Jump to content

Blaža Željko

Члан
  • Број садржаја

    489
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

2 Пратилаца

О Blaža Željko

  • Рођендан 03/15/1962

Profile Information

  • Пол :
    Мушко
  • Локација :
    Beograd
  • Интересовање :
    Muzika; politika; "teološke" notice; sve što ne ide ispod crte.

Скорашњи посетиоци профила

24177 посетилаца

Blaža Željko's Achievements

Интересује се

Интересује се (5/9)

805

Форумска репутација

  1. Volim "žive" ljude koji su hrabro okusili život.. sve njegove aspekte, prošli sito i rešeto od pakla do ljudskosti.. i kad se pronađu u pravdi sasvim su određeni i definisani. Sav taj spektar svega i svačega kroz koje je njihovo srce prošlo i brusilo se stvara boeme u najlepšem smislu reči .. i to je teško razumeti ako rigidno (ograničeno) gledamo na svet. Ima jedan Filipinac kog život nije mazio a ni on nije bio cveće iz našeg tupog ugla ... ali naš ugao je tako jedno ništa da je to strašno. Zove se Meni Paskao, kao Tajson pronašao se u boksu, postao šampion .. a onda 'ladno sagradi 1000 stanova za siromašne. Šta tu reći? Samo zanemiš i ne možeš da ne razmišljaš o značenju boemije i sa druge strane mizerne skučenosti tako dominantne u današnje vreme. Toliko o srcu čoveka.

    2021-03-11_163652.jpg

  2. Mislio sam da neću ali ipak sam konačno dočekao zrno pravde kojih će biti sve više. Pretsednik države nije hteo da spomene Balaševića (hvalio se svojim ocenama iz škole) ... jedan drugi političar involviran u sve već trideset godina je čak vređao pokojnog Đoleta ... ali ni manje ni više nego PATRIJARH srpski, dakle neko veći od svih političara, konačno uvodi pravila, konačno u svet unosi istinite pojmove iz samog Hristovog bića (Crkve) i naziva stvari pravim imenom.. Za Đoleta kaže da je jedan od najvećih koje je ova zemlja imala! Tako je Gospodin Porfirije svim ovim mrziteljima pokazao njihovu beznačajnost u koju polako odlaze.

    Najdublje poštovanje senima (i dubokom tragu koji je ostavio) Đoleta Balaševića kao i Patrijarhu Porfiriju koji donosi novi duh u narod! Donosi Hrista i Duh istine i pravde!  "Blaženi koji mir grade..." a Đoleta ispraćaju ćirilicom u Zagrebu, peva mu Split, Sarajevo, Skoplje, Niš, Beograd, Novi Sad, Čačak, Osijek, Maribor... i konačno naš Patrijarh svemu tome daje prelepu notu! 

  3. Neshvatljivo je važno razlikovati grešnike, raslabljene, bludnice i preljubnike od jeretika! Ljudske slabosti koje sam naveo deo su prirode palog čoveka zbog kojih je Gospod došao među nas po svom htenju, jednostrano... iz ljubavi. Nije došao zbog "zdravih", zbog nas iz ove grupe grešnika je došao! On leči te slabosti; ne gadi se takvih ljudi, sedi sa nama. Njemu padam, Njemu ustajem .. i opet padam .. i opet ustajem.. ali Njemu, ne nekom drugom jer drugi, osim podmuklo prikrivenih demona, ne postoji. Oni se oblače u sjajne ideološke predstave, svetla ali gnusna ushićenja po čoveku, izvrnute percepcije i vrednosne norme u kojima nema Hrista .. ili ga ima obogaljenog, muzejski prepariranog. Mnogi, u decenijskom odsustvu duhovnog života koji je Srbiju držao u gvozdenom zagrljaju, misle da je reč o bajkama; prevaru đavola da se "oblači u anđela svetla" shvataju kao slikovnicu .. a realni život, mentalni sklop i ideje su njegov teren delovanja. Ono što vam se čini logično, ma divota jedna, pare, bogatstva... sva blaga zemaljska .. pa to je njegova platforma. Nije li to Hristu obećao u pustinji?! Te lažne slike realnog života bez Hrista ili sa karikaturalnim izgledom Hrista su jeresi, to je sinkretizam mračnih društava opasno raširen po svetu. Lukavo Hristovu Božansku prirodu negiraju, predstave ga kao nekog sektaša i čudaka, nekog religioznog zanesenjaka, gurua ili tek samo čoveka spletom okolnosti prikačenog uz Crkvu .. pa onda dobijete situaciju da satanisti pre par godina na svom zvaničnom sajtu izjave saučešće kada je požar uništio katedralu Notr Dam!? Istina živa! "Saučešće" podrazumeva i "moralnu podršku" u bolu pa po definiciji i podršku u obnovi hrama pod uslovom da ga i vi tretirate kao kulturološki i istorijski artefakt za Hrista vezanog tek uspomenom... nipošto, "ni za živu glavu" kao eshatološko telo samog Bogočoveka. Vešto gurnu u stranu pojmove Vaskresenja i Njegovog bezgrešnog začeća i rođenja. Ne spominjite im Vaskrsenje, začeće, Božanstvo Hristovo .. jer ako to uradite pokazaće vam pravo lice. Možda budete prezreni i osuđeni zbog "ekstremnih gledišta" i dobijete poneku demokratsku bombu, nekog "milosrdnog anđela" na glavu radi "vašeg dobra"!? Neće tada biti demokratsko liberalni a vi ćete biti "zatucani ludak" .. "zanesenjak" .. "retrogradna osoba koja je protiv čovečanstva" i slično. Po toj sinkretističkoj svesti u obzir dolazi samo ako je Hristos i za vas jedan u nizu mnogih ideoloških konstrukcija pomračenog ljudskog uma. Kad Gospod u svesti ljudi otrovanih sinkretizmom dođe "u stadijum samo jednog od mnogih filosofskih izlučevina".. nemoćni ljudski um, slab pred grehovnom silom a slep i potpuno bespomoćan u borbi protiv nje u sebi, linijom manjeg otpora rađa bolesne jednačine sa svojom prirodom kojima pred savešću opravdava svoje bolesno stanje. Tada je čoveku u sopstvenim uobraziljama "sve dozvoljeno" jer će Bog, iskrivljen u percepciji bolesnog uma i sentimentalno sluzav "ionako sve spasiti" (što je jeres osuđena od otaca Crkve)! Time je Hristos blasfemično ponižen i optužen za laž s obzirom da je svojim ustima rekao da će na Sudu u Dan Onaj odvojiti ljude i desno ali i levo od sebe i ovima levo će reći "idite od mene prokleti...". Kakve su šanse da Gospod ovde izmišlja nešto čega neće biti a lično je svedok i sudija baš na Sudu!? Ta glava hidre, sinkretizam, je plodno tle za svaku vrstu divljačkog bezakonja, neumerenosti, bestidnog lopovluka, kriminala i međusobne surovosti koja, evo danas, ulazi u fazu da već od mnogih čujem da zavide onima koji su umrli. Spomenuh "mračna društva" i jasno je da pod time mislim na različite masonske derivate (po crkvenoj i apostolskoj definiciji anatemisane) koji su, naravno, prisutni decenijama i kod nas ali su u naročito velikom broju instalirani poslednjih devet godina .. odmah istog meseca po promeni vlasti i u samom srcu hrišćanske Šumadije u Kragujevcu .. nedavno u Novom Sadu a u međuvremenu im se po Beogradu ni broja ne zna! (vrlo proverljivo i dokazivo). Povrh svega i deklarisani, osvedočeni, satanisti su dobili značajan publicitet čak i odlikovanje od ovdašnjeg vladara u ime "zajednice" ovog zapustelog vilajeta .. da bi ionako otupele senzore u ljudima za razlikovanje duhova i duhovnih kretanja još više anestezirali stavljajući u istu ravan Hrista sa samim izvorom zla i sa samim čovekoubicom koji je veoma aktivan iza svega navedenog. Estetikom besmisla su gurnuli Hrista u pozadinu dešavanja .. i malo ko da se osvrne u tom pravcu!? Nedopustivo je da su kod nas ti ljudi ukrašeni ordenom Sv. Save!? Za ime Božije nespojivo je! Zašto iko misli da je Srbija imuna na obmanu.. i to takvu da kamen na kamenu teško da će ostati! Svi giganti su nam uništeni; decenijama se ne možemo oporaviti; rasprodaju se resursi i prirodna bogatstva a novac sklanja privatno (nisu li Ananija i žena mu Sapfira baš zbog pokušaja korupcije gadno nadrljali?). Srbija je feudalizovana i privatizovana .. narod bezmerno zaglupljen i oslepeo.. a gde je kraj ako slepac slepca vodi?! Kako malo ko da se seti da izvor bolesti nije u vidljivim posledicama, jer sve što sam naveo su samo posledice dubokih duhovnih poremećaja i profanizacije svetinje!? Ne sme se đavolu dati ni "polica u špajzu" .. ni najmanja mogućnost prisustva jer se ne može biti napola trudan. Ili jesi ili nisi. Sa njim nema igranja; u stanju je da te dugo drži u nekoj zabludi, ma ubeđen si da si normalan dok ne shvatiš da si debelo protiv Hrista i sličan đavolu: Crkva te nervira, čudno si hladan, bezosećajan, bedno uplašen, pohlepan, besan, lako gnevljiv. Tu ogromnu demonsku snagu, iskustvo i lukavstvo samo Liturgija tj. Gospod može da pretvori u dim i da je demistifikuje pred vašim očima pokazujući je u pravom svetlu kao obmanu.. i bude vam jasno da ste živeli iluziju iako su vam oči otvorene. Crkva ne treba da se meša u politiku ali Nju je ovde kao autokefalnu osnovao Arhiepiskop Sava pa je Crkva vlasnik njegovog imena; može nekog nagraditi sa njim a može i povući odličje. To je u njenoj vlasti a ne u vlasti sveta. Ako projavljeni satanizam državnika nije razlog da se oduzme ovo crkveno znamenje .. ja onda ne znam šta je!? Zar ćemo da se poigravamo sa temeljnim hrišćanskim vrednostima i apostolskim ustanovama i anatemama? Kako je moguće da Crkva dozvoli da se ime Svetog Save gazi kao opušak i time pravi poruga svim krštenim ljudima i hrišćanima u pokušaju!? Čujem da ga izbacuju i iz udžbenika osnovnih škola i sledećoj generaciji učenika!? Odlikovanjem na grudima nekih ličnosti iz vlasti Crkva je direktno involvirana u njihov lični život i u život naroda kom su predvodnici. Svojim odlikovanjem Crkva ih je (verujem dobronamerno ali naivno) pokrila kao plaštom iza kog se skriva svaka laž, prevara, promocija deklarisanih satanista i neopisivo bezakonje vidljivo već svima; a narod veruje Crkvi i tu je pukao kompas. Pa nije to spojivo pobogu ljudi, za ime Hrista Boga! Čovek odlikuje osobu koja služi satani a satana je taj koji je uneo smrt u našu prirodu i zbog kog je Bogočovek stradao na Veliki Petak i osnovao Crkvu!? Razumete li jezivi paradoks? Ne može se očuvati mir na lažnim osnovama a razbuktala mržnja u narodu (na pragu građanskih sukoba) je svedočanstvo za ovo rečeno. Umovi anestezirani i podivljali spoljašnjim okolnostima sve zbog odlikovanja koje je zatrovalo razum ljudima. Samo skidanje odlikovanja (koje je vlasništvo Crkve) će skinuti zabunu sa ljudi i pojmovi će dobiti svoje stvarne vrednosti. Ekstremno je, dakle, važna uloga Crkve u ovom i istorijskom i nadistorijskom trenutku ne bi li se u ljude vratila sposobnost razlikovanja dobra i zla. Zbog oprečnih vrednosti i signala, zbog javne promocije nečeg potpuno antihrišćanskog, te se sposobnosti sada vrte u vrzinom kolu jer narod veruje Crkvi a iza njene dobronamernosti i naivnosti se zaklonio satanistički besmisao pa još počašćen od odlikovanog predstavnika naroda!? Jesmo li mi normalni? Ja kao kršten čovek i deo Crkve, premda sav jedna rana, imam pravo da postavim to pitanje?! Čujem mišljenja i opravdanja da je svaka vlast od Boga.. ali i borba za ljudske živote je od Boga. Šta ćemo sa carom Lazarom? Jesu li nehrišćani poštovali to što je on vlast? Jel' trebao da traži "briselske pregovore"?! Nije brate, suprotstavio se i eno ga proslavljen od Boga! Miriše netljen! Proslavljamo li Prvi srpski ustanak 1804. i kasnije Drugi 1815. protiv turske VIŠEVEKOVNE VLASTI? Naravno da slavimo i to velikim slovima .. pa šta su bili Karađorđe a posle Miloš? Ludi ljudi?! Da nisu u stvari, u svetlu rečenog, bili teroristi?! Naravno ne; antihrišćansko ponašanje i kulturni obrazci VLASTI, koji ishode iz vere, više nisu bili podnošljivi i smisleni. I supružnici, u bračnim pravilima, treba da budu lojalni jedno drugom sve dok jedno od njih ne postane jeretik. Tu prestaje obaveza onog drugog prema jeretiku i brak može da se razvrgne. Suština je: Kada čovek povraća niste ga izlečili ako mu samo obrišete usta! Morate bolest lečiti u onome što je njen izvor; u ovom slučaju narodno biće, "srpstvo" izniklo na Svetosavlju, smrtno je ranjeno ruganjem ovom svetitelju tj. samom Hristu koji i čini svetog Savu onim što jeste! Njegovo ime i odličje na posredan način je stavljeno na grudi satanista. Zbog (ovozemaljske) snage Hristovih neprijatelja u jegnjećoj koži SVE pomesne Crkve, i pripadajući narodni poglavari, moraju u bratskom duhu da reaguju saborno u ovom konkretnom slučaju. Ovčije ruho koje je sinkretizam obukao, sladunjave ljudske emocije, izjednačene vrednosti po čoveku ma kom spektru duhovnih spekulacija da pripadaju, sve je to stavio u istu ravan... ali Gospod je jednom za sva vremena rekao "idi od mene sotono jer ne misliš što je Božije nego što je ljudsko" kada je Petar projavio bolesnu sentimentalnost. Ništa ljudsko, u smislu grehopadno i nepokajano, ne može sapostojati u sinergiji spasenja! Zato Gospod, koji ne traži puno osim da prepoznamo Njegovog Sina i sinovu nadrazumnu ulogu na zemlji, govori "odreci se sebe" .... jer ćeš, kako uči Crkva: "isceljen od tog bolesnog, grehom povređenog u sebi, naći kroz Bogočoveka ono božansko u sebi što je tvoja autentična priroda". Priroda koja po blagodati i ispred svega obećanju samog Boga nasleđuje Carstvo u Hristu; a Bog kad obeća On održi reč. Sinkretizam spomenutih društava, lažno miran i "pun razumevanja" za sve prohteve naše pale prirode postaje dominantna osobina duše zalutale u slepu sluzavu sentimentalnost koja nam se uvek po bolesnoj prirodi, navici i projekciji porobljenog sopstva prva predstavlja kao opravdani parametar međuljudskih odnosa... jer je naprosto prvo vidimo u sebi! Izgubivši Hrista iz srca duša tumara, nemirna je i traži mirnu luku.. pronalazi surogat tog Hristovog mira u žalosnim ostatcima Njegovog razbijenog lika u našim srcima i duhovno slepa veruje toj utvari u sebi .. a koliko je ljudi na zemlji toliko je i projavnih modela te utvare tj. priviđenja našeg palog bića. Sinkretizam "tajnih društava" upravo to pokušava da pokupi, da niveliše, izjednači međusobno i da sistematizuje bez Hrista.. i već je u odmakloj fazi uspešnosti koja se projavljuje kroz političke i društvene pokrete ... a to je tema za sebe. Nužno je da se hrišćani, kršteni ljudi ma kako sitno grešni bili i sa možda manjim konfesionalnim razlikama .. drže Hrista u bilo kom formatu šire zajednice koja bi imala gravitaciju ka najvećoj i u ovom surovom vremenu zemaljski najjačoj predstavnici Crkve! Cenim da je to, uz Božiju pomoć, nužni minimalizam radi fizičkog opstanka stotina miliona ljudi. Konačno, čemu martirijum kad nam je Bog dao i blagoslovio ogromnu silu u Rusiji kao nuklearnoj velesili i približavanju njoj što je dovoljan razlog za odvraćanje svakog neprijateljskog pokušaja već u samoj njegovoj nameri!? Zašto da budemo mučenici kad je dovoljno da budemo pravednici!? Plata je ista a ko će gde da bude zar je važno? Uostalom, kao Lazar imamo pravo na samoodbranu, nije to nehrišćanski stav i netljeni Lazar, kao i mnogi sveti ratnici, su svedoci tome. Jeresi preziru Hrista, negiraju Ga, mrze. Rađaju se u gordosti i egocentru podjarenom od mračnih demona i mnogo su dublja bolest od svih drugih (menjaju duhovnu strukturu i "hemiju" bića) i čine ljude omamljenim i slepim za razlikovanje dobra od zla. Gde je jeres, u čoveku ili zajednici, tu Hrista nema! Istrgnuvši Ga iz grudi čovek ne umire, budući da je biće večnosti sazdano po liku Besmrtnog, već počinje da mrzi jer je mržnja suprotnost životu. Ima svoj razvoj. Najpre su to neuroze, nesposobnost sažaljenja, empatije ..a onda sve češće pakost i konačno naslada mržnjom, besom, gde se čovek već može ubrojati u red besova. Siinkretizmom čovek se svrstava u red legiona palih anđela, ili kako reče jedan od svetih otaca: "Da Hristos nije došao ljudi bi bili demoni". Jeresi ratuju protiv Hrista ali po rečima Apostola od Njega sebi, kad se prepuni čaša, prave gnevnog protivnika koji sa njima ne želi nikakvu zajednicu, naprosto se okrene i ode.. tako da je jeretik po automatizmu svog izbora pod apostolskom anatemom tj. kletvom. Zato ni Apostoli nisu hteli tu zajednicu jer je neprirodna, blasfemična, bolesna. To potvrđuje Duhom nadahnuti učenik Hristov (parafraza): "A ko ne ljubi Gospoda Hrista neka je anatema. Maran ata." Ljudi svih epoha budu i prođu a reči Apostola traju do kraja vremena. Nemojte mi reći da neko može tu nešto da promeni? Dakle dobro treba razlikovati ove stvari i svoj život modelovati po ovim kriterijumima. Možete biti prijatelj sa grešnikom, sa bludnicom, pijancem .. u njima je i dalje duša živa, iznenadili bi se kolika, često tek malo zamusan lik Gospoda. Mala stvar može da promeni neku meku dušu. Moj posao kafanskog muzičara mi je pokazao čitavu vojsku Marmeladova ("Zločin i kazna").. svesnih svojih nemoći, gladnih ljubavi i smisla u ovom postkomunističkom dobu, razvalinama koje je komunizam ostavio i ko zna kakvom sve vaspitanju iz kuće. Ali za razliku od ljudskih slabosti .. sa jeretikom se i ne rukuje. To je crta, i pored sve blagosti na koju smo pozvani, ispod koje se ne ide. Uostalom Gospod se nije ni osvrnuo na preljubnicu koju su mu doveli; nešto je pisao po zemlji a njoj rekao već kako je rekao: "Niko te ne osudi? Ne osuđujem te ni ja; idi i ne greši više". Apostoli su (po svedočenju Jevanđelja i dela apostolskih) bežali da se "plafon ne sruši na njih" ako su u istoj prostoriji ne sa grešnikom nego sa jeretikom! Konačno, ne moramo se mrzeti, dovoljna je ona osnovna ljudska pristojnost ali: "Oprosti prijatelju, ne možete mi u srcu boraviti zajedno Hristos i ti, makar moj lik bio ekstremno zaprljan ali moj je, ne dam ti ga .. dugujem ga samo Gospodu a On neka kaže poslednju reč na Sudu pa šta mi bude .. ali samo je On moja nada i niko drugi!" Koliko je to nužnost na nivou pojedinca fraktalno je slika cele ove istorijske priče zvane hrišćanstvo i pravoslavlje. Možda će neko na sve ovo reći da sam rigidan, neosetljiv, ali ne zaboravite ... kada je duša u pitanju onih pet mudrih devojaka nisu nešto imale razumevanja za onih pet ludih koje nemahu ulje!? Nisu ih baš htele u društvo. Rekoše im nimalo popustljivo (da slobodnije protumačim): "Vidi, sad ste se setile? Ne možemo da vam damo ulja da ne bi i nama zafalilo .. nego idite već negde (kod menjača) pa kupite sebi". U tom dođe ženik, uze ovih pet mudrih i zatvoriše se vrata .. dalje je sve istorija Crkve. Molitveno posvećeno mojoj Ljiljani, sestri Ljilji, Ani, Nemanji, pokojnim roditeljima, kolegama, familiji.. i Gospode, radi jauka sirotih i radi svoje milosti pogledaj na ovaj narod i izbavi od mraka koji se nadvio nad njim.
  4. Blaža Željko

    Na Veliki Petak smrt je razorena

    (Pisano na Veliku Subotu 18. Aprila 2020.) Često spominjem facebook kao mesto lepih forumskih rasprava u kojma ponekad (ne često i po svaku cenu) osetim potrebu da nešto mucavo kažem s obzirom da crkvenjačko iskustvo ponegde bude pobuđeno nekom temom pa poželi da nešto kaže. Teško mi je da ga obuzdam! Ovog puta na pisanje me podstakla jedna značajna javna ličnosti naše Crkve i posle statija velikog Petka uvaženi gospodin prota izvoleo je reći: "Над гробом смо Христовим. Ишчекивање." (pretpostavljam da misli "čekamo nedelju da Gospod Vaskrsne i pobedi"?) Nema iščekivanja. Već se desilo! Onog trenutka kada je Hristos izdahnuo Život je razorio smrt jer Život ne može da umre. Život je Bog. Nešto malo pre nego što je izdahnuo Gospod kaže razbojniku pored njega "zaista ti kažem još DANAS (tog petka) ćeš biti sa mnom u raju." Zato uz sve potresne stvari, namračeno nebo, potamnelo sunce, napuklo kamenje odjednom i tela svetih ustajaše iz grobova. Smrt je tog trena razorena. Nestala je kao senka i privid. Onoliko koliko su se učenici Hristovi na Preobraženje užasnuli kad su shvatili ko je pred njima (o čemu su morali da ćute zbog dana ovog) toliko se beskrajno više užasnuo sav demonski svet i sama smrt kad nisu više ni pokret mogli da učine, ni onaj nemi vrisak da izuste jer im je snaga i vlast nad ljudima netragom nestala, oteta im je iz ruku; u svemu se zacario liturgijski mir koji je Adam nesmotreno izgubio. Naravno, velike su to i divne tajne koje, kada im se približavate kroz Liturgiju dobiju neke maglovite obrise. Moja malenkost samo, koliko Bog dade kroz crkvenjačko iskustvo da se o tome promišlja, iznosi neke opservacije na temu iz jednog ugla koji u stvari nije neshvatljiv kad se malo bolje pogleda. Suštinski ne odstupa od svetootačkih učenja jer u konačnici Hristos je vaskrsao pa vaskrsao, prethodno je umro na Krstu i tu se ne dao Bog ne može ništa ni dodati ni oduzeti ali možemo sagledavati te istorijske događaje iz raznih uglova i promišljati o njima kroz mnogo nivoa, doživljaja, saživljavanja. Jako sam oprezan kada o tome pišem uzdajući se u molitve Crkve za zdravlje svih pa i moje tamo negde na kraju. Dakle samim odgovorom Hrista raspetom razbojniku: "još DANAS ćeš biti sa mnom u raju" u stvari Gospod nam svima kaže sledeće: Onog trena kada je Život (koji su na Preobraženje, kako već rekoh, videli samo trojica učenika i premrli od straha) izašao iz tela Isusovog tog trena smrti više nije bilo! Život je ispunio svo postojanje pa i ono gde je najdublji besmisao. To nije mogao drugačije nego kroz čoveka zbog zakona koje je sam dao i koje poštuje. Nije hteo nasilje nad slobodom ni ljudi ni demona i Njegovo rađanje, život i smrt na Krstu su bile po tom zakonu jedina validna pravna procedura pred Ocem koji Ga je zbog smrti i poslao u našu prirodu. U tom pravnom smislu Crkva i govori kroz oce "Adamovo rukopisanije" ili Adamov ugovor u nekom višem duhovnom smislu sa samim ocem laži. Ali smrt ne može da obesmisli niti taj ugovor da ispuni ni čovek ni Heruvim prosto jer smo svi samo stvorenja. To je morao da uradi Život jer smo mi grehom izgubili sam život a ne ne znam šta manje važno. Zato Život uzima ljudsku prirodu, sakriva svoju Ipostas u njoj; otkriva je tek trojici učenika i kaže "ja sam i došao za ovaj čas" (za smrt) slobodnije rečeno samo što ne kaže: "nema ko drugi". Dokaz? Pa mogao je da pozove dvanaest legiona anđela da ga spasu od stradanja (mada njemu snagatori ne trebaju, mogao je prosto da ugasi postojanje koje i egzistira kroz Njega) ali morao je da razvali zakon smrti svojim spontanim umiranjem u okvirima slobode ljudi po zakonu i onim pravilima (rukopisanijem) koja je Adam prekršio. To rukopisanije, tu pravnu zavrzlamu vrlo zakonitu pred Bogom, đavo je držao u dubinama mraka, adske hladnoće i smrada ..i nije postojao niko od stvorenih bića koji je tome mogao da priđe. Taj "papir" davao je đavolu vlast nad ljudima što Gospod potvrđuje u Jevanđelju: "Bojte se onog koji IMA VLAST da pošto ubije baci u pakao". Strašne su tajne slobode izbora. Smrt je odsustvo Života kao što hladnoća i mrkli mrak nemaju bivstvo po suštini nego je to što mi zovemo "hladnim i mračnim" u stvari odsustvo Sunca. Isto je u srcu. Odsustvo Hrista čini srce hladnim i obesmišljenim, dezorjentisanim i mračnim. Onog trena kad se pojavi Sunce mrak ne postoji. Život je "JESTE" što Bog i kaže Mojsiju "ja sam onaj koji JESAM" a "postoji" samo ono što je stvoreno. Bog nije stvoren, On je "nestvoren" i uzrok je sveg postojanja, tako da za Njega ne možemo reći (za ljudski um paradoksalno i duboko zbunjujuće) "Bog postoji" jer bi tada bio isto što i tvar, već je On uzrok postojanja i i duhovnog sveta i sve tvari - dakle Bog JESTE a mi postojimo. Da se vratim tom Velikom Petku. Pošto Život "JESTE" i pošto je On sam ishodište postojanja, onog trenutka kada izlazi iz tela Hristovog tog trena smrti više nema. Prosto ne mogu da sapostoje kao što Sunce sa jedne a mrak i hladnoća sa druge strane nemaju dodirnih tačaka niti i najmanju zajednicu. Istog trena kada izlazi iz tela Hristovog Sunce pravde već Carstvuje! Tri dana kasnije, posle obavljenih nekih radnji koje su za nas tajna, On se vraća u telo čoveka i u vaskrsnu nedelju svečano za svu večnost usinovljuje ljudsku prirodu i daje joj dostojanstvo veće od Heruvimskog. Zato su haljine anđela bele kao sneg, svečanost nad svečanostima! To je trenutak novog stvaranja pred našim očima taman u istoj ravni kao i samo stvaranje sveg postojanja. Za ljudsku prirodu još i veće! ("Sve novo tvori"; ne samo da i preobražava već novo stvara - Crkvu kao novi kvalitet, kao Biće i telo Boga) Velikog Petka je smrt prestala da egzistira kao pojam i uopšte da "postoji", zato je onaj razbojnik pored Hrista već tog dana sa Hristom u raju a jedini ključ njegovog spasenja je to što je ispovedio Boga u Hristu. Taj čovek, inače prvi novozavetni stanovnik Carstva Hristovog, nikakva dela nije imao za koja bi rekao "eto postio sam, davao hramu desetak...". Ne, prosto bio je razbojnik koji se, slomljenih nogu sav u krvi i jadu, gasio bez igde ikog ali koji je u neizrecivoj agoniji pored sebe imao jedinu utehu u blizini božanstva Spasitelja. Još svestan i pored nesnosnih bolova gledao je u Hrista, prekorio onog drugog zbog ruganja jer je znao za nevinost Hristovu koji je tada bio glavna vest u Jerusalimu a onda je ugledao nešto (nedostižno zapažanje svetog Vladike Nikolaja koji je duhom bio na Golgoti i iz prve ruke svedoči) – video je taj paćenik ispod sebe, kroz krv i svest koja se gasila, kako vojnici bacaju kocku za Hristovu dolamu. Setio se da su mu kao klincu to pričali stari, da su to proroci govorili .. i shvatio da se to dešava tu pored njega. Hrista je sigurno i sretao tih godina po kraju, s obzirom da je Gospod tada bio, kao što rekoh, centralni događaju krajevima judejskim jer ne bi onom drugom razbojniku rekao "on nikakvo zlo ne učini" i nadahnut Duhom proroka, koji mu je došao u sećanje iz kuće još kao dečaku, reče: "Seti me se Gospode kada dođeš u Carstvo Tvoje". Gospod mu tada reče ono što je ovde tema: "Zaista ti kažem, još DANAS ćeš biti sa mnom u raju". Ovde Gospod, koji nema vreme u sebi, koristi termin "danas" koji je odrednica našeg shvatanja vremena i odnosi se na taj dan, na Petak. Ne kaže "uskoro" ili "prekosutra" već kaže danas – dakle odmah po ishodu iz tela. To potvrđuje da je samim ulaskom Života u senku smrti bukvalno istog trena ona nestala, zacario Život, sveti ustajali iz grobova.. i kroz Liturgiju Carstvo je već tu. Apostol kaže da je to sada maglovito kao u ogledalu ali svakako je ono već realnost ovog sveta koji nije naš nego Božiji i u kom smo mi samo prolaznici. Evo, dok pišem ovo na Veliku Subotu, slušam vrabce i ptice napolju ... koji neuobičajeno više dižu graju nego drugim danima. Posebno ima jedan slavuj na obližnjem stablu kog inače nikada ne čujem ali ga strasne sedmice slušam neprestano. Sinoć, noćas sa Petka na Subotu, ne zatvara kljun! Upravo kao da te životinjice (čistog srca bez greha i samim tim dubljeg instikta) govore kako je smrt poništena; ugovor pocepan; i oni se isto oslobodiše tog užasa kroz čoveka, kroz Bogočoveka ili novog Adama. Sve se preobrazi Životom koji odjednom već sada sve ispunjava. Sutrašnji Vaskrs je svečano usinovljenje ljudske prirode; onaj trenutak kada otac istrčava pred izgubljenog sina i stavlja mu zlatan nakit na ruke, svečane odežde i kolje tele ugojeno. Život, Ipostas Boga, se vraća u telo čoveka i zaokružuje priču Spasenja čovečanstva .. a to se desilo već na Petak kada Gospod naš Hristos na samom Krstu reče: "Svrši se"! Znači "misija završena" ..ljudski rod spasen, smrt nestala, Život ušao u sve pore postojanja .. ali je ipak na čoveku hoće li da prihvati takav dar kroz Hrista i Crkvu ili da ga odbaci a On nam kao Bog ljubavi ni tu mogućnost, iz ljubavi, ne uskraćuje. Ako ikome znači tekst neka se seti u molitvama svih mojih od familije do prijatelja, kolega muzičara, pokojnih roditelja..
  5. Motiv za ovaj blog ili tekst bio mi je razgovor sa jednom devojkom od dvadesetak i nešto godina, ćerkom mog poznanika, koja reče da joj je tata (inače veroučitelj) pričao kako u Carstvu Božijem neće biti želja, potreba da se negde ode, mnogih još osobina koje ovde karakterišu čoveka i tome slično. Ona pomalo razočarana reče: „Pa ja volim Krf, valjda ću moći da idem i tamo“ .. da bi joj tata dao odgovor koji sam gore naveo. Naprosto devojče, u svemu genijalno i poletno, spontano upravo iz svoje prirode još nevinog velikog deteta već kroz pitanja i upravo to razočaranje maglovito i daje već neke odgovore. U nekoliko ranijih ovde tekstova dotakao sam ovu temu i neće mi biti problem da se ponovim uz neka proširenja. Ispred svega ..najbitnija je jedna ograda a to je da niko živ osim jednog Apostola nije video budući vek ...“Što oko ne vide i uho ne ču ono je Gospod pripremio onima koji ga ljube“. Dakle, sve preko toga su naša intimna osećanja i pretpostavke u zavisnosti kakav odnos imamo ka liturgijskom Hristu; dakle u zavisnosti od te prevažne relacije i ličnog odnosa sa Bogom od kog jednosmerno i dolazi pobuda da se traga za unutrašnjim enigmama sopstvene ličnosti. Da... naša vera, ljubav, nada od Njega dolaze. („Bez mene ne možete ništa činiti“ – kaže Spasitelj)! On ih pobuđuje, poklanja, On se moli iz Srca a to pripiše nama .. jer sve te naše osobine koje bi trebalo da su njegov lik u nama, bez kvasca (Duha Svetog) nisu ništa. Elem, o Carstvu Hristovom ne možemo dakle imati nikakva saznanja jer to Bog dade samo jednoj osobi; svom učeniku. Ali možemo nešto drugo! Možemo svoje maglovite slutnje, na temelju otačkih predanja, tajne liturgije, jevanđelja i svetih otaca, međusobno razmenjivati; sagledavati gde se dodiruju a gde se kose i međusobno i sa ocima .. i tako stvarati jednu, naravno okvirnu i zamućenu sliku o obećanom Carstvu. Nije Bog ni nas ostale kroz sva vremena (oce Crkve, prepodobne, verni narod) ostavio bez nekih zrnaca odgonetanja tih enigmi. Bezobalne su tajne postojanja pa On može te deliće davati još bezbroj eona a da nikada ne budu ni načete a kamo li jasne koliko onom jedinom učeniku koji je to video iz prve ruke. Najzad i Gospod sam kaže: „I kome ja hoću otkriću..“ na drugom mestu je rečeno: "Duh diše gde hoće". Mnogima pomalo otkriva kroz nadahnuća u talentima (najpre umetničkim) i onda se kroz Crkvu pomalo sklapa taj mozaik koji je na neki način zanimljiva maglovita nepoznanica. Kao dobar pedagog a pomalo i šaljivdžija stavi ti Gospod u ruku detalj, neko zrnce, nekih tako dubokih pojmova a ti se onda muči sa time kako znaš i umeš ..samo ga nemoj mnogo razglašavati jer kad prođe kroz tvoje grehovno iskustvo pretvori se u maštu. Kao duhovna realnost i osećaj liturgijsko iskustvo te vazdiže; kao mašta oprelesti i tebe i ljude oko tebe.. a ima kroz istoriju ne mali broj takvih slučajeva. (S ovim u vezi jedna mala uzgredica: vidim da mnogi monasi, sveštenici i drugi iz tog esnafa, pričaju o nekim pojmovima koji naprosto nisu dati široj publici. Pričaju o nekim „svetlostima“ o „energijama“ i tome slične mistike a u Ljubavi, i Božijoj i ljudskoj, nema ničeg mističnog. „Bog je ljubav i Ljubav je Bog“ (ona obična svakodnevna ljudska ljubav) kaže Apostol Hristov. Doduše, ne greše oni kad Ljubav vide kao svetlo ili kao energiju ..ali to je njima lično i ličnosno Bog dao i otkrio – to iskustvo nije prenosivo rečima; može da razboli generacije ljudi. (Ne reče Gospod za džabe "ne boj se, samo veruj" - drugim rečima, "ne zanosi se, živi normalno i veruj u Hrista; ne maštaj, samo veruj ... i biće dovoljno, čini tako i "ući ćeš u Život"). Najzad i tropar Svete Petke kaže: "Srce čisto Gospod traži, bez maštanja i bez laži...." Ne može čovek bez iskustva (ili skromnog iskustva) Crkve mnoga mistična saznanja iskusnih monaha da pojmi duhom. Oni koji nemaju takva iskustva po nužnosti i automatizmu to porede sa stvorenim svetom i svojim zemaljskim iskustvima (moraju jer im je samo tako dostupno) a onda se u mašti pogruženoj u ovaj svet potpuno iskrive te percepcije i može doći do ozbiljnih poremećaja i duševnih bolesti. A sad da raščlanimo, kako i koliko Bog dade iz nekog ličnog liturgijskog odnosa sa Crkvom, neke pojmove kroz taj mucavi lični Crkveni doživljavaj. Carstvo Nebesko po rečima samog Hrista nije geografska odrednica; nije čak ni vremenska odrednica! Kaže Jevanđelje: „A doći će vreme kada se istinski bogomoljci neće moliti na gori ovoj već u Duhu i Istini – dakle u Duhu Svetom i Hristu jer On je Istina...što na jednom mestu Spasitelj i reče: „Ja sam Put i Istina..“! Carstvo Božije je sama ličnost Gospoda Hrista! Ono je kroz Crkvu već tu.. u srcu čoveka! Opet da podsetim na Jevanđelje: „A što tražite Carstvo ovde ili onde? Ono je unutra u srcima vašim.“ Apostol kaže: "Ne živim više ja nego živi Hristos u meni"! A kad je u srcu onda je i spolja (duša i telo su dve komponente ali jedna celina) jer čovek se u Hristu i sa Hristom menja i u odnosu na spoljašnji svet, a tom obogaćenom pričešćenom prirodom onda suptilno menja i taj spoljašnji svet! Mi se, takvi kakvi smo od krvi i mesa krećemo kroz ovaj svet ali sa Hristom u srcu mi smo u Njegovom Carstvu već sada i ovde jer je Bogočovek Carstvo u suštini... osim što Parusijom to još nije potvrđeno. (Još postoji mogućnost pada ali i pokajanja) Dakle u Carstvu u kom, a kasnije ću par reči o tome, prestaju da važe gvozdeni grehovni zakoni palog sveta pa mnogi svetitelji sa Hristom u sebi hodaju po vodi, isceljuju bolesnike (ne svojim sposobnostima već Hristom) ...jednom rečju kreću se u Hristovom Carstvu iako su tu među nama. Mi to po bolesnoj prirodi doživljavamo kao čuda, pravimo od toga fetiše a to je Božiji svet (kakvim ga je On i stvorio) koji je normalan i prirodan, ni po čemu „čudan“. Mi smo pomračeni gresima pa nam je taj svet u stvari stran, zato ga i doživljavamo kao čudo, kao nešto zastrašujuće; kao nešto što iskače iz naših smrtnih okvira i merila. Carstvo Nebesko nije ništa drugo do isti onaj Raj kojim se kretao Adam, okružen drvećem, šumom, životinjama... a posle pada nije prestao da se kreće istom tom planetom sa istim osobinama kao i pre pada osim što u njega, a zbog njega i u ceo vidljvi svet, više nije strujao život. Isti smo ljudi i pre i posle ličnog greha osim što ostajemo bez Duha a bez Njega okruženje i ambijent u kom živimo postaje pakao, sve oko nas nam je kazamat. Raj je boravak Duha Svetog u srcu; jedinstvo sa Duhom Božijim. Stvoreni svet je zbog tog Adamovog (kao rodonačelnika ljudi) prekida sa izvorom života krenuo da se razlaže na elemente od kojih je nastao... jer se istovremeno isti taj svet nalazio u Adamu kao u kruni stvaranja vidljivog sveta. Taj svet kojim se kretao Adam.. pa to je ova planeta na kojoj živimo nepromenljivo od njegovog doba i pre pada i posle pada. Drveće koje je dodirivao ..isto je što i ovo oko nas. Raj, ili Carstvo Hristovo, nije kvalitativno različit od ovoga gde živimo! Kad imate Hrista u srcu i severni Sibir vam je raj; i pustinje Afrike su vam raj! To je isto kao i u vreme Adama. Čak kaže u knjizi postanja da je Bog „kad malo zahladne“ išao da obiđe svoje dete Adama ..a to znači da je bila velika vrućina (govorimo još o Raju) pa je Gospod sačekao da malo bude prijatnije za porodični skup. Adamov pad značio je prekršaj u duhovnom smislu; udaljenje od Duha Božijeg, Njegov odlazak iz srca i bića ljudskog. Čovek je isterao nevinog Gospoda iz sebe; isterao je blagodat Duha Božijeg koja ga je činila sinom! Pregazivši Božiju reč o „drvetu poznanja dobra i zla“ ispao je iz naručja svemoći Božije i shvatio šta znači biti zarobljen u vegetativna pravila postojanja gde nema Božije volje; gde važe neka druga pravila, surova, posna, gladna; samo materija, trulenje bez mogućnosti da prestane i jedno veliko duhovno „ništa“! Izgnanje iz raja nije proterivanje iz nekog nama nepoznatog mesta već samo, kako kaže Knjiga postanja, udaljavanje od Drveta Života koje je bilo na prostorima današnjeg Iraka ili Irana, između reka Tigar i Eufrat. Sveta Trojica su udaljili Adama od nekog konkretnog drveta Života (sa stablom, korenjem, lišćem i plodom) i ljudi su samo geografski premešteni na neku drugu lokaciju a na vrata Duhovnog sveta, koji čoveku nije više bio vidljiv i dostupan, postavljen je Heruvim pored koga nema šanse da iko prođe .. osim kasnije, na Veliki Petak, Hrista, onog pokajanog razbojnika, a kasnije i mnogih mučenika i pravednika. U stvari ko god je pokušao, a i danas to mnogi pokušavaju, da prođu u duhovni svet mimo Hrista i Njegove Crkve ..koji je „vrata u tor“, dobije od Heruvima po nosu – skrene sa uma, pobulazni, pobesni ili naprosto umre. Tu dolazimo do onog šta bih u stvari poručio mom poznaniku koji ćerki kaže da u Carstvu Nebeskom neće biti želja!? Ako nije jasno, iz svega što sam gore naveo, da je ovaj svet već sada u Hristu isprepletan organski sa Eshatonom onda da vidimo šta kaže Gospod na jednom mestu u Jevanđelju: „I što god uzištete od Oca moga u ime moje biće vam“! Dakle On kaže da čak i ovde ispunjava želje (pri tom ne kaže ni kakve treba da budu niti daje ikakvu specifikaciju tih želja) a kamo li u Carstvu koje dolazi „i već je nastalo“! Ne, nisam to izmislio, lepo piše u Jevanđelju. No Gospod poznajući naše slabosti napominje da ipak tražimo najpre Carstvo Njegovo ..a druge želje oprezno da sputavamo jer još nije Parusija ali nedvosmisleno nama još koji smo na zemlji iz svih epoha kaže da šta god tražimo od Oca u ime Hristovo (a ne posumnjamo) biće nam. Uopšte nije precizirao o kakvim željama se radi već naprosto i široko: "Što god uzištete od Oca u ime moje, ako ne posumnjate..." U svemu tome i ja imam jednu želju (između mnogih još), koju ću naravno reći Gospodu ako me primi kod sebe u Carstvo kad dođe (možda me i ne primi, prilično strepim), a to je nešto što smo kroz Crkvu svi videli i čuli! Ali pre nego što iznesem tu želju valja reći nešto. Naime, po Vaskrsenju Apostol Toma se uverio da je to stvarno ljudsko telo gurajući prste u rane Hristove i time u ime svih nas rekao "Gospod moj i Bog moj"! Šta se događalo tada? Sa tim ljudskim telom (kakvo će po Vaskrsenju biti i svih ljudi) Gospod je prolazio kroz vrata, hodao po vodi, dolazio u sobu niotkud a onda se posle četrdeset dana uzneo na Nebo ali i na vidljivo nebo ... kao helikopter.. sa telom („..i zakloniše ga oblaci“). Posvedočiše očevidci (apostoli) i sam Anđeo Božiji koji im se tada obratio dok su gledali za Gospodom. Otišao je kroz svemir ko raketa! Eno piše lepo u Jevanđelju! Najdublje verujem (time ne remetim ništa od učenja Crkve) da je prošetao i po Suncu da uteši svog slugu jer se na Veliki Petak od bola i Sunce pomračilo i zaplakalo jer Ljudi ubijaju Onog koji drži postojanje!? Hristos i ne zna drugo nego da ljubi i teši! Ništa što je stvorio Život (a Spasitelj je Put, Istina i Život) nije neživo ili bezdušno pa ni materija samo u nekim drugim vremenskim okvirima.. pa je Suncu naših hiljadu godina njegova sekunda. E sad šta bih ja želeo? Isto što i svi kad smo mladi i gledamo noćno nebo (koje kazuje slavu Božiju). Poželim tako da vidim malo od tih bekrajnih svetova fizičkog neba .. I ako me Gospod udostoji i primi kod sebe tada bih Ga (sa slobodom i derznovenijem koje od Njega dolaze) kao roditelja, oca i prijatelja pitao da blagoslovi da odem da vidim malo od tih svetova tamo daleko. Da pogledam šta je to sve Gospod sazdao? Kosmos će i dalje biti isti ovaj Kosmos ali kroz Bogočoveka preobražen u besmrtan. Poželeću možda da sedim sa kornjačama na Galapagosu (što i sada želim) a Hristos je svakako svugde i u svemu... tada nema granica i država. Ništa od svega toga neće tada biti nemoguće jer sve i u svemu je Hristos a Njemu je sve moguće. Imam slobodu da tako pojmim stvari na osnovu jevanđelskih ČINJENICA da se Gospod sa ljudskim telom vinuo u svemir .. a takvo telo imaće svi koji se udostoje Carstva. Ničega neće biti bez blagoslova Duha Svetog, Oca... Sve će biti Liturgijski molitveni odnos sa Njim ali neprestan. Neće biti kao sada u vojinstvujućoj Crkvi nedeljom u devet sati jer tada više nema potrebe za tim oblikom liturgijske prakse. Neće biti merenja vremena; biće to osmi neprolazni dan; ostvarenje čežnje mnogovekovnih liturgija iz istorije. Samo učestvovanje u Telu Hristovom tada (jer "svi smo udovi jednog tela") biće stanje neprestane lutrgije koja je sam On jer je telom rođenim od devojke došao među ljude upravo iz razloga da u Njemu "svi jedno budu". Parusija je punoća Liturgije; Gospod ovladava svim postojećim. Sam život tada biva liturgija jer život to jeste u samoj srži - molitveni i nežni odnos sa Hristom jedan na jedan a potom zajednica u jednodušnosti svih bez narušavanja ličnih osobina (pa i radoznalosti) čoveka. Hristos je u Eshatonu ispunjena liturgija, život u Ocu ..bez obzira koje je doba dana koji, gle, nikad ne zalazi. Za razliku od judejskog poimanja "osmog dana" koji je percepcija nekog bezvremnog stanja a koje se ipak nekako "meri" .. bez mogućnosti da se to jasno definiše jer su odbacili Hrista kao mogućnost spasenja (po definiciji jeres osuđena apostolskim Saborom), hrišćanski "osmi dan" je sama Hristova Ipostas koja ovladava svime.. celim postojanjem i sve biva On i sve biva u Njemu. Spaseni ljudi tada budu deo Njegovog tela .. jedno su u duhu sa Njim. Hristos je "osmi dan", Hristos je Eshaton. I moja želja tada, ako Bog da bar poslednje mesto, moj odlazak negde gde poželim nije i nemoguć u Hristu jer je On svugde, sve mu je Otac pokorio! On ispunjava celokupno postojanje što znači i ceo beskraj Svemira a to opet znači da ispunjava celog čoveka jer čovek je kruna stvaranja svega vidljivog. Gospod tada ispunjava sve ličnosno i odnos sa Njim je neprestano zaljubljeno oslanjanje čelom o čelo oca i sina u liturgijskoj punoći... i molitveno (insistiram i na reči "nežno") raspoloženje kao autentični obrazac ljubavi i obraza po kojem je čovek slika Boga. Liturgija i jeste molitveni obrazac čovekovog bića kakvim ga je Bog stvorio. Nisu to bolesne želje, realne su a kroz Hrista u Eshatonu i izvodljive što smo videli na dan Vaznesenja Bogočoveka. Ode On ko raketa kroz oblake (samo što tad nisu znali za reč raketa)! Biće raznih želja kao što ih i na zemlji sada ima kod svakog ali je važno reći nešto kao veoma ozbiljnu POZORNOST i NAPOMENU: Ovde i sada na zemlji treba oprezno želeti ili ČAK NE ŽELETI NIŠTA OSIM HRISTA! DA, TO JE JEDINO NAJVAŽNIJE! SAMO ŽELETI NJEGA. Zašto? Još smo u svetu koji "u zlu leži", još nije Parusija! Još smo smrtni, grešni, skloni padu, bolesti, prelesti i pored svih Crkvenih benefita koji idu sa Liturgijom. Bolje je sačekati za slične želje da ne bi slučajno negde u nekoj od njih iskušavali Gospoda a to je onda ... veoma loše. Ne samo "veoma loše"; smrtonosno je, a ipak to često radimo iako je to jedna od tri opasne zamke kojima je đavo pokušao da saplete Hrista kušajući Ga u pustinji. Nemamo mi u sebi Hrista u onoj meri u kojoj su ga imali Apostoli i tek poneki sveti ljudi, (još manje imamo njihovo derznovenije KOJE MNOGI UMIŠLJAJU DA IMAJU) zato još jednom - ovde za života i u telima se ne zanositi maštom... jer je najčešće u neiskusnoj duši "naš Hristos" kog nosimo samo kao predstavu u umu (i koju često obasipamo besmislicama) u ogromnom broju slučajeva samo odmaštana slika nas samih! U neistraženim dubinama srca i psihe te percepcije prolaze kroz naša iskustva; njegov prevažni lik provlačimo kroz naše filtere i tako vidimo u njemu svoje osobine ili osobine koje On nema .. a mi smo zli, odvratno besni, strogi, rigidni! Zato Ga i doživljavamo kao strogog sudiju za prekršaje jer smo to mi; sebe smo projektovali na Njega. Mnogi nesrećnici ispovedaju i veruju u tako besmislene stvari jer imaju predstavu da On samo gleda kome da odvali šamar, koga da odrapi kaznom.. a On sa našom smrtnom logikom nema dodirnih tačaka. On je prosto dobrota; nežna sveta tuga. Elem, želeti nije zabranjeno; treba želeti – ali najpre Carstvo Božije a ostalo će se već desiti... strpljenja. Sačekajmo da se završi život, okruženi smo zamkama i nema bezbednog mesta na svetu do samog kraja, dok ne budeš siguran da si u naručju Hrista. Do tada sve oko nas je drama greha i zla u kojoj smo što sporedni a što glavni glumci. Treba moliti Boga za ono što poželiš i ako se već nešto želi da želje onda nisu alave, pohlepne, da budu na duhovnu pa čak i na materijalnu korist ali i sebi i drugome. Ipak poslušajmo Boga pa tražimo najpre Njega .. a šta će biti već kad dođe On u punoći videćemo iz prve ruke. Nećemo izbeći niti će iko pobeći; zato je pomalo gubljenje vremena stalno naglabanje o tim pojmovima o kojima em ništa ne znamo em ih izbeći ne možemo. Apsolutno je neophodno sada i ovde odbijati od sebe, kao Antonije egipatski, svako ushićenje, svaku sliku iz mašte jer je to sve iluzija ako se ne razume suština liturgije. Vreme ide neumoljivo; bliži se rastanak sa zemaljskim blagom koje ima vrednost samo u našim iluzijama; tek tamo ko se udostoji narčja Hristovog može da odahne. A tad kad dođe Parusija i ko se nađe sa Njim u Carstvu, Gospod će imati problem da safata sav taj svet koji će kao jarići i jaganjci da ripaju posvuda od radosti što piše i u Bibliji na samom kraju SZ. Bacaće ćifte ko ždrebad - (ali ne smetnimo s uma da je ovde preporuka od Otaca Crkve da se um drži u adu a ne u mašti!?) Pa kad će tamo već da đipaju k'o jaganjci ne vidim zašto bi bilo ko bio uštogljen, mumificiran i bez ikakvih želja!? Ne vidim zašto devojče s početka priče, ćerka mog drugara, ne bi vekovala na Krfu kad ga toliko voli ..taman kol'ko i ja. Da li će joj On takav kakav je to zabraniti tada kada zacari Njegova dobrota!? Setite se molitveno moje nedavno uopokojene majke Marije ...a i za zdravlje Ljilje, Ane, Ljiljane, Nemanje, Anke, mojih kolega ..
  6. Pitao sam se često čime mi to ličimo na Gospoda; šta je Njegova slika u nama?! Vremenom, uz dosta literature, kol'ko Bog dade slobode da se o tome razmišlja i najzad iz mog grehovnog raspalog duševnog stanja i nutarnje "fotografije" koja mi je stalno pred očima (uz dužne ograde da su ovo lična religiozna mucanja, ne i naučni radovi, pa s toga sve prihvatati kritički sa rezervom i otklonom) mislim da se maglovito može pričati da je Gospodnji SvetoTrojični lik u nama: Srce, Misao (Reč) i Ljubav. Srce kao Um je Otac; Misao i duša (dakle: "reč") su Sin; Ljubav kao Sila Božija je Gospod Duh Sveti. Tri različite "ipostasi" (sa malim "i)) JEDNOG čoveka utkane u materiju kao prevažnu komponentu srca tj. ljudskog bića, a pošto je čovek slika Boga onda je Srce slika Boga i baš srce Bog od čoveka ište.. o čemu više u nastavku. "Srce" je slika Oca a u isto vreme srce je i "Um". U suštini "srce" je celina našeg duhovno materijalnog bića gde ova dva elementa (duh i materija) nerazdeljivo čine jednu celinu, čoveka! Uostalom materija je nešto što je za nas tvrdo i opipljivo ali ona ništa manje ima duhovno izvorište koliko i sve što postoji! Bog ju je iz svojih sila i energija doveo u postojanje (ne iz "ničega" jer "ništa" ne egzistira, ne postoji). I materija je tvorevina Oca, Reči i Duha kojoj je Gospod u odnosu na nas dao određenu ulogu .. ali ona za Njega nije ono što je za nas pa on prolazi kroz zatvorena vrata, zid .. hoda po vodi i slični dokazi iz Pisma. Najzad su i naučnici cepajući atome i idući sve dalje i sitnije došli do nekakvih higsovih bozona..pa još dalje (i tako u nedogled) i došli do teorije da je materija u suštini energija. Jevanđelje Jovanovo počinje sa "...i Reč beše u Boga i Bog beše Reč"! Sveti oci ovde razlikuju i vide kao "dva pojma" Reč i Boga (Oca) jer "Reč beše u Boga" a onda ih vide kao jednog Boga - "i Bog beše Reč"! Crkveni oci i Proroci govore da je Bog Um koji je osmislio i Rečima izgovorio svo postojanje ("neka bude" ...tako da sve postade kroz Reč - kroz Hrista) a sam Bog je iznad postojanja - On JESTE! S toga Gospod i kaže za svoju sliku u nama (tj. za nas same): "Zašto takve misli (a misli su "reči") izlaze iz srca vašeg"?! Rađaju se u srcu našem!? Ne kaže "iz mozga" već kaže "iz srca" i to na više mesta u Jevanđelju!? Obratite pažnju, to su reči Onoga koji je sazdao čoveka pa je prirodno verovati da On najbolje zna odakle izlaze i gde se rađaju misli!? Fizički mozak, po spomenutoj tajni materije u čoveku sjedinjene sa duhom, je "alat duhovnog bića, tj. duhovnog Srca" jer su duh i telo spojeni u jedno biće. Duh i Srce pokreću i upravljaju telom; oživljavaju ga! Na telu se očituje duhovni i duševni život čovekov. Bez duha telo sa sve mozgom je indiferentno; jedna hrpa mesa. Na to bi mogli malo da obrate pažnju psihoanalitičari, neurolozi, neuropsihijatri i psihijatri! Zdravo duhovno srce (ispoveđeno, pričešćeno, izmireno sa svima, krotko) znači i zdravog čoveka u meri iskrenosti prema Bogu i sebi. A šta je u čoveku slika Sina? "Misao - Reč" je Njegova slika jer se iz Uma (ili kako Gospod reče "iz srca") rađaju misli i duševni život..a misli su, kada ih stavimo na papir ili izgovorimo .. Reči! Sin Božiji je Reč Božija koja se rađa od Oca! Iz našeg Srca tj. Uma ...rađaju se reči i nema trenutka kada um ne rađa reč ili misao kao što ni pre ni posle svih večnosti nema trenutka kada se Sin ne rađa od Oca! Rađanje Misli iz Uma je nevoljna radnja; nju ne možete sprečiti jer ne postoji Um koji ne rađa Misao budući da su jedne suštine - to smo mi sami! Na mnogo mesta Jevanđelje (Gospod) ukazuje na ovaj značajan momenat: Marko, glava 7 Јер изнутра, из срца људскога, излазе зле помисли, прељубе, блуд, убиства, Luka, glava 5 А разумјевши Исус помисли њихове, одговарајући рече им: шта помишљате у срцима својим? Filipljanima, glava 4 И мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу. itd itd Nema mesta u Zavetu koje ne ukazuje da se misli rađaju (baš ta reč) iz srca i da su jedno sa njim. Slika Gospoda Duha Svetoga u čoveku je "Ljubav"! Ljubav ishodi iz čovečijeg srca kao što i Gospod Duh Sveti Ishodi od Oca. Ljubav ne ishodi od reči već samo iz srca što Gospod još u Starom Zavetu potvrđuje: "Usnama me poštuju (govore da me vole) ali im je srce daleko od mene"! Znači prazne reči jer one ne mogu same od sebe da ishode ljubav! Samo kada iz srca ishodi i ljubav kad kažete nekom "volim te" tj. kada ta tri elementa između sebe imaju punu saradnju tada je vaš iskaz istina. "Ljubav" i "Misao" nisu ista stvar! "Misao" i "Um" nisu ista stvar; "Ljubav" i "Um" različite su komponente srca .... ali sva tri elementa čine jednu osobu, jednog čoveka - kao što su Otac, Sin i Sveti Duh jedan Bog. Ljubav ne ishodi iz misli, niti se misli rađaju od ljubavi. Misli se rađaju od Uma (Srca) ...kao što i ljubav ishodi od Uma jer Um je Srce! Ponavljam: to i Gospod kaže: "Zašto takve misli izlaze iz srca vašeg?! Ili pak još bliskije objašnjenje iz Njegovih usta (parafrazirano): "Ne pogani ČOVEKA ono što ulazi u njega (hrana) već ono što izlazi iz ČOVEKA: misli zle i preljubotvorne, hula, gnev ...ono je što pogani ČOVEKA jer iz SRCA izlaze!" Podvukao sam reči ČOVEK i SRCE jer ih u ovom tekstu i kontekstu Gospod izjednačava! Srce je centar bića i sinonim za ČOVEKA. Naravno, osim suštastvene razlike između Tvorca i tvorevine, razlika je i u tome što su Sveta Trojica jedan Bog i jedna Suština ...dok je grehom pali čovek raspadnut unutar ovih elemenata Božije slike u sebi. Greh nas kao bomba ili jaka kiselina razjeda iznutra i rastura na sve strane; razlaže nas na elemente (pa i biološke) od kojih smo stvoreni. Pa tako kada iz čoveka greh unakazi ili čak iščupa Hristov lik to je kao da iz hleba iščupate kvasac (jer Gospod je kvasac) ...kao da hlebu dehidrirate vodu (jer Gospod je voda živa) i kao da mu obljutavite so (jer Gospod je so) ...od hleba onda ostane samo prah. Bez Božijeg u sebi i čovek je samo prah. O Bogu ne možemo mnogo pričati, najpre zbog neznanja jer je Bog nesaznajan, ali i iz najdubljeg poštovanja i strašne odgovornosti pred Njim i svetim Ocima... osim možda reći da Sveta Trojica između sebe čine apsolutnu celinu i ličnosno saglasije po svim pitanjima. Kod čoveka greh je razorio ove elemente Božije slike i mi smo razbijeni u delove. U Bogu Volja je jedna! Kod nas srce i misli često nemaju ničega zajedničkog (u fronclama svaki vuče na svoju stranu), o volji da i ne govorim ...svaki element, od ova tri u nama, ima neku svoju bolesnu volju! Ratujemo sami sa sobom do iznemoglosti. Konsekventno, u životu i delima grehom rapadnuta ljudska duhovna slika (Srce, Misao i Ljubav) porađa mnoge mentalne bolesti koje se lukavo ne predstavljaju takvima u našoj razbijenoj i iluzijama prepunoj realnosti. Nama su uobrazilje (ili Molijerove "magle oholosti u glavi") naš realni svet! Hristov svet nam je "čudo"!? Pa tako imate bezbroj nijansi projave ove tužne drame zvane "unutrašnji čovek". (Govorim uopšteno, a u svim ovim primerima ja uglavnom prednjačim; ni u jednom nisam siromašan.) Primera radi - imate ljude koji u Umu tj. srcu nose iskrivljene i lažne slike o sebi i svetu oko sebe, a pričaju nešto sasvim drugo - dakle lažu! Ljubav ne ishodi iz reči kao što ni Duh Sveti ne ishodi od Sina! Može neko da vam saopšti da vas voli a da to u stvari nije istina (ako je hladnog srca) jer ljubav ishodi iz srca ...ne iz reči! Čovek koji veruje da je Ljubav samo reći "volim te" - on vas onda voli samo na rečima ...pa se još čudi ako mu ne verujete - dok ko zna šta sve krije u srcu! Baš o ovome i Gospod govori kada kaže: "Usnama me poštuju ali im je srce daleko od mene". Ima li direktnijeg dokaza za trojičnu sliku u ljudima? Ovde Gospod kaže da Ljubav ne ishodi od reči i sa usana - već samo od srca! (Možda bi to trebalo spomenuti katolicima) Taj dualizam sa posledičnim duhovnim problemima u istorijskoj ravni porađa mnoge probleme u vidu licemerja, baskrajnog kruga laži, ogovaranja i ratova ... (Zato je ćutanje, ko to ume, mnogo dobra stvar! Treba pričati samo ono što je u Srcu i praksom proživljeno ...nipošto i ništa odmaštano kojekakvim sumnjivim slikama ili ushićenjima! To "filiokve" kada mislimo da nekog volimo ako to samo kažemo, jer verujemo da se ljubav rađa i od reči, nalazi se u svakome od nas manje ili više. Čak je to datost ogrehovljenog i raslabljenog srca; njegova pala priroda. Lakše mi je uostalom po toj slabosti da te slažem nego da ti kažem istinu! Šta su mnoge preljube, izneveravanje prijatelja ili poslovnog partnera ako ne posledica uverenja da je dovoljno izreći ljubav ili lojalnost?! Kažemo ženi ili mužu, ili prijatelju "volim te, verna sam ti ili lojalan sam ti" a srce je na sasvim drugoj stani! Praktično i REALNO upražnjavamo svi bez izuzetka u životima katoličko filiokve (u dubinama smo filiokvisti) a smeta nam dolazak Pape!? Duhovno/duševni paradox...i pomalo komedija! Između "uma" i "misli" kod mnogih (da se ne lažemo - kod svih nas ..osim možda par izuzetaka na svetu) nema jedinstva čime projavljujemo veliku pukotinu u biću i razbijenu volju. Pri tom volimo (ako uopšte volimo) nešto treće; ali uglavnom ljubav iz samoljubivog srca, sama reč kaže, ne proishodi u svet oko sebe već se vraća sama sebi. U blizini samoljubivog čoveka osećate se hladno jer ljubav koja je topla ne ishodi iz njega. Najteži slučajevi kod ove razorene "trojične" slike u čoveku su oni kojima ljubav sasvim umre; koju gresi spale a pri tom um koji porađa nekakve misli još postoji. Um (srce) i ne može da umre; stvoren je po slici besmrtnog Boga pa mu je egzistencija zagarantovana - problem je samo kakva je to egzistencija iz ugla Vaskrslog Hrista, odnosa prema Njemu i odnosa prema liturgijskom Carstvu već ostvarenom kroz Božiju intervenciju u istoriji. Koliko je samo intelektualaca u velikim ratovima činilo nezapamćene zločine jer im je ljubav mrtva a um i dalje vispren!? Koliko danas samo ima sveta (i svi smo na neki način u tom kolu) pristojnih umnih sposobnosti ...ali ljubavi nigde!? A Boga ne zanima, po rečima Jevanđelja, koliko ste vi pametni već koliko volite; koliko ste sažaljivog i širokog srca, i široke ruke. Najzad, sam Gospod dijagnostikuje sliku potonjih vremena (parafrazirano): "Ohladneće ljubav mnogih". Ne mogu da ne spomenem, (bilo bi nepravedno), da sam u Crkvenoj literaturi našao da je "trojična slika u nama" : Um, Srce i Volja - i uz najdublje poštovanje rečenog jer je moguće i vrlo verovatno da se radi o daleko tananijem sagledavanju ovog pitanja, ne mogu da ne primetim da su ovde "Um" i "Srce" razdvojeni elementi a kao treći pojavljuje se "Volja" za koju ne možete utvrditi neke jasne definicije osim te da Volja u čoveku (dakle - sam čovek) može biti "dobra" ili "zla". Vratiću se njoj malo kasnije. Mene ova razdvojenost "srca" i "uma" posebno dotiče s obzirom na jasno određenje i vrlo precizne reči jedinog srceznalca i anatoma ljudske prirode samog Gospoda Hrista koji "Um" i "Srce" vidi kao jedan element! Ponavljam opet, On kaže "Zašto takve misli izlaze iz srca vašeg" ..a misli se rađaju u "Umu"!? Prema Njegovim rečima Srce je centar svega; Srce je sam "Um" i rađa misli (baš to Gospod kaže); kao što je i Bog Otac apsolutni "Um" koji rađa "Sina" tj. "Logosa" ili "Reč" od pre svih večnosti! To je nedvosmisleno u ovoj Njegovoj dijagnostici!? Šta bi onda bila "Volja" u celoj ovoj strašnoj i ozbiljnoj priči? Volja ne može biti Ipostas u Svetoj Trojici (jer Ipostasi su Otac, Sin i Duh Sveti) pa samim tim "volja" ne može biti "ipostas" (sa malim "i") ni u čoveku! Volja je svojstvo srca ili bića; ona je tvorački pokret i namera, s tim što je kod Boga ono što je volja u isto vreme i naša stvarnost. Kod Njega, kod njih Trojice, ono što je misao, reč ili namera to je u isto vreme i realnost postojanja svekolikog sveta. Ono što Bog ima u volji i što izgovori - to je naš život. Sveta Trojica, Bog, imaju/ima jednu volju; ali sve tri Ličnosti Svete Trojice imaju svoju volju (jer je volja osobina i svojstvo ličnosti) s tim što je Njihova volja u svesavršenom saglasiju. To jasno svedoči Gospod Hristos kada se obraća Ocu u molitvi: "Ali ne moja volja da bude Oče nego Tvoja". On pokazuje ovime da ima svoju volju ali je podređuje Očevoj! Na drugom pak mestu upravo ovo pečatno potvrđuje: "Jovan, glava 5 Ja ne mogu ništa činiti sam od sebe; Kako čujem onako sudim, i sud je moj pravedan: jer ne tražim volju svoju no volju Oca koji me je poslao." Ne postoji bolji dokaz da volja nije Ipostas ni u Bogu pa samim tim ni u čoveku koji je slika Božija. Ona je neko ličnosno svojstvo Ipostasi a šta je po suštini samo Bog zna. U Svakom slučaju kada naše tri ipostasi iimaju različite volje i želje .. obično se kaže da smo bezvoljni. Zato su Krst i Spasavanje ljudi (kao i svaki drugi eshatološki događaj) po jednoj, Božijoj, volji! Gospodu Hristu ne pada na pamet da učini mimo Očeve volje čime pokazuje Ličnosnu razliku od Oca ali i nepojmljivu Ljubav između njih Dvojice koja i objašnjava da su Oni jedan Bog. ("Ko vide mene, vide Oca"). Poziva i nas, koji nosimo Njegovu sliku u sebi, da na isti način usaglašavamo svoje volje sa Očevom koji jedini, sa Sinom i Duhom Svetim, može vratiti u celinu (IZCELITI) raspadnute delove naše božanske slike ....da na kraju ostane samo Očeva volja u svemu - što je osnovna karakteristika Carstva Božijeg, opisana od Apostola i Otaca, već sada i ovde kroz liturgijsku realnost. Kod čoveka, grehom razjedenog, volja kao jedna od božanskih atributa Božijeg lika u nama, isto tako ne može biti ipostasna slika već instiktivni ali i razumski pokret čovekovih "ipostasi" uma, duše i ljubavi ka ostvarivanju Očeve volje. No naš je problem što su naše "ipostasi" usled smrtnih sagrešenja postale razvaljene, međusobno daleke i dezorijentisane! Ove naše tri komponente svojataju volju ..grabe se za nju a po slici Božijoj, kojom po blagodati ličimo na Boga, i svaka istovremeno ima i svoju volju baš kao što i Sin u gornjem primeru svedoči da On ima svoju volju ali da radi po Očevoj! Kod nas razbijenih i razvejanih naše "ipostasi" nemaju nikakav dogovor oko "volje" a što je manje dogovora u voljnom pokretu ka Bogu veća je i šizofrena bolest. Um ima jednu volju, duša bi nešto drugo - ne slaže se često sa umom i razumom i ne retko su kroz psihoze u ozbiljnoj zavadi, a srce (ljubav kao ipostas) je na sasvim nekoj trećoj strani i neprestano čezne ...ako ni zbog čega drugog onda radi čežnje same po sebi ...takva mu je priroda. U suštini čezne za Bogom (jer je srce od Boga, žudi za Njim i žedno je Njegove ljubavi) ali oslepelo kroz greh svoju volju i ljubav usmerava u nešto drugo - u strasti (one ljubavi volju drže u ropstvu) jer je sa umom i dušom, koji bi mu davali smernice, izgubilo zajednicu! I sve bi to bilo nekako podnošljivo da greh nije u suštini, ne smrt čovekova, jer naš duh ne može da umre, već mržnja i zloba pa je tako ovaj rat razorenih delova u nama opasna destruktivna sila usmerena protiv svega što je Božansko i u nama samima ali i oko nas! Suprotnost Životu nije smrt; suprotnost Životu je mržnja zato što je nadrazumni Život Bog a "Bog je Ljubav" kako svedoči Apostol Hristov, učenik Ljubavi! Ali to je cena rukovanja sa đavolom koji je bogomrzac i čovekoubica od iskoni. On nam je ponudio deo svog sveta, podmetnuo ugovor sa mnogo sitnih slova i mi potpisasmo bez da smo i videli šta tamo piše. (Crkva taj ugovor spominje kao "Adamovo rukopisanije" koje je Gospod poderao svojom smrću i Vaskrsom). Postali smo deo vražijeg palog sveta, i deo sveužasa tog sveta postao je i deo nas. Naslov tog ugovora bio je "Bićete kao bogovi" ...a sitnim slovima, za koja kad grešimo zažmurimo, piše: "bićete kao ja"! Tako sitna i naoko nevažna stvar a cela drama ljudskog roda je u tih par reči. No, na njegov užas nije računao na Božiju Ljubav koji "toliko zavole ljude da je i Sina Svoga dao.."! Drama ljudska, patnja, bol i stradanja lakomisleno započeta, bila je tolika da je sažaljivi Bog, iako smo načinili neposlušnost, i pored svega, oprostivši nam preljubu sišao u ljudsku prirodu i ušao u bitku za svaku dušu izloživši se dobrovoljno mržnji koja je postala delom nas onim kletim ugovorom! A kada se vreme ispunilo i kada se jedan od njih Trojice rodio od devojke, đavo, magarac ko i svaki magarac, je video da tu nešto nije baš kako treba; osetio je da Hristos nije sasvim običan čovek! Pokušao je i Njega da potkupi, nudio razne ugovore pa kad je video da ne vredi, a slutio je nekakvu nevolju od ovog pobožnog drvodelje, onda je upao u zamku - nameračio se na ubistvo. Nije mu ni prvi ni poslednji put da ubije čoveka; milione ih je do tada već pobio, ali nije mogao da zna niti da razume (a to je čak i za Anđele bila velika tajna i zagonetka zbog čega "Angeli udivišasja") kako, i zašto uopšte, bi Bog uzeo ljudsku prirodu!? On nije mogao da zna da je Hristos Bog (jer poznanje Boga čak i kod najviših Anđelskih činova dolazi jednostrano od Boga Duhom svetim, drugačije nije moguće! I Apostol kaže "Niko ne može reći Hristos je Bog osim Duhom Svetim"! Đavo je pomračen, nema zajednicu sa Duhom Božijim, on ne može znati ko je Hristos u jednoj od priroda zato mu je i nudio kao čoveku korupciju i povlastice kroz ona poznata kušanja u pustinji. Ne treba smesti sa uma da mi danas verujemo i, na temelju liturgijskog praktičnog života, znamo kroz Duha Svetog da je Hristos Bog ..ali u ono vreme daleko verovanja "na reč" starcima i predanju, "Spasitelj" je samo očekivan a niko nije mogao da zna ko će On biti u suštini! Proroci ne govore o njegovoj prirodi ništa osim da mu je poreklo neiskazano. Na temelju toga đavo je u svom bezmernom mraku svesti bio obmanut! Nadigran! Nije iza lika skromnog čoveka video ništa "Više"; uostalom on u svojoj jezivoj bolesti niti je mogao niti će više ikada moći videti Boga jer Boga mogu videti samo čisti srcem! ("Blaženi čisti srcem jer će Boga videti.") "Videti Boga", tj. poznati Ga u Hristu, nije moguće nikome, pa ni čoveku ako ga Otac svojim Duhom lično ne prizove Hristu. Nije moguće ljudima, jednostrano, u Hristu videti Boga ako prosvećeni Duhom Svetim, dakle Njegovom intervencijom, to ne spoznaju i u radosti uzviknu "Ava Oče"! Spasenje, vera, nada i ljubav dolaze od Hrista i dar su Božiji ljudima (čak je i naša "ljubav" prema Bogu u suštini Njegova intervencija, Njegova ljubav jer "bez mene ne možete ništa činiti") ...tako da otac laži nije shvatio, niti je to mogao da razume (jer je apsolutno pomračen i zao) s kim se u stvari kačio; niti ko stoji pred njim! Do kraja je mislio da je Hristos samo čovek, jer đavo je po svojoj paloj prirodi i mrtvom srcu - jeretik! On vidi samo čoveka baš kao što i sve kasnije jeresi u Hristu ne vide Boga! Đavo je nesposoban da vidi Gospoda; nema čime! Nema Duha Svetoga sa kojim je jedino moguće pokloniti se Hristu i poznati! Uostalom Spasitelj kaže: "Kome ja hoću otkriću"! I đavo s toga može samo da veruje ili je apsolutni ateista što i Jevanđelje svedoči "i đavo veruje ali drhti". Slično je sve to onoj priči o "Caru i prosjaku" gde se Car obuče u odelo prosjaka i siđe u narod; uglavnom ga niko ne prepoznaje već ga, po inerciji ljudske uobraženosti, ponižavaju s obzirom da površni ljudi vide samo spoljašnje stvari. Na isti način je i đavo, sudeći po njegovim postupcima, rezonovao kad god bi video Hrista. Slutio je neobičnu ljudsku pojavu, čak Ga je nazivao svecem Božijim (dakle samo čovekom)! Iz knjiga koje je dobro poznavao, jer je lukav i obrazovan, znao je za dolazak nekog Proroka ali nije bio ni blizu da razume ko je zaista pred njim. To je i za Anđele bio šok! "Udivišasja"!! Proroci, kao što gore rekoh, uglavnom govore o ČOVEKU "neiskazanog porekla" (prilično tajnovita slika) koji će biti iz semena Davidova, roditi se od Devojke, "napasati Dom Izrailjev" i tome slično. Izrazito ljudska dimenzija obećavanog Emanuila. Uostalom ni sami Jevreji iz tih spisa nisu razumeli stvarnu prirodu Spasitelja zato što Nju proroci ne objašnjavaju ničime; u stvari Gospod kroz proroke ne objavljuje da je to lično Njegov dolazak! Zbog strategije da nadmudri lukavog i navede ga na ubistvo Života (čime će razoriti smrt do korena jer Život ne može da umre) a u ambijentu slobode i ljudi i demona on mora da prikriva božansku prirodu! Otkriva je tek nekolicini učenika na Tavoru ali im kaže: "Ne govorite nikome o onome što ste videli." I Judeji su kroz proroštva čekali ČOVEKA - ali zbog političkih vrenja vojskovođu! Ništa đavolu, slepcu ali i glavnoj meti Jagnjetove strategije, nije nagoveštavalo da će Hristos biti i Bog a ne samo čovek. U kušanju u pustinji Gospod ga dodatno zbunjuje rečima "...ne živi ČOVEK samo o hlebu..." ili mu još kao prorok kaže "..pisano je Gospodu Bogu svome se jedino klanjaj i Njemu jedinom služi". Ne kaže Gospod u toj situaciji: "Meni se klanjaj i meni služi jer sam ja Gospod Bog tvoj" (što je apsolutna istina) već Govori iz perspektive čoveka! Nastupa Spasitelj tu kao ljudsko biće; isposnik i prorok! Čak i pred Pilatom, da se đavo koji je sigurno bio blizu tih događanja ne bi dosetio i odustao od ubistva, ne odgovara direktno na pitanje da li je On Sin Božiji već kaže (parafrazirano): "Ti kaza, ali vam kažem da ćete od sada videti Sina čovečijega..." Uporno se Spasitelj držao strategije naglašavanja ljudske prirode da đavo ne nasluti nešto i odustane od Hristove smrti .. jer kako bi onda bilo Vaskrsenja?! Gospod sve ovo potvrđuje rečima (parafrazirano): "Mogu pozvati dvanaest legiona anđela ALI JA SAM I DOŠAO ZA OVAJ ČAS" - dakle za smrt! Naseo je čovekoubica na tu viševekovnu najavu i priču o velikom proroku i "upecao se u zamku" ubistva (kako je to lepo primetio otac Nenad Ilić). Da je sve to mogao da zna, da je znao šta sledi ubije li Hrista da će tako izgubiti vlast i carstvo na zemlji (koje mu i Gospod priznaje: "Bojte se onog koji ima vlast da pošto ubije...") đavo sigurno ne bi digao ruku na Sina čovečijeg! Da je znao da je pred njim Ipostas Boga ispred svega ne bi smeo od užasa da priđe Hristu a kamo li da ubija Život jer Život (Boga) ne možeš ubiti, tim pre što će ti Vaskrsenjem oteti iz ruku sav ljudski rod; i onaj pre i onaj posle Njega. Demoni inače vrište i beže od svetitelja Hristovih a kamo li ne bi bežali od samog Boga da je Gospod hteo da mu otkrije ko je stvarno! Smežurao bi se od užasa; ali Gospod mu pre Velikog Petka nije to otkrivao jer "još ne beše čas da to uradi". Kakva divna strategija Božija; kakva pobeda mudrosti suze da ti pođu na oči. Nije tek tako i uzalud više puta, kako stoji u Jevanđelju, Gospod pojedincima govorio: "Idi i ne govori nikome.." - jer verovatno, (oprosti Bože na slobodi da o tome štošta zaključujem), po toj strategiji važnijoj od svih ratova ikada, neke vesti nisu smele da idu predaleko!? Neke informacije nisu smele da dođu do ušiju bezumnika i čovekoubice!? Gospod je svakako tačno znao kome treba a kome ne ukazati da treba da ćuti posle nekog iscelenja! Prikrio je "tehnologiju" spasenja koja je koliko ljudima do tada bila nepoznanica toliko i mračnim demonima! Niko, ali niko tada nije mogao da zna (ta saznanja nam dolaze tek od Pedesetnice kroz Crkvu i kroz Duha Božijega) kako će to Gospod da preotme ljudski rod od smrti i đavola!? To je bio nezamisliv scenario kojem se čak, ponavljam, i "Angeli udivišasja"! I dan danas ako ćemo pravo malo ko može da razume šta u stvari po dubini znači "spasenje" od strane Crkve i Gospoda?! Eto, pitajte ljude na ulici kako oni vide taj problem; kakva je njihova percepcija reči "Spasitelj i spasenje"!? Ako bar dvoje (sigurno crkvenih) budu znali da kažu šta je to po suštini, šta je Hristova smrt i Vaskrsenje biće to značajno. Možemo samo da zamislimo kako je monstrum likovao na Veliki Petak i kako je podrugljivo kao i oni vojnici mislio o "čoveku" Hristu: "Ti si nekakav ratnik i vojskovođa!? Ti ćeš bedniče meni da pobegneš, mene da pobediš?! Ali možemo da zamislimo i njegov užas kada se već istog tog Velikog Petka njegovo carstvo protreslo iz temelja i kada su se strovalili zidovi i teška vrata se prosula po njemu, a preko njih istrčaše i Adam i Eva i mnoštvo još sveta iz vremena pre Hrista. Na kraju izađe i Gospod preko tih vrata, uze mirno toj spodobi ugovor iz ruku koji je Adam sa njim napravio i pocepa ga! Čovek je "potpisao" taj ugovor - čovek ga i cepa! Ispunio je sve obaveze iz njega - umro je na Krstu iz ljubavi! Ako ikome bude od koristi, ako ovo nije tek puka fantazija, nije od mene ..od Crkve je i crkvenjaštva. Pomjanite moju porodicu osobito sestru Ljilju koja je na hemoterapiji i ne baš dobrom stanju, nedavno upokojenu majku Mariju. Gospode, radi sirotinje, radi nevinih ne radi mene .. radi milosti svoje podigni danas mišicu svoju na ovo zlo koje se nadvilo nad Srbijom
  7. Čovekov svet je vegetativan u odnosu na Božiju volju. Teške reči kao što je i sama naslovna tema teška i složena. Nadovezuje se organski na jedan od prethodnih blogova „Sudbina i predodređenost ne postoje“ a koja se kroz iskustvo Crkve i Krsta posledično pojavljuje u duši kao slika sveta oko nas ali okvirna i bez jasnih granica. Kroz kasniju razradu može se videti da se veoma uklapa u ono što kroz Crkvu znamo i čujemo o svetu u kom živimo. Ova tema, dakle, sublimno ishodi iz spomenutog iskustva i ne odudara ni u jednom delu od učenja Crkve; šta više u mnogo čemu se kroz Jevanđelje i Oce može upravo naći dosta uporišta za nju kao takvu. Kaže se u mnogim štivima da je čovek kruna Božijeg stvaranja sveg vidljivog sveta. Kaže se još da je čovek koliko istinita slika Boga toliko u svom biološko duhovnom biću objedinjuje makrokosmos i mikrokosmos istovremeno .. što znači da sve analogije i ekvivalenti koje koristimo u pričama i poređenjima u oba smera (kada dajemo primere svega vidljivog kroz čoveka i obratno) imaju svoju potvrdu upravo u ovom učenju. Budući da je čovek „kruna Božijeg stvaranja sveta“ a sjedinivši je Gospod sa svojom Ipostasi i podigavši je iznad Anđela onda je u čoveku na neki način i odgovor na mnoga pitanja svekolikog postojanja koja muče dušu i razum ljudi. I eto ovde da se vratim na temu da je naš svet u suštini vegetativna stvarnost u odnosu na volju Božiju sve do trenutka u kom mi svojom voljom taj i takav svet ne potčinimo samom Bogu što je jedini način da Njega uvedemo u našu realnost „bludnog sina“ i „daljnje zemlje“ i time od vegetativne stvarnosti postanemo deo Njegovih voljnih intervencija. Crkva je od Boga predloženo istinsko, stvarno i pravo Carstvo Božije, u Njoj već prisutno jer je nadvremeno i vanvremeno, ali jedino kao potencijal u ovom svetu slobode, ne i nužnost. Ona je bez ljudi, bez čovekovog htenja, volje, vere, nade i molitve samo zgrada i ništa više. Kad smo kod dvosmernih analogija ..u čoveku, kakvim ga je Bog stvorio po svom obrazu, postoje organi, uglavnom spoljašnji, nad kojima imamo volju i kojima upravljamo (ruke, noge, obrve, trepavice) ali postoje i organi čiji rad ne zavisi od naše volje; uglavnom su to unutrašnji nevidljivi organi: srce, jetra, bubrezi, nervni sistem ...sve ono najvažnije! Sav vidljivi svet je stvoren od Gospoda kao taj vegetatvini unutrašnji sistem koji je osnovao na zakonima i ne meša se u njih. Naš svet, koji egzistira po sili Reči i Božijih zakona kao i sami ti zakoni, od Njegovih energija dobijaju oživljenje ali smo slobodni od Njegove volje; On se, naročito posle pada prvog čoveka, ne meša nasilno u našu slobodu i ne upravlja njome. (On nas i dalje voli takve kakvi smo ...ali strada veoma od tuge što ne prihvatamo Njegov svet.) Jednom dati zakoni kroz Božiju reč (Božijeg Sina) su nepromenljivi kroz sve vekove, trajaće dok je sveta i veka i imaju smisla samo dok čovek Bogu pruža mogućnost da sprovodi preko nas svoju volju (Crkva). Kada to čovek ne uradi .. zakoni ne prestaju da važe kao što i Sunce ne prestaje da greje podjednako i zle i dobre ali se naši životi udaljavaju od smisla, odlaze u daljnju zemlju gde se menjaju duhovna pravila. Konačno, kako reče jedan od otaca Crkve, „Da Hristos nije došao i Vaskrsao mi bi bili demoni.“ (ako bi uopšte postojali u nekom razumljivom obliku – prim.a.) U prethodnom blogu „sudbina i predodređenost ne postoje“ spomenuo sam da je, stvorivši vidljivi svet i PRAVILA koja u njemu vladaju, Bog sebi i svojoj volji vezao ruke. Stvorio je nešto (nekog) što treba da egzistira kroz Njega ali i uz Njega na bratskim i sinovskim osnovama u podjednakoj sinovskoj slavi, naravno po blagodati, koliko i sama Ipostas Sina a ne na osnovama marioneta koje će biti pomerane koncima. Uvek tu sliku možemo imati pred sobom kroz naš odnos sa već odraslim rođenim detetom gde osim ljubavi nikakava druga uslovljavanja ne postoje. Na mnogo mesta Gospod kroz Jevanđelje nam crta da je to identičan odnos.. npr. "kad vi, budući zli, znate davati dobro deci svojoj kud neće više otac vaš nebeski vama.." Samo je ljubav sveza ličnosti i ništa drugo pod kapom nebeskom, nikakva prisila, uslovi i ne znam šta sve ne. Pa tako kod Luke koji ide uzvodno u Hristovoj genealogiji dolazimo do Adama za kog kaže da je sin Božiji ..a sin nije marioneta! To podrazumeva poštovanje slobodne volje bližnjeg, sestre, brata, prijatelja i nemešanje u granice te slobode. S toga i Bog sebi vezuje ruke i ne glumi da ne zna gde je Adam kad je zgrešio. On ulazi celim bićem u naša pravila i uslovljenosti. Bog nema potrebe da glumi; budući da se ograničio na čovekovu meru u raznim zakonima ovog sveta, već tada istinski ne zna gde je Adam. Ide i traži ga po vrtu. Jedna snažna potvrda za ovo je detalj iz Jevanđelja kada Gospod kaže da „ostavlja devedeset i devet ovaca i IDE DA TRAŽI ONU IZGUBLJENU“. (Važno je ponoviti i akcentovati: „IDE DA TRAŽI!?) Zatim kaže da „kada je nađe veoma se raduje i On i sve bestelesne sile“ .. ali pogledajte sada pitanja koja se ovde pojavljuju! Najpre kako to da sveznajući Gospod ide da traži izgubljenu dušu? Zar On kao sveznajući ne zna gde je ona? Jevanđelje ne laže! Gospod ne laže kada nešto kaže! On zaista, budući da se ograničio na naše vektore i zakone, ne zna gde je ona .. ide „da je TRAŽI“!? Ništa manje o tome da Bog sebi vezuje ruke svedoči i događaj, (veličanstvena praslika neuslovljene slobode ljudi), kada se Jakov rvao sa Gospodom (ili Anđelom Božijim – svejedno)! Očigledno je tu da je Gospod prilagodio svoju svemoć ljudskoj snazi; sveo se na borca iste kategorije sa Jakovom ..baš kao u današnjem boksu. On je to učinio samim stvaranjem čoveka! I tek tako, sveden na našu meru, težinu, snagu i fizička pravila, stupa u borbu sa čovekom. Njegova je želja da On pobedi ali na žalost svih nas pa i na moju ... često smo jači od Njega. Previše često i toliko surovo da je On u mnogima od nas još jedva živ. Nad tim treba plakati.. i molim svetogorce da me oplakuju. Otac bludnog sina nije znao gde mu je sin odlutao; „otišao u daljnju zemlju“! Otac je ostao tu gde je oduvek i bio, sin se izgubio. Iz ovoga sledi da postoje samo dve opcije za pogubljenu ovcu ili izgubljenu dušu: možda je Pastir nađe a možda je i ne nađe?! Možda stigne prekasno kad je već rastrgnuta jer mu nije poznala glas?! Možda bludni sin završi pored kanti za otpad neprimećen od bilo koga a da otac to nikad ne dozna?! Često Gospod, kako već rekoh gore, u Jevanđelju upoređuje odnos između Njega i nas sa odnosom među ljudima, to je jedno isto; najzad i sam Sud će biti mnogo više na osnovama onoga što smo činili jedni drugima nego na teološkom znanju koje se tu na Sudu čak i ne spominje. „A kada te videsmo da ti to učinismo (ili ne učinismo)?“ pitaće i desna i leva grupa čovečanstva!? Odgovor sve kaže: „Kad učiniste (ili ne učiniste) jednom od ovih najmanjih meni učiniste (ili ne učiniste)“! I jedni i drugi pojma dakle nemaju da njihovi postupci po čovečijoj prirodi imaju teološku dimenziju. Do sada sam prilično rastrzano ovu temu priveo nekoj sredini; nije laka za verbalizaciju ali njome se uklanjaju posledice fatalističkih ili paganskih tragova u svesti običnog naroda koji Boga vidi kao nekog ko njihove živote dovede u postojanje pa baci u pakao (?) ili sudbinski i predodređeno upravlja u raznim smerovima. Takva vera nema veze sa Pravoslavljem, rađa neodgovornost (s obzirom da „neko drugi upravlja mojom voljom“) i udaljava Boga "na neko nebo" nejasno kakvo; udaljava Ga i u budućnost i u prošlost... svugde osim u sadašnjost (u kojoj On jedino jeste) i stvara nezdrav i nepravoslavan strah od Njega videći u Njemu isključivo sudiju za prekršaje koji lovi ljudske greške i jedva čeka da odreže kaznu. Takav strah onda rađa poltronisanje Bogu koji je prosto samo Sin čovečiji; brat, prijatelj. Gospod ne podnosi poltrone kao što ni svaki zdrav i normalan čovek ne podnosi da mu bilo ko laska, poltroniše ili ima kalkulacije u prijateljstvu. O svemu ovome odgovori od Crkve počinju onda kada se prihvati nošenje Krsta, kada počnu duhovna stradanja, rvanje sa Bogom poput Jakova, i sve se svodi samo na binarni princip – ili to prepoznaš kao pokajani razbojnik na krstu ili ne kao onaj drugi raspet pored Hrista. Da, reč je o trenutcima kroz koja svaki čovek prolazi a to su trenutci roptanja i velikih pritisaka na srce u tim duhovnim borbama. Jedna od tih formi (naravno ispoveđenih gde već treba) meni lično je prilično usmerila misli u pravcu koji pokušavam da odmucam. Najzad, kada sam mislio da je to roptanje naročito bolesno stanje sretnem na ekskurziji Pravoslavnog pustinjaka koji je malo otvorio dušu pa reče: „Žao mi je što nisam bolje trpeo, što sam roptao.“ To mi je bila uteha da ipak nisam sasvim flipnuo. Da, teške reči padnu u tom rvanju kada proklinjete dan kad ste rođeni i nipošto ih nisam sakrio od duhovnika.. ali kroz vreme i mnogo puta opetovana pitanja počeo sam da razumevam da Bog ni sa našim rađanjem nema direktnog upliva svoje volje. Mi se rađamo, uslovno rečeno, po tom VEGETATIVNOM postojanju koje jednom stvoreno kroz Reč Božiju, kroz Sina Božijeg nikada neće prestati da važi dok On to ne bude drugačije rekao. Svo postojanje od Božijih energija, koje spominju sveti oci, dobija oživljenje .. dobija život ali i zakone po kojima se to odvija... i dalje sa tim Bog nema ništa. On konstatuje u Knjizi postanja „vide Bog da je sve dobro“ dalje je posmatrač sa strane (prim.a.) Pa tako iz semena raste drvo, iz jajeta pile, od semena muškarca i jajnika žene rađa se čovek; to su pravila koja nisu načeta grehom jer ono Božije, zakon Božiji, ne može da bude ni dodirnut niti grehom niti smrću. Možemo postati smrti i istruliti mi koji smo pod zakonom ali sam zakon ne može! Ta pravila nepromenljivo važe do kraja vremena! Ti zakoni su energije Božije. I naše rađanje je deo tog vegetativnog zakona. Kad sam začet moji roditelji su u tome učestvovali ..sreo sam (svako od nas i sve što je živo) Reč Božiju u trenutku nastajanja; stekli smo iskustvo Hrista (iskustvo Života) koji je ta Reč, ušli u zakonito iskustvo postojanja i nema nazad. Sreli smo Ga kroz energiju postojanja koja od Boga neprestano teče ali samo rođenje je plod spontanog života koji smo od Boga dobili kao dar u ovim okvirima koji su naša datost. Evo i dokaza iz Jevanđelja: Gospodar daje različite talente pristavu; nekom deset, nekom pet .. i što je najvažnije.. On odlazi negde! Ne znamo gde ali vidimo da nam je dao u ruke neke vrednosti! Na nama je dalje šta ćemo sa time da radimo! Isti taj jevanđelski segment kaže da se Gospodar prijatno iznenadio kada je onaj sa deset talenata zaradio još deset i onaj sa pet još pet! Nema dakle govora da je On ko zna odakle upravljao postupcima ovih ljudi. Što se samog rađanja tiče u tom svetu gde je Gopodar otšao daleko, mogli su moji roditelji da koriste nekakva zaštitna sredstva i da ne postojim. Najzad i što je najvažnije za ovu temu jer je približava razumevanju – može neki masovni ubica i zločinac, jeretik po uverenju, ili ne znam šta već, da siluje neku devojku i gle .. začeće se dete po tim VEGETATIVNIM zakonima. Začeće se ličnost i srešće postojanje, srešće Reč i Život u trenutku nastajanja. Da li je Božija volja da neki paganin, jeretik ... neka životinja u ljudskom obliku siluje devojku? Naravno, znajući kroz svete oce koliko je Bog nežan i koliko poštuje slobodu čoveka tako nešto je nepojmljivo. Tu nastaje „dar mar“ u mozgu jer su nam duše navikle na fatalističko nasleđe primljeno ko zna kad i ko zna gde .. po kom je „sve u Božijoj volji, dopuštenju“ i ne znam šta sve ne a zapravo ovaj život je veoma spontan i nezavisan po mnogo čemu od Božije volje osim naravno po samom postojanju ili bitiju, Njegovoj uslovno rečeno vegetativnoj energiji koje od Njega dolazi i daje svemu oživljenje. Pre će biti (duboko verujem svetim ocima) da su te energije razumne sile i činovi koje su poslušne Gospodu kao što Ga i Sunce sluša pa greje redom sve bez razlike! Postoji par mesta u Jevanđelju koja indirektno ali bezmalo i direktno govore o rađanju svega po spomenutim vegetativnim pravilima izvan Božije direktne volje. Naime, kaže Gospod da ko sablazni jednog od ovih najmanjih, misleći na decu: „Bolje bi mu bilo da se nije rodio onaj čovek“. Ne kaže Gospod „bolje bi mu bilo da ga nisam stvorio“ već ...“bolje da se nije rodio“!? Šta govori ova rečenica o vidljivom svetu, o našem postojanju, o samom životu? Govori da se ljudi rađaju po već datim pravilima u koja se Gospod ne meša i da je tom potencijalnom nesrećniku bolje da mu je ocu, na dan kad je začet, pao kamen na glavu nego da je njega napravio. A drugo mesto još snažnije razjašnjava ovaj problem. Gospod kaže da „ko se ne krsti vodom i Duhom neće ući u Carstvo Božije“ što opet govori da je tek krštenje u stvari rođenje u Hristu a da bez toga samo biološko rođenje ne znači puno. Naravno ovim, daleko bilo, ne prejudiciramo samo Spasenje svih (to je nepoznanica) jer Gospod želi da se svi spasu pa možda (daj Bože) On ima načina da to sprovede kroz iglene uši i tajne nama nepoznate ali podatci sa kojima raspolažemo iz Njegovih usta i iz usta Apostola kažu da je tek krštenje rođenje čoveka u podobiju Božijem a da je sam dolazak čoveka na svet samo biološka lutrija. Konačno, upravo On kaže Nikodimu: „Zaista zaista ti kažem, ako se ko ponovo ne rodi...“ što jasno govori upravo o ovome što prethodno rekoh i što je tema .. a to je da prvo rođenje, dolazak na svet, biva po vegetativnim zakonima rađanja dostupna svakom ..kao što je i sunce grejalo i Nerona, Dioklecijana i njima slične ne praveći razliku ko je ko. Kako sam već rekao u jednom od prethodnih blogova Bog je sebi vezao ruke stvorivši pravila koja su naš ambijent i naš život. On snishodi i postaje deo tih pravila ne zloupotrebljavajući svoju nepojmljivu silu da migom volje može da ugasi svekoliko postojanje. Dao je Reč, zakleo se sobom jer nije imao ničim višim .. i ta Reč je granitna do kraja vremena. Gospod obećanja i reči drži i ispunjava ih! On ne glumi kada pita Adama „gde si“ jer Bog nema potrebu da glumi. On „vezanih ruku“ našim okvirima i zakonima zaista ne zna gde je Adam kao što ni Pastir ne zna gde je izgubljena ovca i ide „da je traži“! Nije se skrivao iza grma i čekao na Adamovu pogrešku (jer prijatelj prijatelju to nikada ne čini) da bi ga posle strogo kažnjavao i ne znam šta sve ne. Isto tako u Dan Onaj koji dolazi mnogima će reći: „Idite od mene, ne poznajem vas.“ Bog ne laže kada nešto kaže, zaista onda te ljude nije nikada upoznao. Odmah se pojavi to naše fatalističko pitanje: „Kako kao Bog ne zna nekog“ ali ne ja nego upravo On kaže „ne poznajem vas“. Da li On tu glumi? Da li bunca? Zašto bi Bog rekao nešto što nije tačno? Bog koji je šetao sa Adamom po vrtu isti je Gospod koji se rodio od devojke Marije i koji je isto tako šetao među ljudima. Nije se uopšte promenio u svojoj prirodi. Rođen ni po čemu različit od nas (osim Njegove druge prirode otkrivene samo veri po silasku Duha Svetoga na Pedesetnicu) ali i tu je bio nepoznat .. ništa posebno. Ipak i takav je razvalio smrt, istoriju, svekoliko postojanje .. sve se izokrenulo, potreslo iz temelja. (Msm, kako da se i ne potrese sve?! Onaj koji zna broj svih atoma u Kosmosu jer ih je sam tu postavio hodio i hoda pored nas! Ko da se ne smrzne i potrese?) Naš vidljivi svet, kao i onaj duhovni u nama, ima pravila po kojima je nastao. Ta pravila i zakoni su nešto nad čime ni čovek ali ni Bog (po svom htenju) više nemaju mogućnost nasilne prepravke ili poništavanja. Zato Adamov pad jeste strašno ozbiljan momenat u istoriji ljudske vrste. Da je „mogao“ Bog bi to ispravio odmah, ali poštujući sve zakone koje je postavio i ono božansko (Njegovo) u nama nije vršio nasilje nad slobodom čoveka. Čovek je prekršio Ustav, potpisao (kroz delo) neki „dokument“ (rukopisanije) sa đavolom i krenuo da iščezava. Prekršio je Zakon koji mu je garantovao dotok života i smisla u biće! Udaljio se od njega Duh Sveti, Duh Života i ono što je od blata stvoreno krenulo je da se raspada u elemente od kojih je nastalo. Raj, uzgred, nije nešto kvalitativno različit od ovoga što vidimo oko sebe! Isti smo ljudi i pre i posle pada .. Raj je boravak Duha Svetog u srcu; jedinstvo sa Duhom Božijim. Kad imate Hrista u srcu i severni Sibir vam je raj; i pustinje Afrike su vam raj! To je isto kao i u vreme Adama. Čak kaže u knjizi postanja da je Bog „kad malo zahladne“ išao da obiđe svoje dete Adama ..a to znači da je bila vrućinčina pa je Gospod sačekao da malo bude prijatnije za porodični skup. Adamov pad značio je prekršaj u duhovnom smislu; udaljenje od Duha Božijeg, Njegov odlazak iz srca i bića ljudskog. Čovek je isterao nevinog Gospoda iz sebe; isterao je blagodat Duha Božijeg koja ga je činila sinom! Pregazivši Božiju reč o „drvetu poznanja dobra i zla“ ispao je iz naručja svemoći Božije i shvatio šta znači biti zarobljen u vegetativna pravila postojanja gde nema Božije volje; gde važe neka druga pravila, surova, posna, gladna; samo materija i jedno veliko duhovno „ništa“! Izgnanje iz raja nije proterivanje iz nekog nama nepoznatog mesta već samo, kako kaže Knjiga postanja, udaljavanje od Drveta Života koje je bilo na prostorima današnjeg Iraka. Ljudi su geografski samo premešteni na neku drugu lokaciju a na vrata Duhovnog sveta postavljen je Heruvim pored koga nema šanse da iko prođe .. osim kasnije, na Veliki Petak, Hrista, onog pokajanog razbojnika, a kasnije i mnogih mučenika i pravednika. U stvari ko god je pokušao, a i danas to mnogi pokušavaju, da prođu u duhovni svet mimo Hrista i Njegove Crkve ..koji je „vrata u tor“, dobije od Heruvima po nosu – skrene sa uma, pobulazni, pobesni ili naprosto umre. Koliko je to bio ozbiljan prekršaj postojanja svega vidljivog sveta, jer čovek je njegova kruna, vidi se po tome da je Bog brže bolje, tugujući nad našim smrtnim ropcem, osmislio strategiju kako da vrati čoveka u stanje besmrtnosti a da ne naruši slobodu ni ljudi ni demona. Odmah je u svet kroz Mojsija (budući da smo bez Duha Svetog poludeli i podivljali) uneo pravila ponašanja, zakone koji su iz Njegovih usta odškrinula prozor večnosti i svežeg vazduha ..tek koliko da ljudi ne polude sasvim. Čim su zakoni ušli u pali svet ušla je i nada jer su ta pravila iz Njegovog Bića što znači da je smrt već bila usporena strujanjem Života iz Njegovih usta i poznanje toga budi nadu u večnost. Bilo je samo potrebno u spontanim životima držati ta pravila u praksi. Ali pobediti smrt koja je još imala validnu vlast nad čovekom, narušene vegetativne zakone koji su naš ambijent života, nije mogao niko osim sam Život! Nisu mogli ni Anđeli (jer po suštini nisu Život već stvorena bića) a kamo li ljudi. Zato se Život rađa kao ljudsko biće da On umesto ljudi, a ipak čovek, siđe do korena smrti i da je satre... ali uvek spontano i ni jednog trenutka nasilno ni nad čijom slobodom; ponoviću - ni nad ljudskom ni nad demonskom. To je bila najveća i najvažnija šahovska partija od kako je sveta i veka u kojoj je Gospod morao da, spontano i bez nameštenih scenografija u okvirima pune slobode, izmami od satane ubistvo na Krstu! S obzirom, kako posredno poručuje Spasitelj, da đavo ne želi samom sebi da razori i razdeli carstvo ("ako se carstvo razdeli samo u sebi neće opstati ono carstvo") Gospod je morao nekako da, šahovskim rečnikom rečeno "žrtvom dame" iznudi od čovekoubice smrt Života i da sve to vreme ovaj podli pali anđeo ne skapira s kim ima posla. Da, ..niko u ono vreme nije mogao da zna ko je Hristos u jednoj od svojih priroda! To danas znamo zahvaljujući Crkvi i Duhu Svetom bez kog nije moguće ni Anđelima ni ljudima da prepoznaju u Hristu Boga niti da kažu "Hristos je Gospod" ... o đavolima da ne pričam! Oni su apsolutni slepci za Ipostas Sina u Bogočoveku. Uostalom ne kaže li sam Gospod: "Kome ja hoću otkriću"? Evo šta kažu i Apostoli kada je Isus utišao buru i talase na moru? "Ko je ovaj da ga i more i vetrovi slušaju"?! Iz ovoga se vidi da oni suštinski ne shvataju da je pred njima sam Tvorac koji još uvek tada prikriva svoju prirodu da se đavo ne bi dosetio i odustao od Isusove smrti. Otkriva se samo trojici učenika na "Preobraženje" ali čujte šta im kaže: "Ne govorite nikome o ovome što ste videli"! Život je morao da umre neprepoznat od đavola i to sam Gospod kaže: "Ja sam i došao za čas ovaj"! Za smrt! Nešto više sam o tome, kol'ko Bog dade, teoretisao u blogovima. "Sudbina ne postoji.." i "Kritika na tekst Predodređenost i sudbina ne postoje.." Kroz držanje tih pravila počevši od deset zapovesti ljudi su Njemu omogućili da svoju svemoć unese u postojanje i da pripremljenu šahovsku strategiju spasavanja sprovede u delo. Neophodna je dakle obostrana saradnja (ili sinergija) između čoveka i Boga da bi ono vegetativno i ograničeno bilo pod Njegovom upravom i voljom .. ali je i tada to Bogu nemoguće bez čovekovog dopuštenja kroz molitveni vapaj. (Dokaz je u Jevanđelju gde kaže da u Kapernaumu Gospod „ne mogaše“ ni jedno čudo učiniti „jer ne nađe vere“!?) Mi molimo kroz jauk da taj moćni hirurg odstrani ono što je u nama bolesno. Da li će to biti sa anestezijom ili bez .. zavisi od nas. Ako smo milostivi.. pa to je anestezija da i ne primetimo kada nas Gospod leči! Ako smo surovi .. i tada nas leči ako Mu verujemo i molimo Ga ali boli da oči ispadaju. Čak i ne mari puno što se deremo na sva usta .. jer to smo mi u stvarnom izdanju: ružni, odvratni, prepuni rana. Milost i sažaljenje su deo Njegovog bića u kom nema mesta surovosti .. i mi smo sami sebi tu kazna u svetlu te ljubavi. Svojim Vaskrsenjem Gospod je potresao svekoliko postojanje gde spada i naša istorija. Podigao je čovekovo biće, telo i dostojanstvo odmah sa desne strane svog Oca (i oca ljudi onoliko koliko nam njegova Reč tj. Sin znači). Nije narušio vegetativne zakone postojanja ali je omogućio Crkvi da kroz Nju i Njene molitve On može da interveniše svojom svemoći unutar tih gvozdenih pravila i da ih menja po svojoj volji. Zato neki svetitelji hodaju po vodi jer ne podležu više zakonima prirode. Zato mnogi od njih vide kroz Vas sve vaše bolesti jer kroz njih Bog se obraća vama i daje vam očinska uputstva iz nadistorije .. iz svoje svemoći kojoj se vegetativna pravila jedino povinuju i uklanjaju se. Bez Njega ta pravila su naš kazamat, naša „daljnja zemlja“ u kojoj se hranimo roščićima. Konačno, najeveći dokaz ovoj priči ili teoriji je sama molitva koju nam je Gospod ostavio „Oče naš..“ i kroz nju sve otkrio upravo po ovim pitanjima. Ta molitva je sama srž našeg bića onakvog kakvo je stvoreno a istovremeno i pokajanog bića koje se diže iz stanja greha i smrti. Ona ima dva segmenta koji slede jedan drugom i utapaju se u celinu. Najpre, u prvom segmentu, počinje sa „Oče naš koji si na Nebesima ..“ gde mi smireno priznajemo da je Gospod naš Bog ali i otac; prznajemo nešto što smo grehom osramotili u sebi i kao bludni sin koji je ponizio oca svojim gestom vraćamo se sa mislima „idem ocu svom i zamoliću ga da me primi kao jednog od slugu“. U funkciji tog smiravanja i proslavljanja Slave Božije je i nastavak molitve: „Da se sveti ime tvoje, da dođe Carstvo Tvoje...“ - Na ovom delu prvi segment sinovskog smirenog priznanja greške pred ocem polako se pretapa u drugi segment gde sada ispovedamo, postojano verujući u Očevu dobrotu i moć: „ ..da bude volja Tvoja kako na Nebesima tako i na zemlji“. Ovde nam Bog otkriva vegetativnu prirodu našeg palog sveta; kao anatom našeg bića iznosi nam je kroz reči koje želi da mi najpre srcem osetimo a onda i kažemo a to je da smo živeli izvan Njegove volje ali da smo shvatili koliko je to besmisleno i pozivamo Gospoda da i među nama zacari Njegova volja onako kako je među Anđelima i drugim nebeskim silama. Upravo to je vapaj sa dna vegetativne realnosti: „Da bude volja Tvoja i ovde na zemlji..“ iz čega se podrazumeva: „koje do sada zbog nas samih među nama nije bilo“! Dalje latentno postoji čisto hronološki i hijerarhijski: „A kad se Tvoja volja već zacari daj nam hleb životni i za dušu i za telo .. jer bez toga smo leševi koji hodaju.“ I onda sledi jedno upozorenje u samoj molitvi koju nam On stavlja u usta i obraća nam pažnju na to kasnije i u Jevanđelju o svadbenom ruhu! Kaže: „Oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo svojim dužnicima“. Drugim rečima po toj hronologiji i ponajpre hijerarhiji dešavanja prisutnoj u molitvi mi drugim rečima kažemo „Kad se već zacari Tvoja volja Gospode, kad nam daš i hleb, oprosti nam i sve što sagrešismo .. onako kako i mi opraštamo“ .. jer ako ne opraštamo nemamo svadbeno ruho i cela molitva pada u vodu; Carstvo se izmakne u nepoznatom pravcu. Opet se vratimo u gvozdeni stisak ovog vegetativnog sveta sa surovim pravilima u kom ostajemo sve dok ne oprostimo to što nas vezalo za njega. Bog nam u suprotnom ne može pomoći jer ključ je u našim rukama. Ključ je sličnost sa Bogom što je moguće više u smislu Njegovih projavnih strana: sažaljivost, empatija, suze zbog čoveka (bližnjeg ma ko da je) oproštaj greške ili uvrede i sve u tom duhu. Koliko smo takvi prema bližnjima i život je takav prema nama ali ne to što Život tako hoće već što je osobina čovekovog podobija da bez međusobne ljubavi sam otpada od smisla, razuma, Duha blagosti. Na kraju, pod uslovom da nemamo nekih velikih „dugovanja“ u smislu praštanja pozivamo Gospoda da nas vadi kako zna i ume iz ludnice; da nas čupa iz kandži onog ludaka jer samo Gospod zna načine kako od lukavog da nas izbavi. Da nas u tom kolebljivom stanju naše duše ne izgubi iz vida i tako slabe nas ne pusti našim slabostima (iskušenjima) ... a sve to mukom izgrađeno kroz Gospoda ... samo jedno nepraštanje, trač ili osuđivanje mogu da sruše kao kuću na pesku! Da bude Gospode volja Tvoja .. vidi i za mene (ali i za mnoge) neko mesto tamo kad dođeš opet. U raj pa u kraj; tu odmah kod ulaza.. makar i na promaji! Nema veze, tad mi grip ne može ništa. (Ako je tekst ičemu korisnom.. posvećujem ga mojoj sestri Ljilji, setite je se u molitvama svojim. Ima svašta u odmaklim fazama, počinje hemoterapije, vade joj deo utrobe .. i tako. Posvećeno svoj familiji, kolegama, nedavno upokojenoj majci Mariji .. I Gospode, radi sirotinje, radi nevinih ne radi mene .. radi milosti svoje podigni danas mišicu svoju na ovo zlo koje se nadvilo nad Srbijom.
  8. Nisam mislio da je sasvim "neostvariva" (primer manastira i plemesnkih zajednica) već da je više "štimovanje instrumenata nego simfonija" upravo zbog grehovne ljudske prirode koja je, samim tim, nesavršena. Nemoguće je da ne dođe do iskušenja korupcije, krađe .. naprosto to su snažne unutrašnje sile ovog sveta bez obzira na formalni oblik vladavine. Ne mogu sa Crkvom jer moraju prihvatiti da iznad sebe imaju autoritet i korektivni faktor koji se isprečio između njih i mamona ..gore spomenute sile ovog sveta, zemaljskih bogatstava i sl. Kako god, oni su tako uradili. Ne kažem da je to ispravno jer sam na kraju izneo svoje mišljenje da je "caru carevo, Bogu božije" najbolje rešenje s obzirom da je izašlo iz Njegovih usta (ne iz naših) i na neki način usmerilo istoriju (još uvek palog sveta) u pravcu za koji On smatra (bar tako izgleda) kao dobar model. Samo ovo "rešenje" ne razdvaja svetove nego im na neki fini način ukazuje na to da jedan bez drugog ne mogu i da nisu u zavadi ali naznačava hijerarhiju važnosti pojmova koji u palom svetu još nisu idealno spojivi (štimovanje a ne simfonija). Uvek se sve vrti oko tog potencijala za greh kojim smo prebogati pa koliko god da horizontalno izmirimo sa vertikalom uvek i uvek će se naći slabost kroz koju će korupcija pojesi supstancu društva .. čega smo svedoci danas posvuda.
  9. Ava Antonije išao po manastiru i neprestano govorio: " ne pristajem... ne pristajem". Pitali ga mlađi "Šta ne pristaješ Avo?" .. on reče (parafrazirano): "Ne pristajem na ushićenja, na razne duhovne sadržaje, ne pristajem da vidim ni Anđele ni đavole .. jer život je kratak, ako se udostojim carstva gledaću Anđele kroz svu večnost; ako se ne udostojim.. večno ću gledati i demone i neću moći da ih ne gledam"
  10. Malo je reći da sam užasnut! Ne za ime Božije! I onomad sam predlagao da se na neki način članovi (kojih ima dosta) obavežu na neku mesečnu donaciju koja bi, po ovom broju ljudi na sajtu, bila pozamašna i da je 200 dinara mesečno po prijavljenom članu. To nije teško organizovati jednim cirkularnim mailom ili ovde internom porukom. Na kraju, ako ima onih koji ne žele da podrže sajt .. ima dovoljno i onih kojima ne bi bilo teško da se odreknu dve kutije cigara (500 din) mesečno i da sajt ostane ovakav kakav je bio do sada. Ako je takvih od ovolikog broja ljudi bar 500 do 1000 eto uspeha! Ja se, evo, prvi javljam da uđem na taj spisak i da svakog prvog u mesecu odvojim upravo 500 a može i 1000 dinara u tu svrhu ...i to kažem, evo, pred krstom koji mi je tu na dohvat ruke. Ne znam kako bih se drugačije obavezao ali to smatram veoma dovoljnim. Razglasite oče ovo prijavljivanje i verujem da će biti veliki broj voljnih za podršku ovoj značajnoj Crkvenoj stranici! Sve samo ne da se sajt ugasi! Veliki pozdrav
  11. Šta se sve neće čuti u našem narodu i u tužnom nerazumevanju smisla Liturgije i pričesti... skoro da je za plakati. Gušimo se kao društvo u sujeverju, predrasudama i tome sličnim porobljavanjima uma. Mnogi u duhovnicima vide gurue kojima se nekritički veruje, koji ne služe za otvaranje srca Bogu, što im je kao svedocima uloga pred Bogom, već da za "konzumenta" naprave dnevni raspored kad treba udahnuti a kad izdahnuti vazduh. Međutim, što sam čuo već od nekih ljudi, ima i onih koji smatraju da i među sugrađanima ima "presvučenih anđela", tajnovidaca, čitača misli, i tome sličnih tužnih promašaja liturgijskog odnosa prema Hristu i u Hristu. Ozbiljno, ima i toga upravo u Beogradu, nekih posebno "talentovanih" klinaca!? Traže ljudi, nesposobni za samostalno odlučivanje usled mnogih lutanja kroz duhovne urvine, pored živog Boga u Putiru da im takav klinac kaže kad treba da peru zube, kad da traže devojku, muža, kad da operu auto i da li sve to uopšte valja ili ne valja. Bez tih odluka "izabranih" (Bože sačuvaj) oni sami ne mogu ništa da promovišu, nikakvu odluku da donesu. Život u slobodi im je tajna i agonija. Zaključani su u kazamat straha od Boga čije su zidove sami podigli. Poverovali su da je nešto, šta god to bilo, pogrešno za njih i paralisaše se po jednoj strašnoj duhovnoj istini koju reče Apostol: (Rimljanima, glava 14) "Знам и увјерен сам у Господу Исусу да ништа није нечисто по себи, осим кад ко мисли да је што нечисто, ономе је нечисто." Kakva je to duboka unutrašnja kob osuđivanja (imanentno prisutna u svakom od nas kao seme grehovne prirode) kad čovek nesvesno ili svesno svemu, pa i sebi, sudi!? Ono za šta poveruješ da je nečisto - za tebe jeste nečisto. Kao u ogledalu! To je zloupotreba unutrašnje slike Božije koji nije došao da sudi svetu, kako sam reče, već da spasi svet. Posledica je da je baš to od čega određena osoba beži za nju nečistoća koja je muči i razboljeva i tad duši treba duhovna pomoć najvišeg nivoa. Sopstveni stav postaje teret a kad se autentični Hristov lik, lik slobode, u srcu pobuni onda dolazi do šizofrenog pucanja jer u čoveku ne mogu sapostojati dva principa. Od ljudi tu nema mnogo vajde, saveta ili pomoći. Samo ispovest, pričest i poverenje u Božiju dobrotu, nežnost, slobodu i ljubav koja jedina može taj promašaj naznačenja duše isceliti... ako se u to veruje. Nije Gospod onim slepcima koji su mu tražili iscelenje tek tako rekao: "Verujete li da to mogu učiniti?" Što je najgore i neki sveštenici su zbunjeni prirodom tako nekih sposobnosti izvesnih ljudi (čitanje misli, upravljanje tuđim životima ko s kim treba da bude a s kim ne i sl.) pa puštaju da se radi to što se radi u nekom iracionalnom strahu od ne znam čega ili koga. Ne ispravljaju takve stvari jer misle da je to za njih možda greh!? Čak se prave i enklave izabranih u koje, ako si sumnjičav, ne možeš da uđeš, to su čitavi pokreti i društva i tu samo zanemiš kad shvatiš da to nije više ni elementarni nivo liturgijskog zdravorazumlja. Strašno i tužno. Umesto da takve okade sa šakom tamjana i pet briketa, e da bi došli sebi, i oni ih slušaju kao ne daj Bože izabrane, bezmalo mesije.. iako je opasno imati pouzdanja u čoveka kako rekoše sami Apostoli Hristovi. Za neke čujem da ih nazivaju "anđelima u telu" koji čuju misli prisutnih, govore im detalje njihovih života; šokiraju ("impresioniraju") ljude oko sebe, olako savetuju šta treba da se radi i tome slično. Sačuvaj Bože. Setim se onda Svetog Antonija iz egipatske pustinje koji je po ceo dan govorio "ne pristajem, ne pristajem". Pitala ga sabraća "šta to ne pristaješ Avo?" On reče: "Ne pristajem da vidim ni anđele ni đavole" Nikog ne želim da vidim!! Želim mirno da proživim ovo kratkog života jer ako se udostojim Carstva gledaću Anđele večno; ako završim u paklu ..i đavole ću gledati kroz svu večnost." Ne mogu dovoljno da zablagodarim Bogu što sam onomad naišao na upravo ovaj insert iz žitija jednog velikog svetitelja. Ovo je jedini ispravan odnos prema duhovnom svetu koji nas vreba mnogim zamkama. Ignorisati (ne pristajati) na pomisli o "viđenjima" što podgreva gordost; ne pristati na sladunjave emocije i suze ushićenja kad neko o vama govori kao da vas zna sto godina ... jer đavo je uvek tu, sa mnom je, sapliće me. Od rođenja mi se nakačio na kičmu a stariji je i lukaviji od mene hiljade godina. Poznaje mi slabosti, zna gde sam ranjiv, udara me uvek u istu krastu. Skriva se po mraku iluzija; samo ga Crkva osvetli; tad se iluzije nemaju gde sakriti. Pred Hristom se otkrije sva njegova beda. Naravno da će on pričati o meni kroz nekog pogađača (o čemu nešto u nastavku) jer, pobogu, o meni zna sve ... a ako nisam Crkven u liturgijskom smislu, ako mi izmakne stvarni značaj Liturgije i njene suštine koja je sam Hristos među nama, sve to što će mi reći kroz usta čoveka mene će impresionirati. Steći ću utisak da sam dostojan da Bog sa mnom tek tako opšti; da svako malo dotrči kad mi se prohte i da mi pridrži šrafciger, sito za brašno i tome slično!? O vama, meni, tebi ..sme sa autoritetom govoriti samo od Crkve priznati sveštenik, vaš duhovnik koji se ne ushićuje senzacijama odmaštanih predstava i koji nije mistik (jer mistika nije svakom dana) ali uvek i samo kao svedok vašeg otvaranja prema liturgijskom Hristu. Nikako na neki drugi način. S ovom temom u vezi, da ne bi upravo u ovome mnogo lutali, stiže pomoć iz dubina istorije, Neba, Crkvenog tj. Hristovog Bića! Evo jednog jevanđelskog događaja koji jasno baca svetlo na mnogo toga što zbunjuje razum i daje smernice upravo u ovom problemu ako neko to može da razume ili shvati na pravi način. Reč je o ženi, savremenici Apostola, koja nije ništa pogrešno rekla u odnosu na Apostole; govorila je istinu, Apostoli su je čak neko vreme pustili da priča ko navijena ... ipak, kroz taj događaj koji nam donose "Dela apostolska" objasnili su sve! Objasnili su stvarnu prirodu ovih ljudskih "sposobnosti" kakve sam gore naveo. Dela 16 (16 - 19) 16. Dogodi se pak kad iđasmo na molitvu da nas sretne jedna robinja koja imaše duh pogađački i gatajući donošaše veliki dobitak svojim gospodarima. 17. Ova pođe za Pavlom i za nama, i vikaše govoreći: Ovi su ljudi sluge Boga višnjega koji nam javljaju put spasenja. 18. I ovako činjaše mnogo dana! A kada se Pavlu dosadi, okrenu se i reče duhu: Zapovijedam ti imenom Gospoda Isusa Hrista, iziđi iz nje! I iziđe u taj čas. 19. A kad videše njezini gospodari da iziđe nada njihovog dobitka, uzeše Pavla i Silu i odvukoše ih na trg pred poglavare. Dakle ko sme da se usudi da kaže za bilo koga da je Hristov zvučnik, prenosnik vesti sa Neba? Za ime Božije?! Evo i ovaj poučni događaj iz Dela apostolskih rekao je sve! Šta je pogrešno rekla ova žena? Ništa, rekla je istinu ali Apostoli su svima nama poručili kroz ovo: "Ne verujte nikome osim Crkvi, pričešću, ispovesti, svetim tajnama! Nikome makar da i sam anđeo siđe s neba ...ne treba vam to!" Samo Parusija kojoj niko neće izbeći biće jedino validno "viđenje" iz prve ruke ..biće to, o čemu nam posredno dadoše sliku Apostoli i oci, ova realnost kakvu sada gledamo (kao u ogledalu) samo neshvatljivo potresna u svakom smislu! Nećeš moći da žmuriš sve i da hoćeš da ne gledaš! A do tada odbijte sve sladunjavo, ushićeno i što vam izgleda duhovno u srcu, čak se predstavlja i opravdano. Pa prve se, kako između ostalog reče Vladeta Jerotić, gordost i sujeta predstavaljaju opravdanima, zato i jesu opasne i podmukle. Ne treba to ljudima; u stvari ne treba nam ništa osim svetih tajni Crkve i ličnosti Hristove u tim tajnama. Ako je pak šta od Hrista.. pa On neće zbunjivati nikog; neće činiti besmislena čuda pogađanja nečijih misli da bi ostavio utisak; jer "neće se dati znaka rodu ovome.." tako da ne srljajte slepo u svakakve opsene. On ima načina da pomogne čoveku a to svakako nije da nas zabavlja kroz nečije pogađanje ljudskih misli. Živite malo i slobodno, rasterećeno; malo i po žiletu života jer od greha se sačuvati nećete. Ko misli da hoće i da mu to polazi za rukom pa taj je već pao u težak greh. Ne kažem to ja, to kažu sveti oci. Treba se naravno držati Crkve, saveta otaca ali moramo kao slobodne ličnosti dati i sopstvenim unutrašnjim darovima slobodu jer nam je Bog štošta dao u ruke kao vrednost i očekuje da od toga nešto uradimo, da Mu vratimo bar dva za jedan. Onaj Mu je čovek iz Pisma za pet vratio deset; onaj drugi za deset datih vratio dvadeset. Ne smemo sakatiti bogomdani obrazac i unutrašnju ličnosnu slobodu besmislenim strahom od života i interakcije sa ljudima. Ne smemo sami sebe osuditi na neodlučnost; ne smemo dozvoliti da nam bilo ko mimo nas donosi odluke makar one bile i pogrešne. Ako neko drugi odlučuje kad i šta treba da radim pa šta će Bog (makar kao nameru) da pripiše meni? Šta da mi pripiše kad istinskog mene tu nema!? Duhovnici su precizan putokaz a ne i komplikovan recept o načinu upotrebe životnih darova. Bogu slava vo vjeki Posvećeno za zdravlje sinu Nemanji, sestri Ljilji, ženi Ljiljani, familiji, kolegama, prijateljima svima kojima zdravlje treba. Pomjanite
  12. Blaža Željko

    Kušam li Hrista pričešćem u doba zaraze?

    Izvod iz prepiske sa FB foruma i mog obraćanju Aci Milojkovu koji je konstatno napadan od kukavica iz crkvenih krugova zbog načina pričešćivanja i "kušanja Hrista".. i sada ću to copy/paste ovde preneti pa će biti razumljivo šta mislim reći i odnosi se na naslov ovog bloga. (citat) "Čoveče šta se pravdaš sa ovim "praštajte"? Pa rekao si surovu istinu a što drugi ne mogu da je nose nije tvoj problem. Ne moramo Zizjulasa spominjati kog sada optužuju da "nije fer" da zove nekog "slabim". Da vidimo šta kaže Apostol s početka velikog posta: "Ko je slab jede zelje ali neću da moja sloboda .. sablazne slabog brata.." Iz tih razloga treba naći neko rešenje, npr. da sveštenik daje iz ruke pričest ili plastičnim kašičicama koje će posle da se spale na čistom mestu. Ma 'ajde, tu tupimo danima na bezvezne teme; sapliće se raja o Hrista. Nema potrebe; Crkva i Gospod su dovoljno fleksibilni i u vanrednim situacijama nisu gadljivi na promenu forme službe: Gospod ne gleda na krute zakone i kanone i subotom silazi u bunar da spasava zalutalu ovcu. Mogu čestice da budu veličine nafore, da se umoče u Putir i da se daju iz sveštenikove ruke. Suština se ne gubi sa tim postupkom (s obzirom na varednu situaciju). Sabor ima dakle prostora da u ovakvim situacijama donese neke izmene prilagođene trenutku. Ovakve rasprave samo stvaraju čir na želudcu i nepremostiv jaz između ljudi a ima prostora da se stvari mirno razreše. Ko se plaši plaši se i ti tu ne možeš ništa promeniti." (kraj citata) Dakle nismo u vremenima kad se traži mučeništvo, problem kašičice, osim što je iritantan za ljude sa starim i istorijski utvrđenim gledištima, je suštinski benigna pojava ... ona doduše izbacuje na površinu snagu naše i vere i dogmatskih temelja ličnosti ali o tome ne možemo mnogo razmišljati jer procena i konačni sud (milosti) samo je u Bogu. Može se činiti ovako kako sam gore naveo. Može sveštenik na kapiji Crkve pričešćivati ljude u vreme kad nije policijski čas (npr. oko podne) a otvoren prostor omogućava da se napravi rastojanje i verovatno bi to bilo brzo i lako izvodljivo. Ponoviću gore rečeno: Nije Gospod formalista pogotovo kada su vanredni slučajevi (kao ovca u bunaru) u pitanju. Mislim da privremene promene Crkvenih formalnih stvari ne mogu naškoditi samoj Crkvi .. a Bog neka se smiluje na svakog ... mene ako hoće da stavi na sam izlaz kao poslednjeg, makar na promaji, ne smeta. I reč dve o tome da li mi kušamo Gospoda ako se pričešćujemo kako je već vekovima ustaljeno!? Ako je Njegov poziv uvek isti kroz vekove "Uzmite, jedite i pijte od njega svi" pa se neuzimanje još smatra grehom (za šta se po forumima borimo protiv prakse da pričest bude par puta godišnje), onda znači da nas je oslobodio od odgovornosti za "iskušavanje"! Kad već MORAM PO ZAPOVESTI s Neba da pristupim, i to po zapovesti od samog Hrista, i ako sam već kršteni hrišćanin kako Ga onda iskušavam? Iskušavam Ga ako skočim sa mog sprata i očekujem da mi pomogne ali ako sam poslušan upravo Njegovim rečima.. kako Ga onda iskušavam? Ako je prema rečenom, i prema trenutnim tendencijama u teološkoj misli novijih vremena pričest organski deo prisustvanja liturgiji te da je ona bez pričešća besmislena, otkud sad pojam da je ovo iskušavanje Boga (kako često čitam i ovde i na drugim mestima) kad je upravo On to naredio? Pita me jedna sjajna ženica na FB forumu sledeće: " Али знајући, свесно, да постоји могућност заразе (у доба оваквих пандемија ), значи без расуђивања прилазећи ризикујемо да будемо и кушачи Бога. Тако бар ја то видим." Odgovor i tamo i ovde na tu dilemu bio bi: (citat) ""Nigde Gospod nije rekao "Priđite osim ako je pandemija"! Rekao je prosto i božanski: "Priđite i jedite od njega svi jer je to telo moje i krv moja Novoga zaveta". Upravo ovde, već nekoliko godina pokušavamo da te zapovesti Hristove predočimo kao suštinu liturgije, kao suštinu Tajne Večere... i kad Bog kaže "priđite i jedite" a ja to ne učinim ... pokazujem da mi nije jasan smisao evharistije. Dakle kad prilazim čaši, najpre ja ne iskušavam Boga jer je to Njegova zapovest .. i s toga naprosto sam poslušan tom pozivu."" (kraj citata) Mislim, i na kraju da ponovim, da ne može biti greške da u ovim okolnostima kada je zabranjeno okupljanje više od pet ljudi ili se nečasnim lažima pravi drama od pričešćivanja, da Crkva, po gornjim primerima, ne bi odstupala od suštine ako bi sveštenik na kapiji (dok je verni narod na rastojanju i u dugačkom redu) rukom umočio česticu u Putir i tako pričestio čoveka. Ne treba nečija sloboda da bude sablazan slabima. Vanredna stanja nisu Crkvi strana ali sve prolazi pa će i ova pošast otići bestraga kao i svaka druga laž.
  13. Na odličan tekst Vladike Irineja Bulovića objavljen danas na ovim stranam Pouka, "Свето Причешће - извор здравља или извор болести?" a u vezi problema "da li se zaraza prenosi ložicom" učinilo mi se da se može dodati još nešto prilično bitno... i to je ovaj tekst u nastavku. Amin Vladiko; prelepo rečeno. Potpisujem svaku reč i upravo iz istih razloga i iste "krivice", a već vodeći razne rasprave sa mnogim "liberalima", po forumima sam diskretno smatran srednjevekovno svesnim .. što bi valjda trebalo da znači zaostalim u najmanju ruku?! No dobro, neka bude da jesam, zadovoljan sam svojim "konzervativnim" gledištima i uverenjima; do sada sam se uverio mnogo puta u njihovu ispravnost i Vi ste ih u tekstu lepo i opširno razjasnili. Ja ću se usuditi da dodam još jedan detalj koji ne upada odmah u oči iako je veoma važan za ovu temu. Naime, u Patrijaršiji dok sam bio Germanov trpezarac sredinom 80ih, najčešće sam se družio sa vikarnim episkopom Danilom Krstićem koji je, u organskoj vezi sa ovom temom, rekao sledeće: "Znaš li da je Bog ostavio dve stvari za maloverne? To su Oganj na grobu Gospodnjem i neraspadljivost osveštane vodice". Da, te dve stvari ama baš niko niti može da demantuje niti da ih, ne daj Bože, negira i pravi neslane šale. To su Crkveni aksiomi i ne podležu raspravi, kritici, proveri, analizi ili ma čemu drugom ljudskom. To je dejstvo Crkve i Trojice u istoriji koje ne dolaze od iskušavanja Boga već kao izraz Njegove volje i htenja. Cilj ovih Božijih intervencija je, po rečima vladike Danila, ukrepljivanje vere kod ljudi ako imaju u sebi sumnje, malodušnosti i slične raslabljenosti. Sa ovim u vezi usudio bih se, iz dugog Crkvenjačkog staža ..dakle poučen Crkvom, Danilom, ocima i verom koliko je Bog dade a ne nekim ličnim razmišljanjima i logičkim zaključcima, da dodam jedan veoma veoma važan istorijski momenat protiv ove bogohulne nakaznosti o "zarazi ložicom" koja se u vreme pandemije pojavila kao problem i o kojoj su se posvuda lomila koplja. Taj momenat i taj detalj je sama "Tajna Večera" na veliki četvrtak kada je ustanovljena Evharistija koja je srž Crkvenog bića. Šta imamo tu u toj prostoriji? Imamo jednog prvosveštenika i njegove kadete (još uvek ne episkope)! Šta se događa te najveće večeri u ljudskoj istoriji? Gospod lomi hleb i "razdade ga učenicima" rečima "Uzmite, jedite od njega svi, jer ovo je telo moje Novoga Zaveta koje se za vas lomi.." a zatim deo koji svim blasfemijama udara šamar: Gospod naime uzima čašu, dade je učenicima i kaže "pijte iz nje svi jer ovo je krv moja Novoga Zaveta koja se za vas proliva..". Svi su pili iz Njegove čaše jer je samo na nju, u jednini, ukazao Gospod tu na licu mesta. I učenici piše iz Njegove čaše. Samo je on tada sveštenik (Prvosveštenik); učenici su još uvek do pedesetnice i silaska Duha na njih samo građani i običan narod tako da njihove čaše nisu što i Njegova. Evo šta jevanđelista kaže doslovno: (Matej, glava 26 "И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви;" Dakle ako je On rekao "pijte iz nje svi" a ne "svako da ima svoju čašu" onda je On, kao u slučaju ognja na Grobu kroz mnoge vekove, voljno hteo da to bude nešto što se ne dovodi u pitanje i pod sumnju (za onog koji veruje) pa je sigurno na sebe preuzeo i odgovornost i brigu za sve posledice. Usred te papazjanije liberalnih protestantskih projavljivanja umovanja po čoveku i jedan čak visoki dužnosnik Crkve je izvoleo reći: "Da ne iskušavamo Boga svoga" Vi ste Vladiko lepo dali primer šta bi bilo kušanje Boga u ovoj tužnoj priči o ložici kao prenosicu bolesti, skoro da je nepotrebno išta dodati, no samo jedna mala opaska koju sam i u jednom blogu pomenuo. Evharistija, dakle pričešćivanje iz iste čaše nam je zapoveđeno; na neki način je to i dužnost verujućeg čoveka koji uredno posećuje Liturgiju (o tome se danas mnoge rasprave vode upravo od propotestantskih krugova čime sami sebi uskaču u usta). Ja ne kušam Gospoda kada se pričešćujem u sred pandemije; meni je to zapoveđeno od Njega: "Uzmi i jedi .. uzmi i pij". Ako ne priđem na vozglas "Pridite..." pokazujem da ne razumem smisao Evharistije, Tajne Večere! Na toj Večeri niko nije iskušavao Hrista kada je prvosveštenički naredio budućim krštenim dušama svih epoha "Uzmite i pijte iz nje svi..." a to, siguran sam, ne bi rekao da iza svega ne stoji Otac koji garantuje za posledice. Poštovani Vladiko, ne zamerite što sam uzeo slobodu da dodam prethodno rečeno; smatram da, koliko Bog dade da se o ovakvim problemima promišlja, ovaj skromni dodatak ne promašuje temu jer suština (za one koji veruju) je u tome što je garant svemu Otac koji dela u Sinu. "Ko vide mene vide Oca... ja i Otac jedno smo.." poručuje Spasitelj. Srdačan rukoljub čestiti Vladiko
  14. Jedna pesmičica iz naše kafane (a šta drugo) i naša sjajna Jaca u zahtevnoj Bruncličinoj pesmetini ? "ponovo se sunceeee..."  (ako je moguće slušati na dobrim zvučnicima ili slušalicama)

    Razmišljam tako nekad, ovde se često postavljaju crkvene istine ..ništa sporno. Na oko Crkva i kafana su na suprotnim stranama vrednosnog sistema.. a upravo je suprotno, to su dve važne komponente nas samih. Jedna bez druge vuku u ekstremizam, prelest, neku bolest. Crkva uči Životu, kafana moralu. Kafana uči najvažnijoj jevanđelskoj stvari: "Ne osuđuj.." i po obećanju Boga ideš bez osude u Carstvo.
    Bez kafane ono Crkveno lako (ne i nužno) ode u prelest, lutanje, introvertnost, neudatost, neoženjenost. Bez Crkve koja rađa boemiju u čoveku u smislu širine, jer i Gospod je boem široke ruke, kafana je samo skup pijanaca i očajnika.
×
×
  • Креирај ново...