Jump to content

Sara"

Члан
  • Број садржаја

    1629
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    5

Репутација активности

  1. Волим
    Sara" gave a reaction for a Странице, О Богочовештву, богочовечанству и софиологији   
    Сергеј Николајевич Булгаков рођен је у свештеничкој породици 28. јуна 1871. године у граду Ливни, који се налази у централној Русији. Похађао је црквену школу у родном месту и провео четири године у богословији, пре него што је уписао студије права на Московском универзитету 1890. године. Дипломирао је 1894, а 1895. године – у својој тек двадесет петој години – почиње да предаје политичку економију на Московској техничкој школи и постаје један од проминентних мислилаца марксистичког усмерења и присталица кружока умерених социјалиста.
    У периоду од 1898. до 1900. године путује по Западној Европи и Великој Британији, прикупљајући материјал за своју капиталну дисертацију Капитализам и земљорадња, која ће се појавити у два тома. Уз помоћ овог дела и других радова на тему економских и друштвених питања Булгаков је врло брзо стекао националну репутацију. У Кијеву је радио као професор пет година, да би се вратио у Москву 1906. године, где преузима катедру економије на Московском институту за трговину. Исте године је добио своје место у Доњој комори Руског парламента (Думе) као хришћански социјалиста. Докторирао је 1912. године на Московском универзитету, а 1917. је на истом заузео позицију професора политичке економије. Убрзо након тога Булгаков се – услед разних животних околности – враћа активном хришћанству и православљу и постаје свештеник 1918. године, на препоруку руског Патријарха Тихона. Након Октобарске револуције и грађанског рата разилази се са бољшевичком влашћу и убрзо бива протеран из земље. Долази у Праг 1923. године, а затим прелази у Париз, где ће 1925. бити један од оснивача и декан Теолошког института Светог Сергија, на коме ће предавати догматику. Тамо предаје све до смрти 1944. године.
    БИБЛИОГРАФИЈА
    Од завидног опуса оца Сергеја – о чему би било потребно написати додатни чланак – на српски језик су до сада преведени мањи чланци и следеће монографије:
    Православље: огледи о учењу Православне Цркве (превео Мирко Ђорђевић, Медитеран, Будва, 1991);
    Икона и иконопоштовање: догматички оглед (превео Илија Марић, Источник, Београд, 1998);
    Изабрани списи (приредио Никола Милошевић, превели Марија Марковић и Бранислав Марковић, ЦИД, Подгорица, 2000);
    Софиологија смрти (превела Антонина Пантелић, Бримо, Београд, 2001);
    Светлост невечерња: сазрцања и умозрења (превео Зоран Буљугић, Бримо-Логос, Београд, 2005);
    О јеванђељским чудима (превео Зоран Буљугић, Лосог, Београд, 2011);
    Јагње Божије (превела Антонина Пантелић, ПБФ-Логос, Београд, 2011).
    У припреми је још неколико књига у српском преводу и искрено се надамо њиховом скором појављивању, које ће пружити целовитији увид у мисао овог значајног теолога.
    ТЕОЛОГИЈА СЕРГЕЈА БУЛГАКОВА: СОФИЈА И СОФИОЛОГИЈА
    Отац Сергеј Булгаков је данас вероватно један од најзапостављенијих православних теолога. Нажалост је тако, јер нећемо претерати ако кажемо да је он генијалан хришћански мислилац. Тамо где ће корифеји православне неопатристичке синтезе застати у мишљењу и теоријски сањарити о путу који води напред, ту ће отац Сергеј кренути даље, храбро попут никог у двадесетом веку. Како ствари стоје, он припада малобројнима који су до краја схватили шта доиста значи одговорно богословствовати у савременом свету.
    У пар речи ћемо изнети срж његове теологије, оствариване путем концепта софиологије. Данас се тај појам још увек доживљава амбивалентно – од најранијих званичних осуда за време живота оца Сергеја, па до похвале од стране неколицине савремених теолога. Разлог томе је захтевност мисли која одликује теологију Булгакова. И заиста, Булгаков се не може читати у доколици, потребан је труд и напор.
    Шта је софиологија и (можда је боље питати) ко је Софија? Пратећи мисао самог Булгакова и његових текстова, изнели бисмо следећа запажања:
    Софиологија је учење о вечној и тварној Премудрости Божијој, уверава нас Булгаков на многим местима. С једне стране, вечна и нестворена Софија је остварење самог једносуштног и нераздељивог живота Свете Тројице. Софија није нова личност, тобоже четврта ипостас у Тројици, већ је онтолошки принцип љубави Божије према Самом Себи, према сопственом Божанству. Зато је она и слава Божија. С друге стране, пратимо ли и даље Булгакова, Софија је и превечно човештво, Прволик према којем је створено људско биће. Софија је основа и садржај творевине, будући да је погружена у настајање.
    Нестворени (божански) и створени (људски) свет међусобно су повезани као већ поменуте вечна и тварна Софија. Булгаков додаје: иако су истоветни по основи, наведени светови су различити по виду/начину свог бића. Закључни одговор на питање шта је и ко је Софија би гласио: Софија у Творцу и Софија у творевини представља онај мост који сједињује Бога и човека, она је њихово јединство.
    Ако смо добро разумели ствари, теолошки гениј оца Сергеја концептом софиологије покушава да искаже две битне ствари: прво, да покаже шта (позитивно говорећи) повезује Бога са светом, тј. шта чини могућим њихов потенцијални сусрет. И као друго (засновано на претпоставци првог увида), да покаже шта чини могућом заједницу божанске и људске природе у ипостаси Христовој.
    Контроверзе и недоумице које овакав теолошки концепт изазива и може изазвати остаће по страни у овом разматрању. Мало је простора да се упуштамо чак и у плодне стране овог мишљења. Отац Сергеј Булгаков био је, као и сваки прави теолог, човек испред свога времена, са теологијом која је авангарда и за наше време. Треба га читати, проучавати, разумети, наћи нешто плодно и животно, па тек на концу критиковати. Савремени проучаваоци, тј. они добронамерни и отворени међу њима, теолошки опус оца Сергеја разумеју као покушај истицања позитивне и потврдне димензије чувене халкидонске дефиниције, изражене у негацијама: нераздељиво, несливено, непроменљиво, неразлучно. Тиме би Софија била теолошко и мислено настојање да се Халкидон – посебно у наше време – разуме и као једно „да“; тежња да се учини корак напред у богословствовању, да се озбиљно мисли и разуме Предање, те да се теологија покаже као доиста жива и несклеротична стварност.
    На крају, како нас уверава савремени и утицајни британски теолог Џон Милбанк, софиологија је један космички и богочовечански светоназор. Она је карактеристичан позив на сагледавање нестворене славе Божије у свему створеном. Она је самопознање антрополошког индивидуума који егзистира у свету испуњеном божанском премудрошћу. Присетимо ли се речи Жоржа Бернаноса, софиологија је човеков смртнички увид да упркос смрти, контингентности и фрагилности људског бића и остале творевине – све јесте благодат.
    Извор: Православље.рс
  2. Волим
    Sara" је реаговао/ла на Срђан Ранђеловић за a Странице, Протојереј-ставрофор др Радован Биговић - Вера данас - (аудио)   
    Трајање: 01:17:59
    Послушајте:
    http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/13/05/31.05.13_zbor_-_in_memoriam_-_o._radovan_bigovic_-_vera_danas_i_skup_na_40_dana_u_zemunu_64k.mp3
    http://www.slovoljubve.com/emisije/zbor-zborila-gospoda-hriscanska-protejerej-stavrofor-dr-radovan-bigovic-vera-danas
  3. Волим
    Sara" gave a reaction for a Странице, Неопатристичка синтеза- Лазар Нешић   
    Аутор: Лазар Нешић
    Георгије Васиљевич Флоровски рођен је 9. септембра 1893. године у Одеси у тадашњој императорској Русији. Са родитељима и братом Антонијем одлази 1920. године из Русије и настањује се у Софији. Године 1922. Флоровски се жени Ксенијом Ивановом Симоновом и сели у Париз, где је заједно са осталим теолозима емигрантима основао Богословски институт Светог Сергија и ту предаје патристику (1926–1948). Ускоро бива рукоположен у јереја, да би године 1948. отпутовао у САД и постао професор теологије и декан Богословског факултета Светог Владимира (1948–1955). Од 1954. до 1965. године је професор историје Источне Цркве на Богословском факултету на Харварду и истовремено (1962–1965) професор-сарадник на Одсеку за славистику и на Одсеку за богословље Факултета Светог крста (Holy Cross) 1955–1959. Када је отишао са Харварда, Флоровски је предавао од 1965. до 1972. на Одсеку за славистику Универзитета Принстон, где држи предавања од 1964. и постаје гост-саговорник на тему патристике на Богословском семинару Универзитета Принстон од 1962. године и наизменично након повлачења са Универзитета. Умро је у Принстону, Њу Џерси, у 86. години.
    БИБЛИОГРАФИЈА
    Опус оца Георгија је огроман и вишеслојан, но дели готово исту судбину са делима осталих православних теолога 20. века: разбацаност, некритичка издања, нецеловитост и слично. Позната сабрана дела (Collected works) објављена су у периоду 1972–1979. (томови 1–5) и 1987–1989. године (томови 6–14). Реч је о покушају сакупљања целовитог дела у једну едицију, мада је овај покушај данас све чешће оспораван од стране проучавалаца теологије Флоровског и осећа се хитна потреба за преуређеним издањем. На српски језик је преведено готово све. Наведену едицију чине:
    Volume 1: Bible, Church, Tradition
    Volume 2: Christianity and Culture
    Volume 3: Creation and Redemption
    Volume 4: Aspects of Church History
    Volume 5: Ways of Russian Theology, Part I
    Volume 6: Ways of Russian Theology, Part II
    Volume 7: Eastern Fathers of the Fourth Century
    Volume 8: Byzantine Fathers of the Fifth Century
    Volume 9: Byzantine Fathers of the Sixth to Eight Centuries
    Volume 10: Byzantine Ascetic and Spiritual Fathers
    Volume 11: Theology and Literature
    Volume 12: Philosophy
    Volume 13: Ecumenism I: A Doctrinal Approach
    Volume 14: Ecumenism II: An Historical Approach
    НЕОПАТРИСТИЧКА СИНТЕЗА Г. ФЛОРОВСКОГ: ПУТЕВИ И СТРАНПУТИЦЕ
    Георгије Флоровски је озбиљан мислилац, а то значи захтеван, дубок и не баш лако читљив. Његова мисао представља неистражено и недочитано море. Много је тема, проблема, откривења и недоумица у његовој теологији. Ипак, оно што данас зовемо неопатристичком синтезом налази се у центру разматрања савремених теолога. О томе је много писано. Шта значи поменута синтагма? Према Флоровском, уколико упростимо ствари, „неопатристичка синтеза би требало да обухвата нешто више од пуког копирања отаца и цитатологије. Она заиста треба да буде синтеза, дакле, стваралачки поступак: мора бити отачка, верна речима и животима отаца. Истовремено, она мора бити нова и савремена, будући да се обраћа једном сасвим новом и другачијем свету. Укратко речено: савременом свету – преко живе речи теологије – приопштити древно искуство живота у Христу.“ Тако је (у теорији) мислио Флоровски. Наравно, ово ће донети извесне добре резултате у самој пракси богословствовања: отвориће нове, свеже просторе за мишљење. На жалост, после осам деценија прича почиње и да посустаје. Иако је могуће да се многи не сложе са оним што следи, синтеза оца Флоровског испољава и извесне слабости у пракси.
    Прва ствар је апсолутизација. Пре свега апсолутизовање метода неопатристичке синтезе, као јединог и неприкосновеног кључа за разумевање, како хришћанске старине, тако и савременог света. Данас готово да нема богословског рада који не почиње позивањем на неопатристику и њене идеје. Штавише, она се проглашава јединим исправним мерилом богословствовања. Но, у теологији свака апсолутизација води идеализацији, а на крају пута чека нас идеологија.
    Друго је (не мање битно) фундаменталистичко читање патристике. Реч „фундаменталистичко“ сликовито означава буквализам и искључивост у тумачењу и разумевању патристичке књижевности, без узимања у обзир ширег контекста прошлости и (посебно) садашњости. Онога што је било некада и како сада јесте. Овакво читање фаворизује једну теологију на уштрб друге (нпр. чувено, а истовремено неозбиљно, супротстављање онтологије и етике), те једну еклисиологију супротставља другој (терапеутско-подвижничка vs евхаристијско-есхатолошка). У овим случајевима фундаменталистичко читање искључује праву синтезу, тј. могућу комплементарност двеју вештачки наметнутих супротстављености.
    Треће је несавремени језик и идиоматика теологије у савременом свету. Повратак оцима не сме бити пуко одржавање и вештачка реанимација појмовног система патристичке литературе. Многи појмови темељци патристичког доба данас хришћанину и човеку готово ништа не значе. Уместо реанимације појмовног апарата древности, теологија мора говорити у савременом идиому. Неопатристичка синтеза је мало урадила на овом пољу, на првом месту зато што се чини да њен концепт не пружа такве могућности.
    Четврто је идеологизација. Неопатристичка синтеза је окоштала и постепено се претворила у теорију, што Флоровски тешко да је желео. Од теорије ни идеологија није далеко. Као скуп теолошких система, појмова и херменеутичких метода читања битних текстова хришћанства, неопатристичкој синтези прети што и свакој књишкој ствари: затвореност за живот. Пасивност и ирационалност. Неспремност за драму сусрета са Другим и другима. Напросто, теологија мора да дише и њено затварање у системе значи окамењеност. Укоченост, а на крају и потпуну нерелевантност и неактуелност.
    Пето је недостатак рада на разумевању Предања. Ако је Предање Цркве живот у Светом Духу и непрекидно оживљавање стања учмалости и сивила, те има егзистенцијални карактер (а до тога, макар теоријски, Флоровски итекако држи), ниједна метода богословља (чак ни оно што бисмо звали повратак Оцима) не сме и не може бити апсолутизована, идеологизована и фундаментализована. У том случају имамо проблема са прекидом живе креативности, у крајњој линији – проблема са самим животом.
    Сума гласи: циљ будуће теологије (а чини се да је свака истинска теологија таква, наиме, теологија будућности) јесте (парафразирајмо парадоксалне речи једног вредног српског мислиоца): вратити се тамо где се никада није било. Тамо где се тек може бити и богословствовати. У нешто сасвим ново. То опет значи: ка Светотројичном и Триипостасном Богу Цркве, као стално Другом и Новом. То захтева труд и напор. Мукотрпно стваралаштво и преиспитивање. Оце Цркве и њихову мисао тек треба озбиљно прочитати и разумети. Живот се не може преписивати, па тако ни теологија. Зато ће мера теологије и њене речи увек и изнова бити сам живот у Христу. Верујемо да је ка овоме (колико му је то живот смртника омогућавао) тежио и сâм Георгије Флоровски.
    Извор: Православље.рс

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...