Jump to content

rahela

Члан
  • Број садржаја

    258
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Свиђа ми се
    rahela got a reaction from Aleksandra_A in Vračare su opet u modi   
    opet ponavljam:ne znam nikog ko je išao kod bioenergetičara a da se izlečio.Ako neko zna neka nam javi,izigravanje čarobnjaka u 21 veku i lečenje dlanom mi je neshvatljivo,znam šta su energetski centri u ljudskom telu i brljanje po njima nije naivno.Ne znam da li gospodja koja se ovde interesuje za reiki koristi te usluge ali ja se ne bih usudila.
  2. Свиђа ми се
    rahela got a reaction from Aleksandra_A in Vračare su opet u modi   
    Medju prevarante bih navela još i bioenergetičare,ne znam nikog ko je bio kod njih i izlečio se.
  3. Волим
    rahela got a reaction from PredragVId in Koga lično poznajete od forumaša (utisci), a koga biste da upoznate?   
    tajna je u pravoj rečenici .... :good2:
  4. Волим
    rahela got a reaction from billy2014 in Да ли верујете у Бога или не   
    da,verujem oduvek,kako sam sazrevala tako je i moja vera rasla,nikad nisam tražila dokaze (poput ateista) a Bog ih je uvek slao.
  5. Волим
    rahela got a reaction from Интегра in Моје лично сведочанство вере, призив и пут ка Цркви   
    krštena sam kao beba tako da ne mogu pričati o nekim promenama,oduvek sam znala da Bog postoji,niko mi to nije usadjivao,jednostavno sam rodjena sa tim saznanjem.Nikad nisam poput ateista tražila dokaze o Njegovom postojanju a dokazi su se nizali,jednom mi se Bog javio u vidu oluje u sred sunčanog letnjeg dana.
    Kakav uticaj Spasitelj ima na mene?Ogroman,On živi u meni.
  6. Волим
    rahela got a reaction from JESSY in Да ли имате омиљеног светитеља?   
    imam i to više njih :otac Tadej,voljeni Patrijarh Pavle,sv.Kralj Stefan Dečanski,sv.Mina,sv.Grigorije Kumanički,sv.vladika Nikolaj Velimirović,sv.Jovan Kroštatski,sv.Vasilije Ostroški,sv.Nektarije Eginski,sv.Jovan Šangajski, i jš mnogi drugi....Volim i oca Serafima Rouza.
  7. Волим
    rahela је реаговао/ла на JESSY у Да ли имате омиљеног светитеља?   
    данас је било предивно сабрање у храму св Трифуна на Топчидеру ....служена литургија св,Јовану Шангајском.....
     

     
    "Slavni apostola Hristvosih naslednice, javio si se da nas maloverne i hladne srcem spases. Drevnih svetih blagodacu i podvizima obukao se jesi, zato si od Boga i Nebesne taje dobio. O predobri hranitelju siromaha, koji dajes nadu od sveta odbacenima, o svetilnice Hristov, Bozanstvenim plamom u osvit Strasnoga Suda uzezeni. Moli se za nas, svetitelju oce Jovane, da se i nasa srca razgore plamenom spasonosne ljubavi za Hrista i da se spasu duse nase u vremena poslednja".
  8. Волим
    rahela got a reaction from Skala357 in Праштање – ментално и физичко здравље   
    desilo se čudo! Oprostila sam svim neprijateljima,slava tebi Care Nebeski,Utešitelju,slava Hristu!
  9. Волим
    rahela got a reaction from Дијана. in Праштање – ментално и физичко здравље   
    desilo se čudo! Oprostila sam svim neprijateljima,slava tebi Care Nebeski,Utešitelju,slava Hristu!
  10. Волим
    rahela got a reaction from Trifke in Праштање – ментално и физичко здравље   
    desilo se čudo! Oprostila sam svim neprijateljima,slava tebi Care Nebeski,Utešitelju,slava Hristu!
  11. Волим
    rahela got a reaction from *Blue* in Праштање – ментално и физичко здравље   
    desilo se čudo! Oprostila sam svim neprijateljima,slava tebi Care Nebeski,Utešitelju,slava Hristu!
  12. Волим
    rahela је реаговао/ла на DYNABLASTER у Ванредни парламентарни избори 2014. године   
    Da, ko onomad kad su nemacke vesti unapred javile ko ce biti nas predsednik, ili sta je to bilo vec, sve barabe su mi iste pa ne pamtim.
  13. Волим
    rahela got a reaction from DYNABLASTER in Ванредни парламентарни избори 2014. године   
    Cesid je u 10 objavio pobednika a glasovi bili izbrojani tek u 11,toliko o regularnosti izbora.
  14. Волим
    rahela је реаговао/ла на Таша у Ванредни парламентарни избори 2014. године   
    Na izborima je pobedila stranka koju vode, covek koji je izneverio kuma i covek koji je izneverio sopstvenu porodicu ... kako li ce tek drzava proci u rukama takvih ?!
  15. Волим
    rahela got a reaction from Volim_Sina_Bozjeg in Моје лично сведочанство вере, призив и пут ка Цркви   
    krštena sam kao beba tako da ne mogu pričati o nekim promenama,oduvek sam znala da Bog postoji,niko mi to nije usadjivao,jednostavno sam rodjena sa tim saznanjem.Nikad nisam poput ateista tražila dokaze o Njegovom postojanju a dokazi su se nizali,jednom mi se Bog javio u vidu oluje u sred sunčanog letnjeg dana.
    Kakav uticaj Spasitelj ima na mene?Ogroman,On živi u meni.
  16. Волим
    rahela је реаговао/ла на Архимандрит Сава Јањић у Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Питање хомосексуалности и других сличних проблема у контексту живота Цркве је веома комплексно. У јануару је на овом форуму вођена дискусија на ту тему, подстакнута исповешћу једног читаоца из које се може много боље разумети ово питање http://bit.ly/1lEJA9W
     
    Веома је важно не судити олако другима јер Црква и ми сви у њој треба да се трудимо да једни другима помажемо на путу ка вечности. Црква је лечилиште свих страсти, а све страсти, и оне "природне" и оне "неприродне", воде ка вечној духовној смрти и губитку заједнице са Богом. Конкретно, о овој теми, која данас изазива велике полемике у јавности, везано за права лгбт особа, говори се у посланицама апостола Павла. У првој глави Римљанима 1, 21-28 врло јасно се указује да је реч о неприродном понашању које се посебно доводи у везу са идолатријом, пошто је тадашњим паганским друштвом владао крајње пермисивни морал, потпуно другачији од нашег, јудео-хришћанског. Такође, Павле о истој теми говори и у 1Кор 6,9 и Тим 1,10. Али за разлику од неких савремених хришћана који грехове и страсти деле на мање или више прихватљиве, Апостол помиње људе овладане овим гресима заједно са убицама, кривоклетницима, блудницима, лажљивцима, прељубницима, другим речима, свим осталим грешницима. Дакле сви грехови су једнако опасни када их слободном вољом прихватимо и када постану наша друга природа.
     
    Дакле, за Цркву је сваки грех неприродан јер уводи у духовно болестан начин постојања који човека онеспособљава за заједницу са Богом. Грех индивидуализује човека и своди га на биолошку ипостас у којој се фокусира на себе и своје страсти које постају човекове "природне потребе". Наравно, неки грехови су тежи, а неки лакши, у смислу да стварају мању зависност или их се лакше ослободити, али сваки грех је у свом корену παρά φύσιν, неприродан. Такође, треба имати у виду да морамо разликовати склоност ка греху и само чињење греха, односно живот у греху. То је велика разлика. Црква осуђује грех, али не и грешника. Иако грешна осећања могу да доведу до самог греха, они који се са њима боре и савлађују своје страсти бивају неретко овенчани највећим благодатним даровима. Таквих примера је много у историји Цркве, сетимо се само житија Св. Марије Египћанке, жене која је била овладана грехом нимфоманије, а која је достигла највећи степен светости.
     
    Посебан проблем са телесним греховима сваке врсте јесте у томе што човек или жена кроз њих своју личност утемељује на свом полном опредељењу, што је потпуно супротно путу спасења у Христу Господу. Другим речима, не само они који се препуштају истополним греховима и живе у њима, него и они који живе у условно речено "природном" блуду или прељуби, неизбежно губе заједницу са Богом. То није због тога што их Бог презире као грешнике, већ зато што грех умртвљује човекову потребу за Богом и другим, односно други постаје потребан само као средство остварења личних потреба и жеља. У страсним односима други је често пројекција сопственог ега, о чему доста говоре и психолози. Зато је веома тешко говорити о истинској љубави у овом случају јер је љубав суштински заснована на личном односу у коме други суштински постаје део наше ипостаси, односно сви заједно у Христу постајемо један, а истовремено бивајући појединачне личности.
     
    Озбиљан проблем у односу према неприродним страстима и греховима јесте у томе што се у нашој мачо-култури у којој живимо поједини грехови сматрају не само природним и нормалним, већ се људи често њима подсвесно поносе јер тиме показују своју мужевност или женственост. С друге стране, особе које су овладане неприродним полним осећањима или живе таквим животом изложене су општем презиру, а много је оних који бивају доведени до самоубиства због очајања у немогућности да пронађу друштвено прихватљив идентитет. То показује веома лицемеран став друштва, а посебно је за осуду када се против таквих лица одобрава или призива насиље, а све у циљу одбране традиционалних вредности. Неретко су главни бранитељи тих вредности и сами овладани разним страстима, али, као што рекох, то се не узима као опасност за хришћански морал. Штавише, дешава се да су главни борци против лгбт особа управо особе које су и саме овладане том страшћу, и мржњом према другим, себи сличним особама, оправдавају сами себе. То је, иначе, чест проблем у људској психологији да се сопствени проблеми пројектују на друге и тако потискују. Истовремено, негативан однос јавности према лгбт особама нарочито је подстакнут идеологијом овог покрета која не само жели да се избори за слободу у друштву већ да се прихвати, па чак и наметне, као сасвим прихватљива норма понашања. Тзв. геј-параде и богохулне изложбе су најбољи пример како се борба за права ових особа претвара у отворено демонизовано понашање које још више изазива одијум.
     
    Као хришћани, веома је важно да по овом питању заузмемо озбиљан став. Црква никада не може да прихвати истополне односе као благословене, исто тако као што не може да прихвати ни живот у блуду и прељуби без покајања. Ту не може бити компромиса. Разлика засигурно постоји у томе што човек и жена могу и треба да живе у брачној заједници, док за особе које су хомосексуалне оријентације не постоји могућност црквеног брака са особама истог пола. У појединим друштвима где се законски дозвољавају истополне цивилне заједнице (најчешће ради регулисања одређених имовинских и других права особа које заједно живе), постоји врло често отпор традиционалнијих хришћанских кругова да се та заједница назове браком, јер је брак светиња и представља тајну Христа и Цркве.
     
    Питања људске сексуалности не би смело да буду табу-тема међу хришћанима данашњег времена јер је веома важно да Црква помогне људима који траже пут спасења, а не само да их санкционише. Потребна је посебна пастирска брига за особе које имају проблеме са својом сексуалношћу (поред особа геј и лезбејске оријентације нарочита помоћ је потребна трансексуалним особама). Презир и осуду треба заменити спремношћу да се таквим особама помогне да нађу своје место у Цркви, али наравно тако што ће им се омогућити да се подвигом изборе са својим страстима, а не допустити да живе у греху и то још са благословом Цркве. То би била крајња профанација, што се нажалост дешава унеким неправославним хришћанским групама. Свештеници би требало у сарадњи са психолозима да омогуће духовно саветовање и помоћ тим особама. Такође, свим младим људима треба пастирски указивати да коришћење полне способности која је човеку дата од Бога мора бити засновано на одговорности, а не на страсним жељама и похоти. Нажалост, данас се олако благосиљају бракови без припреме, а предбрачни испит је постала пука формалност. Зато се, нажалост, суочавамо са све већим бројем развода у којима највише страдају и пате деца која одрастају без потребне љубави оба родитеља. А најжалосније је да се у Цркви разводи врло лако одобравају чиме се обесмишљава света тајна брака.
     
    Коначно, веома је важно да разумемо да сексуалност није део човекове ипостаси која је позвана да уђе у вечност. У Царству небеском неће бити ни мушког ни женског, нити ће бити брачне заједнице (уп. Мт. 22, 29; Гал 3, 28). Дакле, реч је о једном аспекту човекове биологије који је привременог карактера и сви ми који тежимо вечном животу у Христу морамо да градимо своју личност у светотајинском животу Цркве и своју биолошку ипостас преображавамо у црквену (еклисијалну). И црквени брак и монашки живот, али и свако друго благословено служење Богу и ближњима, само су путеви су ка том циљу.
     
    -----
     
    Што се тиче другог дела вашег питања, одговор није компликован. Молитва увек помаже
  17. Волим
    rahela got a reaction from Natasa. in Da li koristite skupe kozmeticke preparate?   
    Koristim skupu kozmetiku ali ima i skuplje
  18. Волим
    rahela got a reaction from Пг in Истина о Филипу.   
    žao mi je što se jedan mlad život ugasio.Ja sam imala godinu dana problem sa zubom koji 2 zubara nisu mogla da pronadju,mislili su da umišljam.Na kraju nisam mogla ni da jedem od bolova ,otišla sam na stomatološki fakultet gde su mi ozbiljni doktori našli problem!!Neka nas sve dragi Bog čuva jer od lekara više nemamo nikakve koristi.
  19. Волим
    rahela got a reaction from Данче* in Зашто верујем, тражење смисла у Богу, где је Бог у мом животу   
    zahvalna sam mu što su mi roditelji živi (mnogo mojih prijatelja je u mladosti ostalo bez jednog roditelja).
    Zahvalna sam mu što mi je podario mnogo talenata i što me je načinio onakvom kakva jesam.
  20. Волим
    rahela got a reaction from Trifke in Зашто верујем, тражење смисла у Богу, где је Бог у мом животу   
    zahvalna sam mu što su mi roditelji živi (mnogo mojih prijatelja je u mladosti ostalo bez jednog roditelja).
    Zahvalna sam mu što mi je podario mnogo talenata i što me je načinio onakvom kakva jesam.
  21. Волим
    rahela got a reaction from Natasa. in Зашто верујем, тражење смисла у Богу, где је Бог у мом животу   
    zahvalna sam mu što su mi roditelji živi (mnogo mojih prijatelja je u mladosti ostalo bez jednog roditelja).
    Zahvalna sam mu što mi je podario mnogo talenata i što me je načinio onakvom kakva jesam.
  22. Волим
    rahela је реаговао/ла на Архимандрит Сава Јањић у Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    На ово питање је тешко кратко одговорити јер би требало можда да напишем целу књигу о нашем животу у Дечанима посебно претходних година. Зато бих се радије ограничио на неке основне информације о нашем свакодневном животу и још понешто рекао о смислу монашког живота уопште. 
      Манастир Високи Дечани је општежитељни манастир и за нас дечанске монахе то је пре свега евхаристијска заједница у којој покушавамо, по својим моћима и уз Божију помоћ, да живимо заједно градећи своје лично постојање у Христу, а не на сопственом ја. То пре свега значи да смо позвани да напустимо стари начин живота у коме смо научили да постојимо као егоцентричне индивидуе, живећи за себе, своје амбиције и жеље, и да смисао свог личног идентитета налазимо у заједништву и међузависности једних са другим. Зато је монашки живот један од најнепосреднијих начина евхаристијског постојања. Монах себе остварује у Христу у оној мери у којој себе остварује као суштински део заједнице у којој живи. Моје спасење, дакле, није ствар само мог личног односа са Богом, већ зависи суштински и вечно од мог односа са мојом братијом и коначно односа са Црквом у којој смо сви позвани да живимо као удови Христови. Бог нас не спашава као индивидуе већ нас препознаје једино сједињене у Његовом Сину Јединородном, Исусу Христу. Зато је највећи изазов за успешан монашки живот стара воља човекова која почива на доживљавању нашег идентитета независно од ближњих. Оно што нас суштински удаљава од заједнице у Христу јесу нарочито наше себичне амбиције које нам онемогућавају да урастемо у тајну Христове љубави у којој не сме да буде "моје" и "твоје". У Христу смо аутентичније личности у оној ери у којој другог доживљавамо као неопходни део свог личног постојања. Као што евхаристијски хлеб умешан од многих класова постаје једно тело Христово, тако и ми сабрани са разних страна постајемо у Христу једно тело и чинимо једну Цркву. Зато је исправан монашки живот заснован на Евхаристији, а не на личним подвизима. На тим принципима хришћани су позвани да граде свој идентитет и у породици (својој домашњој цркви), у парохији, односно, Епархији.   Зато се у манастиру трудимо да све чинимо заједно у Христу. То није лако и увек не успевамо да се одупремо егоцентричном понашању, али дубоко осећамо да је то наш циљ и да нема другог пута спасења. У Дечанима јутарње богослужење почиње у 6 часова ујутро полуноћницом и наставља се јутрењем и часовима. После тога следи Св. Литургија која се свакодневно служи. Након јутарњег Богослужења око 8.45 имамо први од два заједничка дневна оброка. После тога следе послушања на којима сваки брат има одговорност за поједине сегменте живота наше заједнице (иконопис, кухиња, економија, гостопримци, возачи и набављачи, дуборез, продавница, хуманитарна помоћ, администрација и сл). У 15 часова имамо други оброк, након којег имамо већином слободно време до вечерњег богослужења које почиње у 18 часова деветим часом и вечерњом након које служимо повечерје са акатистом Пресветој Богородици (или молебаном Св. Краљу четвртком увече). После вечерње службе имамо слободно време за читање, одмор и молитву. Ово је укратко наш дневни распоред радним данима. Главни нагласак нашег живота јесте на богослужењима у Цркви јер монах је по речима Св. Аве Јустина богослужење. Не смемо никада заборавити да је Господ рекао да је тамо где су двојица или тројица сабрани у име његово (уп. Мт. 28, 19). У заједничкој молитви и на заједничкој трпези понајвише живимо у поретку равноангелног живота на који смо позвани. Лична молитва јесте важна, али њен циљ јесте да нас оспособи за заједничку молитву и надасве Евхаристију као главни циљ нашег пута охристовљења.    Наравно све ово изгледа на први поглед јако идеално али у монашком животу није све лако. То је пут сталне борбе да победимо природу која нас вуче индивидуалном начину постојања и да себе остваримо као христолику личност. То је суштина подвига хришћанина. Богу нису потребни наши подвизи, већ нама да бисмо кроз принуђавање своје природе показали љубав и задобили истинску слободу у којој нећемо зависити од деловања страсти (барем колико је то могуће човек у овом телу).     Живот у заједници је велика радост али тражи и огроман труд. У нашем заједничком животу стално делује као сила центрифуге наша пала воља и природа која гледа да нас избаци из орбите заједничког живота и слоге и врати под власт страсти и греха. Покајање је зато стални процес враћања Христу и једино у Христу и благодати коју даје онима који га траже успевамо да се одржимо у том вртлогу и уђемо у природни начин постојања. Монашки живот исто тако је и стално проживљавање крштењског завета. Свакодневно смо позвани да умиремо старом човеку и рађамо се у Христу. Тајна крштења је велики дар али крштење само по себи не уводи у вечни живот уколико својом вољом и подвигом не усвојимо тај дар као нови начин постојања. Зато приликом примања монашког чина мењамо име и сам монашки чин представља својеврсну обнову крштења кроз вољно одрицање од старог човека и примањем равноангелног образа (схиме).   Човеку је најтеже да целог себе преда на службу заједници и по својој слабости у свима нама постоји велико искушење да оставимо неки део нашег живота у коме нећемо зависити од другога и који ће бити неки наш лични скривени кутак. Управо у томе је суштина подвига да целог себе и сав живот свој предамо Христу Богу. У оној мери колико себе предамо Христу и заједници и не живимо са резервом, у тој мери ћемо себе више остварити као христоподобну личност. У противном, пред нама ће стално бити опасност да останемо и даље поробљени страстима које постају друга природа човека уколико се укорене.    У монашком животу све је засновано на парадоксима. Ми смо позвани да умремо свом старом ја да бисмо пронашли, односно васпоставили свој истинску личност у Христу. Облачимо се у смрт Христову да би у нама засијао Његов живот. Тугујемо, а та туга постаје извор вечне радости (хармолипи). Ограничавамо вољно своју стару слободу да бисмо обрели истинску слободу у Христу коју не могу поткрасти никакве невоље овога света. Монашки живот је зато ризик и тражи од нас да се бацимо у амбис неизвесности верујући речима Господњим да бисмо постали баштиници вечне радости која почиње још и у овоме животу и никада неће престати.    Човекова пала воља и страсти на којима она почива највише делују кроз ментални процес помисли и маште и зато је лична молитва на коју је монах позван да је непрестано упражњава главно оруђе које нас чува на путу Христовом. Та непрестана молитва јесте стални напор да свој ум враћамо сећању на Бога и већином се упражњава као понављање Исусове молитве у себи (у келији, на послушању и сл). Духовна расејаност и заборавност, метеж помисли и маштање последица су оболелог ума и човек који живи у том духовном метежу врло лако постаје плен демона или сопствених страсти. Зато је циљ монашког живота да задобијемо колико је то год могуће сабраност ума и трезвење (сталну присутност и свест о Божијем присуству). Наравно, то није нимало лако, падамо и дижемо се и тако до краја овоземаљског живота. Чиста молитва је дар Божији и не може се постићи људским силама, већ је дар Божији. То је интензиван и трајан осећај Божијег присуства и утехе. Та молитва је изнад речи. Да ли ћемо је и када задобити искључиво зависи од Божијег промисла али наше је да приносимо труд препуштајући Богу оно што је изнад наших моћи.   Што се тиче околности у којима живимо и компликоване политичке и безбедносне ситуације, морам да кажем да то суштински не утиче на наш унутрашњи живот. Наравно, братија која је више упућена у околна збивања мора више да прати шта се дешава, што расејава ум, али с друге стране стална свест о опасности учи нас да морамо да прихватимо чињеницу да духовну стабилност и снагу не смемо да заснивамо на стварима од овога света и века. Све је то пролазно и немогуће је задобити истинску слободу и љубав уколико живимо у сталном страху да ћемо променом спољашњих околности изгубити тло под ногама. Ту је потребна велика унутрашња борба јер човек има потребу да стално осећа извесност у животу, да може да планира и годинама унапред и да се ослања на материјалне вредности и своју природу. Нас ова ситуација на Косову и Метохији стално учи да је сваки дан дар Божије милости и љубави и да је наш истински дом и отаџбина Царство небеском према којем полако пловимо и чију реалност свакодневно духовно проживљавамо кроз наш литуријски живот.    Улогу игумана, коју носим по Божијем допуштењу и свакако не по мојим заслугама, доживљавам пре свега као улогу чувара нашег духовног поретка. Претходних година доста сам се расејавао разним другим пословима, који су иако важни за нашу Цркву и народ, ослабили моје духовне снаге. Сада свој главни задатак видим у служењу братству, а највећу утеху у богослужењу. Игуман манастира није војни старешина, већ пре свега координатор који у својој личности обједињује и оличава јединство братства. Жао ми је што немам више снаге и дарова, али сам благодаран Богу што моја братија има толико различитих талената тако да једни друге надопуњујемо. Иако смо појединачно сви слаби на свој начин, као заједница осећам имамо снагу која извире из наше преданости Богу и молитвене помоћи нашег истинског домаћина и игумана Св. Краља Стефана Дечанског који непрестано вековима брине о својој обитељи. Сваки од монаха у нашем братству треба да развија своје таленте које је добио од Бога, али не ради личне промоције и амбиције, већ ради служења братству. Онај који користи своје способности ради сопствене промоције и амбиција, неизбежно духовно пропада и све мање осећа заједницу у којој живи као извор свог личног идентитета. Ако се не поврати, почеће неизбежно да заједницу осећа као сметњу свом личном напретку док све више њим овладавају амбиције и жеље и оде из братства како би себе "остварио" на неком другом месту. Зато је највећа борба монаха, а посебно оних који су талентовани и способни за разне послове да дубоко схвате да ће себе најбоље остварити само уколико науче да себе поделе са другима и своје способности ставе у службу заједнице.    Дубоко верујем да ми као монаси манастира Високи Дечани највише можемо да помогнемо нашем народу, али и свима људима око нас на Косову и Метохији тако што ћемо себе још више посветити нашем монашком животу и трудити се да овај манастир буде место духовног приближавања, окрепљења и повезивања људи који су различити. Као српски манастир имамо посебну одговорност према нашем српском православном народу, али никада не смемо изгубити из вида да као хришћани имамо васељенску мисију да будемо сведоци Христове љубави која не зна за границе и поделе у којима живи наш свет. Морамо увек бити свесни да ће нас Бог препознати као своје само уколико они који нам долазе, било да су хришћани или не, доживе наш манастир као истинску кућу Божију. Овај манастир је управо на тој философији преживео скоро пуних седам векова и наша је обавеза да и у овом времену останемо достојни наследници наших претходника и надасве нашег ктитора и заштитника Св. Краља Стефана.
  23. Волим
    rahela got a reaction from Jace Jerimoth in Зашто верујем, тражење смисла у Богу, где је Бог у мом животу   
    zahvalna sam mu što su mi roditelji živi (mnogo mojih prijatelja je u mladosti ostalo bez jednog roditelja).
    Zahvalna sam mu što mi je podario mnogo talenata i što me je načinio onakvom kakva jesam.
  24. Волим
    rahela got a reaction from Volim_Sina_Bozjeg in Зашто верујем, тражење смисла у Богу, где је Бог у мом животу   
    zahvalna sam mu što su mi roditelji živi (mnogo mojih prijatelja je u mladosti ostalo bez jednog roditelja).
    Zahvalna sam mu što mi je podario mnogo talenata i što me je načinio onakvom kakva jesam.
  25. Волим
    rahela got a reaction from ranjena majka in Праштање – ментално и физичко здравље   
    Bliži se post,kažu da treba oprostiti svim neprijateljima ali niko ne kaže kako.Lako je to reći ali dovoljno je samo prisetiti se šta su nam neprijatelji uradili odmah se vraćamo na početak i od oprosta nema ništa.Kako to prebroditi?Kako zaista oprostiti nekome?

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...