Jump to content

Milica Jakovljevic

Члан
  • Број садржаја

    24
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    Milica Jakovljevic got a reaction from Николa in Класична музика :)   
  2. Волим
    Milica Jakovljevic је реаговао/ла на Николa у Класична музика :)   
  3. Волим
    Milica Jakovljevic је реаговао/ла на Николa у Класична музика :)   
    http://youtu.be/L8diJuC4aug?t=33m53s
  4. Волим
    Milica Jakovljevic је реаговао/ла на ivona у Класична музика :)   
    http://youtu.be/TJCLiam3Am4
  5. Волим
    Milica Jakovljevic got a reaction from Nikolajj in Sajtovi sa besplatnim knjigama u PDF formatu   
    Želim da podelim sa Vama svoju kolekciju knjiga:
    https://skydrive.live.com/#cid=8298D0A41A93DC56&id=8298D0A41A93DC56%21105
    http://www.4shared.com/account/dir/ZlKIR_L4/_online.html#dir=ZlKIR_L4
    Ima za svakoga po nešto.
    Takođe postoji grupa na fb u kojoj postavljaju knjige u pdf formatu:
    https://www.facebook.com/groups/370668609671050/
    A možete se obratiti i meni ako imate neki zahtev. 
  6. Волим
    Milica Jakovljevic got a reaction from Николa in Класична музика :)   
  7. Волим
    Milica Jakovljevic је реаговао/ла на Дејан у Blic Online - Nećete verovati! Milanče iz "Otvorenih vrata" je iguman!   
    - Kada sam došao u manastri Dečane 1992. godine, ja sam osetio ono što mogu da nazovem toplina roditeljskog doma i to je neki trag kojim sam krenuo i još uvek idem tim putem. Što više idem tim putem sigurniji sam da je on pravi - rekao je za emisiju "Eksploziv" monah Ilarion, čije je svetovno ime Rastko Lupulović, vama poznatiji kao Milanče iz serije "Otvorena vrata"
    .

     
    - Mi smo u samom predvorju raja, dešava se da nam slavuji pevaju pod prozorom, a da zvuči kao da su u sobi - kaže monah Ilarion, koji je monah u manastiru Draganac, nedaleko od Gnjilana.
     
     
     
    - Neko ko traga za istinskom slobodom i ljubavlju, duboko verujem i ispovedam da mora da stigne do Boga - kaže monah, koji je 1996. godine zamonašio u Visokim Dečanima.
     

    Milanče u Otvorenim vratima

    Monah Ilarion je pre otkrića duhovnog života bio glumac i gitarista grupe "kanda, Kodža i Nebojša". Glumio je i u seriji "Otvorena vrata" i to Milančeta. Ipak, on ne žali za tim.
     
    - Nikad nisam zažalio što sam postao monah. Naprotiv, često mi se dešava da Bogu baš blagodarim što mi je pomogao da se opredelim za ovaj put.
     
    Prilog sa monahom Ilarionom pogledajte ovde.
     
    VIDEO> Pogledajte Milančeta u "Otvorenim vratima":


     
    VIDEO> Rastko u rokenrol verziji sa grupom Kanda Kodža i Nebojša
     

     
    Blic
  8. Волим
    Milica Jakovljevic је реаговао/ла у Божићне приче једног уралског манастира   
    Божићне приче једног уралског манастира
              Гдје је наш Мишењка?
     
     
     
     
    На јесен, када је пожутјело лишће засипало обитељ, у манастир су дошли гости: мама, отац и син од четрнаест година. Родитељи су се спремали на дуги службени пут, и бојали су се да оставе дјечака са баком. Ствар је у томе што је дјечак све вријеме проводио за компјутером, не спавајући и не једући. Са тешкоћом су га родитељи слали у школу, а он је и одатле увјештио да бјежи јединој својој радости – компјутеру. У баку није било никакве наде: она је гледала серије и углавном живјела у авантурама њихових јунака.
     
    Фото: Андрей Федосеев     
    Ето, тако се у обитељи обрео Миша – мршав и висок, тупог погледа и болесног бледила. Он је са ужасом гледао у манастир удаљен од цивилизације, и у његовим очима крила се дјечија брига: овдје није било омиљеног компјутера.
     
    Игуман Саватије пажљиво је саслушао родитеље, погледао на тужног Мишу и одлучио да остави дјечака у манастиру за вријеме њиховог путовања. Школа је била на десетак километара и тамо су већ возили двоје дјеце – дјецу јереја који је живио поред манастира.
     
    Прва два дана Миша је био у шоку. На питања је одговарао кратко, мрзовољно и очигледно је размишљао о бјекству. Постепено је почео да оживљава. А онда се спријатељио са послушником Петром. Петја је био у манастиру најмлађи, прије неколике године је завршио школу. И сада му је улога ментора младих гријала душу. Он је великодушно играо улогу Мишиног покровитеља, а понекад се забављао и спуштао на ниво штићеника. А монах отац Валеријан је имао послушање да надгледа обојицу.
     
    Послије часова у сеоској школи, Миша је имао послушање у коњушници и заволио је манастирско коњче Бобицу. Уосталом, Бобица је била прва домаћа животиња коју је Миша имао поред себе. Он је, на изненађење братије, бринуо о коњима са њежношћу. И тако су они завољели једни друге, да су за неколико недјеља Миша и Петар обилазили манастир јашући на Јагоди, истина, под брижним оком оца Валеријана.
     
     
    Фото: Андрей Федосеев     
    Одједном је непримјетно у манастир дошла зима. А овдје је зима била права, не таква каква је зима у граду. Овдје у дивљини, на Митјиној планини није било неонских реклама и блиставих излога, није било градске вреве и прљавог истопљеног снијега који је штрцао под ногама.
    Можда су зато и звијезде у плавом зимском сутону овдје сијале необично јарко, бијеле стазе су поражавеле чистотом, а тамна зора освјетљавала се само свјетлошћу прозора из братских келија. Мразеви и вјетрови, снијег и мећава ударали су у монашка врата, док је ватра у пећима пуцкетала спокојно и пажљиво, такмичећи се са невременом.
     
    Послије послушања Миша и Петар су увели обичај да се санкају са брда. Петја се истина у почетку снебивао: одрастао – па да се санка... А ако види неко од братије... Неће бити краја исмијавању. Али нико од братије није ни помислио да му се смије и постепено се Петар почео санкати. Када се насанкају, они на санкама, позвани звуком звона, сасвим од снијега, румени, весели, гладни иду право у трпезарију.
     
    А тамо – иако је Божићни пост, све је укусно. Манастирска храна увијек је таква, чак ако је постављен посни шчи или пирог на води. Братија припрема јела уз молитву, зато су и укусна. Румени печени кромпир или блага пита од купуса, манастирска јуха и риба право из пећнице недјељом – која дивно мирише! А затим пудинг од рибизла или бруснице, или чај од ароматичног биља, а уз то крекери са сувим грожђем...
     
    Старија братија је мање јела; схиархимандрит Захарије је узимао по неколико кашика шчија и парченце пирога. Чак и отац Валеријан који је био висок и широк, јео је мало. Али, они су одавно у манастиру... А Петру и Миши духовник је благословио да једу док се не наједу. Они су се и трудили.
     
    На Божић, по обичају, братија је направила вертеп. Право код храма усред снијега – пећина од леда, освијетљена фењерима, а у њој дрвене јасле и у јаслама право сијено, поред крпени коњ и магарац, и најважније – Пресвета Богородица са Младенцем Христом у пеленама.
     
     
    Вертеп изо льда. Фото: М.Юрченко / Expo.Pravoslavie.Ru     
    Нарочито је било пријатно гледати пећину увече, када је около све тамно, а огромне звијезде јарко свјетлуцају на небу. Тада је ватра у вертепу освјетљавала посебно танано, фењери су привлачили поглед и разгонили околну таму.
     
    Отац Валеријан је још из шуме довезао јелку – била је тако мекана. Миша је са Петром донио украсне куглице и накит из плакара, бљештаву кишу. Куглице – свијетлих тонова, као кристал. Никада раније Миша није повјеровао да може са радошћу да украшава јелку: то је посао за млађе... А сада је украшавао, и слушао како гуди и пуцкета пећ у топлој, удобној трпезарији. Од кухиње су долазили чудесни, укусни мириси, иза прозора покривених леденим сликама, стојала су бијелосњежна промрзла стабла. Тихо су ковитлале пахуље.
     
    Увече је отац Саватије Мишу и Петју звао у своју келију. То су били најдражи минути. У баћушкиној келији мирише тако чудесно – на светогорски тамјан, свуда су иконе и књиге. А тек кад отац Саватије крене да прича о Светој Гори, о планинским стазама, о светогорским манастирима...
     
    Када су изашли из игуманске келије, на манастир се већ спустила модра ноћ, на небу су блистале огромне звијезде. Горела је ватра у Божићној пећини, а свјетлост њених светих станара освјетљавала је путић ка келијама.
     
    Зауставили су се на тренутак у снијежној пећини. Постојали. И Миша је одједном осјетио необичну пуноћу живота, такву, какву је немогуће исказати ријечима. Он и није могао. Када га је Петар упитао: „Миша, зашто си се ућутао?“, само је тихо казао: „Знаш, Петја... Ипак је добро живјети на свијету!“ Уплашивши се да га неће разумјети, одједном се насмијао да се извуче из тог расположења. Али, Петја је схватио и озбиљно одговорио: „Да брате, Миша добро... 'Ја видим, чујем, срећан сам – све је у мени '... То је Буњин, брате...“
     
    Ближио се Божић. Очекујући мразеве, послије трпезе сва млађа братија је возила на саонама дрва из дрвљаника и преносила их у келије и у трпезарију, да би дочекали Божић смирено и одморили се, не бринући о дрвима. Сви су имали ваљенке, јакне, тапациране штитнике за уши, и радили су споро.
     
     
         
    Враћајући се санкама, пуним дрва, Петар и Миша су се следили, прије него су стигли до келије. У сусрет су им журили Мишини родитељи. Изгледали су забринуто. Међутим, само су прошли мимо дјеце, климнувши им главом у знак поздрава.
     
    Миша се зачудио: родитељи на њега нијесу обратили никакву пажњу. А они су дошли до дрвљаника, обишли све монахе који су радили и кренули журно назад. Вратили су се на мјесто гдје су се Миша и Петар на мјесту замрзли. Мама је жалосно упитала:
     
    „Оци монаси, да ли сте видјели нашега Мишењку? Мишењку, нашега сина?“
     
    А отац је потврдно климнуо главом. Миша и Петја су се у чуду погледали, а мајка је још жалосније почела да јадикује:
     
    „Шта је ово, драги оци! Зар нисте видјели нашега сина, Мишу?“
     
    А онда се коначно Миши повратио говор и он је збуњено промуцао:
     
    „Мама, шта ти је? Ја сам... Миша...“
     
    Петар је пажљиво погледао пријатеља: дуксерица, ваљенке и капа са клапном до обрва. Али није га одјећа учинила непрепознатљивим. Умјесто блиједог дјечака тупог погледа, који је дошао у манастир прије неколико мјесеци, поред њега је стајао румени, буцмасти Миша живог и радосног изгледа.
     
    Ето то је божићна прича.
     
     
     
     
    Са руског превела Марија Живковић
    Олга Рожњева Часопис Светигора
    05 / 01 / 2014
     
     
    Извор: Православие.ру
    Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  9. Волим
    Milica Jakovljevic је реаговао/ла на w.a.mozart у Класична музика :)   
  10. Волим
    Milica Jakovljevic got a reaction from Николa in Класична музика :)   
    http://www.youtube.com/watch?v=c1kajv4VHLA
  11. Волим
    Milica Jakovljevic got a reaction from Николa in Класична музика :)   
  12. Волим
    Milica Jakovljevic got a reaction from w.a.mozart in Класична музика :)   
  13. Волим
    Milica Jakovljevic got a reaction from w.a.mozart in Класична музика :)   
  14. Волим
    Milica Jakovljevic је реаговао/ла у Отварање ЖРУ подфорума за упознавање и брак   
    Постављам питање свима
     
     
    Како сам парохијски свештеник често видим да има много људи (и мушких и женских) који се нису поженили или удале. То ме дубоко погађа јер у њима видим жељу да оснују породицу али им не иде због разних разлога (о њима можемо поразговарати овде).
     
     
    То ме одавно наводи на мисао да овде код нас направимо такав подфорум и да њему могу да приступе (потпуно) само чланови тог подфорума. 
     
     
    То не би било проводаџисање већ помоћ да се људи упознају и оснују породицу.
     
     
    Да ли сматрате ово добром идејом?
  15. Волим
    Milica Jakovljevic got a reaction from Јелина in jazz & blues   
  16. Волим
    Milica Jakovljevic је реаговао/ла на Oglo у jazz & blues   
  17. Волим
    Milica Jakovljevic је реаговао/ла на Јефимија Крунић у jazz & blues   
  18. Волим
    Milica Jakovljevic је реаговао/ла на Никола Поповић у Упознајмо се - представимо се   
    Dragi svi, 
     
    Moje ime je Nikola Popovic, 25 god., trenutno zivim u BG-u, radim, studiram, volontiram... Zivim brzo, a hranim se... pa dobro se hranim salu na stranu, zeleo sam da se ovde svima predstavim. Za pouke.org sam odavno cuo i povremeno posecivao sajt, ali sada sam odlucio i da se prikljucim. Slika koju vidite je moja, u jednom sjajnom raspolozenju, nedaleko od Srbije okruzen pozitivnim ljudima
     
    Pravoslavac, po raspolozenju humanista, ponekad i pacifista (ume to da iritira ponekad i mene), cesto konzervativan, ali i veliki postovalac tradicije kako srpskog tako i ostalih naroda (ipak smo mi svi stanovnici jednog velikog sela). 
     
    Ako nesto zelim da postignem u svom zivotu to je - Rad, red i disciplina, i naravno, da ne pominjem Carstvo Nebesko. 
     
    Ne oklevajte da se javite, 
     
    Nikola 
  19. Волим
    Milica Jakovljevic got a reaction from Лазар Нешић in jazz & blues   
  20. Волим
    Milica Jakovljevic је реаговао/ла на GeniusAtWork у Класична музика :)   
  21. Волим
    Milica Jakovljevic је реаговао/ла на JESSY у Класична музика :)   
    http://www.youtube.com/watch?v=dCDqz0opGqs&list=PL0554EF670B9E0A84
  22. Волим
    Milica Jakovljevic је реаговао/ла на Дејан у Диана Будисављевић   
    Budisavljevićeva je od 1941. do 1945. godine uspela da spase 15.536 devojčica i dečaka, ali za njih 3.200 nije bilo spasa, jer su umrli nakon godina i meseci provedenih u logorima

    BANjALUKA - Došlo je vreme da se prekine ćutanje, a da se sve prošle i buduće generacije bolje upoznaju sa herojskim delom Diane Budisavljević. Za njeno ime vezan je neverovatan podatak da je iz ustaških kazamata spasla oko 12.000 nejači, kroz koji sam zajedno sa mlađim bratom i sestrom i sam prošao. Možda upravo ovoj heroini dugujem život, baš kao i moja sestra Dobrila, za koju se nadam da je živa i za kojom tragam više od sedam decenija.
    Ovo je, uoči održavanja javne tribine povodom tri i po decenije od smrti Austrijanke Diane Budisavljević, rekao Miloš Milinović (81) bivši logoraš bivšeg sabirnog centra u Sisku.
    - U završnoj fazi je pisanje knjige koju autorizujem pod nazivom "Dianina deca". Nadam se da će biti promovisana na jesen, za vreme Sajma knjiga. Biće to svojevrsno svedočanstvo na našu spasiteljicu, ženu koja pripada svim istorijama. Moj angažman na knjizi je, u stvari, poklon svim dobrim ljudima.Radujem se tribini i pozdravljam vašu incijativu da ovaj omaž Diani Budisavljević bude posvećen 35. godišnjici njene smrti,kazao je Milinović.
    Večerašnjem događaju prisustvovaće i dr Milutin Vučkovac,koji je kao šestogodišnji dečak, bio zatočen u ustaškim logorima.
    - Ni mi koji smo prošli golgotu, a ni svi kroz istoriju ne smeju zaboraviti ovo veličanstveno ime. Diani Budisavljević najviše dugujemo mi koji smo ostali u životu, ali i sve generacije.

    Zato se radujem ideji da se na Javnoj tribini pokrene incijative za dodelu naziva neke lepe ulice u Banjaluci po njenom imenu ili da joj se izgradi veličanstven spomenik, rekao je za naš list dr Milutin Vučkovac (77), ugledni lekar ginekolog iz Banjaluke. Uvodničari na tribini, kako je najavljeno, biće Zoran Pejašinović, istoričar i direktor Gimnazije, Ari Livne, šef Predstavništva RS u Izraelu i Tihomir Tika Stanić, sineast koji priprema realizaciju filmskog projekta o Diani Budisavljević.
    Podsetimo, Sinod Srpske pravoslavne crkve posthumno je odlikovao ordenom "Carica Milica" Dianu Budisavljević, koja je prva dobitnica ove nagrade. Budisavljevićeva je tokom Drugog svetskog rata odlazila iz Zagreba u Jasenovac i ostale logore NDH i odatle je od sigurne smrti spasavala mahom srpsku decu.
    Orden srpskom Šindleru dodeljen je na predlog mitropolita Amfilohija, na osnovu elaborata "Diana Budisavljević i njena akcija spasavanja srpske dece u NDH 1941-1945. godine", koju je izradio Odbor za Jasenovac, u saradnji sa Muzejom žrtava genocida iz Beograda.
    Budisavljevićeva je od 1941. do 1945. godine uspela da spase 15.536 devojčica i dečaka, ali za njih 3.200 nije bilo spasa, jer su umrli nakon godina i meseci provedenih u logorima. Hrabra žena sama je ulazila u logore, čak i u Jasenovac, koji je kao logor smrti potpuno bio zatvoren, čak i za Nemce.
    Njen rad je naglo prekinut po oslobođenju Zagreba i to kada je trebalo da krene po zbrinutu decu, koja su onda mogla da se vrate u prave porodice, ako su ih imali. Dokumentaciju joj je oduzela policija i predala je Ministarstvu socijalnog staranja FNRJ, koje je na kraju proces pronalaska dece obavio delimično i traljavo. Tako su na stotine dečaka i devojčica ostali bez stvarnog identiteta.
    Za razliku od "pravednika među narodima", poput nemačkog industrijalca Oskara Šindlera, koji je od Holokausta sačuvao 1.200 Jevreja u Češkoj i Poljskoj ili socijalne radnice Irene Sendler, koja je iz užasa varšavskog geta izvukla 2.500 jevrejskih mališana, za Dianu Budisavljević je dugo posle Drugog svetskog rata malo ko znao.
    "Delo Diane Budisavljević je, bez dileme, jedno od najvećih humanitarnih akcija tokom Drugog svetskog rata, koje je, nažalost, i u našoj i u svetskoj javnosti ostalo nepoznato", piše u radu o ovoj ženi doktor Milan Koljanin, iz Instituta za savremenu istoriju Srbije.
    Njena unuka Silvija Sabo objavila je 2003. godine u Zagrebu "Dnevnik Diane Budisavljević 1941-1945", 388 prevednih zapisa sa nemačkog, iz kojih je bilo moguće rekonstruisati njen nesebični i mučni rad. Od tada počinje i značajnije istoriografsko interesovanje za podvige ove žene.
    Diana Budisavljević, rođena Austrijanka, bila je udata za Srbina iz Like Julija Budisavljevića.

    Kurir
  23. Волим
    Milica Jakovljevic је реаговао/ла на JESSY у Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak   
    ..."Nežnost je postojala, način na koji su njena usta i njena koža, same od sebe, prizivale moje usne i ruke, postojala je stara prisnost, da samo ležimo jedno pored drugog i dišemo dok se napolju smrkava. Ta nežnost se uvukla sama od sebe i postojala je, bez obzira šta sam u tom trenutku mislio o njoj, o nama. Moji dlanovi su poznavali svako udubljenje na njenom telu, svako ispupčenje, kao da su se tokom godina oblikovali međusobno, njeno telo i moje ruke, njene ruke i moje telo. Moji dodiri su više bili kao neshvatljive, ali neosporne činjenice, nego što su bila pitanja koja su čekala odgovor.
    Bilo je svejedno zašto volimo, kada smo vodili ljubav. Nisam mogao da znam koliko je mnogo, ili malo, ona znala, i ja više ni sam nisam znao šta mislim o svemu tome što se desilo i svemu što se pomerilo u meni, usput, tokom godina, moje večito, vrtoglavo ljuljanje između sumnje i umirivanja, između pitanja bez odgovora i uvenulih nada.
    Možda je ona, kao i ja, otkrila da putevi i lica nisu ništa značili sami po sebi, putevi koji se granaju ka nepoznatom, lica koja nam dolaze u susret, sa svojim nepoznatim pogledima, gde čovek može da bude ko god hoće. Možda je i ona morala da prizna da u početku nema nikakvog značaja kojim putem krenemo i ko ga prati, jer je našoj ljubavi svejedno koga voli, samo ako može slobodno da se kreće po tragovima koje ostavlja, kroz oči koje zadržava svojim pogledom dok hoda.
    Možda je i ona razumela da nam priča ne dolazi na tanjiru, da moramo da je pričamo sami i da nam priča postaje poznata tek kad se ispriča. Da ne možemo nikada unapred da znamo šta znači i koliko. Da priča mora da se priča dan za danom, korak po korak, bilo da je pričamo oklevajući ili odlučno, uverljivo ili sumnjičavo.
    Ipak je i ona oklevala, i ona je zastala da se zapita da li je zalutala, zar nije dozvolila da bude ponesena slučajnim granama, tokom godina u rukama pogrešnog čoveka, rastrgnuta slepom željom svoje ljubavi, da stremi onome čemu je utabala put svojim strpljivim koracima..."

    "Tišina u oktobru" -Kristijan Grendal
  24. Волим
    Milica Jakovljevic got a reaction from JESSY in Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak   
    ''Treba otići ne osvrćući se.Ući u prašumu života sasvim sam, ali sada bez mladalačkog oduševljenja, sa strahovitim iskustvom, I tamo, u toj džungli bez milosti, gde jači gutaju slabije, prokrčiti sebi puteljak, malenu stazu dovoljnu za svoje dve stope.Započinjati uvek tako iz početka.Ko zna još koliko puta.Biti pun rezerve,uvek spreman na poraze.Jednom jer si sam sebe izdao, drugi put jer su izdali tebe.Biti sam!Kakva užasna predstava… Sam u danu, sam na ulici, sam među stvarima, sam među ljudima, a znati da to nije tvoja žeja, tvoje bekstvo I predah, nego da si osuđen da bude tako.Biti sam u noći, kad pada lišće, kad se čuje vetar u dimnjacima, kad kiša plai u olucima, kad neko negde na ulici zove u pomoć.Biti sam kada se vraćaju laste, kada listaju šume, kada se na pločnicima ljudi grle I vuku za sobom svoju decu.Biti sam s knjigama, s muzikom, sa svojim mislima, ne moći nikada ni sa kim podeliti svoj doživljaj, reći: “Čuj, da ti pročitam ovo divno mesto!” ili: “Gledaj, vidiš li kako je onaj oblak nalik na čoveka koji nekamo žuri…” Biti sam s osećanjima, s radostima, ako ih tada uopšte može biti ?Sam!Sam!... Ima li u toj džinovskoj naporu neke ljudske lepote?Nije li to poslednje utočište, poslednja tvrđava onih koji nemaju hrabrosti da prime nove obmane?'' 
    Nada Marinković - Godišnja doba
  25. Волим
    Milica Jakovljevic got a reaction from JESSY in Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak   
    - Život se ne sastoji od velikih stvari već od sitnica koje se nižu I sačinjavaju naš vek.Zato prvenstveno u njima treba uživati I nalaziti radost… Jer, velike stvari se dogode jedanput, dvaput ili nikad, a radovati se treba svaki dan. 
    Gordana Kuić - Cvat lipe na Balkanu
×
×
  • Креирај ново...