Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Blaža Željko

Члан
  • Број садржаја

    451
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Everything posted by Blaža Željko

  1. Blaža Željko

    Čovekov svet je "vegetativan" u odnosu na Božiju volju

    Čovekov svet je vegetativan u odnosu na Božiju volju. Teške reči kao što je i sama naslovna tema teška i složena. Nadovezuje se organski na jedan od prethodnih blogova „Sudbina i predodređenost ne postoje“ a koja se kroz iskustvo Crkve i Krsta posledično pojavljuje u duši kao slika sveta oko nas ali okvirna i bez jasnih granica. Kroz kasniju razradu može se videti da se veoma uklapa u ono što kroz Crkvu znamo i čujemo o svetu u kom živimo. Ova tema, dakle, sublimno ishodi iz spomenutog iskustva i ne odudara ni u jednom delu od učenja Crkve; šta više u mnogo čemu se kroz Jevanđelje i Oce može upravo naći dosta uporišta za nju kao takvu. Kaže se u mnogim štivima da je čovek kruna Božijeg stvaranja sveg vidljivog sveta. Kaže se još da je čovek koliko istinita slika Boga toliko u svom biološko duhovnom biću objedinjuje makrokosmos i mikrokosmos istovremeno .. što znači da sve analogije i ekvivalenti koje koristimo u pričama i poređenjima u oba smera (kada dajemo primere svega vidljivog kroz čoveka i obratno) imaju svoju potvrdu upravo u ovom učenju. Budući da je čovek „kruna Božijeg stvaranja sveta“ a sjedinivši je Gospod sa svojom Ipostasi i podigavši je iznad Anđela onda je u čoveku na neki način i odgovor na mnoga pitanja svekolikog postojanja koja muče dušu i razum ljudi. I eto ovde da se vratim na temu da je naš svet u suštini vegetativna stvarnost u odnosu na volju Božiju sve do trenutka u kom mi svojom voljom taj i takav svet ne potčinimo samom Bogu što je jedini način da Njega uvedemo u našu realnost „bludnog sina“ i „daljnje zemlje“ i time od vegetativne stvarnosti postanemo deo Njegovih voljnih intervencija. Crkva je od Boga predloženo istinsko, stvarno i pravo Carstvo Božije, u Njoj već prisutno jer je nadvremeno i vanvremeno, ali jedino kao potencijal u ovom svetu slobode, ne i nužnost. Ona je bez ljudi, bez čovekovog htenja, volje, vere, nade i molitve samo zgrada i ništa više. Kad smo kod dvosmernih analogija ..u čoveku, kakvim ga je Bog stvorio po svom obrazu, postoje organi, uglavnom spoljašnji, nad kojima imamo volju i kojima upravljamo (ruke, noge, obrve, trepavice) ali postoje i organi čiji rad ne zavisi od naše volje; uglavnom su to unutrašnji nevidljivi organi: srce, jetra, bubrezi, nervni sistem ...sve ono najvažnije! Sav vidljivi svet je stvoren od Gospoda kao taj vegetatvini unutrašnji sistem koji je osnovao na zakonima i ne meša se u njih. Naš svet, koji egzistira po sili Reči i Božijih zakona kao i sami ti zakoni, od Njegovih energija dobijaju oživljenje ali smo slobodni od Njegove volje; On se, naročito posle pada prvog čoveka, ne meša nasilno u našu slobodu i ne upravlja njome. (On nas i dalje voli takve kakvi smo ...ali strada veoma od tuge što ne prihvatamo Njegov svet.) Jednom dati zakoni kroz Božiju reč (Božijeg Sina) su nepromenljivi kroz sve vekove, trajaće dok je sveta i veka i imaju smisla samo dok čovek Bogu pruža mogućnost da sprovodi preko nas svoju volju (Crkva). Kada to čovek ne uradi .. zakoni ne prestaju da važe kao što i Sunce ne prestaje da greje podjednako i zle i dobre ali se naši životi udaljavaju od smisla, odlaze u daljnju zemlju gde se menjaju duhovna pravila. Konačno, kako reče jedan od otaca Crkve, „Da Hristos nije došao i Vaskrsao mi bi bili demoni.“ (ako bi uopšte postojali u nekom razumljivom obliku – prim.a.) U prethodnom blogu „sudbina i predodređenost ne postoje“ spomenuo sam da je, stvorivši vidljivi svet i PRAVILA koja u njemu vladaju, Bog sebi i svojoj volji vezao ruke. Stvorio je nešto (nekog) što treba da egzistira kroz Njega ali i uz Njega na bratskim i sinovskim osnovama u podjednakoj sinovskoj slavi, naravno po blagodati, koliko i sama Ipostas Sina a ne na osnovama marioneta koje će biti pomerane koncima. (Kod Luke koji ide uzvodno u Hristovoj genealogiji dolazimo do Adama za kog kaže da je sin Božiji ..a sin nije marioneta) To podrazumeva poštovanje slobodne volje bližnjeg, sestre, brata, prijatelja i nemešanje u granice te slobode. Stoga i Bog sebi vezuje ruke i ne glumi da ne zna gde je Adam kad je zgrešio. On ulazi celim bićem u naša pravila i uslovljenosti. Bog nema potrebe da glumi; budući da se ograničio na čovekovu meru u raznim zakonima ovog sveta, već tada istinski ne zna gde je Adam. Ide i traži ga po vrtu. Jedna snažna potvrda za ovo je detalj iz Jevanđelja kada Gospod kaže da „ostavlja devedeset i devet ovaca i IDE DA TRAŽI ONU IZGUBLJENU“. (Važno je ponoviti i akcentovati: „IDE DA TRAŽI!?) Zatim kaže da „kada je nađe veoma se raduje i On i sve bestelesne sile“ .. ali pogledajte sada pitanja koja se ovde pojavljuju! Najpre kako to da sveznajući Gospod ide da traži izgubljenu dušu? Zar On kao sveznajući ne zna gde je ona? Jevanđelje ne laže! Gospod ne laže kada nešto kaže! On zaista, budući da se ograničio na naše vektore i zakone, ne zna gde je ona .. ide „da je TRAŽI“!? Otac bludnog sina nije znao gde mu je sin odlutao; „otišao u daljnju zemlju“! Otac je ostao tu gde je oduvek i bio, sin se izgubio. Iz ovoga sledi da postoje samo dve opcije za pogubljenu ovcu ili izgubljene duše: možda je Pastir nađe a možda je i ne nađe?! Možda stigne prekasno kad je već rastrgnuta jer mu nije poznala glas?! Možda bludni sin završi pored kanti za otpad neprimećen od bilo koga a da otac to nikad ne dozna?! Često Gospod u Jevanđelju upoređuje odnos između Njega i nas sa odnosom među ljudima, to je jedno isto; najzad i sam Sud će biti mnogo više na osnovama onoga što smo činili jedni drugima nego na teološkom znanju koje se tu na Sudu čak i ne spominje. „A kada te videsmo da ti to učinismo (ili ne učinismo)?“ pitaće i desna i leva grupa čovečanstva!? Odgovor sve kaže: „Kad učiniste (ili ne učiniste) jednom od ovih najmanjih meni učiniste (ili ne učiniste)“! Do sada sam prilično rastrzano ovu temu priveo nekoj sredini; nije laka za verbalizaciju ali njome se uklanjaju posledice fatalističkih ili paganskih tragova u svesti običnog naroda koji Boga vidi kao nekog ko njihove živote dovede u postojanje pa baci u pakao (?) ili sudbinski i predodređeno upravlja u raznim smerovima. Takva vera rađa neodgovornost (s obzirom da „neko drugi upravlja mojom voljom“) i udaljava Boga u budućnost i prošlost osim u sadašnjost (u kojoj On jedino jeste) i stvara nezdrav i nepravoslavan strah od Njega videći u Njemu isključivo sudiju za prekršaje koji lovi ljudske greške i jedva čeka da odreže kaznu. Takav strah onda rađa poltronisanje Bogu koji je prosto samo Sin čovečiji; brat, prijatelj. On ne podnosi poltrone kao što ni svaki zdrav i normalan čovek ne podnosi da mu bilo ko laska, poltroniše ili ima kalkulacije u prijateljstvu. O svemu ovome odgovori od Crkve počinju onda kada se prihvati nošenje Krsta, kada počnu duhovna stradanja, rvanje sa Bogom poput Jakova, i sve se svodi samo na binarni princip – ili to prepoznaš kao pokajani razbojnik na krstu ili ne kao onaj drugi raspet pored Hrista. Da, reč je o trenutcima kroz koja svaki čovek prolazi a to su trenutci roptanja i velikih pritisaka na srce u tim duhovnim borbama. Jedna od tih formi (naravno ispoveđenih gde već treba) meni lično je prilično usmerila misli u pravcu koji pokušavam da odmucam. Najzad, kada sam mislio da je to roptanje naročito bolesno stanje sretnem na ekskurziji Pravoslavnog pustinjaka koji je malo otvorio dušu pa reče: „Žao mi je što nisam bolje trpeo, što sam roptao.“ To mi je bila uteha da ipak nisam sasvim flipnuo. Da, teške reči padnu u tom rvanju kada proklinjete dan kad ste rođeni i nipošto ih nisam sakrio od duhovnika.. ali kroz vreme i mnogo puta opetovana pitanja počeo sam da razumevam da Bog ni sa našim rađanjem nema direktnog upliva svoje volje. Mi se rađamo, uslovno rečeno, po tom VEGETATIVNOM postojanju koje jednom stvoreno kroz Reč Božiju, kroz Sina Božijeg nikada neće prestati da važi dok On to ne bude drugačije rekao. Svo postojanje od Božijih energija, koje spominju sveti oci, dobija oživljenje .. dobija život ali i zakone po kojima se to odvija... i dalje sa tim Bog nema ništa. On konstatuje u Knjizi postanja „vide Bog da je sve dobro“ dalje je posmatrač sa strane (prim.a.) Pa tako iz semena raste drvo, iz jajeta pile, od semena muškarca i jajnika žene rađa se čovek; to su pravila koja nisu načeta grehom jer ono Božije, zakon Božiji, ne može da bude ni dodirnut niti grehom niti smrću. Možemo postati smrti i istruliti mi koji smo pod zakonom ali sam zakon ne može! Ta pravila nepromenljivo važe do kraja vremena! I naše rađanje je deo tog vegetativnog zakona. Kad sam začet moji roditelji su u tome učestvovali ..sreo sam (svako od nas i sve što je živo) Reč Božiju u trenutku nastajanja; stekli smo iskustvo Hrista (iskustvo Života) koji je ta Reč, ušli u zakonito iskustvo postojanja i nema nazad. Sreli smo Ga kroz energiju postojanja koja od Boga neprestano teče ali samo rođenje je plod spontanog života koji smo od Boga dobili kao dar u ovim okvirima koji su naša datost. Mogli su moji roditelji da koriste nekakva zaštitna sredstva i da ne postojim. Najzad i što je najvažnije za ovu temu jer je približava razumevanju – može neki masovni ubica i zločinac, jeretik po uverenju, ili ne znam šta već, da siluje neku devojku i gle .. začeće se dete po tim VEGETATIVNIM zakonima. Začeće se ličnost i srešće postojanje, srešće Reč i Život u trenutku nastajanja. Da li je Božija volja da neki paganin, jeretik ... neka životinja u ljudskom obliku siluje devojku? Naravno, znajući kroz svete oce koliko je Bog nežan i koliko poštuje slobodu čoveka tako nešto je nepojmljivo. Tu nastaje „dar mar“ u mozgu jer su nam duše navikle na fatalističko nasleđe primljeno ko zna kad i ko zna gde .. po kom je „sve u Božijoj volji, dopuštenju“ i ne znam šta sve ne a zapravo ovaj život je veoma spontan i nezavisan po mnogo čemu od Božije volje osim naravno po samom postojanju koje od Njega dolazi i daje svemu oživljenje. Postoji par mesta u Jevanđelju koja indirektno ali bezmalo i direktno govore o rađanju svega po spomenutim vegetativnim pravilima izvan Božije direktne volje. Naime, kaže Gospod da ko sablazni jedno od ovih najmanjih, misleći na decu: „Bolje bi mu bilo da se nije rodio onaj čovek“. Ne kaže Gospod „bolje bi mu bilo da ga nisam stvorio“ već ...“bolje da se nije rodio“!? Šta govori ova rečenica o vidljivom svetu, o našem postojanju, o samom životu? Govori da se ljudi rađaju po već datim pravilima u koja se Gospod ne meša i da je tom potencijalnom nesrećniku bolje da mu je ocu, na dan kad je začet, pao kamen na glavu nego da je njega napravio. A drugo mesto još snažnije razjašnjava ovaj problem. Gospod kaže da „ko se ne krsti vodom i Duhom neće ući u Carstvo Božije“ što opet govori da je tek krštenje u stvari rođenje u Hristu a da bez toga samo biološko rođenje ne znači puno. Naravno, ovim daleko bilo ne prejudiciramo samo Spasenje svih (to je nepoznanica) jer Gospod želi da se svi spasu pa možda (daj Bože) On ima načina da to sprovede kroz iglene uši i tajne nama nepoznate ali podatci sa kojima raspolažemo iz Njegovih usta i iz usta Apostola kažu da je tek krštenje rođenje čoveka u podobiju Božijem a da je sam dolazak čoveka na svet samo biološko, fizičko hemijska lutrija. Konačno, upravo On kaže Nikodimu: „Zaista zaista ti kažem, ako se ko ponovo ne rodi...“ što jasno govori upravo o ovome što je ovde naslovna tema .. a to je da prvo rođenje, dolazak na svet, biva po vegetativnim zakonima rađanja dostupna svakom ..kao što je i sunce grejalo i Nerona, Dioklecijana i njima slične ne praveći razliku ko je ko. Kako sam već rekao u jednom od prethodnih blogova Bog je sebi vezao ruke stvorivši pravila koja su naš ambijent i naš život. On snishodi i postaje deo tih pravila ne zloupotrebljavajući svoju nepojmljivu silu da migom volje može da ugasi svekoliko postojanje. Dao je Reč, zakleo se sobom jer nije imao ničim višim .. i ta Reč je granitna do kraja vremena. Gospod obećanja i reči drži i ispunjava ih! On ne glumi kada pita Adama „gde si“ jer Bog nema potrebu da glumi. On „vezanih ruku“ našim okvirima i zakonima zaista ne zna gde je Adam kao što ni Pastir ne zna gde je izgubljena ovca i ide „da je traži“! Nije se skrivao iza grma i čekao na Adamovu pogrešku (jer prijatelj prijatelju to ne radi) da bi ga posle strogo kažnjavao i ne znam šta sve ne. Isto tako u Dan Onaj koji dolazi mnogima će reći: „Idite od mene, ne poznajem vas.“ Bog ne laže kada nešto kaže, zaista onda te ljude nije nikada upoznao. Odmah se pojavi to naše fatalističko pitanje: „Kako kao Bog ne zna nekog“ ali ne ja nego upravo On kaže „ne poznajem vas“. Da li On tu glumi? Da li bunca? Zašto bi Bog rekao nešto što nije tačno? Bog koji je šetao sa Adamom po vrtu isti je Gospod koji se rodio od devojke Marije i koji je isto tako šetao među ljudima ni po čemu različit od nas (osim Njegove druge prirode otkrivene samo veri po silasku Duha u ovaj svet) ali i tu je bio nepoznat .. ništa posebno. Ipak i takav je razvalio smrt, istoriju, svekoliko postojanje .. sve se izokrenulo, potreslo iz temelja. Naš vidljivi svet, kao i onaj duhovni u nama, ima pravila po kojima je nastao. Ta pravila i zakoni su nešto nad čime ni čovek ali ni Bog (po svom htenju) više nemaju mogućnost nasilne prepravke ili poništavanja. Zato Adamov pad jeste strašno ozbiljan momenat u istoriji ljudske vrste. Da je „mogao“ Bog bi to ispravio odmah, ali poštujući sve zakone koje je postavio i ono božansko (Njegovo) u nama nije vršio nasilje nad slobodom čoveka. Čovek je prekršio Ustav, potpisao (kroz delo) neki „dokument“ (rukopisanije) sa đavolom i krenuo da iščezava. Prekršio je Zakon koji mu je garantovao dotok života i smisla u biće! Udaljio se od njega Duh Sveti, Duh Života i ono što je od blata stvoreno krenulo je da se raspada u elemente od kojih je nastalo. Raj, uzgred, nije nešto kvalitativno različit od ovoga što vidimo oko sebe! Isti smo ljudi i pre i posle pada .. Raj je boravak Duha Svetog u srcu; jedinstvo sa Duhom Božijim. Kad imate Hrista u srcu i severni Sibir vam je raj; i pustinje Afrike su vam raj! To je isto kao i u vreme Adama. Čak kaže u knjizi postanja da je Bog „kad malo zahladne“ išao da obiđe svoje dete Adama ..a to znači da je bila vrućinčina pa je Gospod sačekao da malo bude prijatnije za porodični skup. Adamov pad značio je prekršaj u duhovnom smislu; udaljenje od Duha Božijeg, Njegov odlazak iz srca i bića ljudskog. Čovek je isterao nevinog Gospoda iz sebe! Pregazivši Božiju reč o „drvetu poznanja dobra i zla“ ispao je iz naručja svemoći Božije i shvatio šta znači biti zarobljen u vegetativna pravila postojanja gde nema Božije volje; gde važe neka druga pravila, surova, posna, gladna; samo materija i jedno veliko duhovno „ništa“! Izgnanje iz raja nije proterivanje iz nekog nama nepoznatog mesta već samo, kako kaže Knjiga postanja, udaljavanje od Drveta Života koje je bilo na prostorima današnjeg Iraka. Ljudi su geografski samo premešteni na neku drugu lokaciju a na vrata Duhovnog sveta postavljen je Heruvim pored koga nema šanse da iko prođe .. osim kasnije, na Veliki Petak, Hrista, onog pokajanog razbojnika, a kasnije i mnogih mučenika i pravednika. U stvari ko god je pokušao, a i danas to mnogi pokušavaju, da prođu u duhovni svet mimo Hrista i Njegove Crkve ..koji je „vrata u tor“, dobije od Heruvima po nosu – skrene sa uma, pobulazni, pobesni ili naprosto umre. Koliko je to bio ozbiljan prekršaj postojanja svega vidljivog sveta, jer čovek je njegova kruna, vidi se po tome da je Bog brže bolje, tugujući nad našim smrtnim ropcem, osmislio strategiju kako da vrati čoveka u stanje besmrtnosti a da ne naruši slobodu ni ljudi ni demona. Odmah je u svet kroz Mojsija (budući da smo poludeli i podivljali) uneo pravila ponašanja, zakone koji su iz Njegovih usta odškrinula prozor večnosti i svežeg vazduha ..tek koliko da ljudi ne polude sasvim. Čim su zakoni ušli u pali svet ušla je i nada jer su ta pravila iz Njegovog Bića što znači da je smrt već bila usporena strujanjem Života iz njegovih usta. Bilo je samo potrebno u spontanim životima držati ta pravila u praksi. Ali pobediti smrt, narušene vegetativne zakone koji su naš ambijent života nije mogao niko osim sam Život! Nisu mogli ni Anđeli a kamo li ljudi. Zato se Život rađa kao čovek da On umesto ljudi siđe do korena smrti i da je satre... ali uvek spontano i ni jednog trenutka nasilno ni nad čijom slobodom; ponoviću - ni nad ljudskom ni nad demonskom. Kroz držanje tih pravila ljudi su Njemu omogućili da svoju svemoć unese u postojanje i da pripremljenu strategiju spasavanja sprovede u delo. Neophodna je dakle kauzalna saradnja (ili sinergija) između čoveka i Boga da bi ono vegetativno i ograničeno bilo pod Njegovom upravom i voljom .. ali je i tada to Bogu nemoguće bez čovekovog dopuštenja kroz molitveni vapaj. (Dokaz je u Jevanđelju gde kaže da u Gadari Gospod „ne mogaše“ ni jedno čudo učiniti „jer ne nađe vere“!?) Mi molimo kroz jauk da taj moćni hirurg odstrani ono što je u nama bolesno. Da li će to biti sa anestezijom ili bez .. zavisi od nas. Ako smo milostivi.. pa to je anestezija da i ne primetimo kada nas Gospod leči! Ako smo surovi .. i tada nas leči ako Mu verujemo i molimo Ga ali boli da oči ispadaju. Čak i ne mari puno što se deremo na sva usta .. jer to smo mi u stvarnom izdanju: ružni, odvratni, prepuni rana. Milost i sažaljenje su deo Njegovog bića u kom nema mesta surovosti .. i mi smo sami sebi tu kazna i bol samo kada nam priđe a kamo li kada još i interveniše. Svojim Vaskrsenjem Gospod je potresao svekoliko postojanje gde spada i naša istorija. Podigao je čovekovo biće, telo i dostojanstvo odmah sa desne strane svog Oca (i oca ljudi onoliko koliko nam njegova Reč znači). Nije narušio vegetativne zakone postojanja ali je omogućio Crkvi da kroz Nju i Njene molitve On može da interveniše svojom svemoći unutar tih gvozdenih pravila i da ih menja po svojoj volji. Zato neki svetitelji hodaju po vodi jer ne podležu više zakonima prirode. Zato mnogi od njih vide kroz Vas sve vaše bolesti jer kroz njih Bog se obraća vama i daje vam očinska uputstva iz nadistorije .. iz svoje svemoći kojoj se vegetativna pravila jedino povinuju i uklanjaju se. Bez Njega ta pravila su naš kazamat, naša „daljnja zemlja“ u kojoj se hranimo riščićima. Konačno, najeveći dokaz ovoj priči ili teoriji je sama molitva koju nam je Gospod ostavio „Oče naš..“ i kroz nju sve otkrio upravo po ovim pitanjima. Ta molitva je sama srž našeg bića onakvog kakvo je stvoreno a istovremeno i pokajanog bića koje se diže iz stanja greha i smrti. Ona ima dva segmenta koji slede jedan drugom i utapaju se u celinu. Najpre, u prvom segmentu, počinje sa „Oče naš koji si na Nebesima ..“ gde mi smireno priznajemo da je Gospod naš Bog ali i otac; prznajemo nešto što smo grehom osramotili u sebi i kao bludni sin koji je ponizio oca svojim gestom vraćamo se sa mislima „idem ocu svom i zamoliću ga da me primi kao jednog od slugu“. U funkciji tog smiravanja i proslavljanja Slave Božije je i nastavak molitve: „Da se sveti ime tvoje, da dođe Carstvo Tvoje...“ - Na ovom delu prvi segment sinovskog smirenog priznanja greške pred ocem polako se pretapa u drugi segment gde sada ispovedamo, postojano verujući u Očevu dobrotu i moć: „ ..da bude volja Tvoja kako na Nebesima tako i na zemlji“. Ovde nam Bog otkriva vegetativnu prirodu našeg palog sveta; kao anatom našeg bića iznosi nam je kroz reči koje želi da mi najpre srcem osetimo a onda i kažemo a to je da smo živeli izvan Njegove volje ali da smo shvatili koliko je to besmisleno i pozivamo Gospoda da i među nama zacari Njegova volja onako kako je među bestelesnim blaženim bićima. Upravo to je vapaj sa dna vegetativne realnosti: „Da bude volja Tvoja i ovde na zemlji..“ iz čega nevidljivo sledi: „koje do sada zbog nas samih među nama nije bilo“! Dalje latentno postoji čisto hronološki i hijerarhijski: „A kad se Tvoja volja već zacari daj nam hleb životni i za dušu i za telo .. jer bez toga smo leševi koji hodaju.“ I onda sledi jedno upozorenje u samoj molitvi koju nam On stavlja u usta i obraća nam pažnju na to kasnije i u Jevanđelju o svadbenom ruhu! Kaže: „Oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo svojim dužnicima“. Drugim rečima po toj hronologiji i ponajpre hijerarhiji dešavanja prisutnoj u molitvi mi drugim rečima kažemo „Kad se već zacari Tvoja volja Gospode, kad nam daš i hleb, oprosti nam i sve što sagrešismo .. onako kako i mi opraštamo“ .. jer ako ne opraštamo nemamo svadbeno ruho i cela molitva pada u vodu; Carstvo se izmakne u nepoznatom pravcu. Opet se vratimo u gvozdeni stisak ovog vegetativnog sveta sa surovim pravilima u kom ostajemo sve dok ne oprostimo to što nas vezalo za njega. Bog nam u suprotnom ne može pomoći jer ključ je u našim rukama. Ključ je sličnost sa Bogom što je moguće više u smislu Njegovih projavnih strana: sažaljivost, empatija, suze zbog čoveka (bližnjeg ma ko da je) oproštaj greške ili uvrede i sve u tom duhu. Koliko smo takvi prema bližnjima i život je takav prema nama. Na kraju, pod uslovom da nemamo nekih velikih „dugovanja“ u smislu praštanja pozivamo Gospoda da nas vadi kako zna i ume iz ludnice; da nas čupa iz kandži onog ludaka jer samo Gospod zna načine kako od lukavog da nas izbavi. Da nas u tom kolebljivom stanju naše duše ne izgubi iz vida i tako slabe nas ne pusti našim slabostima (iskušenjima) ... a sve to mukom izgrađeno kroz Gospoda ... samo jedno nepraštanje, trač ili osuđivanje mogu da sruše kao kuću na pesku! Da bude Gospode volja Tvoja .. vidi i za mene (ali i za mnoge) neko mesto tamo kad dođeš opet. U raj pa u kraj; tu odmah kod ulaza.. makar i na promaji! Nema veze, tad mi grip ne može ništa.
  2. Blaža Željko

    Čovekov svet je "vegetativan" u odnosu na Božiju volju

    Markane, ne volim ni ja dugačke tekstove ali naprosto nije moguće neke teme smestiti u nekoliko rečenica Budem li se, ako Bog da, bavio i dalje pisanjem gledaću da budu kraći tekstovi (Ono nije da baš nemam neke škole; upisao sam bogoslovski institut s početka '90.ih sa idejom da budem veroučitelj, odslušao prvu godinu ali počeli ratovi .. valjalo je preživeti pa sam digao ruke od škole .. posle me malo zgazilo vreme i kafana )
  3. Nekoliko puta sam molio da se uvede još jedna služba u 11 sati za noćne radnike koji ne mogu da ustanu na ovu u 09 ili još ranije. To niti je kanonski pogrešno niti bilo šta drugo narušava... ali kao da nisam ni pisao. Niko ni da se nakašlje. Bog je dobar i siguran sam da se On nešto pita ta Liturgija bi zaživela! Ne znam zašto onda "majka Crkva" ne učini nešto po tom pitanju.. ili ne mari kako bi se Ženik, koji voli čoveka, postavio? Ovako smo mi noćni radnici ozbiljno uskraćeni za mnogo važna dešavanja. 

    1. Show previous comments  6 more
    2. о.Горан

      о.Горан

      Лично не познајем свештенство тог храма, једина могућност је да се поразговара са надлежним парохом па да се види да ли би нпр. једну недељу у месецу померили за каснији термин, нарочито ако има више вас који сте ноћни радници. Ако вас има више онда имате аргуменат да поразговарате са братством тог храма.

    3. Blaža Željko

      Blaža Željko

      O. Gorane, Vi ste izgleda veliki optimista a uz to, pretpostavljam, i mlad čovek :) Mislim da samo dekret od nadležnog Episkopa može da reši ovaj problem.

    4. о.Горан

      о.Горан

      Па слушај пријатељу, ако си сматрао да је немогуће, онда не знам што си питао. Ја ти износим своје мишљење, може се питати и Патријарх тамо ако има довољно добре воље и више вас који имају исти проблем као ти.

  4. Blaža Željko

    Juda (manje izmene)

    Na facebooku nađoh dobar tekst o nesrećnom Judi i razmišljanju Antonija Bluma o njegovoj sudbini. Između ostalog na jednoj propovedi o silasku Gospoda u ad on reče: "Памтим када сам једном разговарао са владиком Василијем о ужасу који ми доживљавамо, када размишљамо, да Јуда не може бити спасен, а он ми је одговорио: ,,А ви никада нисте размишљали да су се Христос и Јуда срели када је Христос сишао у ад? – И то што се тада десило - ми можемо само надати се.'' Ima jedna dimenzija u ovoj priči o Judi koja izmiče našim šablonima sveta koji gledamo oko sebe. Na kraju krajeva i Gospod kaže, samo drugim rečima, da su Njegovi sudovi i Njegovi rezoni nešto što nema blage veze sa našim. I dešavanja sa nesrećnim Judom spadaju u to. Gospod je iznad naše istorije; On ju je doduše stvorio i oživljava je ali dozvoljava (dopušta) spontani život koji se u njoj odvija. Na neki način naše postojanje i istorija su vegetativni, kreću se unutar Božijeg sveznanja ali su slobodni u volji koja često nema dodira sa Njegovom. Na kraju Gospod i sam silazi u nju, u istoriju, da izmeni zakone koji su je porobili a ponajpre zakon greha i smrti. U tom spontanom životu među ljudima svašta se dešava i On to poštuje jer poštuje našu slobodu. Ali kao Bog On je iznad svega, iznad svakog poimanja pa naravno i iznad istorije. On je i na njenom početku i na njenom kraju! Zbog nas i ljubavi kojom nas zavole On nam prepričava iz Njegove perspektive već završene istorije kroz proroke i znamenite svete oce kako je tekla ta istorija i kako se završila do u detalj (čak sa preciznim detaljima Strašnog Suda koji dolazi) a mi iz istorijskog vremena to doživljavamo kao nešto što tek treba da se dogodi. Često mnogi pogrešno misle da je to predodređeni i izrežirani sled događaja ali je to velika greška. Ovaj život teče spontano sa svim manama i našim gresima a Gospod nam olakšava hodanje u mraku tako što nam iz nadistorije govori kroz znamenite ljude kako se i zašto ona uopšte završila kako se završila dok mnogi misle da je tako dobri Gospod ljudima predodredio. Tako shvatajući Boga mnogi možda nepopravljivo greše i prestaju da Ga vole jer smatraju duboko u sebi da im On piše budućnost, raj ili pakao. Plaše Ga se, beže od Njega... a sve je samo plod naših slobodnih postupaka u svetlu Ljubavi koju nam je kroz Crkvu uneo kao bunar tj. izvor vode žive. Da se vratim Judi. Mi iz našeg tupog ugla njegovo delo vidimo kao izdaju i u zemaljskoj, dakle ljudskoj, ravni ona to jeste. Međutim Gospod ima širu sliku od nas. Zbog uslova spontanosti koju poštuje kod nas On po premudrosti nalazi strategiju kako da nas izvuče iz smrti ali akteri nisu predodređeni jer svako, pa i Juda, ima slobodu da pogreši ili ne pogreši! Osnova te strategije je da mora Život da umre, (niko drugi do sam Život).. da siđe do dna smrti i tako je razori do korena („Ja sam i došao za ovaj čas“ kaže Život) .. a okolnosti da smo po grehovnoj prirodi svi zli Mu u toj strategiji idu na ruku. Bezbroj je ljudi koji bi mogli i onda i danas za čas postati Jude! Samo zvecneš parama! No posmatrano iz te šire slike da li bi se nebrojeni i znani i neznani sveti ljudi spasili da Gospod nije raspet i da nije Vaskrsao!? Pa čija je uloga u toj široj slici najvažnija?! Naravno i Judina značajno visoko! I nije li Gospod svima pa i Njemu kao prvosveštenik očitao razrešnu molitvu sa Krsta „Oprosti im oče jer ne znaju šta rade!“ To je bila otpusna molitva svima koji su učestvovali u ovom najvažnijem događaju u istoriji čovečanstva. Nije laka tema o Judi ali uvek se setimo te šire slike .. da li bi naš odlazak u Crkvu i pričešćivanje bili mogući bez događaja koji se odigrao tada u Getsimanskom vrtu!? Ne treba odmah u sve ubacivati naše merne instrumente. Kad god stavite Hristovo telo u usta i time se približavate Carstvu ili ga unosite u sebe .. setite se ko je u tome učestvovao. Evo i otac Blum reče „zar mislite da se u adu nisu sreli Juda i Spasitelj“!? I zaista .. nije li se i Petar tek nešto manje ogrešio o Hrista? I šta se desilo? „Zaplaka gorko“? Šta mislite, kad je blagi Gospod prišao Judi tamo u mraku, čemeru i jadu .. da li postoji mogućnost da je Juda „zaridao gorko i pregorko“ i da mu je oprošteno kao što mu je i sa Krsta (kao i mnogima) već tada oprošteno jer „ne znaju šta rade“!? Događaj iz istorijskog ugla jeste strašan; bolan, izaziva pravdoljubiv gnev... ali mi se pričešćujemo baš zahvaljujući tim dešavanjima?! Naša poimanja istorije i života su najblaže rečeno pomalo skromna. Još jednom Božija merila nisu kao naša i On to na jednom mestu u Jevanđelju doslovno i reče. Tek šira slika objašnjava da Gospod po neizrecivoj i nama neshvatljivoj mudrosti može svako zlo okrenuti na dobro... kad tad. Pa On je i Filisteje nazvao "Pustiću sluge svoje Filisteje na Izrailj" iako su Jevreji njegov "izabrani narod"!? Šta tek radi sa glupim demonima to je smešno .. tek oni pune mnogim stradalnicima Carstvo Hristovo stanovnicima Našli da se kače sa Jagnjetom?! Ipak u svemu ovome, pa i u ovom pristupu, latentno postoji relativizacija pojmova raja i pakla u šta nije dobro mnogo čačkati jer ne bi bili tek tako spominjani u Jevanđelju. Nadamo se samo da će Božije sažaljenje spasiti mnoge .. a koga sve .. videćemo iz prve ruke neko pre neko kasnije. Ne treba oko toga mnogo razmišljati. Jedna od ove dve opcije nam ne gine. Ne treba žuriti!
  5. Blaža Željko

    Samoca u zivotu udvoje

    Na dobrom si mestu! Idemo polako zajedno uz Božiju pomoć kroz to (koliko je to ovde i ovako moguće)! Spomenula si depresiju i samoubistvo i to je trenutno krupan problem ali ne i nepremostiv. Koliko je moguće, mada u konkretno tvom slučaju nije lako, moraš taj očaj, besmisao i sve jaču fizičku nemoć nekako sebi predstaviti kao objektivnu teškoću koja je trenutna .. koja nije trajno stanje; jer ..ona istinski i nije trajno stanje! O koliko samo ima sličnih priča, sebičnih "ljubavi" koje u stvari i nisu ljubav. Danas, u modernom dobu, to je bezmalo pravilo svih odnosa..najpre bračnih. Postala si član kluba izranjavanih! Čestitam! Biće bolje. Možda se onaj pravi krije tu negde blizu; vreme će pokazati .. malo potrpi trenutnu nevolju; kad ti se plače plači ..samo ne očajavaj. Očaj je neprijatelj! Doći će momenat i zapevaćeš onu pesmu Snežane Savić "Nova ljubav" .. ubeđen sam. Ako ti je u imenu godište; ako si na onoj embos slici ti .. ma to je samo pitanje dana
  6. Blaža Željko

    Sudbina ne postoji. Samo spontani život sa Hristom ili bez Njega.

    Sledeći tekst pisan je kao primedba na pitanje forumaša u jednoj temi a koje je glasilo: "A šta bi se desilo da Juda nije izdao Hrista? Sva proročanstva bi pala u vodu..?" Ispred svega dobar početak za neku raspravu dao je otac Zoran Đurović rekavši: "Никаква предестинација. Ни у случају Јуде. Једноставно, пророштва су хронике." S ovim u vezi skromnog sam mišljenja: Proročanstva nisu sudbinska podešavanja budućnosti, niti njihovo prosto obelodanjivanje ili pronicljivo sagledavanje od nekog visprenijeg uma. Gospod, koji je iznad vremena, baš kao novinar sa lica mesta, govori nam i o dešavanjima sa Strašnog Suda; ali i kroz proroke iz starina upravo On objašnjava šta se sve dešavalo (perfekat) u istoriji iz te Njegove perspektive već završene istorije, nadistorije - jer je On i na njenom početku i na njenom kraju! Bog nam daje sliku, prepričava nam, kako se sve ova životna drama zvana čovek odvijala do u detalj i konačno kako se završila, a proroci i mi, iz našeg istorijskog vremena, to doživljavamo kao nešto što tek treba da se desi! U stvari nas radi, radi običnog i konkretnog čoveka svakog vremena, Gospod iz sažaljenja, i radi pomoći u našoj orijentaciji u vremenu i prostoru, daje svima nama uvid u istorijske tokove koje mi nazivamo proroštvima. On ih sagledava u celini jer je nadvremen. A u istoriji, uslovljenoj vremenskim tokom, dešavao se ničim uslovljeni spontani život ...sa Hristom ili bez Njega. Stvorivši čoveka Bog je svoju svemoć ograničio na istorijsku spontanost; vezao je sebi ruke i ponaša se u svim momentima primereno nama kao stvorenima u materijalnim, istorijskim i vremenskim okolnostima i datostima, i nikada ne zloupotrebljava svoju silu i svemoć da bi se šepurio i izigravao nekog siledžiju i dokazivao snagu! On je blagi roditelj i prijatelj koji vas poštuje licem k licu; jedan na jedan! Gospod se ne pretvara da ne zna gde se sakrio Adam posle greha, jer Bog nema potrebe da glumi, već iz uslovljenosti "slobodne i neprisiljene ljubavi" On "istinski ne zna" (jer su to naša fizička i vremenska pravila) gde se sakrio Adam! Naravno da kao Bog sve zna, to će svako reći i neće pogrešiti .... ali je, ponavljam, On sebi u toj spontanoj ljubavi vezao ruke i ušao u naše okvire i zakone kojima smo uslovljeni, ne želeći da bude ništa više od prijatelja, brata ili roditelja; a prijatelj se ne skriva iza grma; ne viri i ne čeka na vašu grešku da bi vam posle trljao nos sa njom. Uostalom i sam je rekao, kao Bogočovek, da Njega jedino iskreno prijateljstvo, sažaljivost i sinovska ljubav interesuju kod čoveka! Blagi Hristos je isti Gospod i u Raju pre Adamovog pada i kasnije kao Bogočovek Spasitelj. On ne narušava istorijske tokove niti događaje, ni dobre ni loše, osim ako Ga Crkva i ljudi ne mole za to ...ali i tada nam biva po našoj veri a ne po Njegovom silovanju prirodnih zakona. U toj spontanosti i đavo ima vlast na zemlji "koja u zlu leži", što je i sam Gospod rekao: "Bojte se onog koji ima vlast da pošto ubije baci u pakao.." I konačno, Gospod dolazi kao Bogočovek, kao sveštenik, u naše zakone i okvire da, opet spontano, preotme ljudski rod iz čeljusti đavola i smrti u koju smo sami naivno upali! S ovim u vezi, kao podnaslov, jedna uzgredica o kojoj sam mucao nešto u jednom drugom blogu: Gospod dolazi (rađa se) kao čovek; ulazi u vremenske okvire i time zbunjuje đavola. Zbunjuje i Anđele ("Angeli udivišasja") ali zbog ozbiljnog zadatka koji je pred Njim, ni oni ne pokazuju glasno svoju radost da se onaj ludak i čovekoubica ne bi dosetio (u ovom spontanom svetu u kom đavo ima vlast) i odustao od ubistva Bogočoveka! U tom slučaju ne bi bilo ni Vaskrsenja. Ceo stari zavet sa dosta opreza o Hristu govori ne kao o Bogu već tajnovito kao o značajnom čoveku, Mesiji, "koji će se roditi od žene" ... kao o "vođi Judeja" ..."pastiru koji će napasati narod Izrailjev" ..."o poreklu koje se ne da iskazati" - ali niko od proroka (tj. sam Gospod kroz njih) ne spominje i Njegovu drugu prirodu slivenu sa ljudskom! Toga radi i Jevreji nisu razumeli ko im dolazi; čekali su (i još čekaju) "čoveka" vođu koji će ih povesti ...ne znam gde već! I njima je Gospod tek nagoveštavao svoje nebesko poreklo iz navedenog razloga da se i đavo ne bi dosetio i odustao od prevažne smrti Gospoda na Krstu. Sam Gospod daje ovome potvrdu upravo pred samo stradanje (Parafrazirano): "Ja sam i došao za ovaj čas"..(za smrt). Taj pristup je deo jedne divne strategije u borbi za palu ljudsku vrstu. Đavo je slepac u svojoj mržnji! On ne prepoznaje u Hristu i Boga jer je u isto vreme i jeretik koji ne shvata da Bogočovek ima dve prirode. Samo oni koji su "čista srca" mogu videti Boga ("blaženi čisti srcem jer će Boga videti"); a oni koji su grehom zaprljani to ne mogu. Greh ubija dušu i sposobnost bogoviđenja. Kud i kamo je u tom slučaju đavo manje sposoban da prepozna ko je u stvari Hristos. Samo Duhom Svetim prosvećena Crkva vidi preobraženog Hrista; samo Duhom Svetim se u Hristu prepoznaje Bog - nema drugog načina. Samo Duhom prosvećen čovek (crkven) može da kaže Hristu: "Gospode" jer Duh Božiji, kako svedoči Apostol Hristov, iz srca čoveka Hristu kaže "Ava Oče". Niko stvoren, bio grešan ili čist kao Anđeo, ne može jednostrano prepoznati Ipostas Sina Božijeg u Hristu bez Svetog Duha! Bog je iznad poimanja svih stvorenih bića i samo ako On sam hoće da se objavi tada o njemu Blagodat Duha daje objašnjenja. To je svetootačka i apostolska istina Crkve! Bez Duha Svetog sve je primitivno, slepo, odvratno nisko, podlo i ograničeno. Đavo je zbunjen, u siromašnom drvodelji naslućuje naobičnu i snažnu ličnost ali nije ni blizu da razume ko je Hristos. On (đavo) je sumnjičav jer dobro poznaje pisma i proroštva ali po prirodi stvari ne može znati Boga, ne može videti Ipostas Sina, jer se to u stvorenim razumnim bićima može samo ako to, kako rekoh, objavi u srcu Duh Sveti! Đavo sluti, jer i sam samo veruje (što svedoči i Spasitelj: "I đavo veruje ali drhti.."), da je Hristos upravo "obećavani Mesija" i s toga, tretirajući ga kao naročitog Božijeg poslanika (opet samo kao čoveka jer se za mnogo ljudi i znamenitih proroka iz starina u petoknjižju govorilo u kontekstu Adamovog sinovstva da su "sinovi Božiji") provocira ga poznatim kušanjima u pustinji kao što je i uspeo mnoge velike ljude da nasamari, ubije i odvuče kod sebe. Nudi Hristu kao čoveku sva blaga ovog sveta ("koja su njemu predana" svedoči Jevanđelje) samo da prizna njegovu vlast i pokloni mu se! Tu ga Gospod, govoreći kao ljudsko biće, do kraja sluđuje i kaže (prafrazirano): "Bogu svome jedino se klanjaj i Njemu jedinome služi"! (Матеј 4; 3 - 11) Zanimljivo je da ovde Gospod ne kaže kao Mojsiju: "Ja sam Gospod Bog tvoj.." i ne kaže: "Ja sam onaj koji Jesam" što bi bila savršena istina!? Ne, On iz nekih strateških razloga o tome ćuti i podgreva zbunjenost kneza tame. (Ne retko mnogim ljudima kaže: "Idi i ne govori nikom.." upravo da pokoji važan segment Njegove ličnosti ne bi razbudio podozrenje opakog ludaka i da ovaj ne odustane od svojih ubistvenih namera.) Đavo odstupa i odlazi u uverenju da je reč o običnom čoveku! Čak ga više puta naziva "svecem Božijim" ...dakle samo čovekom jer ne vidi Boga! Njemu nije jasno (što je samo Crkvi kasnije otkriveno Duhom Svetim) da Bog može i hoće da uzme ljudsku prirodu. Đavo gleda kroz sebe; on se nikada ne bi ponizio i uradio tako nešto i upravo to i jeste njegovo slabo mesto ka kom je usmerena divna strategija Božijeg spasavanja ljudi. Nazire se da to slepilo i bezmerna oholost postaju meta Jagnjeta Božijeg i prevashodni cilj ikonomije spasenja. Trebalo je u datostima i okvirima spontanog života, slobode i slobodne volje i ljudi i demona, naterati glavnog zlikovca da učini ono jedino što može da pobedi smrt a to je da ubije Život (Hrista) da bi Život razorio smrt do njenog korena! Sam Gospod na jednom mestu u Jevanđelju kaže "Ako se carstvo razdeli samo u sebi neće opstati ono carstvo" i time posredno kaže da je đavolu stalo do vlasti koja mu je na zemlji dana i da ne bi tek tako činio stvari koje bi mu to carstvo otele! Trebalo je dakle lukavog namamiti na ubistvo Hrista! Njegovo slepilo i sujeta su radili protiv njega kao što svaki naš greh radi protiv nas čineći nas glupima, slepima i poremećenima. Stari Zavet je, spominjući "pobednika i proroka" rođenog od devojke i "velikog vojskovođu" a bez suštinskih detalja, iritirao đavola koji je to svoje carstvo (koje ne može da se ospori jer ga i Spasitelj spominje) hteo da brani po svaku cenu. To je preslikana situacija sa Irodovim pokoljem dece (zbog vlastoljublja i dolaska na svet "nekog Cara") u vreme Hristovog rođenja jer je grehovni princip sa posledicama isti i kod ljudi i kod demona. Nad ljudima se Gospod sažalio i osmislio strategiju kako da nas oslobodi od grehovnih zakona. Na mnogo starozavetnih mesta pisci spominju velikog Proroka koji dolazi ali niko ne govori ko je On po prirodi. Samo "sin djeve".. "nazarećanin".. "neiskazano poreklo" i sve to veoma utiče na vladara senke i mraka. Potresa ga i nervira, čini ga neopreznim i razjarenim. Spasitelj čak i pred samu smrt drži u tajnosti ko je On u suštini! Pred Pilatom (ili Irodom) na pitanje da li je on Sin Božiji odgovara sa: "Ti kaza ali od sada ćete videti Sina Čovečijeg (ne Sina Božijeg) kako dolazi na oblacima..." I prisutni i sam đavo mislili su da bulazni pred smrt.. jer bez Duha Svetoga, Duha Crkve, nemoguće je razumeti ono što Spasitelj govori. (Ne treba smesti sa uma da Gospod otvoreno o sebi govori tek kroz Jevanđelja tj. kada je đavo već pobeđen i kada je Gospod Duh Sveti već osnovao Crkvu.) Mogao je Gospod tu pred Pilatom ili Irodom, kao što već rekoh, reći: "Ja sam onaj koji jesam" i to bi bilo tačno! Đavo a i svi drugi bi trenutno bili mrtvi ali Gospod ne menja nasilno zakone slobodne volje koje je sam postavio. On ih poštuje! Poštuje i naše "rukopisanije" sa đavolom kad god napravimo greh i odstupništvo. Tako zagonetan i prikriven u ljudskoj prirodi definitivno je postao magnet za arhizlikovca koji je pomešao pojmove o prorocima i ovom čoveku koji "bulazni", postao je neoprezan u oholosti i podrugljivo (kao i svi vojnici oko Hrista) nastavio rutinski sa uništavanjem čoveka! Mnoge proroke je pogubio bez posledica pa je i za ovog mislio isto. Tim pre što su mislili da je, ne tražeći ništa za svoje delanje, prolupao (ili kako su kasnije formulisali Jelini "napio se vina") pa su mu se redom izrugivali. Đavo tada radi upravo ono na šta Svetotrojična strategija računa - radi na ubistvu Hrista jer ne želi da deli vlast u ovom svetu ni sa kim! (Molitva u Getsimaniji posredno o toj strategiji mnogo govori - parafrazirano : "Oče, ako može da me mimoiđe čaša ova ali ne kako ja hoću nego kako ti") Vrlo je oprezan Gospod tada gde i šta će reći u toj prevažnoj strategiji protiv opakog ludaka u uslovima gde se život odvija spontano, jer samo tako, poštujući sva pravila vidljivog postojanja mora biti spontano i uvek iskreno pljuvan, ponižavan, sramoćen i najzad ubijen da bi punopravno kao Vladar života Vaskrsao i validno pocepao Adamov ugovor sa đavolom. Tek Vaskrsenjem i pobedom nad smrću, Život se otkriva u neizrecivoj slavi i sili, i đavo tada shvata s kim se kačio ...ali kasno! Carstvo mu je srušeno. Da je znao ko je pred njim teško da bi uopšte smeo da priđe Hristu a kamo li da se odvaži na ubistvo i onda se otvaraju bezbrojna pitanja: Kako bi onda Bogočovek pobedio smrt u realnosti spontane slobode koju i sam poštuje? Kako bi umro kad je "novi Adam".. kad nema greh? On jeste uzeo našu grešnu prirodu ali na bezgrešan način; po prirodi bezgrešan je onda i besmrtan jer ju je sobom preobrazio. Kako bi onda ljudi savaskrsli sa Gospodom da nije bilo te strategije "ubistva Života, razaranja smrti do samog korena i Vaskrsenja"? Naseo je đavo na svoje zablude, upecao se na ubistvo.. i Vaskrsenjem Spasitelja, a do dna ponižen, više od mržnje ne može da smisli Hrista i Crkvu. U osnovi, sve što mu je preostalo je da besni i da se ruga Hristovoj žrtvi kroz naša sagrešenja. Samo kroz liturgijskog Hrista Bog pokazuje svoju svemoć (preobraženi čovek) isceljuje ljude, izgoni demone, hoda po vodi, prolazi kroz vrata! Mnogi svetitelji to isto čine samo u Hristu i kroz Hrista... samo u Duhu Svetom i sa Duhom Svetim! Samo u Bogočoveku prestaju da važe uslovljenosti zemaljskim pravilima i zakonima - nikako van Njega. Mimo Njega, u stvari mimo voljnog idenja za Njim, sve je raspadanje u neprestanom vrzinom kolu besplodne realnosti, sitnih pakosti, zločina, umiranja na sve iskrene načine koje nisu prestale da važe s obzirom na apsolutnu slobodu koja je čovekova i lepota ali i "tragedija". Naša sveopšta ljudska kob je u tome što Boga ne prepoznajemo u Hristu; što mu pripisujemo naše osobine jer smo nesposobni da se od njih odmaknemo. A onda mu još nesvesno pripisujemo i svoja ograničenja premda On sa njima nema ničega zajedničkog. Iz svega rečenog; iz datosti koje nam "donose" oci i proroci (dakle sam Gospod kroz Njih jer bez Duha Božijega ništa ne možemo činiti) Juda je spontano izdao Hrista! Nije ga niko sa Neba na to primoravao jer onda to više ne bi bilo Pravoslavlje tj. život u Gospodu ali i pored Gospoda kao dete, rođak ili prijatelj. Predodređena scenografija, sudbinsko ponašanje i predudešenost događaja bi značile da mi nemamo slobodu; da smo vezani koncima i da nas neko pomera a samim tim u dubokoj podsvesti mi onda "nemamo ni krivicu ni za šta - kriv je taj neko!?" U sebi, ako tako verujemo, čak i za zločine možemo misliti da su plod mešanja u naše živote neke "više sile" ili "sudbine"?! Od svega toga tačno je samo to da se u naše smućeno srce meša jedino siledžija đavo i niko drugi! Bog interveniše onda kada Ga verom prihvatite; voljno krštenjem i iznad svega molitvom krenete za Njim, ali je čak i tada tih i nenametljiv. Čak i tada daje vam slobodu da se okrenete i odete od Njega. Ni nesrećni Juda nije shvatao važnost osobe sa kojom sedi; podlegao je ljudskoj oplićalosti koja kao i fariseji čeka samo čoveka obučenog u odežde vojskovođe i na belom konju praćen silnom vojskom kojom će osoboditi Izrailj od mrskih okupatora! Međutim "pred njim je čovek u običnim haljinama, siromašan ali teološki veoma potkovan ... pa još priča nešto što fariseji, njegovi poznanici, preziru ..smatraju grehom"!? Njegova izdaja nije predudešena niti namontirana! Ona je plod istorijskih okolnosti i nivoa svesti vremena u kom se Gospod rodio! Treba spustiti um iz tih nama nepoznatih i uglavnom odmaštanih Božijih večnosti u zemaljske istorijske okvire u kojima se dešavaju svakakve stvari spontano! S tim u vezi, postoji nesrećan slučaj! Ne postoji samo Bog no i mi! Od Njega dobijamo bitije (biće) ali trenutno na stranu što naš život u Njemu ima svoj izvor! Dao nam je slobodu nazvavši nas prijateljima ...a On ne brlja i ne rovari po životu prijatelja. Ne nameće se. Evo jedan grub primer kakvih inače ima bezbroj: neki izopačen čovek može da siluje devojčicu ili mladu devojku i da ona začne dete ...i da se to dete čak rodi po zakonima rađanja utkanih u prirodu (a kroz koga su svi prirodni zakoni nastali ako ne kroz Reč Božiju!?)! Da li je to silovanje Božija volja? Božije dopuštenje?! Naravno da nije Božija volja, kao ni mnogo drugog koje se dešava; niti se može reći da je On to dopustio ...ali tu se pomalo gubi mogućnost verbalizovanja teme. Svakako da je dopuštenje jer da On hoće migom volje može da ugasi Kosmos; ali to čak nije ni dopuštenje; to je realni ljudski svet iz kog je proteran Hristos pa za mnoge od tih stvari On i "ne zna" jer poštuje našu vremensku i prostornu realnost, principe slobode, prijateljstva sa Njim i idenja za Njim iz ove doline užasa! Baš kao što ni onaj jevanđelski otac nije imao pojma gde mu je bludni sin! Stoji samo da je ovaj otišao u neku "daljnju zemlju" sa nekim drugim pravilima, nekim drugim realnostima. A to je upravo slika relacije između Hrista, Crkve ... i nas ljudi. Kako rekoh gore, ne postoji samo Bog, postojimo i mi u svetu "izgnanom iz raja" u svetu palog čoveka omeđenog trajanjem vremena i potpune slobode da se radi šta god vam padne na pamet, ...u svakom slučaju sve to vodi u smrt. Bog u Hristovoj ličnosti nudi i ne nameće izgubljeni Raj ("a ko hoće da se spasi neka uzme krst svoj..."); donosi Njegovu stvarnost i poziva nas da izađemo iz mraka pećine (kao već usmrđenog Lazara); iz mraka iluzornog života u večnu realnost Bogopoznanja i bogoopštenja za koji je čovek i stvoren. Poziva Gospod da naš svet, mi a ne On, slobodnom voljom predamo Njemu na upravu u čemu će stvarnost biti Njegovom ljubavlju preobražena. No Gospod spasava onog ko želi da se spasi i kroz Hrista mu to omogućava ali u Njemu važe neka druga pravila ponašanja, razmišljanja! Mimo Hrista svašta se dešava ali On tome nije kriv; On čak govori mnogima: "Ne poznajem vas"! Naprosto to je "daljna zemlja" u kojoj boravimo kao bludni sinovi i u kojoj kao u kazamatima važe neka druga surova pravila po čoveku; čak i izopačeni biološko fizički zakoni što je samo konsekventna posledica iščupane vere iz srca! S tim u vezi, đavolova primarna ideja je da baš to uradi sa čovekom, da mu zverski rastrgne veru i izvadi je kao paganski žrec kad iščupa srce iz grudi žrtve i drži ga u ruci ...što svedoči i priča o sejaču i semenu - "dođe đavo i ukrade seme..") Pogledajte samo jevanđelski događaj sa "krvotočivom ženom"! Ide Gospod kroz Jerusalim; stiskaju Ga odasvud, ko u autobusu, ali kada Mu je ta žena dotaklа samo skut haljine On reče: "Ko me se dotače"? Dakle, kao stampedom je bio guran, dodirivan, pritisnut ljudima ali nikog nije opazio jer ne beše vere! Opazio je samo nju i pita (još jednom): "Ko me dotače"! To je čak i Apostolima bilo čudno i primetiše: "Vidi šta te sveta gura (jedva dišeš?) a ti pitaš ko me dotače"? I Gospod tada reče nešto fascinantno što daje mnoge odgovore na razna pitanja: "Neko me dotače jer osetih silu koja iziđe iz mene". (Lukа 8; 43 - 46) Bez vere, makar ovolicne ..ko zrno gorušice, Bog ne može nikome pomoći.. poručuje ovaj događaj! Na drugom jednom mestu Jevanđelje potvrđuje: "I ne mogaše onde ni jedno čudo učiniti jer ne nađe vere". (Čak i kada se malo vratimo u doba Mojsija vidimo da je Gospod silna čuda činio kroz velikog Proroka, bio zaštitnik, izbavitelj, borac i hranitelj, jer su njih dvojica bili bliski saradnici. Teško je i pobrojati sva ta čuda i to na očigled Izrailja, ali već po predstavljenju Mojsija vera je bledila i čuda su utihnula). On je, kako gore rekoh, sebi vezao ruke na istorijsku spontanost i na iskrene relacije roditelj - dete ili prijateljska saradnja sa čovekom zasnovanoj na veri i poverenju. Ne spasava nikoga na silu; ne remeti čak ni naše pogane misli i dela osim što je kroz oce rekao da će nas to ubiti! Ali ni tada ne vrši nasilje nad istorisjkim tokovima kakvi god da su. Kad ponovo bude došao u slavi Sudije (a ne kao sada kada je još uvek sluga ljudima) sudiće "koliku smo ljubav imali" jer je sam Ljubav (što i reče onomad kad mu je bludnica brisala noge kosom - "Veliku je ljubav imala.." pa je i oproštaj veći)! Sudiće po našoj sveslaboj i prebolesnoj nameri (a ne po snazi koju nemamo) da makar na mikro planu pokušavamo da imamo ljubav kroz veru u Njega; kroz veru da je On zaista Bogočovek koji se rodio kao i mi, i da ne laže kada nešto obeća i kaže! Njegov pogled dopire do onog mesta gde se u srcu razdvajaju namere; do mesta gde se rađa lenjost i kukavičluk; gde vonja na starost i mrzovolju ...gde namere budu ili tanano zle ili bar uzdahom dobre u pobožnosti. Taj će Sud biti Ljubav i ona će osvetliti naše pećine pa ko izdrži.. izdrži! U stvari, po Njegovoj božanskoj ikonomiji spasenja čak i sama vera nije ni blizu kraj priče! Vera bez dela je mrtva kažu Oci Crkve! Veoma je moguće, po Njegovim savetima o neosuđivanju i sažaljenju, da su osim vere to prevažni elementi (ako ne i jedini) zbog kojih On još interveniše na mnogim mestima gde god se projave te osobine širom sveta. Ko će to znati!? Čak će i konačni Sud biti zasnovan više na milosti i sažaljenju nego na samoj veri! Mnogi će čak reći "Nismo li u Tvoje ime ...pa nešto" ali Njega to neće zanimati!? Verovatno nikada iskreno i spontano nije ni čuo te ljude, nikada nikakva sila nije "izašla iz Njega" kroz njihove reči s obzirom da im kaže: "Ne poznajem vas.."! Bog ne laže kada nešto kaže. On ih istinski nikada nije ni video ni čuo ma kako to čudno zvučalo. Moguće zato što su ga spominjali van Crkvenog konteksta, van skrušenosti i ljubavi bez koje je crkvenost samo kozmetika!? Priče tih "koje Gospod ne poznaje" samo su, u kontekstu Hristovog odnosa prema krvotočivoj ženi, neko mrmljanje iz "daljnje zemlje"?! Ko će to znati? Tako deluje. Dok će u isto vreme Gospod spasiti mnoge koji mu kažu "A kad smo te videli da te nahranismo, obusmo, odenusmo..."? Dakle, pojma nisu imali da su to Njemu činili! Sledi da je vrlo spasonosno biti dobar, nežan, blag prema ljudima jer je u svakom upravo Njegov lik. Bez Gospoda ništa nije moguće ni ostvarivo što i Gospod sam reče" Bez mene ne možete ništa činiti"... ni voleti ni znati ni verovati jer On pomaže maloverju. Spasenje nije zasluga već Njegova milost onoliko koliko je u nama nađe. Njegov Sud je samo ogledalo u kom ćemo ugledati sebe i svoja dela ljubavi. Ipak najbolje je nadati se Njegovom sažaljenju i čuvati srce. Njemu jedinom priliči slava vo vjek vijeka.
  7. Blaža Željko

    Raskoli i Otac bludnog sina

    Razmišljam tako, koliko Bog dade, o raskolima, deobama, mržnji, podeli; vidim (bez konkretnih primera) da su teritorija, zgrade, pašnjaci i međe kamen spoticanja mnogima; da su cilj po sebi a ne i ljudi koji stenju pod ovom nesrećom koja se nadvija nad Čašom i Telom Crkve ..koja god bila. Neko se čak poziva na Kanone a samo pre par meseci isti čovek je rekao da je ljubav iznad Kanona, iznad svih zakona. Setim se u tim razmišljanjima jedinog odgovora na sve ljudske dileme i patnje koje iz njih ishode; patnje malih ljudi, onih koji ne razumeju ništa od Pravila Sabora; kojima treba samo pričest i ispovest .. ne treba ni da znaju za raskole jer nisu u jeresi. Zašto da nema opštenja među tim malim? Iz Jevanđelja stižu odgovori na sve te naše dileme ..ko naravno može da ih razume, podnese i ostvari. Naši životi, ovakvi ili onakvi u svojoj srži nisu ništa drugo nego parafraza Jevanđelja koje je Bogočovek spustio do samog dna ada i smrti .. tako da smo svi tu, unutra, bili grešni ili sveti! Svima nam je data mogućnost da se postavimo po Jevanđelju ili ne! Priča o Ocu i bludnom sinu, koja nije bajka već život, dotiče sve segmente naših bića pa i ovaj prebolni koja preti neshvatljivom agonijom i smućenjem svega što se naziva Crkvom. Bludni sin se uzoholio, to nije sporno! Samouveren traži od Oca "svoj deo imanja" (zemljska dobra) i Otac smatra da je to legitiman stav sina. Kako se taj večni lik Oca postavlja U OVOM PORODIČNOM RASKOLU? On daje sinu taj "njegov" deo; daje mu jer je, otac ko otac.. dobar, blag plemenit! On ne šalje sluge i ratnike na sina (te sluge i sin kasnije spominje kada se kaje) Otac je tu prožet duhom Avraama koji nije hteo svađu sa Lotom kada su došli do reke; rekao je samo (parafrazirano): "Sinko ako ćeš ti na onu zelenu stranu reke, ja ću ovde; ako ćeš ti ovde ja ću tamo! Nemoj samo da se svađamo (prim.a.)" Biblija kaže: "Uze mu se to u pravdu"! Divnog li primera za sve svađe i raskole. Oni koji su najodgovorniji u svim današnjim svetskim i domaćim problemima raskola i deoba treba da uzmu u obzir ovaj događaj sa bludnim sinom; da dobro izvagaju sve okolnosti jer bludni sin, naravno i naravno, NIKADA NIJE U PRAVU .. ali je važno kako se otac postavio! Nije li važnije mir graditi jer "ko mir gradi nazvaće se sinom Božijim"!? Niko ne voli raskole!? Kome normalnom to može biti važno i milo? Nisu ni meni dragi jer smo pozvani u zajednicu u jednoj čaši ali "bludni sin" NIJE RACIONALAN, on je izgubio razum ..privremeno! Otac to sagledava u trenuću oka i ima o svemu širu sliku! Zato postupa premudro, nama neshvatljivo, zemaljskoj logici ogrezloj u blatu i međama skoro budalasto; a otac samo pušta dete da ide svojim putem ..i ne žali ništa! On iskusno zna kuda vodi taj ostrašćeni krik njegovog deteta, kakav je kraj, i plaća cenu.. Čujem spominju se i politički pritisci svetskih bašibozluka; namera im je rasulo, razdor među nama ali ko nas može da razdere, raskoli i posvađa ako mi to nećemo! Ako to neće bar oni koji sačuvaše "iracionalni" racio koji nije od ovog sveta!? Nije od naše logike. Nije li đavo nagovorio "bludnog sina" onako diskretno, sa strane i podmuklo, na porodični raskol? Napujdao je tog momka željama ka svetskim stvarima, ka samostalnosti i samodovoljnosti! Upravo se tako taj sin i postavlja prema ocu .. "daj mi moje" iako je sve očevo već ionako njegovo ali on je izgubio razum; on se pomračio, izgubio se! Đavo je hteo svađu, hteo prekid porodičnih veza ..prividno je uspeo ali nije li upravo njega onaj divni Otac svojim smirenim stavom o zemaljskim dobrima posramio do srži?! Raskol je pao u vodu jer bolje i da budu dobre komšije nego da žive u mržnji..to je koncept ovog divnog čoveka! Bolje sestrinska crkva nego raskolnička; mbolje opštiti nego ne opštiti ma koliko bilo analiza Kanona! Otac je u ovome iznad kanona, iznad pravila, "iznad subote"! Na taj način ovaj divni čovek je đavolu okrenuo drugi obraz .. i pobedio! Svaki bludni sin se vrati svom domu kad tad.. treba samo pustiti vremenu i ne praviti oko toga veliku dramu. Ostati miran zbog moguće veće štete i pustiti Bogu da bludnog sina koji je obezglavljen dozove pameti, "izgubljen beše i nađe se". Nije tako lako i jednostavno svakom ko od majke Crkve traži "svoj deo" da odjednom sam organizuje Crkvenu upravu; neće proći mnogo i hraniće se roščićima .. ali lično ne vidim drugi način da se čovekoubici izjalovi plan. Ne postoji drugi način da se očuva opštenje u Čaši pod uslovom da nije u pitanju jeres! Čak da je sve plod ljudske sujete i vlastoljublja, pa šta? Kakve veze ima, sve je to svojstveno čoveku i Otac to zna... zato i ne žali za imanjem. Sa takvim motivima bludni sin će pre potrošiti sve! Ne mora se ta istina projaviti u našoj generaciji ali sigurno hoće u nekoj narednoj. A zemaljska dobra, građevine, blato, livade, međe .. sve će to proći; u svemu će na kraju biti Hristos sa onima koje On bude postavio sebi desno! Tada će biti smešno pravdati se blatom, međom, granicama svih vrsta i političkim previranjima.
  8. Jedan verujući čovek postavio je uvaženom autoritetu dilemu i pitanje koje dotiče nešto o čemu sam pisao ovde u blogu: "Raj i pakao; to nisu čekanja već realnost". Ni u snu ne bih oponirao ličnosti kakav je spomenuti autoritet, ali pošto je moj blog pročitalo već prilično ljudi, osetio sam, ne samo potrebu već i obavezu, da malo pojasnim svoje gledište o temi koja je tu aktuelna. Naime; spomenuti čitalac postavio je direktno pitanje: Оче, Да ли Царство Небеско постоји као паралелна реалност? Да ли се оно одвија паралелно од овог света, тј. док ми сада овде живимо и постојимо, да ли "горе на небу" или како већ да се изразим, постоји Цартво Небеско са Господом светитељима, анђелима? Имам утисак да многи у Цркви на овај начин виде Царство Небеско. ... Odgovor časnog Autoriteta bio je: .... И сам сам чуо да неки хришћани сматрају да се светитељи јављају у нашем времену и простору заправо из пуноће Царства небеског које је својеврсна паралелна реалност. Мислим да за овакво веровање не можемо да нађемо потврду у Еванђељу и предању наше Цркве. И светитељи који су упокојили у Господу и даље постоје у овом времену и простору до свеопштег Васкрсења када ће све бити промењено. Стога се њихова јављања могу објаснити само речима да у Христу нема мртвих јер Господ каже „ја сам васкрсење и живот; који вјерује у мене ако и умре, живјеће“ (Јн. 11, 25). Kao što rekoh, s obzirom da sam o ovoj temi već govorio, a možda baš njom podstaknut gore spomenuti verujući i postavlja ovu dilemu, morao sam svoja gledišta da proširim i pojasnim više i dublje ... skoro kao obavezu jer sa izgovorenim stavovima nije se igrati. Dakle: Ne znam ko je postavio pitanje čestiti Oče ali pošto sam na svojim blogovima nešto pisao o tom „već prisutnom Carstvu“ pobojah se da ionako mucava priča ne bude izvor nečijih magli u glavi pa se latih toga da malo pojasnim svoje uverenje. Priličan broj ljudi, preko 1000 ih je pročitalo taj blog pa je i moje pojašnjenje nužno (čak osećam odgovornost) s obzirom da i Vaš odgovor na postavljenu dilemu jednim delom stavlja tu priču pod znak pitanja. Prvi pasus vam je perfektan i potpuno rasvetljava sve dileme. Duboko mu se poklanjam. Poslednji pasus ima neke elemente na koje bih, spreman na korekciju svojih stavova ako sam fantast, prozborio par reči kao dodatno objašnjenje spomenute priče – naročito na primedbu da u Jevanđelju nema potvrde za temu već prisutnog Carstva Božijeg kao realnosti. Ni na koji način ovo pojašnjenje nema za cilj unižavanje ičijeg mišljenja vać isključivo samo pokušaj da se određenim segmentima naših života, makar zrncem nekog shvatanja (pod pritiskom obaveze da se sa talentima nešto uradi) da neka dimenzija, uz Božiju pomoć, korisna za čoveka i zajednicu. Ovaj moj mucavi monolog, još jednom, odnosi se na primedbu da priča o nevidljivo prisutnom Carstvu već sada i ovde nema uporišta u Jevanđelju. Tema je kompleksna iz prostog razloga što nemamo iskustva Carstva koje će doći u punoći ("što oko ne vide i uho ne ču to je Gospod pripremio..") Dakle to „buduće“ je tajna o kojoj ne možemo ništa govoriti iz prostog razloga što o njoj nemamo nikakve predstave. Ona se samim tim ne može upoređivati ni sa čim jer je nepoznanica. Ali možda, u meri koliko nam je Bog dao da o tome razmišljamo, možemo naslućivati bar neki njen projavni deo?! Pa Vi oče svake Liturgije držite telo Hristovo u dlanovima! Dodirujete Ga kao Apostol Toma što ga je dodirnuo! Isti je to Vaskrsli Gospod kojeg je Carstvo – unutra u Srcu Vašem! Pred Gospodom vreme ne postoji! To u Vašem dlanu je isti Hristos koji je malopre prošao kroz vrata zaključane sobe i odmah prišao nevernom Tomi. Kako to onda nije već prisutno Carstvo kad držite Cara Slave u rukama!? „Paralelni svet“ skriven od loših ljudi, zlih srca ...nepoznat za hladne egocentrike i slično!? (Pri tom naravno ne mislim vulgarno na neki kvantni paralelni svet; neki moždani ekvilibrizam na ovu temu). Ako su svetitelji, po rečima mnogih otaca Crkve, prisutni na svakoj liturgiji; ako saslužuju sa Anđelima (iže Heruvimi) istovremeno i sa Vama dragi oče, kako to onda nije, uslovno rečeno, „paralelni svet“ – suštinski realni svet, gde u stvari mi smrtnici i grešnici živimo u svetu grehovnih iluzija i uobrazilja ...paralelno sa Hristovom realnošću ali od nje gresima udaljeni!? Ovaj svet je Hristov a ne naš! Sve je Njemu pokorio Otac Njegov! Gospod nije „tamo negde“ na neshvatljivim visinama ili daljinama; On je tu kroz Liturgiju i Krstom osvećenu Vaseljenu u „srcima ljudi“. To On sam kaže a ne čovek: "Carstvo božije je u srcima vašim"! To je Njegova konstatacija a istovremeno i preporuka i On se ovde obraća nama iz svih epoha koji još živimo u telima. Vi kažete: „И светитељи који су упокојили у Господу и даље постоје у овом времену и простору до свеопштег Васкрсења када ће све бити промењено“ - Dozvolite jedan mali opazak: Ako svetitelji upokojeni u Gospodu i dalje postoje u ovom vremenu i prostoru – to znači da je Gospodnje i ovo vreme i prostor tj. naš realni svet ...jer Gospod Hristos iz Vašeg dlana je Carstvo Božije! Znači svetitelji postoje u Hristu - u Carstvu Božijem i pomažu nam kada im se molimo! Zar ne? Koliko samo isceljenih ima kod Vasilija Ostroškog? Kod Petra Koriškog; Prohora Pčinjskog; Nektarija Eginskog? Iz kog vremena oni pomažu onima koji ih mole? Iz budućeg ili ovog sada, trenutnog, „paralelnog“?! Ako nemaju ovde i sada postojanje u sveprisutnom carstvu - kako nam onda pomažu? Iz kog vremena Majka Božija brzopomoćnica, Igumanija svih svetogorskih manastira, štiti one koji je mole? Naravno, iz Carstva Hristovog koje je jedina realnost – sve drugo: protok vremena, „juče, danas, sutra“, mašta, sećanja ... su naše grehovne uobrazilje. Usled njih smo slepi i ne osećamo realno i sveprisutno Carsto Hristovo (a Hristos je Ljubav) koje je liturgijski već tu ...u srcima našim (bar bi trebao da bude)! Naravno, tu u srcu je i pakao ...što je srodna tema. Pa samo ukratko sa ovim u vezi: za smrznuto srce toplina Hristove Ljubavi je nepodnošljivo vrela; ali se od Nje nigde ne možemo sakriti - kako ni danas dok sam u telu tako i kad se razdvojim od tela. Ne mogu se sakriti od sebe, od rana i smrzotina u srcu koje peku u Hristovom svetu! (teologija "smrznutosti srca" od Vladike +Danila Krstića sa kojim sam imao čast da živim dve godine u Patrijaršiji) Mogu da pokušam da se napijem, da bežim od sebe u drogu, opijate ..ali nema bežanja! Samo iskreni susret sa Hristom i trpljenje sopstvenih gluposti su, uz Crkvene Svete Tajne, lek - ništa drugo pod kapom nebeskom! ("Trpljenjem spasavajte duše svoje" kaže Spasitelj) Gospod svojim Carstvom samo preobražava svet kao što se sam preobrazio na Tavoru ne prestajući da bude Bog ...ne prestajući da bude Čovek. Njegov drugi dolazak biće po sebi preobražaj svega postojećeg; iz krvotočivog u zdravo, iz grbavog u pravo! Kroz Liturgiju On je to isto kroz sve večnosti jer pred Njim vreme ne postoji – On je uvek sada! Njegovo Carstvo je uvek sada! Nije to nešto „buduće“ kad Ga upravo Vi držite u rukama na svakoj Liturgiji, a On je Gospod koji objedinjuje i večnost i sadašnjost! Postoje u Jevanđelju potvrde za ove stavove, pa je između ostalih prva ta da je jedan kriminalac i razbojnik, raspet pored Hrista na Golgoti, prvi stanovnik Raja ...tj. Carstva Božijeg (što i meni daje neku nadu)! Setimo se, kada je ovaj prepoznao i ispovedio Božanstvo Hristovo, šta mu Gospod kaže doslovno: „Zaista ti kažem, još danas ćeš biti sa mnom u Raju“. Još danas? Da, na Veliki Petak je razbojnik prvi od ljudi ušao u Raj! Gospod ne laže kad nešto kaže! Raj je tog Velikog Petka realnost! Taj pokajani čovek je i dan današnji u radosti svog Gospoda kojeg Vi držite u dlanu ...DANAS! Sve svetitelje u Gospodu držite u dlanovima – danas! Oni su u Njemu a On, Ženik duša naših, je naše Carstvo ...koje je i u srcima našim i na Vašem dlanu - danas! Na drugom mestu u Jevanđelju koje se čita na opelu Gospod kaže: „Zaista, zaista vam kažem, da dolazi čas i već je nastao, kada će mrtvi čuti glas Sina Božijeg i čuvši ga oživjeće...“ (Jov. 5; 25) Ovde se interesantno prepliću ova dva naša stava i kažu nam direktno da Vaše i moje gledište čestiti oče nisu u zavadi; ne stoje u opozitu! Gospod koristi i buduće i sadašnje vreme: „doći će čas i već je nastao..“! Objedinjuje sadašnjost i "budućnost" u vanvremeno "doba .. u večito "sada! Hristovim dolaskom u svet rođenjem od Djeve Bogomajke već je nastalo Carstvo Njegovo! O kako je ovo strašno jevanđelsko mesto!? "Već je nastao čas kada će mrtvi u grobovima čuti glas Sina Božijega ..." Gospod kaže "mrtvi"! Ne kaže poimenično "ovaj ili onaj" ...kaže "mrtvi"! A samo malo pre toga kaže da je taj čas "već nastao"!? A kako se zove taj već otpočeli događaj kada će "mrtvi u grobovima čuti glas Sina Božijega" ..ako ne Sud? Ovaj život je već "sud svetu" isto koliko je i priprema za "dan koji dolazi" ... i to se čak spominje skoro doslovno u Jevanđelju ne jednom drugom mestu: "Сад је суд овоме свијету; сад ће кнез овога свијета бити избачен напоље." (Jovan, glava 12 ) Sama Crkva i Liturgija su jevanđelske ESHATOLOŠKE REALNOSTI ..za koje smo mi slepi usled grehova! "Lestvica", često prikazivana na freskama koja vodi od pakla ka Hristu, i uz koji su penju (ili sa nje padaju) svi iz ljudskog roda; nije posmrtna slika ljudske duše već slika našeg života ovde i sada; ličnosno sazrevanje i uzrastanje u Hristu i ka Hristu ..jer Vaskrsli Gospod je eshatološki Gospod ...i Vi Ga oče držite u dlanovima na svakoj Liturgiji! Vi danas niste ista osoba kao pre petnaest godina! Danas ste daleko zreliji nego tada jer su Vas mnogi Krstovi umudrili, urazumili i sazreli; a penjali ste se uz lestvicu i padali sa nje samo Vi znate koliko puta!? Nas samo greholjubivost, sa svim svojim strastima i bolestima koja nosimo, odvaja od tog sveprisutnog Carstva; na šta i sam Gospod ukazuje: (Jovan 5, 24) Zaista, zaista vam kažem: Ko moju reč sluša i veruje Onome koji je mene poslao, ima život večni, i ne dolazi na sud, nego je prešao iz smrti u život". Obratite pažnju na prezent! Gospod ne kaže u futuru: "Ko moju reč sluša ... imaće život večni i neće doći na sud.." već govori u Njegovom vremenu večite sadašnjosti: "Ko moju reč sluša i veruje Onome koji je mene poslao, ima život večni i ne dolazi na sud nego je prešao iz smrti u život". Strašan paradoks u okvirima ljudske svesti koji svedoči da Pravoslavlje nije od ovog sveta ili ljudske logike: ovaj svet i ovaj život u kom ne može da se ne pogreši, jeste grehovna smrt svih nas! Posvednevno nam smrt kroz grehe razjeda dušu i organizam i on se samo u Hristu i Hristom (Njegovom milošću) refrešuje da dočekamo novi dan! Samo u Hristu, zahvaljujući Njegovoj božanskoj sili i dobroti, iz smrti ulazimo u život svakog dana ali i eshatološki! Njegova sadašnjost je naš život i naša realnost! To je realnost svih epoha i svakog vremena. To samo potvrđuje ranije rečeno svedočenje Gospoda da "Ovaj svet u zlu leži" ..što će reći da je Crkva ulaz, kapija ili vrata konkretnog ESHATONA - već ovde i sada! Njegovo Carstvo je tu; ako hoćete i onako nezgrapno definisano, kao „paralelni svet“ ...ali je bolje kao „duhovna realnost Carstva Hristovog“ skrivena od srca izopačenog mržnjom, hladnoćom i slično! Ili još bolje rečeno, mi a ne Gospod smo u "paralelnoj realnosti"; u iluzijama života i najdubljim grehovnoj otuđenosti i samoobmani – Istina je Hristova; realni svet je Njegov. Svako iskreno srce to, kroz Crkvu, može u nekim dubinama da nasluti kroz Tajne krštenja, ispovesti i pričesti! Posle iskrene ispovedne otvorenosti prema Hristu kroz sveštenika (jer je i sveštenstvo jedna od Svetih Tajni), srce može kao u magli doživeti koliko je samo do pre pet minuta bio u svetu smrti, ludila, grehovnih iluzija i užasne udaljenosti (kao bludni sin) od realnog života - od Hrista. Istim očima sagledava jedan drugi unutrašnje/spoljašnji preobraženi svet, realni Hristov svet, i postaje ljubazan; počne da voli i prašta. Ništa mu tada osim Hrista nije vredno ni bitno jer je Hristos upravo ta ljubav kojom čovek voli. Tako obična, tako bliska, intimna i lična - nimalo mistična, ... stvarna, realna. U stvari, kako već negde rekosmo, Raj nije geografska ili vremenska odrednica, nije "nešto što dolazi"; raj je Hristos u srcu! Ko ima Hrista u sebi, ko služi svima, ko nije nadmen baš kao što On nije, njemu su i Sahara i Antarktik raj! Takav ne sudi nikome a onda se i njemu ne sudi - to je Božije obećanje a Bog kada nešto kaže On ne laže; to je onda tako. Adam i Eva bili su ljudi ko i mi (uostalom mi smo od njih), na planeti koja se nije promenila ni po čemu osim po smrtnosti. Da je to isto kao i danas svedoči pismo kada kaže da Bog iđaše kroz Raj kada malo zahladne .. to znači bila vrućinčina tamo na Bliskom istoku pa Bog htede da se sretne sa svojim sinom Adamom kada je to Adamu malo prijatnije. (Evo original citata 1. Post. 3; 8): "И зачуше глас Господа Бога, који иђаше по врту кад захлади; и сакри се Адам и жена му испред Господа Бога међу дрвета у врту") Šta je to u stvari Adam izgubio grehom neposlušnosti? Izgubio je Duha Života, Duha svetog; Duha smisla i razuma sa kojim ih u srcima "ne beše sramota što su goli" (!. Pos. "; 25) Sa Duhom Svetim u srcu jedna dečija čistota na koju kasnije i Hristos poziva! Krenuo je tako otpali Adam ka bolnom iščezavanju ali na našu sreću Sveta Trojica u velikoj tuzi "brže bolje" iznađoše strategiju i rešenje kako da vrate Duha u srca ljudi a da nikome ne poremete slobodu izbora! Dalje je sve istorija crkve. Da se vratim temi. Mi smo daleko "buduće vreme" za Svetog Nikolu, ali On danas, u sadašnjosti iz Božijeg Carstva, pomaže onome ko ga iskreno moli! Zar ne? Mnogi sveti iz davne prošlosti nisu uopšte u prošlosti! Pomažu Božijom silom i Vama i meni i svakom drugom u svemu - danas! Ne iz prošlosti, ne iz budućnosti ...nego danas! Šta je to ako ne "paralelni svet" pri čemu nije On nama paralelan nego mi Njemu! Poznato je da Sveti Spiridon Krfski, kog sam imao tu čast da nedavno i vidim i celivam, ponekad napusti svoj ćivot ..ili sveštenici ga nađu da je promenio položaj tela! Poznato je da jedino Krf nikada nije pao pod Turke, a zašto!? Pa namerili se na ovog Božijeg ugodnika! Dva puta su pokušali opsadu u istoriji ali on im nije dao! Kažu letopisci: "Smetao im je neki starac"! Prilično verodostojan svedok pristunog Božijeg Carstva. Mojsije i Ilija su na Tavoru stajali pored Bogočoveka i razgovarali sa Njim; to su svojim očima videli Apostoli i posvedočili! Da, stajali su pored Gospoda, ne utvare već stvarni živi ljudi jer su Apostoli hteli da im naprave šatore, i nisu lebdeli kako ih inače pogrešno ponegde slikaju valjda u nameri da se tome da neki spektakl. (Nepotrebno patetično alegorisanje realnih događaja.) Porazgovarali su ovi veliki proroci sa Hristom o nečemu; verovatno za nas nije bitno o čemu; ali je taj događaj jedna životna činjenica potvrđena od samih Hristovih Apostola. Ne može od spomenutog događaja biti boljeg pokazatelja da je Hristovo Carsto "paralelni svet" ma kako rogobatno zvučalo. On je stvaran; a naša grehovna "realnost" je bolesna, uobražena, izokrenuta, slomljena, prepuna iluzija... Zanimljivo je to da je Ilija vaznet sa telom na Nebo ali na Preobraženje, kada je ta skrivena realnost probila ono ogledalo koje spominje Apostol ("Sada vidimo kao u ogledalu.."), jasno je da Ilija i Hristos stoje u realnom svetu .. ne u mašti! U tom svetu koji jedino i jeste realan jer je Božiji! Očev! Nama pripadaju samo naše grehovne uobrazilje. Najzad, ubedljivo najvažnije mesto za dileme o kojima ovde pričamo jeste jedan jevanđelski detalj koji spominje upravo sam Gospod. Kada, naime, bude došao ponovo, kada se Carstvo Njegovo kao munja od istoka do zapada otkrije u punoći i kada spadnu magle kroz koje je sve "delimično" .. Gospod kaže da će se tada ROBOVI (greha, strasti, mržnje) izbaciti napolje i sinovi će ostati u kući! Robovi "neće moći ostati unutra a mnogi koji se tu budu zatekli biće bez svadbenog ruha" (jaoh meni). Zanimljivo je da su, sudeći po ovim rečima, do tog trenutka svi živeli u kući; žito i kukolj su rasli zajedno na njivi!? Uostalom Gospod nam direktno u oči kaže skoro sve o prisutnom Liturgijskom Carstvu u Jevanđelju po Mateju XIII gl. 36 - 43 rečima: "У време оно, кад дође Исус у кућу, приступише Му ученици његови говорећи: Протумачи нам причу о кукољу на њиви. А он одговарајући рече им: Који сије добро сјеме, то је Син Човјечији; А њива је свијет; а добро сјеме синови су Царства, а кукољ синови су зла. А непријатељ који га је посијао јесте ђаво; а жетва је свршетак вијека, а жетеоци су анђели. Као што се, дакле, кукољ сабира и огњем сажиже, тако ће бити на посљетку овога вијека. Послаће Син Човјечији анђеле своје, И САБРАЋЕ ИЗ ЦАРСТВА ЊЕГОВА све саблазни и оне који чине безакоње. И бациће их у пећ огњену; ондје ће бити плач и шкргут зуба. Тада ће се праведници засјати као сунце у Царству Оца свога. Ко има уши да чује, нека чује!" Ima li jasnijeg momenta koje bi govorilo da se već svi nalazimo u Carstvu Hristovom jer je "Otac njegov već sve pokorio pod noge Njegove" ali zbog dela ili nedela neće svi koji to Carstvo nisu prepoznali tu i ostati. Piše lepo da će "na kraju veka" biti izbačeni "sa njive" tj. iz Carstva! Nije da nisam zabrinut zbog toga .. srtepim ali se nekako makar uzdahom nadam. Suština je da je spomenuta "kuća" ili "njiva" Njegovo Carstvo koje sada samo slutimo u sebi dok će Njegov dolazak biti preobražaj sveg postojećeg ..pa ko opstane ..opstane! To je u Božijim rukama i Njegovoj sili za koju se nadamo da će imati rešenja i sažaljenja za mnoge naše neispravljene slabosti i da će nas po svojoj dobroti i sažaljenju ipak ostaviti tu negde kod ulaza ..makar i na promaji, nebitno. Gospod se na Vaznesenje uzneo i seo sa desne strane Oca, u Carsko dostojanstvo ali je istovremeno i u Vašim rukama na Liturgiji - isti Hristos! Razlika između ove dve realnosti je samo u tome što je Crkva ovde među nama "vojinstvujuća" jer Gospod još uvek služi i još uvek vojuje (predvodi borbu protiv zloga) sa Vama i onima koji Ga veruju. Kada dođe Dan Onaj - Crkva će biti "toržestvujuća" ..prestaće potreba za "vojinstvujućom". Ova dva sveta deli samo tajna, tj. faktor, vremena - nešto što je dato kao dar - mogućnost za pokajanje! Vreme je poklon od Gospoda da u vremenu i prostoru ..u telima (u koje je i Gospod sišao) učinimo dela koja će nam promeniti duhovnu strukturu jer smo sazdani od duše i tela - sliveno! (Kakva tajna; delima tela utičemo na ono nevidljivo u nama!?) Bez dela čovek ne može ništa da menja - ali nas i pored svega spasava ipak samo Njegova milost i sažalenje! Još jedna potvrda za sverealno Carstvo Hristovo i otuđeno i iluzorno naše grehovno (paralelno) "carstvo" je i jevanđelska slika oca i sina iz priče o "bludnom sinu"! Nije otac otišao u lutanje; nije on otišao iz stvarnosti - sin se "izgubio"! Sin je zalutao; "izgubljen bio i nađe se" ...a otac je uvek bio tu gde i jeste! Nije Gospod nikud odlazio sa svojom Istinom i realnim Carstvom - mi smo odlutali kud koji! Na kraju krajeva, izbačeni smo iz Raja na čijoj kapiji od tog trenutka stoji Heruvim ...pa ti prođi ako smeš i možeš! (Možeš naravno ali samo kroz vrata Hrista!) Gospod je ostao u svojoj realnosti da bi odatle, iz Eshatona, sišao u telu među zabludele i samoobmanute u pokušaju da nam otvori oči; ..ali mnoge, kako svedoči Jevanđelje, ostadoše slepe. Silaskom Duha Svetog na Crkvu, na Apostole, prestalo je vreme kada je čovek bio udaljen od Carstva Božijeg..od Raja! Prestalo je Starozavetno tumaranje bespućima u kojima nije bilo Ljubavi ...bili su samo zakoni! Oni su dati ljudima (što je unutrašnja duhovna realnost i dan današnji) da, kad izgube ljubav iz srca (sa njom i razum – što je definicija pakla) ne polude sasvim nego da drže zakone kako znaju i umeju dok čekaju da ih Pastir dobri ne pronađe tako pogubljene! Silaskom Svetog Duha došla je eshatološka Ljubav kojom vole ljudi! Došlo je izmirenje sa Bogom i mogućnost da se silne rane duševne orose Božijim pomilovanjem - izmirenjem koje nije naša sposobnost već je On tako hteo! Kad čovek ima Ljubav (Liturgijom definisanu) ...ima Hrista ...ima Carstvo u Srcu već sada i ovde – jer je „Carstvo Nebesko u srcima vašim“! Kada grehom izgubi Hrista, tj. Ljubav, postane starozavetan: rado se sveti, „oko za oko i zub za zub“, nema osećaj i empatiju za stradanja ljudi već sve meri nekim iskrivljenim i izopačenim ličnim pravilima kao npr: „zašto vaš učitelj isceljuje subotom?“ Sav je u slovima zakona; a potpuni kraj mu je kad zakon primenjuje na druge a ne i na sebe. Ljubav je Hristos i sa Njom u srcu čovek je i u Hristovom Carstvu ... skrivenom od pogleda onih koji su hladni, bezosećajni, ispunjeni mržnjom. Bar Vi oče iz prve ruke možete videti u svom okruženju, u tom "grdnom sudilišču", koliko je istinito da je u čovekovom srcu već sada i Carstvo ..ali i pakao! Koliko mnogi oko vas, ovde i sada a nesvesni svoje bede i nesreće, hoće da razapnu Gospoda kojeg Vi držite u dlanu služeći Mu i kojim dišete. Vreme ne postoji u Hristu; i dalje Ga pljuju, šibaju, rugaju se i vređaju! Sa Njim i Vas jer „ako se Njemu narugaše – i nama će; ako Njega popljuvaše – i nas će“! Zar ne? Vreme ne postoji. Bezdušno Ga udaraju a On im ne želi zlo; nosi njihove živote i krstove na sebi. Ljubav Hristova je „paralelni svet“ koji je ovde već sada! Ne neka mistična tajanstvena realnost koju mnogi nesrećnici traže u bolesnim ushićenjima; već obična ljubav kojom voli čovek. Nije ona nešto iz budućnosti; u protivnom čovek ne bi mogao da voli! Njegov svet bi već ovde bio mržnja i pakao u svim oblicima. Ta obična svakodnevna Ljubav je večni Gospod (jer "Bog je LJubav i Ljubav je Bog" govori Apostol) koji je isti i pre večnosti i posle nje. Misticizmu tu nema mesta jer, šta je mistično u tome da je svakodnevna ljubav prema ljudima upravo Hristos po čijem liku smo i sazdani!? Najbolju definiciju rečenog, koja je meni lično izmenila život iz korena, dao je počivši profesor teološkog fakulteta Dimitrije Bogdanović koji 1962. godine u članku "O ljubavi kao merilu ortodoksije" - reče doslovno sledeće: „Mnogi teolozi se upinju da dokažu kako je Hristova ljubav u odnosu na ljubav u ljudskom smislu reči nešto sasvim drugo, kvalitativno različito, suprotno. A zapravo je obrnuto: Između svake prave, iskrene ljudske ljubavi i Jevanđelske ljubavi postoji unutrašnja suštinska istovetnost. Jevanđelska ljubav nije ništa drugo do ljubav kojom može da voli čovek. U tome i jeste Otkrovenje, što se čoveku otkriva ne ono što on u sebi uopšte nema, već ono što ima, ali čijeg konačnog i večnog smisla možda nije bio svestan pa tu bogolikost u sebi nije umeo da razvije." Carstvo Hristovo je Ljubav a ne objekat ka kojem idemo. Ljubav ovde i sada ..koju Gospod vrednuje i koja se produžava u večnost. Ipak ne mogu i pored svega ignorisati da apostol Hristov kaže u Himni ljubavi (Kor. 13): ... 10. А када дође савршено, онда ће престати што је дјелимично. 11. Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско. 12. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат. 13. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав. Znači sve ovo što mislimo jeste delimično ovakvo ili onakvo; samo naslućujemo, koliko nam je Bog dao, ova krupna životna pitanja. Svakako nam svima valja okusiti smrt kao najveće poniženje života koju nam je greh doneo kao platu. Valja nam odvojiti se od tela ...a tek tu šta je zagonetki ..ko će ga znati?! Valja umreti sa Gospodom, jer je i On morao da prođe kroz smrt kao ljudsko biće, da bi sa Njim, silom Božanstva Njegovog i ustali iz groba u punoću Carstva Hristovog! A kakvo je to Carstvo posle drugog Njegovog dolaska ... e to „niti oko vide niti uho ne ču“ osim jednog Apostola. Kako god ...liturgijska realnost Carstva Hristovog ovde i sada je samo, po rečima Himne ljubavi, predukus i slutnja .. kao u ogledalu! Jedna delimična nezaokružena stvarnost. Na kraju srdačno Vas pozdravljam celivajući Vam ruku sasvim otvoren za kritiku i spreman na korekcije gledišta ako ona ičime vređaju svetootačka predanja ili neka dublja crkvena pitanja. Lično mislim da ne skrnave Predanje; možda sam slobodnije pristupao tematici ali ni po koju cenu nisam odstupao od suštinskih pitanja Crkvenog učenja niti sam u njih zadirao. Osećao sam odgovornost da pojasnim svoje stavove zbog preko pet stotina ljudi koji su čitali moj blog o ovoj temi. Preporučujem se Vašim molitvama ...naravno uključujući sve za koje se stalno molim! Pomjanite
  9. Blaža Željko

    Ime pomesne Crkve i redosled pojmova

    U odličnom tesktu na FB stranama (na koji sam i tamo a evo i ovde izneo mišljenje) G-din Aleksandar Milojkov izvoleo je reći sledeće: "Видите у чему је још један проблем са нашом еклисиологијом, код нас словенских хришћана. То што смо помесност везали за национални кључ, те сходно томе помесне Цркве називамо Српском, Бугарском, Румунском, Грчком... Васељенска Патријаршија то ипак назива правилније, онако како треба:Ἐκκλησίας Ἑλλάδος, Σερβίας, Ρουμανίας, Βουλγαρίας, Γεωργίας, Πολωνίας, Ἀλβανίας.. (Цркве Грчке, Србије, Румуније, Бугарске, Грузије, Пољске, Албаније...) Ако читамо апостола Павла, видећемо да је он помесне Цркве управо овако називао: Црква у Солуну, Црква у Галатији, Црква у Коринту... Црква обитава на одређеном месту и то место је њена помесност. Она нема и не може имати национални атрибут који би дефинисао њену помесну конкретност." Odlična tema koja bi se možda mogla i nazvati "Hijerarhijski redosled reči u imenu Crkve"!? Gospod je rekao "sazidaću Crkvu SVOJU.." i to je glavni atribut Crkve! Ona nije ničija osim Njegova! Ne može reč "Crkva" da bude na trećem mestu u rečenici kao što i Spasitelj ne može nigde da bude treći nego prvi i na Tronu kako mu i dolikuje po dostojanstvu .. prvi i jedini. Kada se Njegovoj Crkvi ispred imena stave čak dve reči, npr. "srpska Pravoslavna Crkva" ili "grčka Pravoslavna Crkva" onda se Hristovom telu (Crkvi) daje SVOJSTVO koje ono nema! Crkva ne pripada ni Srbima ni Grcima niti ikome osim Hristu! To ozbiljno razvaljuje shvatanje Crkve kod manje obrazovnog sveta; oni podsvesno Crkvu doživljavaju "prisvojno" (zbog prisvojnog prideva) i sve uzvišene tajne unutar nje shvataju i doživljavaju kao svoje vlasništvo na koje "tamo neki nemaju pravo"... drugim rečima jedno opšte ljudsko blago su nesvesno omeđili i sude se oko te međe. Preozbiljna hijerarhija reči (vrednosti) u rečenici, na prvi pogled naivna i nevažna ali je suštinski od tektonskog značaja za svest i savest ljudi jer Gospod je Reč .. pa samim tim i u svim rečima mora postojati vrednosna norma šta po hijerarhiji ide jedno pre drugog. Na prvi pogled deluje kao "igra reči" ali za verujuće ljude, za ljude kojima duhovni način poimanja života znači puno ovaj problem nije nimalo naivan. Prisvojnim pridevima na početku imena (ruska, koptska, grčka, bugarska ili srpska) daje se dakle Crkvi svojstvo koje ona u samoj suštini nema i ovo je vrlo ozbiljna tema za okrugle stolove i panele od strane mnogo stručnijeg sveta. Lako je taj problem prevazići kod školovanih ljudi ali čak i kod njih, kao i kod mnogo više onih običnih manje obrazovanih laika, ovaj redosled pojmova stvara ozbiljne poremećaje u svesti a još više u podsvesti. Posledično to ne može da se ne odrazi na praktičan život, na razumevanje uloge Crkve, tj. da ona nije muzejski eksponat u nečijem vlasništvu zgodan da se povremeno vašarski prikazuje kao neki oldtajmer već da je telo Živog Boga, Onog koji JESTE, koji se daje svima i koji je postradao radi svih... ne samo za umišljene vlasnike Njegovih tajni. Mnogo toga je skriveno u redosledu pojmova! S toga, kako Milojko odlično zapaža, treba stvari ispraviti i pojmove poređati kao Apostoli: "Crkva u korintu" .. "Crkva u Galatiji".. "Crkva u Srbiji", "Crkva u Rusiji" itd. Odmah upada u oči važnost Crkve .. a uostalom za život svakog od nas ima li išta važnije od njenih Tajni? Čim se ovako poslažu pojmovi i u glavi dođe odmah do nekih promena, kao kad otvoriš prozor pa uđe svež vazduh. Tad se Crkva doživljava u pravom svetlu i značenju. Mnogi problemi se vide drugim očima. Crkva je Hristova nije naša! Naša je samo onoliko koliko nam je On otkrije i da ali opet i opet On je prvi u Njoj .. i ona je prva među nama, nije treća! Nismo mi sudije svetu već Gospod... zato je njeno mesto na početku imena pomesne Crkve a ne na trećem.
  10. Blaža Željko

    Који аутомобил вам се свиђа?

    Rado, volim ja ovu temu (vidi se o'ma) nego muzičar sam i svako veče od 20h radim. Znači i večeras. Za 15 minuta krećem na posao.. pa te pozdravljam
  11. Blaža Željko

    Који аутомобил вам се свиђа?

    I ne zadiše se ko čovek Znači ...msm ..što bi rekao Haris "Šta će meni više od toga.. " Nema, ko što rekoh, cene za zvuk i obilje snage .. Zamisli tek ovaj što me zove sa gornjih slika!? Odma' smo se zaljubili, pripadamo jedan drugom
  12. Blaža Željko

    Који аутомобил вам се свиђа?

    bembara je bembara! Vidim da je u malom prenosu ali brate 120 sa trećom .. msm.. svaka čast! Ovaj moj deda 150 ili 160 sa lakih 3000 u petoj naravno.
  13. Blaža Željko

    Који аутомобил вам се свиђа?

    Suza suzu stiže srce poskače u grudima! Nego, kako je sa 6000 obrtaja došao do samo 120 na sat? Jel to samo u prvoj brzini, eventualno drugoj? Ne bi me čudilo?
  14. Blaža Željko

    Који аутомобил вам се свиђа?

    po gradu 9 - 10 litara. Na auto putu 6 - 7 (orijentaciono) ali ne žalim! Nema cene za zvuk koji daje kad ga pričkineš
  15. Blaža Željko

    Који аутомобил вам се свиђа?

    1998 ccm; 16v; 130 ks - benzin
  16. Blaža Željko

    Који аутомобил вам се свиђа?

    Za sada samo sanjam. Dobar je i ovaj moj deda (sa prethodne strane) Zmaj auto
  17. Blaža Željko

    Који аутомобил вам се свиђа?

    A ako Bog da, bar tamo nekad ..ovaj "MONDEO" (praunuk moje verzije) mi igra po duši i zove me glasno (Izeš auto ako ne možeš da mu oboriš sedišta )
  18. Blaža Željko

    Који аутомобил вам се свиђа?

    Nije nešto svemirski al je moj! Prema tome - najbolji!
  19. Blaža Željko

    Шта ЈА тренутно слушам...

    Ako ste skloni zaljubljenosti a popili ste bar dve čaše vina ovu pesmu je bolje preskočiti. Nalazi potisnute slike ko zna od kada, igra se njima, vraća mladost, budi nežnost .. visokorizična .. nije za one iznad četrdeset godina.
  20. Blaža Željko

    Prva korupcija, njen duh i suština kao i posledice u očima Apostola.

    U sledećem jevanđelskom primeru, koji sam citirao u nastavku ovog teksta, možemo između redova poznati prvu organizaciju Crkve, njeno horizontalno ustrojstvo kao i duh koji zbog Bića Crkve nije ništa drugo nego ono što će biti (i što već jeste) karakter Carstva Hristvog. Vidimo, dakle, da Crkva unutar granica države funkcioniše kao nezavisna i samoodrživa komuna; kao velika "porodična zadruga" na principima opštežića u Hristu Gospodu i Duhu Svetom. ((Vrlo slično, čak identično, socijalno uređenje pokušali su komunisti ali bez Hrista (čak protiv Njega). Otsekli su sopstveno ideološko stablo od korena života i naravno osušili se)). Vidimo da su prvi hrišćani sva svoja imanja i bogatstva stavljali Apostolima na upravu a oni su, svakako nadahnuti Duhom po nekoj višoj socijalnoj pravdi, raspoređivali resurse po potrebama ljudi. Beprekorna zajednica slična današnjim manastirima kojima ona i jeste uzor. No istovremeno, već tada pojavilo se nešto što je danas kancer svih društava na planeti, naravno vrlo izobilno i kod nas, a to je klica korupcije i korumpirane svesti. Ima li da ko ne zna za taj jevanđelski događaj? Ako ima onda u citatu "dela apostoskih" koji sam naveo može da vidi kako to izgleda. Zadesio se tu nesrećni bračni par Ananija i žena mu Sapfira koji su prilično neozbiljno shvatili optežiće i socijalnu pravdu u Hristu a ipak su hteli da se nazovu hrišćanima, da iz toga vuku neke benefite jer je to u kratkom periodu tada bilo popularno (piše između ostalog da su hrišćani bili omiljeni kod stanovništva). Ipak, nesrećnici, rodila im se prevara u srcu. Hteli su da imaju udela u zajedničkim dobrima te komune prve Crkve, ali da ipak budu nezavisni od pravila koja tu vladaju. Da imaju više od drugih; da imaju odstupnicu! Prodali su imanje, od novaca koje su dobili prikrili su deo "sad već zajedničkih para zajednice" kojoj su pristupili i tog trena ono više nisu bili isti ljudi. Već su bili lopovi, kriminalci, prevaranti. Mučna je to priča, tako liči na mnogo toga nama savremenog. I tu, u rečima Apostola, direktno ali i između redova, stoji besprekorna dijagnostika ove opake bolesti. Naime Apostol, pre smrti Ananije, ukoreva ovog zbog želje za prevarom. Posredno mu kaže "Jel te neko terao da prodaš imanje? Dok je bilo tvoje bilo je legalno tvoje! Kad si ga već prodao jel te neko terao da daješ nama pare? Dok su bile kod tebe bile su tvoje i niko ti reč ne bi rekao! Ali ti si dao sve kod nas u kasu, ušao si svojom voljom u naša (Hrišćanska) pravila a uzeo si deo sad već zajedničkih para samo za sebe!? Zašto? " Strašna scena i strašan kraj ovog bračnog para koji su ipak postali pouka Crkve. Ovo je slika svake zajednice, od porodice preko malih porodičnih zadruga do državnog ustrojstva gde je kroz zajednicu i obaveze prema državi princip, osim opštežića, praktično isti! U ovome se vidi kako funkcioniše mozak korumpirane svesti i do koje mere ona više ne može da se nazove hrišćanskom ma kako to deklarativno neko želeo. Ne postoji hrišćanstvo bez socijalne pravde! Ne postoje hrišćani koji uzimaju od zajedničkog! Oni su prosto samo lopovi a kojoj naciji pripadaju, kako se prezivaju to je toliko nevažno da nije vredno pomena. Najzad ni Apostolima nije bilo bitno što se radi o njihovim, po naciji, zemljacima! Apostoli su pokazali strahotu odnosa (u smislu strašnog suda) prema nečemu neljudskom i to se ne može demantovati. Nema opravdanja da se žmuri pred korupcijom i socijalnim ugnjetavanjem. Najzad, evo tog citata iz Dela Apostolskih: "41 Тада они који радо примише ријеч његову крстише се; и додаде се у тај дан око три хиљаде душа. Дела:1:15 42 И бијаху постојани у науци апостолској, и у заједници, у ломљењу хљеба и у молитвама. Јевр.:10:25 43 А уђе страх у сваку душу, јер апостоли чинише многа чудеса и знаке у Јерусалиму. Јест.:8:17Мар.:16:17Лука:7:16 44 (Страх велики бијаше на свима њима.) А сви који вјероваше бијаху на окупу и имаху све заједничко. Дела:4:32 45 И тековину и имање продаваху и раздаваху свима како је коме било потребно. Иса.:58:7Дела:4:34 46 И сваки дан бијаху истрајно и једнодушно у храму, и ломећи хљеб по домовима, примаху храну с радошћу и у простоти срца, Лука:24:53Дела:20:7 47 Хвалећи Бога, и бијаху омиљени код цијелог народа. А Господ сваки дан додаваше Цркви оне који се спасаваху. Дела:5:13Рим.:8:30Рим.:14:18 А неки човјек, по имену Ананија, са женом својом Сапфиром продаде имање, Ис.Н.:7:18 2 И сакри од новаца са знањем и жене своје, и донијевши један дијел положи пред ноге апостолима. Ис.Н.:7:1Мал.:1:141 Тим.:6:10 3 А Петар рече: Ананија, зашто испуни сатана срце твоје да слажеш Духу Светоме и сакријеш од новаца што узе за њиву? 4 Мој.:30:35 Мој.:23:211 Цар:22:21Проп.:5:4Лука:22:3Јаков:4:7 4 Кад је била у тебе, не бјеше ли твоја? И кад је продаде, не бјеше ли у твојој власти? Зашто си такву ствар метнуо у срце своје? Ниси слагао људима него Богу. 5 А кад чу Ананија ријечи ове, паде и издахну; и велики страх обузе све који чуше ово. 4 Мој.:14:36 6 И уставши младићи узеше га и изнесоше те сахранише. 3 Мој:10:4Јован:19:40 7 А кад прође око три часа, уђе и жена љегова не знајући шта се догодило. 8 А Петар је упита: Кажи ми јесте ли за толико продали њиву? А она рече: Да, за толико. 9 А Петар јој рече: Зашто се договористе да искушате Духа Господњега? Гле, ноге оних који твога мужа сахранише пред вратима су, и тебе ће изнијети. 5 Мој.:6:19Псал.:95:9Мат.:4:7Лука:4:121 Кор.:10:9Јевр.:3:8 10 И одмах паде крај ногу његових и издахну. А младићи ушавши нађоше је мртву, па је изнесоше и сахранише код мужа њезина. 11 И велики страх обузе сву Цркву и све који чуше ово."
  21. Blaža Željko

    Kritika na tekst "Predodređenost i sudbina ne postoje..."

    Na facebook strani, među komentarima, našao sam dobru kritiku jednog mog teksta ("Predodređenost i sudbina ne postoje. ...." ) objavljenog tamo od o. Ivana Cvetkovića. Kritiku je uputila uvažena Gospođa (ime nije bitno) koja je postavila nimalo naivna pitanja i koja iziskuju "objašnjenja" ili bar pokušaje istih. Plavim slovima je njena primedba: Gospođa: Autor bloga kaže kako je đavo bio zbunjen dok je kušao Hrista u pustinji 40 dana,da je mislio o Hristu kao običnom čoveku,da je u njemu video samo čoveka,najdalje sveca Božijeg,a nikako Boga!?Međutim,Sveto pismo svedoči da su demoni izlazili iz mnogih vičući i govoreći:,,Ti si Hristos-sin Božiji,,...Kako to,oni znali,a ovaj koji ga je kušao(po dopuštenju Božijem)nije znao?Ili je bio baš neki glupav demon?Mislim da malo čitamo Sveto pismo,Božiju živu reč,pa svemu verujemo,a to je opasno,kaže sv.Jovan Bogoslov da ispitujemo duhove... Poštovana Gospođo (ime), slučajno sam naišao na Vaš komentar; i naravno slažem se sa Vama u mnogo čemu. Moja malenkost je tekstopisac bloga na "ŽRU" koji se koliko vidim na facebooku dopao i priličnom broju sveštenika. U samom startu, ako budete videli tamo na "Poukama" i druge moje tekstove, videćete da ne pokušavam da slovim za nepogrešivog ili nezabludivog, taman posla.. čak sam na više mesta, sa svešću da su reči mnogo ozbiljna stvar, upozorio da se svi ti tekstovi ne primaju zdravo za gotovo već da se shvate samo kao čisto teoretisanje na neka izazovna pitanja koja tište sve nas; ...isključivo u okvirima "trezvenog" sagledavanja nekih unutrašnjih sloboda, koliko ih Bog dade, merenih rečima Jevanđelja i svetih otaca. Sajt "Pouke" je tematski i tu svi iznosimo neka razmišljanja upravo na Duhovne teme ...ne retko promašene (nema garancije da i ovaj tekst ne spada u iste) ali ponekad i interesantne o čemu već treba poslednju reč da daju administratori samog sajta. Na njima je da procene šta od tema ima smisla a šta ne, te da se konsekventno, u saglasnosti sa nekim saborskim mišljenjem između sebe, prema tome i postave sa svešću da ne može sve da ide u etar jer se sa rečima nije šaliti! Uostalom, ko od nas sme za sebe da kaže da je sasvim "pod visak"; da je stopostotno duhovno i duševno zdrav te da bezrezervno krene da lupa šta mu je na umu? Na tom sajtu su, dakle, razmišljanja koja Vam se ne moraju svideti ...ili obratno. Pravo da Vam kažem, nisam kriv što se poneka tema dopada čak i sveštenim licima koji ništa manje ne ispituju duhove i od kojih jedino i očekujem validan sud! Moja malenkost iz nekih razloga samo traži „menjače“ koje Gospod spominje u Jevanđelju u razgovaru sa lenjim slugom ...šta god to sada značilo. Te "menjače" tražim decenijama; ispitujem po ocima i Pismu "ko su oni" ...pa eto kopam i ovde ne bih li ih našao!? To ne znači da mi do Vašeg mišljenja nije stalo, naprotiv, i zato se latih da Vam u par crtica (m'sm "par crtica" ) obrazložim razmišljanja iznesena u spomenutom blogu. Ali uvek i uvek, pa i sada, ponavljam da AKO je išta dobro i zanimljivo u onome što pričam (ne isključujem i mogućnost ozbiljnih bolesnih uobrazilja) to je od Crkve i crkvenjačkog iskustva i razgovora sa mnogim znamenitim ljudima iz tog perioda dugog skoro dve decenije. Sam po sebi, bez Crkve i Liturgije.. čovek je ništa. Najzad, žargonski rečeno, da li je ovo što pišem dobro i prihvatljivo ili loše ne mogu znati suštinski .. u svakom slučaju rado bi se ogrebao za molitve svetogorskih monaha ..ne mogu vam ni slovcetom objasniti koliko mi je to značajno. Ako grešim da me njihove molitve ozdrave! Ako su tekstovi od neke koristi, .. da me njihove molitve opet ozdrave jer sam u svakom slučaju veoma bolestan čovek. Par reči o Vašoj kritici: Nije sporno da su mnogi demoni govorili „znam te ko si, ti si sin Božiji“ ...no kroz Stari Zavet, koji je i đavo proučavao jer se na nekoliko mesta poziva na biblijske citate, provejava za ljude reč da su „sinovi Božiji“ (npr. „Видећи синови Божји кћери човечије како су лепе узимаше их за жене које хтеше.“ 1. Мојс. гл. 6 ... о томе нешто каже и jevanđelistа Lukа spominjući prvog čoveka Adama: "...Сина Еносова, сина Ситова, сина Адамова, сина Божијега." (Luka 3.") Iz ovog Lukinog teksta jasno je da je čovek Adam sin Božiji .. naravno danas, blagodareći Crkvi i Duhu Svetom kroz Nju jasno znamo da je to "sinovstvo" po blagodati a ne Ipostasi koja je jedino u Hristu! Ljudi i jesu deca Božija u meri rasta u Hristu; opet: po Blagodati koja je od Boga! I đavo kroz stari zavet tj. kroz period života ljudi pre Hrista vidi razliku između proroka i običnog sveta ali za njega (ili legione) su to samo znameniti i posebni ljudi ... u njegovoj percepciji “sinovi Božiji“ (u smislu ljudi) ili „svetac Božiji“ kako kaže jedan od demona Hristu u Novom Zavetu: „Znam te ko si. Ti si svetac Božiji“. On, dakle, razumeva u svom mračnom umu da je Hristos neobičan čovek ali budući da je pomračen i nimalo blažen, u osnovi jeretik ispunjen mržnjom (nema blagodat Duha Svetog), on ne može da vidi Boga u Hristu. On Hristu kaže „sin Božiji“ ne obraćajući se „Ipostasi Božijoj“ tj. samom Bogu, već „sinu Božijem“ kakvim Stari Zavet vidi znamenite ljude ili proroke. On Hrista doživljava kao naročito talentovanog proroka (sina Božijeg - čoveka) koji ima ulogu da se zacari; ali kako ...to đavolu (pa ni ljudima onog vremena) nije baš najjasnije. Uostalom, to je za vascelu tvorevinu, uključujući bestelesne Sile nebeske, bila tajna kojoj su se i sami začudili i zadivili ("angeli udivišasja") Mi danas, blagodareći Crkvi, znamo o čemu je reč ali tada je to bilo apsolutno neshvatljivo za bilo koga. OTKROVENJE u punoći dolazi sa Duhom Svetim na Pedesetnicu i On onda Otkriva sve onako kako jeste. Ne može niko od stvorenih bića (ni Anđeli ni Heruvimi niti bilo ko) poznati Sina Božijeg u Hristu ako to Bog neće da mu otkrije! Tako skoro doslovno piše i u Jevanđelju: (1. Кор. гл. 12 - И нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим. Od tog silaska Duha Svetog na Apostole Ipostas Sina se može u Hristu prepoznati samo i jedino Njime, Duhom Svetim, i NE POSTOJI DRUGI NAČIN da niko, pa ni Vi ni ja poštovana Gospođo mimo Njega kažemo Hristu „Gospode“! Duh Sveti nam to iz srca na nadrazuman način razjašnjava i OTKRIVA; zato je Novi Zavet, ponavljam, OTKROVENJE! Mračnim demonima je tek nemoguće da Hrista zovu Bogom! Slepi su duhom! Gospod bi i za nas ljude, bez intervencije Svetog Duha, kakav je inače za ateizam, antiteizam ili jeresi, bio samo crtež čoveka na zidu i ništa preko toga. Nema Boga mimo Hrista prepoznatog Duhom Svetim tj. Crkvom... i verujem da ćemo se tu složiti. No vratimo se još jednom demonskom slepilu koje možemo prosto forenzički da pratimo. Gospod u blaženstvima kaže: „Blaženi čisti srcem jer će Boga videti“! Dakle, samo čisto srce može u Hristu videti Boga; slažete li se sa mnom? Pa to kaže Gospod a ne ja. Kako na temelju ovih reči đavo može da vidi Boga u Hristu kad je bezmerno zloban i nečist? Kako Ipostas Sina može znati i poznati bilo ko osim samog Oca koji je iznad svakog saznanja ili poznanja za stvoreni svet!? Kako možemo poznati Sinovu Ipostas ako nam je sam Bog ne otkrije Duhom Svetim? Đavo, ovo je važno razumeti, po svojim mučenjima u blizini nekog svetitelja ili proroka može samo DA SLUTI da je reč o nekom svetom čoveku ali (jako je važno ovo naglasiti) Ipostas Sina Božijeg u Hristu je i za njega, kao i za mnoge ljude, nepoznanica. U stvari preciznije bi bilo reći da đavo veruje u Boga ali Ga NE POZNAJE jer "poznanje" kao dar dolazi od Boga a ne od stvorenih bića! Mi ne verujemo u Boga zato što je to naša sposobnost već zato što tako Bog dade u naša srca po svojoj milosti. "Bez mene ne možete ništa činiti" - kaže Spasitelj. Bez Duha Svetog, nije moguće ni verovati ni imati ikakve predstave o Hristu kao o Bogočoveku. Uostalom u poslanici Galatima kroz Apostola Gospod nam otkriva: "А пошто сте синови, посла Бог Духа Сина својега у срца ваша, који виче: Ава, Оче!" Niti se može verovati niti se može voleti bez Božije blagodati koju On deli iz svoje dobrote i sažljenja. Blagodat se moli iz nas, Njom volimo, Njom uzdišemo ...bez nje smo ništa ...samo ostareli mehovi iz kojih se vino davno prosulo. Najzad, Bog nam kroz Crkvu OTKRIVA našu prirodu; otkriva nam tajne vezane za nju! I mi kao i demoni svakim grehom isteramo iz srca Blagodat Božiju i onda smo ruševina kroz koju fijuču promaje, obmane, magle. Bez Blagodati ozlobimo i postanemo slepci...baš kao i đavo. Tada, tako nezaštićenima, pristupaju te smrdljive duhovne psihopate i hrane se ostacima ljubavi koju smo grehom u sebi razorili. Hrane se u stvari našom ličnošću jer smo po slici Ličnosti Hristove stvoreni ...i što nas više proždiru sve smo manje prepoznatljivi bližnjima. Mnogi nesrećni ljudi, udaljeni od Crkve, te duhovne protuve doživljavaju kao prirodna stanja sopstvene svesti i voljno im služe a da ni jednog trenutka nisu svesni šta rade. To naravno nije bez posledica; ogromna rana u srcu zjapi prazna i utehu nalazi upravo u onome od čega je stvorena - u grehu; u strastima! Tada čovek, ne razlikujući dobro i zlo jer nema čime da meri te pojmove, upada u vrzino kolo robovanja grehu, stalnog vraćanja na isti...bio on telesni ili duševni: pijanstvo, opijati, zavisnost od gordosti, oholosti, sujete, ogovaranja ..a u težim slučajevima opijenost brutalnošću, siledžijstvom, terorom nad slabijim i nezaštićenim! Spolja gledano i prevedeno na običan svakodnevni jezik to su razne psihoze, šizofrenije, afektivna gnevljiva stanja, naslada zločinom (serijske ubice i teroristi)... i slično. Bez Hrista i Crkve, Bez Ipostasi Sina u Hristu; bez svetih tajni poklonjenih od Oca I Duha - ispovest, pričest.. jedinih sila jačih i od đavola i od greha, čovek je u apsolutnom bezizlazu nekad bržeg nekad sporijeg umiranja ...na parčiće bez mogućnosti da se to ikada okonča! Bez svetih tajni smo apsolutno nesposobni za borbu protiv ovih i duševnih i telesnih strasti. Psihotična stanja se onda igraju sa nama jedući nam i biološki organizam sa kojim smo "jedno" dok nas konačno ne prožderu. Krštena duša je tu zaštićenija pa bolesti imaju mnogo posla da je razore ...ali se sa njima ne treba igrati niti ih olako shvatati jer kršten čovek je i odgovorniji - više mu je dato više se i traži. Više mu je dato i biće više bijen. Najzad, ako se baš preigra može da skonča isto tako sa ozbiljnim duševnim poremećajima. Mala digresija na temelju svetootačkog učenja - i naše Spasavanje neće biti plod naših nekih "zasluga" koje smo ionako dužni činiti, kako sam Gospod reče (parafrazirano): "A kad sve posvršavaš, zapregni se pa mi posluži; ... kaži sebi ja sam zaludni sluga". Da, mi smo dužni činiti dobrodetelj i ne mariti za to kao za nešto veliko jer od užasa smrti spasava i danas, a i u Dan Onaj koji dolazi, samo Otac, Njegov Sin i Duh Sveti ...neće to biti ni mikron naših zasluga. Tražiće u nama samo nameru da se uz Njega bude i ostane i obraz Božiji očuvan koliko toliko; a to podrazumeva sve one Božanske osobine koje sam Spasitelj ima: ljubaznost, dobrota, sažaljivost, empatija, skromnost, poniznost, poslušnost ... i neosuđivanje kao najvažniju od svih; jer Bog nije strašni sudija za prekršaje već Ljubav kako svedoči njegov učenik "Bog je Ljubav i Ljubav je Bog". Strašni sud ...tj. strahota suda biće subjektivni bol u susretu sa onime što smo od sebe napravili u svetlu Ljubavi. Ljubav nikada ne kažnjava; mržnja u našim srcima biće (i već sada jeste) naš pakao i naša kazna. Samo Božija milost i sažaljenje će od gubavog i prljavog otkloniti bolesti i uvesti u svoje carstvo, a sami da uđemo mimo Njega to ne spada ni u domen maštarija. Kada bi Gospod danas uklonio tu dobrotu kojom održava svet ...svi bi već u ogledalima videli kakve nakaze hodaju zemljom ali nas Njegova dobrota štedi od tog užasa: Ona se kroz Crkvu i iz Crkve, kao ona jelkica u kolima što širi miris, širi po ovom našem svetu i štiti nas od smrada raspada ...ne dozvoljava da ga osetimo! Po toj dobroti (koja je sišla do dna ada) i ateisti i mnogi drugi pošteđeni su od užasa sopstvene rugobe ..čak i kad samo pogledaju na toranj kakve Crkve. I đavo može jedino da veruje (i da drhti) jer je vera recidiv i sećanje na onaj lik koji je nekada bio (anđeo ...a i Anđeli su stvoreni kroz Hrista "kroz koga sve postade što je postalo") ...ali poznanje Hrista đavo ne može da ima jer je poznanje dar Duha Božijega! Đavo je izopačeni jeretik ili potpuni antiteista (bogoborac)..ništa drugo. I on je kao i čovek stvoreno duhovno biće (bio Heruvim) samo što nema fizičko telo, i isto je tako kao i čovek otpao od Boga. Isti nas je Bog stvorio u različitim formama i obličjima (čak Pismo kaže za čoveka da je „stvoren malo manjim od anđela“) i na žalost od istog Boga smo i jedni i drugi otpali ...đavo sasvim i celim bićem ali ljudi ipak ne svim srcem! Bog se na ljude sažalio i pružio ruku. Uostalom, imate danas potpuno oslepele dvonožce, masovne ubice koji toliko ozlobiše koljući ljude tamo po istočnim zemljama da je to potpuno preslikana realnost mračnog duhovnog sveta sa demonima kao vođama svakog zla. Pokušajte tim ljudima da kažete „Hristos je Bog“! Udariće im pena na usta, urlaće kao zveri i razdiraće odeću od besa; ubiće Vas na mestu na najsvirepiji način. Pa kad oni ne vide Boga u Hristu, iako kao ljudi imaju neke šanse dok su živi (imaju tornjeve Crkava kao poslednji poziv za pokajanje i preumljenje)...kako da Ga vidi onaj koji je od njih jezivije divalj i pomračeniji mnogo puta u samoj srži bića?! Najzad, u kušanju u pustinji đavo kaže Hristu (parafrazirano): „Daću ti sva blaga ovog sveta KOJA SU MENI PREDANA (đavo ima vlast na zemlji po rečima samog Hrista) ako mi se pokloniš“ ... Vekovima unazad na ovu foru je obmanuo mnoge ljude (i dan danas ljudi padaju na ovom iskušenju) ali Čovek Hristos ne naseda na provokaciju! Šta mislite, budući da đavo beži sumanuto od svetaca Božijih iz kojih izlazi sila Božija koju ovaj urlajući ne može da podnese, da li bi uopšte smeo da priđe Hristu da je znao ko je tačno pred njim? Pa on nije dostojan da mu Hristos kaže ko je u suštini u jednoj od svojih priroda! Gospod je svoju slavu pokazao na Preobraženje samo pred nekoliko učenika i tada su oni shvatili ko je On u stvari ...ali đavo nije dostojan toga! Hristos ju je pritajio u tom najvažnijem trenutku u kom se lomila istorija ljudskog roda. Lukavi nije smeo da razume ko je pred njim jer su upravo on i smrt glavne mete Hristove (svetotrojične) strategije Spasavanja ljudi. (I kad je već dostojnost u pitanju ne smemo smesti sa uma da će u Carstvo Hristovo tj. na Sinovu svadbu ući samo onaj koji bude pristojno obučen!) Uobičajeno je, dakle, da kod samog spomena Hristovog imena đavoli vrišteći beže, (kada se kroz molitvu Crkve i Svetitelja projavi blagodat demoni urlaju i nestaju neznano kuda) ali u onoj situaciji u pustinji Hristos se ne preobražava; ne daje naznake ko je u suštini; ne izgoni nikoga, ne tera od sebe glavnog kneza tame! Odgovora na pitanja i provokacije kao običan čovek tj. najviše prorok. Ovaploćenje Boga u ljudsku prirodu i za same Anđele je velika i divna tajna o čemu govori čak i Crkvena bogoslužbena literatura. Ta reč "tajna" se provlači kroz istoriju u mnogim segmentima Crkvenog bića gde je i ovaploćenje nadrazumna tajna koju tek sa Duhom Svetim liturgijski razumevamo - nikako mimo toga. Sam Gospod upravo kroz sledeću rečanicu daje razjašnjenje ovih naših dilema: "А када дође Утјешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, Дух Истине, који од Оца исходи, Он ће свједочити за мене." (Jovan 15) Drugim rečima: "On će vam sve razjasniti". Dakle, još jednom: budući da od malih svetitelja, danas kad je nastalo doba Crkve i Vaskrsenja Gospoda, đavoli beže od samog Hristovog imena .. zašto ne beži glavni ludak od samog Hrista onomad u pustinji?! Zar ne bi trebalo kao hijena podvijenog repa da zbriše koliko ga noge nose?! Pa zato što je Gospod prikrio svoju Ipostas u Bogočoveku ..ponaša se i govori samo kao čovek. On (Gospod) mora da kao čovek dođe do onog "ugovora" tj. "rukopisanija" koji je Adam sklopio sa đavolom a koji ovaj drži u dubinama ada. Gospod mora kao čovek da umre da bi kao Bog taj ugovor poništio... a da pri tom ne naruši ničiju slobodu ..ni ljudsku ni demonsku! Uostalom, evo izvadio sam sa ovog sajta nekoliko novozavetnih mesta (a ključna reč za pretragu mi je bila "čuđahu se") gde se jasno vidi da čak ni Njegovi roditelji, kao ni učenici ili prisutan narod, (o mračnim duhovima da ne govorim) nisu znali da je On Ipostas Boga a ne samo prorok kako su inače smatrali: Luka, glava 2 А Јосиф и мати његова чуђаху се томе што се говораше о њему. Luka, glava 4 И чуђаху се науци његовој врло; јер ријеч његова бјеше силна. Luka, glava 8 А њима рече: Гдје је вјера ваша? А они се уплашише, и чуђаху се говорећи један другоме: Ко је овај да и вјетровима и води заповиједа, и слушају га? Jovan, glava 7 И чуђаху се Јудејци говорећи: Како овај зна књиге а није се учио? Još jedan detalj interesantno korespondira sa ovom pričom. Naime, kada je Josif zbog trudnoće posumnjao u čast Bogorodice ali, budući pravednik nežnog srca, ne htede je javno ponižavati već da je otpusti od sebe bez formalne zakonske pompe, javi mu se u snu Anđeo Božiji (tu je Bog u sažaljenju prema nama ipak napravio izuzetak i intervenisao) i reče doslovno. " .. Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марију жену своју; јер оно што се у њој зачело од Духа је Светога." (Mat. gl.1) Josif, naravno, iz svih gore navedenih pretpostavki, nije mogao da zna šta se stvarno dešava ..jer je to strašna Tajna! Nije mu bilo ni u najsmelijim snovima da Tvorac postaje čovek! Stoga, zbog potrebe tajnosti, ni Arhangel Gavrilo ne formuliše rečenicu: "To Bog uzima vašu prirodu" .. ili "Rađa vam se lično Božiji Sin"!? Ne ide on u objašnjenja događaja već ono što kaže, po uputstvima Odozgo, prilično je neodređeno; ne ukazuje ništa posebno osim da će novorođenče biti poseban Božiji ugodnik! I đavo i ljudi onog vremena znaju da je Bogorodica zakonito udata .. ali samo Crkva zna na koji je način zatrudnela! Zadržava Gospod, kao tajnu, pravu prirodu Onoga koji će se roditi! Upravo zato se i pored svega Njegovi roditelji "..čuđahu o onome što se govorilo o Hristu" kako navodi Luka u 2. glavi! Cela ova tajna tek nakon Vaskrsenja kroz Crkvu i Duhom Svetim kroz Oce postaje objašnjena...kada je Bog već porazio đavola i ad. Tek je, dakle, po Vaskrsenju počelo da se razdanjuje učenicima i verujućima ko je Hristos u stvari a mesec ipo dana kasnije Duh Sveti svojim silaskom im to, po gore spomenutom citatu, razjašnjava u potpunosti ...kao i svima koji u to kroz Crkvu veruju. Pre toga niko nije mogao da zna ko je Gospod Hristos u suštini! Majka Hristova je sa par Njegovih prijatelja stajala ispod Krsta na Golgoti; kasnije držala njegovo telo u naručju i plakala milujući mu kosu i lice. Kao i svaka majka - ubili su joj dete. No da je znala da drži samo ljudsku dimenziju besmrtnog Života ne bi plakala; radovala bi se! Ali život je morao da teče spontano .. nenarušen nikakvim vanrednim događajima...do Vaskrsa! Tek tada se prelomila i potresla istorija! Mironosice su trećeg dana išle na Njegov grob, ne da slave Vaskrs za koji nisu ni znale šta je to, već da mu pomažu telo uljima i prepuste ga po našim ljudskim merilima prirodnom raspadanju. Kakav radosni šok kod učenika koji trče ka grobu da se uvere u tu čudnu i u slutnjama sveradosnu realnost da je Gospod ustao! Shvatite, tek silaskom Svetog Duha na Apostole njima, a preko njih i celoj Crkvi .. tj. nama, razjašnjeno je od Duha Božijega ko je Hristos u stvari! Do te intervencije Njegova ličnost je bila velika nepoznanica i tajna! Ponoviću se ovde, to je bilo strogo skriveno (zato se i zove TAJNA) i od ljudi i od mračnih duhova podnebesja pa čak i od Anđela ...jer Crkvena pesma kaže "Anđeli udivišasja" tako strašnoj tajni! Gospod je morao da sruši demonsku vlast nad ljudima, demonsko carstvo, samo i jedino kao Čovek, kao prvosveštenik, a ne nasiljem ili nekim vanrednim merama Božanstva nad zakonima i slobodnom voljom! Mogao je Gospod tada da pozove legione Anđela (uostalom zar Tvorcu treba bilo čija pomoć?), da mahnitog ubicu i zver zgnječi kao bubu ali morao je spontano da kao čovek promeni zakon smrti jer je kroz Adamov spontani greh smrt ušla u našu prirodu! Nije nam je niko nametnuo; sami smo je izabrali! (Uvek je sami izaberemo svakim svesnim grehom) Čovek je pogrešio, čovek je morao i da ispravi! Ne Anđeo, ne Heruvim ili Serafim nego ČOVEK! Takav je zakon našeg duhovno - fizičkog sveta! Ali ljudi su slabi, ozlobljeni, smrtni, jadni i bedni! Ko može od nas da strada za sve ljude; da nosi grehe svih ljudi? Vi ili ja uvažena Gospođo jedva da bi primili smrt i stradanje za svoje najbliže u familiji a kamo li za nekog tamo komšiju iz druge ulice kojeg i ne poznajemo! Mi smo (ja sam dobar primer) tragično prazni u ljubavi prema bilo kome; jedva prema par osoba! Zato je LJUBAV BOŽIJA morala da dođe među nas KAO ČOVEK ...da Ona kao ljudsko biće primi na sebe smrt i da ispravi Vaskrsenjem ljudsku smrtnost. Gospod, ponoviću to još jednom, kaže pred samo stradanje (parafrazirano): „Zar mislite da ne mogu pozvati dvanaest legiona Anđela da me izbave ali JA SAM I DOŠAO ZA OVAJ ČAS!“ On je i došao umre!! To je čaša koju je morao da ispije! To je osnova ugovora ("rukopisanija" sitnim slovima) koji je prvi Adam potisao sa đavolom a koji posle nije mogao da sprovede! Da Gospod nije ubijen u ljudskom telu ne bi bilo Vaskrsa i ne bi niko od ljudi pocepao taj ugovor .. tj. "poderao to rukopisanije"! Ali zastanimo ovde za trenutak!? Da je đavo znao da je Bog ispred njega a ne siromašni drvodelja i knjigama oglašavani prorok – da li bi ubijao Hrista? Strašno i preslobodno pitanje ali nije nerealno u ovom SPONTANOM svetu u kom nema predudešenih i sudbinskih scenografija!? Ko je lud da sam sebi sruši carstvo!? Čak i Spasitelj kaže na jednom mestu, kada ga optuživahu da knezom demonskim leči ljude: "Ako se carstvo razdeli samo u sebi ne može opstati ono carstvo"... i time posredno i po dubini ukazuje da je đavolu ipak stalo do tog carstva kakvo god da je ono. Iz te rečenice sledi da ne bi taj izopačeni duh samom sebi razarao vladavinu! S toga je bilo nužno da đavo do kraja bude u uverenju da je pred njim samo znameniti prorok ...ništa preko toga. Uzmimo sebi ovde opet slobodu da zamišljamo alternativna rešenja ovog istorijskog dešavanja?! Ne zaboravimo još jednom da je reč o spontanim događajima a ne o sudbinskim ili predudešenim rešenjima. Mogao je satana da nasluti ko je pred njim i da svojim hordama kaže: "Ne dirajte ovog"!? Šta bi tada bilo? Hristos ne bi bio ubijen na Krstu! A ako ne bi bio ubijen kako bi Vaskrsao? Budući da je Bog da li bi umro od starosti i prirodnom smrću? Kako da umre kad je bezgrešan i besmrtan; kad je novi Adam?! Kako bi onda Vaskrsao i kako bi smo mi onda vaskrsli kad On ponovo dođe? Kako bi naša smrtnost bila pobeđena ...i čitav još spektar sličnih nedoumica!? Pogledajte samo ovu rečenicu iz Jevanđelja koja kao da nam ovde daje neki odgovor na ovu radoznalost: "Но ја вам истину говорим: боље је за вас да ја одем, јер ако ја не одем, Утјешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу га к вама." (Jovan gl. 16) Drugim rečima, da nije umro ne bi bilo ni Crkve ni utehe ni Vaskrsenja! Upravo to znači deo rečenice: "...jer ako ja ne odem Utješitelj neće doći k vama.." Ovo su smela razmišljanja, ljudski radoznala, ali su i realna s obzirom da ne postoji predestinacija u Pravoslavlju - čovek tada ne bi bio slobodan, ne bi onda bio kriv ni za šta?! Sudbina ili predestinacija nisu Pravoslavna teologija. Neke istočnjačke mozgarije se bave time ali Pravoslavlje je sloboda u Hristu. Mi smo slobodni da radimo kako mislimo i šta god nam padne na pamet, i nema sa time niko "odozgo" nikakve veze! Zato smo za grehe krivi jer Sloboda je i odgovornost... i na suprot tome, slobodno se opredeljujući za Hrista, upravo On, Spasitelj kome je Otac predao sav Sud, nas opravdava kroz veru, dela i Crkvu ..kao da imamo neke zasluge! Naravno, nemamo ih ili su na nekom atomskom nivou ali po svojoj dobroti Gospod nam to uračuna u nešto "naše" ...premda je Njegovo! S ovim u vezi od kosmičke važnosti je ljudska namera ka dobrodetelji u veri kroz Hrista koja je jedina merna vrednost pred Gospodom ...naša snaga je smešna! Da se vratim onim događajima iz pustinje. Ni kod jednog od starozavetnih proroka se ne govori ko će u suštini biti Hristos osim „pastir Izrailju“; zatim da će biti „rođen od devojke“ (dakle samo čovek) ... pa onda maglovita rečenica da Mu je „poreklo neiskazano“. Ni kroz jednog proroka Gospod ne otkriva sve o sebi ...jer su Mu po božanskoj ratnoj strategiji đavo i smrt glavne mete! Zato ni Jevreji, premda dobro poznaju knjige i Pisma, ne shvataju ko je pred njima! Gospod doduše čini čuda ali i Mojsije je činio obilje čuda; i Ilija ih je činio i mnogi još proroci ...i time Spasitelj pokazuje da nije obična osoba, običan čovek, ali ključno je da i đavo misli da je Hristos samo prorok! Zagrizao je mamac! Da je otac laži znao ko je pred njim i da će mu ovaj Vaskrsenjem srušiti carstvo šta mislite, kako već gore razvih teoriju, da li bi, najpre, smeo da priđe Hristu a najposle da li bi Ga uopšte raspeo na Krstu!? Upravo to što je premudro „naterao“ satanu da ga ubije je pobeda Gospoda kroz Vaskrs?! On je samo svu vražiju zlobu preusmerio na sebe; zaštitio nas telom, primio strašne udarce umesto ljudi iz svih epoha ..i tu izmiču reči! Nisam poštovana Gospođo zadirao u srž učenja otaca o Svetoj Trojici, o Hristovim prirodama ....tada bi ste s pravom mogli reći da sam sumanut i jeretik ili ne znam šta. Ničime nisam povredio ništa od suštine Crkvenog učenja o tome da je Hristos Bogočovek, da se rodio bezgrešno, da je Osnovao Crkvu ...naopako da sam brljavio po učenju o Svetoj Trojici. Ovo je samo jedan ugao, jedna teorija, na već završenu istoriju Spasenja koju svi znamo: Gospod je umro na Krstu i Vaskrsao! Sazidao je Crkvu svoju, ispovest, krštenje, pričest, brak, sveštenstvo... Nisam skrnavio ni važnost upravo Njegovih reči u „Oče naš...“ da je đavo lukav; od čoveka nesagledivo snažniji i da je samo Gospod (Crkva) od njega jači. Đavo je bedni i lukavi slepac prepun mržnje ..daleko mu lepa kuća. Mene je samo dugo vremena interesovalo, da se tako izrazim „forenzički“, kako je tekla ta Sveta istorija po onim bliskoistočnim kamenjarima i pesku u uslovima spontanog života ...života koji nije predodređen ..koji nije izrežiran!? Kako je onaj slepac i monstrum nadmudren da sam sebi sruši carstvo!? Ljudi smo, imamo i malo slobode da o štočemu molitveno promišljamo ali da neprestano strašnom pažnjom vagamo koliko su nam misli u vinklu sa "Simvolom vere", ocima i Apostolima. Ovo je, kao što rekoh, samo teorija istorijskih spontanosti koja ne zadire u preozbiljne postavke simvola vere i apostolska učenja o Gospodu. Usuđujem se reći da, makar i mucava, daje neku interesantnu dimenziju samom realnom životu onog doba jer ne smemo smesti sa uma da je to bilo konkretno vreme sa konkretnim ljudima i jasnim problemima u koja je došao Gospod ...ničime vidljiv kao Bog za široke narodne mase! Tek po neko je naslutio da je On neobična pojava ali osim Apostola na Preobraženje niko nije mogao ni da sanja ko je pred njima. Uostalom, znate li da su ga napustili mnogi od onog drugog kruga manjih apostola i učenika, od onih sedamdeset koji su Ga isto tako pratili!? Čak je i svoje glavne učenike pitao jednom: "Da nećete i vi da me napustite?" Mnogo toga se može zaključiti iz Njegovog jednog drugog pitanja upućenog Dvanaestorici (parafrazirano): "Šta kažu ljudi ko sam ja? ...A vi? Šta mislite ko sam ja?" Jasno je iz ovoga da učenici vide sjajnog čoveka ali malo ko tada da je uopšte razumevao da pričaju sa Božijom Ipostasi. U stvari niko to nije razumevao! Nauka o Svetoj Trojici u svojoj punoći se razvija tek rođenjem Crkve na Pedesetnicu a Gospod se onomad kreće među ljudima starozavetne svesti. Mi danas, sa vremenske distance prosvećeni Crkvom i Duhom Svetim, znamo za ta dešavanja i sagledavamo ih u celini; ali onim ljudima to je bilo samo fragmentarno. Prosto, da se vratim temi, Bog se rodio kao čovek! Anđeli „udivišasja..“ Anđeli se zadivili tolikoj tajni ali naravno nisu je otkrili onom ludaku; ćutali su do Vaskrsenja. Kosmičkih razmera je bio taj događaj! Mnogo bitna ratna strategija koja se odvijala tu među nama; koja se kroz tajnu Crkve i dan današnji odvija tu pred našim očima. (Gospod je Vojvoda strašnog rata! Ima to u mnogim Crkvenim štivima.) Ko bi rekao... tolika sila u jednom Jagnjetu! U prelepoj osobi ljubaznog osmeha koji brižno isceljuje uho svom neprijatelju. U mirnim očima koje su svakog od nas pogledale kada smo začinjani u utrobama majki jer „kroz Njega postade sve što je postalo“ Ne zamerite poštovana Gospođo na ovolikoj poruci; nekako morao sam da još jednom pokušam približiti svoja neka razmišljanja ali ne morate se plašiti; ni po koju cenu ne narušavam (bar mi se čini) ono o čemu su učili oci Crkve i o čemu i sami dosta znate. Ovo su samo lične opservacije, možda čak i zanimljive, koje ne narušavaju ništa iz Pravoslavne osnove i apostolskih ustanova. Lični ugao posmatranja zanimljivog konteksta svetih događaja koji su celom svetu promenili život ..a da sami ti događaji u mogim detaljima otvaraju obilje pitanja od kojih sam neke ovde pokušao da spomenem ...koliko Bog dade, kao što već rekoh, da se o tome pomalo promišlja. Čak da ekstremno grešim; tj. da je đavo odlično znao da je Hristos Bog ...to ne utiče ni najmanje na suštinu da je Bog došao, postradao i Vaskrsao i nama život darovao. Slepci smo svi mi moja gospođo; u manjoj ili većoj meri često na ikoni ili freski ne vidimo Boga u Hristu. Odatle sam i počeo da razmišljam o gornjoj temi: "Kad mi ljudi, kojima je Bog otvorio Carstvo verom, krštenjem i ostalim tajnama često padnemo u maloverje pa i u ozbiljne poremećaje kakvi su silna ubistva i zločini, gnev i mržnja...kud je đavo manje sposoban da se ponaša normalno i "pobožno". Ako mi, budući pomilovani, oslepimo za Boga Hrista ..koliki je tek vražiji duhovni i duševni mrak!? Znate li u čemu svi možemo da se uverimo opitno i sad ovog trenutka da smo i mi iz ljudskog roda slepi za Bogočoveka (kao đavo onomad) ...tj da vidimo samo čoveka skoro u svim slučajevima!? Evo vam prvi komšija; odmah vrata do vas!? Vidite li Boga u njemu (kako reče sv. Antonije)? Ne vidite?! Kako to kad sam Gospod kaže "ko učini jednom od ovih najmanjih meni je učinio"!? Mi ne razumemo da je to živa istina; nekako smo za nju slepi ... "kako to pa ovaj Aca sa sprata pa da je i Bog (po blagodati)"? Nekako mi je "bez veze" da mu se naklonim kao pred celivajućom ikonom ...ali gospođo - nema razlike!? U njemu je, još jednom, po Blagodati božanski obraz. Ne kažem to ja ..to kaže Gospod! Na istom nivou, na sličan način, kao što i mi ne vidimo Hrista u ljudima i satana nije prepoznao Boga već je video samo čoveka. Nadimao se misleći da je pametan .. ali ga je Gospod nadmudrio i ponizio, ispred nosa mu je uzeo Adamov ugovor tj. "rukopisanije", da se ovaj puši od besa i pušiće se kroz svu večnost. Gospod taj ugovor nije ukrao ili oteo već ga je punopravno poništio ... a tek šta je tu nepoznanica samo Bog zna. Ispred svega, mi ljudi ne možemo znati šta se to dešavalo tamo na Nebu pre luciferovog pada niti kakve su se tu PRAVNE ZAČKOLJICE dešavale; znamo samo kroz Crkvu i svete oce da je Arhangel Mihailo (kao Car Konstantin ili Car Lazar u našoj ravni) podigao vojsku Anđela i zbacio sa Neba satanu. Ovaj je pao negde, ko će ga znati gde - ali je uspeo da oprelesti Adama, da ga priključi u red smrtnih i ozlobljenih! Dakle još jednom, mi ne možemo znati šta se to dešavalo na Nebu ni kakve su naknadne relacije bile između Boga i satane ..ali je jevanđelska činjenica da je satana imao vlast na zemlji! Na dva (a možda i na više) mesta u Jevanđlju se to spominje. Najpre sam Gospod kada kaže: "Bojte se onog koji ima vlast da pošto ubije baci u pakao". A zatim i sam đavo kada u pustinji kaže Hristu: "Daću ti sve što vidiš i sva blaga koja su meni predana.."! (Da je znao da je Hristos Ipostas Sina rekao bi "koja si mi ti predao") Uspeo je Adama da prevari; naši nesrećni praroditelji potpisaše ugovor (ponavaljam Crkva ga spominje kao Adamovo rukopisanije sa đavolom - neki "pravni papir" između slobodne volje obe strane) postali su smrtni i to je postalo novo realno stanje sve vidljive tvari. Morao je neko od ljudi da vrati besmrtnost i život u prirodu i Kosmos ..ali ko od smrtnih može da da besmrtnost?! Đavo je likovao jer je vladao nad ljudima; a onda se pojavio jedan običan drvodelja, ni po čemu različit od sveta koji je već hodio zemljom. Čak nije bio ni lep na oko jer u starom zavetu jedan od proroka i kaže nešto kao "ne beše lepote na njemu". U svemu običan čovek koji je činio dela kao i proroci pre njega .. ali ni Anđeli ni ljudi a pogotovo ne đavo nisu mogli ni da sanjaju da je Ipostas Svete Trojice ušla u telo! Josif, otac Njegov, već rekoh gore, bio u čudu "kako to Marija trudna bez muškarca"? Ali Duh Sveti je intervenisao i utešio ga. Morao je neko od ljudi da umre da bi po tom ugovoru ljudi svih epoha bili oslobođeni od smrti ...ali kako ako smo svi smrtni?! Čime da vratimo život u sve ljude ako nemamo život u sebi?! I dolazi On, sam Život .. uzima ljudsku prirodu na zaprepašćenje Anđela i ide dobrovoljno u smrt - da bi Vaskrsom validno pocepao taj prokleti papir. Mnogi od učenika su ga odgovarali od stradanja, Petar najdirektnije, ali Gospod reče nešto što potvrđuje ovu teoriju: "Ja sam i došao za čas ovaj.." Kakva je to samo čast za ljude, za zemlju i svu tvar ..da Ipostas Boga za sva vremena postaje čovek i vascelu tvar uzdiže na Nebo. Tek na Duhove, na svetu pedesetnicu Gospod Duh Sveti razjašnjava celoj Crkvi šta se to u stvari desilo! Da je to bio rat velikog Vojvode nad vojskama koji je u svetu u kom Bog poštuje slobodu i ljudi i đavola i ne vrši nasilje nad njom, premudro iznudio od čovekoubice ono što onaj najbolje zna - da ubije! Ali ovaj put je naseo; ubio je Život ..a Život (Hrista), Duha Svetog i Oca ne možeš da ubiješ! Život je iznad postojanja; On Vaskrsava! Stao je Gospod tako u našu zaštitu kao što roditelj telom štiti svoje dete .. i tu izmiču reči. Vama pozdrav i zdravlje od Gospoda; a setite se i mene u molitvama svojim.
  22. Ako se osećate loše; ako ste odrveneli i razjarili se negde u dubini duše .. evo malo antibiotika i antivirusa.. 1f642.png?_nc_eui2=AeGdBoNwXm1EeM6km1HsR

    FB_IMG_15021815031998547.thumb.jpg.72da5d12e6a2858fc485b2b792207a92.jpgFB_IMG_14596490599212236.thumb.jpg.6b2610ad285598116888eb450c0c8dae.jpgFB_IMG_14595462571225851.thumb.jpg.b1fac28a85f841303bf76a221664f741.jpgFB_IMG_14486012996930958.jpg.bdf0e7837e339c816e4003f8597bf1e3.jpgFB_IMG_14486012275666297.jpg.08a51990dbc687e384f365c8ac9a72dd.jpg2018-1-23-17-21-46.jpg.bc7d0d75e2620c76e34c06e9c797ac75.jpg2018-1-17-11-54-9.jpg.4df82dccd748ca31fbfbd6c942f26877.jpg2017-6-14-14-34-49.jpg.bee15decc9e4b26ec3c54c4f84fdc549.jpg2017-11-20-12-2-48.jpg.374b0cc7b65fa29047059261839b9ead.jpg2017-10-18-17-47-17.thumb.jpg.156ab3b37dc3b5df8acb60b93ea941d9.jpg15219483_1137134743007255_6648428615926189318_n.jpg.6c8de940c9ca1eeacebfa1dfa265e1bb.jpg15073489_956902547747046_2760254701475676897_n.thumb.jpg.20942001506f14319defaec607241a6d.jpg1639976864_1477641_10151755439646752_2011542535_n01.jpg.e23d6ff543fce439f01e58d126e48046.jpg14639874_594218424098691_7112001376715855445_n.jpg.0a0e7ad0bbc4d16295226830ba435ce5.jpg13567116_10206670172539958_7960471977033315450_n.thumb.jpg.4ef6548dd319751764406e38bb875e57.jpg13494801_856424957794806_7834688100510524286_n.jpg.fe63a56b92a79d242b2b3e29039431ae.jpg

  23. Jedna veoma važna tema: izgovorena reč i posledične refleksije na naš život i na našu svakodnevnicu. U nastavku je prepiska sa jednog foruma u kojem sam (kao replika izvesnoj Sanji) morao da zapazim da pojmovi i reči koje izgovaramo i doživljavamo nužno moraju biti dobro utemeljene na jevanđelskim istinama jer su u protivnom naša samica u kojoj šetamo u krugu između četiri zida ...a vrata nigde! Vrtimo se u vrzinom kolu nedoumica zbunjeni pogrešnom upotrebom reči koje nam se negde urežu i naprosto podignu te zidove među kojima se krećemo a mislimo da je to stvarni svet. Naravno slažem se, uz jednu malu korekciju. Radi se o izboru reči za pojmove koje izlažemo što je veoma važno jer su reči samo odraz onoga što imamo u sebi. One su spoljašnja forma nekih dubokih sadržaja u srcu i sa njima treba jako obazrivo, nežno i sa pažnjom. Istovremeno su i slika naših dubokih stavova koje nosimo u sebi; a najzad su i uzročno posledična veza nas i okruženja jer koliko su slika nas samih toliko nas i izgrađuju (ili ranjavaju i ruše) što zavisi od njihovog izvora. Mnogo je važna HIJERARHIJA REČI u nekim segmentima naše stvarnosti (pa ako hoćete i crkvene ili nacionalne svesti) kao što je u jednom akordu bitna hijerarhija tonova za harmoniju; međutim ne bih dalje širio temu mimo onog što sam ovom replikom mislio. Naime, samo bih ispravio jedan detalj u Vašem tekstu a to je ova druga rečenica: "Na našu sreću Bog ipak postoji." Ne može Bog "da postoji"! Bog JESTE ...a mi postojimo! Velika je to razlika i ključno mesto i kod vere i kod svih psiholoških pojava koje iz nje proishode. To je sama suština i Njegovog i našeg bića ...ili bitija - koliko je nama uopšte moguće da pričamo o "suštinama" s obzirom da smo prah u svemiru! Razlika u "postoji" i "onaj koji jeste" je na prvi pogled nevažan detalj, skoro smešan, ali u osnovi bezmerno važan za korekciju naših unutrašnjih platformi na kojima gradimo stavove, misli i posledično ceo svoj život i ovde i daj Bože kroz večnost. Još u starom zavetu, obraćajući se Mojsiju, Bog je svima nama dao do znanja da je On "onaj koji JESTE". Postojanje je osobina stvorenog bića a Bog nije stvoren; on je iznad postojanja - On JESTE! On je izvor i uzrok postojanja i mog i Vašeg i svakog drugog! "Ja sam put, ISTINA i život" kaže Gospod kad je sišao među nas, kad se ovaplotio ...i POSTAO čovek (iz simvola vere). ISTINA je nadrazuman pojam jer je Biće (ili Bitije) iznad "postojanja"! Paradoksalno je da su upravo oni koji kažu da "Bog ne postoji" na neki način u pravu! Rekli su istinu! Ne može Izvor sveg postojanja i svega i vidljivog i nevidljivog što je stvoreno, da bude istog nivoa i iste suštine sa time što je stvorio! On može biti samo iznad toga jer je uzrok svega "što je postalo" ... pa tako on "ne postoji" već On JESTE! Takav pristup u samom ljudskom umu već menja jedan čitav spektar nedoumica, zagonetnih magli i podstiče u srcu korekcije prema stvorenom i nestvorenom svetu - stvara u podsvesnom delu bića autentičniju interakciju sa okruženjem! Postojimo dakle mi, drveće, životinjski svet, planete, Anđeli, Serafimi ... ali Bog "ne postoji"! On je uzrok postojanja i vidljivog i nevidljivog sveta! On JESTE! On može bez svega što postoji; sve što postoji ne može bez Njega - bez Istine koja je uzrok postojanja! Ako pomislim da On "postoji" tako Ga degradiram, pokušavam da ga učinim sebi ravnim ili bar razumljivijim. To onda znači da uporno pokušavam da Ga smestim u razum, da Ga shvatim ...ali sve ono što shvatimo i razumemo - nije Bog; On je iznad svega toga. Ne postoji način ni mogućnost da Ga bez Duha Svetoga ni čovek ni anđeli ni išta stvoreno uopšte pojme, kamo li da ga smeste u okvire razumljivih kategorija. Samo u Sinu koji "POSTADE" čovek (Simvol Vere tumačen kroz oce Crkve) On se objavljuje i upoznaje nas stvorene sa Njim na način koji nam je razumljiv - kao jedan od nas! Najzad kad se čovek, koji mimo Crkve tumara za odgovorima, umori i uvudi nemogućnost da to obuhvati sobom i umom; tj. da razume te duhovne Istine, on se u maglama zbunjenosti na neki način ogradi i nesvesno čak udalji od Istine zadovoljavajući se umnim doživljajem Boga koji "tamo negde, ko zna gde, postoji"! Mišljenja sam da se, verujući da Bog postoji kao i sve drugo što postoji, na neki način, usuđujem se reći, čovek zatvori za Istinu, za Njega koji JESTE! (Naravno, uz dužne ograde da su ovo samo naša ljudska mucanja) Ako postaviš u sebe dimenziju da "Bog JESTE" a ne "da postoji" onda strahovito brzo približiš i Njega sebi i sebe Njemu! Onda ti je On bliži nego ti sam sebi ..jer je On Istina u kojoj živimo,hodamo, postojimo, dišemo, smejemo se i slično. Nije "tamo negde" već je tu s tobom! Svakom smirenom i skrušenom molitvom pred tim Veličanstvom, koji te s ljubavlju gleda, ti razgovaraš sa Njim ...nekad iskrenije nekad manje iskreno, nekad odsutno ...ali razgovaraš. "Molitva" je Njegova slika u čoveku zbog koje se kaže da smo mi "po Njegovom liku sazdani" - jer je i odnos između Svete Trojice nežna molitvena ljubav. "Ovo je Sin moj ljubazni, Njega poslušajte" kaže Otac. Duša čovekova je satkana od molitvenih uzdaha ...samo tako ličimo na Njega, na onaj lik koji nam je utkao u biće. Vaskrsli Gospod, dakle, objavivši (otkrivši) sebe i svoje Carstvo na nama razumljiv način, nisu kategorija "da postoje" ...već On JESTE"! Njegovo CARSTVO JESTE! Mi ga ne vidimo jer smo grehovno slepi; tek Ga naslutimo srcem kroz Crkvu, ali to govori o nama a ne o Njemu. Mislim da toga radi Spasitelj i kaže svima nama koji tragamo za Njim da Ga ne tražimo ko zna na kakvim nebesima ili pojmovima već doslovno: "Нити ће се рећи: Ево га овдје, или: ено га ондје; јер гле, Царство Божије унутра је у вама." (Luka 17; 21) Istina Carstva Hristovog je sveobuhvatna i sveprisutna realnost. Ona nije "tamo negde" kad u Njoj (tj. u Bogu) stojimo i "postojimo". Pogledam tako nekad ruke i pomislim: "Gle, živ sam, postojim još uvek" ..i to ne svojom voljom ili snagom! To je zato što je to Istina! Istina, Gospod, ONAJ KOJI JESTE, još me drži u Istini, u životu i u svetu! Od Njega dolazi moja realnost! Od "JESTE"! Uostalom najdublju definiciju koja razjašnjava ovu temu donosi nam i Bogonadahnuti Apostol i jevanđelista Hristov Sv. Jovan u prvoj glavi svog Jevanđelja: "1. У почетку бјеше Логос (Ријеч), и Логос бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог. 2. Он бјеше у почетку у Бога. 3. Све кроз њега постаде, и без њега ништа не постаде што је постало." Ovde Jevanđelista objašnjava da je Bog vanvremen, nadvremen i iznad postojanja! Hristos kao Logos Božiji, kao Reč Božija tj. kao sam Bog (jer su Sv, Trojica jedno) ovde je uzrok postojanja svega, pa se s toga za Boga ne može reći „da postoji“ već „da jeste“! Onaj koji JESTE je izgovorio sve ono što postoji: „I reče Bog neka bude ovo ..neka bude ono ..“ da bi se na sve to odgovorilo „i bi tako“! Ta njegova reč ili Logos o kom govori Sv. Jovan došla je u ljudsko telo i zauvek stala na Ikonostase Crkve! Nadstrašno! Svestrašno! Potresno! Problem mi je bio mnogo puta kada ljudi, znajući za moj bekgraund nekadašnjeg crkvenjaka, pitaju nešto slično kao: "Postoji li Bog"? Kako da budem dosledan gornjoj priči i da ne slažem čoveka s obzirom na one reči koje je Gospod izgovorio Mojsiju: "Ja sam onaj koji jesam" ili još važniji početak citiranog Jovanovog Jevanđelja? Kako da kažem "postoji Bog" kad to može u dubokoj podsvesti da unese mnoštvo napornih zabuna u čoveka i time ga možda još, u perspektivi i razvoju misli, i udalji od Istine u kojoj i kroz koju živi? Dobro izvagam reči da ne budu sablazan nikome pa odmucam nešto kao: "Ne; ti i ja postojimo a Bog je uzrok našeg postojanja! On je uzrok postojanja svega i zato se ne može reći da On "postoji" - On JESTE! On je stvarniji od tebe i mene i upravo zbog Njega i mi smo realni, živi i stvarni! To je Njegov dar čoveku! Iz Njega dolazi samo "postojanje" jer je On iznad toga!" Veoma je važno to kako svaka ljudska duša percipira (podsvesno) svoje "lično iskustvo Hrista" kroz koga je ušla u postojanje! Da; kako nam Gospod kroz crkvene Oce objašnjava sve stvoreno, svaki čovek u trenutku svog nastajanja sreo se sa Hristom "kroz koga sve postade", sa Njegovim blagim pogledom. To je iskustvo postanja i postojanja! Vremenom, pod teretom adamovske pale prirode i bolesti koje ona nosi u sebi, duša izgubi vid; prizme doživljaja stvarnog sveta se izopače često i čovek gubi odnos sa svojim izvorom. Pitaju onda tako mnogi i sebe i druge: "postoji li Bog"?! I upravo tu leži ozbiljan problem, a usuđujem se reći i zamka, jer ako "postoji" onda ga duša u najdubljoj podsvesti percipira kao deo materijalnog tj. ograničenog sveta kom sama pripada i ne retko možete čuti njenu dalju reakciju (reakciju duše) kada pita: "A ko je Njega stvorio"?! To sve govori i objašnjava! Iz tog svog imanentnog iskustva Hrista duša i najokorelijeg atesite zastane jer ne može da prihvati da Božije bitije postoji sa svim osobinama svega drugog što postoji!? Ona se opire tom svrstavanju neiskazanog Božijeg Bitija u bilo koju kategoriju razumljivu umom! A upravo to radimo kad kažemo da "Bog postoji"! On ne postoji! On JESTE! Kao elektrošok to nešto promeni u strukturi duha te vam Bog nije više neka ogomno "stvoreno biće" koje postoji "tamo negde", ko zna gde, već je tu sa Vama budući da On "Jeste"! Uostalom sam je sebe otkrio još sa Mojsijem kada je upravo, kako rekoh, na ove dileme dao direktan odgovor: "Ja sam onaj koji jesam". Mislim Sanja da treba da se opustite i imate poverenja u onaj lik sa ikone. Nije On neko "ko postoji". Na taj način je mnogo daleko od Vas; možda čak u Australiji! On je tu ..u srcu. Gleda Vas iz srca; iz savesti! Mnogo je važna ta platforma uverenja i stava! On JESTE! Čak i kad Vas kojekakve misli smućuju u molitvi, kad vam se čini da nemate veze sa ličnošću sa ikone ...to je privid jer i dalje stojite sa onim u kojem "jeste" i Vi i svi drugi! On nepromenljivo "JESTE" a mi POSTOJIMO onoliko koliko smo uz Istinu i Ljubav. (Ja sam pri tom poslednji koji tu reč sme da uzme u usta... ali ljudi smo pa eto, ćaskamo)
  24. Blaža Željko

    Kob "izabranosti"

    Sledeća prepiska je u stvari jedan stari komentar na forumsku temu oca Zorana Đurovića o "artemitima" i onima koji se, u previše nacionalono obojenoj religioznosti, ne razlikuju puno od prethodnih. Oni svemu sude; patrijarh je Jaoh otče Zorane, stavite ipak negde neki navodnik! Naskroz ćete dovesti izvesni profil ljudi u potpunu zbunjenost. Treba uzeti u obzir da se ovde decenijama neguje jedan stav, nepravoslavan, da je narod (ne samo kod Srba već uopšte nekakav "balkanski sindrom") "Božiji miljenik i mezimac ...pa kao takvi smeju iz svog nekog otužnog ugla da sude o slobodi drugih ljudi" a da su sami pri tom toliko turobni i neslobodni da je to istinski jedna tragedija ...koja je prestala biti smešna. Veoma plastično je to jednim skečom predstavio Jova Radovanović iz "Sedmorice mladih". Glumi pijanca, nakrivljenog šešira kom kravata ide preko ramena a flaša viri iz džepa, i dolazi do onog okruglog reklamnog bilborda (ima metar u prečniku) na ulasku u Skadarliju! Ide tako Jova u krug i drži se za taj bilbord ne ispuštajući ga iz vida. Posle nekog vremena i mnogo krugova ..zbunjen stade i reče: "Užas, ja sam živ zazidan!" Ništa drugačije nije ni kod ljudi kod kojih se rodi ushićenje da su Božiji izabranici! Oni se upilje u tu svoju fikciju nesposobni da se od nje odmaknu jer su opijeni samozavaravanjem. Sloboda u Hristu je za njih tajna jer su se vezali za zakonik (tj. zakone) i onda im se učini da kao umišljeni sinovi Boga smeju da budu sudije za prekršaje. To je život u korist svoje štete. Tim pre kad se nacionalna svest veže za taj sindrom izabranosti (ponavljam - ne samo kod Srba)...onda svaka slobodnija misao izaziva podozrenje jer "nema je u zakonu"!? Odmah su tu optužbe za izdaju, sa nepravoslavnost, ekumenizam i štošta sličnog. Ključno je da taj profil ljudi malo olabavi duhom; malo da se opusti i ima više poverenja u Hrista. Ne može Njega niko uvrediti ili obesvetiti! Nije naš Bog nesposoban da se sam brani, kao što je to slučaj kod nekih religioznih uobrazilja, pa onda mora još i ljudi da "Mu" pripomognu pomorom nevinih! Naš je Bog sloboda, nežna ljubav, širina, boemija. Istina, ume da bude i strog, da propusti i kroz šake ..ali je u srži sve to na korist čoveku jer je On ispred svega roditeljska ljubav. Moraju Ga tako shvatiti a ne kao splet zamršenih normi i zakona! Moraju se opustiti i šaliti na svoj račun - nema boljeg leka od tog! Samo malo se smiriti; izbaciti iz glave sve prizme koje "sude" ..provetriti mozak. Kad se odmaknu od "bilborda osuđivanja" neće biti "živi zazidani" jer je taj kazamat izvrnuta perspektiva ..samo uobrazilja.Treba prestati suditi ma kako delovalo opravdano...i već je sve drugačije ..onda će i Vaše reči biti shvaćene na pravi način. Uostalom, onog trenutka kad se zarobi u zakonike čovek postaje žrtva realnog života u kom Bog bira s kim će biti; s kim će se družiti! To je ono što boli mnoge ...a sasvim je tačno i istinito da Bog "milome svojemu daje san". Ko će Njemu biti savetnik i biti tužibaba na njegovom ramenu; ko će Ga sprečiti u Njegovoj nameri? Kada je Apostol Petar pitao nešto Hrista za Apostola Jovana Gospod mu reče: "Ako je hoću da on ostane šta je tebi do toga"? Drugim malo grubljim rečima ..."šta se tebe tiče..."?! Farisejska svest odbija da shvati da Bog nije ukrotiv u neke uske okvire naših interesa već je On Vladar i unutrašnja sloboda ...i On bude tamo gde On hoće a ne gde bih ja želeo u nekoj svojoj uobrazilji. On nije filosofski pojam već Ličnost koja traži ličnost a ne tužibabu i ulizicu! Liturgijska forma, takva kakva je predana kroz Crkvu, služi ...gle čuda, da oslobodi čoveka od svih formalizama - ne da ga zarobi. Ali za tu slobodu preduslov je da se liturgijski živi sve dane a ne samo na službi; da se pred ljudima nakloniš kao pred celivačom jer je svaki čovek u stvari celivača - to kažu čak i oci i pustinjaci! ("Kad vidiš bližnjeg svog, vidiš Boga svog" - Ava Antonije) Malo samo skromnijeg i poniznijeg stava ..i sve se menja! Ceo život dobija druge dimenzije; tada je detinjarenje, šala (i na svoj račun) prirodno stanje svesti. Niti šta može da te povredi niti neka psovka da te pomuti. E toga moj oče nema ovde. Neki recidivi višedecenijskog "zarobljavanja Boga" u plemenske okvire još kao stege dave to duše što mrda kroz nas.
×