će to znati; uzdamo se samo u Njegovu sažaljivost i ništa drugo.)
    I kad smo već kod te Njegove konačne odluke, moja je jedina nada da je On upravo na moju sveprljavost mislio kada je u Jevanđelju rekao: „...nazvaće se najmanji u Carstvu Nebeskom“. Da, amin Bože daj – u Raj pa u kraj; odmah tu kod ulaza, kod samih vrata makar vazda bio na promaji i zvanično proglašen za poslednjeg i najmanjeg... sluga slugu od slugu Svetima! A zovite me kako vam volja ... smešno mi je nevažno.
  23. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Васијан for Наслов блога, Ne postoje "Srbi" mimo Svetosavlja! I Jevanđelje o tome govori!   
    Sledeći tekst sam samo preusmerio sa jedne od ovih strana (sa foruma) koji je reakcija na jednu rečenecu forumaša imenovanog kao "Kolega 2357" a koja je glasila: "Ja ipak smatram da oni treba da se vrate srpskim korenima kao Emir Kusturica." ...a odnosi se na muslimane iz Bosne:
    Komentar: (ne baš omiljen koliko opažam)
    Ovo je interesantna tema (zahtevna i nezahvalna) i zaslužuje mnogo ozbiljniji pristup od svakodnevnih frazica. A kad se jednom pokrene to pitanje, ono onda tektonski pomera srca i misli u raznim smerovima! Važno je hladne glave i bez afektivnih reakcija temu observirati kako bi smo svi, ja na prvom mestu, nešto novo čuli ili u sebi korigovali.
    Ako posmatramo nacionalnu pripadnost kroz prizmu vere tj. Pravoslavlja (a sajt je po defaultu na toj liniji) onda je jasno da moramo čuti šta o tome kažu i Jevanđelje, Gospod i Njegovi svetitelji. Na ovu temu sam kao trpezarac 1986 - 1988 imao najdirektnije razgovore (sa različitim mišljenjima) sa mnogim episkopima, starim protama i duhovnicima Crkve u Srbiji. (Jednom čak sa, tada episkopom a posle patrijarhom, Pavlom u njegovom apartmanu; i sa pok. vladikom Milutinom uz rakijicu u njegovoj izbi.)
    Svojevremeno, profesor staroslovenskog i crkvenoslovenskog jezika na bogoslovskom fakultetu bio je pok. gospodin Sima Ćirković. Jedna njegova rečenica uveliko mi je odredila neke druge tokove u životu i odagnala masu teških pitanja koja inače svakome od nas pritiskaju mozak do nepodnošljivosti. Na temu nacije rekao je prosto samo ovo: „Nacija je osećaj i samo osećaj, a priroda je ta da su svi ljudi od istih praroditelja“.
    Iz rečenog se da zaključiti da je „nacija“ samo sistem vrednosti na ideološkoj (duhovnoj) osnovi a nikako krvna grupa ili genetski materijal. Ta svi ljudi su od istih praroditelja! U slučaju „srpstva“ (zanemarimo dakle biološku komponentu jer ona ne igra nikakvu ulogu) „nacija“ je duhovno svojstvo Bogomdanog rodonačelnika srpstva, njegove karakterne crte i ličnosni atributi ...a to je Rastko Nemanjić! Samo kada u sebi ostvarimo Njegove ljudske osobine u praksi; kada karakterom živimo kao On (nezlobivo, ponizno, skromno, trpeljivo praštajući, služeći kao poslednji, liturgijom dišući...) tada se može dobiti to uslovno ime „Srbin“ – i nikako i nikada na drugi način! Savina ličnost je arhetipski autentično "srpstvo" i ništa drugo pod milim Bogom! Nikakvi drugi običaji starih, ni pranje čaša i žbanova, ni pranje ruku posle sahrane, ni umišljaj nekakvog dostojanstva, neke naročite bogoizabranosti.. ništa drugo! Pa o tome zbori i vladika Nikolaj Velimirović u misionarskim pismima: „Srpstvo bez dela svetog Save je kao dobra firma na praznom dućanu“. Prazan dućan!? Dakle, mrtvo, prazno ...bez sadržaja!? Jednom rečju – bez svetosavlja Srbi realno ne postoje! A šta mislite, sa čime je Vladika Nikolaj uporedio ovu temu? Naravno, sa Jevanđeljem i sa Hristom koji svima nama kaže šta je u stvari „nacija“. Setite se tog strašnog događaja koji bi trebao svima nama da otvori oči po pitanju nacionalne pripadnosti: Fariseji se nešto domunđavaju i kažu u jednoj raspravi sa Hristom: „Otac je naš Avraam...“ i tada Gospod i njima ali i svima nama poručuje i otkriva šta je „nacija“! On kaže: „ Kada bi ste vi bili deca Avraamova držali bi ste dela Avraamova,... ali je vaš otac đavo jer dela njegova činite.“ (Jov. 8; 39 - 44) To govore upravo usta jedino merodavna da to saopšte. A da su Jevreji to sve shvatali upravo izopačeno nacionalistički svedoči ista ta 8. glava po Jovanu stih 48.: "Tada odgovoriše Jevreji i rekoše Mu: Ne govorimo li mi pravo da si ti Samarjanin..."
    Ima li konkretnijeg objašnjenja u celoj istoriji šta je nacija? Svetitelji gospodo, njihovi ličnosni i duhovni atributi, koje nam je Bog podario kroz istoriju su Nacija. Njihovo duhovno i duševno stanje kao arhetip, liturgijski sliveno u ljude kroz dela, je nacija ... i ništa drugo, nikakvo deklarativno izjašnjavanje ili običaji kao ljuštura!
    Tako jednostavno a tako komplikovano! Samo kada Jevreji poslušno čine dela Avraamova, tada je u njima božanskom silom Vlasti živ i Avraamov karakter – a to je onda duhovno karakterno jednomislije među sledbenicima tj. nacija. Kada ne žive po tim delima, pa to kaže Spasitelj, oni tada nisu Judeji već ko zna šta; a to što se njima čini da je držanje običaja nacija ...to je njihov problem! (Pa i Spasitelj na par mesta ukazuje da običaji nisu suština; tj. da ih ne treba odbacivati ali su „dela ljubavi“ pretežnija; a zatim i ukoreva tamo neke jer: „...ukidoste zapovest Božiju za običaje svoje.“) Isto, aman u dlaku isto, se odnosi i na sve druge narode pa naravno i na Srbe!
    Samo kada Srbin u delima ostvaruje praktičan život Svetog Save (misli se na karakter – na praštanje, ljubav, poniznost, skromnost a ne vražija ponositost jer se „ponositima Bog protivi) tada se može poneti uslovno ime „Srbin“ mada je ime tako malo važno „jer nacije ne postoje pred Bogom“! Ako nema toga u praksi, naravno na temelju Liturgijskog uverenja i življenja, nema ni srpstva kako veli Jevanđelje...ali doslovno nikakvog! Pa tako onaj koji potkrada državu a kaže za sebe da je Srbin – obitava u iluziji, ali ne može slagati Jevanđelje i Rastka Nemanjića! Monah Sava tako nešto nikada ne bi učinio ...dakle ovaj ili ovi koji masovno kradu na sve strane od državnog imetka (Kolubara, novac namenjen kosmetskoj sirotinji, ...koji mrze strance i sl.) - prosto su kriminalci sa kojima je jedino jezik zajednički! Srbi nisu ni u kakvim snovima jer - Savina dela (njegove karakterne crte) su nacija: krotost, skromnost, poniznost, pravdoljubivost, život za druge i služenje svima...! (Naravno, pokajanje je dato svakom i ono može sve izlečiti ali to je priča za sebe i tema za sebe.)
    Da se ne rasplinem preko mere, s ovim u vezi, ljudi (bosanski muslimani) koji se izjašnjavaju kao Turci ...pa i jesu Turci! Nisu Srbi! Oni se tako osećaju i to je njihovo pravo po darovanoj slobodi izbora na koju ni Gospod ne vrši prisilu! Oni svetog Savu odbacuju sa indignacijom.
    „Srbi“ komunisti naravno da nisu „Srbi“ jer ostvaruju u delima ideje Lenjina, Marksa, Staljina, Mao Cea i sličnih. Oni se osećaju komunistima jer je svaki osećaj pripadnosti nečemu ili nekom u suštini nova nacija po sebi. Nacija je duh a ne biologija! Komunizam je nacionalnost!
    Stranke u Srbiji sa svojim ideološkim razlikama su u suštini male nacije, iako bi se svi zaklinjali da su „Srbi“ – ali raskrinkava ih Jevanđelje i profesor Sima Ćirković koji kažu da je nacija samo osećaj i ništa drugo. Sve partije imaju svoje duhovne vođe i rodonačelnike; i podčinjeni unutar istih uglavnom žive u praksi onako kakav je vođin karakter! Oni se međusobno i ponašaju kao mali suprotstavljeni narodi. Nema tu posebne mudrosti! Sve su samo ne „Srbi“ u izvornom smislu jer „srpstvo“ – ponavljam: nije biološki kod ili krvni zapis! „Srpstvo“ su dela svetog Save i praktično življenje, i još jednom: praktično življenje po njegovom primeru a ne bilo čija uobrazilja da ono postoji možda i na drugi način. Ne! Ne postoji! Ne kažem to ja, to kažu Jevanđelje i Vladika Nikolaj! To je i smisao Spasiteljevih reči: „Kada bi ste bili deca Savina, držali bi ste dela Savina ...“
    Dakle, posmatrano iz ugla spasenja, kao jedino važnog faktora ovozemaljskog življenja, kao mogući odgovor na gornje pitanje sa foruma, bio bi: „Da, muslimani treba da se vrate ...Hristu a ne srpstvu!“ Najmanje je važno kako će se zvati! Da se vrate Hristu prvenstveno jer je u Njemu Spasenje od večne smrti i ni u kome drugom! Ako im je pri tom „povratku“ Sava model življenja u praksi, onda su Srbi! Ako im je model Serafim Sarovski – onda su „Rusi“ jer dela Božijih ugodnika, koja su odraz i projava njihovog duha, su nacija - veli Jevanđelje. Ako se Bošnjaci predomisle pa im uzor u životima bude sv. Dimitrije – onda su Grci! Ako im uzor bude sv. Nikola - onda su autentični Turci jer je Nikolina rodna Mirlikija u današnjoj Turskoj! I tako dalje i tako dalje. Istorija čovečanstva nije ništa drugo do biografija harizmatičnih vođa i vladara koji su svoje atribute utkali u podčinjene ljude ili sledbenike! Ličnost Hristova, kao božanski izvor ljudskih ličnosti i svega dobrog u ljudima, isijava kroz časne pojedince i vladare, i njihove karakterne osobine sliva u ljude. Tako te osobine, silom Vlasti, postaju i duhovne osobine podčinjenog naroda – to je Nacija. Sve drugo su patetične uobrazilje i iskrivljene slike u mašti. Ne možeš krasti državne pare, prebijati ljude, mrzeti strance, biti bahat i neljubazan – a biti Srbin! To ne biva! To je opasna iluzija. Imena Rusi, Kopti, Francuzi, Italijani, Hrvati, Srbi, Grci ...samo su ljušture koje bez upodobljavanja svetima, koje nam je Bog poslao, nisu ništa po sebi! Zvono koje zveči i kimval koji ječi. Možda se mogu imenovati samo kao organizovane rulje.
    _______________________
    Usled manjkavosti sličnih formulacija nacionalnog pitanja pojavila se opšta zbunjenost i smutnja i oko "nacionalnih interesa" ili nacionalnih prioriteta! Pošto se svako i svašta imenuje Srbinom i srpstvom, odjednom je postalo neuhvatljivo ko smo i šta smo, kao i šta zapravo branimo i od koga? Običan narod kojem se sve mora titlovati, (a oni su biračko telo) vidi da se po nekoj ludoj uravnilovki kriminalci busaju u prsa i pozivaju na srpstvo - i u njihovim glavama se sistem vrednosti ispreturao da im ništa nije jasno, a ne usuđuju se da o svojim nacionalnim dogmama sami pred sobom raspravljaju! Kažu tako neki nesrećnici (a površnost je na granici da bude krivično delo): "Ma neka krade, važno je da je moj Srbin!" Nesrećnici, ni krivi ni dužni porobiše se dogmom da je srpstvo važnije od Crkve i da ga ima mimo Svetog Save kao životnog uzora, pa odlutaše za maštarijama odakle se teško vraća. Uostalom i Jevanđelje na još jednom mestu svedoči ovome u prilog: „Ko voli više majku, oca, brata, ženu, dete nego mene, nije mene dostojan.“ Ma šta rekli ovim nesrećnicima rizikujete da im izmaknete ispod nogu vrednosne sisteme a to potresa temelje bića! A kad je temelj bića potrešen ljudske reakcije su nepredvidive i afektivne. Mnoge neželjene psihosomatske reakcije kod običnog sveta danas imaju upravo u ovome svoje ishodište. Identitet ozbiljno uzdrman; samopouzdanje nestalo netragom, užasna prestravljenost je skoro opipljiva. No istina se mora reći; jer je Ona život! Ne postoji "srpstvo" mimo Liturgije! Na suprot tome, postoje samo građani ovog geografskog i državnog subjekta koji pojedinačno imaju različita životna uverenja. Oni koji praktično bauljaju za Svetim Savom i Hristom su ispred svega Hrišćani - a posle ih zovite kako hoćete. Hrišćanstvo je nacija Carstva Nebeskog! U Njemu će vekovati (ko se individualno delima udostoji) Francuzi, Nemci, Grci, Rusi, Kinezi, Srbi i ostali – o čemu je jedino Gospod merodavan da donese odluku a ne ljudi. (Dostojni ili ne, hah ...ko će to znati; uzdamo se samo u Njegovu sažaljivost i ništa drugo.)
    I kad smo već kod te Njegove konačne odluke, moja je jedina nada da je On upravo na moju sveprljavost mislio kada je u Jevanđelju rekao: „...nazvaće se najmanji u Carstvu Nebeskom“. Da, amin Bože daj – u Raj pa u kraj; odmah tu kod ulaza, kod samih vrata makar vazda bio na promaji i zvanično proglašen za poslednjeg i najmanjeg... sluga slugu od slugu Svetima! A zovite me kako vam volja ... smešno mi je nevažno.
  24. Волим
    Blaža Željko got a reaction from Kaludjerovic Sreten for Наслов блога, O horoskopu ...(komentar sa foruma na tu temu)   
    Horoskop je rođenjem Hrista razrešen i kao Stari Zavet zaokružen.. i to u Jevanđelju nije popljuvano ili poniženo već dobrano akcentovano.
     
    Naime, kako mi je po sličnom pitanju davno rekao jedan monah, potonji Vladika: "Čovek je napravljen od svih materijala koji postoje u Svemiru; od materijala od kojih su napravljene i zvezde i planete; nije za čuditi se ako vremenski uslovi utiču na čoveka". (moja meteoropatija, mučna i neprijatna bolest ako se tako može reći)
     
    I sam početak Jevanđelja pokazuje koliko je snažan poriv kod čoveka da "čita" u zvezdama neku svoju sudbinu, neke obrasce ponašanja i slično pa s toga Bog ni manje ni više već upravo trojicu ozbiljnih zvezdoznalaca vodi "Zvezdom" do pećine gde će se upravo On roditi. Gospod ne ponižava tu potrebu ljudi već joj daje odgovor na sve zagonetke i time je čini zaokruženom i završenom. Nepotrebnom! Ti Mudraci su se zvali Melhior, Gaspar i Valtazar i bez sumnje svi koji nisu šarlatani u toj oblasti znaju za ova imena! Može li se biti veći zvezdoznalac od ovih drevnih mistika?
     
    Izgnan iz "Večnosti" tj. iz Carstva Božijeg čovek gubi kompas; pojavljuje mu se rupa u srcu koja je egzistencijalna i ta rupa je žeđ za Eshatonom, za večnošću u kojoj nema "juče, danas ili sutra" već je sve "sada" ... i čovek mora u toj gladi sve da zna "sada"; no to "sada" je grehom iščupano iz čoveka! Obesmišljeni i smrtni, ljudi su se okrenuli višim sferama duha iz kojih su ispali i primetili su neka fizička pravila između nas i stvorenog sveta. Ta pravila su sistematizovali da bi dobili predvidljivu strukturu koja bi objasnila svet oko nas s obzirom da smo udaljeni od Boga oslepeli za neke više realnosti. Neutoljiva glad za mističnom izvesnošću svog života, a uslovljenost stvorenim svetom, porodila je i mnoge pokušaje odgovora na FAQ gde se nalazi i horoskop. I šta radi Gospod? On upravo ove ozbiljne zvezdočitače vodi zvezdom, već u samom početku Jevanđelja, do pećine u kojoj im nudi odgovor! Time pokazuje veliku ozbiljnost ove oblasti ljudskog duha koju prvu poziva na susret sa Njim! I ova trojica astronoma i astrologa, svaki iz svog kraja, krenuše na put! Došavši do pećine sreli su Njega; razumeli su ko je On i pavši na kolena; poklonili se, prineli darove i duboko poštovanje. Oni su u suštini tim gestom zatvorili svoje životne priče! Dobili su odgovor na sva pitanja koja se tiču čoveka - i na taj način završili sa dotadašnjom praksom jer ...čemu dalja pitanja i traganja po zvezdama kad je odgovor tu pred njima u slami među jaganjcima!? Da to nisu razumeli kako treba ne bi se poklanjali.
     
    Gospod Hristos je odgovor na sve nedoumice, na mnoga životna pitanja! On donosi večnost u sebi; hrani nas sobom i uvodi u izgubljeno Carstvo odakle smo grehom ispali. To su razumeli i spomenuti zvezdoznalci pa su činom poklonjenja iza sebe ostavili svoja naučavanja jer više nisu imala nikakav smisao. Svi potonji „mudraci“, posle ova tri najveća, svakim produžavanjem ove prakse projavljuju neke nove momente ...razotkrivaju motivacije za ovu praksu koje su ili finansijske ili čisto oholo nadimanje umišljenim znanjem.
     
    U Gospodu je odgovor o čovečnosti, ljudskosti... o budućnosti ili prošlosti; i upravo On ništa nije skrio od nas – rekao je sve što teba da znamo! Postoje samo ljudi i neljudi ... što bi rekao pokojni Patrijarh Pavle! Mogu dve žene roditi u istoj prostoriji i u isto vreme dva dečkića a da njihovi životi kasnije odu na sasvim različite strane ...jedan da bude naučnik, možda lekar a drugi neki masovni ubica!? Sve je u tome koliko ljubavi i saosećanja (Hrista) imaš u sebi; ili pak koliko grehom spališ savest pa prestaneš da osećaš svet oko sebe. Nema tog horoskopa koji te iz sopsvenog pakla (a mržnja je pakao koji je u srcu već počeo ...smrću samo produžava u večnost) može izbaviti. Spas od mržnje samo je u Hristu, zato je On "Spasitelj"! Ne treba gubiti vreme i radoznalo tragati po mistici kada je odgovor tu pred nama: Bog je postao čovek; Ljubav se očovečila! Rodio se kao čovek i ušao u našu prirodu. Produžio je svoje prisustvo kroz Crkvu za sve večnosti i sve van toga je gubljenje vremena u nimalo naivnom avanturizmu ..koje ne retko kobno završi za pojedine duše.
     
    Pa eto i moja malenkost ima gorko iskustvo iz rane mladosti baš zbog poklanjanja srca rečima horoskopa. (Rođen sam s početka 60ih ...bezmalo u vreme nemog filma i u zenitu razjarenog komunizma) Zaljubio sam se početkom '80ih u jednu mnogo ubavu devojku; zabavljali se skoro godinu dana ...i nađem u jednom dnevnom listu par reči o mom horoskopskom znaku (koji sam uredno pratio i verovao u to) na doslovno sledeći citat: „Dok vi trošite dan pitate li se šta vam radi žena“? Uđe u mene neki crv sumnje; krenem da montiram u glavi razna scenarija; iz dana u dan sam se menjao, postao ljubomoran i brutalno glup (danas bar više nisam ljubomoran ...) i naravno ta prva velika ljubav se ubrzo raspadne! A sve zbog nečije laži; zbog odvratne insinuacije ničim potkrepljene, nekih nevidljivih ljudi ili šta su već! Da, poverovao sam u laž i život izvrnuo naopako; nastavio sam da srljam da bi me na kraju jedva zakrpili svehvalni duhovnici i Crkva kojoj vazda upućujem reči slavoslovlja.
     
    Pitam se danas kao zreo čovek ko, kako i zašto se usuđuje da proizvoljno laže ljude o tome da su im životi predodređeni i uslovljeni rasporedom planeta?! U osnovi to čoveku „pere savest“ od odgovornosti jer nisam ja kriv ni za šta ...krive su zvezde i planete!? A sve to nije tačno! Čovek je apsolutno slobodno biće; nema sudbinske predudešenosti - to nema veze sa Pravoslavljem! Svi postupci dobri ili loši u njegovim su rukama (čime Gospod i upozorava Kaina pred bratoubistvo) ...pa bez obzira šta "kažu" planete u mojim je rukama da li ću u svim prilikama biti čovek (bar čovečuljak) ili ološ. Nema te magnetne sile koja mi tu slobodu može oduzeti ...ali me sloboda čini odgovornim! Toga (odgovornosti za sve pa i za izgovorene reči) na žalost nema u društvima gde se protera Hristos, gde se naruga Crkvi psevdoreligioznostima (što je i horoskop) ...prestane sloboda ..iščezne odgovornost; nagomilaju se bezakonja. A čoveku bez odgovornosti, koji je spalio dušu i savest glupim sujeverjem, je ukrasti, prevariti, obmanuti, slagati ili ubiti kao nekom drugom popiti čašu vode.
  25. Волим
    Blaža Željko got a reaction from PredragVId for Наслов блога, Neka promišljanja na temu "Upodobljavanja Hristu" od Nikole Đolovića   
    Ničim izazvano nadovezivanje na odličan tekst našeg Nikole Đolovića
     
    ("Klik" na link za Nikolin tekst)
    https://upodobljavanje.wordpress.com/2016/04/06/%D0%BE-%D0%B8%D0%B4%D0%B5%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B8-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%B0-%D0%B8-%D0%B4%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D1%86%D0%B8%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82/
     
    Poentirao si Nidžo u par rečenica nekoliko ključnih mesta veoma važnih za oslikavanje problema i kod nas i kao opšte mesto u hrišćanskom svetu. Koliko samo ljudi i slavi Slavu i ispunjava neke obredne forme a da istovremeno ne razumeva ovo tvoje "upodobljavanje" Hristu bez kojeg nema ni Hrista u srcu. Da, tako je ..Bog nije na "tamo nekim nebesima" već je prisutan kroz Crkvu sa svojim Carstvom već ovde i sada kao realnost u koju smo pozvani kroz Njega. A bez upodobljavanja (znači bez ostvarivanja Hristovih atributa i ponašanja u svojoj svakodnevnici) ne može biti ni sapričešćivanja sa realnošću Njegovog Carstva ostvarenog kroz Liturgiju. To je Carstvo duhovnog karaktera i već je tu sa svim svetima, nevidljivo za ogrehovljena i hladna srca... i ono je realni svet dok je naš svet, ovaj u kom stenjemo i posrćemo, u stvari "daljna zemlja" bludnog sina.. prepuna uobrazilja i samoobmana. Prevedeno na srpski, ne možeš se smatrati hrišćaninom a da nemaš poniznost, poslušnost, boemski široko srce koje ne sudi nikome. Za srce bez ovih osobina Hristos je velika tajna i "tamo neko božanstvo" dok je On u stvari tvoj roditelj i prijatelj koji ti je bliže nego što možeš i zamisliti. On je ljubav kojom voliš. Sa tom ljubavi u srcu, tako retkoj, možeš molitveno da razgovaraš kad je imaš u sebi jer ona nije nešto tvoje... ona je dar odozgo kroz upodobljavanje. Ona je nežni i osetljivi Gospod, začas se udalji ako si gnevljiv i ostrašćen bilo čime (nacionalna, telesna ili politička strast). Ta Ljubav je Hristos i sa njom si pričislen nevidljivom ali realnom Njegovom Carstvu a da toga nisi ni svestan.
    No, kako ti reče, nje nema u formalnom "vjeruju" koje je samo na usnama nego u liturgijskom upodobljavanju Hristu. Ne možeš biti pravoslavac a biti bahat, osion, podsmevač ili potkradač... to je vražija samoobmana sa neizrecivim posledicama i za jedinku i za zajednicu. Džabe slavimo slavu ako mrzimo, tračamo, ogovaramo, podsmevamo se bližnjem ili ga preziremo ni zbog čega, a onda tako slep misliš da si Hristov mezimac jer si deklarativno pravoslavac!? To je zabluda nad zabludama od koje izgibosmo a od zemlje napravismo ruinu. Pravoslavac je onaj koji ima što više Hristovih atributa u sebi - smirenost, poniznost, blagost, darežljivost; ne guranje što bliže amvonu već bežanje što dalje od njega usled "straha gospodnjeg"; ne traženja aplauza i prvih mesta za soframa već stajanja ako treba u ćošku i jedenja s nogu. Tek u takvom upodobljavanju sapričesnik si Hristovog Carstva koje onda tanano ulazi u realnost kroz čoveka; a protiv Njegovog Carstva ne postoji niko ko može ratovati. Tada On ratuje umesto ljudi...nema neprijatelja koji ti može nauditi. Na žalost mnoge samoobmane i ostrašćenosti (ispred svega nacionalne i političke) stvorile su iluziju da se može pobediti samo sa barjakom na kom je krst a da smo pri tom srcem sasvim udaljeni od osobina samog Hrista. Tada su porazi i raspadanje na svim poljima samo posledica uobrazilja. Boga nema u frazama i deklaracijama već u Duhu i Istini.
    No, upodobljavanje traži ozbiljan rat protiv sebe, protiv mržnje, pohlepe, sujete i nadmenosti od koje smo svi bolesni u manjoj ili većoj meri. Crkvene svete tajne, svemoćne same po sebi, ne mogu biti od koristi ako nećeš da se menjaš, ako nećeš da se poniziš, oprostiš ili zamoliš bližnjeg za oproštaj. (Ne obraćam se tebi Nidžo već koristim drugo lice kao opšte mesto) Te svemoćne tajne nemoćne su pred našom voljom, ne deluju bez upodobljavanja, nemaju magijsku moć. Njihova crkvena sila je u našim rukama, u našoj veri i ispred svega u upodobljavanju. Tek kad se voljno krene za Hristom Crkvene tajne postaju aktivne.
×
×
  • Create New...