Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Blaža Željko

Члан
  • Број садржаја

    467
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

3 Пратилаца

О Blaža Željko

  • Ранг
    Интересује се
  • Рођендан 03/15/1962

Profile Information

  • Пол :
    Мушко
  • Локација :
    Beograd
  • Интересовање :
    Muzika; politika; "teološke" notice; sve što ne ide ispod crte.

Скорашњи посетиоци профила

19651 посетилаца
  1. Blaža Željko

    Harmonija Crkve i države? (manje dopune)

    Mala opservacija na pitanje našeg oca Neše Ilića: "Да ли заиста има неког ко верује да данас може бити чувене симфоније Цркве и Државе?" Ta simfonija je utopija. Države u nama znanim oblicima plod su nužnosti organizacije palog čoveka da ne dođe do anarhije i da se u tim okvirima očuva koliko toliko potencijal razvoja duhovnosti... ali u konačnici nisu spojive jer pripadaju različitim svetovima. Država je od ovog sveta, Carstvo nije od ovog sveta. Ako je Carstvo ideal, čak duhovna realnost, u kom u Hristu i liturgijskom Duhu nema država ni granica... onda je ta simfonija ovde neostvariva. Carstvo je nevidljiva država po sebi i ono je globalistički orijentisano jer nema ni Judeja, ni Jelina ni Srba ni Laponaca ni Engleza... u svemu je Otac! U svemu je Sin Njegov kom je Otac predao svu svoju Carevinu ("Dade mi se svaka vlast i na Nebu i na zemlji")... i upravo Bogočovek teži da "spasi mnoge" tj. da "objedini sve" koje mu je Otac dao na čuvanje, tj. koje mu je dao da niko od tih poverenih ne propadne. U ovoj jevanđelskoj istini (neospornoj) Crkveni Duh i realnost sigurno dolaze negde u nekim dubinama ljudskog duha u sukob sa državnim uređenjima kakva poznajemo i koja uključuju ljudsku palu prirodu... samim tim čitav spektar patosa, pomračenih emocija i patetičnih interakcija površnih ljudi sa ambijentom u kom žive i kojima su srca za to čvrsto privezana. Konačno, po hristolikoj prirodi i imanentnoj potrebi ka jedinstvu svih ljudi koja je utkana u ljudsku bogolikost... sve (čak sama Crkva) nekako vuče ka nečem globalnom i na kraju će doći do globalizacije (brisanja država) ali biće samo dva izbora, dve opcije - globalizacija kod ponovnog dolaska Hrista kao realnost i puno ostvarenje ljudske društvene prirode dolazeće punoće Njegovog Carstva .. i pseudo globalizacija po slobodi od greha vešto inputiranu kroz demokratske slobode, razne jednakosti i obogotvorena "ljudska prava" u svemu suprotna Hristovim vrednostima koja je odavno destruktivno uticala na ljudsku svest. Za tu svest Gospod je postao veoma udaljen, nepoznat, skriven i tajanstven; u težim slučajevima grehovne raslabljenosti dosadan i nepodnošljiv. Da je sav taj otpor Hristu samo jaka iluzija Crkva daje dokaze i rasvetljava bolesti, ali đavo je vekovima radio na strategiji kako da iz srca ljudi iščupa Hrista... i našao je način - utopio je kameleonski, kroz sinkretizam, Njegovu ličnost u sve osobine svojstvene čoveku ..pred kojima, vremenom, Hristos postade nepoželjan čudak, "čovek zanesenjak" koji propoveda nešto što je za ovaj svet (samim tim i države) nespojivo sa samom otvrdnulom logikom ambijenta ogrezlog u iluziju i obmanu materijalnih vrednosti i vlasništva nad njima. "Ovaj svet u zlu leži" odavno je sam Gospod dijagnostikovao razloge za ovako nešto i nedovoljna opreznost ljudi da pravilno shvate ove reči napravila je svet ovakvim kakvim ga danas imamo: ratovi, bune, smrt na sve strane, potpuni gubitak moralnih normi, laž kao prirodno stanje svesti i sledstveno teške duševne bolesti .. sve dakle ono što izlazi iz čoveka kad mu iz duše ukloniš Hrista i hristolikost. Da bi se to malo približilo možemo upotrebiti i jedan plastičan primer: Bez Hrista čovek je izduvana mešina i samo prah kao što je hleb samo neupotrebljivi prah bez vode, soli i kvasca a to su sve sinonimi za Hrista: "voda živa", "so svetu" "kvasac u kopanji". Dehidrirajte hleb; nemojte ga soliti ni dodavati kvasac.. i onda okusite to! Ne treba ne znam kakvo obrazovanje pa ne videti da danas (osim Poljaka koji Hrista proglasiše suverenom Poljske) niti jedno zemaljsko carstvo ili država o ovome nemaju nikakve ni predstave a kamo li da se još nekako prilagođavaju ovoj realnosti. Dakle iz svih navedenih razloga Crkva i država su više štimovanje instrumenta nego simfonija. Možda je (to naravno niko ne može znati sa sigurnošću) tajna harmonije u tome .. "Caru carevo, Bogu božije" i ne mešati ulje i vodu jer to je zaludan pos'o. Harmoničnost (bogočovečanska) se postiže u jednodušnim zajednicama; primera radi u davna vremena u nekom plemenskom savezu koji je disao jednim duhom pa je mogao da sinhronizuje ova dva sveta, nešto kao manastir a monasi vrlo dobro znaju koliko je to teško i kakav podvig je neophodan. U modernim državama, koje su evoluirale na čovekovom Bogom danom pravu i slobodi da može da veruje šta hoće, ta harmonija nije ostvariva. Ona dolazi u sukob sa obiljem jeresi i raznih filosofskih spekulacija koje teku tkivom državnog (građanskog) uređenja i Crkva može u konačnom ishodištu biti "vino novo" koje će pocepati sve to "čovekovo ovozemaljsko" na neprepoznatljive froncle. Obrni okreni, opet ostane sama (ako ne podlegne izazovima i manipulaciji) sa svojom prirodom koja nije od ovog sveta... i da onda dovodi na Carevu večeru sve koje nađe na raskršćima, drumovima... Pomjanite moju kancerom mnogobolnu sestru Ljilju; ženu Ljiljanu, mog Nemanju... familiju, prijatelje i kolege..i nedavno upokojenu majku Mariju
  2. Motiv za ovaj blog ili tekst bio mi je razgovor sa jednom devojkom od dvadesetak i nešto godina, ćerkom mog poznanika, koja reče da joj je tata (inače veroučitelj) pričao kako u Carstvu Božijem neće biti želja, potreba da se negde ode, mnogih još osobina koje ovde karakterišu čoveka i tome slično. Ona pomalo razočarana reče: „Pa ja volim Krf, valjda ću moći da idem i tamo“ .. da bi joj tata dao odgovor koji sam gore naveo. Naprosto devojče, u svemu genijalno i poletno, spontano upravo iz svoje prirode još nevinog velikog deteta već kroz pitanja i upravo to razočaranje maglovito i daje već neke odgovore. U nekoliko ranijih ovde tekstova dotakao sam ovu temu i neće mi biti problem da se ponovim uz neka proširenja. Ispred svega ..najbitnija je jedna ograda a to je da niko živ osim jednog Apostola nije video budući vek ...“Što oko ne vide i uho ne ču ono je Gospod pripremio onima koji ga ljube“. Dakle, sve preko toga su naša intimna osećanja i pretpostavke u zavisnosti kakav odnos imamo ka liturgijskom Hristu; dakle u zavisnosti od te prevažne relacije i ličnog odnosa sa Bogom od kog jednosmerno i dolazi pobuda da se traga za unutrašnjim enigmama sopstvene ličnosti. Da... naša vera, ljubav, nada od Njega dolaze. („Bez mene ne možete ništa činiti“ – kaže Spasitelj)! On ih pobuđuje, poklanja, On se moli iz Srca a to pripiše nama .. jer sve te naše osobine koje bi trebalo da su njegov lik u nama, bez kvasca (Duha Svetog) nisu ništa. Elem, o Carstvu Hristovom ne možemo dakle imati nikakva saznanja jer to Bog dade samo jednoj osobi; svom učeniku. Ali možemo nešto drugo! Možemo svoje maglovite slutnje, na temelju otačkih predanja, tajne liturgije, jevanđelja i svetih otaca, međusobno razmenjivati; sagledavati gde se dodiruju a gde se kose i međusobno i sa ocima .. i tako stvarati jednu, naravno okvirnu i zamućenu sliku o obećanom Carstvu. Nije Bog ni nas ostale kroz sva vremena (oce Crkve, prepodobne, verni narod) ostavio bez nekih zrnaca odgonetanja tih enigmi. Bezobalne su tajne postojanja pa On može te deliće davati još bezbroj eona a da nikada ne budu ni načete a kamo li jasne koliko onom jedinom učeniku koji je to video iz prve ruke. Najzad i Gospod sam kaže: „I kome ja hoću otkriću..“ Mnogima pomalo otkriva kroz nadahnuća u talentima (najpre umetničkim) i onda se kroz Crkvu pomalo sklapa taj mozaik koji je na neki način zanimljiva maglovita nepoznanica. Kao dobar pedagog a pomalo i šaljivdžija stavi ti Gospod u ruku detalj, neko zrnce, nekih tako dubokih pojmova a ti se onda muči sa time kako znaš i umeš ..samo ga nemoj mnogo razglašavati jer kad prođe kroz tvoje grehovno iskustvo pretvori se u maštu. Kao duhovna realnost i osećaj liturgijsko iskustvo te vazdiže; kao mašta oprelesti i tebe i ljude oko tebe.. a ima kroz istoriju ne mali broj takvih slučajeva. (S ovim u vezi jedna mala uzgredica: vidim da mnogi monasi, sveštenici i drugi iz tog esnafa, pričaju o nekim pojmovima koji naprosto nisu dati široj publici. Pričaju o nekim „svetlostima“ o „energijama“ i tome slične mistike a u Ljubavi, i Božijoj i ljudskoj, nema ničeg mističnog. „Bog je ljubav i Ljubav je Bog“ (ona obična svakodnevna ljudska ljubav) kaže Apostol Hristov. Doduše, ne greše oni kad Ljubav vide kao svetlo ili kao energiju ..ali to je njima lično i ličnosno Bog dao i otkrio – to iskustvo nije prenosivo rečima; može da razboli generacije ljudi. (Ne reče Gospod za džabe "ne boj se, samo veruj" - drugim rečima, "ne zanosi se, živi normalno i veruj u Hrista; ne maštaj, samo veruj ... i biće dovoljno, čini tako i "ući ćeš u Život"). Najzad i tropar Svete Petke kaže: "Srce čisto Gospod traži, bez maštanja i bez laži...." Ne može čovek bez iskustva (ili skromnog iskustva) Crkve mnoga mistična saznanja iskusnih monaha da pojmi duhom. Oni koji nemaju takva iskustva po nužnosti i automatizmu to porede sa stvorenim svetom i svojim zemaljskim iskustvima (moraju jer im je samo tako dostupno) a onda se u mašti pogruženoj u ovaj svet potpuno iskrive te percepcije i može doći do ozbiljnih poremećaja i duševnih bolesti. A sad da raščlanimo, kako i koliko Bog dade iz nekog ličnog liturgijskog odnosa sa Crkvom, neke pojmove kroz taj mucavi lični Crkveni doživljavaj. Carstvo Nebesko po rečima samog Hrista nije geografska odrednica; nije čak ni vremenska odrednica! Kaže Jevanđelje: „A doći će vreme kada se istinski bogomoljci neće moliti na gori ovoj već u Duhu i Istini – dakle u Duhu Svetom i Hristu jer On je Istina...što na jednom mestu Spasitelj i reče: „Ja sam Put i Istina..“! Carstvo Božije je sama ličnost Gospoda Hrista! Ono je kroz Crkvu već tu.. u srcu čoveka! Opet da podsetim na Jevanđelje: „A što tražite Carstvo ovde ili onde? Ono je unutra u srcima vašim.“ A kad je u srcu onda je i spolja jer čovek se u Hristu i sa Hristom menja i u odnosu na spoljašnji svet, a tom obogaćenom pričešćenom prirodom onda suptilno menja i taj spoljašnji svet! Vi se, takvi kakvi ste od krvi i mesa krećete kroz ovaj svet ali sa Hristom u srcu vi ste u Njegovom Carstvu već sada i ovde jer je Bogočovek Carstvo u suštini... osim što Parusijom to još nije potvrđeno. (Još postoji mogućnost pada ali i pokajanja) Dakle u Carstvu u kom, a kasnije ću par reči o tome, prestaju da važe gvozdeni grehovni zakoni palog sveta pa mnogi svetitelji sa Hristom u sebi hodaju po vodi, isceljuju bolesnike (ne svojim sposobnostima već Hristom) ...jednom rečju kreću se u Hristovom Carstvu iako su tu među nama. Mi to po bolesnoj prirodi doživljavamo kao čuda, pravimo od toga fetiše a to je Božiji svet (kakvim ga je On i stvorio) koji je normalan i prirodan, ni po čemu „čudan“. Mi smo pomračeni gresima pa nam je taj svet u stvari stran, zato ga i doživljavamo kao čudo, kao nešto zastrašujuće; kao nešto što iskače iz naših smrtnih okvira i merila. Carstvo Nebesko nije ništa drugo do isti onaj Raj kojim se kretao Adam, okružen drvećem, šumom, životinjama... a posle pada nije prestao da se kreće istom tom planetom sa istim osobinama kao i pre pada osim što u njega, a zbog njega i u ceo vidljvi svet, više nije strujao život. Stvoreni svet je zbog tog Adamovog (kao rodonačelnika ljudi) prekida sa izvorom života krenuo da se razlaže na elemente od kojih je nastao... jer se istovremeno isti taj svet nalazio u Adamu kao u kruni stvaranja vidljivog sveta. Taj svet kojim se kretao Adam.. pa to je ova planeta na kojoj živimo nepromenljivo od njegovog doba i pre pada i posle pada. Drveće koje je dodirivao ..isto je što i ovo oko nas. Raj, ili Carstvo Hristovo, nije kvalitativno različit od ovoga gde živimo! Isti smo ljudi i pre i posle ličnog greha osim što ostajemo bez Duha .. Raj je boravak Duha Svetog u srcu; jedinstvo sa Duhom Božijim. Kad imate Hrista u srcu i severni Sibir vam je raj; i pustinje Afrike su vam raj! To je isto kao i u vreme Adama. Čak kaže u knjizi postanja da je Bog „kad malo zahladne“ išao da obiđe svoje dete Adama ..a to znači da je bila velika vrućina pa je Gospod sačekao da malo bude prijatnije za porodični skup. Adamov pad značio je prekršaj u duhovnom smislu; udaljenje od Duha Božijeg, Njegov odlazak iz srca i bića ljudskog. Čovek je isterao nevinog Gospoda iz sebe; isterao je blagodat Duha Božijeg koja ga je činila sinom! Pregazivši Božiju reč o „drvetu poznanja dobra i zla“ ispao je iz naručja svemoći Božije i shvatio šta znači biti zarobljen u vegetativna pravila postojanja gde nema Božije volje; gde važe neka druga pravila, surova, posna, gladna; samo materija, trulenje bez mogućnosti da prestane i jedno veliko duhovno „ništa“! Izgnanje iz raja nije proterivanje iz nekog nama nepoznatog mesta već samo, kako kaže Knjiga postanja, udaljavanje od Drveta Života koje je bilo na prostorima današnjeg Iraka ili Irana, između reka Tigar i Eufrat. Sveta Trojica su udaljili Adama od nekog konkretnog drveta Života (sa stablom, korenjem, lišćem i plodom) i ljudi su samo geografski premešteni na neku drugu lokaciju a na vrata Duhovnog sveta, koji čoveku nije više bio vidljiv i dostupan, postavljen je Heruvim pored koga nema šanse da iko prođe .. osim kasnije, na Veliki Petak, Hrista, onog pokajanog razbojnika, a kasnije i mnogih mučenika i pravednika. U stvari ko god je pokušao, a i danas to mnogi pokušavaju, da prođu u duhovni svet mimo Hrista i Njegove Crkve ..koji je „vrata u tor“, dobije od Heruvima po nosu – skrene sa uma, pobulazni, pobesni ili naprosto umre. Tu dolazimo do onog šta bih u stvari poručio mom poznaniku koji ćerki kaže da u Carstvu Nebeskom neće biti želja!? Ako iz svega što sam gore naveo nije jasno da je ovaj svet već sada u Hristu isprepletan sa Eshatonom onda da vidimo šta kaže Gospod na jednom mestu u Jevanđelju: „I što god uzištete od Oca moga u ime moje biće vam“! Dakle On kaže da čak i ovde ispunjava želje (pri tom ne kaže ni kakve treba da budu niti daje ikakvu specifikaciju tih želja) a kamo li u Carstvu koje dolazi „i već je nastalo“! Ne, nisam to izmislio, lepo piše u Jevanđelju. No Gospod poznajući naše slabosti napominje da ipak tražimo najpre Carstvo Njegovo ..a druge želje oprezno da sputavamo jer još nije Parusija ali nedvosmisleno nama još koji smo na zemlji iz svih epoha kaže da šta god tražimo od Oca u ime Hristovo (a ne posumnjamo) biće nam. Uopšte nije precizirao o kakvim željama se radi već naprosto i široko: "Što god uzištete od Oca u ime moje, ako ne posumnjate..." U svemu tome i ja imam jednu želju, koju ću naravno reći Gospodu ako me primi kod sebe u Carstvo kad dođe (možda me i ne primi, prilično strepim), a to je nešto što smo kroz Crkvu svi videli i čuli! Ali pre nego što iznesem tu želju valja reći nešto. Naime, po Vaskrsenju Apostol Toma se uverio da je to stvarno ljudsko telo gurajući prste u rane Hristove i time u ime svih nas rekao "Gospod moj i Bog moj"! Šta se događalo tada? Sa tim ljudskim telom (kakvo će po Vaskrsenju biti i svih ljudi) Gospod je prolazio kroz vrata, hodao po vodi, dolazio u sobu niotkud a onda se posle četrdeset dana uzneo na Nebo ali i na vidljivo nebo ... kao helikopter.. sa telom („..i zakloniše ga oblaci“). Posvedočiše očevidci (apostoli) i sam Anđeo Božiji koji im se tada obratio dok su gledali za Gospodom. Otišao je kroz svemir ko raketa! Eno piše lepo u Jevanđelju! Najdublje verujem (time ne remetim ništa od učenja Crkve) da je i prošetao po Suncu da uteši svog slugu jer se na Veliki Petak od bola i Sunce pomračilo i zaplakalo. Hristos i ne zna drugo nego da ljubi i teši! E sad šta bih ja želeo? Isto što i svi kad smo mladi i gledamo noćno nebo (koje kazuje slavu Božiju). Poželim tako da vidim malo od tih bekrajnih svetova fizičkog neba .. I ako me Gospod udostoji i primi kod sebe tada bih Ga (sa slobodom i derznovenijem koje od Njega dolaze) kao roditelja, oca i prijatelja pitao da blagoslovi da odem da vidim malo od tih svetova tamo daleko. Da pogledam šta je to sve Gospod sazdao? Kosmos će i dalje biti isti ovaj Kosmos ali kroz Bogočoveka preobražen u besmrtan. Poželeću možda da sedim sa kornjačama na Galapagosu (što i sada želim) a Hristos je svakako svugde i u svemu... tada nema granica i država. Ništa od svega toga neće tada biti nemoguće jer sve i u svemu je Hristos a Njemu je sve moguće. Imam slobodu da tako pojmim stvari na osnovu jevanđelskih ČINJENICA da se Gospod sa ljudskim telom vinuo u svemir .. a takvo telo imaće svi koji se udostoje Carstva. Ničega neće biti bez blagoslova Duha Svetog, Oca... Sve će biti Liturgijski molitveni odnos sa Njim ali neprestan. Neće biti kao sada u vojinstvujućoj Crkvi nedeljom u devet sati jer tada više nema potrebe za tim oblikom liturgijske prakse. Neće biti merenja vremena; biće to osmi neprolazni dan; ostvarenje čežnje mnogovekovnih liturgija iz istorije. Samo učestvovanje u Telu Hristovom tada (jer "svi smo udovi jednog tela") biće stanje neprestane lutrgije jer je On Telom rođenim od devojke došao među ljude upravo iz razloga da "svi jedno budu". Parusija je punoća Liturgije; Gospod ovladava svim postojećim. Sam život tada biva liturgija... jer život to jeste u samoj srži - molitveni i nežni odnos sa Hristom jedan na jedan a potom zajednica u jednodušnosti svih bez narušavanja ličnih osobina (pa i radoznalosti) čoveka. I moja želja tada, ako Bog da bar poslednje mesto, moj odlazak negde gde poželim nije i nemoguć u Hristu jer je On svugde, sve mu je Otac pokorio! On ispunjava celokupno postojanje što znači i ceo beskraj Svemira a to opet znači da ispunjava celog čoveka jer čovek je kruna stvaranja svega vidljivog. Gospod tada ispunjava sve ličnosno i odnos sa Njim je neprestano zaljubljeno oslanjanje čelom o čelo oca i sina u liturgijskoj punoći... i molitveno (insistiram i na reči "nežno") raspoloženje kao autentični obrazac ljubavi i obraza po kojem je čovek slika Boga. Liturgija i jeste molitveni obrazac čovekovog bića kakvim ga je Bog stvorio. Nisu to bolesne želje, realne su a kroz Hrista u Eshatonu i izvodljive što smo videli na dan Vaznesenja Bogočoveka. Ode On ko raketa kroz oblake (samo što tad nisu znali za reč raketa)! Biće raznih želja kao što ih i na zemlji sada ima kod svakog ali je važno reći nešto kao veoma ozbiljnu POZORNOST i NAPOMENU: Ovde i sada na zemlji treba oprezno želeti ili ČAK NE ŽELETI NIŠTA OSIM HRISTA! DA, TO JE JEDINO NAJVAŽNIJE! SAMO ŽELETI NJEGA. Zašto? Još nije punoća Eshatona, još nije Parusija! Još smo smrtni, grešni, skloni padu, bolesti, prelesti i pored svih Crkvenih benefita koji idu sa Liturgijom. Bolje je sačekati za slične želje da ne bi slučajno negde u nekoj od njih iskušavali Gospoda a to je onda ... veoma loše. Ne samo "veoma loše"; smrtonosno je, a ipak to često radimo iako je to jedna od tri opasne zamke kojima je đavo pokušao da saplete Hrista kušajući Ga u pustinji. Nemamo mi u sebi Hrista u onoj meri u kojoj su ga imali Apostoli i tek poneki sveti ljudi, (još manje imamo njihovo derznovenije KOJE MNOGI UMIŠLJAJU DA IMAJU) zato još jednom - ovde za života i u telima se ne zanositi maštom... jer je najčešće u neiskusnoj duši "naš Hristos" kog nosimo samo kao predstavu u umu (i koju često obasipamo besmislicama) u ogromnom broju slučajeva samo odmaštana slika nas samih! U neistraženim dubinama srca i psihe te percepcije prolaze kroz naša iskustva; njegov prevažni lik provlačimo kroz naše filtere i tako vidimo u njemu svoje osobine ili osobine koje On nema .. a mi smo zli, odvratno besni, strogi, rigidni! Zato Ga i doživljavamo kao strogog sudiju za prekršaje jer smo to mi; sebe smo projektovali na Njega. Mnogi nesrećnici ispovedaju i veruju u tako besmislene stvari jer imaju predstavu da On samo gleda kome da odvali šamar, koga da odrapi kaznom.. a On sa našom smrtnom logikom nema dodirnih tačaka. On je prosto dobrota; nežna sveta tuga. Elem, želeti nije zabranjeno; treba želeti – ali najpre Carstvo Božije a ostalo će se već desiti... strpljenja. Sačekajmo da se završi život, okruženi smo zamkama i nema bezbednog mesta na svetu do samog kraja, dok ne budeš siguran da si u naručju Hrista. Do tada sve oko nas je drama greha i zla u kojoj smo što sporedni a što glavni glumci. Treba moliti Boga za ono što poželiš i ako se već nešto želi da želje onda nisu alave, pohlepne, da budu na duhovnu pa čak i na materijalnu korist ali i sebi i drugome. Ipak poslušajmo Boga pa tražimo najpre Njega .. a šta će biti već kad dođe On u punoći videćemo iz prve ruke. Nećemo izbeći niti će iko pobeći; zato je pomalo gubljenje vremena stalno naglabanje o tim pojmovima o kojima em ništa ne znamo em ih izbeći ne možemo. I mnogi koji misle da su nešto veliki sa zemaljskim bogatstvom, da su čak značajniji od drugih .. odlaze sa ovog sveta praznih ruku. A vreme ide neumoljivo; bliži se rastanak sa zemaljskim blagom koje ima vrednost samo u našim iluzijama Najpre kad dođe Parusija i ko se nađe sa Njim u Carstvu, Gospod će imati problem da safata sav taj svet koji će kao jarići i jaganjci da ripaju posvuda od radosti što piše i u Bibliji. Bacaće ćifte ko ždrebad - (ali ne smetnimo s uma da je ovde preporuka od Otaca Crkve da se um drži u adu!!?) Pa kad će tamo već da đipaju k'o jaganjci ne vidim zašto bi bilo ko bio uštogljen, mumificiran i bez ikakvih želja!? Ne vidim zašto devojče s početka priče, ćerka mog drugara, ne bi vekovala na Krfu kad ga toliko voli ..taman kol'ko i ja. Da li će joj On takav kakav je to zabraniti tada kada zacari Njegova dobrota!? Setite se molitveno moje nedavno uopokojene majke Marije ...a i za zdravlje Ljilje, Ane, Ljiljane, Nemanje, Anke, mojih kolega ..
  3. Mala opservacija na pitanje našeg oca Neše Ilića: "Да ли заиста има неког ко верује да данас може бити чувене симфоније Цркве и Државе?" 

    Ta simfonija je utopija. Države u nama znanim oblicima plod su nužnosti organizacije palog čoveka da ne dođe do anarhije i da se u tim okvirima očuva koliko toliko potencijal razvoja duhovnosti... ali u konačnici nisu spojive jer pripadaju različitim svetovima. Država je od ovog sveta, Carstvo nije od ovog sveta. Ako je Carstvo ideal (i realnost) u kom neće biti država ni granica ali samo u Hristu... onda je ta simfonija ovde neostvariva. Carstvo je nevidljiva država po sebi i ono je globalistički orijentisano jer nema ni Judeja, ni Jelina ni Srba ni Engleza... u svemu je Otac! U ovoj realnosti (neospornoj) ono sigurno dolazi negde u sukob sa državnim uređenjima kakva poznajemo i koja uključuju ljudsku palu prirodu.
    Konačno, po hristolikoj prirodi i imanentnoj potrebi ka zajednici svih utkanoj u ljudsku bogolikost... sve nekako vuče ka nečem globalnom i na kraju će doći do globalizacije (brisanja država) ali biće samo dve opcije - globalizacija u Hristu kao realnost i puno ostvarenje ljudske društvene prirode i pseudo globalizacija po slobodi od greha u svemu suprotnom Hristovim vrednostima.
    Dakle Crkva i država su više štimovanje instrumenta nego simfonija 0510_music

  4. Trideset godina sam tražio ovu stvar .. imao taj album .. ploču izlizao na ovoj kompoziciji. Uživajte
  5. Stanje vojne bolnice na Vidu (fotografije od pre desetak dana) što govori o odnosu države prema ovom veoma važnom istorijskom i kulturnom nasleđu. Stadioni su važniji od ove bolnice?! Važniji su od narodnih kuhinja na Kosovu i Metohiji (koje preživljavaju SMS-ovima) i uopšte od premnoge sirotinje po Srbiji koja gladna umire u tišini ..sve češće izbačena na ulicu jer ne može ni da sanja da plati mesečne režije?!

    69264607_10219935255276097_7456963691519410176_n.jpg

    69735859_10219935256156119_3324324937874800640_n.jpg

    69867807_10219935256716133_5586340434352799744_n.jpg

    70062842_10219935255116093_295436498050744320_n.jpg

    70284488_10219935255556104_1028919154456920064_n.jpg

    70547302_10219935255356099_4368430143207636992_n.jpg

    71144982_10219935256036116_1164897179098152960_n.jpg

    69994637_10219935255836111_7009982755647782912_n.jpg

    1. Дуња

      Дуња

      Uh, ovo je bolno. 

      Naša sramota.

  6. Par reči o strogosti i osuđivanju kojima smo često skloni, ili "Čistima je sve čisto"...što bi reklo Jevanđelje.

    Dok sam bio trpezarac u Patrijaršiji svaki dan sam se družio sa pokojnim vladikom Danilom Krstićem. Par puta me pozvao da idem sa njim na nekakve priredbe. Na jednoj toj priredbi devojke u oskudnim gaćicama (kao malecni kupaći kostimi - skoro pa tange) legle na leđa sa nogama prema nama a onda su ih podizale i širile onako unakrst... Ja se mlad i neiskusan presamitio od užasa, sablaznuo se i pobesneo!? A znate li šta je vladika, koji se smeškao, rekao na to? (doveka ću pamtiti) Kaže: "Simpatično, kao da nogama blagosiljaju... ho ho ho" (on se tako smejao, ko deda mraz :) ) 

    Da, tad sam razumeo šta znači "čistima je sve čisto".

    Bogu sam blagodaran na daru da budem u blizini tog majušnog a velikog čoveka.

    1. Драшко

      Драшко

      CAR!!!!

      :))

       

  7. Upravo odgledah po N-ti put film "Crimson Tide" sa Denzil Vošingtonom i Džin Hekmanom u glavnim rolama ..te mislim da film po genijalnosti i važnosti teme treba da se nađe i u teološkim školama (premda se Bog ne spominje implicitno .. ali ljudi su Njegove ikone!!). Puno puta sam razmišljao da je ovo delo napravio neko sa dubokim gledištima o pojmu hijerarhije i subordinacije kao prevažnim elemetnima svakog društva; svake zajednice, a tek nedavno doznah da je to ekranizovani i za nešto detalja modifikovani istiniti događaj sa ruske podmornice iz vremena kubanske krize 1962. godine! To se u filmu čak i spominje na jednom mestu. Naime, došlo je u ovoj ekranizaciji do pucanja lanca komande na američkoj nuklearnoj podmornici! Pojavile su se u vrhu između dva keptana (koji jedan bez drugog ne mogu da donesu izvršnu odluku) dva oprečna viđenja situacije na brodu, usled pucanja i prestanka komunikacije sa spoljnjim svetom, a trebalo je u kontekstu radnje filma da izvrše nuklerani udar na Moskvu i dalje širom Rusije. Posledice (prekrasno opisane na kraju filma) su bile te da se sistem urušio; da je u tren oka došlo do podvojenosti između posade broda na granici oružanog sukoba! Film je dakle zadro do same srži u pojmove, prevažne u Crkvenom svetu, hijerarhije, poslušnosti i subordinacije i otvorio pitanja na koja je teško naći odgovor .. tako da i film završava sa tom dilemom?! Ali ono što je nedvosmisleno kroz priču (što je vertikala u svakom smislu) je to da bez hijerarhije nema ničega zdravog ni u jednoj zajednici! Samo one zajednice ili kolektiviteti, od najmanjih što su manastiri, četa vojske ili policije do većih što su države, koji imaju jasnu "kičmenu strukturu", tj. hijerarhiju, opstaju i čine zdravu sredinu! Tamo gde je demokratija to razjela pojavile su se struje, stranke, usitnjavanja, apsolutna disharmonija .. jer hijerarhija je temelj harmonije. I u muzičkom svetu je to isto - dok stoje u hijerarhiji tonovi čine harmoniju, akorde i njihova kretanja. Kad svi tonovi krenu po svome ili pokažu težnju da budu "dominanta" dolazi do apsolutne buke besmisla; do, kako rekoh, bolne disharmonije. Šta se to desilo na ruskoj podmornici davne 62. godine? Naime, besneo je hladni rat; Ameri razmeštali svoj raketni štit po Evropi i bliskom istoku! Hruščov pokušao da uzvrati i u nekoliko navrata već dopremio nuklerne rakete kod Kastra! Međutim ubrzo te akcije budu provaljene; Kenedi naredi tzv. karantin Atlantika oko Kube sa ciljem da spreči dalje dopremanje ovog oružja. U pratnji ruskih brodova bila je i spomenuta nuklearna podmornica no Amerikanci je nanjuše i manevarskim podvodnim bombama krenu da je primoraju da izroni. Tu je došlo do koplapsa i svet nikada kasnije kao tada nije bio na ivici nuklearnog armagedona. Naime, Amerikanci obaveste Moskvu da na podmornicu bacaju bombe koje nemaju snagu bojevih i mogu da naprave malu štetu na plovilu ali iz Moskve ta vest nikada nije stigla do mornara!!! Slušajući buku oko sebe i "slepi i gluvi" zbog nedostatka komunikacije, a u kontekstu odnosa koji su bili pred pucanje, osoblje podmornice je bilo ubeđeno da je počeo rat - nuklearni! Prva naredba je bila da se jedna raketa (jača od hirošimske) pošalje na nosač aviona udaljen nekoliko kilometara; a zatim da se napadnu američki gradovi. "Šta bi bilo kad bi bilo"!? Možemo ovde sada otpevati zahvalni tropar Gospodu i molitveno spomenuti Vasilia Arkipova (to ime dobro pamtiti), čoveka koji je (najdublje verujem uz neku Božiju intervenciju) sprečio najgora moguća stradanja širom planete! On je naime bio jedan od tri kapetana podmornice a protokol je nalagao da pristanak za lansiranje moraju dati sva tri visoka oficira! Dvojica su bila "za" ali on je iz istih razloga nedostatka komunikacije opisanih u filmu rekao "njet" .. i od tog se vojnog udara odustalo! Dalje je sve istorija! Mnogi ljudi iz sveta se sa pijetetom sećaju Vasilia; blagodarni su mu jer je tog trenukta samo u njegovim rukama bilo na stotine miliona života američkih građana i gradova .. i naravno uzvratno kao odmazda stotine miliona što ruskih što evropskih života; u stvari kasnije zbog radijacije i života svega živog na svetu. Ja sam tada imao svega sedam meseci .. i evo molitveno blagodarim ovom čoveku, a mislim da bi ga se i Crkva na neki način morala sećati i posvetiti mu dan bar za neku vrstu pomeni bez obzira na njegovo životno opredeljenje .. jer Duh Božiji diše gde On hoće; npr. dan kada je umro u avgustu 1998. godine. Moramo se sećati ovakvih ljudi. No ostaje dilema koju i spomenuti film postavlja na kraju: kako to da je narušen lanac komande spasao čovečanstvo teške patnje?! Odgovor je teško naći; projavljuje se odjednom u igri slobodno ljudsko uverenje koje se ne može prezreti .. ali u suštini i u filmu i ustvarnosti taj lanac i nije bio poptun. On je bez komunikacije već nepostojeći i Arkipov (kao i Denzil u Crimson Tide) nije hteo da potvrđuje nešto čega nema! Tako mala dilema a u srži je od velike istorijske važnosti. Nije dakle reč o pokidanoj vertikali komande, o neposlušnosti ili pobuni, već o nepostojećoj stvari kojoj kao ljudi nisu dali pristanak premda suva slova zakona i pravila službe, kao čiste formalnosti, govore nešto drugo. Dakle najtoplija preporuka da se film "Crimson tide" krajnje ozbiljno pogleda i da se sa spoznajom drame koja se tu odvija (po slici stvarnih dešavanja) oda pošta onima koji pod pritiskom donose prevažne odluke. Vasilijeva fotografija iz tog perioda
  8. U davna (i ne tako davna) vremena za progona hrišćana nije se govorilo: "Dioklecian je lično ubijao; Neron, Trajan, ili neki Marko .." ima ih još čitav buljuk. Možda neki i jesu lično okrvavili ruke ali većinom je to činila potčinjena masa zadojena duhom vremena i ambijenta kom je boju davala svest i volja vladara. Zato se uvek govorilo u literaturi i istoriografiji: "To i to zlo desilo se ZA VREMENA TRAJANA.. ZA VREMENA DIOKLECIJANA.." ili ostalih nabrojanih i nenabrojanih. Oni su, budući pod Vlašću kao Božijom silom i Anđelskim činom, svojim duhovnim stanjem davali boju vremenu i istorijskim tokovima .. dakle i životima ljudi. Jednog dana govoriće se "Za vremena mučenka Gavrila Dožića i vladavine Josipa Broza desilo se to i to; za vemena Patrijarha Pavla deslo se to i to; za vremena Patrijarha Irineja i svetovne vlasti Aleksandra Vučića... desilo se to i to". Da, to je aksiom, to je duhovni i istoriografski standard koji se ne može promeniti jer je veći od čoveka. Onda će neki istoričari secirati ovo vreme i daće svakome pravo ime.

  9. Čokoladni kvatro, porodični, ali ga uvek sam ubijem. Sve mislim neću... avaj! Zbog savesti ostavim pri uglu nešto...
  10. Sremačka ravnica, šetam i u nekoj livadi zarasloj u travu opazim deo starog uskog koloseka. Nekada je tuda išao voz. Jedan kraj pruge ulazi u zemlju, vreme ga potapa... drugi kraj ima samo jednu šinu... druge nema ili je i ona potonula u duboku travu. Još stoji par cigli nekakvog zida.. verovatno stanica ko zna iz kog vremena. Sednem i reko' "Ajde da čekam taj voz!?" Spustim se na neku ciglu, zapalim cigaru... slušam tišinu. Malo posle još jednu cigaru, pa još jednu ali voza ni od korova. Shvatih da je besmisleno čekati, voz neće doći.. a nisam ni kartu kupio. Nema gde.

    1. Vladan :::.

      Vladan :::.

      То што је бесмислено чекати тај воз не значи нужно да је даља шетња без тог воза бесмислена ;) 

       

    2. Blaža Željko

      Blaža Željko

      Цитат

      То што је бесмислено чекати тај воз не значи нужно да је даља шетња без тог воза бесмислена ;) 

      Of naravno .. nije mi delovalo smisleno da ga čekam doveka :)

  11. Blaža Željko

    Iščašen stav o postu (neke manje dorade)

    Našao sam ovde na naslovnoj strani tekst čoveka koji nešto pisaše o postu! Ko se prepozna prepozna se ali ne repliciram ličnosti nego stavu! Ceo tekst je prozaičan i prazan a suština mu se sublimno nazire u završnoj rečenici gde kaže: Čisto farisejstvo .. šta li već!? Da li ova i ovakva "čistota" garantuje ulazak u večnost? Gde je spominje Gospod na Sudu kada će onima desno reći "uđite blagosloveni u mir Oca svog jer ste ... "postili"? Tu će biti i onih ljudi koji nisu postili jedan jedini dan ali koji su iz dobrog srca pomogli nekom, nahranili ga, napojili .. jer Gospod nigde, tu na Sudu, ne spominje ništa drugo od kriterijuma za ulazak u Carstvo Njegovo! Jedini kriterijum je On i njegova slika u bližnjima! Na jednom mestu u Jevanđelju Spasitelj skoro direktno kaže u jednoj rečenici sve: "I kome ja hoću otkriću", (važan momenat Njegove slobode koji mnogi previđaju) a kad On otkrije onda je On i sa tim čovekom i taj čovek sa Njim u već ostvarenom eshatonu! Isto to samo premestite u dan Suda .. "koga ja hoću spasiću" i to je bukvalno tako. On dolazi u slavi Sudije i On prima ili odbacuje! Najveći svetitelji se nisu nikada usudili da se do smrtnog časa smatraju "čistima" da budu spaseni!! Drhtali su, molili, smatrali su se najgorima .. i daj Bože da svi znaju da i jesu najgori postili ili ne! Kako ćeš da prođeš pored Hrista ako te On neće baš kako se narugao onom fariseju koji se busao postom a Gospod kaže (slobodnije rečeno) da je "mitar", koji se smatrao nečistim, otišao opravdan a ovaj samozvani anđeo u svadbenom ruhu širokih rukava otišao kući blesav i duhom bolestan kakav je i bio!? Ko se, za ime Božije, usuđuje da par nedelja posta nazove "čistotom" i da to poredi sa svadbenim ruhom? Pa to je neopisiva nadmenost iz ugla upravo spomenutih otaca i jevanđelske istine o farisejstvu! Nikada i nikada nisi čist, dostojan i (čuj majke ti) "pripremljen" jer si smrdljiv i gubav iako nisi jeo 'leba četrdeset dana! Taman je to upravo farisejstvo koje sebe smatra čistim jer "posti i daje desetak"! Tu pred čašom treba da se srušiš od užasa koliko si ništa uz sav post makar trajao celu godinu! Čoveče Božiji, ti ne pristupaš ne znam kakvom Bogu već svom lekaru i tako jedino ima smisla pristupiti Čaši i shvatati pričest! Onoj čestici u kašičici kaži samo i isključivo "Lekaru moj"! On je došao zbog tebe i mene tugo moja .. jer je došao „zbog bolesnih a ne zbog zdravih i, čuj, "pripremljenih“! Ne čini te post spremnim ni trenutka, ne kažem to ja, kažu to sveti oci koje sad ne mogu da nabrajam a ruku na srce ni da se setim koji tačno; ali ako treba naći ću precizne reči i citate! Pred Čašom se stoji u strahu, izgovaraju se reči da sam "od svih grešnih prvi ja"!! Ko danas ljudi moji to prihvata kao istinu o sebi! Da li ljudi shvataju šta su rekli time? Kako se naziva kad kažeš nešto a ne misliš tako? Laž brate i to korenita! Stojiš pred Bogom i lažeš!? Jel ti pišče teksta shvataš da si najgori od svih baš koliko i ja; možda je tesna trka!?? Nisi pripremljen, nisi u svadbenom ruhu postio ili ne!! Nisam ja to izmislio, piše ti čoveče u liturgijskoj molitvi! Pred čašom treba da ISTINSKI poželiš da očistiš obuću svim prisutnima u Crkvi, samo tako se pristupa i izgovara „od svih smrdljivih prvi sam ja“! Da je Jevanđelje donelo samo priču "O bludnom sinu" bilo bi dovoljno za čovekov život i pedagogoju. Kakav treba da je naš stav pred Čašom kojoj pristupamo?! Isti kao bludnog sina koji je drsko ponizio oca; koji sad gladan života i Duha, razmišlja: "Idem svom ocu i reći ću Mu: Primi me kao jednog od svojih slugu!" Ovaj čestiti momak se otreznio od ludila! On shvata, usled nevolja i gladi ima širu sliku svog postupka, da je ponizio i povredio srce i ljubav oca! Sa tim ISKRENIM saznanjem shvata i da više nema pravo na dostojanstvo sina i to ga muči; rađa mu se stid u srcu. Nije izgubio dušu, voli oca ali svestan težine uvrede i postupka on želi u dubini duše da bude pored oca makar kao sluga, kao konjušar ili šta god drugo. Bog želi da mi imamo isti taj stav; iskren i bez pritvornosti. Tada je opravdano očekivati (jer priča o bludnom sinu, njen kraj, je istovremeno i Božije obećanje a Bog kad obeća On ispuni) da nam Otac istrči u susret.. ali samo ako nema kalkulacije, lukavstva i računice u tom odnosu; da osećaj bude identičan onom momku koji se vraća kući. Samo u tom duhu se pristupa Čaši: "Gospode, šta sam ti sve uradio svojim životom, reči nemam - nisam više sin znam to, slutim to, primi me kao slugu Gospode, kao smećara, štalara... gde već treba"! Ne postoji drugi odnos pristupanja Češi Gospodnjoj; uopšte ne postoji drugo poimanje Crkve i našeg odnosa prema Njoj. Ali tugo moja, da tragikomedija bude veća, evo u gornjem citatu mi kažemo Hristu sve suprotno: "Ja sam obučen u svadbeno ruho, čist sam kao sunce i pripremljen da uđem kod tebe. "Ko da je važno što sam ti pljunuo u lice (ionako ćeš da oprostiš); što sam te prikrivenije od vojnika pred Pilatom ponizio misleći da ti ne znaš ko te udari!?" To je parodija... ali nimalo smešna! Sasvim suproti autentičnom stavu Svetih otaca koji su i napisali molitvu pred pričešće (prafrazirano - "...od najnedostojnijih sam PRVI JA") a pretpostavka je da su je predanjski nasledili od samog Gospoda preko Apostola pa dalje preko otaca kroz vekove! Čaši, još jednom, pristupaš kao svom lekaru i ništa više, postio ili ne jer „uzmite i jedite“ ne zavisi od posta ili čistote već „uzmite i jedite uvek i stalno“ (osim težih slučajeva prepoznatih u Pravilima Crkve)! Ovaj poziv se izgovara i u mrsnom periodu kada, po mišljenju čoveka kom repliciram, nismo "u podvigu, čisti i spremni"!? Post, kako ovako grešan smatram a mislim da ne odstupa od učenja Crkve, ima dve dimenzije; obe podjednako važne za Crkvene ljude. Prva je ta što je post lek! Njime se izgoni iz čoveka nemir, bes, pohlepa i svako drugo zlo jer kaže Gospod: „Ovaj rod se ničime ne može izagnati osim molitvom i postom“ (pretpostavka je da On kao anatom naše duše nešto zna o tome).. ali to je samo privremeni lek – i dalje imaš smrt u sebi o čoveče a smrt je smrdljiva rugoba samog tebe i mene .. i takvog me ne čini dostojnim spasenja ni trenutka makar se iznurivo postom celu godinu! Nju samo Gospod može uništiti kad uspostavi ponovo vlast nad celiim svetom u dan Suda! Druga dimenzija posta je disciplinarna ali ni ona te ne čini spasenim po sebi! Disciplinarna u smislu poslušnosti i LOJALNOSTI Crkvi, ocima, predanju.. što ima svoju težinu u nekom višem smislu. Baš kao kad uđeš u bolnicu i poštuješ neka pravila ponašanja koja nisi sam izmislio već postoje vekovima zbog samog tebe i tvog zdravlja. Evo jednog jevanđelsko - istorijskog događaja koji zastrašujuće govori o ovome o čemu prethodno govorismo; o ovoj dimenziji lojalnosti. Pogledajte šta se desilo kada se Petar tri puta odrekao Hrista: Gospod se okrenuo i tužno ga pogledao!? Petar je odmah znao, osetio srcem već duboko ranjenim, da je povredio nešto nevino, čedno, nezlobivo i sveto - zaplaka gorko! Petar se baš kao i bludni sin sam udaljio od zajednice sa ocem ..sa Hristom. Mislio je da je hrabar ali uplašio se. I pogledajte šta Jevanđelje dalje kaže o ovom potresnom događaju; kaže u nastavku na jednom mestu: (Marko, glava 16 Него идите и кажите ученицима његовим и Петру, да ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете га видјети, као што вам рече.) Ovde Jevanđelje, posle Vaskrsenja i dešavanja odricanja, razlikuje Petra od zajednice učenika, ne vidi ga više kao učenika ali Petar ne gubi nadu. On nastavlja da ide za Hristom iako mu nije lako, što svedoči potresno plakanje kada ga je Gospod kasnije oslobodio te patnje. No, mogao je Petar doživotno da ide dalje za učenicima i da ne bude ponovo pribrojan zajednici da to nije suštinski Hristova voljna intervencija. Ona zavisi samo od Hristove odluke (u osnovi od Njegovog zažaljenja, milosti, saosećanja..) Sveti oci kažu: „Pokajanje je poznanje grehova svojih a skida ih milost Tvoja“. Upravo se to dešava i sa Petrom i sa našim postom koji je izraz lojalnosti i nekog oblika poslušnosti u smislu: „iako sam grešan želim da ostanem sa Tobom“ ali to ne garantuje samo po sebi ništa, niti sam po automatizmu oslobođen greha ili čist?! Tek kad je Gospod tri puta pitao Petra: „Ljlubiš li me većma nego ovi?“ i kad je ovaj tim bolnim pitanjima zaplakao tek tada je vraćen u zajednicu i postao najveći učenik Hristov. Post je, kao što rekoh i ponavljam, u disciplinarnom smislu ovo pokazivanje da mi je stalo da ostanem sa Gospodom; post je „poznanje sopstvenih grehova“, poznanje da sam povredio nekog nevinog (nekog ko mi ništa nije skrivio) i to je moj mali doprinos na mom spasavanju, nekakvo iskazivanje želje da ostanem u Hristovom stadu ali kako uče oci Crkve te grehove samo Gospod skida (to čini preko sveštenika - dakle Crkva) ali suze pokajanja, koje su dar Božiji, dolaze jednosmerno od Boga.. samo ako ste ti i Razrešitelj u iskrenim odnosima. Sve izvan toga je prazna forma. Ništa, dakle, po magijskom automatizmu ne čini čoveka ni čistim ni spasenim ni pripremljenim! Samo tako po sebi, čisto jer ispunjavamo formalne stvari, da uđemo u Carstvo pored Gospoda i onog Heruvima što tamo stoji – šipak! Kome Hristos hoće otkriće! Koga On hoće da spasi biće spasen! On je sudija! Primio je kod sebe u Carstvo prvo razbojnika koji dana nije postio. .. i upravo to meni i tebi brate daje nadu! Samo je On mera stvari! Samo što veća sličnost sa Njegovim širokim boemskim duhom i karakterom: nezlobivost, poniznost, istinoljubivost ...bez laži, krađe, lopovluka, prevare, dvoličenja, kalkulacija ..čak voli i vino; pio ga je umereno sa učenicima i „neće piti novoga dok ne dođe u Carstvu..“ Samo nas to brate kandiduje da nas nekako prepozna ( a mnoge neće prepoznati .. možda i mene ne daj Bože ..ali nema garancija) A post? Post je po rečima samog Spasitelja samo antibiotik! Kad piješ lekove ne ideš okolo pa se hvališ time! (Ako je tekst ičemu korisnom.. posvećujem ga mojoj sestri Ljilji, setite je se u molitvama svojim. Ima svašta u odmaklim fazama, počinje hemoterapije, vade joj deo utrobe .. i tako. Pomjanite)
×
×
  • Креирај ново...