Jump to content

Istopljeni kamen

Члан
  • Број садржаја

    1096
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    4

Репутација активности

  1. Волим
    Istopljeni kamen је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, И данас пут води из Жиче у Пећ   
    Прослава осам стотина Српске православне цркве у Пећкој патријаршији протекла је у знаку сусрета заборављених и расељених, у знаку оних који су успели да преживе, да се врате и да живе са својом децом и црквом као ослонцем.     Из Жиче у Пећ. То је био пут српске цркве у раном периоду Немањића, у доба када је стајала на своје ноге. Осам векова касније, чини се, исти је пут. Народ стиже у древну Патријаршију и историјски најважније седиште Српске православне цркве. Рани је јутро и први мраз у Метохији. Мало магле на пољима, са патријаршијских ораха опада лишће, односи га канал реке Бистрице који тече кроз овај комплекс.   У три цркве, повезане припратом, од владика први улази архиепископ Јован из Охридске архиепископије. Тешко хода и треба му помоћ, ожиљци робовања по македонским затворима виде се у сваком његовом покрету. Има нешто и симболично у том његовом раном уласку у Патријаршију и склањању од студени. Свети Сава је из Охридске архиепископије издвојио Српску цркву, а данас, осам векова касније, њен поглавар архиепископ Јован, улази у овај храм, скроман и тих. Он ће у Цркви Светих Апостола, између ћивота српских архиепископа и патријараха, дочекати двадесет епископа предвођених митрополитом Амфилохијем који у свечаној поворци, уз патријаршијска звона улазе у храм. Иако је било најављено, патријарх српски Иринеј није дошао у Пећ.   Древни зидови су сачували нешто од јучерашње топлоте. Деца из Гораждевца уносе жамор, док владика Атанасије покушава да им објасни како је он млађи од њих, и како је однедавно „има тли и по године” Гости су стигли са разних страна, епископи са свих континената, а митрополит црногорско-приморски Амфилохије говори о сведочењу вере и потреби да се савремени човек одазове позиву Бога и вере.   – И ова црква Христова црква, црква божја црква Светосавска, она ће наставити да свједочи Христа Бога нашега и спасења свему свијету. Да сведочи свему царству небеском свуда, а нарочито овдје на овом косовском простору, овдје где је склопљен код овога народа косовски завјет са Христом Господом. Шта је косовски зајвет? Неки кажу то је митологија. Митологија је помућена њихова савјест и свијест, а косовски завјет није ништа друго, него изданак светога Новога завјета, Христовога завјета, као што је Нови завјет сведочанство Христа распетога и васкрслога. Тако је и косовскометохијски завјет распетога Христа у бићу овога народа – рекао је митрополит и додао да „снага није у броју него у Господу”.   – Није снага у онима колико их има овим просторима него је снага у онима који су, нека их је и мало, живи свједоци истине и који својим свједочанством просвећују и оне који живе заједно са њима – закључио је митрополит Амфилохије.   У самој цркви, која је под заштитом Унеска, међу фрескама изузетне лепоте срећу се расељени, пријатељи, неке давне комшије и познаници. Бака Ката Грујић, из Петрича код Пећи, живи сама у свом селу, украли су јој до стотине кокошака, покућства и свега што се могло однети. Живих покрета и радосна због оволиког броја људи и донела дарове за Патријаршију.   Служба је завршена, напољу је топлије, епископ западноамерички Максим Васиљевић игра се са децом из Осојана. Из велике кесе баца слаткише, високо према крошњама столетног дрвећа. Готово да нема места на Косову и Метохији где овај човек није стигао и делио помоћ и поклоне деци. Тако је 68 малишана јуче добило новчану помоћ коју је прикупило Коло српских сестра из Сан Франциска.   Прослава осам стотина Српске православне цркве у Пећкој патријаршији протекла је у знаку сусрета заборављених и расељених, у знаку оних који су успели да преживе, да се врате и да живе са својом децом и црквом као најсигурнијим ослонцем. Од политичких представника и званичника нико није био присутан.     Извор: Политика
  2. Волим
    Istopljeni kamen је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Митрополит Порфирије за РТС: Свети Сава је пред собом имао јасан циљ!   
    Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије (Перић), председник Извршног одбора за обележавање великог јубилеја - 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, гостујући 2. октобра 2019. године у јутарњем програму Радио-телевизије Србије, говорио је о значају и величини обележавања овог јубилеја и низу молитвених и других сабрања која ће уследити у наредним данима. Централна прослава 800 година самосталности СПЦ биће прослављена у манастиру Жича и у Београду од 6. до 9. октобра ове године.       "Данашње тешкоће, а њих има и биће их увек - не треба да нас плаше, већ треба да се уозбиљимо, да преиспитујемо себе колико смо на путу Светога Саве и његовог оца", рекао је Митрополит Порфирије између осталог.   Благодарећи РТС на медијском покровитељству, учешћу уметничких ансамбала РТС у свечаној академији, али и на другој помоћи око реализације саме академије, Митрополит Порфирије је рекао да се ова манифестација "сасвим природно и логично одржава под покровитељством наше државе и Председника Републике", и наставио:   "Догађај добијања аутокефалије није није нешто што се тиче само Цркве, већ је него се тиче заиста сваког нашег човека, а тиче се пре свега Цркве и државе, те овај догађај сви заједно и славимо", закључио је Митрополит Порфирије.     Извор: Радио-телевизија Србије
  3. Волим
    Istopljeni kamen је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Владика Атанасије (Јевтић): Човек према свему треба да се односи са великом пажњом и љубављу!   
    Гледам јутрос, децо, долазим ту из штампарије у Врњцима, и у авлији има неколико кучића. и сад један малецки пас, да се покаже јак, ваљда од страха, трчи према мени и лаје. Ја се окренем и кажем му онако благо: „Шта је, зашто лајеш?“ куче за- стаде, као да се постидело! Животиње су човеколике. Није човек животињолик.      Кажу људи, као свети отац Јустин: кад погледате у лице сваке животиње, и јагњета, и вола, и мајмуна, и пса, и рибе, и фоке, назирете у њима црте људског лика, видите неку чежњу за човеком. а тек како су се животиње умиљавале око светитељâ! Јер је Бог све створио да се кроз човека причести вечним Животом Божијим, зато све стреми животу, и све стреми ка човеку. У човеку животиње и створења виде свога цара, свога од Бога постављеног господара. али, зато и човек треба према свему да се тако односи, са пажњом и љубављу, па и према животињама. Да свему прилази, како је говорио отац Јустин, на голубијим ногама.     Умировљени Епископ захумско-херцеговачки  и приморски Атанасије (Јевтић)

      Извор: Манастир Михољска Превлака
  4. Волим
    Istopljeni kamen је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Прослављена 225. годишњица од доласка православних мисионара на Аљаску   
    Поводом прослављања 225. годишњице од доласка валаамских мисионара на Аљаску, међу којима су били свети Герман Аљаски и свети свештеномученик Јувеналије, Архиепископ Ситке и Аљаске г. Давид недавно је писао о значају овог важног јубилеја.      Архимандрит Јоасаф, заједно са тројицом јеромонаха, једним јерођаконом и једним монахом, напустили су Санкт Петербург, 21. децембра 1793. године, у пратњи неколико људи који су кренули као испомоћ, како би прешли више од седам хиљада и триста миља до руско–америчког насеља Кодијак, на Аљасци. Ово путовање представља најдуже мисионарско путовање које је заблежено у историји. На путовању, које је трајало двеста деведесет три дана, ова група мисионара је једним делом путовала копном кроз Русију и Сибир, да би, затим, пут био настављен бродом по опасним морским водама, све до Кодијака. Тамо су пристигли 24. септембра 1794. године и започели своју мисију међу домородачким становништвом на Аљасци. Херојско дело овог малог броја људи допринело је ширењу Православља на овом континенту, навео је, између осталог, Архиепископ Давид.   Годишњица доласка православних мисионара на Аљаску прослављена је светом Литургијом у Саборном храму Васкрсења Господњег у Кодијаку, где се налазе мошти светог Германа Аљаског.   Гувернер Аљаске, г. Мајкл Данливи, издао је посебан проглас у част годишњице доласка валаамских мисионара на Аљаску. Овим прогласом, гувернер Аљаске званично је прогласио 24. септембар 2019. године као дан прослављања 225. годишњице од доласка православних мисионара из Русије на Аљаску. У наведеном документу се наводи да на Аљасци данас живи више од 50 хиљада православних становника.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  5. Волим
    Istopljeni kamen је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Епископ Григорије: О васпитању и образовању   
    „Ништа није педагошки, него вољети и бити вољен.“ Св. Јован Златоусти.     Почетак школске године води нас ка још једном суочавању са тешкоћама присутним у васпитању и образовању, или боље рећи са проблемима у постојећим васпитно-образовним системима који су присутни већ деценијама. За младе људе, који би у складу са жаром и отвореношћу ума ка новим сазнањима својственим својим годинама, требало да образовање доживљавају као простор свога ослобађања, , креативности и свеобухватног развоја, школа као мјесто гдје се они васпитавају и образују све чешће и све интензивније бива извор неспоразума, разлог личних фрустрација и узрок многобројних потешкоћа у свакодневним међуљудским односима. Мијењамо образовне системе, уводимо новине, реорганизујемо школство, а проблеми се притом не рјешавају већ се, напротив, често продубљују и интензивирају. И то је доказ да смо далеко од њихових правих узрока, које би очигледно требало потражити у самој дефиницији школе као васпитно-образовне установе, тј. у начину и мјери у којој она ово своје назначење испуњава.   Ријеч васпитање (црквенослов. воспитаније) има свој коријен у старој словенској ријечи ‘питати’, што значи хранити. Па према томе, васпитање подразумијева храњење, одгајање, подизање цијелог човјека, његове личности и то не само у физичком, већ у једном свеобухватном психофизичком и духовном смислу. Образовање пак, на шта указује и сама етимологија ове ријечи, дубоко је повезано са изграђивањем образа Божијег у човјеку, јер знамо да је Бог човјека створио по Својој слици и прилици, тј. по образу и подобију Своме и то као доброг и савршеног, но не и завршеног. Дакле, образовање је процес који траје и одвија се уз сарадњу саме личности, и не завршава се са нашим изласком из школе, него траје цијели живот.   Удаљивши се од суштине ових појмова којима би требало да је одређена, школа је – умјесто да помаже младом човјеку у преузимању одговорности пред историјом, пред ближњим, пред самим собом и пред сваким својим односом са другим – запала у дубоку егзистенцијалну кризу. И умјесто да га води ка остварењу пуне слободе личности и развијању свих њених креативних способности, окренула се тежњи да „производи“ стручњаке, одвајајући притом стручност од људскости и подвајајући човјека на људско биће и биће стручњака, углавном на штету овог првог.   Човјек на свијет долази као дијете , као биће у које су заложени велики потенцијали. Међутим, човјек је биће кога је потребно водити и руководити, и ова одговорност је прије свих других на родитељима, који морају поставити добар темељ васпитања. Ово вођење и руковођење почива колико на  ријечи толико и на дјелу, на примјеру који је за младо биће – које своје прве животне покрете и потезе остварује подражавањем – од незамјенљивог и неизбрисивог значења. Породица је, дакле, та која поставља основ, која ужиже љубав, усађује одговорност, формира у бићу дјетета једно језгро које постаје темељ његове стабилности; а школа и све друге друштвене институције требало би да су надградња, тј. усавршавање и рад на сазријевању засијаних плодова.   Међутим, цјелокупно наше друштво је у једној кризи, која се дотиче свих његових институција: од оне најосновније, која је породица, до свих осталих које су само одрази и рефлексије стања у коме се савремена породица налази. А опет, криза савремене породице резултат је кризе личности, тј. кризе идентитета у којој се налази данашњи човјек. Удаљивши се од Бога, и помрачивши у себи образ и подобије Његово по коме смо створени, све мање смо бића заједнице, а све више и све немилосрдније јединке које коегзистирају, у најбољу руку, по принципу: не дирам те – не дирај ме. Људи, нарочито млади људи, суштински су гладни и жедни љубави, која је увијек језик заједнице. Нема ли заједнице – нема љубави. А живот без љубави је готово исто што и пакао.   Прекидање једног животног периода поласком у школу свакако је тренутак кризе у развоју личности дјетета. Породичне односе који су проткани љубављу, разумијевањем, топлином, пожртвованошћу – дијете очекује и у новој заједници у коју улази. И ту неријетко долази до проблема, јер такви односи су страни савременом друштву, које са једне стране прокламује једнообразни, или боље  без-образни систем, једнакост без јединства и утапање свих и свега у једну безличну масу која постаје циљ сама себи, а са друге настоји да техничким и технолошким прогресом надомјести тешку атрофију својих међуљудских односа.   Полазак у школу и укључивање у једну општељудску породицу изван породичног дома, умјесто корака напријед  ка  животу у заједници, за дијете често бива корак уназад, а поједине осјетљиве младе људе може одвести у осјећај трагичне изолације, која разара саму суштину личности. Окружене мноштвом људи – на улици, на телевизији, у сопственој машти – ове недовршене личности бивају рањене неумољивом самоћом која у корак прати сукоб интереса и ривалство на коме почива савремени свијет. Те личности временом и саме постају самотњаци, који најбоље функционишу у виртуелним свјетовима компјутера или сопствене маште.   Британски пјесник и теоретичар књижевности Томас Елиот у једној својој поеми изрекао је изванредну мисао о савременом свијету: „Знање је уништило мудрост, а информација ће уништити знање.“ Ова мисао има карактер опомене, јер указује на једну велику истину: информација, тај идол коме се клања савремено човјечанство, сама по себи нема никакву силу и вриједност ако није у служби знања, а знање, опет, које није у служби мудрости као круне, и само постаје слично смртоносном оружју у рукама незрелог човјека. Човјек јесте биће у чијој основи је стални динамизам, стално кретање напријед, и стицање знања само по себи није нешто што је лоше и непожељно. Међутим, потребно је свагда имати на уму да је знање само средство једног много узвишенијег циља.   О томе да је образовање прије свега узрастање и усавршавање у духовној науци, тј. мудрости по Богу, свједоче многобројни примјери Светих који су благодаћу Божијом савладали природне, физичке тешкоће у стицању знања. Свети Сергије Радоњешки и Свети Јован Кронштатски, на примјер, имали су великих тешкоћа са читањем и учењем, но Дух Божији који је након усрдних молитава и великог смирења починуо на њима, учинио их је мудрацима који не само да су благодаћу Божијом савладали сопствене потешкоће, него су сами постали просвјетитељи и исцјелитељи туђих слабости и немоћи. Није добар ђак обавезно и добар човјек, нити је лош ђак самим тим лош човјек.   Људски дух, дакле, напредује и усавршава се потпомаган Духом Божијим Који га „уводи у сваку истину.“ Једино знање и једина мудрост који дају праве људе – а није ли то циљ сваког васпитања – јесу оно знање и она мудрост који почињу, по ријечима великог пророка и цара Давида – страхом Божијим а завршавају се љубављу која сваки страх избацује напоље. Но, потребно је водити дијете и младог човјека, упућивати, усмјеравати на том путу сазријевања и обликовања. Зато је васпитање, тј. образовање, прије свега истрајно и одговорно руковођење, и то колико ријечју толико и примјером. Оно није индустријски ток који доноси готове производе, већ подвиг љубави која Духом Светим доноси плодове.   А плодови Духа су: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вјера, кротост, уздржање …Запитајмо се доносе ли нам такве плодове савремени образовни системи? Будемо ли искрени, признаћемо да ти плодови успијевају једино тамо гдје се предаје  и преноси она наука коју пружају учитељи, наставници  и професори пуни љубави и добре воље.     Једном ријечју, требамо учитеље који ће највише личити на добре родитеље.     Извор: Владика Григорије.инфо
  6. Волим
    Istopljeni kamen је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Преподобни Јустин Ћелијски: Лик правог свештеника   
    Од Господа ти радост! радост – у свакој муци, у свакој невољи, у свакој смрти Њега ради. Јер у овом тужном свету нема истинске радости мимо Њега. Та колико је пута, нема сумње, Он свемилостиви сишао у сам пакао мој и извукао ме из најстрашније смрти моје, умирања мог. То је сигурно и с тобом много пута учинио.      И разлио чудесну радост по души мојој и твојој. Тако увек, тако свуда у свим световима човечанским Он стиже и пристиже к нама са Својом Божанском Истином, Божанском Правдом, Божанском Радошћу. И ко је онда богатији од нас! И заиста смо увек са пресветлим Апостолом – „као они који ништа немају, а све имају“. Несумњиво, све имају – када Господа Христа имају. Зато смо добре воље увек у овом малом и мајушном свету: добре смо воље у мукама, у невољама, у гоњењима, у страдањима, и у свима смртима: јер изнад свију њих и у свима њима чудесни и благи Господ хода од срца мог до срца твог, и срца свачијег. Ко има очи да види, то увек види; ко има уши да чује, то увек чује. Нема муке моје, ни болести моје, ни смрти моје, које човекољубиви Господ није свемилостиво узео на себе. Тако исто и твоје. То си морао осетити.   По твоме писму разливена је нека туга, која као да својим невидљивим капиларима сише очајање. А очајање? То је највећи непријатељ човеков у земаљском свету. Јер најмоћнији: врло лако стровали душу човекову у смрт. А када душа у човеку умре, – нашта му онда сав свет, сви светови скупа? Онда се сви светови претварају у смрдљива гнојилишта, и човек у мукама постаје близанац ђаволу и анђелима његовим. Не! нема места очајању за хришћанина у овом свету, јер када је Господ сишао у овај свет, и Црквом сав остао у њему, – како онда дати места очајању у души својој? Та сав Господ је ту, поред нас, око нас! Само завапи к Њему, и гле! – већ си у загрљају Његовом. А ко те онда може отети из загрљаја Његовог: који то непријатељ, који то човек, који то ђаво, који то пакао? Та никаква нас сила, никаква злосила не може раставити од љубави Његове. Њиме смо увек јачи од свакога зла, од свакога греха, од свакога пакла, од свакога ђавола, и од свију скупа. Сва је мудрост хришћанинова у томе: држати се непрестано Господа Христа – држати се молитвом, држати постом, држати милостињом, држати љубављу, држати кротошћу, држати смиреношћу, држати трпљењем, држати покајањем, држати светим Причешћем, држати светом исповешћу; држати се Њега, Неизменљивог, Ничимнезаменљивог и Никимнезаменљивог Бога и Господа, сваком светом тајном и сваком светом врлином. Онда? – Онда смо изнад свих смрти, изнад свих мука: увек радосни – радошћу вере, радошћу спасења...   Правог свештеника не смеју саблазнити ни рђави свештеници, ни рђави првосвештеници. Он увек гледа изнад њих, и увек угледа свете свештенике и свете првосвештенике: угледа светог Златоуста, светог Саву, светог ђакона Авакума, и безброј других светитеља. И ка њима се пружа свом душом, и њима се одушевљава, и њима се руководи. А они? Сви су они у Цркви живи и данас, као јуче, и као пре хиљаду година. Живи сви свети Апостоли, живи сви свети Мученици, живи сви свети Оци, свети Исповедници, и свакодневно саслужују на светој Литургији и нама, недостојним свештенослужитељима Божјим. Зар нисмо онда јачи и силнији од сваке смрти, од оваког зла, од сваког греха? И зар можемо имати изговора за своје очајање у свештеничком звању? Та ни служба анђелска није узвишенија од службе свештеничке! Свештеник има божанске власти над – рајем и паклом, над смрћу и животом, над бесмртношћу и вечношћу. А ти, драги мој, као да си тренутно посумњао у то, и клонуо духом. Горе срце! Јер нико у роду људском нема што свештеник Христов има. Главно је: ослони се вером и молитвом и љубављу на чудесног Господа, Господа Сладчајшег – и све ће смрти побећи од тебе, а камоли очајање и његова исчадија.   Сва ти добра од Господа жели препоручујући се твојим светим молитвама твој отац Јустин.     Писмо свештенику (13 фебруара 1956). Свети ЈУСТИН Ћелијски (Нови)     Извор: Епархија зворничко-тузланска
  7. Волим
    Istopljeni kamen је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Епископ западноамерички Максим: Воља за вољом (или: како разумети вољу, невољу и самовољу)   
    Поједини сматрају да ће се у вештачкој интелигенцији, када електронски роботи довољно овладају комплексним алгоритмима понашања, сасвим природно пројавити и разне људске одлике, попут свести о лепоти и хумору, болу и задовољству, слободној вољи и савести. Како читамо код Роџера Пенроуза у Царевом новом уму, то је једно врло наивно веровање. Вољу је могуће замислити једино у недетерминистичком свету. А да ли је такав наш свет? Зашто је слободна воља камен спотицања за људски ум?     У свету је постојало много великих учитеља мудрости. Они су изнели врхунска учења о доброти, правди, љубави, истини, вољи и сл. тако да су њихови следбеници стекли показатеље за етичан, врлински живот. Ипак, ниједан од ових великана духа није био личносна персонификација својих учења. Једино је Христос лично оваплотио истине о којима је говорио. Он је ипостасна вера, лепота, мудрост, љубав – и ипостасна воља. Ово „ипостасно“ треба разумети тако да Христос своју вољу остварује не просто као импулсе своје природе (натурална реакција), него као самовласно и хтеднуто испољавање природе која је у власти личности. Код Христа воља бива активирана не неким неуролошким дејством (иако као човек Он поседује и природну физиологију) колико личносним „оверавањем“. Њена врхунска овера била је пред Голготу. Зато је могуће да Он онима који га убију не узврати природно (љутњом, осветом и сл.) него на лични начин (ипостасно), што ће рећи слободом која им дарује живот вечни и васкрсење. Закључимо да Христос својом влашћу преображава импулсе природе у дела воље, тако да они не буду резултат природне нужности, као што је случај код нас. Његова ипостас није биолошка него – из нашег угла гледано – есхатолошка, будући да је утемељена у Светој Тројици.   Ово нас подстиче да нагласимо појам (пр)оверавања, верификације. Све што је вредно мора да прође кроз огањ провере. Један монах је на почетку свога подвига – као циљ живота – затражио да му Бог да дар љубави. Његов старац му је на то рекао да пази шта тражи, да се ради о једном ризику. Пре него што дарује љубав Господ хоће да добро провери човека. Историја је поље тог одмеравања и она показује ризичност човековог статуса. Наиме, у стихијним снагама овог света тешко је да се у људском духу, како је писао о. Г. Флоровски, разбуди „воља за вољом“, што ће рећи: смелост слободе услед сазнања о стваралачкој дужности и одговорности човека. У свету који пулсира од кретања и који се представља као „завршен“ (а није), појединац доживљава своју немоћ. Генијалне скулптуре Алберта Ђакометија (једног од најзначајнијих скулптора XX века) показују тај усуд (τὸ πεπρωμένο) фигурâ које подсећају на усамљено дрвеће усред зиме које је изгубило своје листове. Није ни чудо: значајну улогу у његовом делу играла су философска питања о људској ситуацији, као и егзистенцијалне и феноменолошке расправе. У својој вулканској богопламености архимандрит Јустин Поповић је у Философским урвинама написао и ово: „обрести се у овом загонетном свету као човек: то је прво и највеће изненађење“. Но, изненађење може да буде и непријатно. У том зачараном космизму лежи зеница трагизма јер је човек обремењен тајнама око себе. Сићушан је у односу на несагледиви универзум и његова воља се показује слабашном. Па ипак, у јеку таквих и сличних гледишта о човеку, Оци Цркве су развили једну оптимистичну антропологију воље која води ка разумевању човека као макрокосмоса. Патристички VII век ће уздићи вољу до степена једне свеобухватне способности. Како је дошло до тога?   Још у IV веку један Отац Цркве је човека описао као макрокосмос у микрокосмосу (цео свет је мален у поређењу са савршеним човеком), имплицирајући да је човек, будући боголико биће, потенцијално већи од целог света. Можемо замислити колику вољу му је дао Бог када му је поверио да по слици Творца влада светом и усмерава га ка извору постојања. С обзиром на значај воље, хришћанска књижевност је дошла до широке лепезе изразâ за вољни феномен човекове личности (воља, вољност, апетит, хтење, жеља, опредељење, извољење, избор, итд.) Сви ови појмови се међусобно разликују; рецимо, θέλημα указује на моћ, а θέλησις на однос.   Да бисмо још више разумели значај воље, обратимо пажњу да Бог путем своје вољне енергије, „оспољашњује“ начин свог постојања и живота. У Светој Тројици не постоји избирљива воља него „божанска и очинска (πατρικὸν) воља“ (сходно једном максимовском изразу који поставља Оца за првоначално ипостазирање заједничке воље) која је проста и коју деле Три Личности. Истовремено, пошто су створена бића производ његове слободне воље, то Бог познаје сва бића као саму своју вољу или своје жеље. Међутим, за разлику од Бога, човек је „вољно биће“ у конфликтном (палом) стању. Сви знамо како је тешко да се две личности са јаком вољом сложе: тада оспољашњење представља претњу за друго биће. Примери из брачне или монашке заједнице то илуструју. Постоје суптилна или манифестна неслагања између стварног понашања света, човека, црквених власти итд и њиховог описа у класичним уџбеницима.   Да бисмо разумели да је ли слободна воља илузија коју ствара наш мозак (убеђује нас да смо ми начинили слободан избор из расположивих опција док је избор већ био начињен), морамо поћи од чињенице да се постојање света уистину не заснива на природи или вољи света, него на вољи Другог. Међутим, Бог је човекову самовласност „поставио као закон“, сагласно једној антиномичној формулацији Св. Григорија Богослова. Бог, тако, установљује човекову слободну вољу. Тиме Григорије жели да каже да слободни избор не само да је могућ, него је и неопходан. Међутим, природу ове воље треба објаснити.   Максим Исповедник приказује природну вољу као један апетит који је на располагању човековом логосу; воља је логосна, па тиме и самоодређујућа. Међутим, воља је и постављање циља а то садржи и многе фантастичне елементе; Максим Исповедник је дефинише као фантастични апетит. И док воља припада природи само као „пуко (просто) хтење“, воља као начин или „како“ воље припада личности.   Обратимо пажњу, међутим, да су Св. Григорије Ниски и Св. Максим Исповедник сматрали да је воља седиште греха. (Стари Грци нису повезивали грех са вољом него са нечистотом.) Стога није исто исцелити људску природу и њену вољу. Исцељење природе бива кроз Христово свеукупно дело које кулминира у васкрсењу. Међутим, сврха исцељења воље је у њеном слободном преобраћењу а то може доћи само изнутра, љубављу. То не може учинити нико уместо нас самих.   Према томе, воља о којој је овде реч не своди се на слободу избора. Она је оно стање о коме смо говорили: лично хтеднуто постојање пред Богом, човеком и светом. Тако права воља није она која се колеба између чињења и нечињења. Штавише, за њу избор не постоји у виду дилеме, него у виду афирмације богодане логосности. Дакле, ако се слобода избора тиче само средине пута а не циља-предодређења, тада ми као хришћани не тежимо слободи која се испоставља као избор између више могућности, него слободи као начину постојања покретаном љубављу.   Енигма теологије, као и уметности, лежи у непознавању путева сазнања унапред. Уосталом, духовни живот је ризик. У теологији влада правило да оно непредвидљиво постаје део живота. Међутим, постоје одређене константе у богословљу које не дозвољавају замагљивање истине: истина се, према томе, не налази у фалсификату, неправди, самовољи, неслободи, казни, прогону… Највише се треба клонити оних који сматрају да поседују истину, да унапред знају „чињенице“, да им је загарантована доминација контекстом… Procul a Jove procul a fulmine. Стога је мрзовоља (или зловоља) међу антиподима горњих појмова воље. Она је пут у гнев, мелахнолију и пад. Апостол Павле је писао Титу (такође епископу): „А епископ као Божији домоуправитељ треба да буде… не самовољан, не гњевљив, не пијаница“ (Тит. 1, 8). Благодат разбуђује слободно произвољење које, у труду подвига, чува човека од волунтаризма пада.   За разлику од самовољних теолога, харизматични теолози не знају откуда им је дошла просветљујућа мисао. Као што је Пикасо приметио да сваки сликар, чак и онај академски, пред сликање неког дела, постаје „лаички сликар“, тако и ми можемо рећи да је сваки прави теолог, пре академског систематизовања мисли, један теолог-лаик. Када вам износи своје мисли на теолошку тему, Јован Зизјулас личи на дете које слободно и заносно приповеда о оном што је видело или доживело. Попут мале Хелене из „Кефалице“, којој навиру мисли и саме се претачу у њен слатки говор. Када дете црта оно нема страха од грешке него повлачи линије као да је потпуно сигурно како његова слика треба да изгледа. Слично је и када пева. То је дар.   Хеленина маштовитост нас подсећа на то да је φαντασία једна темељна одлика воље у антрополошком смислу, која се потврђује као могућност да превазиђемо себе тако што ћемо предодредити своју вољу на основу блаженог циља. Уосталом, сва блаженства су стављена у перспективу будућности (уп. Мт. 5, 3-11). Фантазија је могућност коју човек има да би постављао циљеве док превазилази своје моћи и своју власт (према којима је у контрадикцији), и да помоћу њих иновира своју вољу. Оци нас уче да интегритет имамо тек када наша љубав наведе слободну вољу да се више не супротставља богоданој природи.   Када си у поднебљу истине, тада нестаје тама јер „прође сенка закона, будући да је наступила благодат“. Истина осветљава и оно што је мрачно. Грчки сликар Јанис Царухис је рекао да „на Атици у подне тело упија сенке“. За такве опсервације треба имати посебан осећај. Кад се предаш „Духу који нема ни почетак ни крај“, тада постајеш слободан и примећујеш како једна врлина почиње да тражи другу. Слично томе, пак, кад човек учини један грех тада следи нови грех – на пример, покушава да слаже да га није учинио.   Христос, као превечни Логос Бога Оца у Духу Светоме, јесте личност у којој су протолошки „смештени“ нестворени логоси-жеље Божије о творевини. Он дела у историји на такав начин да Тајну његовога личносног отеловљења сви нараштаји могу вољно да прихвате као есхатолошко назначење, тако да њихово да буде вечно да (уп. Јак 5, 12).     Извор: Теологија.нет
  8. Волим
    Istopljeni kamen је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Чудесна сила Старе Србије која може да промени живот   
    Док ће већина студената лето памтити по одмору уз море, чије ће слике већ следеће године заменити нове, једна одабрана група младих лето 2019. године никада неће заборавити. Кроз Летњу призренску духовну школу они су се упознали са светињама и нашим културним наслеђем, а кроз предавања и разговоре са људима који тамо живе — истински упознали јужну српску покрајину.       Вероучитељ из Београда Дарко Николић сматра да свако за живота треба, макар једном, да оде на Косово и Метохију, да је на том месту кључ за свакога ко трага, не само за националним идентитетом, или знањем о нашој историји и традицији, већ и за одговорима о суштинским питањима о животу, за којима трага сваки човек.   Уз помоћ Епархије рашко-призренске и Канцеларије за Косово и Метохију, овог лета по други пут је повео студенте на југ.   Непознавањем Косова — не познајемо себе   „Косово представља метафизичку реалност, која је нама врло често непозната, а од ње у многоме зависи наша судбина, као појединаца, али и као колективитета, као народа. То непознавање подразумева непознавање самог себе“, каже Николић.   „Одласци на Косово су ми помогли да дубље упознам себе, народ коме припадам, да своју веру упознам дубље, снажније и садржајније, него што сам је познавао раније. А када сте теолог и учитељ, имате природну потребу да своје одушевљење поделите са другима, да нађу себе, да тај импулс упију и пренесу на другог“, објашњава саговорник Спутњика.   Марија Каленић, студент права из Црвенке, за школу је сазнала на интернету, случајно је нашла обавештење на сајту Епархије рашко-призренске.   „Неприпремљено сам ушла у ту причу, са погрешним очекивањима, а десило се нешто сасвим другачије, било је то за мене једно невероватно искуство“, прича Марија.   „Прво сам се срела са самом собом, али и открила питање националног идентитета. Од првог момента када смо дошли у манастир Светих Архангела, имала сам осећај као да заиста припадам тамо, као да је то део мене, као да сам одатле поникла, иако, вероватно, немам никакве корене на Косову“, каже Марија.   Она додаје да у свом окружењу није имала никога ко би пошао са њом на тај пут, што говори о чињеници да већина младих није заинтересована за духовне теме и за одлазак на Косово и Метохију, што је велика грешка, али је разумљиво, с обзиром на околности у којима живимо.   Контраст између цркве и оног изван   Веома снажан утисак на студенте оставио је и контраст између живота у цркви и оног изван ње. Милан Денчић, студент историје из Зрењанина, претходно је два пута био на Косову, али на северу, који, каже, не може да се упореди са југом покрајине.   „Провели смо неко време у Ораховцу и Великој Хочи, тамо смо се највише задржали, а обишли смо и Штрпце и Пасјане. Код тих људи, иако се објективно налазе у тешкој ситуацији, не може да се осети очај, ни да се чују жалбе, што је очекивано. Ако слушате вести, мислите да људи тамо само преживљавају. Народ је окупљен у цркви, то је тамо јако изражено. У народној кухињи у селу Прековац има више хиљада корисника, они сви заједно посте и причешћују се“, прича Милан.   Поред будућих правника, богослова и историчара, на пут су пошли и студенти медицине, права, архитектуре, драмских уметности и безбедности, који студирају на државним универзитетима у Србији, а многи долазе и из Црне Горе и Републике Српске.   Иако је реч о духовној школи, присуствовање Литургијама није било обавезно, али Дарко Николић каже да изван литургијског контекста и концепта разумевање смисла нашег духовног наслеђа, историје и културе није могуће.   Царство Божије на лицу места   Главна тема школе је „Значење опредељења за Царство Божије данас“.   „Да би младим људима приближили одговор на овако важно питање, потребно је да они то осете; не да само да усвоје апстрактне појмове, већ да искуство тог Царства Божијег осете ту, на лицу места“, каже Николић.   „То никако не би било могуће без учествовања на заједничкој молитви и без причешћа. Без упијања духа и атмосфере која тамо влада. То је могуће и на другим местима, али Косово и Метохија носе једну посебну енергију, која је толико снажна и тако концентрисана, на свим тим местима на којима смо били, и ко год да дође, са било ког места, осети ту силу, она га мења, помера, чини да и себе и свет око себе посматра на другачији начин“, објашњава наш саговорник.   Саговорници Спутњика кажу да су се многи пријавили за пут, јер су чули искуства оних који су на Косову и Метохији боравили прошле године. Већина је пожелела да поново осети чудесну енергију места која су обишли и топлину манастира и мештана. Зато сада на Косово путују и у мањим групама, сами се организују, па чак путују и самостално.   „И то је могуће, границе нису проблем, ако имате вољу да видите и осетите Косово и Метохију и упознате себе“, кажу студенти.     Извор: Митрополија црногорско-приморска / Спутњик
  9. Волим
    Istopljeni kamen је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Владика Максим: Нема говора о отцепљењу америчких епархија и припајању неком другом, неће нас зауставити медијски манипуланти, којих има и међу свештеницима!   
    Важно је рећи да важећи црквени Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у САД, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД…?     Владика западноамерички Максим (Васиљевић), ако је судити по написима у штампи, најконтроверзнији је великодостојник Српске православне цркве. Не устручавајући се да мисли мимо “главног тока” и да те мисли јавно образлаже, прилично често је мета напада конзервативаца, како у цркви, тако и ван ње. Његовим се именом и ставовима баве медији, црквени Сабори, а недавно је био повод прилично оштре преписке патријарха Иринеја и умировљеног владике Атанасија (Јевтића).   У последњих годину дана појединци су га осуђивали због екуменизма, сепаратизма, дарвинизма, источног папизма (подршке Васељенском патријарху), а стигао је да се отворено супротстави и државном врху на челу са председником Вучићем због његове политике на Kосову, и политике генерално.   Интервју са једним од млађих српских владика (рођен 1968.године у Фочи) водили смо непосредно након централне епархијске (западноамеричке) прославе 800 година аутокефалности СПЦ, организоване у Парохији у Сан Габријелу, једној од најстаријих у целој Америци.   Владико, једном приликом изјавили сте како сматрате да у таквим приликама треба славити јединство, а не “некакву независност”. На шта сте конкретно мислили?   -Стицање аутокефалије се у историји увек разумевало као препознавање духовног сазревања једне помесне Цркве у њеном уздизању до равноправног учесника у свесветском збивању спасења, као и бризи за Цркву по свој васељени. Аутокефалност указује на пуну самосталност једне црквене целине у погледу избора епископата и уређења укупног црквеног живота, но она је истовремено и позив на шире црквено јединство. „Независност“ није црквени термин него секуларни. Ми смо и као хришћани и као Цркве упућени једни на друге, а не на себе. Аутаркичност је грех и у еклисиологији, а не само у библијској антропологији. Уосталом, Свети Сава је својом црквеном и дипломатском делатношћу најбоље показао дубљи смисао аутокефалности: убрзо по њеном добијању, кренуо је у успостављање веза са свим помесним Црквама, од Никеје, Солуна и такорећи целе Византије, преко Јерусалима и Свете Земље, до Александрије, Египатске пустиње са Синајским манастиром, не искључујући снажне и искрене везе за западном црквом. Нема те димензије коју Сава није препородио, те „овај пак благочестиви архиепископ и краљевство обнови и освешта у српској земљи“, како је 1252. године записао Епископ Теофил уз препис Kрмчије Светога Саве.   „Независност“ није црквени термин него секуларни. Ми смо и као хришћани и као Цркве упућени једни на друге, а не на себе. Уосталом, Свети Сава је својом црквеном и дипломатском делатношћу најбоље показао дубљи смисао аутокефалности: убрзо по њеном добијању, кренуо је у успостављање веза са свим помесним Црквама, од Никеје, Солуна и такорећи целе Византије, преко Јерусалима и Свете Земље, до Александрије, Египатске пустиње са Синајским манастиром, не искључујући снажне и искрене везе за западном црквом.   Тако је и наша прослава у Сан Габријелу у Kалифорнији практично била сусрет помесности са универзалношћу, сусретање једне српске епархије са васељенским Православљем. Ми смо свесни свога места у оквирима православног света и тај реализам нас чини будним и одговорним. Према устаљеном поретку, када су на једној прослави присутни поглавари православних јурисдикција (каквих у Америци има више), тада се служи према поретку диптихâ, што ће рећи да началствује (предводи службу) предстојатељ најстарије православне јурисдикције. У суботу је то био Митрополит Јосиф из Антиохијске Цркве (трећа по реду у православљу), а када је пристигао за недељну литургију началствовао је архиепископ Елпидофор из Васељенске патријаршије. Он је свима пренео честитку Васељенског патријарха поводом српске аутокефалности, а и други представници цркава су пренели поздраве својих предстојатеља (антиохијског, руског, румунског итд.). У суботу су појали богослови Призренске богословије по старом српском напеву (певничко појање), док је у недељу било полифоно појање хора из једне од наших парохија.   И још да нескромно додам да сам још 2016. године саставио предлог – образложење нашем Сабору архијереја да Српска Црква 2019. године прослави 800 година своје аутокефалности. Тај предлог за одлуку је Сабору поднео епископ жички Јустин, што је Сабор једногласно усвојио. Такође, на мој предлог Већу Православног богословског факултета Универзитета у Београду, 2015. године, одлучено је да ова установа у сарадњи са Синодом припреми међународни Симпосион посвећен нашем јубилеју који је одржан у децембру 2018. и којим је отпочело празновање овог јубилеја у нашој Цркви.   Неколико храмова у Западноамеричкој епархији је са мојим благословом и инструкцијама осликано са најважнијим сценама из живота Светог Саве. У најбољој калифорнијској винарији, чији је власник српског порекла г. Божидар Kвин, ова Епархија је произвела црвено вино по именом “Аутоцепхалy 1219-2019” које се служило током прославе.   Из тог духовног јединства, да се надовежем на претходно питање, извире и реч саборност, чини ми се веома значајна када говоримо о српском народу и његовој цркви. Kолико смо изгубили од те саборности у протеклим тешким временима. И шта учинити да је поново вратимо, да се више не делимо по овим и оним основама?    -Биће да је саборност најскупља православна реч. Црква је по природи саборно-католичанска. „Саборност“, пак, као друштвени концепт посебно су наглашавали словенофили у 19. веку, видећи у Цркви више једно “харизматично друштво” а мање “тело Христово”. Саборност или целина не сме да буде науштрб појединца или личности. Србима је потребна саборност као уређени живот са поштовањем институција, али уз уважавање личних харизми. Темељни проблем сваке заједнице састоји се у третирању појединца. Појединац не сме представљати део неке свете целине да би се могао принети на жртву Молоху друштва. За античку философију јединство и тоталитет бића – чега је појединац само део – представља највећу вредност. Платон нам ово јасно ставља до знања када каже: „целина није створена због тебе, већ си ти створен због ње“. Међутим, као што истиче апостол Павле, црквена заједница (он има у виду евхаристијску заједницу) мора да потврђује и освећује не само тоталитет и целину, него и посебност њених чланова.   Пастирски рад у духу саборности је велики крст, с обзиром да стално пролазите кроз оспоравање и критику. Но то није ништа ново. Живећи у време не само трајне догматске кризе (оригенизам, моноенергитство итд.) него и политичке кризе повезане са експанзијом муслимана на Блиски исток, мој светитељ заштитник Максим Исповедник (580-662) током целог живота је трпео оптужбе и клевете како по питању вере тако и живота. Чак је био оптужен да је издао Египат, Александрију и Африку Сараценима, као и да је био саучесник у завери егзарха Григорија у Kартагини. Наравно, оптужбе су изношене без икакве евиденције и доказа о његовој укључености у било какве завере.   Услед необавештености људи су постали неповерљиви и склони да забораве доброчинства. Био сам пренеражен када је један свештеник на сабору у Новој Грачаници напао једног епископа који га је својевремено рукоположио за свештеника, иако је имао разлога да га не рукоположи. И тај свештеник ме је подсетио на лик из Јеванђеља кога је Христос исцелио, а који га је после тога пљувао на путу ка Голготи.   Недавно се, а после Сабора у Чикагу (манастирима Нова Грачаница и Свети Сава у Либертивилу), повела полемика око промене Устава, тачније оног његовог дела у коме је промењено име наше Цркве/Епархија на овим просторима из „Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци“ у „Српске Православне Епархије у САД“. Неки су замерили и исказали бојазан што се у том имену више не помиње Српска православна црква…   -Не желим да аутоматски осудим оне који су погрешно тумачили овај поступак у духу теорије завере иако ме та лаковерност код дела јавности често растужи. Услед необавештености људи су постали неповерљиви и склони да забораве доброчинства. Био сам пренеражен када је један свештеник на сабору у Новој Грачаници напао једног епископа који га је својевремено рукоположио за свештеника, иако је имао разлога да га не рукоположи. И тај свештеник ме је подсетио на лик из Јеванђеља кога је Христос исцелио, а који га је после тога пљувао на путу ка Голготи.   Важно је рећи да важећи Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у Сједињеним Америчким Државама, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД?   Верујем да је одличан одговор на Ваше питање дао свештеник о. Василије Вранић. Недавно сам и ја о томе давао објашњење које бих сажео на следећи начин…Не постоји ниједан службени акт Светог Архијерејског Сабора наше Цркве којим је било када проглашен црквени ентитет или тело под именом „Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци“. Сабор је од почетка до данас оснивао епархије по разним областима. Назив или име црквеног ентитета који постоји на два америчка континента увек био везан за Устав као документ који регулише рад епископâ, епархија, парохија и осталих тела. Докле год се важење тог Устава територијално односило на одређене територије логично је било да се у Уставу помиње дата област (испрва Епархија Америчкоканадска, потом Српска Црква у САД и Kанади, а од 2008. године „кровни назив“ СПЦ у Северној и Јужној Америци). Важно је рећи да важећи Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у Сједињеним Америчким Државама, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД? Познато је, такође, да ни у једној другој области на којој се простире Српска Црква не постоји ентитет који се назива „Српска Православна Црква“. Свуда, како у отаџбини тако и у расејању, постоје само српске православне Епархије дате области. Према томе, ми смо спровели одлуку Светог Архијерејског Сабора из 2018. године који је одобрио, обратите пажњу на формулацију, „територијално ограничење Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци искључиво на српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама“.   Да ли је ипак било неопходно мењати име Цркви/Епархијама у Америци?   -Понављам да име није промењено него је промењен само „кровни назив“ за црквени ентитет на који се односи наш Устав. Сасвим је јасно да не можете Устав замишљати да покрива два континента када се његове одредбе поштују само у САД. Устав није сакрални него организациони документ који дефинише оквире у којима се креће Црква, између осталог, и у одређеном ванцрквеном контексту. Различити статус Цркве у појединим друштвима утиче и на унутарцрквену организацију и због тога је апсурдно да нпр. Епархија у Бразилу и она у САД имају исти устав. Нема никаквог издвајања или тежње ка припајању туђој јурисдикцији. Наши епископи и свештеници у САД без престанка сведоче о свом хришћанском и српском идентитету. У нашим Епархијама и међу великом већином свештенства у ком пламти жар служења, приметна је слобода и благодат Божија.   Свеукупна делатност наше Цркве у Америци служи српској части и угледу јер је једино Црква изван свих идеолошких предрасуда и политичких ограничења. Свесни свога владичанског достојанства, које више потиче из служења народу него из моћи, епископ Лонгин, епископ Иринеј и ја настојимо да обједињујемо раздељено и да превазилазимо политичке последице дубоких српских деоба. Епископе Лонгина, Иринеја и моју маленкост на том путу неће зауставити медијски манипуланти, којих, нажалост, има и у свештеничком чину.   Нема никаквог издвајања или тежње ка припајању туђој јурисдикцији. Наши епископи и свештеници у САД без престанка сведоче о свом хришћанском и српском идентитету.   Тај детаљ око промене имена доведен је у везу са одлукама Kритског Сабора, на коме је Васељенска патријаршија наново положила право на управљање црквама у тзв. Варварским земљама/народима позивајући се на 4. Васељенски сабор 451. године у Халкидону, из чега следи да треба да постоји само једна Православна црква у Америци, у којој би били сви: Срби, Грци, Руси, Арапи, Јермени, Грузини…Има ли основа да се повезују ове две ствари/догађаја/чина?   -То двоје се само у машти појединаца може довести у везу (а видим да има таквих са врло бујном маштом). Kолико ми је познато, Васељенска патријаршија није званично саопштила да у пракси примењује своје тумачење 28. канона Халкидонског сабора. Она своје тумачење чува за себе јер да га примењује тада би наступио проблем. Међутим, једно су жеље а друго су могућности. Штавише, иста та Васељенска патријаршија је иницирала да се питање дијаспоре решава саборно, а не унилатерално. Плод тога је документ о дијаспори Светог и Великог Сабора усвојен и пре Kрита и на самом Kриту. Kада прочитате тај документ видећете да он не садржи спорне елементе, а најмање примесе тобожњег источног папизма или нечег слично томе. Он упућује на синергијско деловање Цркве и онемогућава било чија једнострана решења. .   Kолико ми је познато, Васељенска патријаршија није званично саопштила да у пракси примењује своје тумачење 28. канона Халкидонског сабора. Она своје тумачење чува за себе јер да га примењује тада би наступио проблем. Штавише, иста та Васељенска патријаршија је иницирала да се питање дијаспоре решава саборно, а не унилатерално.   Међутим, ако ћемо да будемо искрени, тада треба да се сетимо да је о будућој једној Цркви у Америци говорио још пре скоро 70 година Епископ Жички Николај док је боравио у САД   Међутим, ако ћемо да будемо искрени, тада треба да се сетимо да је о будућој једној Цркви у Америци говорио још пре скоро 70 година Епископ Жички Николај док је боравио у САД. Обратите пажњу шта је он написао: „Можда није далеко време када ће у Америци бити створена једна Православна Црква Америке, у којој ће се ујединити сви православни народи Америке. То ће бити јединствена Православна Црква са једним центром и седиштем црквене власти у Америци. Примећујем и сада код појединих православних народа овде, такву тежњу и такво расположење… Kада, Божјим Промислом, дође и сазри време за остварење јединства, биће то радост многих. Не сумњам да ће великодостојници и поглавари наших Цркавâ, Европе, Азије и Африке, руковођени мудрошћу Светога Духа, показати љубав и разумевање, дајући сагласност и благослов за успостављање једне нове сестринске Цркве у Америци“. Што се нас тиче, додао је негде друго Епископ Николај, „ми Срби желимо да то (стварање једне аутокефалне Цркве у САД) гурнемо што даље у будућност… Али СПЦ треба да је далековидна, и да мисли о будућности свога народа у овој земљи“ (Николајево писмо Епископу Дионисију од 27. 8. 1951, као и писма другим лицима тог времена, затим његов говор на ВИИ Црквено-народном Сабору у Либертивилу 1952, и његов чланак у Сабрана Дела, књ. XИИИ, стр. 578, Химелстир 1986).   Дакле, та тема јединственог деловања Православне Цркве у Америци није од јуче, нити је њу наметнула садашња генерација епископа и свештеника, него су о њој, као што видите, на врло деликатан и отворен начин размишљали и светитељи, највећи српски црквени умови. Верујем да је деловање садашњег српског епископата у Америци на линији става Св. Владике Николаја, тог најсвестранијег српског културног прегаоца међу епископима XX века, али и целокупне наше Цркве. Истовремено, ми следимо опредељење наше Цркве да критски став о дијаспори примењује на правилан начин.   Kако се Ви изјашњавате и размишљате по питању одлуке Kритског сабора и односа Васељенске патријаршије према црквама „у расејању“?    -На Светом и Великом Сабору на Kриту није било говора о било каквим претензијама Васељенске патријаршије према дијаспори. Нико није изнео било какав приговор. Усвојен је документ које су још пре самог Сабора потписале све помесне аутокефалне Цркве, укључујући и Српску, да се организација Цркве у дијаспори постави на предањским основама. Они који се на Предање позивају само онда када им одговара за тренутне потребе треба да се питају зашто и питање дијаспоре не стављају у светлост Предања.   Треба добро познавати историју Цркве. Идеја уређења дијаспоре и слично није нова. Ми смо недавно објавили на енглеском језику документа Свеправославног сабора из 1923. године на коме је учествовао митрополит Гаврило Дожић, потоњи српски патријарх, који је са уважавањем говорио о Васељенској патријаршији поштујући је као прву међу равнима, рекавши на крају скупа: „Можемо заиста и без устручавања данас да кажемо да велика морална снага Православне Цркве која је присутна у односима између аутокефалних цркава и будући утеловљена у првопрестолној цркви Kонстантинопоља представља чврст темељ на основу кога Православље сија у свој својој слави и лепоти“. Слично је мислио и Владика Николај када је 4. новембра 1948. честитао грчком архиепископу Атинагори његов избор за Васељенског патријарха па је написао: „Наоружани свим неопходним духовним оруђем, бићете способни, уверен сам, да у реалности будете Васељенски патријарх, што значи: мислећи, молећи се и бринући о Православљу уопште, а не само о малој заједници у Цариграду“. Мислим да је то права мера и да је то пут којим Васељенска патријаршија треба да настави да ходи: да координише делатно свеправославно сведочење ради спасења овога света који вапи за Истином.   Верујем да је дотични владика без зле намере желео да одбрани извесне своје ставове али је, што због превида, што због неинформисаности, дошло до неспоразума. Ја сам инсистирао, што и данас чиним, на томе да ми саслужујемо (служимо Литургију) са свима са којима смо до сада саслуживали и то и данас одговорно тврдим а и примењујем   Вас је један владика из Србије оптужио због јавног позива верницима и свештеницима да без страха саслужују са свештеницима свих православних епархија, укључујући и Цариградску… Шта је била смисао тог позива?   -Верујем да је дотични владика без зле намере желео да одбрани извесне своје ставове али је, што због превида, што због неинформисаности, дошло до неспоразума. Ја сам инсистирао, што и данас чиним, на томе да ми саслужујемо (служимо Литургију) са свима са којима смо до сада саслуживали и то и данас одговорно тврдим а и примењујем. То је показала и наша прослава аутокефалности пре неки дан. Осим тога, и његов и мој став на неки начин је оправдао Свети Архијерејски Сабор наше Цркве када је у посебном саопштењу о Украјини рекао: „Наша Црква је, подразумева се, у општењу и са свим осталим канонским Православним Црквама“. Дакле, ништа друго и другачије ни ја нисам тврдио, а изгледа да се и он напослетку с тиме сложио.   Међу епископима су могући неспоразуми, али је важно да се они разреше на миран начин, уз поштовање и братску љубав. Kада је 1938. године дошло је до избора новога патријарха Српске Цркве, те је изабран митрополит др Гаврило Дожић, тада као одраз трзавица у Цркви (у вези борбе против Kонкордата) у избором Сабору нису из протеста учествовали петорица епископа: др Николај Велимировић, др Иринеј Ђорђевић, др Георгије Зубковић, др Тихон Радовановић и Мирон Николић (последња двојица су били и болесни). Немојмо да на црквена збивања гледамо идилично, него их посматрајмо као поприште слободе и одмеравања ставова и мишљења. Односи патријарха Гаврила и Владике Николаја су у једном тренутку достигли критичну тачку, али су они, посредством пријатеља, августа 1940. успели да изгладе неспоразум. Примери размирица међу епископима могу бити веома поучни. О томе доста можете сазнати у књизи Епископа Атанасија (Јевтића) „Патрологија”, а за нашу историју, на пример, у књизи Епископа Саве Вуковић, “Српски јерарси”.   Замерено Вам је и поређење (не)канонског добијања аутокефалности наше и Украјинске цркве, у оба случаја указом Васељенског патријарха. Могу ли се та два случаја поредити, с обзиром на проток времена и околности?   -По питању наше аутокефалности мој став се у потпуности подудара са званичном црквеном историографијом. О тој теми сам писао као научник, а не као идеолог. Идеолошки манир је, нажалост, одлика третирања овог питања данас. Нисам поредио та два случаја ад литтерам него сам истакао да у оба случаја будућност даје суд о појединачним историјским потезима. Ма колико били убеђени у своја гледишта, треба да будемо спремни да нас Божији суд може изненадити, па и демантовати. Поменуо сам да је против нашег стицања аутокефалности било неких приговора у 13. веку (као, уосталом, и против нашег уздизања на степен патријаршије у 14. веку), али будућност је показала да је то било неоправдано. Штавише, дарована аутокефалија Српској Цркви је била благослов за како за наш народ тако и за укупно Православље. По питању новијих дешавања на свеправославном нивоу желео сам да кажем да дата криза, промислом Божијим, може да доведе и до дубљег јединства и помирења. Kао што видите, мој став је био и остао помирљив, непристрасан, а  суд о његовој исправности даће будућност. Говорио сам о томе у нади да и код других постоји неопходан степен разумевања и отворености за мало другачији угао посматрања. Од појединих сам погрешно схваћен, али верујем да ће најновије иницијативе на свеправославном нивоу довести до жељеног расплета.     Извор: Serbiantimes.info
  10. Волим
    Istopljeni kamen је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Филипинска општина установила Дан Светог Јована Максимовича   
    Један од највећих архијереја у историји Православне Цркве биће званично прослављан у филипинској општини Гујуан. Велики чудотворац Свети Јован Максимович Шангајски и Санфранциски узео је велику групу сирочића под своје старање на острву Тубабао након што су комунисти дошли на власт у Кини 1949. Овде су били смештени у међународном избегличком кампу који је он посећивао и благосиљао свако вече. Локални Филипинци се још и данас сећају Светог Јована који је штитио острво од тајфунских киша за све време свога боравка овде.     Према извештају на сајту мисије Руске Заграничне Цркве, једна грађанска општина, у коју спада и острво Тубабао, усвојила је предлог локалних православних представника да се 2. јул званично обележава као дан Светог Јована Шангајског и Сан Франциског.   Године 2014. градоначелник Гујуана пружио је финансијуску помоћ за  подизање капела Иверске иконе Мајке Божје управо на месту где је Свети Јован служио Литургију а које је тајфун уништио 2013. године. Постоји и црква посвећена Светом Јовану у селу Санта Марија на острву Минданао, коју опслужује отац Силуан Томпсон.     Извор: Инфо служба СПЦ
  11. Волим
    Istopljeni kamen је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Нова игуманија у манастиру Свете Тројице-Светог Нектарија на Егини   
    Манастир Свете Тројице – Светог Нектарија на грчком острву Егини, који је основао Свети Нектарија Чудотворац, један од највећих светитеља 20. века, имао је у недељу духовну радост пошто је добио новог старешину.     „У атмосфери дубоких емоција“, у манастиру је „ чин увођења у дужност нове игуманије Тимотеје служио Његово Високопреосвештенство митрополит Хидре, Спициса и Егине Јефрем.     „Наш свети манастир је био преплављен мноштвом Егинаца који су честитали и примили благослов наше игуманије,“ наводи се у саопштењу.   Манастир је основао 1904. године Свети Нектарије на молбу неколико монахиња. Посвећен је Светој Тројици, иако је у народу познат и као манастир Светог Нектарија, с обзиром  на то да га је он основао и да се у њему налазе његове мошти. Чудотворац је провео последњих 11 година свог живота у манастиру као монах.     Извор: Инфо служба СПЦ
  12. Волим
    Istopljeni kamen је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Нови игуман у Есексу уведен у дужност   
    Постављен је нови игуман у манастиру светог Јована Крститетља у Есексу, у Енглеској, који је основао велики старац 20. века Софроније (Захаров). Већ смо јавили да је нов игуман Петар (Вризас), који ће заменити због слабог здравља умировљеног архимандрита Кирила.     Архиепископ Тијатире и Велике Британије Никита (Цариградска Патријаршија) лично га је увео у дужност 26. августа 2019, када је учинио и своју прву архипастирску посету овом свештеном патријаршијском и ставропигијалном манастиру.   У своме обраћању Архиепископ је пренео честитке и благослов патријарха Вартоломеја и изразио уверење да ће отац Петар продужити дело својих претходника, посебно архимандрита Софронија, духовног чеда великог Силуана Светогорског.   Отац Петар је релативно млад монах и ученик је старца Захарија (Захариу), који је лично био близак ученику старца Софронија. Рођен је у Грчкој 1977, а у монашки чин је ступио 2002. са својих 25 година. Докторирао је на тему „Тајна примања и предавања речи Божје у учењу оца Софронија“; књига је недавно објављена.     Извор: Инфо служба СПЦ
  13. Волим
    Istopljeni kamen је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Свечано прослављен имендан Епископа новосадског и бачког г. др Иринеја   
    Славски колач и кољиво у славу и част Светог свештеномученика Иринеја Лионског – имендана Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, благосиљани су у четвртак, 23. августа/5. септембра 2019. године, у Владичанском двору у Новом Саду.      Чин благосиљања славских дарова служио је протојереј Владан Симић, секретар владике Иринеја, уз саслужење ђакона Мирослава Николића, службеника Канцеларије Епископа бачког. Свечаном чину присуствовали су најближи сарадници владике Иринеја који су Његовом Преосвештенству честитали имендан.   По благосиљању славских дарова, у име присутних и у своје лично име, прота Владан је честитао имендан владици Иринеју, са жељом да још много година – у здрављу душе и тела, а на спасење свих нас – служи Господу.   Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј рођен је 11. фебруара 1947. године од оца Михаила Буловића и мајке Зорке, рођене Буловић, у Станишићу, добивши на крштењу име Мирко. Основну школу завршио је у родном месту, а Гимназију у Сомбору 1965. године. Дипломирао је на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду 1969. године. За време студија примио је монашки постриг од свог духовног оца – преподобног Јустина Ћелијског, добивши монашко име Иринеј, по светитељу Иринеју Лионском.     Извор: Инфо служба Епархије бачке
  14. Волим
    Istopljeni kamen је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Монашење у манастиру Дуљево   
    У манастиру Дуљево у Паштровићима Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије вечерас је замонашио искушеницу ове свете обитељи Јефимију којој је дао монашко име Амфилохија. Владика је рекао да је новопострижена монахиња Амфилохија примила име Светог Амфилохија Патмоског.   Звучни запис беседе
      „Примила је његов лик, а ево и дјелић његових светих моштију. Свети Амфилохије Патмоски је једна од најзначајнијих духовних личности нашег времена. Удостојио ме је Господ да сам у своје вријеме био код њега. Давно је то било, негдје 1967. године, и да сам се исповиједио код старца Амфилохија. То ми је најљепша исповијест у животу“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.   Додао је да је нова монахиња добила име Амфилохија и због тога што свим монахињама у овом манастиру имена почињу на А.   „А пошто је најновији светитељ наше Цркве Свети Амфилохије, ево, дакле, добила је име име Светога Амфилохија Патмоскога и постала невјеста Христова. Од свих младожења изабрала је најљепшега међу синовима људским“, казао је Митрополит Амфилохије.   Митрополит Амфилохије служио је овога јутра у овом манастиру са свештенством Свету архијерејску литургију, са почетком у 8 часова.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Волим
    Istopljeni kamen је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Перцепција једне младе душе   
    Име Симоне де Бовуар толико је блиско повезано са именом Жана Пола Сартра да ми се чини да када би се његово име изоставило њено би било само flatus vocis. Да би њено име постало звучно, неопходно је изговорити и његово.      Готово увек се појављују здружено. Врло често се пренебрегава чињеница да је она веома плодан писац који је за живота објавио како дела која су плод маште, тако и дела која су плод збиље. Заправо, највећи део њеног целокупног опуса чине аутобиографска дела. Њена главна замисао је била да властиту историју пренесе на папир почевши од најранијих дана. То је и учинила почевши делом Успомене лепо васпитане девојке у коме је читаоцима предочила да је са свега две године, премда се са овим не би сложили многи психолози, имала формиран и истрајан карактер који би задобио све што би наумила, упркос строгим родитељима. На основу таквог карактера могло се антиципирати то да за њу неће постоји немогуће.    Расла је у католичкој породици у окриљу родитељске љубави и била је раздрагано и здраво дете. Имала је млађу сестру са којом је читавог живота била блиска и коју је Симона из милоште звала Луткица. Отац је и сестру и њу припремио на рад како би имале сопствени мираз, тако да су обе од најранијих дана схватале да све што желе трудом и истрајношћу могу постићи. Похађала је католичку школу Дезир из које има не тако лепа искуства. Девојчице са којима је ишла у разред сматрала је незанимљивима и не превише бистрима. Дружила се само са девојчицом Зазом које ће се сећати читавог живота. Заза је на несвакидашњи начин била везана за мајку и често би патила када мајка не би била задовољна њеним жељама. Заза је умрла пре уписа факултета. Симона сматра да је узрок Зазине смрти у хиперсензибилној природи која се није могла одупрети људској суровости и немилосрдности. Симони је Зазина смрт била показатељ да човек треба преживети упркос реалности. Ма шта други људи који су нам драги чинили, наш је задатак да све то разумемо као једну од многих ситуација, а да ниједна од њих није значајна толико колико феномен живљења. Размирице у Симониној породици настале су оног тренутка када је Симона саопштила своју жељу да студира филозофију. Треба имати у виду да је реч о патријархалном друштву чији је Симона део и да је то узрок неслагања у породици. Права је реткост била да девојка настави школовање, а и када би то био случај готово никада се не би опредељивала за филозофију. Готово ниједна – сем Симоне. Њен карактер је и овога пута победио. Била је срећна на студијама јер се тада први пут осећала слободном посветивши се нечему што много воли – читању филозофске грађе. На студијама доживљава егзистенцијални преокрет који је одређен двама догађајима: први, у коме схвата да у њеном свету више нема места за Бога чије јој је постојање наметано од рођења и зариче се на атеизам и други – тренутак када упознаје Сартра. Током живота засигурно је променила неке од својих ставова из младости, док се атеизма и Сартра држала до последњег даха свога бића.   За чињеницу да јој је име неодвојиво од Сартровог ипак је, треба рећи, најзаслужнија она сама. Сва њена дела прожета су њиховим односом. Сартрова личност је главни покретач и инспирација њеног стваралачког надахнућа. Симона је веома сликовит пример типичног женског заљубљивања које се не осврће на спољашњост мушкарца, већ на целокупан утисак који тај мушкарац на њу оставља. Али срце не бира на начин на који разум то чини. Упознавши га, у њему је препознала то да су у њему све њене маније доведене до степена ужарености. Говорећи о њему, себи и њиховом односу, својски се трудила да да објективну, непристрасну слику тога. Ипак, увек када би говорила о њему, чинила би то са великим дивљењем. Примера ради, у Најбољим годинама пише: „У мојим очима Сартр ме је превазилазио снагом свог става; дивила сам се томе што своју судбину држи у својим рукама; али далеко да ми је то било непријатно, било ми је, напротив, угодно што га ценим више од себе.“ Имали су необичан однос; волели су се искрено и безрезервно и делили су апсолутно све, од најинтимније мисли до сваке намере и поступка који би начинили. Ипак, учинили су нешто што раније нисам сретала како у историји књижевности, још мање у реалним животима писаца; једногласно су се договорили да не пристану на брак који је за њих био само конвенција друштва, да је у њиховом односу могуће да свако од њих има љубавника, али да све што им се дешава треба да говоре једно другоме. Заветовали су се на искреност и потпуно поверење, као и на то да ће упркос многим одосима које буду остварили са другима, њихов бити главни и нераскидив.   Свакога дана су радили и много писали. Разговарали су о нацртима књига и често би јој Сартр сугерисао на који начи да одређену тему уобличи, како да своје ликове учини живљим, дубљим и занимљивијим, док је она његова дела ишчитавала и стилски преправљала, јер за Сартра важи то да му је мисао нејасна, упркос тежини идеје коју собом та идеја носи. Када би Симона изгубила мотивацију за писањем, упркос увек присутној жељи да се бави књижевношћу, Сартр који је имао неуморан дух увек би је бодрио. Њему је писање било природно попут дисања. Често се чини да Симона покушава да ухвати корак са њим, али касније сама признаје да је њој живот представљао највећу вредност, док је Сартру то била књижевност и писање. Како би сазревали и као личности и као писци, живели су одвоједно и до две године у различитим државама. Да Симони то није падало лако види се из тона којим о томе пише, иако никада експлицитно. Она је Сартра доживљавала као своје биће и често је тврдила да су они једно. „Велика је предност“, сматра она, „упознати са неким потпун склад“. У њеним је очима његова вредност била бескрајна. Ретко су се свађали. Чини се као да су дисали заједно. Ипак, нису били у свему слични; док је Симона обожавала да шета, Сартр је пре бирао вожњу бицикла, јер је тада могао неометано да размишља. Једном је, бележи Симона, пао са бицикла јер је до те мере био обузет неком мишљу да је заборавио да окреће педале. Симона је волела рад у уредној соби, за столом, без цигарета, док су Сартру дим цигарете и хрпа папира на столу биле услов за почетак рада. Сартр је волео да говори јавно, док је Симона нагињала повучености и приватним разговорима...   Ма колико се они придржавали пакта који су склопили, из Симониних реченица је видљиво колико се секирала када би у Сартров живот ушла нова жена. Са тиме се чак ни она није могла сасвим помирити, баш као што ниједна жена и не би. Ипак, трудила се да га разуме и да чини све оно што би њега усрећило. У зрелим годинама је и она имала љубавнике, али сваки однос са неким другим мушкарцем био је обојен односом са Сартром. Њихове романсе би се брзо завршавале, али је њихова љубав опстајала.   Не треба стећи утисак да је њихова љубав била статична, незнимљива и идилична. То никако. Симона чак и када у Једна веома блага смрт приказује себе крај самртничког узглавља своје мајке, чији живот реконструише и закључује да је мајка читавог живота патила јер ју је муж варао, помиње Сатра и одлазак код њега, који је био свакодневица, као и рад на књижевности. Интересантно је да патњу мајке везује за однос са мужем. То није случајно, јер је вероватно и она сама много патила из истог разлога. У роману Неспоразум у Москви приказан је однос између двоје супружника у зрелим годинама. Њена јунакиња се све време преиспитује воли ли тог мушкарца са којим је провела живот, јесу ли временом постали странци отуђивши се, или је све остало исто. Често ју је узнемиравало и ћутање међу њима јер је оно било речитије од било којих речи. Ово место критичари углавном виде као њену пројекцију односа са Сартром, а за овако тумачење, као што смо видели, има основа.   Било како било, чињеница је да је њихов однос постојао, напредовао и развијао се онолико дуго колико и њихова егзистенција. Како то да се нису раздојили упркос времену? Много би се разлога могло пронаћи, како у њиховим истрајним карактерима, осећају лојалности које су задобили васпитањем, дугогодишњом навиком... Моја је теза та да је однос који започне кроз знање – вечан. То стваралачко у човеку је активно све време и везе које подстичу на креативни акт се негују. Са друге стране, чињеница је да када младо срце некога заволи, та је љубав безразложна, искрена и чиста, самим тим – неуништива.       вероучитељица Ружица Милић      
  16. Волим
    Istopljeni kamen је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Епископ Јован (Ћулибрк) о прослави Јасеновачких новомученика: Сећање - хришћанско предање   
    "Наше основно предање је хришћанско, засновано на Христовим речима на Велики Четвртак - "Чините ово у мој спомен" - из Светог Писма потиче идеја коју данас помодно зовемо - културом сећања", говори за Слово љубве Епископ пакрачко-славонски Г. Јован (Ћулибрк) позивајући верујући народ на обележавање Дана Јасеновачких новомученика. Владика подсећа да је сва историја Цркве и њена Литургија заснована на спомену на оно што је Христос учинио - "сећању на све што се за нас збило и што ће се збити, а Јасеновачки Новомученици су наставак тог крсног и васкрсног предања".   Звучни запис разговора     Епископ Јован подсећа на молитвена сабрања - 7. септембра у Јасеновцу где ће служити Митрополит Порфирије, Епископ диоклијски Методије и представници  Руске Цркве,  8. септембра у Манастиру Ораховица, затим 11. септембра, на дан рођења блаженопочившег Патријарха Павла у обновљеном храму у Кућанцима. Такође, посебна пажња је на петом по реду Научном скупу „Новомученици: Полиперспектива V“, у Српској православној општој гимназији у Загребу, 6. септембра.   Освећење обновљеног Храма Светих апостола Петра и Павла и Парохијског дома у родом месту блаженопочившег патријарха Павла, Кућанцима, биће 16. новембра, чиме ће Епархија пакрачко-славонска обележити јубилеј СПЦ, осам векова аутокефалности, за шта Владика каже "Нама је то велика радост јер је наша Западна Славонија, мала и практично нестала, дала једног од највећих поглавара Патријаршије Пећке. Поготово је то прилика да након пет година рада овде сагледамо шта смо досад урадили и прославимо велику обнову која је у току".   На питање како се осећа и да ли је задовољан досад урађеним, каже нам: "Радостан сам и радан, али је најважније да се умногостручио број верника о великим празницима, то не може да се упореди са оним што је било пре, а оно што предстоји је да народ потпуно заживи Литургијски".     Извор: Радио Слово љубве
  17. Волим
    Istopljeni kamen је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Библијски aтлас: Стари и Нови Завет   
    У издању Катихетског одбора Српске Православне Цркве за ученике седмог и осмог разреда основне школе у Републици Српској изашао је из штампе Бибилијски атлас, Стари и Нови завет, аутора Младена Стругара.      Аутор је на 22 карте Старог завета и 11 карата Новог завета приказао готово све најважније догађаје и факте библијске историје, тако да су тематски садржаји јасно одвојени у засебне целине и хронолошки прате историју Старог и Новог завета. На стручан и конструктиван начин извршена је селекција старозаветних и новозавјетних догађаја, тако да је кроз географске карте јасно представљена не само историја Богоизабраног народа, већ и положај великих царстава у Старом завету (нпр. Вавилонског, Персијског, Римског царства итд.), од којих је неодвојива историја јеврејског народа.   Са друге стране новозаветне карте приказује живот и проповед Господа Исуса Христа, од Његовог рођења, до Његових јављања, по Васрсењу, али и описују мисионарска путовања Светог апостола Павла, тако да се Атлас завршава са картом седам Цркава Мале Азије.  Дакле, овај Атлас представља тематску збирку историографско-библијских карата које по свом територијалном захвату обухватају мање и веће просторе Блиског истока, Медитерана и Европе. Карте поседују све математичко-картографске елементе, рељеф је приказан на тај начин да се лако уочавају све географске карактеристике терена, а места и догађаји су прецизно убицирани. Сваку карта прати краћи наратив који је описује и даје ученику основне информације о њој, па ученик не треба да тражи додатна појашњења и информације. Аутор је такође кроз карте представио и алтернативне правце или места библијских догађаја, чиме је понудио читаоцу да прати различите приступе при опису библијских догађаја. Ово указује да аутор одлично познаје и разумије Стари и Нови завет, тј. не само религијске, већ и друштвене, културолошке и социјалне прилике тог времена.    Техничи, Атлас је професионално уређен, тако да оставља упечатљив визуелни утисак. Такође, Атлас следи савремену картографску делатност и на јасан и модеран начин, картографским знаковима и дизајном, оставља могућност лаког праћења и сналажења у њему. Употреба Библијског атласа: Стари и Нови завет у настави православне веронауке као обавезног наставног средства подићи ће квалитет реализације наставе православне вјеронауке на виши ниво, а часови ће ученицима постати интересантнији, динамичнији и конструктивнији.   др Славољуб Лукић     Извор: Српска Православна Црква
  18. Волим
    Istopljeni kamen је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Епископ западноамерички Максим у интервјуу за "Политику": Основни проблем српске црквене стварности је недостатак дијалога!   
    Велики јубилеј Српске православне цркве, осам векова аутокефалности, на различите начине обележавају епархије српске цркве, а данас се завршава тродневна прослава организована тим поводом у Епархији западноамеричкој. Надлежни архијереј, владика Максим (Васиљевић) у разговору за „Политику”објашњава да се јубилеј прославља у парохији Светог Саве у Сан Габријелу, делу Лос Анђелеса.     – У тој парохији је управо завршено осликавање храма сценама из живота првог српског архиепископа Саве, укључујући и композицију на којој је, уникатно у целој Српској православној цркви, детаљно представљен догађај додељивања аутокефалије 1219. године. Патријарх је послао леп поздрав, уз извињење што није могао да допутује. Стигло нам је десетак српских архијереја из свих матичних српских земаља, као и из Европе, САД, Канаде, Јужне Америке, a учествују и поглавари или представници православних јурисдикција у Америци, па ћемо имати укупно двадесетак архијереја. Стигли су свештеници и верници из свих крајева наше епархије, од Аљаске до Мексика и од Колорада до Хаваја, а онда и из других области, из Европе, Канаде, Јужне Америке – каже у интервјуу за наш лист владика Максим.   Да ли ће прослава бити повод за разговор са сабраћом архијерејима? Има ли међу вама отворених питања, будући да сте последњих месеци често били помињани у различитим новинским написима, а неретко и конфронтирани са одређеним епископима СПЦ, од писане расправе са владиком бачким Иринејем поводом става СПЦ о „украјинским питању”, заседања Светог архијерејског сабора, где су се такође јавила одређена размимоилажења, престанка радног ангажовања на Православном богословском факултету, промене назива српске цркве у Америци?   Нормална комуникација са браћом архијерејима је мој природни хабитус и она није никада била компромитована. Основни проблем српске црквене стварности не лежи у „липсандрији”, нити у недостатку љубави, него у одсуству општења које води до тежих неспоразума и неповерења. Ваљда је због тога свако епископско саслуживање у древној цркви било израз саборности. Чуди то што епископи 21. века, у ери олакшане комуникације, понекад нису у стању да једни другима предоче шта раде. Верујем да ће црква уз помоћ Божију изаћи из тренутне кризе кроз поново откривање теолошких критеријума. Верујем да је свако од актера разних дискусија ове године на свој начин бранио јединство Цркве. Моје инсистирање да ми саслужујемо са свима са којима смо до сада саслуживали нашло је потврду и у посебном саборском саопштењу поводом Украјине из маја ове године. Што се тиче мог ангажмана на универзитету, о томе ћу више рећи када прође прослава.   Због чега је промењен назив Српске православне цркве у Северној и Јужној Америци и да ли ту промену тек треба да одбори Свети архијерејски сабор?   Не постоји ниједан службени акт Светог архијерејског сабора којим је било када проглашен црквени ентитет или тело под именом „Српска православна црква у Северној и Јужној Америци”. Ове године није објављен ни прокламован никакав „нови устав” него је постојећи устав поново одштампан са амандманима који су донети на претходна два црквена Сабора како би чланови – делегати могли да их у једном документу прегледају. Измене у овом „арондираном уставу” – примљене консензусом, после дискусије, од стране свих присутних чланова Сабора (делегата) – тичу се раније донетих амандмана. Сабор из 2018. године одобрио је „територијално ограничење Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци искључиво на српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама”. Та одлука је спроведена и о томе је извештен Синод.   Назив или име црквеног ентитета који постоји на два америчка континента увек је био везан за Устав као документ који регулише рад епископâ, епархија, парохија и осталих тела. С обзиром на то да важећи устав у Америци уопште не примењује ни Канадска епархија (него се управља према свом статуту), ни она у Јужној Америци, него се он поштује само у Сједињеним Америчким Државама, логично је било да се та чињенична стварност документује и у самом Уставу.   Свако ко, и поред оваквог образложења, учитава ту некакве лоше намере (тенденције ка издвајању, тежња ка припајању некаквој другој јурисдикцији а не српској, и сличне томе бесмислице) стварно треба да се запита о својој способности да разуме чињенице. Српске владике у САД, као и свештеници, даноноћно бдију над својом паством, на сваком кораку сведоче о свом српском, светосавском идентитету и није поштено приписивати им било шта друго осим истинског сведочења и заштите нашег верног народа.   Епархија западноамеричка објавила је велику монографију на више од 1.000 страница на енглеском језику о српском хришћанском наслеђу у Америци. Шта бисте издвојили из богате историје СПЦ на америчком континенту?   Та монографија је у Америци и у свету оцењена као врхунско књижевно и уметничко остварење. Радећи на овој књизи схватио сам који су напори били потребни да се обликују наше црквене заједнице. Један свештеник је прве литургије у својој маленој заједници служио на покретној трпези са богослужбеним сасудима које је користио као свештеник-затвореник у немачком логору током Другог светског рата. Открио сам да је најстарији предмет који овде поседујемо „Служебник” који је Божидар Вуковић одштампао 1520. године, а који је као свештеник користио отац Милутин Тесла, па га је његов син, наш научник Никола, после његове смрти чувао као велику драгоценост. Књига се налази у председничкој библиотеци у држави Мисури.   У Србији је остало непримећено да смо овом књигом први пут на једном месту добили стручни и визуелни преглед српске архитектуре, српске иконографије (анализа икона, мозаика, зидног сликарства и сл.) у Америци. Пописане су све наше српске парохије и манастири и сада имамо њихов историјат у САД и Канади на једном месту. Чак и када би неко покушао да нам то отуђи не би могао, јер имамо убедљив доказ да је то наше. У сваком, случају, ова монографија је чувар нашег црквеног наслеђа са српским печатом који нико не може уклонити.   Шта су данас најважнија обележја живота наше Цркве у САД?   Црква је простор у коме добијамо укус живота вечног, што нас води саосећању према болу савременог човека. Као Црква, гледамо да се у њој осећају као код куће и наши сународници и остали житељи америчког друштва. Наши верници сликају иконе Богородице заштитнице Монтане, Аризоне, Лос Анђелеса. Отварају се нове парохије за америчке обраћенике, попут најновије мисије Св. Севастијана у Карсон ситију у Невади. Пре неколико година смо успоставили мисију међу Индијанцима и то је прва таква мисија на тлу САД, ако се изузме Аљаска. Организације попут Кола српских сестара сведоче о филантропској димензији Јеванђеља.   Укорењена у америчком друштву, наша Црква је у трајном дијалогу са верама које чине америчку стварност. То искуство нас лишава сваког тријумфализма и подстиче на дијалог ради ближњих. Уколико не учинимо више на сведочењу јединственог црквеног, преображавајућег духа, одговараћемо пред судом Божијим. Свети Сава је имао много ширу визију друштва од појединих данашњих гласоговорника светосавља.   Уколико пак америчком друштву успемо да убризгамо дух и етос наше литургије и подвижништва, тада се нећемо претворити у гето него ћемо као Црква представљати неопходни светотројични квасац историје и човечанства.     Извор: Политика
  19. Волим
    Istopljeni kamen је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Епископ диселдорфско-немачки Григорије: Питања живота и смрти   
    Нико није кадар тако интензивно и искрено поставити питање о животу и смрти као млади људи. Ово говорим из личног искуства и са не баш малом дозом носталгије за жаром који сам имао у млађим годинама постављајући ова питања и тражећи одговор на њих. То је доба када постоји младићка отвореност ума, која још увијек није исфрустрирана страховима од разноразних промашаја, грешака и неуспјеха, као и доба кад не постоји довољно искустава која можда помажу у животу, али често и, на жалост, гасе ватреност срца.      Живећи у времену информатике и информација, сазнања данашњих младих генерација сигурно премашују она до којих је могла доћи моја генерација и оне прије мене. Али је без обзира на то универрзална мудрост чувеног британског пјесника и философа Томаса Елиота, који је изрекао једну изванредну мисао: “Знање је уништило мудрост, а информације ће уништити знање.” За мене ова мисао има карактер опомене јер је он, у ствари, рекао да иформација сама за себе нема никакву силу ако није у сврху знања и мудрости, као што не може имати снагу знање које није засновано на бази правилних информација, и ако није у служби мудрости која треба да буде круна свега. Мудрост пак без знања и правилних информација била би увијек у реалној опасности да буде фикција. Овдје не могу да одолим а да не цитирам једну од најпотресних порука Старога Завјета чије су егзистенцијалне посљедице неизмјериве. У старозавјетној књизи о праведном Јову, 28. гл. 28. стих, стоји записано: “Страх је Божији мудрост, а уклањати се од зла јесте разум.” Исту мисао објављује премудри Соломон:”Почетак мудрости је страх Божији”.   Ево нас пред великим и познатим питањем страха. Откуда страх и страхови, зашто људи страхују? Страх од смрти узрок је свих страхова и извор свих невоља. Тамна гробница ужасна препрека и пријетња свакоме живом. Смрт? Шта је то? Ко се не боји смрти? Ко нормалан воли смрт? Смрт је прво и посљедње питање, први и посљедњи непријатељ, проблем над свим проблемима. Нерјешива је енигма кроз цјелокупну историју човјечанства за свију и за све, за све расе, нације и религије. Сви су тражили одговор на ово једно питање које се зове смрт.  Ко сам ја и куда идем? Није ли то већ питање живота и смрти. И има ли ишта нормалније него поставити ово питање. Зато ће и рећи Соломон у својим Премудростима: Блажен је човјек који нађе мудрост и смртни који дозна разумност. Драгоцјенија је (мудрост) од драгог камења и све чесно није ње достојно. Она у десници својој држи дужину живљења, а у љевици њеној су богатсво и слава. Злоба никад неће побиједити мудрост (...). Јер су помисли смртних страшљиве, и погрешиве замисли њихове.    Стварање човјека по слици и прилици Божијој је од највеће важности за нас људе. Та карактеристика је омогућавала човјеку да општи, комуницира са Богом и да у том живом односу своје постојање чини битно другачијим. Та веза са оним који је вјечно живи Бог давала је потенцијалну могућност да човјек прекорачи границе закона и природе, и постане Бог по благодати, односно жив за живот, а не жив за смрт. Божија отвореност и добра воља за ову комуникацију јасно је давала знак да Господ то и жели. Зато ће догађај прекида те комуникације имати тако потресне посљедице по живот свијета и човјека као макрокосмичког бића у том свијету. Драматични сусрет Бога и човјека послије учињеног гријеха и крајње потресно и страшљиво понашање човјека био је знак његове смртне природе којој се окренуо.   И Божији гњев који је наступио у виду питања, и проклињања након Адамових погрешних одговора, свједочи да је дошло до прекида оне нити која их је тако дубоко везивала да су се без обзира на различитост природа слободно могли звати и бити уистину пријатељима. Бог је, дакле, желио спасење, живот за своје створење и преко њега за цјелокупну твар. Човјек је имао усађени нагон ка животу у најдубљем смислу ријечи, желио је да буде Бог тј. да живи вјечно. Грешка је била у томе што је човјек потражио извор за живот тамо гдје га не може бити, у створеној јабуци, биљци, није ни важно у чему тачно, а не у Богу. Ђаво је, наравно, учествовао као наговарач и подгријавач те самоубилачке одлуке. И, као што знамо, дошло је до изгнанства из раја.    Дошли смо у земљу далеку, не у неки нови и далеки простор, него смо се удаљили од близине Божије. Али, да ли је свијет можда постао свјетлији, слободнији, срећнији откад је Бог остављен по страни? Није ли човјек на тај начин можда лишен свога достојанства и осуђен на празну слободу, отворену за окрутне и немилосрдне изборе било које врсте? Божији поглед је нешто што приземљује само ако га се држи обликом зависности и ропства. И онда се открива као темељни услов нашег постојања негирати Бога чак и да Он постоји, јер се појам Бога сурпротставља слободи и величини човјека. Напротив, ако се препозна Његова Љубав која се изражава у Његовом погледу, открива се да је она оно што нам даје да живимо. „Ко је видио мене, видио је и Оца“, каже Исус Филипу и свима нама (Јн. 14, 9). Исусово лице је лице Божије: Бог је такав као Он. Исус је за нас трпио и умирући нам даровао свој мир, што показује какав је то Бог – не са погледом који пријети, већ са погледом који спасава.    Зато апостол Павле говори да све што је створено, и људи и природа, са жарким ишчекивањем очекује да се јави Син Божији, са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости, на слободу славе дјеце Божије. Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због оног који је покори. А не само она, него и ми који прве дарове Духа имамо и ми сами у себи уздишемо чекајући усиновљење и избављење тијела нашега. Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада. Такође нам и Дух помаже у нашим немоћима, јер не знамо се сами од себе молити као што треба, него сам Дух се моли за нас уздисајима неизрецивим.  Ако дакле хоћемо пажљиво да разумијевамо ове ријечи које је написао највећи учитељ Хришћанства, Апостол Павле, видјећемо да заиста и природа и ми у тој природи као бића створена и као бића Богочежњива и Богослична уздишемо уздисајима неизрецивим.    За чим? За Животом! А опет, зашто?   Зато што нам је Господ даровао живот. И то нам је тако даровао живот, не као готови дар, не као завршени чин, него као догађај у коме треба да учествујемо и који није дар према коме можемо да се односимо пасивно, него је више и боље би можда било рећи задатак и задата категорија. Ми свој пут крчимо, бирамо, градимо и ту се срећемо с Богом. Дакле живот је не само датост, него и задатост. Бог није хтио да будемо машине које одлично функционишу и ништа више. Ми нисмо производ Божији ми смо плод Његове Љубави. Духовни развој Запада све више иде према разноразним патологијама ума, човјек се не посматра као дар Створитеља, већ као производ. Човјек је произведен, а оно што може бити произведено, може бити и уништено. Људско достојанство ишчезава. Наши стари су још увијек разликовали разум и ум, разум у његовом односу с оним што је емпиријско и чињенично и разум који продире у најдубље слојеве постојања, бића. А разум се данас своди само на оно што се може провјерити експериментом.    Ово је велико и важно питање за сваког човјека, нарочито за човјека као икону, као слику Божију. Зато што је то питање важније од свих питања и без тог постављеног питања нећемо моћи да помогнемо ни себи ни природи око себе, нити ћемо моћи да доживимо оно што се зове усиновљење или сједињење.    Живот је дар и то није завршен процес, него је то један догађај у који смо ушли и у коме треба да покажемо многе елементе менталитета са којим бисмо могли доћи до тачке кад бисмо могли рећи на крају – ми смо добар рат ратовали, добру трку трчали и добро смо рат завршили и трку издржали. Али проблем је често та наша природа, која у себи самој посједује одређене моћи које дјелују на нас. А те моћи нису, у ствари, праве моћи које нас упућују на живот, него су прије свега моћи које нас вуку у смрт. И није тешко наћи прави одговор зашто је тако? Зато што управо та природа јесте створена и као таква она тежи да се врати у своје првобитно стање, а то је стање смрти и ништавила.    Зато су у неким далекоисточним религијама и помислили људи да то и јесте крајњи циљ живота, да се постигне ништавило. А то је велика превара и велика замка саме природе која увијек вуче на доље, према земљи од које смо узети и од које смо саздани. Зато је живот у самој својој суштини борба, процес, и свака стагнација, сваки пасиван однос према животу подразумијева то да ће природа да проговори оним својим најјачим дејством и да нас одвуче на земљу и у земљу од које смо узети.    И Апостол Павле каже о томе: “Не чиним оно што хоћу, него оно што нећу, то чиним! ”А Свети Григорије Богослов каже: “Зашто ме, Господе, ова природа моја, кад год одлучим да идем на горе, она ме већма вуче на доље?” Зато је за наше опредјељење битно то – шта ми заправо хоћемо, и кад то одредимо, да се за то чврсто држимо. Немогуће је опстати без тог борбеног приступа у коме подразумијевамо наше активно учешће у оном што нам се догађа, а догађа нам се живот. Али живот није завршен, није нам дарован као готов производ, коју ми узмемо и поједемо, па нам је сладак или нам је горак, укусан или нам је неукусан. И кад га поједемо, њега више нема.   Ствар је у томе да је живот један догађај који никад неће и не треба да се заврши поразом, а то значи нестанком. Али управо у томе је и мука. Зато што човјек некако побјегне од тога, побјегне од борбе, побјегне од тога да хоће да буде жив. И пристане на то! Али није то на нивоу рационалног, нити је то на нивоу тога да је човјек, израчунао, искалкулисао да неће да буде жив. Оно што мене забрињава јесте што је то врло често негдје подсвјесно урађено, и да је врло подмукло. Дакле негдје ми пристанемо, на овај или на онај начин на то, помиримо се и кажемо: Јесте, па ја ћу умријети.    Има и тога да се ми заваравамо другим стварима, па нећемо да мислимо о томе. Па ћемо сад да радимо ово, да радимо оно, али на тај начин опет нећемо ријешити проблем смрти, јер ће нас то питање било кад сачекати иза ћошка и ми ћемо имати велики проблем кад оно искрсне пред нама. А то ће бити кад нам умре неко кога много волимо, кад нам умре неко до кога нам је јако стало, неко из чијег односа ми црпимо радост, свој живот, своје здравље, своја осјећања или кад ми сами дођемо у ту позицију да видимо да смо болесни, да смо слаби, да имамо све више бора. И ми онда почнемо да помишљамо на то како ћемо умријети и само размишљамо о томе да ли ће тај час бити страшан, да ли ће нас бољети, да ли нас неће бољети, а то је опет по мом скромном мишљењу заваравање. Уопште није важно да ли ће бољети или неће бољети. Да ли ће нам срце престати да ради нагло или ћемо боловати пет година па ћемо умријети, то није главно питање. Главно питање је у томе да ли ми пристајемо да умремо или не пристајемо да умремо. И хоћемо ли да будемо живи, хоћемо ли да се боримо или нећемо.    Ако се догоди да пристанемо на то, онда ће неминовно сљедеће наше помишљење, сљедећи наш став бити да ми треба да будемо пасивни и да не можемо ту ништа урадити јер је смрт неминовност. А кад дођемо у тај статус или тај начин живота, онда тек настају страшни проблеми. Онда све што се догађа око нас, све дејствује на нас и ми не можемо да се супроставимо томе, јер ми немамо више потребу, ни снагу да активно учествујемо у овом, привременом, животу. И зато је та мисао, или рашчлањивање тих питања битно и битније од сваког другог питања.    Ако не поставимо конретно питање о себи и свом животу, имаћемо проблем доласка у позицију пасивности. Или ћемо отићи у претјерани активизам, који има другу димензију. Да будеш толико активан, да сам хоћеш да се сакријеш, да се превариш, да завараш самог себе да не би поставио то питање. И увијек ће се тај активизам завршавати у истој тачки у којој се завршава и пасивизам. И то је, у ствари, опет велики проблем, зато што ће кад тад и врло брзо и тај активизам одједном постати бесмислен и човјек ће имати озбиљне проблеме. Права активност се дешава у срцу. Али такође је битан и разум.   Као хришћани данас смо позвани не да постављамо границе разуму и да му се супротстављамо, већ радије да одбацимо његово свођење на подручје чињења и да се боримо за потврду његове способности да схвати оно што је добро и Онога који је добар, оно што је свето и Онога који је свет. Само се тако бије права битка у корист човјека, а против нечовјечности. Само разум који је отворен, само разум који морал не веже за субјективно подручје или који га не своди на пуку процјену, може се супротставити злоупотреби појма Бога, патологијама религије и може понудити оздрављење. Тако израња велики задатак који стоји пред хришћанима. Учинити да разум функционише у потпуности, не само на подручју технологије и материјалног напретка свијета, већ изнад свега и што се тиче његове способности да докучи истину и препозна добро, што је предуслов права и претпоставка мира у свијету.   Наука је велико добро, управо зато јер је облик надзиране разумности потврђене искуством. Али постоје и патологије науке, искривљавање њених могућности у корист моћи у којима се истовремено гази достојанство човјека. Наука може служити и нечовјечности: оружја за масовна убиства, експериметни са људима, трговина особама ради вађења органа итд. Зато мора бити јасно да се наука мора подвргнути моралним мјерилима и да се њена права нарав увијек губи када се умјесто у службу достојанства човјека стави на располагање моћи на тржишту или једноставно успјеху као једином мјерилу.   Радујемо се због чињенице да постоји Бог и да је такав какав јесте, захваљујемо Му што постоји, захвални смо за начин на који постоји, за чињеницу да га можемо спознати и љубити и зато што Он нас познаје, љуби нас и што нам се објавио. Онај који “пребива под заштитом Вишњега и почива у сјени Свемогућега” (Пс. 91,1) зна да се налази на сигурном, дубоко заклоњен од стране Онога који му пружа уточиште.   У животу увијек треба да будемо активни, а то значи живи у срцу. Та активна улога у животу, мора да буде расудљива, разборита, стабилна. Не смије да буде истрзана, и не смије да буде без неког доброг основа. Како можемо да постигнемо то да наш живот постане уистину живот? Како можемо да постигнемо то да наша кретања, наши послови, наша стремљења, наша воља, наша нада, наша осјећања буду стално пуњена животном енергијом, која не престаје, која не пролази и која нема извор свог постојања у ономе што је смрт и у ономе што је створено и што је земља? Наравно, ми као Хришћани овдје можемо да кажемо: Ми ћемо да се сјединимо са Христом и ми ћемо да живимо Христом. Али, шта то значи? Апостол Павле каже: “И ми који већ примисмо Духа и ми не знамо како да се молимо, него се молимо уздисајима неизрецивим.“ А ти уздисаји неизрециви могу врло често да буду тако страшни, тако дубоки, тако тешки да човјек може да једноставно не издржи тај удар, ту енергију која долази одозго.    И шта нам је ту Господ даровао? Мислим да нам је Господ даровао не да ми постојимо само за себе, јер нико у том случају не би издржао Његову енергију. Него нам је даровао то да можемо да држимо један другога и да на тај начин та енергија пролази кроз све нас и да је сви примамо, да се она распоређује до оне мјере, у оној мјери колико ко може да прими. Зато је заиста Црква у правом смислу те ријечи увијек и стварно заједница и Дух увијек јесте над заједницом. Никад није таква да ми кажемо: „Само ја и Бог, Бог и ја“. Него то што каже Христос: „Тамо гдје су два или три сабрана у моје име, тамо сам ја заједно с вама“. То није само тек тако нека ријеч, него како ћеш ти стати пред Бога живога један и сам?! Спржиће те, нестаћеш, престаћеш. Бићеш као нешто што не може да издржи ни најмање зрно те снаге живота.   Зато кад кажемо, да живимо, да постојимо и да јесмо Духом Божијим, то значи да живимо као заједница, јер је Дух Божији тај који конституише заједницу. И то је увијек конституише тако да она у себи има разноликост, тако да смо сви различити и да имамо различите дарове. А ти различити дарови су управо даровани да би она огромна енергија која долази одозго, дакле тај живот, могао свуда да нађе своје мјесто и да све оно што нама недостаје, сви они недостаци, буду надопуњени том енергијом уколико имамо отвореност свог бића. Јер не можеш да постојиш сам. Не можеш да постојиш ни сам са људима ако хоћеш да живиш вјечно. Бог постоји као заједница и Он хоће да и ми тако постојимо, тако се и молио Оцу: Да сви буду Једно.   Наш живот је у рукама Бога Живога, али наш Бог Живи нама дарује живот, не као јабуку, чоколаду, неки такав дар „здраво за готово“. Не, него нам дарује такав дар који ми морамо да узмемо и да га дијелимо са другима и дијелећи га видимо да се догађа чудо. Јер све што га више дијелимо, Бог нам га све више дарује! Љубав је та која има такво својство да кад се дијели, умножава се. А управо то важи и за дар живота, јер ту увијек можемо да ставимо знак једнакости – живот, слобода, љубав, све је исто у Хришћанству. И Христос и говори: “Ја сам живот.” На другом мјесту можемо да прочитамо: “Бог је љубав.”    Дакле, то све нам је потребно да знамо, да би смо могли да схватимо да ми нисмо позвани, призвани да у овом свијету постојимо сами. Али у истом том тренутку кад то схватамо, не треба да заборавимо да смо позвани да постојимо и да живимо. А кад смо већ то научили и кад већ то прихватимо, онда морамо да поставимо питање: Како треба да живимо? Кад то питање поставимо, онда ћемо, ако смо стварно Хришћани, увијек разумјети да треба да постојимо као заједница. И кад се запитамо како та заједница постоји, мораћемо да знамо да постоји тако што над њом лебди, грије је, конституише је, чува је, храни је, топлином, енергијом, животом, љубављу Дух Божији – Дух Свети.   Ми никад нисмо дошли у Цркву, а да нас није Дух Свети сабрао. Без обзира што ми врло често изгледамо сами себи и једни другима смијешни. Стварно тако и јесте, али Дух Свети некако, из неког разлога све нас позива и призива. Много је званих, али је мало изабраних, стоји у Светом Писму. Ми дишемо, и живимо, и постојимо Духом Светим. Али не сами по себи него у конкретној заједници са другим човјеком. И не само то, него и са цијелим свијетом у коме живимо. Са травом, са биљкама, са животињама, са морем. За човјека је самоћа простор жалости: човјеку је потребна љубав, а самоћа ставља на видјело баш одсутност љубави. Самоћа разоткрива губитак љубави, она је нешто што угрожава наш најинтимнију услов живота. Не бити љубљен је централно језгро људског трпљења и жалости неке особе. Посредством Духа Светога Бог је продро у нашу самоћу и разбио је. Болна је истина да је уморни савремени човјек изгубио способност да воли и, авај, много више да буде вољен.    Али како да познамо да имамо живот у себи? Па тако што људи око нас, све око нас зависи од тога. Али није у некој болесној, лудој зависности, у којој смо ми пасивни, него чак можемо да будемо толико активни да кажемо: Ја све рушим пред собом. То је један живи однос, живих људи, у коме нема то: Ја сам активан, ти си пасиван. Ја сам над тобом, ти си слабији од мене итд. Не, него – ја сам ту и имам слободу, имам љубав и тиме те потпуно обухватам, али пошто ти исто то имаш, и ти мене обухваташ и нико никог не побјеђује, нико никог не надвладава. Нико никог не доводи у зависност. Него га ослобађа и дарује му живот, и чини га живим толико и тако да једноставно из тог живог односа живих људи могу да се роде живи људи - нови људи. И да сви кажу ми хоћемо у тај круг живота. У ту радост ‘ивота.   Зашто? Зато што смо много уплашени од смрти! Али често нећемо да признамо, често се заваравамо, често као што сам на почетку говорио смућујемо сами себе или пасивизмом или активизмом. Али ако смо живи, можемо да дарујемо живот. Ако смо живи, можемо да живимо у односу са другим људима. Ако смо живи, можемо да живимо у односу са Живим Богом. Ако живимо у односу са Живим Богом, онда можемо да живимо и да превазиђемо врата паклена, тј. врата смрти. Зато је Христос дошао на земљу, зато се и оваплотио, зато је Христос и примио нашу природу - да нам покаже у самој тој природи како можемо да будемо живи. И да нам Он исти каже ту ријеч која је спасоносна: „Ја сам живот“. И да то покаже љубављу, слободом, влашћу, снагом, спремношћу на жртву.    Ако читате Јеванђеље или ако се сјећате, само погледајте како живи Христос. Он непрестано ослобађа људе око себе. Апостоли који иду, ходе са Њим, непрестано, од почетка када их Он позове, говоре: Ко си ти? А Он каже: „Хајде за мном.“, сад ја додајем – „па ћеш видјети ко сам ја“. И онда они кад виде, кад уђу у тај живи однос, са Њим који је Живот и Жив, онда и они постану живи и неће да иду из тога. Неће да излазе из тога, зато што је та љубав конкретна, није илузија, врло је опипљива и лична. Зато и каже тамо на Тавору Петар: „Господе добро нам је овде, дај да овде останемо заувијек“. Тако и ми кад читамо Свето Писмо и кад идемо на Божанску Службу и кад се Причешћујемо имамо понекад то осјећање - нећу да изађем одавде, нећу никад да престанем то бити.   То имате у разним књигама, великим романима у којима се људи баве овим тешким питањима живота и смрти. У једном од њих највећи грешник, говори једну по мом мишљењу невјероватну ријеч која га ослобађа од сваког гријеха, која каже: СВЕ НЕКА БУДЕ СА МНОМ САМО НЕМОЈ ДА СЕ ОДВОЈИМ ОД ТЕБЕ, ГОСПОДЕ. Зашто? Зато што Он јесте Живот! И то пише овдје код Светог Апостола Павла на један мало скривенији начин: “Бог све затвори у непокорност, да све помилује“. То је парадокс до парадокса. Све их је затворио у непокорност да би их помиловао! Када би то читао неки човјек који није Хришћанин, потпуно би се збунио, јер логично је да их је затворио у покорност да би их помиловао. Не, Он је њих затворио у непокорност.    И каже онда Апостол Павле: ”О дубино богатства, премудрости, разума Божијег, како су неиспитани судови Његови и неистраживи путеви Његови. Јер ко познаде ум Господњи или ко му би савјетник или ко Њему претходно даде да му буде враћено? Јер је од Њега и кроз Њега и ради Њега све, Њему слава у вијекове. Молим вас дакле, браћо, ради милости Божије да дате тјелеса своја у жртву живу, свету, угодну Богу, као своје духовно Богослужење. И не саображавајте се овоме вијеку, него се преображавајте обновљењем ума, да искуством познате, шта је добра, и угодна, и савршена Воља Божија. Јер кроз благодат која ми је дата” каже Апостол ”говорим свакоме који је међу вама да не мисли о себи више него што ваља мислити. Него да мисли смиреноумно, сваки по мјери вјере како му је Бог дао.”    Да мислимо смиреноумно о себи, то је још један, врло важан баланс, али ово Павле даље говори: ”Не будите никоме ништа дужни осим да љубите један другога, јер који љуби другога испунио је закон. Јер оно: Не чини прељубу, не убиј, не укради, не свједочи лажно, не пожели ништа што је туђе, и било која друга заповијест испуњава се у овој ријечи - Љуби ближњега свога као самога себе. Љубав не чини зла ближњему, љубав је дакле пуноћа закона. И ово тим прије, што знате вријеме да је већ час да устанемо од сна јер нам је сада спасење ближе него кад повјеровасмо. Ноћ је поодмакла, дан се примиче. Одбацимо дакле дјела таме и обуцимо се у оружје свјетлости.” ”Ноћ је поодмакла”, смрт - дан се приближио, то је ‘ивот - али од нас зависи да ли ћемо да останемо у ноћи или ћемо да идемо у сусрет дану, и то је оно што сам говорио да морамо да учествујемо у том догађају - ”обуците се у Господа Исуса Христа и старање за тијело не претворите у похоте”. Тако се завршава ово што он прича.   Али оно што је стварно важно да чујете, а да се не збуне ваша срца је да то што ми гријешимо сваки дан и што гријешимо сваки час и што гријешимо не испуњујући закон и што прекшавамо заповијести Божије и све што прекршавамо или да ништа од тога не радимо, да све испуњавамо, да постимо сриједу и петак, да дајемо сиромашнима, све да испуњавамо не може нам помоћи ако љубави немамо. Ни врлина, ни не врлина. Ни добро, ни зло. А љубав је пуноћа закона. А љубав је да постоји живи однос са живим Богом и живим човјеком. А, наравно, кад постоји живи однос са живим Богом и кад постоји живи однос са живим човјеком, тек онда ћемо моћи да не гријешимо.    Човјек је обезвређиван и обешчашћиван тачно како се у стварности обезвређивао и обешчашћивао сам Бог. Морамо научити да препознајемо слику Божију на лицу сваког човјека, ма како он изгледао антипатичан или на било који начин туђ, стран. У свакоме човјеку морамо препознати судионика будућег живота којег ћемо опет сусрести на другоме свијету. У нама мора сазрети нова свијест о нашем позиву на вјечни живот, живећи тако да се појавимо пред Богом, лицем у лице, са нашим садашњим животом. Поља смрти пред којима се данас налазимо подстичу нас да се присјећамо смрти и позивају да добро живимо у садашњости у перспективи вјечности.   Ми ако макар мало пазимо на себе, знамо да увијек почнемо да гријешимо оног часа кад престане тај наш однос са живим Богом, и кад наш однос ма према чему или коме искључи живога Бога. Земља са земљом постаје једно и обоје умире. Али кад ти земљани судови који су надахнути Духом Божијим, то смо ми, имамо још ту енергију коју примамо од Духа Божијега, кад живимо као заједница, онда можемо да тим односом, том љубављу, тим животом чинимо чудеса. Можемо да будемо срећни и можемо да будемо живи, јер живот онај вјечни, непролазни почиње овдје и сада. И циљ овог живота није да се заврши у смрти, у гробу, него је циљ да се преточи из овог времена у Царство Божије.    Ако не будемо овдје и сада имали живота, нећемо моћи да га имамо ни тамо. Нећемо моћи да уђемо тамо, и зато нам је овдје борба веома важна, и зато морамо стално да се будимо. Дакле, морамо да се будимо и морамо да једни друге подсјећамо, и кад гријешимо и кад не гријешимо, да морамо да будемо живи људи. А живи људи смо кад волимо, а кад волимо онда друге ослобађамо, а кад друге ослобађамо онда и себе ослобађамо, а кад себе ослободимо онда не само што смо живи, него смо и срећни и пресрећни у животу. И нисмо збуњени, нисмо тужни, нисмо уморни, нисмо забринути, не бринемо се о томе шта ћемо јести, пити, шта ћемо обући, шта ће бити сутра с нама.    Погледајте како живе људи око нас и видјећете да имају једну луду бригу о залудним стварима. Како ћу ово, како ћу оно, да ли да овако, да ли да онако поступим, да оно јело пробам, онако се обучем, онако уредим стан, не знам ни ја шта... Није у томе проблем, него је проблем у томе што кад немаш живота, кад немаш слободе, кад немаш живог односа са живим Богом и са живим људима, ти не можеш да идеш у јединство, не можеш ни са ким да оствариш заједницу искрену и праву.    И шта онда радиш? Ти се онда само свађаш, мрзиш, клевећеш, лажеш. А и то је опет обрнута борба, која извире из вапаја да не умремо и то је велики проблем. Али ако погледате људе око нас и који су забринути за добро, и који су забринути за зло, и који чине зло, и који чине добро, видјећете оно што сам вам рекао – да нема никакве везе јесу ли добронамјерни или злонамјерни, него да има везе то да ли су живи, да ли воле, да ли су слободни. Ово је можда страшно што вам говорим, можда се неко збуни, али закон вас неће ослободити, ни испуњавање, ни неиспуњавање заповијести. Него може да нас ослободи само заједница, само љубав и живот у заједници, тј. Црква, али Црква Духоносна и Богоносна која је конституисана Духом Божијим.   Сама слобода је неријетко схваћена анархично и једноставно противинституционално и тако постаје идол. Људска слобода може увијек бити само слобода праведног узајамног односа, слобода у праведности, иначе постаје лаж и води у ропство. Нека нам Господ Човјекољубац свима дарује из своје пребогате ризнице слободе, а то значи љубави, јер једино у Цркви слобода и љубав не постоје једна без друге. А слобода није у томе да се изабере ово или оно, него је слобода једино у Исусу Христу, коме нека је слава у бесконачне вијекове.     Предавање одржано пред гимназијском омладином у Гацку,  9. фебруара 2006.     Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  20. Волим
    Istopljeni kamen је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Величанственим Литургијским сабрањем у Лос Анђелесу почела прослава 8 векова Аутокефалности СПЦ   
    У суботу, 31. августа, у Цркви Светог Саве у Сан Габриелу (Лос Анђелес), Епархија западноамеричка је великим Литургијским сабрањем почела дводневну прославу великог јубилеја – 8 векова аутокефалности Српске православне цркве. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Митрополит Јосиф из Антиохијске патријаршије уз саслужење 16 Епископа из Српске православне цркве али и сестринских Православних Цркава.     Велику радост причињава чињеница да су током овог Литургијског сабрања заједно саслуживали и причестили се епископи Грчке и Руске православне цркве:  Митрополит Сава из Грчке америчке архиепископије која је под Васељенском Патријаршијом и Архиепископ Петар из Руске православне заграничне цркве.   Поред поменутих Епископа, на Литургији којој је присуствовао велики број верника, саслуживала су и господа Архијереји из осталих помесних православних Цркава: Митрополит Николај из румунске православне Цркве у Америци. Архиепископ Бенџамин из америчке православне цркве и Епископ Данијел из Америчке православне цркве.   Светој архијерејској Литургији саслуживао је и велики број Епископа Српске православне цркве: новограчаничко-средњезападноамерички Лонгин, канадски Митрофан, диселдорфско-немачки Григорије, рашко-призренски Теодосије, западноамерички Максим, источноамерички Иринеј, бихаћко-петровачки Сергије, буеносаиреско-јужноцентралноамерички Кирило, захумско-херцеговачки Димитрије, Епископ стобиски Давид из Охридске Архиепископије као и Игуман Манастира Хиландар архимандрит Методије.   На самом почетку Литургије извршен је чин освећења недавно завршеног фрескописа и мозаика велелепног Храма Светог Саве.   Током Литургије сви Архијереји су се заједно са верним народом помолили за здравље Његове Светости Патријарха српског г-дина Иринеја који се тренутно налази на болничком лечењу у Војномедицинској академији у Београду.   Литургији су присуствовали и Епископи Авраам и Кирилос – представници коптске цркве, као и представник римокатоличког архиепископа Гомеза – отац Алексеј Смит.   Међу верницима сабраним на Светој архијерејској Литургији у оквиру прославе 800 година Аутокефалности Српске православне цркве био је присутан и велики број обраћеника из индијанских, црначких, аљаских, мексичких и других племена, а у оквиру прославе 8 векова Аутокефалности одржана је и седница скупштине западноамеричке епархије која је била посвећена мисији међу индијанским племенима.   Након Свете Литургије уприличена је трпеза љубави за све присутне. Поздрављајући све у љубави сабране поводом великог јубилеја Српске Православне Цркве, Високопреосвећени Митрополит Јосиф, честитајући Српској Цркви јубилеј истакао је да „управо сада и управо на овом месту жели да говори о српском Косову и Метохији“. У свом петнаестоминутном излагању Митрополит Јосиф је рекао да је три пута посетио Србију и да је боравио на Косову и Метохији, истакавши да му је сусрет са светињама на Косову и светом косовско-метохијском земљом много значио, те да је приликом своје прве посете Косову јасно осетио „да је то српска земља, православна земља и да ће то заувек тако и остати“.   У име архијереја Српске Православне Цркве, госте је поздравио Преосвећени Епископ диселдорфско-немачки Григорије.   „Славимо 800 година наше Цркве и због тога морамо да будемо поносни. Најзаслужнији за чудо нашег постојања уопште и за овај јубилеј је Свети Сава“ – поручио је Владика Григорије и додао:   „Свети Сава је као што знате најлепше српско дете и први српски Архиепископ. Данас у Лос Анђелесу овај догађај прослављамо на најлепши могући начин – освећењем чудесних икона у овој прелепој Цркви у којој се ви молите Богу. Данас славимо 800 година наше Цркве у Лос Анђелесу, не најбоље у Америци, Европи, у и дијаспори – него најлепше уопште игде! И нико до краја ове године, дакле док траје овај јубилеј, сигуран сам неће достићи овакву свечаност и овакву славу“ истакао је Владика Григорије.   „Ова прелепа Црква и овај чудесан Сабор, сабор свих православних без иједног изузетка, најлепши је одговор на љубав Светог Саве према нашем народу и најлепше уздарје Светом Сави за све што нам је даровао. Ви сте диван народ, то је очигледно и ја се све време питам зашто се вама догодило да баш ви најбоље прославите Аутокефалност Српске Православне Цркве?! Вероватно зато што сте можда физички најудаљенији од онога где је живео Свети Сава, али срцем и душом, највише у срцу и у души Светог Саве“ – рекао је Владика и додао још једну помисао зашто је у Лос Анђелесу баш најлепше прослављена Аутокефалност Српске Цркве:   „Зато што Ваш Епископ (Максим) највише од свих нас Епископа личи на нашег првог Архиепископа Светога Саву“ – закључио је Владика Григорије.   Прослава 800 година Аутокефалности Српске Православне Цркве биће настављена и у недељу, 1. септембра, када ће Свету архијерејску Литургију у Храму Светог Саве служити чак 20 православних Епископа.     Извор: Телевизија Храм
  21. Волим
    Istopljeni kamen је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Епископ диоклијски Методије: Дјеца имају највећу моћ фузије и вјере!   
    Доносимо беседу Његовог Преосвештенства Епископа диоклијског Методија, викара Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, коју је изговорио на отварању "Трга од ћирилице", 2018. лета Господњег. "Дјеца имају највећу моћ фузије и вјере, они су најбољи лијек против кризе, против кризног менталитета", истакао је Владика Методије.      Драга браћо и сестре, даме и господо, преносим вам најсрдачније поздраве и најљепше жеље и благослове Његовог Високопреосвештенства митрополита Амфилохија и да благослов Божији буде са свима нама. Хвала митрополиту, хвала вама свима што сте ме позвали и уприличили ми част и радост да вечерас будем са вама.   Ако дозвољавате, искористио бих мало ваше пажње, времена и добре воље, да у овој јединственој прилици и на овом мјесту подијелим са вама једну причу.   „Зову ме обично Робинзон Крусо и вјерују да је то моје име и презиме. Али није тако. Робинзон је породично име моје мајке, а Крусо мога оца. Али тако су ме прозвали по обичају у нашој породици, и под тим ћу именом, нема сумње, остати познат свима не само до краја свог живота него и доцније, у успомени оних који буду читали овај опис мојих необичних пустоловина.“   Тако, са поднасловом ,,Бјекство од куће“, почиње један од омиљених романа свих нас који смо као дјеца вољели и читали, роман Данијела Дефоа, Робинзон Крусо. И ја сам, као и многи дјечаци, сањао да ћу постати Робинзон и да ћу једном пронаћи неко своје пусто острво. Сан о пустом острву било је све што смо тада, ми дјечаци, моји другови, жељели. Зар није чудно да дјечија душа толико иште пустињу. Душа нема вријеме, она је безвремена, само тада је боље и јасније чујемо.   Завршава се тај роман: „Преузео сам послије очеву радњу, научио Петка да пише и рачуна, па заједно радимо. Петка сва дјеца зову Црни Чика. Воле га дјеца јер он њима прави лукове и стријеле, ножем реже мале чамце и друге лијепе ствари. Добро се осјећа у Енглеској, само зими сједи крај пећи и нико га не може наговорити да изиђе на улицу. Нас двојица често разговарамо о животу на острву. Наумили смо да се једанпут вратимо и видимо како сада изгледа наше острво. Срећни смо и задовољни.“   Срећни смо и задовољни, то су последње ријечи овог великог романа. Робинзон као персонификација наде, спокоја, мира, послушности, прихватања, љубави.   И тај роман који је рођен у 18. вијеку остварио је невјероватно потомство. Читава констелација сјајних писаца се опробавала на тој теми, од Жила Верна кога смо сви читали, до једног од последњих робинзоноваца Умберта Ека и његовог дјела ,,Острво дана пређашњег“, модерног Робинзона на кога се Умберто Еко угледао и гдје је главни протагонист Роберто, италијански племић, на насуканом, напуштеном броду у Тихом океану и, иако може да види копно, његово неумјеће у пливању оставља га насуканог на броду и он почиње да се присјећа свог живота, лоших избора и разочарања.   Робинзон и пусто острво као мустра и образац за потоња многа дјела и само је образац великог дјела Сина Божијег, Маријиног сина, што собом носи имена Оца и Мајке, у пустињи 40 дана боравећи и пустињу свугдје собом носећи. Све исто, све лијепо. Све повезано и умрежено, преплетено. По Божијем плану који нам се открива и отвара спрам наше сопствене мјере слободе и љубави.   Умберта Ека знамо као највећег стручњака за естетику Средњег вијека и све што ради из модерне науке, он повезује са Средњим вијеком. И његова књига есеја старомодног назива ,,Списи о моралу“, танушна књига од пет есеја који кореспондирају са нашом актуелном стварношћу, подједнако оном далеком као и овом садашњом. И ове старе херцегновске куле и тврђаве које сједе с нама вечерас на овом прелу чине га достојанственијим и узвишенијим, а чине и нас достојанственијим и узвишенијим – ближима Непролазном и Вјечном. У заједници. Сједе наши стари с нама. Сједеће и с нашом дјецом. И њиховом дјецом.   Славна прошлост се не заборавља и не препушта иновацијама и помодарству, него се чврсто држи традиције. Вриједности долазе из дубине, из ризнице великог блага. Континуитет који оплемењује, који надограђује, који сарађује, који је у вјечном дијалогу. У вјечној перформативности, попут иконе и молитве. Бога љубави који од сваког дивљег предјела и дивљег човјека прави питоми врт и Сина славе. Позвање у племство духа, у духовну отмјеност је позив који непрестано стоји пред нама.   Наш народ, наша традиција, наша прошлост, су оплемењени са Извора великог богатства. Ту чашу меда духовнога испијамо непрестано. Тај трајни и непрестани дослух у тајности који од дјечијих дана отвара нас и ослобађа сваког страха да будемо људи слободни за слободну ријеч и слободну мисао. То је споразумијевање готово на граници неизрецивог, то је прелијепи сан о острву који нас никада не напушта, тај сан о Царству, то Исто што читамо и љубимо на много начина и имена.   Зато, сваку недостојност нашег лијепог језика и лијепог народа и лијепог Бога удаљимо од себе, и будимо без хромости духа, јер наш Бог није хроми, па ни наш језик ни дух не смију бити такви. Будимо и ми као и наша дјела – дјела чисте љубави по естетско-духовном критеријуму, управо оно што краси племство духа. Приврженост племенитом и узвишеном, отменом код нашег и код свих других народа исто, што нас је красило и што нас краси.   Језик је сабирно мјесто свих знања једног народа, то је још у Упанишадама записано, та дубока мисао, и највиша вриједност једне етничке заједнице. Ми се према језику често односимо с нашим немаром, а језик је у модерној лингвистици дефинисан као Институција свих институција, институција над институцијама. Ризница и чувар свих знања, комплетне културе и историје једног народа. Ми данас својим језиком често говоримо као да је туђ. Тако, онда, нажалост, буде и све друго туђе и отуђено, и историја, и култура и народ. И веза са другим народима у истом корјену и истом трајању и оном преплитању у истој мустри племенитости и узвишености. Примитивизам и снобизам, бесловеност, аљкавост, не смију бити дио нас, тај одраз и последица историјске фрустрације гдје смо изгубили способност да јасно мислимо и да се течно изражавамо. По оној народној „Говори јасно да те цио свијет разумије“ како би се избјегли непотребни неспоразуми, нејасноће, сукоби, раздори и најважније, несвјесно осиромашивање и пад, и потонуће у једну врсту самозаборава, у плитку свијест нације, управо запостављајући језичко наслеђе и језичко благо.   Јер, језик којим говоримо нисмо ми створили, ми смо га наслиједили као једно колективно благо, и то благо сачувано треба да предамо нараштајима који долазе после нас. Не да га нетакнутог вратимо и укопамо као талант, већ да га умножимо у вјери и љубави међусобној. Ми смо само једна карика у ланцу, духовном и генетском, и ми не смијемо да изневјеримо Дух цјелине.   И поново се вратимо дјеци и души дјечијој с почетка ове приче. Дјеца имају највећу моћ фузије и вјере, они су најбољи лијек против кризе, против кризног менталитета. Кад кажем дјеца ја мислим на све нас који смо млади Младенцем. Будимо као дјеца ова. Пробудимо се из идеолошких снова и вратимо се молитви, себи, заједништву, језику, трезорима културе и историје и острву у Вјечности.     Извор: Инфо служба СПЦ
  22. Волим
    Istopljeni kamen је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Авраамова Сара − жена одлучне вере   
    Вером и сама Сара доби силу да ствара потомство и преко времена своје старости зато што је сматрала верним Онога који јој је обећао. Зато се родише од једнога, и то готово мртвога, по мноштву као звезде небеске и као неизбројиви песак на морској обали.     Овај одељак се наставља темом божанских обећања која баштине праоци вере и Израиља – пре свега обећањем многог потомства. Значај тог обећања разумљив је у светлости древних семитских веровања која нису имaла јасно разумевање загробног живота и васкрсења. Загробни живот био je магловито представљен учењем о шеолу, месту сенки које је давало мало места вери у лично постојање. Остављање потомства је схватано као једини поуздани начин да човек обезбеди егзистенцију која неће бити прекинута смртним часом.   Савезно божанско обећање, стога, за Авраама било је од превасходног значаја (Пост 12,2-3), и управо то је додатно отежавало деценије ишчекивања испуњења обећања, све до доба када је био готово мртав (Јевр 11,12 упр Пост 18,11-12, Рим 14:19), односно када се више није могао надати наследнику. Исказом се наглашава стваралачка власт Бога, што је појачано неуспехом покушаја да Авраам, у складу са обичајима тог доба, добије наследника. Обећани син могао је бити једино божански дар. У односу на божанско обећање и (не)веровање у његово испуњење, формиран је највећи део живота Авраама, његове љубљене супруге Саре и многих других чији су животи били повезани са њима (Пост 15,1-6; 17,15-22; 18,9-15).   Кључни моменат и најнепосреднија позадина овог одељка Химне вере је догађај из Пост 18,1-16. Велики део описа посвећен је Сари. Она је готово кључна личност одељка, због чега је аутор Посланице уводи у свој низ старозаветних великана вере као прву жену чија је вера истакнута и похваљена (Јевр 11,11).   Овај податак, међутим, може да збуни. Старозаветни предложак, који описује тројицу путника који посећују логор праоца Авраама подигнут крај светишта под мамријским храстом, од почетне сцене бедуинског гостољубља прераста у теофанију. Она има свој врхунац у речима једног од посетиоца који најављује да ће се наредне године Аврааму родити син (Пост 18,10). Овим речима, Авраам и Сара су позвани да не гледају своја искуства и тренутну слабост, већ да се уздају у Божије обећање да ће имати сина.   Сара се чувши те речи најсмејала указавши на биолошку немогућност остваривања пророштва (Пост 18,12). Писац Посланице, стога, изнова оригинално реинтерпретира старозаветно предање. Он у осмеху Саре препознаје не толико неверу колико сукоб рационалног и природног поимања постојања, са жарком чежњом да се обећање које је добила испуни. Сара се, том чежњом, присајединила супругу те и она сама вером доби силу да ствара потомство (Јевр 11,11). Оригиналном реинтерпретацијом Старога Завета, Посланица се одваја од остатка јудео-хришћанског предања које рођење Исаака повезује са Авраамом (Дап 7,8b; 1Клим 10,7a; TgNeExod 12:42). Писац Химне вере указује на његову супругу, која се у то време ближила десетој деценији живота. Употребљена формулација сугерише да су природне функције праотачког пара биле обновљене вером, а зачеће сина је постављено у шири контекст испуњења обећања о бескрајном потомству (Пост 12,2; 15,5; 22,17).   Узрок ове неочекиване способности је активна вера којом је Онај који је обећао препознат као веран (Јевр 11,11б). Наведеном реченицом у центар приказа је смештен извештај о крајњој одговорности Бога. Референца о вери праотачког пара постаје изјава о Богу који је веран својим обећањима. Глагол обећати користи се четири пута у Послaници и увек се повезује са Богом (6,13; 10,23; 11,11; 12,27). Тиме се наглашава да је Бог веран и испуњава оно што је рекао да ће учинити. То је, по природи, вероисповедни исказ.   Наредни стих речима зато се родише од једнога уводи каузалност и наглашава поузданост Божијег обећања јер супроставља Авраама као једног и бескрајно мноштва његових потомака који су као по мноштву као звезде небеске и као неизбројиви песак на морској обали (Јевр 11,12). Ова формулација није диктиран навод старозаветног места већ комбинација различитих одељака Торе које је писац Посл наводио по сећању (Пост 15,5; 22,17; Изл 32,13; Пнз 1,10; 10,22; 28,62). Повезане изјаве из Јевр 11,11-12, тематски припадају тумачењу које је представљено у Јевр 6,13-15. Оба одељка се усредсређују на Бога као на даваоца обећања, и идентификују садржај обећања као многобројно потомство.   Значајно је да шири контекст обећања и испуњења има месијански смисао истакнут наглашавањем да ће у том потомству (тачније потомку) бити благословени сви народи на земљи. Најава рођења Исака постаје најава рођења свих оних великана библијске историје као што су Самсон, пророк Самуил и Јован Крститељ. Они су били жељно очекивана деца родитеља који су већ почели да губе наду да ће бити благословени потомством. Били су сведоци божанске животодавне моћи и праслике Христа као оног потомка Авраамовог у којем је ово савезно пророштво Божије испуњено у потпуности. У осмеху неверице Саре, садржан је плачни вапај Ане, мајке Самуилове који се претворио у осмех вере код мајке Претече Господњег када се сусрела са Дјевом Маријом која је божанским благовољењем постала родитељка Сина Божијег. Тако блажени Августин говори да случај немоћи Саре да роди... символизује природу рода људскога која се грехом искварила. Људска природа је за последицу имала то да је била осуђена тако да нема могућности да заслужи будуће блаженство. Због тога приличи да Исаак, као дете обећања, предизображава децу благодати и грађане слободног града (државе тј. Цркве).   Тријадолошка теофанија у Мамрији постаје предзнак тријадолошке теофаније на Јордану (Лк 3,21-23) и заједно са њом објављује тројичног Бога чије је читаво дело, заправо дело стварања, давања и одржавања свеколиког живота. Дело Бога као Животодавца који се принео и непрестано приноси за живот света. Одговор вере се приказује као радосно и благодарствено прихватање богомданог живота, и то не као индивидуалне реалности већ као поштовања сваког људског живота, без обзира на веру, расу и нацију, па и животодавни однос према целокупној твари. То је евхаристијски императив који може и треба да буде основа сваког друштвеног деловања на расном, националном, конфесионалном и еколошком нивоу. То је позив да се вером осмехнемо животу.     Иако би требало да представља чин љубави и поштовања, Сарино давање Агаре за наложницу Аврааму имало је негативне последице, јер је изродило суревњивост између ње као нероткиње и слушкиње која је носила дете њеног супруга. Суревњивост се развила у отворени сукоб и коначно потпуни раздор којим је постављен основ миленијумског сукоба израиљских и арапских племена. Ова племена су делила истог претка, али до данас нису успела да поделе његово наслеђе. Може се рећи да је и савремни блискоисточни сукоб започео свађом Саре и Агаре у Авраамовим шаторима.   Авраам и Сара су дуго чекали рођење обећаног потомка губећи наду у рођење биолошког наследника па је Авраам одлучио да усини верног слугу Елеазара из Дамаска, учинивши га наследником имовине и култа. Сара је, са друге стране, такође у складу са тадашњим обичајима, одлучила да свом мужу обезбеди наложницу са којом ће добити наследника. Тако се родио Исмаил Агарјанин, родозачетник бројних арапских племена, али не и изабраног народа Божијег – Израиља.   Текст који описује теофанију под мамријским храстом говори о три човека, односно о три ангела у антропоморфном облику (Пост 18,1-3) који путују ка Содоми и Гомори да би над њима извршили божански суд (Пост 19,1.4; уп. 19,12). У Содому, међутим, стижу два ангела, док је један од путника остао са Аврамом објавивши му шта ће се десити. Авраам, стога, посредује за становнике Содоме (Пост 18,19-33; уп. 19,13-14). Значајно је да објаву Аврааму не даје ангео већ Господ и да Авраам посредује ставши пред Господом. Тајновитост библијског извештаја је рано изнедрила различите интерпретације. Древна јеврејска тумачења су путнике препознавала као ангеле Рафаила, Михаила и Гаврила. Филон је, насупрот томе, сматрао да се Аврааму јавио Бог са две материјализоване божанске енергије, Умом и Логосом. Овај део јудео-јелинског предања постао је темељ доцнијој хришћанској интерпретацији која је у овом одељку препознала тројичну теофанију, као што сведоче бројне православне иконографске представе Св. Тројице које користе овај старозаветни мотив.     Извор: Инфо служба СПЦ
  23. Волим
    Istopljeni kamen је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Епископ диселдорфски и немачки Григорије: О мајчинству   
    Мајчинство није само улога, коју жена мање-више успјешно игра током свог живота, већ однос који значи остварење како ње саме тако и новог бића, које кроз њу од тренутка рођења почиње да поима свијет око себе и стиче прве представе о постојању другог. Лице мајке од тог првог тренутка постаје лице у коме се дијете огледа, и ако бисмо представљали портрет једне личности присуство оца била би позадина и постава, а присуство мајке даје она многобројна освјетљења и сјенке, оне најфиније потезе четкицом који лику дају трајни израз кроз који можемо сагледати љепоту човјекове душе.     Када у својој посланици говори о Св. Тајни брака, Св. Aпостол Петар, обраћајући се жени, каже да је „украс жене у непропадљивости кроткога и тихога духа, што је пред Богом драгоцјено“ (1Петр. 3,4). Мајка је она животна тишина која даје сигурност ријечима, мислима и осјећањима. Она је у животу своје породице извор саборности и она која конституише заједницу, будући да као квочка пилиће све око себе и у себи окупља, пригрљује и сабира. Овом својом особином она даје основне смјернице ка цјеловитости дјететовог бића.   Икона Божије љубави према човјеку на овом свијету је мајчинска љубав. Она не тражи своје, она живи жртву и њој се радује, у потпуности је окренута дјетету које воли сараспињући се његовим страдањима и дубоко доживљавајући његове радости. Штавише, њена љубав иде до самозаборава: Св. Максим Исповједник дао је диван примјер мајчинске љубави, рекавши да мајка чије се дијете дави инстиктивно скаче у воду да би га спасла, не мислећи притом ни једног тренутка да ли је вода хладна, па чак ни да ли она сама зна да плива. То је љубав која не познаје себичност, љубав која је у цјелости живљење за другога. У само биће жене усађено је то и такво настројење, па чак и онда када није мајка у физичком смислу, она би у себи требало да гаји то што је мајчинско: да буде она која бди и стрепи, она која грли и пружа утјеху, она која прашта и њежно воли, она која прати и подржава. За разлику од бесловесних животиња које тугују кратко а потом настављају живот, на мајци губитак чеда оставља неизбрисив траг.   Осјећајући и живећи ову љубав, дјеца у присуству мајке показују сву своју личност. Нигдје и никада као у њеном присуству, дијете није слободно да буде оно што заправо јесте. Будући да су све маске и игре претварања израз свјесне или несвјесне потребе да се буде вољен и прихваћен са једне стране или страха да се не буде одбачен са друге, у присуству мајке, чија љубав никада и ничим не бива доведена у питање, те маске падају. Будући крв од њене крви и месо од њеног меса, дијете – било да је још увијек дијете или већ одрастао човјек – живи и бива оживљавано управо непорецивим идентитетом те љубави. Мајка воли без резерве. Љубав према дјетету је њен начин постојања. Она прашта без остатка – све друго, за њу би била издаја. Најскривеније туге дјетета, чак и наговјештаји тих туга у њој буде немир – осјећа их срцем које је неповратно дала на дар. Мајка воли до краја слободно: слободна од себе, том и таквом љубављу она ослобађа и оне које воли.   Цркву Христову која и сама пројављује све ове особине с правом називамо Мајком. Она својим присуством штити и храни, и под своје окриље прима све оне који јој притичу и све гледа као дјецу. Као што Црква, која је Сами Христос, својим Тијелом и Крвљу храни своју дјецу, тако и мајка дојећи дијете на својим грудима, у ствари храни га својим тијелом и крвљу. Јер, у том бијелом млијеку мајчином су и тијело и крв њена. То је велика и неизрецива тајна љубави која је јемство са обје стране: љубав уноси мајку у дијете и љубав уноси дијете у мајку. Веза са мајком несумњиво је једна од најдубљих које човјек остварује у своме земном животу, и она трајно, превазилазећи границе времена и простора, па чак и границе живота и смрти, повезује два бића кроз осјећај јединства. Мајка познаје дијете као што познаје себе саму: свој дах, своју мисао, свој глас, свој очињи вид. Мајка би требало да буде наш пут ка оцу – по угледу на Мајку Цркву без које нема ни нашег усиновљења Оцу Небескоме. Она је та која у дјеци изграђује и чува ауторитет оца, на коме породица почива. Знајући да су наши односи на земљи слика једне више, духовне стварности, Свети Оци су о породици говорили као о икони Цркве.   Узор материнства свакој жени требало би да буде сама Пресвета Богородица, чија је личност најузвишенија похвала и славослов материнству. Ово је посебно важно да би се на прави начин схватила очигледна повезаност материнства са материјалним свијетом. У саму природу материнског односа усађена је брига за умножавање, растење, јачање и тјелесно очување дјетета, но ова брига је у лику Пресвете Богородице вјером осмишљена, облагодаћена и преображена. У Њој и са Њом, она постаје то што би и требала бити: радосна и радостотворна брига за освећење и преображење тијела и материје уопште, тј. брига за обновљење и преосмишљење живота из смртног у бесмртан, из временог у ванвремен. Дјевојка која своје дјевичанство чува и посвећује Богу кроз монашки позив, постаје, према Aпостоловој ријечи, свештени сасуд Божије благодати. Но, и жена у браку узима на себе једно свештено звање, јер кроз материнство она обавља велику и свету службу старања о дјеци и њиховог васпитања у духу вјере и Предања Цркве. Мајке Светих биле су и саме свете, и неријетко су управо оне својим примјером биле њихов узор и надахнуће. Као први и најважнији учитељ свога дјетета, мајка постаје и остаје нераскидива спона са свијетом који га окружује, надасве благословом Свесвете Тројице Која кроз њу благосиља сваког новорођеног на земљи. Јер кад год се роди нови човјек на земљи, Бог исповиједа своју вјеру у човјека. Но за то му је потребно оно ДA мајчинско, њена воља жеља за рађањем, налик на оно ДA Богородичино. Мајка воли на начин који је образац вољења и икона оне чудесне љубави пред којом пада логика историјског свијета, љубави која воли не тражећи своје. Као кад птица пјева радосно због изобиља радости у себи, не зато што јој је то потребно, него што својим пјевањем жели да усрећи друге, да све око ње буде радост. Ми често о љубави говоримо, заклињемо се и мислимо да знамо шта је љубав, али ако је само на тренутак упоредимо са мајчинском љубављу видјећемо како је често наша љубав пуко самопотврђивање и самозадовољно вјешто прикривено самољубље.   Најљепше и најтоплије ријечи на сваком језику, најтананији и најдубљи покрети једног срца упућени су мајци. Она је милост и нада, благост и топлина, утјеха и прибјежиште, радост и праштање. У тренуцима најтежег страдања, срце зна за само два вапаја: „Боже мој“, и: „Мајчице моја.“ Зато је мајчинство неизрециви дар милости и љубави Божије, а свака је жена позвана да на дар одговори уздарјем, то јест рађањем, васпитањем и подизањем дјетета у љубави и њежности материнског бића.     Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  24. Волим
    Istopljeni kamen је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Успеније Пресвете Богородице – слава манастира Тврдош   
    Уочи празника Успења Пресвете Богородице, славе Манастира Тврдош, служено је вечерње Богослужење са петохљебницом.     На сам дан Празника Свету  Литургију служили су свештеници наше и других епархија СПЦ,  уз присуство умировљеног епикопа Атанасија,  монаштва и свештенства  наше епархије, као и  великог броја вјерног народа, а нарочито дјеце. Послије Св. Литургије услиједила је Литија, а затим се пред Храмом преломио славски колач. Добри домаћини приредили су трпезу љубави за све присутне.   Повезана вест:   Манастир Успенија Пресвете Богородице - Тврдош     Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  25. Волим
    Istopljeni kamen је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Митрополит Амфилохије: Човјек је призван да буде вјечно и непролазно биће!   
    Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас у манастиру Дуга морачка код Биоча Свету архијерејску литуругију поводом храмовне славе ове свете обитељи.   Звучни запис беседе     Митрополит црногорско-приморски Амфилохије своју архипастирску бесједу у Цркви Успења Пресвете Богородице је почео ријечима: Ево слушкиње Господње, нека ми буде по ријечи Твојој, које је Пресвета Богородица изговорила одговоривши на благу вијест да ће родити Сина и да ће Му име бити изнад свакога имена – Исус.   „Пресвета Дјева је родила Сина Божјега, родила је Бога савршенога и савршенога човјека и зато се и зове Богородицом“, истакао је владика подсјетивши да је око назива Богородица било дугих разговора вјековима и на Светим саборима Цркве Божије. Трећи Васељенски сабор потврдио је тај свети назив за Богородицу, јер је било оних који су учили лажна учења да је Она родила само човјека, да је човјекородица. Али Црква Божија надахнуто Духом Светим је посвједочила и свједочи да је она Богородица и да је родила Бога и човјека.   Владика је казао да је од тада до данас, и до краја свијета и вијека, једино истинско мјерило свега што се догађа у историји и свијета и човјека Богочовјек.   „Човјек савршени сједињен са Богом у једну личност, једну ипостас, и Бог који постаје Бог са нама – Емануел (Са нама је Бог)“, казао је пастирском слову Митрополит.   Објаснио је да бесмртна Божанска свјетлост, која је засијала са лица Божијега на гори Таворској, сија до данас и у вјек вјекова обасјава свако људско биће и открива вјечни смисао људског живота – призвање на преображење смртне људске природе у бесмртну природу. На гори Преображења се то појавило и открило, и потврдило у Тајни Христовог распећа, као што се потврдило и открило и у Тајни личности Пресвете Дјеве и у Њеном Успенију које данас прослављамо, бесједио је Високопреосвећени владика Амфилохије.   Подсјетио је да је Богородица на дан упокојења сабрала око себе све апостоле, одсутан је био само апостол Тома и када је три дана послије Њенога упокојења, дошао открили су гроб Пресвете Дјеве у којем нијесу нашли Њено тијело које се вазнело:   „Она која је родила живога Бога није могла остати подвргнута трулежности и пролазности него је и Она савскрсла  Христу. Послије Христовог Васкрсења, Пресвета Дјева је васкрла и узнела се на небеса с десне стране Свете Тројице“, нагласио је Високопреосвећени Митрополит и појаснио да Пресвета Дјева није само причасник Божанске свјетлости пошто је Њена утроба примила Онога који дарује и обасјава том свјетлошћу, што значи да је Њена утроба шира и савршенија од свеукупне васионе.   Човјек је призван да буде вјечно непролазно биће, истакао је Архиепископ цетињски и објаснио да је то јединство са Богом и једних са другима вјечно јединство у Христу Богочовјеку које нам се непрекидно дарује у Цркви Божијој.   Додао је владика да је све у овоме свијету у знаку крста и Богочовјека који је кроз Своје распеће посвједочио да је Бог са нама, да је Бог вјечна љубав која се дарује кроз жртву. Кроз Пресвету Богородицу свако људско биће је призвано да постане заједничар те Божанске љубави.   „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по ријечи Твојо! Нека би те ријечи Пресвете Дјеве биле и наше ријечи, да наша душа буде слушкиња Божија, да чујемо глас Господњи и служимо Господу свим срцем, душом и бићем својим, и да волимо Бога свим срцем својим и једни друге вјечном и непролазном Божанском љубављу – Оца и Сина и Духа Светога“, казао је на крају литургијске бесједе Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.   По завршетку Литургије, Успењски храм опходила је литија, након чега је прочитан акатист Часном крсту који су данас донијела браћа из Русије, а чиј је долазак, по ријечима Митрополита, велики благослов и дар који потврђује да смо ми једна душа и срце у тајни Христовога Крста и тајни Пресвете Дјеве и Њенога Успенија. Крст сједињује све православне широм васељене, сједињује небо и земљу и братими све људе и земаљске народе:   „Будућност Европе и свијета је у Цркви православној. Нажалост Европа је постала антихришћанска, данас гора по безбожништву од стаљинистичког Совјетског Савеза, а заједно са њом и Америка. Дај Боже да тајна овога Часнога крста засија у срцима свих европоских, америчких и земаљских народа, да сви будемо једно у Богу, као што је Господ Христос једно са Оцем и Духом Светим“, поручио је Митрополит Амфилохије.   Високопреосвећени Архиепископ цетињски је благословио славске приносе а домаћин овогодишње славе Видак Радевић кумство за следећу годину предао је Срђану Лазаревићу из Пипера.   Заједничарење у Христу је настављено за трпезом љубави.   Прослава Успења Пресвете Богородице храмовне славе манастира Дуга морачка почела је синоћ у навечерје празника служењем празничног бденија у току којег је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије замонашио искушеницу ове свете обитељи, Марију Бошковић давши јој име Василија, по Светој мученици Василији Сремској.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...