Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Blaža Željko

Члан
  • Број садржаја

    433
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

1 Пратилац

О Blaža Željko

  • Ранг
    Интересује се
  • Рођендан 03/15/1962

Profile Information

  • Пол :
    Мушко
  • Локација :
    Beograd
  • Интересовање :
    Muzika; politika; "teološke" notice; sve što ne ide ispod crte.

Скорашњи посетиоци профила

14642 посетилаца
  1. Ako se osećate loše; ako ste odrveneli i razjarili se negde u dubini duše .. evo malo antibiotika i antivirusa.. 1f642.png?_nc_eui2=AeGdBoNwXm1EeM6km1HsR

    FB_IMG_15021815031998547.thumb.jpg.72da5d12e6a2858fc485b2b792207a92.jpgFB_IMG_14596490599212236.thumb.jpg.6b2610ad285598116888eb450c0c8dae.jpgFB_IMG_14595462571225851.thumb.jpg.b1fac28a85f841303bf76a221664f741.jpgFB_IMG_14486012996930958.jpg.bdf0e7837e339c816e4003f8597bf1e3.jpgFB_IMG_14486012275666297.jpg.08a51990dbc687e384f365c8ac9a72dd.jpg2018-1-23-17-21-46.jpg.bc7d0d75e2620c76e34c06e9c797ac75.jpg2018-1-17-11-54-9.jpg.4df82dccd748ca31fbfbd6c942f26877.jpg2017-6-14-14-34-49.jpg.bee15decc9e4b26ec3c54c4f84fdc549.jpg2017-11-20-12-2-48.jpg.374b0cc7b65fa29047059261839b9ead.jpg2017-10-18-17-47-17.thumb.jpg.156ab3b37dc3b5df8acb60b93ea941d9.jpg15219483_1137134743007255_6648428615926189318_n.jpg.6c8de940c9ca1eeacebfa1dfa265e1bb.jpg15073489_956902547747046_2760254701475676897_n.thumb.jpg.20942001506f14319defaec607241a6d.jpg1639976864_1477641_10151755439646752_2011542535_n01.jpg.e23d6ff543fce439f01e58d126e48046.jpg14639874_594218424098691_7112001376715855445_n.jpg.0a0e7ad0bbc4d16295226830ba435ce5.jpg13567116_10206670172539958_7960471977033315450_n.thumb.jpg.4ef6548dd319751764406e38bb875e57.jpg13494801_856424957794806_7834688100510524286_n.jpg.fe63a56b92a79d242b2b3e29039431ae.jpg

  2. Blaža Željko

    Ozbiljno posrtanje uvaženog akademika o Hrišćanstvu i Islamu

    Veoma ugledni profesor, akademik i javna ličnost, izvoleo je nedavno na jednom predavanju reći nekoliko veoma problematičnih stavova iz ugla elementarnih Pravoslavnih postulata što me je ne malo iznenadilo. Tog čoveka veoma poštujem (zaista je mnogo učinio u svom pozivu) no u ovim stavovima pomešao je pojmove koji su kroz javna predavanja nedopustivi. (Ispred svega, želim da napomenem da ničija imena ne volim da navodim jer raspravljam kroz tekst sa idejom i sa stavom čoveka ..a ne sa samim čovekom, pa ko se prepozna prepozna se ...ali nije nužno! U svakom slučaju sve što pišem je proverljivo i dokazivo. Snimak na koji je ova reakcija nalazi se na youtubu) Ovaj čovek je, zbog možda malo preterane dobrote, izmešao pojmove sa najblaže rečeno razrokim argumentacijama. Već u samom početku pojavljuje se ozbiljna nedorečenost koja zbunjuje um. Naime, profesor u svom doživljaju Islama kaže: "Bog nas neprestano opominje! Opominje NAS naravno i preko Islama; ne može drugo biti islam nego opomena Božija!?" Dakle - negativna konotacija; koga to "NAS" Bog opominje? Verovatno Crkvu?! prim.a. Ne razumem profesore; kako je to Islam "opomena Božija" (dakle nešto negativno) a u isto vreme u nastavku kažete: "Paz'te, to je sveta knjiga (Kuran) i Muhamed je čovek kog je Bog poslao"! (Po svoj prilici sledi da je Islam delo Božije? prim.a.) Sve se to dešava na predavanju pred mnoštvom publike u prisustvu eminentnih javnih radnika... ali muk!? Niko ni da se nakašlje! Možda sam vrlo neuk ali meni mozak ovu priču razvija ovako: Muhameda šalje Hristov Otac (jer On je jedini Bog ako ćemo po Pravoslavlju .. ili možda postoje drugačija mišljenja?), a pošto Spasitelj reče: "Ko vide mene vide Oca" onda sledi da Otac, Sin i Duh Sveti "šalju Muhameda" jer su Sveta Trojica Bog na kog se poziva ovaj profesor!? Ispada da Hristov Otac šalje Muhameda dok u isto vreme Islam, sa arijanstvom u temeljima, odriče Božanstvo Hristovo!? Slutim motiv zbog kojeg profesor govori ovo što govori i o toj slutnji ću nešto reći malo kasnije. Nekako bih podneo sve staloženo da akademik, sa nekih nedohvatljivih visina autoriteta, nije počeo rečenicu sa: "Nemojte da slušam od nekih naših poluprosvećenih pravoslavaca da Muhameda nije poslao Bog i da Kuran nije sveta knjiga" - prim.a.)! Ledeno hladni autoritarni i ničim utemeljeni izliv ličnih viđenja kojima se niko ne sme suprotstaviti jer rizikuje da bude "poluprosvećeni" imbecil u najmanju ruku. I zaista, niko od prisutnih na tom predavanju ništa da primeti, da se bar promeškolji!? Ko omađijani. E pa izvinite profesore; rizikovaću da budem poluprosvećen i izneću Vam par primedbi! Najpre, na koje hrišćanske izvore se pozivate kada kažete da je Muhameda poslao Bog pa je samim tim i Kuran "sveta knjiga"? Koga od svetih otaca pozivate za svedoka u ovom stavu?! Ako nema takvog, a nema ga, odakle Vam hrabrost da počnete rečenicu sa: "Nemojte da slušam da Muhameda nije poslao Bog"? Na prvom i najvažnijem mestu bitno je setiti se da Apostoli bacaju anatemu na svakog ko ne veruje Hrista kao Bogočoveka! Možda Apostoli ne znaju nešto što vi znate ili obratno ...možda vi bolje od tih nepismenih ribara poznajete svet Duha? (1. Korinćanima 22. "Ако неко не љуби Господа Исуса Христа, нека је анатема. Маран ата") Da nije Crkva nešto promenila u međuvremenu a da je meni promaklo? Pri tom nisam rigidan niti zilotski nastrojen da ne razumevam potrebu da se mir gradi sa svima ..da nema alternativu, etc. etc. ali mir u nekim osnovnim istinama kojih nema deset no jedna jedina. Ne može biti mira (najpre u sebi) bez Hrista! Ne postoje druga "vrata u tor" u carstvo Života bez Hrista. Nisam nikome zlurad; NAOPAKO ...pa molimo se na Liturgiji Bogu za ceo svet jer samo On može isceliti zablude u ljudima ...ali ako to ljudi neće On neće vršiti prisilu! Niko od nas ne želi, negde u dubini duše, zlo nikome ..ali granice u kojima se krećemo jasne su i nisu nepoznate. Pokušava čestiti profesor (kako sam gore već spomenuo da slutim motive) u svom nespornom pacifizmu i čovekoljublju da nađe odgovor mimo Hrista; da svoje lične dileme o ljudskom rodu i konačnom ishodu istorije nekako smesti u razum, da opravda svakoga ...i to je lep gest ali našto onda Crkva i Hristos?! Na neki način on pokušava da izmiri (mimo Hrista) ljude različitih vera i da malo podiđe nehrišćanskom mentalitetu, da ga bez Hrista kultiviše samo na ljudskom sentimentalizmu (što je ozbiljan sinkretizam) ali nas to neće daleko odvesti; bez Hrista to nije moguće ...a činimo i štetu početnicima u veri stavljajući Hrista u istu ravan sa ne znam kakvim drugim čovekom! Ozbiljan apsurd jer Bogočovek Isus (spomenut u Kuranu kao Isa) nije uporediv ni sa kim. Sveti oci o tome viču na sva usta. No, gle, ipak postoji neko ko može da pomiri Muslimane i Hrišćane i u spoljašnjim ali bo'me i u unutrašnjim duhovnim okvirima od kojih u principu sve i počinje. I Hrišćanstvu i Islamu zajednički je prorok, ako već spominjemo Kuran, upravo spomenuti Isa (Isus) i majka mu Mirjam koji se tamo spominju u lepom svetlu! Taj Prorok nam je zajednički ako već tražimo oko koje ličnosti da se mirimo ..jer je taj prorok jedini izvor mira u svojoj neobičnoj ličnosti! Ne neki drugi; samo taj kroz večnost! Ne može se Hristos izjednačavati sa nekom drugom osobom ...ali zato možemo Njega, poštovanog od obe vere, uzeti kao zajednički imenitelj, najmanji zajednički sadržalac ...i Njime da se približavamo jedni drugima! S tim u vezi mene užasno zbunjuje mržnja jednog dela Muslimana na hrišćane a najdivnijim i nežnim rečima i jedni i drugi VELIČAMO ISTOG PROROKA I NJEGOVU MAJKU!? U čemu je štos? Zašto mrze sledbenike sopstvenog proroka? Svehvalni Isa je faktor mira i hronoliški je stariji više vekova od nekih drugih "proroka" pa je smisleno verovati da je On temelj kasnijih vrednosti ljudske vrste. Hajde da malo, kroz razne panele i okrugle stolove, analiziramo tu zanimljivu osobu!? Najzad, svi smo svedoci da taj Prorok Isa pomaže mnogim Muslimanima, u manastirima Ostrog, Crna Reka i nebrojenim drugim, koji dođu da Ga mole. Da! Vraćaju se kući isceljeni, zdravi i smireni (lično sam svedok tome u Crnoj Reci kod Tutina) jer je Isa izvor prosvećenosti a ne ne znam kakva škola ili čovek koji samog sebe proglasi za proroka a nikakvo iscelenje nikada nikome nije dao!? Iako malo poznajem Kuran (skoro nimalo) ipak sa onoliko koliko razumevam Isa je mojoj svesti daleko bliskiji od Muhameda ..kojem (Muhamedu) svaka čast što je živeo sam u pustinji, za to je potrebna velika hrabrost, ali Isa (koji je isto tako postio u pustinji) je lečio bolesne, izgonio đavole iz ljudi, vaskrsavao mrtve, slepcima vraćao vid, družio se sa decom jer je i sam detinje nezlobiv! Ako poredim dela ova dva Proroka iz Kurana na "Isinom" tasu nema čega nema od dobra koje je učinio, dok na Muhamedovom tasu ima samo obilje fraza, lepih i primamljivih za uši! Isa je manje mario za prazne priče i mistične zanose jer su mu ljudi bili na prvom mestu! On je svoje proročke moći koristio da zdravstveno pomogne svima koji bi ga molili za pomoć. Zar taj pristup nije i danas nasušna potreba mnogoj svetskoj sirotinji, pa i onoj u Siriji, Iranu, Iraku, Afganistanu, Srbiji, Bosni, Americi ili Francuskoj?! Potreba je naravno ali ovaj Božiji svet je ustrojen tako da ako nešto hoćeš od Boga onda moraš preko proroka i da Ga zamoliš; ali ne preko svakog proroka (i danas se mnogi tako samozvano smatraju) već preko onog preko koga je Bog već osvedočeno pomagao milijardama ljudi ..a to su Isa i majka njegova. Iscelenja bolesnih, što nije svojstvo običnog čoveka, su jasan dokaz i putokaz ko je prorok Božiji! Isceljeni Muslimani pod Ostrogom to najbolje znaju, njima je sada ta šira slika mnogo jasnija tako da i oni o tome mogu da budu svedoci! Moji stavovi nisu svađalački; ne želim nikoga da povredim ali ne želim da poredim Isusa ni sa kim zato ga iz pravoslavne liturgijske perpektive neću ni spominjati! Voleo bih da tema budu dva Muslimanska proroka: Muhamed i Isa .. poštovana od dve trećine planete. Da sagledamo ovog drugog (nepravedno marginalizovanog u islamskom svetu) kroz značajno uvećanu prizmu jer upravo njega poštuju Hrišćani! Gle čuda, pa to je istina! Ne mogu Muslimani valjda biti protiv svog proroka! Na kraju, duboko verujem da je čestiti profesor pokušao splet uslovnih rečenica. Verujem da je pokušao da kaže da su, USLOVNO REČENO, na neki način hrišćani temelj Islama jer poštuju istog proroka Isu ...koji po svojoj prirodi nije samo čovek već Bog toliko svemoćan da nema nikakav problem da stvori beskrajni Kosmos, da stvori mravu oči a moćan i da se, zbog ljubavi prema ljudima, rodi u ljudskom telu! Ako je već stvorio svemir, za Njega onda nije neki izazov da se rodi kao čovek!? Zbog te osobine da nije samo čovek već Bogočovek i može da čini tvoračka čuda i iscelenja; da od grbavog, kljakavog i slepog preobrazi u zdravo! Hrišćanima je zato važan čovek jer preko čoveka dolaze do Boga. Bog se sakrio u čoveka i čeka, kao dete kad igra žmurke, da Ga ljudi traže i da ga nađu! Da, upravo to; Bog je neshvatljivo dobar i nežan! Ne želi zla nikome! On se ne ljuti odmah ako Ga neko ne veruje ili ne nalazi! Kako može biti surov Onaj koji je stvorio malo mače, kuče ili dete?! Pa gledajte ljudi malo mače i razmišljajte o dobroti Božijoj! S toga istinski hrišćani ne mare za mistične zanose već za ljude jer je i Bogu važan svaki čovek! Ne bi nas valjda stvarao da bi se nad nama iživljavao!? Da li je svakog od nas stvorio da bi nas neko od ljudi zaklao u njegovo ime?! Zar Tvorcu koji može između prstiju da zdrobi svemir trebaju ljudi pomoćnici da se ponašaju nasilno u Njegovo ime? Nekome ko je stvorio vreme, beskraj i kosmos nije nikakav problem da sam izađe na kraj sa svojim neprijateljima i za to mu ne trebaju ni pomoćnici ni izvršitelji!? Njemu trebaju saradnici za ljubav i iscelenje bolesnih jer Bog voli ljude; sve ljude! Dovoljno je videti ponašanje Ise i sve shvatiti iz toga.
  3. Blaža Željko

    Kob "izabranosti"

    Sledeća prepiska je u stvari jedan stari komentar na forumsku temu oca Zorana Đurovića o "artemitima" i onima koji se, u previše nacionalono obojenoj religioznosti, ne razlikuju puno od prethodnih. Oni svemu sude; patrijarh je Jaoh otče Zorane, stavite ipak negde neki navodnik! Naskroz ćete dovesti izvesni profil ljudi u potpunu zbunjenost. Treba uzeti u obzir da se ovde decenijama neguje jedan stav, nepravoslavan, da je narod (ne samo kod Srba već uopšte nekakav "balkanski sindrom") "Božiji miljenik i mezimac ...pa kao takvi smeju iz svog nekog otužnog ugla da sude o slobodi drugih ljudi" a da su sami pri tom toliko turobni i neslobodni da je to istinski jedna tragedija ...koja je prestala biti smešna. Veoma plastično je to jednim skečom predstavio Jova Radovanović iz "Sedmorice mladih". Glumi pijanca, nakrivljenog šešira kom kravata ide preko ramena a flaša viri iz džepa, i dolazi do onog okruglog reklamnog bilborda (ima metar u prečniku) na ulasku u Skadarliju! Ide tako Jova u krug i drži se za taj bilbord ne ispuštajući ga iz vida. Posle nekog vremena i mnogo krugova ..zbunjen stade i reče: "Užas, ja sam živ zazidan!" Ništa drugačije nije ni kod ljudi kod kojih se rodi ushićenje da su Božiji izabranici! Oni se upilje u tu svoju fikciju nesposobni da se od nje odmaknu jer su opijeni samozavaravanjem. Sloboda u Hristu je za njih tajna jer su se vezali za zakonik (tj. zakone) i onda im se učini da kao umišljeni sinovi Boga smeju da budu sudije za prekršaje. To je život u korist svoje štete. Tim pre kad se nacionalna svest veže za taj sindrom izabranosti (ponavljam - ne samo kod Srba)...onda svaka slobodnija misao izaziva podozrenje jer "nema je u zakonu"!? Odmah su tu optužbe za izdaju, sa nepravoslavnost, ekumenizam i štošta sličnog. Ključno je da taj profil ljudi malo olabavi duhom; malo da se opusti i ima više poverenja u Hrista. Ne može Njega niko uvrediti ili obesvetiti! Nije naš Bog nesposoban da se sam brani, kao što je to slučaj kod nekih religioznih uobrazilja, pa onda mora još i ljudi da "Mu" pripomognu pomorom nevinih! Naš je Bog sloboda, nežna ljubav, širina, boemija. Istina, ume da bude i strog, da propusti i kroz šake ..ali je u srži sve to na korist čoveku jer je On ispred svega roditeljska ljubav. Moraju Ga tako shvatiti a ne kao splet zamršenih normi i zakona! Moraju se opustiti i šaliti na svoj račun - nema boljeg leka od tog! Samo malo se smiriti; izbaciti iz glave sve prizme koje "sude" ..provetriti mozak. Kad se odmaknu od "bilborda osuđivanja" neće biti "živi zazidani" jer je taj kazamat izvrnuta perspektiva ..samo uobrazilja.Treba prestati suditi ma kako delovalo opravdano...i već je sve drugačije ..onda će i Vaše reči biti shvaćene na pravi način. Uostalom, onog trenutka kad se zarobi u zakonike čovek postaje žrtva realnog života u kom Bog bira s kim će biti; s kim će se družiti! To je ono što boli mnoge ...a sasvim je tačno i istinito da Bog "milome svojemu daje san". Ko će Njemu biti savetnik i biti tužibaba na njegovom ramenu; ko će Ga sprečiti u Njegovoj nameri? Kada je Apostol Petar pitao nešto Hrista za Apostola Jovana Gospod mu reče: "Ako je hoću da on ostane šta je tebi do toga"? Drugim malo grubljim rečima ..."šta se tebe tiče..."?! Farisejska svest odbija da shvati da Bog nije ukrotiv u neke uske okvire naših interesa već je On Vladar i unutrašnja sloboda ...i On bude tamo gde On hoće a ne gde bih ja želeo u nekoj svojoj uobrazilji. On nije filosofski pojam već Ličnost koja traži ličnost a ne tužibabu i ulizicu! Liturgijska forma, takva kakva je predana kroz Crkvu, služi ...gle čuda, da oslobodi čoveka od svih formalizama - ne da ga zarobi. Ali za tu slobodu preduslov je da se liturgijski živi sve dane a ne samo na službi; da se pred ljudima nakloniš kao pred celivačom jer je svaki čovek u stvari celivača - to kažu čak i oci i pustinjaci! ("Kad vidiš bližnjeg svog, vidiš Boga svog" - Ava Antonije) Malo samo skromnijeg i poniznijeg stava ..i sve se menja! Ceo život dobija druge dimenzije; tada je detinjarenje, šala (i na svoj račun) prirodno stanje svesti. Niti šta može da te povredi niti neka psovka da te pomuti. E toga moj oče nema ovde. Neki recidivi višedecenijskog "zarobljavanja Boga" u plemenske okvire još kao stege dave to duše što mrda kroz nas.
  4. Blaža Željko

    Proslava "Nove godine" i problem kalendara - iz rasprave sa FB

    Smatram da je doslednost jedna od najvažnijih ljudskih osobina .. a ako je čovek dosledan, tada su te osobine čovekolike tj. hrišćanske u samom korenu jer hrišćanstvo nije religija već Život u Hristu .. u Istini! Ono ne spada u religije već u ontologiju! Bog je uvek i u svemu dosledan svojoj Reči! E sad; vezano za temu, manje je pogrešno slaviti jednu novu godinu (bilo koju) nego dve! Ovo drugo je šizofrenija jer dotiče dva duhovna konteksta za koja VERUJEMO da se isključuju .. a čim sudimo, tj. čim verujemo da je nešto loše ili pogrešno onda to za nas i jeste loše i pogrešno ... po rečima Apostola da "ništa nije pogano samo po sebi već ako neko u sebi misli da je nešto za njega greh onda TO ZA NJEGA I JESTE greh"! To je kob loše usmerenog uverenja. To je kob osuđivanja! Vraća se kao u ogledalu! Bude nam i biva nam po veri našoj i sudu našem. Mi se tada svojim uverenjem vežemo; sputamo .. i ako mislimo da je ova prva "Nova Godina" nešto "jeretičko" "ekumenističko" a pri tom učestvujemo srcem u njoj, onda odbacujemo svoje principe! Odričemo se svog uverenja i negde u dubini srca se podvajamo i devastiramo sopstvene karakterne crte. Iz toga sledi slabljenje morala i tako redom. No gore od toga je srcem prihvatiti obe proslave jer tada se cepamo kao ličnosti a da nam to na prvi pogled ne izgleda tako. To ima svoje konsekvence na duže staze! Kad tad, posle nekog vremena, se ta šizofrena podvojenost dva različita principa (različita samo u našoj uobrazilji) projavi u realnom životu kroz gubitak moralnih normi; kroz strašljivost, kroz neuroze i ostale bolesti .. a sve tako naivno izgleda! U stvari samo po sebi nije ništa strašno prihvatiti i ovu prvu kalendarsku novu godinu - samo se NE TREBA SUMNJATI U ISPRAVNOST POSTUPKA jer sve potiče iz kolebanja i dubokih osuđivanja u srcu a pri tom si učesnik onoga čemu sudiš! Mene lično dugo je lomila ova podvojenost! Po prirodi posla morao sam da se ubrzano prilagođavam jer nije išlo na dobro ako olako precrtam ovu kalendarsku kao nešto „zlo“ i „nepravoslavno“ ..imao sam utisak da silujem nešto; da vršim nasilje nad svojom dušom – a onda sam razumeo da je to zbog osuđivanja! Pa nigde u ovom kalendarskom problemu nema dogmatskih vređanja pravoslavlja, Crkve i Hrista! Molio sam se stalno da me Život urazumi ...a Život to radi kroz vreme i procese! Okrenuo sam se vremenom razmišljanju o kalendaru u Grčkoj Crkvi, našoj majci Crkvi jer od Nje smo primili Pravoslavlje kao trećepozivci! Njihova Bogosluženja su po novom kalendaru; isto tako Božić i nova godina! A onda sam se pitao: „Čekaj bre, pa da li je njihova Liturgija valjana po Crkvenim zakonima i kanonima?“ Jeste brate! Da li Gospod Duh Sveti blagoizvoli da sa tamošnjim sveštenicima na Evharistiji pretvori hleb u Telo Hristovo!? Čak i na Božić koji je pre julijanskog dve nedelje!? Pa ako Gospod Duh Sveti oko kalendara ne pravi problem dajući se sa Ocem i Sinom još uvek u punoći, a On je valjda Vladar nad svime, nije li onda ozboljno posrtanje (da ne zaustim težu kvalifikaciju) to osporavati ili dovoditi u pitanje!? Može li se bilo koji kalendar stavljati kao otežavajuća okolnost i čak porediti sa važnošću Evharistije koja NEMA VREME U SEBI? Može li oko toga biti kao mnogo bitnih sporova i čak svađa sa mržnjom a Gospod Duh Sveti nađe za dobro da i dalje obitava u Grčkoj Crkvi u punoći .. u pliromi ili kako već hoćete!? Pa On nije mehanizam u rukama ljudi! On je Osoba koja sa Hristom i Ocem vlada Crkvom i koji tamo gde ne želi da bude onda Ga tamo i nema .. i tek tada to nije crkva! Dok god i Hristos po svome Htenju obitava u nekoj pomesnoj Crkvi ona je na pravom putu ...pa i njen kalendar ma šta mi o tome mislili. Ne kažu Sveti oci Vaseljenskih Sabora tek tako: „nađe za dobro Duh Sveti i mi“ Neću da kažem da je kalendar nevažan; naprotiv - ali zar nije jasno da nas ovaj minorni problem (kad ga poredimo sa Crkvenim životom) cepa na froncle a pri tom nam Gospod kroz grčku Crkvu pokazuje da se ne trošimo na minorne stvari od kojih ništa ne zavisi!? Upravo nam Gospod Duh Sveti olakšava da razlučimo šta je važno a šta nije; radi nas, radi pomoći nama koji lutamo! Može neko, što je čest slučaj, na sve ovo da kaže: „Danas promenimo ovo, sutra ćemo promeniti ono.. i tako dok ne prihvatimo katoličanstvo“. Ma šta „mi“ gospodo?! Ako je Gospod i dalje u toj Crkvi u kojoj je kalendar gregorijanski ..pa valjda je to znak da je njemu to ugodno! Ponavljam, nije On mehanizam nego Vladar koji na nešto ljudsko može da pristane i blagoslovi ili pak na nešto drugo i da ne pristane (što je slučaj sa raskolničkim i tim pre jeretičkim crkvama)! Njega tamo nema! Tamo nema Tela i Krvi Hristove makar da je sam hram od zlata! Nisam čuo da je Grčka Crkva anatemisana, da je odbačena iz Pravoslavlja! Oci bi nam to već rekli! A ako nije odbačena ...pa ni taj kalendar onda nije štetan! Ne kažem to ja; to kaže validnost Grčke pomesne Crkve jer se tako izvole Gospodu!
  5. Blaža Željko

    Neka razmišljanja o filmu "Amadeus" Miloša Formana (manje dorade)

    „AMADEUS“ - remek delo Miloša Formana! Duboka priča o ljudskom padu, prirodi, slabostima! Osećam najdublju obavezu da prozborim koju reč o ovom remek delu Miloša Formana koje je na mene značajno uticalo; a s obzirom da sam ga studiozno, uvek sa drugim motivom, gledao više od pedeset puta može se reći i da sam (samozvano ) prilično merodavan da o njemu nešto kažem. J Nije nepoznato da je film dobio osam oskara te 1984. godine kada je prvi put prikazan; a kada film odgledate (uz krajnju ozbiljnost i po mogućnostima veoma glasno) onda vam bude i jasno zašto je to tako. Gluma, scenografija, radnja, mnogo značajnih tema obrađenih u dva ipo sata ..sve su to razlozi da ovaj film u mom shvatanju i mojim nekakvim top listama zauzme nedostižno prvo mesto bez mogućnosti da ga odatle iko drugi pomeri. U tom periodu film me je, po preporuci drugara, najpre zainteresovao čisto kao biografsko delo velikog muzičara; ali sam odmah video da on u sebi po najmanje ima tu biografsku dimenziju – on zadire u srži do bezbrojnih pitanja svojstvenih našoj ogrehovljenoj prirodi; i bio sam zapanjen do koje mere (u ravni sa Dostojevskim) Miloš Forman poznaje i oslikava nijanse ljudske pale prirode. Fascinirala me je njegova sposobnost da analizira našu grehom potamnelu dušu kojom smo postali slični palim anđelima ...i koja nedvosmisleno, svima nama u oči kaže (a kad tad se sa time sretnemo): „Gospodo, ma koliko se zanosili u sebi da smo naročito pobožni i dobri ...kada nam se iskušenje dotakne srca i čačne gordost i sujetu, mi pokazujemo svoje stvarno lice – pokazujemo mržnju i na ljude i na Boga, što je u suštini jedno isto. (Ne kažu li Oci za Hrista da je došao kao jagnje među vukove). Pokazujemo da u stvari za sve svoje nevolje i bolne momente srca odmah prebacujemo optužbe i krivicu na Onog koji je najmanje za to kriv“. (Lično sam ja prvak sveta u roptanju!) Za one manje religiozne pak, uvek je neko drugi od ljudi kriv jer za Boga, taj skriveni prvolik, ne znaju. Sama srž našeg bića kojom sličimo na Njega je obolela od gordosti (mržnje) ...i Hristovo prisustvo nas boli; teško podnosimo Njegovu blizinu (što je jednom rekao monah Hrizostom: „Kad ti je najteže možda ti je Bog tada najbliže ali Ga ti ne možeš podneti“) ...a to je u suštini opis pakla – nesposobnost za primanje Hrista u sebe. Od tog smrtnog užasa i semena u nama, samo Gospod može da isceli - držanjem (kako znamo i umemo) jevanđelskih "principa sažaljenja" u praksi i ispred svega Njegovom milošću. Sami nemamo nikakve šanse. Najzad, ne kaže li Spasitelj: „ovaj svet u zlu leži“ ...i upravo tu dimenziju gordosti kao najvećeg greha, Forman je tako dobro prepoznao i maestralno oslikao da vas ostavi bez daha. Gordost je suprotnost Životu! Suprotnost Životu nije smrt! Nema smrti jer je čovek stvoren po slici Besmrtnog Boga i ne može da umre! Suprotnost Životu je mržnja! Da, film u samoj srži nosi ovu poruku! Možda sama radnja nema istorijsku utemeljenost (kompozitor Antonio Salijeri je u filmu primoran carskom odlukom da deli esnafski prostor "drvorskog kompozitora" sa tadašnjim čudom od deteta) ali Forman je u umetničkoj slobodi dodelio Salijeriju jednu zapaženu dimenziju sujetno povređenog čoveka koji, budući duboko religiozan, kroz svoje nevolje sa Mocartom (slične našim svakodnevnim interakcijama sa ljudima) svu bol unutrašnjih stradanja raspaljenih sujetom prebacuje na religiozni plan! Iskrivljen i oslepljen od besa, usled niza ponižavajućih momenata, on izvor svojih problema ne vidi u svojoj gordosti već u Bogu! No, on zbog usiljenih poniženja, kakve samo život može da donese, Mocarta, čijem daru se i divi i zavidi istovremeno, samo doživljava kao Božije oruđe kojim Bog njemu, Salijeriju, posvednevno lupa šamare - koje on najpre preteško nosi, a najposle se sasvim predaje svom gnevu na Boga jer mu Božiji plan o njemu nije jasan. Počinje da se protivi i najzad da ratuje protiv Boga. On ne shvata da je još u detinjstvu (s početka filma) tražio od Boga kroz molitvu sasvim pogrešne stvari! Tražio je da ga Bog učini slavnim i od ljudi proslavljanim - čime je udario veoma loš temelj svojoj ličnosti. Ne shvata da se samo smirenjem, poniznošću, molitvom i trpljenjem poniženja leči ogrehovljeno srce, već se u uobraziljama upušta u najbesmisleniji rat od svih ratova ..rat protiv Jagnjeta! Rat koji je izgubljen i pre svog početka. Teško je i opisati nekome ko film nije gledao koliko bravurozno je prikazan njegov kraj. Naime, Salijeri, čija priča kroz ceo film ima logiku, ima neki svoj tok nama razumljiv (slagali se sa njim ili ne), do te mere vas neprimetno uvuče u svoju šizofrenu storiju: divljenje a istovremeno i neiskazana mržnja prema Mocartu ...da bi na kraju shvatili da ste zajedno sa njim, sa svim tim, tako ljudskim i logičnim gledištima, u stvari u ludnici! No tako to biva kada se premalo obrati pažnja na one Spasiteljeve reči upućene Apostolu: „idi od mene sotono jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko“. Naše ljudsko, ma kako naivno izgledalo, ...bolesno je. Nama je teško odreći se sebe jer smo na sebe navikli; i osim intervencije od Boga, nema te sile koja nas može razuveriti da je naše „ja“ ...patetično i ovozemaljsko „ja“ – u stvari antipod Hristovom daru u nama ...utamničenom „ja“, ili „novom čoveku u Hristu“ kako ga nazivaju sveti oci. No da se vratim na još par fascinantnih segmenata filma koja vas učine nemim. U kontekstu događaja i sujetne povređenosti, Salijeri naumi da ubije Mocarta i on to zaista čini ali na potpuno nesvesan način koji ni sam nije ni očekivao ni planirao. A stvarni plan, kojim se bavio, mu je bio apsolutno ludački! Hteo je da ostvari pobedu nad Bogom (za kojeg je mislio da ga namerno ponižava pred svetom zbog "osrednjosti") tako što će ogromnim honorarom naručiti od Mocartovog Bogom danog talenta Rekvijem (opelo) – dakle delo koje se tiče Crkve i liturgike; a kada svojeručno ubije Mocarta, da onda to, njegovo ..Salijerijevo, opelo odzvanja Crkvom nad Mocartovim kovčegom – a Bog će to morati da sluša nemoćan da prekine!? U toj slici, u toj ideji Salijeri vidi svoj trijumf nad Bogom!? Neopisivo ludilo; sofizam sa dna ada. Ljubomoran na Amadeusov dar mislio je da novcem on postaje "vlasnik" kompozicije i tog dara – a samim tim je mislio i da će Bog konačno morati i njega "osrednjeg kompozitora" da sluša! Ali to je vid Simonije!!! Salijeri je upao u najtežu prelest! Novcem se ne može kupiti dar Božiji! Nesrećni Salijeri je u izopačenom umu definitivno sebi zario nož u srce. Ne shvata da on ne može biti vlasnik tog poručenog dela; vlasnik je onaj koji nosi taj dar u sebi – a dar se ne kupuje za pare. Mnogo puta sam bio u teškoj vrućici kod ovog dela jer me šokira dubina mraka koji se ovde kao perfidna samoobmana projavljuje a koju Forman filigranski opaža i iznosi kroz starca izobličenog mržnjom. No, Salijerijev plan se izjalovio; Mocart naime umire od iscrpljenosti i bolesti pluća, ali Salijeri u dubini zna da je on tome doprineo! Ne razume doduše kako je doprineo i zašto je Mocart umro prerano usred komponovanja Rekvijema; ta prerana smrt Volfgangova je odstupala od njegovog plana u tom suludom ratu, ali je u dubini sasvim siguran da ta smrt ima indirektne veze sa njim. A kako, to je sjajni Forman, bez preterivanja, jevanđelski zapazio i objasnio: Salijeri je, naime, od Mocarta naručio rekvijem, no rekvijem kao Crkveno delo, po sebi traži sasvim drugi životni kontekst. Traži molitvenost, mir, tišinu; sve upravo suprotno Mocartovom životu koji je voleo kafane, piće, žene, vodvilje. Salijeri u stvari bez svesne namere primorava Volfganga da „sipa novo vino u mehove stare“. Mocart sve teže nosi raspolućeni život, počinje da se raspada. Čak jednog trenutka priznaje ženi Konstanci da ga komponovanje Requiema "ubija". Forman fantastično opaža taj jevanđelski momenat i kroz nekoliko sjajnih kadrova upravo nam na to ukazuje prikazujući Amadeusovo rasulo. Iz dana u dan njegovo zdravlje je kopnilo; on se tome tužno opirao ali je ipak skončao teško oboleo. Dva oprečna životna (duhovna) principa su mu iznutra razjedala organizam. Salijeri je, kao što rekoh, imao drugačiji plan da se reši Mocarta, pa ga je ovakav kraj ništa manje iznenadio, no ipak negde u dubini on dovodi sebe u vezu sa ovim događajem. Film i počinje tako što on u dubokoj starosti pokušava da samoubistvom prekrati muke savesti i viče: „Volfgang, oprosti! Oprosti svome ubici“! Samoubistvo mu ne uspeva i on izranjavan završava u bolnici, koja je u sastavu ludnice. Tu mu dolazi sveštenik i nudi mu ispovest kao rešenje. Salijeri to manje prihvata kao ispovest ali ipak počinje priču ...i ta priča je pretočena u ovo remek delo. Osim spomenutih glavnih poruka, Forman nam donosi i mnoge druge momente vredne pažnje. Jedna od njih je izgled ozbiljne monarhije i dobrog monarha, koji jeste donosilac svih odluka ali nikada to ne čini bez saradnje sa umnim glavama kojima je okružen. Uvažava stavove i usvaja one koji su razumni; koji imaju većinu, koji nisu protivni Crkvenim etičkim normama; ali konačna odluka je JEDNA - njegova. Nema demokratije, nema razvodnjavanja ideja i života. Forman upravo to naročito i često akcentuje. Tu su zatim relacije otac – sin (bolesna dominacija roditelja); muž – žena; gospodar i sluga. Nema čega se ovaj pedantni režiser nije dotakao a da u stvari ni trenutka nije ostao nedorečen ...u samo dva ipo sata koliko ova priča traje! Film ima scene bez kojih ovakva tematika nije moguća a koje izvesni profil ljudi mogu uzdrmati. Jedna od njih je i kada pobesneli Salijeri spaljuje Krst u kaminu ...ali to je samo deo priče – ne mora se gledalac sa time poistovećivati. Uostalom ima i religioznih filmova u kojima isto tako vidimo blasfemično ophođenje i sa Krstom i sa Hristom ali sve je to u funkciji priče koja je kao celina, po mom uverenju, veliko hrišćansko delo. Film najtoplije preporučujem svakome ko ga nije gledao. Ne može se gledati „usputno“ i iz kuhunje dok se sprema obed. Mora se gledati sa krajnjom pažnjom i što je glasnije izvodljivo a već ćete videti zašto! U svakom slučaju, film vas oslobađa i uozbiljuje! Mnogo bolje razumevate ljude; nežniji ste prema njima bez obzira koje su nacije jer je ljudska tragedija i drama nešto što je zajedničko svima nama! Dublje razumevate da bez Hrista ovaj život nije ništa. Bez Njega je svaka čestica loših emocija opasnost a ljudski život nije ništa drugo nego tama iz koje je lako preći u večitu tamu ako se sam život shvati neozbiljno ...ako se gaji mržnja i zavist, i ako se Hristos izgubi iz vida. Miloš Forman je dostojan ozbiljnih analiza ništa manje od Dostojevskog. Ovo nije jedino njegovo ostvarenje sa ozbiljnim porukama ..ima ih dosta. Vredan pažnje je i njegov „Regtajm“ ...ali o tome nekom drugom zgodom ili pak da se toga lati neko obrazovaniji. Na kraju, nisam mnogo iznenađen što se u ovom vremenu raspada vrednosti film Amadeus namerno prećutkuje iz centara moći! Dodiruje mnogo ozbiljne dubine koje smetaju i bole; i umesto da ima čak katedru na fakultetima, s obzirom na brojne neispitane segmente koje nosi u sebi ... njega su smestili negde u arhive kao neprijatnog svedoka ljudske prirode. Zadivljen sam Formanom i zapanjen sam koliko malo znači ljudima ovog vremena .. ali to ima svoju cenu. Osvrnimo se oko sebe i videćemo je. ____________________________________ Evo nekoliko scena iz filma koje su po sebi minijaturna remek dela! Posebno je potresan ovaj srednji klip u kom se može videti šta zavist, ljubomora ili mržnja učine svakom od nas; ako uporno odbijamo da se sa time sretnemo, priznamo ga ...ispovedimo i molimo Boga da nas od toga izleči ..a sa time se naravno ne može ući Njegovo Carstvo. Kakav strašan ponor; kakav dijapazon ličnosnih ekstrema u čoveku, o čemu govore i sveti oci. Čovek je biće koje je i anđelske lepote i uzvišenosti ali koji se surva do demonskih dubina u kojima više ništa ljudsko nije prepoznatljivo. U ovom starcu su i najuzvišenija osećanja lepog; nije mu srce još umrlo za te emocije ...ali onda se podaje adskoj mržnji ..nesposoban da joj se odupre.
  6. Blaža Željko

    "Eshatologija" o. Zorana i "mitarstva" Save Janjića. (manje dorade)

    У свом заниљивом форумском тексту: "Јављање светаца у есхатолошким телима" (koje je klikom na link neophodno pročitati radi razumevanja ovog razmišljanja) otac Zoran je između ostalog rekao i sledeće: Sa ovim delom teksta, vezano dakle za kategorije našeg i Hristovog vremena tj. eshatona koje je kroz Njega već preobrazilo istoriju u "sadašnjost", korespondiraju upravo Spasiteljeve reči koje je, u saradnji sa Ocem tog istorijskog trenutka, izgovorio pred mnoštvom naroda (Jovan 12/ 28 - 32): 28. Оче, прослави име своје! Тада глас дође с неба: И прославих, и опет ћу прославити! 29. А народ који стајаше, када то чу, говораше да је гром загрмио; а други говораху: Анђео ми је говорио. 30. Исус одговори и рече: Овај глас није био мене ради но вас ради. 31. Сад је суд овоме свијету; сад ће кнез овога свијета бити избачен напоље. 32. И када ја будем подигнут са земље, све ћу привући себи. Treba obratiti pažnju na vremena koja upotrebljava Gospod grmeći sa Neba ... kao svršenu radnju "i proslavih" i kao radnju koja tek dolazi "i opet ću proslaviti"! No da li se On obraća onim okupljenim ljudima pred Duhovskog perioda? Naravno, obraća se i njima (uostalom i ovaj jevanđelski citat gore je dokaz za to) ali veoma bitno je razlikovati preduhovski period od onog posleduhovskog, Crkvenog! Naime, u onom trenutku, na koji se odnosi ovaj jevanđelski događaj, Duh Sveti još nije sišao na Apostole i među ljude (rođenje Crkve) a bez Njega nije moguće videti Boga u Bogočoveku! Upravo i samo On proslavlja Hrista iz čovekovog Srca! Bez Njega čoveku nije moguće ni da veruje ni da se moli ni da voli! Bez Njega su se i Apostoli razbežali na Veliki Petak. Otac se, mišljenja sam, obraća Crkvi svih vremena; dakle već Duhom prosvećenoj Crkvi, a samo malo kasnije Sin Njegov, u pasusu 31. saopštava: "Сад је суд овоме свијету; сад ће кнез овога свијета бити избачен напоље." Bogočovek dakle uvodi eshaton u istoriju jer je već "sada sud svetu" ..dakle istovremeno u Njegovom prezentu pre dve hiljade godina ..ali, budući da je Bog, onda i u Njegovoj večnoj liturgijskoj sadašnjosti tj. u večnosti. Liturgija je već sud svima .. kao što je i odnos prema Hristu, i odnos prema Njegovom liku u ljudima, već ovde sud koji će Parusija samo potvrditi. "Ko ne veruje već je osuđen" kaže Gospod na jednom drugom mestu, opet kao Njegov prezent (večno SADA) istovremeno i kao svršenu radnju koja se tiče upravo ovog Njegovog "sada"! Udaljenost od Liturgije udaljenost je i od Hristovog Carstva ..ne voljom Hrista već voljom čoveka. Možda ovde može da se mucavo promišlja o problemu mitarstava na koje se otac Sava Janjić osvrnuo u svom tekstu: "О привременом и вечном Суду" na istom ovom sajtu...i koji je isto tako neophodno pročitati. Naime, ako je po Hristovim rečima "sada sud svetu" (što po sebi nudi mnoge odgovore) ..ako je eshaton naša realnost još za života kroz Liturgiju i Telo Hristovo, i ako je kroz Bogočoveka već ostvareno Carstvo "u srcima našim" ..onda mitarstva mogu biti pokajanje i borba sa strastima dok smo još jedno sa biološkim telom; drugim rečima dok smo "živi"?! Možda je (a sklon sam da verujem tako) podvižnica Teodora, od koje je i nastalo ova ne sasvim priznata i naravno nekanonska "teorija", dobila od Duha poučavanje sa sasvim drugom konotacijom, a koje su kasniji mističari i tumači snova izvrnuli po svojim maštarijama!? Poučavanje da su naši ljuti ratovi sa strastima, sa mržnjom, sujetom, gnevom i spektrom ostalih mrakova i grehovnih posledica, u stvari već sud nad nama još ovde za vremena i konkretnog života!? Ne Sud Boga koji je Ljubav nego sud naših dela (ili nedela, grehova) nad nama samima koja su carine (mitarstva) u našoj savesti i koja stvaraju užasnu neizvesnost "da li ću imati čime da platim trajni boravak u Carstvu Hristovom"!? U njima, u gresima, a bez podviga dobrote i nežnosti, ispovesti; Krsta i Crkve, ostajemo trajno ako ih se Crkvom ne razrešimo, tj. ako "ne platimo cenu" kao onaj dužnik Gospodaru kada je molio da mu bude oprošteno; na šta posredno ukazuju i reči Spasiteljeve (parafrazirano): „Rob ne ostaje u kući nego sin“! U organskoj vezi sa "carinama savesti", sa osećanjem duga i teretom greha je jevanđelska realnost izrečena od Gospoda da se rob (grehu, strastima i zlu uopšte) izbacuje napolje a sinovska ljubav ostaje u kući! To znači da su do trenutka izbacivanja zajedno živeli u kući (u ovom veku i svetu) kao što su na njivi zajedno rasli i žito i kukolj!? Uostalom Jevanđelje doslovno o tome kaže: "...Као што се, дакле, кукољ сабира и огњем сажиже, тако ће бити на посљетку овога вијека. Послаће Син Човјечији анђеле своје, И САБРАЋЕ ИЗ ЦАРСТВА ЊЕГОВА све саблазни и оне који чине безакоње. И бациће их у пећ огњену; ондје ће бити плач и шкргут зуба. Тада ће се праведници засјати као сунце у Царству Оца свога. Ко има уши да чује, нека чује!" (Matej XIII gl. 36 - 43) Mislim da je ovde sasvim jasno da je Gospod već u Svom Sinu ostvario liturgijsko Carstvo iz kog će nedostojni tek biti izbačeni! A da ne bi to doživeli onda nam savest govori da moramo nečime dok smo živi (dakle sada) "platiti gospodaru"; da nekim "znojem lica" ili raspetom ljubavlju bar pokažemo volju da nam nije svejedno gde ćemo biti u večnosti. Za sada svi smo tu, u Njemu, ili kao žito ili kao kukolj i On to sve trpi! I dan danas iz Crkve, kao iz već prisutnog Eshatona, On govori kroz Jevanđelje svima: "Rode zli i preljubotvorni, dokle ću vas trpeti"!? Ovaj život, da preformulišemo drugim rečima, sa padovima i ustajanjima koja su bolna i trnovita, jesu „plata za greh“ ..jesu, uslovno rečeno, „carine“ tj. neka formalna pravila koja ne možemo mimoići u toj pokajnoj disciplini OSIM neosuđivanjem jer „ko ne osuđuje neće biti osuđen“! Mitarstva bi, u toj pretpostavci „formalnih odnosa“, bila naši tužni pokušaji i napori da se uz pomoć Crkve i svetih tajni otrgnemo od demonskih uslovljenosti kojima smo podlegli i da se ovde, "sada" i "danas" za svojih života, liturgijski domognemo nekako bestrašća tj. stanja negnevljivosti, smirenja i poniznosti!? Stanja, ovde i sada, iz kog se molitveno opšti sa Gospodom "jedan na jedan" u vremenu koje nije vreme već Duh Sveti! O tome nešto i Gospod reče (prafrazirano): "moliće se ljudi u Duhu i Istini a ne na gori ovoj" tj. ne u vremenu i prostoru jer "gora ova" je materijalna i geografska odrednica već u Duhu i Istini koji su izvanvremeni "događaj". Dakle zadobijena negnevljivost, poniznost i svako smirenje su stanja koja nas čine sinovima po Blagodati i koji "ostaju u kući" .. koji ostaju u onome što već ovde jesu!? Verujem da se ona lestvica, često viđana po freskama, upravo odnosi na naše konkretne živote, padove i uspone na putu ka Hristu!? Smatram da ta lestvica nije predstava ljudske duše u nekom posmrtnom vremenu već upravo sam naš život sazrevanja u Hristu sa svim padovima i usponima koje on sobom nosi. Stepenik po stepenik .. pa padneš, pa se kaješ, ustaješ ..pa opet se penješ pa padneš ..ali uvek uz pomoć svetinje Liturgije sve zreliji i stabilniji - premda nema garancije da i kod poslednjeg stepenika neće biti posrtanja i, ne daj Bože nikom, pada! I najveći svetitelji su do poslednjeg časa strepeli nad svojim spasenjem ako su gledali na svoja dela! Nije im bilo važno na kojoj su stepenici jer to ne meri čovek! Uzdali su se u Gospoda jer samo On spasava svojom milošću! Važan je samo taj pokret ka Njemu; uspon na trnovitom putu i klizavim merdevinama. Bez Njega čoveku to nije moguće jer smo bez Hrista ništa. Ta priča o mitarstvima najviše mi liči na ovu sliku tj. fresku stepenica (merdevina) od zemlje ka Hristu koji je gore na vrhu i na kojima se svi nalazimo .. od nas bludnih i praznoslovnih do svetogorskih monaha i isposnika. Od smirenog i poniznog srca Gospod se ne skriva; obitava u duši i srcu a pošto je upravo On Carstvo Božije onda je Ono već tu! Verujem da On zato i kaže (parafrazirano): "Nemojte tražiti Carstvo (večnost) ovde ili onde ..ono je u srcima vašim". Carstvo skriveno od zlih i izopačenih ljudi, od lažova i lopova; od "ponosnih" i oholih. Imaš li Hrista u srcu i Sahara ti je raj; i Arktik i Mars i Neptun! Gde god da si u raju si jer Gospod je raj! Raj nije ni geografska ni vremenska odrednica u smislu "juče", "danas", "sutra"; Hristos u srcu je raj ..već ostvaren kroz Liturgiju. A da bi se Vaskrsli Bogočovek sreo u srcu mnogo krvi treba da se propljuje; mnogo lomljenja gordosti, poniženja i odricanja da se potrpi, uvreda da se oprosti i užasa da se prođe upravo tu "unutra" u srcu gde se susrećemo sa tim spektrom zlobe i mraka koji se rađaju iz gordosti. Sve to sa jedinom idejom, u stvari nesvesnom čežnjom, da se nakon mnogih padova, ustajanja i plaćanja carinama svoje lakomislenosti, po Njegovom obećanju unutra sretnemo sa Njim "u srcima našim" - ne po ceni otkupa koju čovek bez Bogočoveka nikada i ničime ne može platiti, već samo i jedino po Njegovoj dobroti i sažaljivom opraštanju svih dugova! Upravo o tome i Gospod nešto kaže, čime posredno demistifikuje problem mitarstava: Jevandjelje po Mateju, glava 16 ) "Јер каква је корист човеку ако сав свет добије, а душу своју изгуби? Или какав ће откуп дати човек за своју душу?" Uzimam slobodu da primetim, koliko Bog dade da se o tome promišlja, da u ovoj drugoj rečenici mitarstva, tumačena kao neka carinarnica za dušu posle smrti čoveka, postaje besmislena .. jer ne postoji vrednost kojom je moguće otkupiti dušu! To bi u nekoj iščašenoj formi bilo slično "indulgencijama" (plaćanjem oprosta) koje je čak i zapadna crkva odbacila. Ne postoji trgovačka dimenzija sa dušom OSIM I JEDINO Božijeg opraštanja "dugova" o čemu nam jevanđelska scena Strašnog suda i molitva "Oče naš.." sve govore. "Strašni Sud" poznaje samo dve kategorije ljudi - one koji su činili dobro čoveku i one koji nisu! Jedino što Gospod očekuje od nas je da nema ravnodušnosti prema bilo kojoj vrsti patnje bližnjih, u konačnom smislu prema Njegovom stradanju jer je svaki bližnji (ne samo geografski ili jezički) njegova ikona i po Blagodati lično On. Gospod, još jednom, u ovom gore navedenom citatu spominje živog čoveka koji je zadobio mnogo materijalnog blaga a duši naudio! Čime čovek može da plati dušu osim pokajanjem, trnovitim putem i malim vratima koji svi zajedno čine mitarstva ovde za života. U tom trudu i raspetom stanju neko umre pre neko posle, nekome smrt dođe iznenada nekome se čak i najavi ..ali u svakom slučaju ono što je urađeno urađeno je jer Gospod još veli: (parafrazirano) "U čemu vas zateknem u onome ću vas suditi" - što samo po sebi isključuje priču o mitarstvima koja tek treba da dođu u posmrtnom smislu?! Nije li iz ovih reči "U čemu vas zateknem..." po povratku gospodara večnost ovde i sada u Čoveku? Doduše tek u slutnjama i kao kroz svilenu tkaninu, ali Parusija će to skinuti sa očiju. 1. Коринћанима 13. "Тако сад видимо као кроз стакло у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу; сад познајем нешто, а онда ћу познати као што сам познат."
  7. Blaža Željko

    Globalizacija (samo koja?) je nužnost! Maran ata!

    Pratim godinama u nazad da je pojam "globalizacije" izvor mnogih nesporazuma, deoba i cepanja između ljudi čak do nivoa porodice ali je to pojam koji ište širu perspektivu, dublje sagledavanje ispod površine tj. ispod imena .. bar pokušati ovu reč ne osuđivati olako i prestrogo a razloga za to ima ništa manje nego posredno i u Jevanđelju! Gde je to spomenuto u Svetom Pismu (kako rekoh "posredno")?! Paa .. na Strašnom Sudu koji će biti potvrda dve globalizacije! Šta će biti Gospodnji odabir svojih sinova sa desne strane nego globalizacija u Hristu Isusu, u Duhu Svetom?! Da, biće tu mnogi ljudi iz svih naroda koji su delima u istom Duhu svedočili Gospoda Hrista, a i u onom času će priznati Njegovu vlast i pasti na kolena pred prestolom u suzama i radosti. Ni po čemu se neće razlikovati i druga globalizacija po čoveku koju će zloupotrebiti otac laži i pojaviće se kao surogat Hrista za oslepele i raspamećene ljude! Iščupaće prethodno iz srca ljudi Ljubav (koja je Hristos) a onda će se pojaviti u svetu bez ljubavi da ujedini ohladnele. I Gospod svedoči (parafrazirano): "A kada ponovo dođem da li ću naći ljubav.." Suština je da su ova globalna ujedinjenja po spoljašnjim obrascima savršeno slična jedno drugom samo što je ova Gospodnja, Ženikova, globalizacija autentična i imanentna ljudskoj prirodi, praobrazu koji je utkan u biće, dok je ova druga isfabrikovana lažima, uzurpacijom i na kraju lažno, kroz bolesna ushićenja i devijantne emocije, predstavljena u obličju ljudskom kao izlaz iz mraka u koji smo kao ljudi tj. čovečanstvo, upali. Iz svega onog što sam ranije mucao na ovim stranama, kroz Hrista, kroz Crkvu i Njen odblesak u svetu (kao model koji je od silaska Duha na Apostole NESVESNI podsticaj ka drugome u svim ljudima) sve se već vekovima kreće ka nekom ujedinjenju jer je čovek i sazdan za zajednicu .. ne za razdvojenost i samotnjaštvo. Grešimo kad se udaljavamo jedni od drugih, bilo pojedinci bilo narodi jer u osnovi u samoj prirodi koju nam je Bog dao, po njenoj datosti i osobinama, mi treba da težimo zajednici i ujedinjavanju - ali u Hristu! Ne bez Njega! Samim tim globalizacija u svojim temeljima, posmatrana Crkveno, ne može da bude štetna ako se teži hrišćanskoj harmonizaciji ljudskih odnosa u horizontali; makar to bio, u složenim međuljudskim odnosima, konstantan proces a ne svršena radnja! Pred Gospodom, kako poučavaju sveti Oci, i ljudska namera igra veliku ulogu! Dakle makar da, koliko je do nas, imamo nameru da te procese razvijamo. Nas zbunjuje reč "globalizacija" koja je kontekstualno, kroz razna tajna društva, izopačene slike sveta od njih i zakrivljeno ogledalo naše percepcije, dobila negativnu konotaciju .. mada je ona isto što i "sabor" i "opštežiće" u autentičnom izdanju. Carstvo Nebesko biće upravo to - globalizacija u jednom Duhu, Duhu Svetom. Neće tu biti nacija; mnogo grešimo ako izolujemo nacionalni identitet od Hristovog lika te da bilo koji identitet može uopšte da postoji mimo Hrista i osobina koje su nam zapoveđene (poniznost a ne ponositost, služenje, smirenje). U "stanovima mnogim" Carstva Božijeg neće biti samo sveti srpski, ruski ili italijanski prepodobni, pravednici i mučenici već isti prepodobni odasvud koji posvedočiše Njegov obraz u sebi. Gospod će ih skupiti po raskršćima, po sirotištima... Bilo koji čovek koji sleduje za Hristom on je na zemlji apatrid jer reče Gospod: "moje Carstvo (a ono je u srcu čovekovom) nije od ovog sveta". Hrišćanin nema dom na ovoj zemlji iako na njoj živi! Njegov je dom u srcu sa Hristom ako ga očuva i ne odbaci; a tu su mu i bližnji - svi koji dišu i misle istim duhom makar bili Šveđani, Laponci, Bantu plemena ili Englezi! U Hristu već ovde si globalno sabrat svakome ko u Hristu vidi Spasitelja i Boga ma kom narodu da ta osoba pripada. Ako još delamo zajedno na globalnom mirenju u Hristu (jer "blaženi koji mir grade jer će se sinovima Božijim nazvati") onda ta reč "globalno" ili kako rekoh "opštežiće" dobija sasvim jedno drugo značenje. Mnogo italijanskih vojnika (po defaultu katoličkih "kršćana") je poginulo štiteći svetinje na Kosovu u vreme pogroma?! Zar po jevanđelskim shvatanjima nisu oni bližnji srpskoj sirotinji JER SU SE SAŽALILI! Nisu li oni onda veći "Srbi", ako je uopšte bitno kako se ko zove, od mnogih deklarativnih koje je baš briga za Srbe južno od Ibra?! Uzgred, s obzirom na neporecive podatke i dokaze o izdvajanju budžetskih sredstava koje spominje i Ustav države, taj mučeni svet i dan današnji se hrani u narodnim kuhinjama sa kazana; pod uslovom da se SMS-om prikupi dovoljno sredstava za hranu!? Šta se to dešava? Ne znam; Bog zna! Uostalom, nacistički ekstremi iz drugog svetskog rata najbolje pokazuju gde idu nacije ako uklone nezgodnog svedoka Hrista koji "trabunja" nešto o praštanju, o služenju..!? Globalno po čoveku začinje se (što je po sebi paradoks) u separatnom razmišljanju koje razara Božanski lik... i vremenom se identifikuje sa sebi sličnim! U tren oka ono što je prividno lično i autentično postane globalno privlačeći kao stihija sa svih strana istu ostrašćenost, isti obrazac razmišljanja bez obzira na jezik! To je kob našeg hristolikog bića; mora se prepoznati u sličnom. Začas te stihije zamene Hrista sa svojim pravilima ... i začetno su seme ove druge globalizacije po čoveku ma kako se predstavljale opravdanima! Nećeš blagog Gospoda - dobićeš surovog čoveka .. ali nema ljutnje, on je tvoj izbor. Na Strašnom Sudu, koji je kroz Liturgiju već sada jer Gospod reče: "Сад је суд овоме свијету; сад ће кнез овога свијета бити избачен напоље." (Jovan 12; 31) nema podela na nacije! A da je to već sada Gospod na drugom mestu potvrđuje kao svršeni glagol: "Ko ne veruje već je osuđen"! Drugi dolazak Hristov biće samo preobražaj postojećih opredeljenja iz privremenih u trajne; ko je šta izabrao za svoje božanstvo u onome će ostati. Sud Spasov je nad pojedincima svih naroda jer se svima obraća sa "dođite blagosloveni..." ili "idite od mene prokleti.." što se odnosi na one koji su delima svedočili Hrista ili su ga odbacili bez obzira na epohu ili naciju u kojoj su se rodili. Milijarde i milijarde ljudi svih vremena svih naroda .. stajaće pred njim a On će govoriti svakom pojedinačno. Ako sam mislio da sam nešto skrio pred Njim .. On će govoriti na megafon, sa krova! Svedočanstva su brojna da je to realnost, pa između ostalih i to što će u Dan onaj ne njivi biti dvojica (pretpostavka je da su komšije, sunarodnici ili čak braća jer se ispomažu na njivi) ali "jedan će se uzeti a drugi će se ostaviti". Jedan je sačuvao blago koje mu je Gospod poverio drugi ga je proćerdao; spolja to niko nije video! Priča o pet ludih i pet mudrih devojaka je veoma slična! Sve se one poznaju jer razgovaraju, dakle istog su roda ili naroda, ali kad dođe Ženik one mudre nisu bile mnogo sentimentalne prema ludima; šta više kao da im posredno rekoše: "Šta je nas briga što vi nemate ulje!? Ne možemo da vam damo od našeg da ne bi i nama zafalilo nego idite kod menjača pa kupite!" U međuvremenu Ženik dođe i zatvoriše se vrata. Strašna scena! S toga, dok je vremena i koliko je do nas, treba delati kao so; da se Crkvom, makar i zrncima, osoli ambijent. Sve ovo ispisah sa idejom da se na pojam globalizacije gleda sa manje ostrašćenosti ali i sa dozom opreza jer ishoda za svakog od nas ima samo dva: ili desno ili levo od Hrista. Možda sam delima, premda sam ubeđen da posrćem za Hristom, već u društvu onih pet ludih nesrećnica .. no Bog je pučina sažaljenja pa se nadam da će i za mene naći neko rešenje kao za Marmeladova iz "Zločina i kazne": "Dođi i ti bedniče jer znaš da si bednik". Treba "ispitivati duhove" u ovim smutnim vremenima. Zapoveđeno nam je da mir gradimo i da ga imamo sa svima. To podrazumeva težnju ka globalnim odnosima u Hristu Isusu. Ali upravo Njegovo ime i jeste odgovor za to gde je nešto lukavo upakovano u "belosvetsku globalizaciju po čoveku" a gde je to iskrena težnja za zajedništvom u nadi da se mir nađe. Hristovo ime treba pomalo ljubomorno čuvati; to je ime krhko i nežno u srcu, očas bude povređeno ubojima mnogim. Ne treba Ga olako bacati pred noge makar koga ali sa Njim istovremeno i jačim od bilo čega zamislivog treba čačnuti ideologiju ambijenta u kom se krećemo.... i tada u svetlu tog Imena ubrzo svako pokaže svoje obličje i credo. Odmah znaš s kim i dokle smeš da deliš čak i srce a s kim da deliš samo ona opšta ljudska mesta "uvažavanja vere i ideologije" na nekom jevanđelskom principu kao nesvesnom zajedničkom imenitelju; jer smo dužni da svima budemo sve. Čak ne mora da se Hristovo ime bezrazložno rasipa takvo kakvo je; dovoljno je i ništa manje tektonski potresno samo kontekstualno upotrebiti citat nekog od otaca Crkve; posledice su iste. Sve to nosi svoje rizike ali nema na ovom svetu bezbednog mesta iz kog bi mogao da kažeš "sad sam na konju, ne može mi vrag više ništa". Možeš to reći samo kad budeš siguran da si od bližnjih opojan i oplakan a ti u naručju Hristovom .. a do tada sve je, kao losos, plivanje uz reku ka izvoru, dok te mulj, kamenje i balvani udaraju u lice a predatori vrebaju da se tobom hrane. Kad ti u tom plivanju pomažu ljudi svih naroda kao i ti njima .. i to je globalizacija u dobrim namerama.
  8. Blaža Željko

    Nacionalna identifikacija

    Iz jedne prepiske sa facebook-a na temu nacije i nacionalnog itentiteta: "Mišljenja sam da je identitet ispred svega "ličnosna karakterna kategorija" gde određeni korpus može da se prepozna međusobno kroz sličan LIČNOSNI kod ..tj. karakter! Vezano sa tim u istom tom korpusu mogu se dve karakterne struje, deklarativno iste a ideološki različite, međusobno doživljavati kao strano telo sa svim pratećim sadržajima: omalovažavanje, prezir pa čak i mržnja! Dolaskom sveličnosti i izvora svake ličnosti Hrista rasvetljeno je da je istorija sveta u stvari biografija harizmatičnih osoba koje su u datom momentu bile "pod vlasti" na ovaj ili onaj način! Istorija je objektivni unutrašnji život tih ljudi putem Vlasti preslikan u realni život baze! Istorija Crkve i hrišćanstva je ovaploćeni Gospod kom se veruje! Ta istorija je ličnost! Na isti način i po istom principu, pod uslovom da se zanemari ili odgurne Hrostos kao izvor svakog dobra i života, i svi drugi "identiteti" imaju svoje paralele na nekom lokalnom nivou. Slika razorene Evrope za vremena drugog svetskog rata je unutrašnji svet jedne osobe kojoj se verovalo! Opredmećena duhovna realnost jednog čoveka kom su čitavi narodi, u bolesnoj uobrazilji, predstavljali duševne pokrete ličnih unutrašnjih katakombi! Sopstvena ushićenja pretočena u realni život posredstvom instrumenata vlasti! To i jeste užasna osobina Vlasti kao Božije sile, anđelskog čina koji kao i sve stvoreno služi i sluša Gospoda (npr. Sunce koje greje i dobre i zle); tako i Vlast ne praveći razliku dobrih i zlih odslikava pojedinca u potčinjenima; i obratno ...narod se uvek prepozna u sličnom! Život države, dobar ili loš (što zavisi koliko Hrista ima u tome), samo je realni unutrašnji svet vladara (jednina ili množina - svejedno, no po instiktu mislim da je uvek jednina). Ljudi iz baze prepoznaju sopstvene osobine u ličnosti i identifikuju se sa njom. Sve funkcioniše na ovom principu. "Nacija" .. "identitet" (sama reč kaže - identifikovanje sa nekim) uvek je interakcija između harizmatičnog duha nekog pojedinca i mase koja mu veruje! Koja se identifikuje i prepoznaje kroz tu osobu! Primera danas bezbroj! Demokratija je izjednačila sve vrednosti po čoveku i usitnila identifikacije na beznačajne spoljašnje obrazce. Sve razbijenije sitnije grupacije ljudi prepoznaju se kroz određenu ličnost; kroz ponašanje ..pa tako, na onom bazičnom nivou, poštovaoci lika i dela neke folk, pop ili rok dive i duhom i spoljašnjom formom liče i na taj prvolik pa samim tim i međusobno! Uniformno, kao vojska! (Pri tom ne zauzimam ni pozitivan ni negativan stav prema ovoj pojavi - iznosim je kao model za gornju temu) To su mikro nacije jer, po rečima pokojnog profesora sa teološkog faksa Sime Ćirkovića: "Nacija je osećaj i samo osećaj a priroda je ta da su svi ljudi od istih praroditelja" ...sledi da je osećaj pripadnosti nekome u suštini "pleme" tj. "nacija" po sebi"! Onaj koji se oseća Bošnjakom .. pa i jeste Bošnjak! Onaj koji se ne oseća Srbinom .. nije Srbin! Ko se oseća Englezom .. Englez je. Važi i za Makedonce, Laponce i Bantu plemena! Genetika ne igra nikakvu ulogu jer smo od istih praroditelja! Sve je u "ličnosnom kodu tj. obrazcu"! To su nužnosti oslepelog palog čoveka koji sebe kao ličnost može da vidi samo u drugoj ličnosti! Pogledajte plemensko ponašanje navijačkih grupa! Njihovi predvodnici, neke ličnosti "odavno poznate ...tamo nekom" su karakterni kodovi tih grupa.. što za posledicu ima i praktično oživljenje "unutrašnjeg sveta" njihovog predvodnika! Onoliko koliko predvodnici imaju međusobne animozitete toliko se i verni sledbenici međusobno "vole" sa sve oštrim predmetima i bezbolnim palicama! Ličnost ne može biti porobljena od mehanizma ...već od ličnosti ..manje kolebljive i slobodnije pa samim tim i jače! Lično mislim (što nikoga ne obavezuje ni na šta) kroz prethodno rečeno da je jedini duhovni buke "srpstva" unutrašnje stanje rodonačelnika Rastka Nemanjića kog su mnogi ljudi u praksi oponašali i verovali mu. A to onda znači da biti Srbinom podrazumeva sve Savine osobine ... poniznost, smernost, pranje nogu svima, ne traženje slave od ljudi, bežanje u pustinju sebe samog, odricanje od blaga i bogatstva i prepuštanje Hristu. Ne tumačenje „časti“ ili „dostojanstva“ kao spoljašnje kategorije koje po inerciji pale prirode nastaju usled visokog mišljenja o sebi .. već kao dara Božijeg jer samo On daje slavu i čast! On "obara i podiže" kako kaže svetitelj u molitvi; ne može čovek sam sebi da izgradi dostojanstvo ako ga je izgubio niti da ga odglumi - onda je klovn! To isto znači i praštanje u svakom smislu; ne vraćanje unazad jer ko stavi ruke na plug pa se stalno osvrće..." ne može biti učesnik već ostvarenog Carstva! Na suprot tome mnogo je skupoceno "srknuti iz Čaše" dobiti više od drugih.. imati velike ljude u istoriji i sve to zanemariti! Da, Hristovo Carstvo je kroz Crkvu već tu kao jedina realnost .. sve drugo su naše grehovne uobrazilje i magle u glavi! Ostvari li čovek karakter Svetog Save u sebi on je "Srbin" u autentičnom smislu; ali zar je važno kako ćemo se zvati!? Nije bitno ime; bitno je ostvareno Hristovo Carstvo u srcu ...koje magnetski privlači zabludele. Svetosavlje nije "sredstvo" ka nekom cilju već je ono CILJ .. pošto je ostvareno Carstvo u ovom časnom svetitelju; on je žitelj Hristovog carstva! A sredstva ka tom cilju (ka Svetosavlju) su praktično življenje po Savinom primeru - nezlobivost, praštanje, ne sećanje na zlo, ispovedna liturgijska otvorenost ka Istinitom Bogu; a kako ćemo se deklarisati .. tako je nebitno. A šta ako isključimo ton sa planete!? Ostaje samo ono što vidimo - dela i praksa, nebitno kako se ko zove! Iz prošlosti možemo (kao zadatak za gornju temu) samo opredmećivati duh osvedočenog Hristovog ugodnika .. SVAKO U SVOM ŽIVOTU, to je važno reći ..i to je jedini put ka uzajamnom približavanju ..drugog identiteta, naročito ne u spoljašnjim formama, Srbi nemaju! Svedočanstava oko nas bezbroj! Problem je nastao kada se na istoriju počelo gledati kao na skup događaja ..a ne kao na ličnosni obrazac! Izvinjavam se na dugačkom komentaru. Najpre nisam ni hteo da se uplićem u priču .. ali eto, ruke same krenule! Ne zamerite."
  9. Blaža Željko

    Film "CRIMSON TIDE"; Vasili Arkipov; lanac komande nuklearne podmornice

    Upravo odgledah po N-ti put film "Crimson Tide" sa Denzil Vošingtonom i Džin Hekmanom u glavnim rolama ..te mislim da film po genijalnosti i važnosti teme treba da se nađe i u teološkim školama (premda se Bog ne spominje implicitno .. ali ljudi su Njegove ikone!!). Puno puta sam razmišljao da je ovo delo napravio neko sa dubokim gledištima o pojmu hijerarhije i subordinacije kao prevažnim elemetnima svakog društva; svake zajednice, a tek nedavno doznah da je to ekranizovani i za nešto detalja modifikovani istiniti događaj sa ruske podmornice iz vremena kubanske krize 1962. godine! To se u filmu čak i spominje na jednom mestu. Naime, došlo je u ovoj ekranizaciji do pucanja lanca komande na američkoj nuklearnoj podmornici! Pojavile su se u vrhu između dva keptana (koji jedan bez drugog ne mogu da donesu izvršnu odluku) dva oprečna viđenja situacije na brodu, usled pucanja i prestanka komunikacije sa spoljnjim svetom, a trebalo je u kontekstu radnje filma da izvrše nuklerani udar na Moskvu i dalje širom Rusije. Posledice (prekrasno opisane na kraju filma) su bile te da se sistem urušio; da je u tren oka došlo do podvojenosti između posade broda na granici oružanog sukoba! Film je dakle zadro do same srži u pojmove, prevažne u Crkvenom svetu, hijerarhije, poslušnosti i subordinacije i otvorio pitanja na koja je teško naći odgovor .. tako da i film završava sa tom dilemom?! Ali ono što je nedvosmisleno kroz priču (što je vertikala u svakom smislu) je to da bez hijerarhije nema ničega zdravog ni u jednoj zajednici! Samo one zajednice ili kolektiviteti, od najmanjih što su manastiri, četa vojske ili policije do većih što su države, koji imaju jasnu "kičmenu strukturu", tj. hijerarhiju, opstaju i čine zdravu sredinu! Tamo gde je demokratija to razjela pojavile su se struje, stranke, usitnjavanja, apsolutna disharmonija .. jer hijerarhija je temelj harmonije. I u muzičkom svetu je to isto - dok stoje u hijerarhiji tonovi čine harmoniju, akorde i njihova kretanja. Kad svi tonovi krenu po svome ili pokažu težnju da budu "dominanta" dolazi do apsolutne buke besmisla; do, kako rekoh, bolne disharmonije. Šta se to desilo na ruskoj podmornici davne 62. godine? Naime, besneo je hladni rat; Ameri razmeštali svoj raketni štit po Evropi i bliskom istoku! Hruščov pokušao da uzvrati i u nekoliko navrata već dopremio nuklerne rakete kod Kastra! Međutim ubrzo te akcije budu provaljene; Kenedi naredi tzv. karantin Atlantika oko Kube sa ciljem da spreči dalje dopremanje ovog oružja. U pratnji ruskih brodova bila je i spomenuta nuklearna podmornica no Amerikanci je nanjuše i manevarskim podvodnim bombama krenu da je primoraju da izroni. Tu je došlo do koplapsa i svet nikada kasnije kao tada nije bio na ivici nuklearnog armagedona. Naime, Amerikanci obaveste Moskvu da na podmornicu bacaju bombe koje nemaju snagu bojevih i mogu da naprave malu štetu na plovilu ali iz Moskve ta vest nikada nije stigla do mornara!!! Slušajući buku oko sebe i "slepi i gluvi" zbog nedostatka komunikacije, a u kontekstu odnosa koji su bili pred pucanje, osoblje podmornice je bilo ubeđeno da je počeo rat - nuklearni! Prva naredba je bila da se jedna raketa (jača od hirošimske) pošalje na nosač aviona udaljen nekoliko kilometara; a zatim da se napadnu američki gradovi. "Šta bi bilo kad bi bilo"!? Možemo ovde sada otpevati zahvalni tropar Gospodu i molitveno spomenuti Vasilia Arkipova (to ime dobro pamtiti), čoveka koji je (najdublje verujem uz neku Božiju intervenciju) sprečio najgora moguća stradanja širom planete! On je naime bio jedan od tri kapetana podmornice a protokol je nalagao da pristanak za lansiranje moraju dati sva tri visoka oficira! Dvojica su bila "za" ali on je iz istih razloga nedostatka komunikacije opisanih u filmu rekao "njet" .. i od tog se vojnog udara odustalo! Dalje je sve istorija! Mnogi ljudi iz sveta se sa pijetetom sećaju Vasilia; blagodarni su mu jer je tog trenukta samo u njegovim rukama bilo na stotine miliona života američkih građana i gradova .. i naravno uzvratno kao odmazda stotine miliona što ruskih što evropskih života; u stvari kasnije zbog radijacije i života svega živog na svetu. Ja sam tada imao svega sedam meseci .. i evo molitveno blagodarim ovom čoveku, a mislim da bi ga se i Crkva na neki način morala sećati i posvetiti mu dan bar za parastos; npr. dan kada je umro u avgustu 1998. godine. Moramo se sećati ovakvih ljudi. No ostaje dilema koju i spomenuti film postavlja na kraju: kako to da je narušen lanac komande spasao čovečanstvo teške patnje?! Odgovor je teško naći; projavljuje se odjednom u igri slobodno ljudsko uverenje koje se ne može prezreti .. ali u suštini i u filmu i ustvarnosti taj lanac i nije bio poptun. On je bez komunikacije već nepostojeći i Arkipov (kao i Denzil u Crimson Tide) nije hteo da potvrđuje nešto čega nema! Tako mala dilema a u srži je od velike istorijske važnosti. Nije dakle reč o pokidanoj vertikali komande, o neposlušnosti ili pobuni, već o nepostojećoj stvari kojoj kao ljudi nisu dali pristanak premda suva slova zakona i pravila službe, kao čiste formalnosti, govore nešto drugo. Dakle najtoplija preporuka da se film "Crimson tide" krajnje ozbiljno pogleda i da se sa spoznajom drame koja se tu odvija (po slici stvarnih dešavanja) oda pošta onima koji pod pritiskom donose prevažne odluke. Vasilijeva fotografija iz tog perioda
  10. Blaža Željko

    Loši "sveznalački" trendovi na društvenim mrežama i viber grupama

    Ozbiljno loši trendovi na društvenim mrežama; pa i ovde na poukama! Vidim ljudi duboko raspravljaju o Božijim Energijama, sve znaju, sve im je jasno!? Znaju tako neki ono što je po suštini nesaznajno za ime Božije!? Ne možeš da uđeš ni u jednu viber grupu a da ne naiđeš na sveznalice "koji o tome prosipaju iz rukava" - premda su se sveti Oci užasavali (pa čak i sami Anđeli) da oko toga mnogo polemišu. Na tom putu zamki kol'ko nećeš?! Naravno, baviti se "mudrovanjem" u takvim grupama je čist promašaj ..i treba bežati glavom bez obzira! To me podseti na jednog starog bažanijskog crkvenjaka i pojca, pokojnog čika Duku (Duška Kajalića - Bog da mu dušu prosti) koji je bio, u najlepšem smislu, i spadalo povrh svih drugih kvaliteta. E taj mudri čovek jednu stvar nije voleo i meni lično je to mnogo pomoglo u životu. Naime, čim bi u društvu krenula priča o Bogu, gde bi svako pričao šta mu se prohte, on bi, onako naslonjen bradom na štap, samo ispio rakijicu i rekao: " E pa idem ja"! I bez odlaganja bi ustao i otišao. Vrlo sličnu stvar sam doživljavao i u manastiru Fenek dok je još bio ženski manastir sa mati Anastasijom kao igumanijom. Ta žena je imala puno simpatija prema meni pogubljenom u svakom smislu; hrabrila me i bodrila znajući gde treba "da me udari" a šta treba "zaliti nežnim lekovitim uljima". Kad god bih otvorio usta da pričam o Božijim energijama, i sličnim unutrašnjim fantazijama smatrajući da sam nešto ukapirao, ona bi pobegla glavom bez obzira! I ona i sestrinstvo! Ostao bih sam i duboko posramljen .. i bio bih srećan ako se uopšte pojave istog tog dana! Tada bih, crven od stida, tražio način da se izvinim ..ali to su uvek bili teški trenutci. Dakle, ne može i ne sme svako da tupi o stvarima o kojima pojma nema (iako bi se mnogi ti ljudi zakleli da im je sve jasno). Za to se uzimaju blagoslovi ili u ovom modernom virtuelnom svetu bar lajkovi (odobrenja i sviđanja) od sveštenika da bi priča dobila na težini! Čim nema svešteničkih odobrenja, zatvarajte to što pišete, brišite, bežite! U protivnom ozbiljna oštećenja atakuju na srce a sramota na vrata! Mislim da bi sveštenici trebalo da tu malo obrate vnimanije?! Sve što čovek treba da zna je da je Gospod kroz Crkvu i Liturgiju doneo sebe - a On je sve što treba ljudskoj duši! Njegov mir, Njegova sloboda u srcu; nežnost, dobrota, poniznost, suze nad svojim nakaznostima. "Mir svoj dajem vam" reče Spasitelj. Kome treba više od toga? Same po sebi to su tajne i tajne treba i da ostanu! Neće ih niko nikada (bez Boga jer "Bez mene ne možete ništa činiti") do kraja ni razumeti ni objasniti osim da su one ono najlepše u čoveku zbog čega je Gospod sišao do dna ada i smrti da to spasi! Malo li je samo to imati na umu?
  11. Ti reče još ozbiljniju stvar "transplantacija" što je prilično problematično. Čega transplantacija u gornjem slučaju? Navedi mi jedan primer kada je čovek kome je telo umrlo (osim srca koje tik takće onako samo za sebe) a da se oporavio sasvim!? Hoću da kažem da se ovi pojmovi moraju izbalansirati.
  12. Hmm ima smisla, naravno sve je to u redu; ali i čovek, na kome samo srce radi, koje se održava na aparatima a pri tom se ostali organi pretvorili u paštetu, dekubiti pojeli kožu a mozak nema ni jedan impuls .. nema puno budućnosti. Hoću da kažem da se mora malo povesti računa i o ostalim delovima tela .. nije ni to tuđe! Džabe što srce kuca ako je organizam u komi.
  13. Blaža Željko

    Ozbiljno posrtanje uvaženog akademika o Hrišćanstvu i Islamu

    Vidi, ko će biti spasen a ko ne to je besmileno raspravljati; Bog spasava (kao što i zove) koga On hoće .. i to je aksiom. Možda meni, ne daj Bože, bude rekao "izvini, ko ti ono beše; ne poznajem te"! Nema garancije da upravo neću tako skončati. No ne mala stvar je Hrista priznati i za Boga, ma koliko grešan da je neko... ili pak kao Arije (čija je jeres osuđena) odricati mu i Božansku Ipostas a islam upravo to ima u temeljima. Dakle, da li će se pošteni, čestiti Musilimani, Budisti ili štokakvi još religiozni pravci spasiti to je u vlasti Boga koji to može da uradi po svom nahođenju .. i niko od nas tu ne može Njemu biti savetnik. Šta više, mi to kao Crkva koja se moli za ceo svet i priželjkujemo - ali sve je u Njegovim rukama. Sjajna je jevanđelska priča kada oni ljudi kroz krov spuštaju oduzetog da Ga Gospod isceli i On, videvši njihovu veru (ne njegovu), izleči tog bolesnog! Dakle nije na veru bolesnika dao isceljenje nego na veru onih koji su verovali da je On Bogočovek! I mi kao Crkva molimo se da On isceli (pa i "spase") sve one koji su u zamkama raznih bolesti što duše a što tela. Možda On isceljuje svakog baš na molitvu hrišćana, na molitvu Crkve kroz jekteniju "za ceo svet"!? Ja to ne dovodim u pitanje, samo kažem da se ne može izjednačavati Hristos sa jeresima skrivenim u drugim religioznim sistemima!
  14. Blaža Željko

    Ozbiljno posrtanje uvaženog akademika o Hrišćanstvu i Islamu

    Matej, glava 12 "Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, расипа." Ovo nisam ja izmislio; ovo su reči Spasitelja. Kako onda nije crno/belo?
  15. Verovatno su neki čuli već za ovog teologa ... ja na moju bruku nisam. Samo mogu da kažem: Bravo Stevane!! Nisam ništa lepše slušao poslednjih ne znam ni sam koliko godina! Neizostavno štivo za svakog 

     

     

    1. Show previous comments  5 more
    2. Рапсоди

      Рапсоди

      И још је додао ( парафразирам) и зато нам папа није потребан, као његов телесни заменик, јер је Он и телесно присутан у свакој парохији. 

      Од 15 и 25 послушај. 

    3. Trifke

      Trifke

      Svidja mi se ono sto ovaj momak govori. Jako lepo!

      @Рапсоди

      Hvala ti za ovaj citat. Bila je jedna diskusija ovde na temu Hristove preegzistencije pa je i tema o kojoj govori vladika Danilo ovde bila razmatrana. 

    4. Рапсоди

      Рапсоди

      Мени се много свидео, па нисам била лења да га забележим. :)

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×