Jump to content

Blaža Željko

Члан
  • Број садржаја

    480
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

3 Пратилаца

О Blaža Željko

  • Ранг
    Интересује се
  • Рођендан 03/15/1962

Profile Information

  • Пол :
    Мушко
  • Локација :
    Beograd
  • Интересовање :
    Muzika; politika; "teološke" notice; sve što ne ide ispod crte.

Скорашњи посетиоци профила

20924 посетилаца
  1. Malo je reći da sam užasnut! Ne za ime Božije! I onomad sam predlagao da se na neki način članovi (kojih ima dosta) obavežu na neku mesečnu donaciju koja bi, po ovom broju ljudi na sajtu, bila pozamašna i da je 200 dinara mesečno po prijavljenom članu. To nije teško organizovati jednim cirkularnim mailom ili ovde internom porukom. Na kraju, ako ima onih koji ne žele da podrže sajt .. ima dovoljno i onih kojima ne bi bilo teško da se odreknu dve kutije cigara (500 din) mesečno i da sajt ostane ovakav kakav je bio do sada. Ako je takvih od ovolikog broja ljudi bar 500 do 1000 eto uspeha! Ja se, evo, prvi javljam da uđem na taj spisak i da svakog prvog u mesecu odvojim upravo 500 a može i 1000 dinara u tu svrhu ...i to kažem, evo, pred krstom koji mi je tu na dohvat ruke. Ne znam kako bih se drugačije obavezao ali to smatram veoma dovoljnim. Razglasite oče ovo prijavljivanje i verujem da će biti veliki broj voljnih za podršku ovoj značajnoj Crkvenoj stranici! Sve samo ne da se sajt ugasi! Veliki pozdrav
  2. Jedna pesmičica iz naše kafane (a šta drugo) i naša sjajna Jaca u zahtevnoj Bruncličinoj pesmetini 🙂 "ponovo se sunceeee..."  (ako je moguće slušati na dobrim zvučnicima ili slušalicama)

    Razmišljam tako nekad, ovde se često postavljaju crkvene istine ..ništa sporno. Na oko Crkva i kafana su na suprotnim stranama vrednosnog sistema.. a upravo je suprotno, to su dve važne komponente nas samih. Jedna bez druge vuku u ekstremizam, prelest, neku bolest. Crkva uči Životu, kafana moralu. Kafana uči najvažnijoj jevanđelskoj stvari: "Ne osuđuj.." i po obećanju Boga ideš bez osude u Carstvo.
    Bez kafane ono Crkveno lako (ne i nužno) ode u prelest, lutanje, introvertnost, neudatost, neoženjenost. Bez Crkve koja rađa boemiju u čoveku u smislu širine, jer i Gospod je boem široke ruke, kafana je samo skup pijanaca i očajnika.
  3. Na odličan tekst Vladike Irineja Bulovića objavljen danas na ovim stranam Pouka, "Свето Причешће - извор здравља или извор болести?" a u vezi problema "da li se zaraza prenosi ložicom" učinilo mi se da se može dodati još nešto prilično bitno... i to je ovaj tekst u nastavku. Amin Vladiko; prelepo rečeno. Potpisujem svaku reč i upravo iz istih razloga i iste "krivice", a već vodeći razne rasprave sa mnogim "liberalima", po forumima sam diskretno smatran srednjevekovno svesnim .. što bi valjda trebalo da znači zaostalim u najmanju ruku?! No dobro, neka bude da jesam, zadovoljan sam svojim "konzervativnim" gledištima i uverenjima; do sada sam se uverio mnogo puta u njihovu ispravnost i Vi ste ih u tekstu lepo i opširno razjasnili. Ja ću se usuditi da dodam još jedan detalj koji ne upada odmah u oči iako je veoma važan za ovu temu. Naime, u Patrijaršiji dok sam bio Germanov trpezarac sredinom 80ih, najčešće sam se družio sa vikarnim episkopom Danilom Krstićem koji je, u organskoj vezi sa ovom temom, rekao sledeće: "Znaš li da je Bog ostavio dve stvari za maloverne? To su Oganj na grobu Gospodnjem i neraspadljivost osveštane vodice". Da, te dve stvari ama baš niko niti može da demantuje niti da ih, ne daj Bože, negira i pravi neslane šale. To su Crkveni aksiomi i ne podležu raspravi, kritici, proveri, analizi ili ma čemu drugom ljudskom. To je dejstvo Crkve i Trojice u istoriji koje ne dolaze od iskušavanja Boga već kao izraz Njegove volje i htenja. Cilj ovih Božijih intervencija je, po rečima vladike Danila, ukrepljivanje vere kod ljudi ako imaju u sebi sumnje, malodušnosti i slične raslabljenosti. Sa ovim u vezi usudio bih se, iz dugog Crkvenjačkog staža ..dakle poučen Crkvom, Danilom, ocima i verom koliko je Bog dade a ne nekim ličnim razmišljanjima i logičkim zaključcima, da dodam jedan veoma veoma važan istorijski momenat protiv ove bogohulne nakaznosti o "zarazi ložicom" koja se u vreme pandemije pojavila kao problem i o kojoj su se posvuda lomila koplja. Taj momenat i taj detalj je sama "Tajna Večera" na veliki četvrtak kada je ustanovljena Evharistija koja je srž Crkvenog bića. Šta imamo tu u toj prostoriji? Imamo jednog prvosveštenika i njegove kadete (još uvek ne episkope)! Šta se događa te najveće večeri u ljudskoj istoriji? Gospod lomi hleb i "razdade ga učenicima" rečima "Uzmite, jedite od njega svi, jer ovo je telo moje Novoga Zaveta koje se za vas lomi.." a zatim deo koji svim blasfemijama udara šamar: Gospod naime uzima čašu, dade je učenicima i kaže "pijte iz nje svi jer ovo je krv moja Novoga Zaveta koja se za vas proliva..". Svi su pili iz Njegove čaše jer je samo na nju, u jednini, ukazao Gospod tu na licu mesta. I učenici piše iz Njegove čaše. Samo je on tada sveštenik (Prvosveštenik); učenici su još uvek do pedesetnice i silaska Duha na njih samo građani i običan narod tako da njihove čaše nisu što i Njegova. Evo šta jevanđelista kaže doslovno: (Matej, glava 26 "И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви;" Dakle ako je On rekao "pijte iz nje svi" a ne "svako da ima svoju čašu" onda je On, kao u slučaju ognja na Grobu kroz mnoge vekove, voljno hteo da to bude nešto što se ne dovodi u pitanje i pod sumnju (za onog koji veruje) pa je sigurno na sebe preuzeo i odgovornost i brigu za sve posledice. Usred te papazjanije liberalnih protestantskih projavljivanja umovanja po čoveku i jedan čak visoki dužnosnik Crkve je izvoleo reći: "Da ne iskušavamo Boga svoga" Vi ste Vladiko lepo dali primer šta bi bilo kušanje Boga u ovoj tužnoj priči o ložici kao prenosicu bolesti, skoro da je nepotrebno išta dodati, no samo jedna mala opaska koju sam i u jednom blogu pomenuo. Evharistija, dakle pričešćivanje iz iste čaše nam je zapoveđeno; na neki način je to i dužnost verujućeg čoveka koji uredno posećuje Liturgiju (o tome se danas mnoge rasprave vode upravo od propotestantskih krugova čime sami sebi uskaču u usta). Ja ne kušam Gospoda kada se pričešćujem u sred pandemije; meni je to zapoveđeno od Njega: "Uzmi i jedi .. uzmi i pij". Ako ne priđem na vozglas "Pridite..." pokazujem da ne razumem smisao Evharistije, Tajne Večere! Na toj Večeri niko nije iskušavao Hrista kada je prvosveštenički naredio budućim krštenim dušama svih epoha "Uzmite i pijte iz nje svi..." a to, siguran sam, ne bi rekao da iza svega ne stoji Otac koji garantuje za posledice. Poštovani Vladiko, ne zamerite što sam uzeo slobodu da dodam prethodno rečeno; smatram da, koliko Bog dade da se o ovakvim problemima promišlja, ovaj skromni dodatak ne promašuje temu jer suština (za one koji veruju) je u tome što je garant svemu Otac koji dela u Sinu. "Ko vide mene vide Oca... ja i Otac jedno smo.." poručuje Spasitelj. Srdačan rukoljub čestiti Vladiko
  4. Blaža Željko

    Na Veliki Petak smrt je razorena

    (Pisano na Veliku Subotu 18. Aprila 2020.) Često spominjem facebook kao mesto lepih forumskih rasprava u kojma ponekad (ne često i po svaku cenu) osetim potrebu da nešto mucavo kažem s obzirom da crkvenjačko iskustvo ponegde bude pobuđeno nekom temom pa poželi da nešto kaže. Teško mi je da ga obuzdam! Ovog puta na pisanje me podstakla jedna značajna javna ličnosti naše Crkve i posle statija velikog Petka uvaženi gospodin prota izvoleo je reći: "Над гробом смо Христовим. Ишчекивање." (pretpostavljam da misli "čekamo nedelju da Gospod Vaskrsne i pobedi"?) Nema iščekivanja. Već se desilo! Onog trenutka kada je Hristos izdahnuo Život je razorio smrt jer Život ne može da umre. Život je Bog. Nešto malo pre nego što je izdahnuo Gospod kaže razbojniku pored njega "zaista ti kažem još DANAS (tog petka) ćeš biti sa mnom u raju." Zato uz sve potresne stvari, namračeno nebo, potamnelo sunce, napuklo kamenje odjednom i tela svetih ustajaše iz grobova. Smrt je tog trena razorena. Nestala je kao senka i privid. Onoliko koliko su se učenici Hristovi na Preobraženje užasnuli kad su shvatili ko je pred njima (o čemu su morali da ćute zbog dana ovog) toliko se beskrajno više užasnuo sav demonski svet i sama smrt kad nisu više ni pokret mogli da učine, ni onaj nemi vrisak da izuste jer su nestali netragom; u svemu se zacario liturgijski mir koji je Adam nesmotreno izgubio. Naravno, velike su to i divne tajne koje, kada im se približavate kroz Liturgiju dobiju neke maglovite obrise. Moja malenkost samo, koliko Bog dade kroz crkvenjačko iskustvo da se o tome promišlja, iznosi neke opservacije na temu iz jednog ugla koji u stvari nije neshvatljiv kad se malo bolje pogleda. Suštinski ne odstupa od svetootačkih učenja jer u konačnici Hristos je vaskrsao pa vaskrsao, prethodno je umro na Krstu i tu se ne dao Bog ne može ništa ni dodati ni oduzeti ali možemo sagledavati te istorijske događaje iz raznih uglova i promišljati o njima kroz mnogo nivoa, doživljaja, saživljavanja. Jako sam oprezan kada o tome pišem uzdajući se u molitve Crkve za zdravlje svih pa i moje tamo negde na kraju. Dakle samim odgovorom Hrista raspetom razbojniku: "još DANAS ćeš biti sa mnom u raju" u stvari Gospod nam svima kaže sledeće: Onog trena kada je Život (koji su na Preobraženje, kako već rekoh, videli samo trojica učenika i premrli od straha) izašao iz tela Isusovog tog trena smrti više nije bilo! Život je ispunio svo postojanje pa i ono gde je najdublji besmisao. To nije mogao drugačije nego kroz čoveka zbog zakona koje je sam dao i koje poštuje. Nije hteo nasilje nad slobodom ni ljudi ni demona i Njegovo rađanje, život i smrt na Krstu su bile po tom zakonu jedina validna pravna procedura pred Ocem koji Ga je zbog smrti i poslao u našu prirodu. U tom pravnom smislu Crkva i govori kroz oce "Adamovo rukopisanije" ili Adamov ugovor u nekom višem duhovnom smislu sa samim ocem laži. Ali smrt ne može da obesmisli niti taj ugovor da ispuni ni čovek ni Heruvim prosto jer smo svi samo stvorenja. To je morao da uradi Život jer smo mi grehom izgubili sam život a ne ne znam šta manje važno. Zato Život uzima ljudsku prirodu, sakriva svoju Ipostas u njoj; otkriva je tek trojici učenika i kaže "ja sam i došao za ovaj čas" (za smrt) slobodnije rečeno samo što ne kaže: "nema ko drugi". Dokaz? Pa mogao je da pozove dvanaest legiona anđela da ga spasu od stradanja (mada njemu snagatori ne trebaju, mogao je prosto da ugasi postojanje koje i egzistira kroz Njega) ali morao je da razvali zakon smrti svojim spontanim umiranjem u okvirima slobode ljudi po zakonu i onim pravilima (rukopisanijem) koja je Adam prekršio. To rukopisanije, tu pravnu zavrzlamu vrlo zakonitu pred Bogom, đavo je držao u dubinama mraka, adske hladnoće i smrada ..i nije postojao niko od stvorenih bića koji je tome mogao da priđe. Taj "papir" davao je đavolu vlast nad ljudima što Gospod potvrđuje u Jevanđelju: "Bojte se onog koji IMA VLAST da pošto ubije baci u pakao". Strašne su tajne slobode izbora. Smrt je odsustvo Života kao što hladnoća i mrkli mrak nemaju bivstvo po suštini nego je to što mi zovemo "hladnim i mračnim" u stvari odsustvo Sunca. Isto je u srcu. Odsustvo Hrista čini srce hladnim i obesmišljenim, dezorjentisanim i mračnim. Onog trena kad se pojavi Sunce mrak ne postoji. Život je "JESTE" što Bog i kaže Mojsiju "ja sam onaj koji JESAM" a "postoji" samo ono što je stvoreno. Bog nije stvoren, On je "nestvoren" i uzrok je sveg postojanja, tako da za Njega ne možemo reći (za ljudski um paradoksalno i duboko zbunjujuće) "Bog postoji" jer bi tada bio isto što i tvar, već je On uzrok postojanja i i duhovnog sveta i sve tvari - dakle Bog JESTE a mi postojimo. Da se vratim tom Velikom Petku. Pošto Život "JESTE" i pošto je On sam ishodište postojanja, onog trenutka kada izlazi iz tela Hristovog tog trena smrti više nema. Prosto ne mogu da sapostoje kao što Sunce sa jedne a mrak i hladnoća sa druge strane nemaju dodirnih tačaka niti i najmanju zajednicu. Istog trena kada izlazi iz tela Hristovog Sunce pravde već Carstvuje! Tri dana kasnije, posle obavljenih nekih radnji koje su za nas tajna, On se vraća u telo čoveka i u vaskrsnu nedelju svečano za svu večnost usinovljuje ljudsku prirodu i daje joj dostojanstvo veće od Heruvimskog. Zato su haljine anđela bele kao sneg, svečanost nad svečanostima! To je trenutak novog stvaranja pred našim očima taman u istoj ravni kao i samo stvaranje sveg postojanja. Za ljudsku prirodu još i veće! ("Sve novo tvori"; ne samo da i preobražava već novo stvara - Crkvu kao novi kvalitet, kao Biće i telo Boga) Velikog Petka je smrt prestala da egzistira kao pojam i uopšte da "postoji", zato je onaj razbojnik pored Hrista već tog dana sa Hristom u raju a jedini ključ njegovog spasenja je to što je ispovedio Boga u Hristu. Taj čovek, inače prvi novozavetni stanovnik Carstva Hristovog, nikakva dela nije imao za koja bi rekao "eto postio sam, davao hramu desetak...". Ne, prosto bio je razbojnik koji se, slomljenih nogu sav u krvi i jadu, gasio bez igde ikog ali koji je u neizrecivoj agoniji pored sebe imao jedinu utehu u blizini božanstva Spasitelja. Još svestan i pored nesnosnih bolova gledao je u Hrista, prekorio onog drugog zbog ruganja jer je znao za nevinost Hristovu koji je tada bio glavna vest u Jerusalimu a onda je ugledao nešto (zapažanje Vladike Nikolaja koje me je oduševilo) – video je ispod sebe, kroz krv i svest koja se gasila, kako vojnici bacaju kocku za Hristovu dolamu. Setio se da su mu kao klincu to pričali stari, da su to proroci govorili .. i shvatio da se to dešava tu pored njega. Hrista je sigurno i sretao tih godina po kraju, s obzirom da je Gospod tada bio, kao što rekoh, centralni događaju krajevima judejskim jer ne bi onom drugom razbojniku rekao "on nikakvo zlo ne učini" i nadahnut Duhom proroka, koji mu je došao u sećanje iz kuće još kao dečaku, reče: "Seti me se Gospode kada dođeš u Carstvo Tvoje". Gospod mu tada reče ono što je ovde tema: "Zaista ti kažem, još DANAS ćeš biti sa mnom u raju". Ovde Gospod, koji nema vreme u sebi, koristi termin "danas" koji je odrednica našeg shvatanja vremena i odnosi se na taj dan, na Petak. Ne kaže "uskoro" ili "prekosutra" već kaže danas – dakle odmah po ishodu iz tela. To potvrđuje da je samim ulaskom Života u senku smrti bukvalno istog trena ona nestala, zacario Život, sveti ustajali iz grobova.. i kroz Liturgiju Carstvo je već tu. Apostol kaže da je to sada maglovito kao u ogledalu ali svakako je ono već realnost ovog sveta koji nije naš nego Božiji i u kom smo mi samo prolaznici. Evo, dok pišem ovo na Veliku Subotu, slušam vrapce i ptice napolju ... koji neuobičajeno više dižu graju nego drugim danima. Posebno ima jedan slavuj na obližnjem stablu kog inače nikada ne čujem ali ga strasne sedmice slušam neprestano. Sinoć, noćas, ne zatvara kljun! Upravo kao da te životinjice (čistog srca bez greha i samim tim dubljeg instikta) govore kako je smrt poništena; ugovor pocepan; i oni se isto oslobodiše tog užasa kroz čoveka, kroz Bogočoveka ili novog Adama. Sve se preobrazi Životom koji odjednom već sada sve ispunjava. Sutrašnji Vaskrs je svečano usinovljenje ljudske prirode; Život se vraća u telo čoveka i zaokružuje priču Spasenja čovečanstva .. a to se desilo već na Petak kada Gospod naš Hristos na samom Krstu reče: "Svrši se"! Ako ikome znači tekst neka se seti u molitvama mog Nemanje, Ljiljane, Ljlilje, Ane, pok. Stjepana, Marije, Dobrile, jele i svih za koje Bog već zna
  5. Blaža Željko

    Mala relaksacija u vreme korone

    Moja divna prijateljica i moja malenkost pokušasmo da malo osmislimo ovo vreme dok smo uzapteni. Skromno od mene i prebogato, vrhunski od jedne operske dive.
  6. Moja divna prijateljica i moja malenkost pokušasmo da malo osmislimo ovo vreme dok smo uzapteni. Skromno od mene i prebogato, vrhunski od jedne operske dive

     

    1. Ayla

      Ayla

      Divno :sunce:

  7. Isključivo sitkome A klase, odmaraju mozak i okrepljuju malo (Prijatelji, Frejžer, Svi vole Rejmonda, Pravila po Džimu, Mućke ...ima ih dosta). Od ozbiljnijih stvari to su dobro urađene i dokumetima potkovane lekcije iz istorije; istraživanja avionskih nesreća... naravno Černobil etc etc
  8. Blaža Željko

    Prenos liturgije na TV-u?? Nedopustivo.

    Koliko Bog dade jedno promišljanje na naslovnu temu pokrenutu na fejsbuku "treba li Liturgiju u celini emitovati preko televizije". "Jelici izidite.." nije ustanovio makar ko. To je samo biće Crkve iznedrilo kroz oce i predstavlja (praslikuje) razlikovanje Carstva od "ovog sveta koji u zlu leži". To bi na neki način bio "hladan tuš" ili blagi šok za ljudsku svest (nekršteni, katihumeni, ateisti, epitimisani, jeresi, protivnici hrišćanstva i slični) koja bi pedagoški osetila da je nečeg prevažnog lišena tim pre ako je baš Crkva udalji u datom trenutku.. što svakako nije prijatan osećaj. Upravo ta neprijatnost je roditeljsko "po dupetu" za nestašno dete koje treba malo da razmisli i koriguje svoj odnos prema nečemu (ili nekome) čija važnost niti je merljiva niti objašnjava rečima ni teološkim mudrovanjima. Devedesetih su (ne znam zašto) taj biser razbacali posvuda dozvoljavajući da se uživo prenosi epikleza, kanon evharistije... a paradoksalno je da bi se mnogo bolji efekat postigao da je upravo "Jelici izidite" vraćeno u praksu crkve odakle je neznano kad istisnuto. Kako samo zvuči strašno kad crkva kaže "nekršteni i oni koji ne veruju Hrista, izađite, dalje nemate pravo biti blizu jer se dalje dešava nešto čega se sami lišavate". Jelici izidite je najdublja moguća roditeljska pedagogija jer te Život udaljuje od sebe (pomalo te uslovno rečeno i odbacuje) sa željom da Ga, prestrašen, prilježnije tražiš budući da je to prvolik samog tebe; pokretač tvog bića i tvoja pripadnost Njemu iako to sada ne razumeš. A kad ga nađeš onda kažeš "neću tajnu tvoju otkriti neprijateljima Tvojim" i ljubomorno čuvaš tu tajnu. Neka se gladni i dobronamerni malo znoje, neka traže!? To je mač koji deli dva principa: ovaj svet i Carstvo koje je u Hristu kroz liturgiju već tu i nije od ovog sveta; ne može (ne sme) se mešati. Može dakle prenos da bude ali ako je preko nacionalnih frekvencija onda samo do vozglasa "Jelici iziđite, da niko do oglašenih..."
  9. Blaža Željko

    Kušam li Hrista pričešćem u doba zaraze?

    Izvod iz prepiske sa FB foruma i mog obraćanju Aci Milojkovu koji je konstatno napadan od kukavica iz crkvenih krugova zbog načina pričešćivanja i "kušanja Hrista".. i sada ću to copy/paste ovde preneti pa će biti razumljivo šta mislim reći i odnosi se na naslov ovog bloga. (citat) "Čoveče šta se pravdaš sa ovim "praštajte"? Pa rekao si surovu istinu a što drugi ne mogu da je nose nije tvoj problem. Ne moramo Zizjulasa spominjati kog sada optužuju da "nije fer" da zove nekog "slabim". Da vidimo šta kaže Apostol s početka velikog posta: "Ko je slab jede zelje ali neću da moja sloboda .. sablazne slabog brata.." Iz tih razloga treba naći neko rešenje, npr. da sveštenik daje iz ruke pričest ili plastičnim kašičicama koje će posle da se spale na čistom mestu. Ma 'ajde, tu tupimo danima na bezvezne teme; sapliće se raja o Hrista. Nema potrebe; Crkva i Gospod su dovoljno fleksibilni i u vanrednim situacijama nisu gadljivi na promenu forme službe: Gospod ne gleda na krute zakone i kanone i subotom silazi u bunar da spasava zalutalu ovcu. Mogu čestice da budu veličine nafore, da se umoče u Putir i da se daju iz sveštenikove ruke. Suština se ne gubi sa tim postupkom (s obzirom na varednu situaciju). Sabor ima dakle prostora da u ovakvim situacijama donese neke izmene prilagođene trenutku. Ovakve rasprave samo stvaraju čir na želudcu i nepremostiv jaz između ljudi a ima prostora da se stvari mirno razreše. Ko se plaši plaši se i ti tu ne možeš ništa promeniti." (kraj citata) Dakle nismo u vremenima kad se traži mučeništvo, problem kašičice, osim što je iritantan za ljude sa starim i istorijski utvrđenim gledištima, je suštinski benigna pojava ... ona doduše izbacuje na površinu snagu naše i vere i dogmatskih temelja ličnosti ali o tome ne možemo mnogo razmišljati jer procena i konačni sud (milosti) samo je u Bogu. Može se činiti ovako kako sam gore naveo. Može sveštenik na kapiji Crkve pričešćivati ljude u vreme kad nije policijski čas (npr. oko podne) a otvoren prostor omogućava da se napravi rastojanje i verovatno bi to bilo brzo i lako izvodljivo. Ponoviću gore rečeno: Nije Gospod formalista pogotovo kada su vanredni slučajevi (kao ovca u bunaru) u pitanju. Mislim da privremene promene Crkvenih formalnih stvari ne mogu naškoditi samoj Crkvi .. a Bog neka se smiluje na svakog ... mene ako hoće da stavi na sam izlaz kao poslednjeg, makar na promaji, ne smeta. I reč dve o tome da li mi kušamo Gospoda ako se pričešćujemo kako je već vekovima ustaljeno!? Ako je Njegov poziv uvek isti kroz vekove "Uzmite, jedite i pijte od njega svi" pa se neuzimanje još smatra grehom (za šta se po forumima borimo protiv prakse da pričest bude par puta godišnje), onda znači da nas je oslobodio od odgovornosti za "iskušavanje"! Kad već MORAM PO ZAPOVESTI s Neba da pristupim, i to po zapovesti od samog Hrista, i ako sam već kršteni hrišćanin kako Ga onda iskušavam? Iskušavam Ga ako skočim sa mog sprata i očekujem da mi pomogne ali ako sam poslušan upravo Njegovim rečima.. kako Ga onda iskušavam? Ako je prema rečenom, i prema trenutnim tendencijama u teološkoj misli novijih vremena pričest organski deo prisustvanja liturgiji te da je ona bez pričešća besmislena, otkud sad pojam da je ovo iskušavanje Boga (kako često čitam i ovde i na drugim mestima) kad je upravo On to naredio? Pita me jedna sjajna ženica na FB forumu sledeće: " Али знајући, свесно, да постоји могућност заразе (у доба оваквих пандемија ), значи без расуђивања прилазећи ризикујемо да будемо и кушачи Бога. Тако бар ја то видим." Odgovor i tamo i ovde na tu dilemu bio bi: (citat) ""Nigde Gospod nije rekao "Priđite osim ako je pandemija"! Rekao je prosto i božanski: "Priđite i jedite od njega svi jer je to telo moje i krv moja Novoga zaveta". Upravo ovde, već nekoliko godina pokušavamo da te zapovesti Hristove predočimo kao suštinu liturgije, kao suštinu Tajne Večere... i kad Bog kaže "priđite i jedite" a ja to ne učinim ... pokazujem da mi nije jasan smisao evharistije. Dakle kad prilazim čaši, najpre ja ne iskušavam Boga jer je to Njegova zapovest .. i s toga naprosto sam poslušan tom pozivu."" (kraj citata) Mislim, i na kraju da ponovim, da ne može biti greške da u ovim okolnostima kada je zabranjeno okupljanje više od pet ljudi ili se nečasnim lažima pravi drama od pričešćivanja, da Crkva, po gornjim primerima, ne bi odstupala od suštine ako bi sveštenik na kapiji (dok je verni narod na rastojanju i u dugačkom redu) rukom umočio česticu u Putir i tako pričestio čoveka. Ne treba nečija sloboda da bude sablazan slabima. Vanredna stanja nisu Crkvi strana ali sve prolazi pa će i ova pošast otići bestraga kao i svaka druga laž.
  10. Blaža Željko

    Harmonija Crkve i države? (manje dopune)

    Mala opservacija na pitanje našeg oca Neše Ilića: "Да ли заиста има неког ко верује да данас може бити чувене симфоније Цркве и Државе?" Ta simfonija je utopija. Države u nama znanim oblicima plod su nužnosti organizacije palog čoveka da ne dođe do anarhije i da se u tim okvirima očuva koliko toliko potencijal razvoja duhovnosti... ali u konačnici nisu spojive jer pripadaju različitim svetovima. Država je od ovog sveta, Carstvo nije od ovog sveta. Ako je Carstvo ideal, čak duhovna realnost, u kom u Hristu i liturgijskom Duhu nema država ni granica... onda je ta simfonija ovde neostvariva. Carstvo je nevidljiva država po sebi i ono je globalistički orijentisano jer nema ni Judeja, ni Jelina ni Srba ni Laponaca ni Engleza... u svemu je Otac! U svemu je Sin Njegov kom je Otac predao svu svoju Carevinu ("Dade mi se svaka vlast i na Nebu i na zemlji")... i upravo Bogočovek teži da "spasi mnoge" tj. da "objedini sve" koje mu je Otac dao na čuvanje, tj. koje mu je dao da niko od tih poverenih ne propadne. U ovoj jevanđelskoj istini (neospornoj) Crkveni Duh i realnost sigurno dolaze negde u nekim dubinama ljudskog duha u sukob sa državnim uređenjima kakva poznajemo i koja uključuju ljudsku palu prirodu... samim tim čitav spektar patosa, pomračenih emocija i patetičnih interakcija površnih ljudi sa ambijentom u kom žive i kojima su srca za to čvrsto privezana. Konačno, po hristolikoj prirodi i imanentnoj potrebi ka jedinstvu svih ljudi koja je utkana u ljudsku bogolikost... sve (čak sama Crkva) nekako vuče ka nečem globalnom i na kraju će doći do globalizacije (brisanja država) ali biće samo dva izbora, dve opcije - globalizacija kod ponovnog dolaska Hrista kao realnost i puno ostvarenje ljudske društvene prirode dolazeće punoće Njegovog Carstva .. i pseudo globalizacija po slobodi od greha vešto inputiranu kroz demokratske slobode, razne jednakosti i obogotvorena "ljudska prava" u svemu suprotna Hristovim vrednostima koja je odavno destruktivno uticala na ljudsku svest. Za tu svest Gospod je postao veoma udaljen, nepoznat, skriven i tajanstven; u težim slučajevima grehovne raslabljenosti dosadan i nepodnošljiv. Da je sav taj otpor Hristu samo jaka iluzija Crkva daje dokaze i rasvetljava bolesti, ali đavo je vekovima radio na strategiji kako da iz srca ljudi iščupa Hrista... i našao je način - utopio je kameleonski, kroz sinkretizam, Njegovu ličnost u sve osobine svojstvene čoveku ..pred kojima, vremenom, Hristos postade nepoželjan čudak, "čovek zanesenjak" koji propoveda nešto što je za ovaj svet (samim tim i države) nespojivo sa samom otvrdnulom logikom ambijenta ogrezlog u iluziju i obmanu materijalnih vrednosti i vlasništva nad njima. "Ovaj svet u zlu leži" odavno je sam Gospod dijagnostikovao razloge za ovako nešto i nedovoljna opreznost ljudi da pravilno shvate ove reči napravila je svet ovakvim kakvim ga danas imamo: ratovi, bune, smrt na sve strane, potpuni gubitak moralnih normi, laž kao prirodno stanje svesti i sledstveno teške duševne bolesti .. sve dakle ono što izlazi iz čoveka kad mu iz duše ukloniš Hrista i hristolikost. Da bi se to malo približilo možemo upotrebiti i jedan plastičan primer: Bez Hrista čovek je izduvana mešina i samo prah kao što je hleb samo neupotrebljivi prah bez vode, soli i kvasca a to su sve sinonimi za Hrista: "voda živa", "so svetu" "kvasac u kopanji". Dehidrirajte hleb; nemojte ga soliti ni dodavati kvasac.. i onda okusite to! Ne treba ne znam kakvo obrazovanje pa ne videti da danas (osim Poljaka koji Hrista proglasiše suverenom Poljske) niti jedno zemaljsko carstvo ili država o ovome nemaju nikakve ni predstave a kamo li da se još nekako prilagođavaju ovoj realnosti. Dakle iz svih navedenih razloga Crkva i država su više štimovanje instrumenta nego simfonija. Možda je (to naravno niko ne može znati sa sigurnošću) tajna harmonije u tome .. "Caru carevo, Bogu božije" i ne mešati ulje i vodu jer to je zaludan pos'o. Harmoničnost (bogočovečanska) se postiže u jednodušnim zajednicama; primera radi u davna vremena u nekom plemenskom savezu koji je disao jednim duhom pa je mogao da sinhronizuje ova dva sveta, nešto kao manastir a monasi vrlo dobro znaju koliko je to teško i kakav podvig je neophodan. U modernim državama, koje su evoluirale na čovekovom Bogom danom pravu i slobodi da može da veruje šta hoće, ta harmonija nije ostvariva. Ona dolazi u sukob sa obiljem jeresi i raznih filosofskih spekulacija koje teku tkivom državnog (građanskog) uređenja i Crkva može u konačnom ishodištu biti "vino novo" koje će pocepati sve to "čovekovo ovozemaljsko" na neprepoznatljive froncle. Obrni okreni, opet ostane sama (ako ne podlegne izazovima i manipulaciji) sa svojom prirodom koja nije od ovog sveta... i da onda dovodi na Carevu večeru sve koje nađe na raskršćima, drumovima... Pomjanite moju kancerom mnogobolnu sestru Ljilju; ženu Ljiljanu, mog Nemanju... familiju, prijatelje i kolege..i nedavno upokojenu majku Mariju
  11. Motiv za ovaj blog ili tekst bio mi je razgovor sa jednom devojkom od dvadesetak i nešto godina, ćerkom mog poznanika, koja reče da joj je tata (inače veroučitelj) pričao kako u Carstvu Božijem neće biti želja, potreba da se negde ode, mnogih još osobina koje ovde karakterišu čoveka i tome slično. Ona pomalo razočarana reče: „Pa ja volim Krf, valjda ću moći da idem i tamo“ .. da bi joj tata dao odgovor koji sam gore naveo. Naprosto devojče, u svemu genijalno i poletno, spontano upravo iz svoje prirode još nevinog velikog deteta već kroz pitanja i upravo to razočaranje maglovito i daje već neke odgovore. U nekoliko ranijih ovde tekstova dotakao sam ovu temu i neće mi biti problem da se ponovim uz neka proširenja. Ispred svega ..najbitnija je jedna ograda a to je da niko živ osim jednog Apostola nije video budući vek ...“Što oko ne vide i uho ne ču ono je Gospod pripremio onima koji ga ljube“. Dakle, sve preko toga su naša intimna osećanja i pretpostavke u zavisnosti kakav odnos imamo ka liturgijskom Hristu; dakle u zavisnosti od te prevažne relacije i ličnog odnosa sa Bogom od kog jednosmerno i dolazi pobuda da se traga za unutrašnjim enigmama sopstvene ličnosti. Da... naša vera, ljubav, nada od Njega dolaze. („Bez mene ne možete ništa činiti“ – kaže Spasitelj)! On ih pobuđuje, poklanja, On se moli iz Srca a to pripiše nama .. jer sve te naše osobine koje bi trebalo da su njegov lik u nama, bez kvasca (Duha Svetog) nisu ništa. Elem, o Carstvu Hristovom ne možemo dakle imati nikakva saznanja jer to Bog dade samo jednoj osobi; svom učeniku. Ali možemo nešto drugo! Možemo svoje maglovite slutnje, na temelju otačkih predanja, tajne liturgije, jevanđelja i svetih otaca, međusobno razmenjivati; sagledavati gde se dodiruju a gde se kose i međusobno i sa ocima .. i tako stvarati jednu, naravno okvirnu i zamućenu sliku o obećanom Carstvu. Nije Bog ni nas ostale kroz sva vremena (oce Crkve, prepodobne, verni narod) ostavio bez nekih zrnaca odgonetanja tih enigmi. Bezobalne su tajne postojanja pa On može te deliće davati još bezbroj eona a da nikada ne budu ni načete a kamo li jasne koliko onom jedinom učeniku koji je to video iz prve ruke. Najzad i Gospod sam kaže: „I kome ja hoću otkriću..“ Mnogima pomalo otkriva kroz nadahnuća u talentima (najpre umetničkim) i onda se kroz Crkvu pomalo sklapa taj mozaik koji je na neki način zanimljiva maglovita nepoznanica. Kao dobar pedagog a pomalo i šaljivdžija stavi ti Gospod u ruku detalj, neko zrnce, nekih tako dubokih pojmova a ti se onda muči sa time kako znaš i umeš ..samo ga nemoj mnogo razglašavati jer kad prođe kroz tvoje grehovno iskustvo pretvori se u maštu. Kao duhovna realnost i osećaj liturgijsko iskustvo te vazdiže; kao mašta oprelesti i tebe i ljude oko tebe.. a ima kroz istoriju ne mali broj takvih slučajeva. (S ovim u vezi jedna mala uzgredica: vidim da mnogi monasi, sveštenici i drugi iz tog esnafa, pričaju o nekim pojmovima koji naprosto nisu dati široj publici. Pričaju o nekim „svetlostima“ o „energijama“ i tome slične mistike a u Ljubavi, i Božijoj i ljudskoj, nema ničeg mističnog. „Bog je ljubav i Ljubav je Bog“ (ona obična svakodnevna ljudska ljubav) kaže Apostol Hristov. Doduše, ne greše oni kad Ljubav vide kao svetlo ili kao energiju ..ali to je njima lično i ličnosno Bog dao i otkrio – to iskustvo nije prenosivo rečima; može da razboli generacije ljudi. (Ne reče Gospod za džabe "ne boj se, samo veruj" - drugim rečima, "ne zanosi se, živi normalno i veruj u Hrista; ne maštaj, samo veruj ... i biće dovoljno, čini tako i "ući ćeš u Život"). Najzad i tropar Svete Petke kaže: "Srce čisto Gospod traži, bez maštanja i bez laži...." Ne može čovek bez iskustva (ili skromnog iskustva) Crkve mnoga mistična saznanja iskusnih monaha da pojmi duhom. Oni koji nemaju takva iskustva po nužnosti i automatizmu to porede sa stvorenim svetom i svojim zemaljskim iskustvima (moraju jer im je samo tako dostupno) a onda se u mašti pogruženoj u ovaj svet potpuno iskrive te percepcije i može doći do ozbiljnih poremećaja i duševnih bolesti. A sad da raščlanimo, kako i koliko Bog dade iz nekog ličnog liturgijskog odnosa sa Crkvom, neke pojmove kroz taj mucavi lični Crkveni doživljavaj. Carstvo Nebesko po rečima samog Hrista nije geografska odrednica; nije čak ni vremenska odrednica! Kaže Jevanđelje: „A doći će vreme kada se istinski bogomoljci neće moliti na gori ovoj već u Duhu i Istini – dakle u Duhu Svetom i Hristu jer On je Istina...što na jednom mestu Spasitelj i reče: „Ja sam Put i Istina..“! Carstvo Božije je sama ličnost Gospoda Hrista! Ono je kroz Crkvu već tu.. u srcu čoveka! Opet da podsetim na Jevanđelje: „A što tražite Carstvo ovde ili onde? Ono je unutra u srcima vašim.“ A kad je u srcu onda je i spolja jer čovek se u Hristu i sa Hristom menja i u odnosu na spoljašnji svet, a tom obogaćenom pričešćenom prirodom onda suptilno menja i taj spoljašnji svet! Vi se, takvi kakvi ste od krvi i mesa krećete kroz ovaj svet ali sa Hristom u srcu vi ste u Njegovom Carstvu već sada i ovde jer je Bogočovek Carstvo u suštini... osim što Parusijom to još nije potvrđeno. (Još postoji mogućnost pada ali i pokajanja) Dakle u Carstvu u kom, a kasnije ću par reči o tome, prestaju da važe gvozdeni grehovni zakoni palog sveta pa mnogi svetitelji sa Hristom u sebi hodaju po vodi, isceljuju bolesnike (ne svojim sposobnostima već Hristom) ...jednom rečju kreću se u Hristovom Carstvu iako su tu među nama. Mi to po bolesnoj prirodi doživljavamo kao čuda, pravimo od toga fetiše a to je Božiji svet (kakvim ga je On i stvorio) koji je normalan i prirodan, ni po čemu „čudan“. Mi smo pomračeni gresima pa nam je taj svet u stvari stran, zato ga i doživljavamo kao čudo, kao nešto zastrašujuće; kao nešto što iskače iz naših smrtnih okvira i merila. Carstvo Nebesko nije ništa drugo do isti onaj Raj kojim se kretao Adam, okružen drvećem, šumom, životinjama... a posle pada nije prestao da se kreće istom tom planetom sa istim osobinama kao i pre pada osim što u njega, a zbog njega i u ceo vidljvi svet, više nije strujao život. Stvoreni svet je zbog tog Adamovog (kao rodonačelnika ljudi) prekida sa izvorom života krenuo da se razlaže na elemente od kojih je nastao... jer se istovremeno isti taj svet nalazio u Adamu kao u kruni stvaranja vidljivog sveta. Taj svet kojim se kretao Adam.. pa to je ova planeta na kojoj živimo nepromenljivo od njegovog doba i pre pada i posle pada. Drveće koje je dodirivao ..isto je što i ovo oko nas. Raj, ili Carstvo Hristovo, nije kvalitativno različit od ovoga gde živimo! Isti smo ljudi i pre i posle ličnog greha osim što ostajemo bez Duha .. Raj je boravak Duha Svetog u srcu; jedinstvo sa Duhom Božijim. Kad imate Hrista u srcu i severni Sibir vam je raj; i pustinje Afrike su vam raj! To je isto kao i u vreme Adama. Čak kaže u knjizi postanja da je Bog „kad malo zahladne“ išao da obiđe svoje dete Adama ..a to znači da je bila velika vrućina pa je Gospod sačekao da malo bude prijatnije za porodični skup. Adamov pad značio je prekršaj u duhovnom smislu; udaljenje od Duha Božijeg, Njegov odlazak iz srca i bića ljudskog. Čovek je isterao nevinog Gospoda iz sebe; isterao je blagodat Duha Božijeg koja ga je činila sinom! Pregazivši Božiju reč o „drvetu poznanja dobra i zla“ ispao je iz naručja svemoći Božije i shvatio šta znači biti zarobljen u vegetativna pravila postojanja gde nema Božije volje; gde važe neka druga pravila, surova, posna, gladna; samo materija, trulenje bez mogućnosti da prestane i jedno veliko duhovno „ništa“! Izgnanje iz raja nije proterivanje iz nekog nama nepoznatog mesta već samo, kako kaže Knjiga postanja, udaljavanje od Drveta Života koje je bilo na prostorima današnjeg Iraka ili Irana, između reka Tigar i Eufrat. Sveta Trojica su udaljili Adama od nekog konkretnog drveta Života (sa stablom, korenjem, lišćem i plodom) i ljudi su samo geografski premešteni na neku drugu lokaciju a na vrata Duhovnog sveta, koji čoveku nije više bio vidljiv i dostupan, postavljen je Heruvim pored koga nema šanse da iko prođe .. osim kasnije, na Veliki Petak, Hrista, onog pokajanog razbojnika, a kasnije i mnogih mučenika i pravednika. U stvari ko god je pokušao, a i danas to mnogi pokušavaju, da prođu u duhovni svet mimo Hrista i Njegove Crkve ..koji je „vrata u tor“, dobije od Heruvima po nosu – skrene sa uma, pobulazni, pobesni ili naprosto umre. Tu dolazimo do onog šta bih u stvari poručio mom poznaniku koji ćerki kaže da u Carstvu Nebeskom neće biti želja!? Ako iz svega što sam gore naveo nije jasno da je ovaj svet već sada u Hristu isprepletan sa Eshatonom onda da vidimo šta kaže Gospod na jednom mestu u Jevanđelju: „I što god uzištete od Oca moga u ime moje biće vam“! Dakle On kaže da čak i ovde ispunjava želje (pri tom ne kaže ni kakve treba da budu niti daje ikakvu specifikaciju tih želja) a kamo li u Carstvu koje dolazi „i već je nastalo“! Ne, nisam to izmislio, lepo piše u Jevanđelju. No Gospod poznajući naše slabosti napominje da ipak tražimo najpre Carstvo Njegovo ..a druge želje oprezno da sputavamo jer još nije Parusija ali nedvosmisleno nama još koji smo na zemlji iz svih epoha kaže da šta god tražimo od Oca u ime Hristovo (a ne posumnjamo) biće nam. Uopšte nije precizirao o kakvim željama se radi već naprosto i široko: "Što god uzištete od Oca u ime moje, ako ne posumnjate..." U svemu tome i ja imam jednu želju, koju ću naravno reći Gospodu ako me primi kod sebe u Carstvo kad dođe (možda me i ne primi, prilično strepim), a to je nešto što smo kroz Crkvu svi videli i čuli! Ali pre nego što iznesem tu želju valja reći nešto. Naime, po Vaskrsenju Apostol Toma se uverio da je to stvarno ljudsko telo gurajući prste u rane Hristove i time u ime svih nas rekao "Gospod moj i Bog moj"! Šta se događalo tada? Sa tim ljudskim telom (kakvo će po Vaskrsenju biti i svih ljudi) Gospod je prolazio kroz vrata, hodao po vodi, dolazio u sobu niotkud a onda se posle četrdeset dana uzneo na Nebo ali i na vidljivo nebo ... kao helikopter.. sa telom („..i zakloniše ga oblaci“). Posvedočiše očevidci (apostoli) i sam Anđeo Božiji koji im se tada obratio dok su gledali za Gospodom. Otišao je kroz svemir ko raketa! Eno piše lepo u Jevanđelju! Najdublje verujem (time ne remetim ništa od učenja Crkve) da je i prošetao po Suncu da uteši svog slugu jer se na Veliki Petak od bola i Sunce pomračilo i zaplakalo. Hristos i ne zna drugo nego da ljubi i teši! E sad šta bih ja želeo? Isto što i svi kad smo mladi i gledamo noćno nebo (koje kazuje slavu Božiju). Poželim tako da vidim malo od tih bekrajnih svetova fizičkog neba .. I ako me Gospod udostoji i primi kod sebe tada bih Ga (sa slobodom i derznovenijem koje od Njega dolaze) kao roditelja, oca i prijatelja pitao da blagoslovi da odem da vidim malo od tih svetova tamo daleko. Da pogledam šta je to sve Gospod sazdao? Kosmos će i dalje biti isti ovaj Kosmos ali kroz Bogočoveka preobražen u besmrtan. Poželeću možda da sedim sa kornjačama na Galapagosu (što i sada želim) a Hristos je svakako svugde i u svemu... tada nema granica i država. Ništa od svega toga neće tada biti nemoguće jer sve i u svemu je Hristos a Njemu je sve moguće. Imam slobodu da tako pojmim stvari na osnovu jevanđelskih ČINJENICA da se Gospod sa ljudskim telom vinuo u svemir .. a takvo telo imaće svi koji se udostoje Carstva. Ničega neće biti bez blagoslova Duha Svetog, Oca... Sve će biti Liturgijski molitveni odnos sa Njim ali neprestan. Neće biti kao sada u vojinstvujućoj Crkvi nedeljom u devet sati jer tada više nema potrebe za tim oblikom liturgijske prakse. Neće biti merenja vremena; biće to osmi neprolazni dan; ostvarenje čežnje mnogovekovnih liturgija iz istorije. Samo učestvovanje u Telu Hristovom tada (jer "svi smo udovi jednog tela") biće stanje neprestane lutrgije jer je On Telom rođenim od devojke došao među ljude upravo iz razloga da "svi jedno budu". Parusija je punoća Liturgije; Gospod ovladava svim postojećim. Sam život tada biva liturgija... jer život to jeste u samoj srži - molitveni i nežni odnos sa Hristom jedan na jedan a potom zajednica u jednodušnosti svih bez narušavanja ličnih osobina (pa i radoznalosti) čoveka. I moja želja tada, ako Bog da bar poslednje mesto, moj odlazak negde gde poželim nije i nemoguć u Hristu jer je On svugde, sve mu je Otac pokorio! On ispunjava celokupno postojanje što znači i ceo beskraj Svemira a to opet znači da ispunjava celog čoveka jer čovek je kruna stvaranja svega vidljivog. Gospod tada ispunjava sve ličnosno i odnos sa Njim je neprestano zaljubljeno oslanjanje čelom o čelo oca i sina u liturgijskoj punoći... i molitveno (insistiram i na reči "nežno") raspoloženje kao autentični obrazac ljubavi i obraza po kojem je čovek slika Boga. Liturgija i jeste molitveni obrazac čovekovog bića kakvim ga je Bog stvorio. Nisu to bolesne želje, realne su a kroz Hrista u Eshatonu i izvodljive što smo videli na dan Vaznesenja Bogočoveka. Ode On ko raketa kroz oblake (samo što tad nisu znali za reč raketa)! Biće raznih želja kao što ih i na zemlji sada ima kod svakog ali je važno reći nešto kao veoma ozbiljnu POZORNOST i NAPOMENU: Ovde i sada na zemlji treba oprezno želeti ili ČAK NE ŽELETI NIŠTA OSIM HRISTA! DA, TO JE JEDINO NAJVAŽNIJE! SAMO ŽELETI NJEGA. Zašto? Još nije punoća Eshatona, još nije Parusija! Još smo smrtni, grešni, skloni padu, bolesti, prelesti i pored svih Crkvenih benefita koji idu sa Liturgijom. Bolje je sačekati za slične želje da ne bi slučajno negde u nekoj od njih iskušavali Gospoda a to je onda ... veoma loše. Ne samo "veoma loše"; smrtonosno je, a ipak to često radimo iako je to jedna od tri opasne zamke kojima je đavo pokušao da saplete Hrista kušajući Ga u pustinji. Nemamo mi u sebi Hrista u onoj meri u kojoj su ga imali Apostoli i tek poneki sveti ljudi, (još manje imamo njihovo derznovenije KOJE MNOGI UMIŠLJAJU DA IMAJU) zato još jednom - ovde za života i u telima se ne zanositi maštom... jer je najčešće u neiskusnoj duši "naš Hristos" kog nosimo samo kao predstavu u umu (i koju često obasipamo besmislicama) u ogromnom broju slučajeva samo odmaštana slika nas samih! U neistraženim dubinama srca i psihe te percepcije prolaze kroz naša iskustva; njegov prevažni lik provlačimo kroz naše filtere i tako vidimo u njemu svoje osobine ili osobine koje On nema .. a mi smo zli, odvratno besni, strogi, rigidni! Zato Ga i doživljavamo kao strogog sudiju za prekršaje jer smo to mi; sebe smo projektovali na Njega. Mnogi nesrećnici ispovedaju i veruju u tako besmislene stvari jer imaju predstavu da On samo gleda kome da odvali šamar, koga da odrapi kaznom.. a On sa našom smrtnom logikom nema dodirnih tačaka. On je prosto dobrota; nežna sveta tuga. Elem, želeti nije zabranjeno; treba želeti – ali najpre Carstvo Božije a ostalo će se već desiti... strpljenja. Sačekajmo da se završi život, okruženi smo zamkama i nema bezbednog mesta na svetu do samog kraja, dok ne budeš siguran da si u naručju Hrista. Do tada sve oko nas je drama greha i zla u kojoj smo što sporedni a što glavni glumci. Treba moliti Boga za ono što poželiš i ako se već nešto želi da želje onda nisu alave, pohlepne, da budu na duhovnu pa čak i na materijalnu korist ali i sebi i drugome. Ipak poslušajmo Boga pa tražimo najpre Njega .. a šta će biti već kad dođe On u punoći videćemo iz prve ruke. Nećemo izbeći niti će iko pobeći; zato je pomalo gubljenje vremena stalno naglabanje o tim pojmovima o kojima em ništa ne znamo em ih izbeći ne možemo. I mnogi koji misle da su nešto veliki sa zemaljskim bogatstvom, da su čak značajniji od drugih .. odlaze sa ovog sveta praznih ruku. A vreme ide neumoljivo; bliži se rastanak sa zemaljskim blagom koje ima vrednost samo u našim iluzijama Najpre kad dođe Parusija i ko se nađe sa Njim u Carstvu, Gospod će imati problem da safata sav taj svet koji će kao jarići i jaganjci da ripaju posvuda od radosti što piše i u Bibliji. Bacaće ćifte ko ždrebad - (ali ne smetnimo s uma da je ovde preporuka od Otaca Crkve da se um drži u adu!!?) Pa kad će tamo već da đipaju k'o jaganjci ne vidim zašto bi bilo ko bio uštogljen, mumificiran i bez ikakvih želja!? Ne vidim zašto devojče s početka priče, ćerka mog drugara, ne bi vekovala na Krfu kad ga toliko voli ..taman kol'ko i ja. Da li će joj On takav kakav je to zabraniti tada kada zacari Njegova dobrota!? Setite se molitveno moje nedavno uopokojene majke Marije ...a i za zdravlje Ljilje, Ane, Ljiljane, Nemanje, Anke, mojih kolega ..
  12. Mala opservacija na pitanje našeg oca Neše Ilića: "Да ли заиста има неког ко верује да данас може бити чувене симфоније Цркве и Државе?" 

    Ta simfonija je utopija. Države u nama znanim oblicima plod su nužnosti organizacije palog čoveka da ne dođe do anarhije i da se u tim okvirima očuva koliko toliko potencijal razvoja duhovnosti... ali u konačnici nisu spojive jer pripadaju različitim svetovima. Država je od ovog sveta, Carstvo nije od ovog sveta. Ako je Carstvo ideal (i realnost) u kom neće biti država ni granica ali samo u Hristu... onda je ta simfonija ovde neostvariva. Carstvo je nevidljiva država po sebi i ono je globalistički orijentisano jer nema ni Judeja, ni Jelina ni Srba ni Engleza... u svemu je Otac! U ovoj realnosti (neospornoj) ono sigurno dolazi negde u sukob sa državnim uređenjima kakva poznajemo i koja uključuju ljudsku palu prirodu.
    Konačno, po hristolikoj prirodi i imanentnoj potrebi ka zajednici svih utkanoj u ljudsku bogolikost... sve nekako vuče ka nečem globalnom i na kraju će doći do globalizacije (brisanja država) ali biće samo dve opcije - globalizacija u Hristu kao realnost i puno ostvarenje ljudske društvene prirode i pseudo globalizacija po slobodi od greha u svemu suprotnom Hristovim vrednostima.
    Dakle Crkva i država su više štimovanje instrumenta nego simfonija 0510_music

  13. Trideset godina sam tražio ovu stvar .. imao taj album .. ploču izlizao na ovoj kompoziciji. Uživajte

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...