Jump to content

lab_man

Здравствени радник
  • Content Count

    2524
  • Joined

  • Last visited

  • Days Won

    1

Reputation Activity

  1. Волим
    lab_man reacted to JESSY for a Странице, Апостолски (Петровски) пост   
    По силаску Светога Духа на Апостоле, пред празником у њихову част, Црква нас позива на пост имајући пред собом пример самих Апостола који су, примивши Светог Духа у дан Педесетнице, постом и молитвом припремали себе за проповедање Евангелија целом свету, а постом и молитвом су пропраћали и рукополагање презвитера којима је, пак, у дужности било да наставе дела апостолског служења (Дела 14:23); по речима св. Златоуста, Апостоли су свагда постили. О црквеном установљавању поста у част светих Апостола говори се у Апостолским установама, где се каже: „После Педесетнице празнујте једну седмицу, а затим постите; правда изискује и да се радујемо зарад примљених дарова од Бога, али и да постимо, после облачења у тело“. Дакле, почетак Петровог поста датира још из времена Апостола од када датира и само празновање Педесетнице и празника светих Апостола који, уствари, и утемељише апостолски пост.
    Распростирању и утемељењу апостолског поста међу православним хришћанима допринело је устројавање, у Константинопољу и у Риму, храмова у част првоврховних ап. Петра и Павла, као и освећење храма светих Апостола у Константинопољу на сам дан празника 29. јуна. Како је празновање св. Апостола после ових догађаја било свечаније и торжественије, како на Истоку тако и на Западу, и сама духовна припрема побожних хришћана за овај празник – молитвом и постом -још више је утврђена у Православној Цркви. У крајњој линији, почев од IV века, сведочанства Отаца о апостолском посту бивају чешћа. У том веку о њему говоре св. Атанасије Велики, св. Амвросије Милански, а у V веку, Лав Велики и Теодорит Кирски. Свети Атанасије Велики, образлажући императору Констанцију невоље које православни хришћани трпе од стране аријеваца, у својој апологетској речи каже: „Народ који је у недељу после св. Педесетнице постио, отишао је ради молитве на гробље…“. Св. Амвросије каже: „Господ је тако одредио да ми, учествовавши са Њим у страдању током Четрдесетнице, сада ликујемо у Његовом васкрсењу у Педесетници. У Педесетници не постимо зато што је у тим данима Господ живео са нама; не постимо јер је Он сам рекао: могу ли свати постити док је Женик са њима (Лк 5:34)? Због чега је потребно уздржавати тело од хране, када се душа храни присуством Господа? Не може постити онај који се наслађује присуством Господњим! Заједничарење са Христом јесте та потребна храна свакоме хришћанину. Дакле, током Педесетнице ми се хранимо Господом који се приближио и окренуо нама. После ових дана, пошто се Господ узнео на небо, ми опет постимо“. „Црквени постови – каже Лав Велики – тако су распоређени током године, да је за сваки период године постављен својеврстан закон уздржавања: у пролеће – пролећни пост у Четрдесетници; у лето -летњи после Педесетнице…“ итд. „Уз то, после периода празника Педесетнице – каже Лав Велики – пост је нарочито потребан да бисмо подвигом поста очистили своје мисли и удостојили се примљених дарова Духа Светог“. Исти Светитељ каже: „Љубљени, иза овог празновања које је Дух Свети осветио својим силаском, обично следује свенародни пост, благодатно установљен ради исцелења душе и тела, и због тога је потребно да га проведемо са дужним страхопоштовањем. Јер ми не сумњамо да је после догађаја у коме се Апостоли испунише обећаном силом са висине, а Дух истине се уселио у срца њихова да би им међу осталим тајнама небеског учења, по заповести Утешитељевој, било дато учење и о духовном уздржавању, како би наша срца, очистивши се постом, постала пријемчивија за примање благодатних дарова. Мада је Свемогући Господ свагда помагао ученицима Христовим, а началницима возникнувше Цркве управљаху Бог Отац, Син и Дух Свети, ипак им није било лако да се са предстојећим насиљем гонитеља и зверским претњама нечастивих боре у ослабљеном телу; ово из разлога, јер оно што наслађује спољног нашег човека, то најлакше разрушава унутарњег, и обрнуто: што тело више умртвљујемо, разумна душа се више чисти. Због тога су учитељи примером и праксом оних који просветише сву децу Цркве почетак војевања за Христа испунили св. постом да би, полазећи у војевање против духовног разврата, имали пригодно оружије у посту, којим се умртвљују грешне пожуде, пошто нас наши невидиви противници и бестелесни непријатељи не могу надвладати ако се не препустимо телесним похотама. Иако нам прохтеви шкоде – нарочито у саблазни, ипак ће остати без силе и дејства када у нама не пронађу место са кога ће им бити лако да нас нападну. Али ко од нас, будући обучен у земно тело, ма живео и на најузвишенијем ступњу савршенства, може бити толико уверен у своје моћи да би себе могао сматрати ван опасности које нуди саблажњиво тело?! Наравно да божанска благодат своје светитеље чини победницима, али тиме не укида сами подвиг борбе. И то смо дужни сматрати за милосрђе нашег Промислитеља који, желећи да се ми услед колебљивости природе наше не погордимо извојеваном победом, никада не уклања од нас могућност и потребу подвизавања за нове победе. Из ових разлога је установљен неизмењиви и спасоносни обичај да после светих и радосних дана које празнујемо у част Господа, васкрслог из мртвих и потом вазнесеног на небеса, и после примања дарова Духа Светог, проводимо поприште поста. Овај обичај треба усрдно чувати и ради тога да би у вама обитавали они дарови који су од Бога обзнањени и сада саопштени Цркви. Пошто смо постали храм Духа Светог, и још више, будући смо напојени божанским водама, ми нисмо дужни покоравати се никаквим искушењима; нисмо дужни служити никојим пороцима, да се благочестиви живот не би ничим нечастивим оскврнио. Уз помоћ и садејством Бога, ми сви можемо то достигнути само ако, чистећи се молитвом и постом, будемо настојали да се ослободимо грешних нечистота и произнесемо обилне плодове љубави“.
    „Из Апостолских правила која је Сам Бог надахнуо, првостојатељи Цркве, вољом Духа Светога, први установише праксу да сваки благочестиви подвиг треба одпочети постом. Они овако поставише из простог разлога што се Божије заповести могу правоваљано испунити само када је војска Христова, светим уздржањем, ограђена од свих грешних саблазни. Дакле, љубљени, ми смо дужни да се вежбамо у томе првенствено у ово време у које нам је заповеђен пост пошто прођоше педесет дана од васкрсења Христовог до силаска Духа Светога, а које празновање смо особито свечано провели. Овај пост је заповеђен из разлога да би нас очувао и предохранио од лакомислености, у коју врло лако можемо пасти због дуготрајног мрса и разрешења којима се наслађивасмо; уколико се њива нашег тела не обрађује непрестано, врло лако могу да произрасту трње и коров и да нам роди такав род који се не сабира у житнице, него се баца у огањ да се сажеже. Стога смо обавезни да са свом потребном пажњом чувамо и негујемо она семена која смо у наша срца примили од небеског Сејача и тако онемогућимо завидљивом непријатељу да некако упропасти оно што нам је Бог даровао, а у рају врлина да не изникне трње порока. Одгурнути такво зло можемо једино милостињом и постом“.
    „Уверени смо да је Сам Бог заповедио сва правила хришћанска и да су сви благочестиви обичаји Цркве потекли из предања Апостола и воље Духа Светога који и сада oбитава у срцима верујућих поучавајући их познању и страхопоштовању. Тако ми верујемо да је Дух Свети, који је у изобиљу сишао у педесети дан по Пасхи, између осталог заповедио и то да по завршетку садашњег празновања постимо, како би нас посредством уздржавања научио трезвености, пошто је ситост била узрочник греха“.
    „Пост Апостола, установљен је у њихову част – каже бл. Симеон Солунски – зато што смо се захваљујући њима удостојили примања неизрецивих добара, а управо су они примери и извршиоци поста, уздржања и послушности до смрти. Ово несвесно потврђују и сами Латини јер постом поштују Апостоле у данима посвећених њима; али ми, сагласно уредбама Апостола које је саставио Климент, после силаска Светога Духа мрсимо још једну седмицу, а потом следеће седмице постом поштујемо, предавше нам пост, Апостоле“.
    Трајање апостолског поста је различите дужине, све у зависности од тога колико рано или касно бива Пасха која се, пак, празнује у различите датуме месеца марта и априла. Он свагда почиње по завршетку Триода (Цветног, прим. прев.), тј. последње недеље Педесетнице, а завршава се 28. јуна, уколико празник св. ап. Петра и Павла није у среду или петак. Најдуже трајање поста јесте шест седмица, а најкраће – седмицу и један дан. Овако различито време трајања поста Црква чува од најдревнијих времена. На овакву различитост указује се и у Апостолским установама, када се каже: „После Педесетнице празнујте једну седмицу, а после ње једну (седмицу) постите“. Теодор Валсамон, патр. антиохијски (ХП в.), каже: „седам и више дана до празника Петра и Павла сви верни, тј. мирјани и монаси, дужни су да посте, а који не посте нека буду одлучени од заједнице православних хришћана“.
    Међутим, подвиг поста св. Апостола много је блажи од поста Четрдесетнице: у време апостолског поста устав Цркве прописује у три дана седмице – понедељеком, средом и петком – уздржавање од рибе, вина и уља, заповедајући у девети час, после вечерња, сухоједеније; у остале дане уздржавање само од рибе. У дане спомена на неког од великих светитеља, или у данима храмовне славе који се десе током поста св. Апостола, као и у суботне и недељне дане током поста, разрешава се и на рибу.
    http://www.mitropolija.com/apostolski-petrovski-post/
  2. Волим
    lab_man reacted to Православна Вјеронаука for a Странице, Пронађено место гдје је сахрањен Свети архиђакон Стефан   
    Палестински и израелски научници који врше ископавања у селу Харба ал-Тајар, удаљеном два километра западно од града Рамали, дошли су до изненађујућег резултата: у оквиру пројекта Универзитета у Јерусалиму за детекцију и рестаурацију антиквитета тим археолога предвођених др Салахом ал-Худелијом откро је рушевине цијелог црквеног комплекса, који обухвата храм из византијског-омејиадског периода, а такође и византијски манастир.
    Према др ал-Худелији, овај налаз је од изузетне вриједности за хришћане широм свијета.
    "У једној од ових цркава наишли смо на знак који указује да је овај храм подигнут у част Првомученика и архиђакона Стефана, који је био сахрањен у тридесет петој години наше ере," - рекао је историчар.
    Научник је увјерио локалне и црквене власти, чији су представници недавно посјетили новооткривене рушевине да ће Универзитет и даље улагати све своје расположиве ресурсе и енергију у реализацији овог пројекта. Извор:Православие.ру
  3. Волим
    lab_man reacted to JESSY for a Странице, У Пиреју служена древна Литургија Св. апостола и еванђелиста Марка   
    У току Литургије Митрополит Серафим се обратио верном народу пригодном беседом.
    Извор Ромфеа.гр
    Вести из сестринских цркава

  4. Волим
    lab_man reacted to Andre Williams for a Странице, Годишњица смрти Срђана Алексића   
    Требињац Срђан Алексић погинуо је на данашњи дан 1993. године док је од припадника Војске Републике Српске спасавао свог суграђанина Бошњака Алана Главовића. Срђан је имао 27 година када је убијен.
    Тога дана Срђан се сам супротставио четворици наоружаних припадника Војске Републике Српске који су тукли Главовића, иначе Срђановог комшију. Срђан му је прискочио у помоћ и том приликом је задобио повреде од којих је пао у кому, а потом и преминуо.
    Срђанов отац Раде Алексић стално поручује да поступак његовог сина није био херојски већ људски чин, и да би сваки човек тако требало да поступи.
    У читуљи пре 21 годину написао је једноставно: "Умро је вршећи своју људску дужност."
    Један од четворице Срђанових убица погинуо је на ратишту, а остала тројица осуђени су на по две године и четири месеца затвора.
    Ален Главовић, младић којег је Срђан бранио животом, данас живи у Шведској. Ожењен је и има двоје деце. Сваке године посети Требиње, Срђанов гроб и његовог оца, јер, како каже, не заборавља нити ће икада моћи да заборави племенити чин свог пријатеља.
    Одборници Скупштине Београда одлучили су да Срђаново име носи једна улица на Новом Београду, а на иницијативу Сузане Милосављевић Илић, која је 11. фебруара послала захтев и петицију Комисији за именовања улица и тргова.

    У фебруару 2012. године тадашњи председник Републике Србије Борис Тадић, постхумно је Алексића одликовао Златном медаљом "Милош Обилић" за показану храброст и дело посебног јунаштва.
    Постхумно му је додељена Повеља Хелсиншког комитета за људска права у Босни и Херцеговини.
    Храбри младић племенитог срца добио је улицу у Сарајеву, а пролаз у Новом Саду у Змај Јовиној улици назван је по њему. Такође, ту је постављена и спомен-плоча у његову част.
    Пролаз који носи име Срђана Алексића постоји и у Панчеву.
    Форум Бошњака Црне Горе предложио је, Влада Црне Горе дала позитивно мишљење, а Скупштина главног града донела одлуку да се нови булевар назове Срђановим именом.
    Табла са Срђановим именом постављена је 11. јула прошле године, на Дан сећања на жртве ратова вођених на простору некадашње СФРЈ у периоду 1991-2001. године.
    Филм "Кругови" Срдана Голубовића, наш кандидат за Оскара ове године, инспирисан је Срђановим херојством, као и документарни филм "Срђо", новинарке РТС-а Сање Драгићевић.
    извор
  5. Волим
    lab_man gave a reaction for a Странице, После причешћа   
    Има много књига и упутстава посвећених припреми за Свето причешће. Циљ ових књига јесте да пруже човеку знања потребна за свесно, са свештеним страхом и непостидно приступање Путиру с Храном Бесмртности. Ове књиге су различите. У њима има неподударности, углавном везаних за различит степен строгости припреме и различите приступе учесталости причешћивања. Ипак, таква литература постоји и она је многобројна. Али, ево чега немамо! Немамо књига које с читаоцем воде разговор о томе како да се понаша после причешћа,како да чува добијени дар, како да на добро користи реалност богоопштења! Пропуст је очигледан. И нема ничег дрског у томе да се овај пропуст брзо надомести. Озбиљност задатка захтева, као прво, формулисање питања, а као друго, саборне напоре за проналажење тачног одговора.

    Искуство, духовно и свакодневно подједнако, говори нам о томе да је лакше добити него задржати. Ако се ради о великом дару умеће његовог коришћења је најтеже што очекује онога ко га је добио. Благослов може да се претвори у проклетство сразмерно с неуким коришћењем или занемаривањем дарова. Историја Израела је пример за ово. Мноштво чуда, Божије вођство, односи између народа и Бога попут супружничких! Шта се више може очекивати? Ипак, као наличје ових односа неумољиво се појављују погубљења и тешки ударци који падају на главе људе који се понашају недостојно избрања. Што се тиче причешћивања реалност Христовог присуства у Евхаристији је још у апостолска времена наводила на то да се говори о болестима и смрти недостојних причесника. Дакле, одавно је време да се говори не само о припреми за причешће, већ и о правилном животу после добијеног причешћа.
    Ево прве мисли која почива на површини: зар није умесно да се на дан причешћа уместо вечерњих молитава, покајничких и скрушених, уочи спавања још једном прочитају благодарствене молитве после причешћа? У њима су молбе не просто за опроштај и помиловање, већ „да уђеш у удове и у утробу, учврстиш зглобове и кости, опалиш трње свих сагрешења“ и др. Ове кратке молитве су веома снажне, пуне смисла, радосне и енергичне. Њихово вишеструко или макар поновно читање на дан причешћа појачава у хришћанској души осећај захвалности према Богу, рађа трезвеност (сећање на Господа), распламсава у човеку жељу да се чешће причешћује.
    Светитељ Јован (Максимович) је након служења литургије често дуго остајао у олтару. Читао је Јеванђеље, „пребирао“ је бројанице, изговарао је друге молитве и затим је с напором одлазио на свакодневни посао пошто није желео да напусти олтар. И то је лекција. Очигледно да је човек у свету оптерећен бригама и да је ужурбани животни темпо непријатељ усредсређености. Али, човек треба да се труди да после причешћивања не зарони одмах у послове, треба да се потруди да потражи макар кап тишине коју ће посветити читању и размишљању.
    Плашим се да тврдим који је тачно од оптинских стараца (чини ми се Варсануфије) саветовао да се на дан причешћа чита Апокалипса Јована Богослова. Очигледно се имало у виду то да је облагодаћени ум хришћанина у то време способнији за примање Божјих тајни него у обичне дане. Није толико у питању конкретан савет колико обриси општег правила: на дан причешћа све могуће време и снаге треба посвећивати проучавању речи Божије и других духовним делима.
    Поставши дом Божји посредством причешћа хришћанин постаје страшан за невидљиве непријатеље добра. Од њега као од ватре „бежи сваки злочинац и свака страст“. Стога је за непријатеља битан задатак да се потруди да разоноди хришћанина, да га увуче у ковитлац разноразних брига, да га окружи „незнањем, заборавом, малодушношћу и каменом безосећајношћу“. И непријатељу то полази за руком сразмерно с нашом непажњом. Треба ли се чудити распојасаности греха и хаосу који влада у главама ако не учимо да како треба користимо своје најпобедоносније оружје – битно сједињење с Богочовеком и Спаситељем?

    ***


    Питање без сумње, није потпуно сагледано, већ смо га се само дотакли. Оно захтева црквену пажњу и самом изговарању питања може претходити позив: „Вонмем!“ („Пазимо!“) И умеће опраштања грешака и способност супротстављања деловању страсти и храброст у незгодама и предукус вечних добара, и још много-много другог се причесницима даје у изобиљу. Ево шта је Јован Кронштатски говорио после причешћивања: „Господ је у мени лично, Бог и човек, ипостасно, суштаствено, истинито, очишћујуће, освећујуће, победоносно, обнављајуће, обожавајуће, чудотворно, што и осећам у себи.“
    Богатство дарова које је осећао кронштатски пастир исто је богатство дарова које се даје свима, али нажалост, причесници га не осећају тако дубоко.
    Управо у овом смислу ће свеци судити свету. Имајући тачно исто онолико колико и ми, они су умели да свој живот претворе у јарко горење кандила док ми само испуштамо гареж и ризикујемо да у страшном часу суда останемо без уља.
    Осим онога што већ имамо можда нам више ништа није ни потребно за чудотворну пуноту и свакодневно хришћанско сведочење. Није нам потребно ништа преко тога, али треба да научимо да користимо оно што имамо. И пре свега треба да научимо да се правилно опходимо према пречистим тајнама Христовог Тела и Крви: да их са свештеним страхом примамо и достојно чувамо у себи.
    Протојереј Андреј Ткачов
    29 / 05 / 2013
    Извор: Православије.ру

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...