Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Мирко Василић

Теолог
  • Број садржаја

    9
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

О Мирко Василић

  • Ранг
    Тек дошaо/ла

Profile Information

  • Пол :
    Небитно

Contact Methods

  • Facebook
    Мирко Василић
  • Instagram
    mirko.vasilic

Скорашњи посетиоци профила

965 посетилаца
  1. Уводне напомене За појам Царство Божије можемо рећи да је својсвен само за синоптике,[1] код Јована се помиње само два пута „Заиста, заиста ти кажем ко се не родо одозго не може видјети Царство Божије.”Јн 3.3 . И у разговору са Пилатом, Христос користи израз Царство моје, „Царство моје није од овога свијета”Јн.18.36. Интересантна је чињеница, да се овај појам нигне не помиње у сумаријима у Делима Апостолским где се помиње начин проповедања апостола осим у епизодама апостола Павла то свега на три места. У посланицама апостола Павла појам Царство Божије се помиње десет пута у контексту будућих догађаја. У посланица ма се прави разлика између појмова Царство Божије и Царство Синовог однсотно Царства Хрисовог.[2] “Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје ” Кол1.13. и „Јер знајте ово, да ниједан блудник, или нечист, или лакомац, који је идолопоклоник, нема насљеђа у Царству Христа и Бога. “Еф.5.5. Појам Царство Божије се помиње 31 пут у Лукином јеванђељу, 14 пута код Марка а оваквој дословној верзији код Матеја се помиње свега три пута. У јеванђељу по Матеју налазимо појам који је више јудејски Царство Небеско односто Царство Небеса . Овај појам Јеванђелист Матеј употребљава 30 пута само он у оваквом облику, које је еквивалентан значењу појма Царство Божије. Синоптичка јеванђеља нам сведоче да је Христос од самог почетка свог јавног деловања проповедао непосредну близину Царства Божијег[3] . Синоптици су сагласни да је Христос био свестан да је повезан да том Божанском сваррношћу Царства Божијег и њеног ишчековања овде на земљи. У крштењу на Јордану Христос доживљава лично искуство када га глас са неба прошава за Помазаника Божијег. Тај глас је и Христос чио и просутни са Њим, то је доказ да је Христос од самога почетка своје мисије на земљи био свестан свог позива од Оца. У описима кушања у пустињи Матеј и Лука наглашају идеје у Исусу као Помазанику Божијем а у описима егзорцизама Христос најављује рат против царства сатаниног као даказ да се Царство Божије остварује у Христовој личнисти о у Његовом посланству од Оца. Исус Христос за себе говори да је Син Човечији о томе сведече сви јеванђелсти, готова сам себи даје овакву тутулу.[4] Титула Син Човечији говори о томе да је Исус Христос личност која има кључну улогу у доласку Царства Божијег. Христос говори ученицима о Сину Човечије када прориче своје страње и Васкрсење “И поче их учити да Син Човјечији треба много да пострада, и да ће га одбацити старјешине и првосвештеници и књижевници, и да ће га убити, и да ће послије три дана васкрснути. ”Мк.8.31. и пред Синедрионом казује да је Он Син Човечији “А Исус рече: Ја сам тај; и видјећете Сина Човјечијега гдје сједи са десне стране Силе и долази на облацима небеским.”Мк.14.62. У ово стиху Христос говори о будућем стању уЦарства Божијег . Проштво о разорењу храма и нејасне аполаптичне параболе наглашавају скори долазак Царства Божијег. Два момента најбоље сведоче о доласку Царства, то су избор дванаесторице апостола и Тајна Вечера. Избор апостола је једнствен пример у Новом завету јер нико од старозаветних пророка није изабирао себи ученике,Христос их је изабрао од овога света да би заједно са Њим вршили Тајну вечери око које ће се окупљати народ Божији. [5] Царство Божије код Синоптика- Марково јеванђеље Учење о Царству Божијем у Марковом Јеванђељу је поред христологије, доста разрађено код апостола Марка. Основни и кључни термин за есхатологију јесте термин Царство Божије или Царство Небеско[6]. За апостола Марка, као што смо видели на самом почетку Јеванђеља, појам Царство Божије је уско повезан са личношћу Господа Исуса Христа. Царство Божије није неки апстрактан појам који ће се десити у будућим временима, о којима ми ништа не знамо, него видимо да је есхатологија у личности Господа Исуса Христа већ дошла у историју[7]. Царство Божије је већ донето људима и они који прихвате и приме Христа су истовремено учесници Царства Божијега, јер ми у личности Христовој доживљавамо и предокушамо сам Есхатон, само Царство Божије. Основа есхатолошког учења Марковог јеванђеља поред учења о Царству Божијем налази се у 13. глави. То је позната есхатолошка беседа, која је забележена интегрално у Марковом јеванђељу. Овде Христос у 37. стихова говори о тим есхатолошким догађајима. Најдужа прича у Марковом јеванђељу јесте она која говори о поукама Господа Исуса Христа, о будућим збивањима и дешавањима. Основа ове есхатолошке беседе јесте та да Господ Исус Христос налазећи на Маслинској гори, пре страдања, гледајући Јерусалим, на речи својих ученика који се диве лепоти Јерусалимскога храма, говори и унапред пророкује шта ће се збити са Јерусалимом[8]. Он каже: ,,Заиста вам кажем да камен на камену неће остати од овога што видите.”Мк.13.2. Кроз целу есхатолошку беседу Христос говори о два догађаја. Један догађај је врло скора будућност, тј. дешавања која ће се збити седамдесетих година, када ће Јерусалим бити разорен и „камен на камену неће остати“, и када ће Јевреји бити протерани (град ће се назвати Елија Капитолина). Са друге стране, Христос говори о будућим догађајима, које ми просто из педагошких разлога нисмо у могућности да сазнамо. Христос на питања када ће се то десити, када ће се остварити твоја пророштва да ће доћи лажни пророци који ће покушати да преваре као вукови неке од хришћана, и када ће се многи знаци на небу се десити, каже да крај, неће бити тада него да ће крај бити онда када људи угледају Сина Човечијега када долази на облаку у сили и слави својој. И то је најважнији израз који говори о томе да Син Божији, о коме се овде говори као о Сину Човечијем, као пар екселанс есхатолошком термину. Када говоримо о есхатологији о последњим знацима и дешавањима у свету, Господ Исус Христос се у свим Јеванђељима представља као Син Човечији. У апокалиптичкој литератури Месија се назива Сином Човечијим, који ће судити над дванаест племена Израиљевих. Као што овде видимо, да о временима и знацима ми нисмо кадри да знамо, чак ни анђели, ни Син не зна, до једино Отац Небески познаје време. Свети Василија сматра да Христос вероватно из педагошких разлога није хтео о томе да говори својим ученицима, мада је знао.[9] У другим цитатима се каже Ја и Отац једно смо; оно што познаје Отац то зна и Син. Желећи да прекине причу да ученици не би улазили у детаље, да ученици не би питали када ће бити, да просто не би ослабила њихова вера, ако би сазнали када ће се то десити, Христос из тих разлога не жели ништа више да им каже и ту завршава причу. О знацима и временима нисмо позвани да знамо, него смо позвани да кроз цео живот проведемо у ишчекивању будућега Царства Божијега, које ће се једног дана остварити. Да ће се то остварити Христос поткрепљује речима: ,,Небо и земља ће проћи, али речи моје неће проћи.” Мк.13.31. Царство Божије и његово довршење Довршење Царства Божијег ипак није процес у коме се од човека не би ништа захтевало. Било би лудо мислити да очекивања Царства Божијег човека ставља у такво стање у коме би он већ могао да ужива у предукусу блаженства. Управо је супротно. Тражи се обраћење (1, 15). Тачно је да Марко не развија Христову етичку проповед. Ни 12 послатих Христових ученика, што се тиче моралног закона не проповеда ништа друго него да се људи покају (6,12). Па, ипак, све је сажето у том захтеву, (који су истицали и старозаветни пророци, а у новије време Јован Крститељ - 1,4), наиме коренити преокрет који човек треба да учини. Он треба свој живот да усмери на сасвим други начин, увидевши да се досад налазио на погрешном путу, свој живот треба сасвим окренути Богу и Његовом Царству које се у Христу приближило. [10] Царство Божије наилази, међутим на одбацивање и отпор. Марко је то ставио у митолошку слику. Царство Божије које с Христом моћно започиње наилази на царство сотоне. Ако се код Марка смањује простор Христовог говора у корист Његовог деловања, то се догађа с намером да се то разилажење тако рећи уздигне на ниво слике. Христос побеђује многоструке облике зла, насиља и болести, физичког и психичког тлачења који се – природно тада раширеној слици света – сматрају проузрокованим од демонских сила. Његова интерпретација се надовезује на пребацивања да уз помоћ Велзевула изгони демоне (3,22-27). У свом сликовитом одговору он описује ослобађајућу борбу између Царства Божијег и царства сотоне, коју он предводи и даје до знања да је Он тај, јачи који може свезати јакога. [11] Теми коначне победе Царства Божијег и оним што ће му претходити посвећено је 13. поглавље. У облику апокалиптичког поучног разговора, што делује попут неког завета, поучавају се четири изабрана ученика – то су први позвани ученици из 1:16-20. Већ у водном сценарију који је Марко створио поука се доводи у везу са разорењем храма (13,2). У оцени говора о коначним стварима, који је оптерећен бројним егзегетским проблемима, постоји велико јединство у томе да су разорење Јерусалима и Храма или претња граду од стране римско-јеврејског рата учинили нужним да се заузме став према питању коначног времена. Врхунац говора представља најава доласка Сина Човјечијег (13,26). За Марка је то јасно повезано с коначним објављивањем Царства Божијег, иако се у 13. глави не спомиње изричито Царство Божије. Повезаност Царства Божијег и Сина Човечијег намеће се, прво, због Марковог схватања царства и друго, она је потврђена тиме што после 8,38 следи 9,1. Поука о последњим временима у Мк 13 добија свој посебан облик, ако се пође од тога да је ту уграђен постојећи апокалиптички текст. У односу на реконструкцију апокалиптичког текста треба обратити пажњу на редослед одређених апокалиптичких места и на проповедни стил, који избегава управни говор. Царство Божије у Матејевом Јеванђељу ЗА употпуњење Мтејеве слике о Цркви важан је њен однос према појму Царства Божијег, које је уз неколико одступања (Mт. 12,28; 19,24; 21, 31.43), код Матеја сусрећемо као ''царство небеско'' (Mт. 3,2; 4,17; 5, 3.10.20; 7,21; 10,7; 11,12; 12, 24.31.33.44.45.47.72; 18, 3.23; 19, 14.23; 20,1; 22,2; 25,1).[12] То се не може уверљиво објаснити само уобичајеним позивањем на јудеохришћанску позадину еванђеља, због чега би из поштовања према Божијем имену преовладавао потоњи израз. У питању су ипак дубљи Матејеви теолошки разлози који су довели до те промене. Код њега тај појам нема више чисто харизматски значај, како га је имао у Исусовом најављивању и како га је најсатарији еванђелист Марко користио у свом еванђељу. Матеј тај појам користи за потребе свог учења, што потвђују бројне синтагме у којима је он повезан са другим важним теолошким појмовима. Тако на пример само Матеј има изразе ''Еванђеље о Царству'' (Mт. 4,23; 9,35; 24,14) или ''Реч о Царству'' (Mт. 12,19); на крају говора о краљевству небеском Исус ус лици домаћина описује задатк хришћанског писмознанца, који је ''упућн у царство небеско'' (Mт. 13,52). Ако се узме у обзир тако снажно истакнут садашњи аспект краљвства небеског, као што је то случај у Мт 13, онда је очигледна напетост између таковог говора и говора о доласку Сина Човечијег као судије (Mт. 24). Ако сада већ у краљевству небеском има добрих и лоших, ако су у краљвтсву Сина Човечијег, осим добрих, присутни још и ''завидници и безаконици'', ако је већ у Матејево време позната млакост и издаја вере, и ако ће на крају и над члановима краљевства небеског бити изречен коначан немилосрдан суд, онда се не може заобићи питање о слици Матејеве Цркве са становишта њеног односа према краљевству небеском.[13] Одговор лежи у две теологије присутних ектрема: мишљења да између Исусовог пројављивања Царства Божијег и Цркве нема никаквог континуитета, на једној, и примера у православној теологији честог изједначавања Цркве и Царства Божијег, на другој страни. Однос Цркве и Царства Божијег централна је тачка Матејеве еклисиологије, а опет је одлучујућа тачка Матејево темељно схватање: јели Царство Небеско искључиво будеуће есхатолошко или је са Исусом већ започето у Цркви, или се чак можда већ и остварило?[14] Предисторија појма Царство Божије у Старом завету је веома важно за исправно схватање теолошког садржаја који Мтеј даје том појму. Прво што нам запада за очи јесте то да се више не ради о неком земаљском облику Јахвеове владавине, већ се тим појмом највише истиче Јахвеова надмоћ на паганскин боговима.[15] Исто тако се може приметити као иодеја Царства Божијег за време ропства добија есхатолошко усмерење. Божија владавина од које се тренутно може видети само мало, у будућности приказује коначно и отворено. А притом је за Матејев теолошки концепт посебно потребно истаћи да у тој коначној есхатолошкој перспективи пагани не само да нису искључени из идеје спасења већ више Израелових пророка предвиђа како ће ти народи доћи у величанственом ходочашћу на Сион и заједно са Израелом уживати сва добра спасења.[16] Чак и то што се Исус на почетку обраћа само Израилу не значи да су пагани искључени из спасења. Напротив, ако се Исус слаже са Јованом Крститељем да Израел подлеже суду љутње Божије[17], а ипак му наговештава близину Царства Божијег, онда је то могуће само подсредством Божијег милосрђа и Бижијег опроштења, што Исус знацима показује негујући заједницу са цариницима и грешницима.[18] А то опет значи да Исус на свом окупљању Израила циља на коначно, есхатолошко конституисање Израела.[19] Тако Матејева Црква из Јевреја и пагана представља правог Израела, у којем се Царство Божије, које ће се у својој пуноћи остварити тек у будућности, већ сада догађа. Другим речима, за Матеја су Царство Божије и Израел недељиви, баш као и Израел и Црква, у којој се остварује есхатолошки Израел, у којем се већ сада почиње остаривати Царство Небеско. Ипак треба разликовати између Исусовог времена и времена Цркве. Исусова пројава Царства Божијег имала је есхатолошки концепт окупљања Израела, са којом сврхом је Исус прикупљао и спремао своје ученике. Уследила је међутим Исусова насилна смрт и збуњивање ученика која је нестала тек са васкрсном поруком. Једини континуитет између његовог земаљског живота и поваскрсности представљају жене које су као сведоци биле и једини сведоци празнога гроба. Матеју је важно да се тај континуитет протегне и на ученике, па он доноси реч Васкрслога женама: ''Идите јавите мојој браћи да пођу у Галилеју! Онде ће ме видети'' (Mт. 28,10). Он такође није заборавио и истакнути да су оне то и учиниле (Mт. 28,16). Све је појачано Исуовом најавом још за време његовог живота, коју је Матеј претходно донео, а која гласи: ''Али када васкрснем, ићи ћу пред вама у Галилеју'' (Mт. 26,32).[20] Теологија јеванђеља по Луки и појам Царствo Божије Када се спомињу синоптичари, Апостолу и Јеванђелисти Луки придодаје се посебно место. Наиме, овим место га чине сами његови списи. Када је реч о самом Јеванђељу, место му припада код синоптичара, али када су у питању Дела Апостолска, Апостол Лука сачинио је апсолутно нову књижевну врсту, у самом корпусу књига Новога Завета. [21] Поред тога што у самом Јеванђељу главно место заузимају Крст и Христово Васкрсење, Апостол Лука, као одреницу за своја двострука дела наводи и истиче Израиљ. Јер: ,,Ако Лука не преузима Исусов пут у поганско подручје око Тира и Сидона (Мк7, 24) и Цезарије Филипове (Мк 8, 27), те ако према томе Исус за цијело вријеме свога дјеловања остаје у границама Јудеје, тиме је приповједачки изражено оно, што Апостол Матеј зове његовим послањем (Мт 15, 24) само к изгубљеним овцама Дома Израиљева. А пут који у Делима Апостолским води даље од Јерусалима, описује удаљавање од Израиља и отварање према паганским народима“.[22] Када говоримо о самом времену код Апостола Луке, битно је напоменути и то да Апостол периодизира време. Наиме, он главницу ставља на Исусово време, док му предходи време старога народа Божијега , а након Христовог времена, следи време Цркве. Ово централно време, по Апостолу Луки се може постићи само духовним и аскетским животом, и то оним животом по Христовим Заповестима, те ово време описује Есхатолошко, Време које се тренутно осликава у самој Цркви Еклисиолошко, тј. оно време које је ,,Време Царства Небеског“.Али како наводи Гнилка: ,,Премда је у сваком случају точно да Исусово вријеме и вријеме Цркве под идејом испуњења спадају заједно, ипак их је могуће разликовати као периоде. Гранична се црта осјећа у опроштајним разговорима : ,,Али сада...“ (Лк 22, 36).[23] Овде Исус својим ученицима говори о својој смтри, као и мученичкој кончини , али обухвата и период када ће ученици остати сами, јер ако и пре беху послати без торбе и хлеба, сада треба да узму, јер: ,,Ко нема мача, нека прода свој огртач па га купи“. Овде се под мачем подразумева њихова угроженост, која им следи, тиме што ће донекле ,,остати“ сами. Међутим, након Исусовог времена, следи период Цркве, тј. период Духа Светога, који ће ,,помагати ученике и усмјеравати Цркву“.[24] Такође је битно нагласити да када су ученици остали сами, а у ишчекивању Духа Светога, били су једнодушно и заједно на молитви. Читаво Исусово деловање окренуто је Израиљу и читавом народу. Али када говоримо о времену његовог страдаља, требамо напоменути да се ту коначна одлука месијанског деловања Христа огчеда у страдању, затим у Васкрсењу, али подупрено са дванаесторицом Апостола и касније са седамдесеторицом, и то оне које Он шаље. Битно је и то да Апостол и Јеванђелист Лука на посебан начин одваја и више пута то чини, Израиљ од Јеванђеља. ,,У јеванђељу Лика прави разлику мноштва и његових вођа. То почиње већ са Ивановим крштењем, које мноштво спремно прихваћа, док се фарисеји и писмозналци, неће крстити, и сеже све до Исусова распињања, које вође узимају као повод за Исусово изругивање, док народ ту стоји затечен, и бије се у прса. Тиме није изражена само негативна реакција вођа него и њихов негативан утјецај на народ.“[25] Главница је та да Теолошка повезаност са Израиљом и те како остаје повезана и свакако сачувана, и то кроз Писмо, које је све то унапред наговестило, али и саму универзалност месијанског спасења. ,,Будући да су обећања дата израелском народу у Исусовом месијанском посланству у Цркви из поганских народа, Лука успјева, позивајући се на обећања, створити готово збуњујућу ситуацију.“[26] Јер обећана нада има свој врхунац у Васкрснућу разапетог Христа, које се прожима са општим Васкрсењем мртвих, те је у том смислу Хришћанска вера, испуњена јеврејска вера, иако већина Јевреја не прихвата тај однос. Ово је за Апостола и Јеванђелиста Луку један од главних темеља теолошке аргументације [1] Biblijska teologija Starog i Novog zavjeta (zbornik), Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993. Стр.307. [2] Исто дело, стр.308. [3] Чарнић, Протођакон др.Емилијан, Увод у Свето писмо Новог завета, Манастир Благовештење 2005 , стр.10 [4] Biblijska teologija Starog i Novog zavjeta (zbornik), Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993. Стр.308. [5] Исто дело, стр.309 [6] Gnilka. Ј. Teologija Novog zavjeta,Zagreb 1999. str.129. [7] Gnilka,Ј.Teologija Novog zavjeta,Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1999.str 132. [8] Каравиопулос, Јоанис, Увод у Нови завет:уџбеник за богословије1. САС.Спц , Београд 2010, стр.90 [9] Караводопулос , Јоанис,Јеванђеље по Марку, Истина, Београд,Шибеник 2007, стр.115. [10] Gnilka,Ј.Teologija Novog zavjeta,Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1999.стр.136. [11] Исто дело иста стр. [12] Dugandžić, I.Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004,стр. 77 [13] France R.T., Matej: uvod i komentar, Dobra Vest, Novi Sad 1987.стр.45. [14] Dugandžić,I. Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004.стр., 77 [15] Dugandžić,I. Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004, стр78 [16] Упо. (Из 2, 2-5; 25, 6-8; Мих 4, 1-5; Зах 14, 16) [17] Упо. (Мт 3, 7-10; Лк 13, 1-5) [18]Каравиопулос, Јоанис, Увод у Нови завет:уџбеник за богословије1. САС.Спц , Београд 2010, стр.93. [19], Dugandžić,I. Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004.стр78 [20] Исто [21] Треба имати на уму и то да и само Јеванђеље, као и сама Дела Апостолска допуњују једно друго и нису касније Дела Апостолска дописана, као неки додатак, него можемо слободно рећи да се Апостол Лука, од самог почетка одлучио на писање двоструког дела, како би што јасније и веродостојније описао живот Христов, али и Његове Цркве. Тако да сам пролог који се налази на самом почетку Јеванђеља, односи се на оба дела, тј. у њега се укључује и оно што нам и Дела Апостолска извештавају. [22] Joachim Gnilka, Teologija Novoga Zavjeta, Zagreb, 1999, str. 163 [23] Исто, стр. 163 [24] Исто, стр. 164 [25] Исто, стр. 165 [26] Исто, стр. 166 View full Странице
  2. Појам слободе у антици Ни један појам слободе, психолошки или философско-етички, није постојао пре Грка. У ранијим културама Средоземља и старог Истока социјална слобода и ропство били су познати и правно кодификовани, али представа о правој слободи која би ово превазилазила, недостаје. Отворено друштво постоји тек од грчке Антике. Код Грка је до 7. века социјална слобода била на првом месту, међутим касније се појављује и политичка која није схватана у смислу демократије. Прелом у таквом поимању слободе догодио се у току Персијских ратова. Слобода, ελευθερία постаје крајем 5. века један од појмова који се примењује у идеолошко-пропагандном контексту. Политичка слобода је при томе била углавном негативно дефинисана као слобода од владавине других. У ово време се појављује и реч „аутономија“ која значи да држава живи по сопственим, самоизрађеним, а не споља наметнутим законима. Паралелно са овим, Персијским ратовима условљеним развојем, од краја 6. века догађа се на унутрашњем политичком плану промена власти, тј. напушта се вадавина племства у корист владавине народа – демократије, са изразитим наглашавањем слободе и равноправности грађана. Слобода овде значи самовладавина грађана једне државе.[1] Античка демократија је била плебисцитарна а не репрезентативна. Платон и Аристотел као теоретичари констатовали су превише слободе и дефицит, другим речима анархију у владавини демократије. Платон је у свом делу Закони развио теорију мешовитог устава. Требало је да успостави равнотежу између демократских и аристократских елемената и на тај начин успостави праву меру слободе, а да не дође до исклизнућа. Тростурку поделу први је формулисао Аристотел на законодавну, извршну и судску власт. Такође и у libertas римске империје долази до проблематизовања слободе. Историчар Тацит показује да је републиканска слобода морала довести до борбе за моћ и грађанских ратова. Треба обратити пажњу и на то да слобода римске републике која је у принципу уништена није била демократска него аристократска слобода сенаторске владајуће класе. У грчким демократијама стално растућа политичка слобода повлачила је за собом слободу индивидуалног начина живота. Безгранична слобода и претећи сукоб појединаца и друштва довели су до тражења нових норми и савеза. Тако слобода постаје тема философске етике која се јавља код Сократа. При томе се осликавају пре свега три тематска комплекса која се тичу три различита аспекта појма слободе. Прво, појам урачунљивости, одговорности, добровољног, закључно са проблемом слободе воље, детерминације и индетерминације. Друго, анализа слободе избора и одлучивања између различитих могућности. Треће, слобода као Самобиће (Selbstein) у смислу аутаркије.[2] У савременом свету моралност означава облик индивидуалног понашања. Моралност у нашем мишљењу је постала ограничена друштвеним категоријама добра и зла. Етика друштва може настати из философске интерпретације човековог етоса или може бити последица датог обрасца религијског закона који одређује како би човек требало да се понаша.[3] Етика такође може да буде и наука, грана такозваних хуманистичких наука која настоји да пронађе најадекватнију лествицу вредности. Без обзира на њено философско, религијско или научно порекло, етика је правило понашања које важи за друштво у целини, само ако за основу и као предуслов има своју објективну примену. Слобода у Хришћанству У хришћанској Цркви, а посебно у предању православног истока проблем људског морала је увек био поистовећен са егзистенцијалном истином човека.[4] Моралност није објективни критеријум карактера и понашања већ динамички одговор личне слободе на човекову егзистенцијалну истину и аутентичност. Пре свега, човекова моралност је један егзистенцијални догађај, динамичко остварење егзистенције и пуноће живота или са друге стране неуспех и изопачење његове истините ипостаси. Моралност се односи на догађај човековог спасења. Јер за човека бити спасен значи да постаје исцељен и целосан, у потпуности значи да остварује свој потенцијал за постојање и живот који надилази и простор и време, а то значи да превазилази смрт. Свим људским егзистенцијама својествена је неугасива жеђ за спасењем а не побољшавање карактера или понашања. Због тога за Цркву, питање етике, за своју почетну тачку има слободу етоса – слободу од сваког схематског вредновања или утилитарног предодређења.[5] Бог се открива као ипостас бића, лична ипостас вечног живота. Постојање Бога као личности јесте дубок и непресушан извор истине бића. Није суштина или енергија Божија оно што устројава биће већ Његов личносни начин постојања, Бог као личност јесте ипостас бића. Бог није неко нејасно врховно биће нити безлична суштина којој се може приступити емоцијом или интелигенцијом. Бог црквеног искуства јесте Бог који себе открива у историји као личносно постојање, као посебност и слободу.[6] Бог је личност, Онај који је говорио са Мојсијем лицем к лицу. Управо као лично постојање, као посебност и слобода од било какве предодређености суштином или природом, Бог устројава биће, јесте ипостас бића. Поистовећење бића са личним постојањем Бога, поистовећење са суштинским последицама за истину човека и људски морал објашњава откривење Бога Цркви који је у исто време Тројичан. Личносно постојање Бога Оца устројава његову суштину или биће. Слободно из љубави Он рађа Сина и исходи Духа Светога. Поистовећење бића са слободом љубави, љубави која образује биће у ипостас, која открива да је истина етоса и морала једнака истини бића. Када говоримо о заједници Три Божанске Личности то се односи на начин постојања Бића Божијег који представља етос Божанске љубави. Како нам Откровење објављује да је Бог љубав „И ми смо познали и повјеровали љубав коју Бог има према нама. Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему.“(1 Јн 4,16). Љубав је издвојена као онтолошка категорија par excellence, једина могућност постојања, пошто Бог љубављу даје грађу (субстанцију) својом суштином и устројава своје биће.[7] Посебност личности је да ствара икону Божију у човеку. То је начин постојања који ствара и Бог и човек, етос Тројичног живота утиснут у човеку. Православна Црква у својој теологији човеку приступа као икони Божијој а не као Богу у човековој икони, издигнутој до бесконачности. У историји откровења Бога ми спознајемо истиниту егзистенцију слободну од сваке принуде, наметнуте човеку од његове природе после пада. Откровење Божије обасјава личну човекову посебност и слободу са свим последицам које слобода носи са собом. Икона Божија у човеку је очувана управо кроз трагедију његове слободе – личним начином постојања који има способност било да прихвати било да одбаци истинити живот љубави.[8] Слобода у Православној теологији Православно богословље учи о потчињавању једном објективном ауторитету, ма колико он добро дошао палом човеку, представља изазов човековој слободи. Стога су Богом дани закони схваћени као робовање „Благодарим Богу кроз Исуса Христа Господа нашега. Тако, дакле, ја сам умом служим закону Божијему а тијелом закону гријеха.“(Рим. 7, 25) „Али тада не знајући Бога, робовасте боговима који то по природи нису. А сада познавши Бога, или боље, будући познати од Бога, како се опет враћате на слабе и биједне стихије, којима опет изнова хоћете да робујете? Гледате на дане и мјесеце, и времена и године!“(Гал. 4, 8-10). Трагајући за сигурношћу човек ставља себе у ропство објективних ауторитета, али постоје моменти када јарам ропства постаје неиздрживо тежак за њега. Христос је дошао да ослободи човека од ропства и у светлости слободе коју Он дарује, читав појам ауторитета добија нов изглед. Бог је богословљем представљен као онај који дела иза историјских сцена. Истина је, међутим, да у томе да Бог, хришћански Бог уопште не дела иза историјских сцена; Он је постао дубоко и егзистенцијално укључен у њих.[9] Сам Бог имајући удела у нашој егзистенцији у Христу омогућује да Га схватимо као ауторитет, тј. позив за потчињење који долази изван наше егзистенције. Он је ауторитет једино у том смислу када учествује у нашој егзистенцији, личносно као Бог Логос. Тада пружа могућност да будемо у заједници са Њим и тако чини аутентичним наше личносно постојање.[10] Просто речено, за нас хришћане важи да Бог по себи нема никаквог ауторитета, тек у Христу постаје ауторитет. Али Христос може бити егзистенцијални ауторитет за човека једино Духом Светим „Зато вам дајем на знање, да нико ко Духом Божијим говори не каже: Анатема на Исуса! И нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим.“(1.Кор. 12, 3). Дух Свети је неодвојиво повезан са коренима реалности Христа као Божанске личности у нашем постојању тако што је делао у Оваплоћењу, Крштењу и целој служби Христовој. Наша заједница са Богом у Христу је заједница у Духу Светом а Христов егзистенцијални ауторитет јесте потврда да постојимо као деца Божија. Христово господство и Његов ауторитет признаје се само у Духу Светом, то је Божански ауторитет у релативном смислу само за нас крштене. При поимању ауторитета сви ауторитети унутар Цркве који претендују да представљају божански ауторитет престају да буду објективни и ауторитативни сами по себи и постају ауторитативни једино у контексту заједнице. Ауторитет Библије може бити схваћен само у духу, тј. у контексту заједничарског постојања у заједници.[11] Без силаска Светога Духа на дан Педесетнице и заједнице која је створена, свако сведочанство речи дела Божијих би било објективно могуће али не и егзистенцијално ауторитативно. Попут Божанског ауторитета и Библијски ауторитет везан је само и искључиво за Цркву. Све што говоримо о ауторитету и о врсти ауторитета садржински у себи одређује појам слободе. Слобода у овом случају није слобода од нечега нити могућност избора између добра и зла. Божији ауторитет не почива на томе што је он добар нити на било ком квалитету који он поседује. Ми Га не бирамо зато што је Он добар или из било ког другог разлога. Ми смо од Њега изабрани у избору за заједницу. Када једном ступимо у заједницу са Богом, наша слобода престаје да буде слобода од ничега поштео у заједници не постоји споља наметнути ауторитет.[12] Ако постоје наредбе и заповести у животу, оне постоје да дају израз заједници и да љубав унутар заједнице уобличе формом. Слобода је у овој ситуацији људска способност за узрастање у животу Божијем кроз лично укључење у тај живот. Слобода није од овога света и не пружа сигурност која би могла бити људски испитана и на коју би се могло ослонити. „Слобода деце Божије“ је есхатолошка реалност, али ипак реалност која, због Христа и кроз Духa Светога продире у историју и пружа укус есхатона, наше заједнице са Богом. Управо тај укус разоткрива истинско значење ауторитета у Цркви Христовој.[13] Слобода као основна категорија људског постојања може се схватити веома различито. У зависности како неко тумачи постојање света и човека, слобода има или етички или онтолошки карактер. Уколико постојање света и човека зависи од природе њених закона, као у јелинистичкој философији, онда се човек јавља као неслободно биће, тј. биће са етичком слободом. У том контексту тежња човека ка слободном постојању представља грех према Богу, то је бунт против закона који обезбеђуји и самим тим условљава постојање света и човека. То представља човекову тежњу за онтолошком слободом. Догађаји који су описани у Светом писму Новога завета, који су везани за Христа, Његов живот, рад и мисију у једном ширем контексту везују се за проблематику целокупног човечанства, а првенствено за проблем постојања слободног, вечног постојања човека. Ту спадају тумачења стварања и постојања света и човека, забележено у Светом писму Старога завета и однос Бога према свету и човеку. Схватање постојања света намеће питање међусобног односа Бога и света јер свет је као дар Божији, нешто друго у односу на Бога. Међутим, ту се одмах и садржи одговор: однос Бога са светом је слободан однос. Јер и поред тога што је свет као твар Божија ништа друго у односу на Бога, он није и ништа страно Богу. Свет је вољна Божија твар управо због тога што је доведен и што је одржан у бићу вољом Божијом.[14] Хришћанско учење представља Бога као апсолутно слободног и независног у односу на свет. Међутим, на овај проблем хришћанство је позитивно одговорило захваљујући Божијем откровењу у Христу који је својим Васкрсењем из мртвих потврдио да је Син Божији и Спаситељ света. Догађај Христовог Васкрсења из мртвих је потврдио да је Бог све створио ни из чега, да кроз Христа и у Христу све вечно живи на божански начин слободно.[15] У сведочанству рођења Господа Исуса Христа које је забележио јеванђелист Лука јасно се разликују два момента: а) Бог нуди човеку и кроз њега свој творевини заједницу која ће бити за њу способна и зато позива Пресвету Марију на слободну сарадњу са Њим, и б) Конкретно остварање те заједнице између Бога и творевине је рођење Господа као човека, Исуса Христа од Дјеве Марије посредством Духа Светога, тј. сам Господ Исус Христос, Син Божији родио се као човек поставши тако Богочовек за спасење света.[16] Тако Дјева Марија пристаје на слободну сарадњу речима „Ево слушкиње Господње – нека ми буде по речи твојој“(Лк 1, 38). Врло важан моменат, слободно, вечно постојање твари, јесте да заједница Бога са творевином није ни вербална нити јуридичка као што је то случај у Старом завету. То је онтолошка заједница Бога са светом основана на личности Сина који се посредством Светога Духа родио од Пресвете Богородице као човек. Ово је утолико важно уколико имамо на уму да Господ Исус Христос као Син Божији вечно постоји и на тај начин и свет је у Њему онтолошки слободан.[17] Дух Свети конституише Цркву као слободну заједницу људи и читаве творевине са Богом у Христу и на тај начин обезбеђује вечно, слободно постојање света јер Бог је благоизволео да у Исусу Христу има заједницу са светом.[18] Дакле, Дух Свети гради, после Вазнесења Христовог, једну слободну заједницу људи са Христом на земљи, литургијску заједницу, градећи на тај начин Цркву, тј. Царство Божије.[19] Закључак Слобода човекова се поистовећује са његовим бићем и зато је тежња за слободом уствари тежња за вечним постојањем. Схватање слободе и њено остварење зависи од тога како човек схвата постојање Бога, света и самога себе. Хришћанско схватање Свете Тројице, стварање света ни из чега, стварање човека као слободног бића међу творевином који има задатак, зависно од његове слободе, да приведе вечном животу, вечном постојању, Богу и кроз њега у Христа, управо се тиче слободе. Једино Дух Свети остварује слободу људи као вечно постојање заједнице са Христом. Треба се дубље бавити чињеницом да се слобода као биће једино остварује у Цркви, у Светој Евхаристији. Света Евхаристија у православном свету је одувек била једини прави израз слободног, вечног постојања света и једино реално Царство Небеско овде у историји и у вечности. Онога момента када се хришћански живот одвоји од Свете Евхаристије постаје само имитација хришћанства и Царства Небеског и заједнице са Богом, а не истински живи Христос и Царство Божије као лична заједница човека и света са Богом.[20] Mирко Василић,мастер теолог [1] Кремер Ханс (2004) „Основна поставка слободе у антици“. Беседа 6, Нови Сад, стр. 95 и 96. [2] Исто дело, стр. 98. [3] Јанарас Христо (2007) „Слобода морала“, Крагујевац, стр. 15. [4] Исто дело, стр. 17. [5] Исто дело, стр. 17. [6] Исто дело, стр. 18. [7] Исто дело, стр. 19. [8] Исто дело, стр. 23. [9] Зизиулас Јован (2000) „О појму ауторитета“ Саборност 3-4, стр. 38. [10] Исто дело, стр. 39. [11] Исто дело, стр. 41. [12] Исто дело, стр. 43. [13] Исто дело, стр. 43. [14] Мидић Игнатије (1995) „Од слободе као бунта до сободе као бића“ У сећање на будућност, Београд, стр. 108. [15] Исто дело, стр. 109. [16] Исто дело, стр. 116. [17] Исто дело, стр. 117. [18] Исто дело, стр. 119. [19] Исто дело, стр. 121. [20] Исто дело, стр. 123. View full Странице
  3. Уводне напомене За појам Царство Божије можемо рећи да је својсвен само за синоптике,[1] код Јована се помиње само два пута „Заиста, заиста ти кажем ко се не родо одозго не може видјети Царство Божије.”Јн 3.3 . И у разговору са Пилатом, Христос користи израз Царство моје, „Царство моје није од овога свијета”Јн.18.36. Интересантна је чињеница, да се овај појам нигне не помиње у сумаријима у Делима Апостолским где се помиње начин проповедања апостола осим у епизодама апостола Павла то свега на три места. У посланицама апостола Павла појам Царство Божије се помиње десет пута у контексту будућих догађаја. У посланица ма се прави разлика између појмова Царство Божије и Царство Синовог однсотно Царства Хрисовог.[2] “Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје ” Кол1.13. и „Јер знајте ово, да ниједан блудник, или нечист, или лакомац, који је идолопоклоник, нема насљеђа у Царству Христа и Бога. “Еф.5.5. Појам Царство Божије се помиње 31 пут у Лукином јеванђељу, 14 пута код Марка а оваквој дословној верзији код Матеја се помиње свега три пута. У јеванђељу по Матеју налазимо појам који је више јудејски Царство Небеско односто Царство Небеса . Овај појам Јеванђелист Матеј употребљава 30 пута само он у оваквом облику, које је еквивалентан значењу појма Царство Божије. Синоптичка јеванђеља нам сведоче да је Христос од самог почетка свог јавног деловања проповедао непосредну близину Царства Божијег[3] . Синоптици су сагласни да је Христос био свестан да је повезан да том Божанском сваррношћу Царства Божијег и њеног ишчековања овде на земљи. У крштењу на Јордану Христос доживљава лично искуство када га глас са неба прошава за Помазаника Божијег. Тај глас је и Христос чио и просутни са Њим, то је доказ да је Христос од самога почетка своје мисије на земљи био свестан свог позива од Оца. У описима кушања у пустињи Матеј и Лука наглашају идеје у Исусу као Помазанику Божијем а у описима егзорцизама Христос најављује рат против царства сатаниног као даказ да се Царство Божије остварује у Христовој личнисти о у Његовом посланству од Оца. Исус Христос за себе говори да је Син Човечији о томе сведече сви јеванђелсти, готова сам себи даје овакву тутулу.[4] Титула Син Човечији говори о томе да је Исус Христос личност која има кључну улогу у доласку Царства Божијег. Христос говори ученицима о Сину Човечије када прориче своје страње и Васкрсење “И поче их учити да Син Човјечији треба много да пострада, и да ће га одбацити старјешине и првосвештеници и књижевници, и да ће га убити, и да ће послије три дана васкрснути. ”Мк.8.31. и пред Синедрионом казује да је Он Син Човечији “А Исус рече: Ја сам тај; и видјећете Сина Човјечијега гдје сједи са десне стране Силе и долази на облацима небеским.”Мк.14.62. У ово стиху Христос говори о будућем стању уЦарства Божијег . Проштво о разорењу храма и нејасне аполаптичне параболе наглашавају скори долазак Царства Божијег. Два момента најбоље сведоче о доласку Царства, то су избор дванаесторице апостола и Тајна Вечера. Избор апостола је једнствен пример у Новом завету јер нико од старозаветних пророка није изабирао себи ученике,Христос их је изабрао од овога света да би заједно са Њим вршили Тајну вечери око које ће се окупљати народ Божији. [5] Царство Божије код Синоптика- Марково јеванђеље Учење о Царству Божијем у Марковом Јеванђељу је поред христологије, доста разрађено код апостола Марка. Основни и кључни термин за есхатологију јесте термин Царство Божије или Царство Небеско[6]. За апостола Марка, као што смо видели на самом почетку Јеванђеља, појам Царство Божије је уско повезан са личношћу Господа Исуса Христа. Царство Божије није неки апстрактан појам који ће се десити у будућим временима, о којима ми ништа не знамо, него видимо да је есхатологија у личности Господа Исуса Христа већ дошла у историју[7]. Царство Божије је већ донето људима и они који прихвате и приме Христа су истовремено учесници Царства Божијега, јер ми у личности Христовој доживљавамо и предокушамо сам Есхатон, само Царство Божије. Основа есхатолошког учења Марковог јеванђеља поред учења о Царству Божијем налази се у 13. глави. То је позната есхатолошка беседа, која је забележена интегрално у Марковом јеванђељу. Овде Христос у 37. стихова говори о тим есхатолошким догађајима. Најдужа прича у Марковом јеванђељу јесте она која говори о поукама Господа Исуса Христа, о будућим збивањима и дешавањима. Основа ове есхатолошке беседе јесте та да Господ Исус Христос налазећи на Маслинској гори, пре страдања, гледајући Јерусалим, на речи својих ученика који се диве лепоти Јерусалимскога храма, говори и унапред пророкује шта ће се збити са Јерусалимом[8]. Он каже: ,,Заиста вам кажем да камен на камену неће остати од овога што видите.”Мк.13.2. Кроз целу есхатолошку беседу Христос говори о два догађаја. Један догађај је врло скора будућност, тј. дешавања која ће се збити седамдесетих година, када ће Јерусалим бити разорен и „камен на камену неће остати“, и када ће Јевреји бити протерани (град ће се назвати Елија Капитолина). Са друге стране, Христос говори о будућим догађајима, које ми просто из педагошких разлога нисмо у могућности да сазнамо. Христос на питања када ће се то десити, када ће се остварити твоја пророштва да ће доћи лажни пророци који ће покушати да преваре као вукови неке од хришћана, и када ће се многи знаци на небу се десити, каже да крај, неће бити тада него да ће крај бити онда када људи угледају Сина Човечијега када долази на облаку у сили и слави својој. И то је најважнији израз који говори о томе да Син Божији, о коме се овде говори као о Сину Човечијем, као пар екселанс есхатолошком термину. Када говоримо о есхатологији о последњим знацима и дешавањима у свету, Господ Исус Христос се у свим Јеванђељима представља као Син Човечији. У апокалиптичкој литератури Месија се назива Сином Човечијим, који ће судити над дванаест племена Израиљевих. Као што овде видимо, да о временима и знацима ми нисмо кадри да знамо, чак ни анђели, ни Син не зна, до једино Отац Небески познаје време. Свети Василија сматра да Христос вероватно из педагошких разлога није хтео о томе да говори својим ученицима, мада је знао.[9] У другим цитатима се каже Ја и Отац једно смо; оно што познаје Отац то зна и Син. Желећи да прекине причу да ученици не би улазили у детаље, да ученици не би питали када ће бити, да просто не би ослабила њихова вера, ако би сазнали када ће се то десити, Христос из тих разлога не жели ништа више да им каже и ту завршава причу. О знацима и временима нисмо позвани да знамо, него смо позвани да кроз цео живот проведемо у ишчекивању будућега Царства Божијега, које ће се једног дана остварити. Да ће се то остварити Христос поткрепљује речима: ,,Небо и земља ће проћи, али речи моје неће проћи.” Мк.13.31. Царство Божије и његово довршење Довршење Царства Божијег ипак није процес у коме се од човека не би ништа захтевало. Било би лудо мислити да очекивања Царства Божијег човека ставља у такво стање у коме би он већ могао да ужива у предукусу блаженства. Управо је супротно. Тражи се обраћење (1, 15). Тачно је да Марко не развија Христову етичку проповед. Ни 12 послатих Христових ученика, што се тиче моралног закона не проповеда ништа друго него да се људи покају (6,12). Па, ипак, све је сажето у том захтеву, (који су истицали и старозаветни пророци, а у новије време Јован Крститељ - 1,4), наиме коренити преокрет који човек треба да учини. Он треба свој живот да усмери на сасвим други начин, увидевши да се досад налазио на погрешном путу, свој живот треба сасвим окренути Богу и Његовом Царству које се у Христу приближило. [10] Царство Божије наилази, међутим на одбацивање и отпор. Марко је то ставио у митолошку слику. Царство Божије које с Христом моћно започиње наилази на царство сотоне. Ако се код Марка смањује простор Христовог говора у корист Његовог деловања, то се догађа с намером да се то разилажење тако рећи уздигне на ниво слике. Христос побеђује многоструке облике зла, насиља и болести, физичког и психичког тлачења који се – природно тада раширеној слици света – сматрају проузрокованим од демонских сила. Његова интерпретација се надовезује на пребацивања да уз помоћ Велзевула изгони демоне (3,22-27). У свом сликовитом одговору он описује ослобађајућу борбу између Царства Божијег и царства сотоне, коју он предводи и даје до знања да је Он тај, јачи који може свезати јакога. [11] Теми коначне победе Царства Божијег и оним што ће му претходити посвећено је 13. поглавље. У облику апокалиптичког поучног разговора, што делује попут неког завета, поучавају се четири изабрана ученика – то су први позвани ученици из 1:16-20. Већ у водном сценарију који је Марко створио поука се доводи у везу са разорењем храма (13,2). У оцени говора о коначним стварима, који је оптерећен бројним егзегетским проблемима, постоји велико јединство у томе да су разорење Јерусалима и Храма или претња граду од стране римско-јеврејског рата учинили нужним да се заузме став према питању коначног времена. Врхунац говора представља најава доласка Сина Човјечијег (13,26). За Марка је то јасно повезано с коначним објављивањем Царства Божијег, иако се у 13. глави не спомиње изричито Царство Божије. Повезаност Царства Божијег и Сина Човечијег намеће се, прво, због Марковог схватања царства и друго, она је потврђена тиме што после 8,38 следи 9,1. Поука о последњим временима у Мк 13 добија свој посебан облик, ако се пође од тога да је ту уграђен постојећи апокалиптички текст. У односу на реконструкцију апокалиптичког текста треба обратити пажњу на редослед одређених апокалиптичких места и на проповедни стил, који избегава управни говор. Царство Божије у Матејевом Јеванђељу ЗА употпуњење Мтејеве слике о Цркви важан је њен однос према појму Царства Божијег, које је уз неколико одступања (Mт. 12,28; 19,24; 21, 31.43), код Матеја сусрећемо као ''царство небеско'' (Mт. 3,2; 4,17; 5, 3.10.20; 7,21; 10,7; 11,12; 12, 24.31.33.44.45.47.72; 18, 3.23; 19, 14.23; 20,1; 22,2; 25,1).[12] То се не може уверљиво објаснити само уобичајеним позивањем на јудеохришћанску позадину еванђеља, због чега би из поштовања према Божијем имену преовладавао потоњи израз. У питању су ипак дубљи Матејеви теолошки разлози који су довели до те промене. Код њега тај појам нема више чисто харизматски значај, како га је имао у Исусовом најављивању и како га је најсатарији еванђелист Марко користио у свом еванђељу. Матеј тај појам користи за потребе свог учења, што потвђују бројне синтагме у којима је он повезан са другим важним теолошким појмовима. Тако на пример само Матеј има изразе ''Еванђеље о Царству'' (Mт. 4,23; 9,35; 24,14) или ''Реч о Царству'' (Mт. 12,19); на крају говора о краљевству небеском Исус ус лици домаћина описује задатк хришћанског писмознанца, који је ''упућн у царство небеско'' (Mт. 13,52). Ако се узме у обзир тако снажно истакнут садашњи аспект краљвства небеског, као што је то случај у Мт 13, онда је очигледна напетост између таковог говора и говора о доласку Сина Човечијег као судије (Mт. 24). Ако сада већ у краљевству небеском има добрих и лоших, ако су у краљвтсву Сина Човечијег, осим добрих, присутни још и ''завидници и безаконици'', ако је већ у Матејево време позната млакост и издаја вере, и ако ће на крају и над члановима краљевства небеског бити изречен коначан немилосрдан суд, онда се не може заобићи питање о слици Матејеве Цркве са становишта њеног односа према краљевству небеском.[13] Одговор лежи у две теологије присутних ектрема: мишљења да између Исусовог пројављивања Царства Божијег и Цркве нема никаквог континуитета, на једној, и примера у православној теологији честог изједначавања Цркве и Царства Божијег, на другој страни. Однос Цркве и Царства Божијег централна је тачка Матејеве еклисиологије, а опет је одлучујућа тачка Матејево темељно схватање: јели Царство Небеско искључиво будеуће есхатолошко или је са Исусом већ започето у Цркви, или се чак можда већ и остварило?[14] Предисторија појма Царство Божије у Старом завету је веома важно за исправно схватање теолошког садржаја који Мтеј даје том појму. Прво што нам запада за очи јесте то да се више не ради о неком земаљском облику Јахвеове владавине, већ се тим појмом највише истиче Јахвеова надмоћ на паганскин боговима.[15] Исто тако се може приметити као иодеја Царства Божијег за време ропства добија есхатолошко усмерење. Божија владавина од које се тренутно може видети само мало, у будућности приказује коначно и отворено. А притом је за Матејев теолошки концепт посебно потребно истаћи да у тој коначној есхатолошкој перспективи пагани не само да нису искључени из идеје спасења већ више Израелових пророка предвиђа како ће ти народи доћи у величанственом ходочашћу на Сион и заједно са Израелом уживати сва добра спасења.[16] Чак и то што се Исус на почетку обраћа само Израилу не значи да су пагани искључени из спасења. Напротив, ако се Исус слаже са Јованом Крститељем да Израел подлеже суду љутње Божије[17], а ипак му наговештава близину Царства Божијег, онда је то могуће само подсредством Божијег милосрђа и Бижијег опроштења, што Исус знацима показује негујући заједницу са цариницима и грешницима.[18] А то опет значи да Исус на свом окупљању Израила циља на коначно, есхатолошко конституисање Израела.[19] Тако Матејева Црква из Јевреја и пагана представља правог Израела, у којем се Царство Божије, које ће се у својој пуноћи остварити тек у будућности, већ сада догађа. Другим речима, за Матеја су Царство Божије и Израел недељиви, баш као и Израел и Црква, у којој се остварује есхатолошки Израел, у којем се већ сада почиње остаривати Царство Небеско. Ипак треба разликовати између Исусовог времена и времена Цркве. Исусова пројава Царства Божијег имала је есхатолошки концепт окупљања Израела, са којом сврхом је Исус прикупљао и спремао своје ученике. Уследила је међутим Исусова насилна смрт и збуњивање ученика која је нестала тек са васкрсном поруком. Једини континуитет између његовог земаљског живота и поваскрсности представљају жене које су као сведоци биле и једини сведоци празнога гроба. Матеју је важно да се тај континуитет протегне и на ученике, па он доноси реч Васкрслога женама: ''Идите јавите мојој браћи да пођу у Галилеју! Онде ће ме видети'' (Mт. 28,10). Он такође није заборавио и истакнути да су оне то и учиниле (Mт. 28,16). Све је појачано Исуовом најавом још за време његовог живота, коју је Матеј претходно донео, а која гласи: ''Али када васкрснем, ићи ћу пред вама у Галилеју'' (Mт. 26,32).[20] Теологија јеванђеља по Луки и појам Царствo Божије Када се спомињу синоптичари, Апостолу и Јеванђелисти Луки придодаје се посебно место. Наиме, овим место га чине сами његови списи. Када је реч о самом Јеванђељу, место му припада код синоптичара, али када су у питању Дела Апостолска, Апостол Лука сачинио је апсолутно нову књижевну врсту, у самом корпусу књига Новога Завета. [21] Поред тога што у самом Јеванђељу главно место заузимају Крст и Христово Васкрсење, Апостол Лука, као одреницу за своја двострука дела наводи и истиче Израиљ. Јер: ,,Ако Лука не преузима Исусов пут у поганско подручје око Тира и Сидона (Мк7, 24) и Цезарије Филипове (Мк 8, 27), те ако према томе Исус за цијело вријеме свога дјеловања остаје у границама Јудеје, тиме је приповједачки изражено оно, што Апостол Матеј зове његовим послањем (Мт 15, 24) само к изгубљеним овцама Дома Израиљева. А пут који у Делима Апостолским води даље од Јерусалима, описује удаљавање од Израиља и отварање према паганским народима“.[22] Када говоримо о самом времену код Апостола Луке, битно је напоменути и то да Апостол периодизира време. Наиме, он главницу ставља на Исусово време, док му предходи време старога народа Божијега , а након Христовог времена, следи време Цркве. Ово централно време, по Апостолу Луки се може постићи само духовним и аскетским животом, и то оним животом по Христовим Заповестима, те ово време описује Есхатолошко, Време које се тренутно осликава у самој Цркви Еклисиолошко, тј. оно време које је ,,Време Царства Небеског“.Али како наводи Гнилка: ,,Премда је у сваком случају точно да Исусово вријеме и вријеме Цркве под идејом испуњења спадају заједно, ипак их је могуће разликовати као периоде. Гранична се црта осјећа у опроштајним разговорима : ,,Али сада...“ (Лк 22, 36).[23] Овде Исус својим ученицима говори о својој смтри, као и мученичкој кончини , али обухвата и период када ће ученици остати сами, јер ако и пре беху послати без торбе и хлеба, сада треба да узму, јер: ,,Ко нема мача, нека прода свој огртач па га купи“. Овде се под мачем подразумева њихова угроженост, која им следи, тиме што ће донекле ,,остати“ сами. Међутим, након Исусовог времена, следи период Цркве, тј. период Духа Светога, који ће ,,помагати ученике и усмјеравати Цркву“.[24] Такође је битно нагласити да када су ученици остали сами, а у ишчекивању Духа Светога, били су једнодушно и заједно на молитви. Читаво Исусово деловање окренуто је Израиљу и читавом народу. Али када говоримо о времену његовог страдаља, требамо напоменути да се ту коначна одлука месијанског деловања Христа огчеда у страдању, затим у Васкрсењу, али подупрено са дванаесторицом Апостола и касније са седамдесеторицом, и то оне које Он шаље. Битно је и то да Апостол и Јеванђелист Лука на посебан начин одваја и више пута то чини, Израиљ од Јеванђеља. ,,У јеванђељу Лика прави разлику мноштва и његових вођа. То почиње већ са Ивановим крштењем, које мноштво спремно прихваћа, док се фарисеји и писмозналци, неће крстити, и сеже све до Исусова распињања, које вође узимају као повод за Исусово изругивање, док народ ту стоји затечен, и бије се у прса. Тиме није изражена само негативна реакција вођа него и њихов негативан утјецај на народ.“[25] Главница је та да Теолошка повезаност са Израиљом и те како остаје повезана и свакако сачувана, и то кроз Писмо, које је све то унапред наговестило, али и саму универзалност месијанског спасења. ,,Будући да су обећања дата израелском народу у Исусовом месијанском посланству у Цркви из поганских народа, Лука успјева, позивајући се на обећања, створити готово збуњујућу ситуацију.“[26] Јер обећана нада има свој врхунац у Васкрснућу разапетог Христа, које се прожима са општим Васкрсењем мртвих, те је у том смислу Хришћанска вера, испуњена јеврејска вера, иако већина Јевреја не прихвата тај однос. Ово је за Апостола и Јеванђелиста Луку један од главних темеља теолошке аргументације [1] Biblijska teologija Starog i Novog zavjeta (zbornik), Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993. Стр.307. [2] Исто дело, стр.308. [3] Чарнић, Протођакон др.Емилијан, Увод у Свето писмо Новог завета, Манастир Благовештење 2005 , стр.10 [4] Biblijska teologija Starog i Novog zavjeta (zbornik), Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993. Стр.308. [5] Исто дело, стр.309 [6] Gnilka. Ј. Teologija Novog zavjeta,Zagreb 1999. str.129. [7] Gnilka,Ј.Teologija Novog zavjeta,Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1999.str 132. [8] Каравиопулос, Јоанис, Увод у Нови завет:уџбеник за богословије1. САС.Спц , Београд 2010, стр.90 [9] Караводопулос , Јоанис,Јеванђеље по Марку, Истина, Београд,Шибеник 2007, стр.115. [10] Gnilka,Ј.Teologija Novog zavjeta,Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1999.стр.136. [11] Исто дело иста стр. [12] Dugandžić, I.Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004,стр. 77 [13] France R.T., Matej: uvod i komentar, Dobra Vest, Novi Sad 1987.стр.45. [14] Dugandžić,I. Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004.стр., 77 [15] Dugandžić,I. Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004, стр78 [16] Упо. (Из 2, 2-5; 25, 6-8; Мих 4, 1-5; Зах 14, 16) [17] Упо. (Мт 3, 7-10; Лк 13, 1-5) [18]Каравиопулос, Јоанис, Увод у Нови завет:уџбеник за богословије1. САС.Спц , Београд 2010, стр.93. [19], Dugandžić,I. Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004.стр78 [20] Исто [21] Треба имати на уму и то да и само Јеванђеље, као и сама Дела Апостолска допуњују једно друго и нису касније Дела Апостолска дописана, као неки додатак, него можемо слободно рећи да се Апостол Лука, од самог почетка одлучио на писање двоструког дела, како би што јасније и веродостојније описао живот Христов, али и Његове Цркве. Тако да сам пролог који се налази на самом почетку Јеванђеља, односи се на оба дела, тј. у њега се укључује и оно што нам и Дела Апостолска извештавају. [22] Joachim Gnilka, Teologija Novoga Zavjeta, Zagreb, 1999, str. 163 [23] Исто, стр. 163 [24] Исто, стр. 164 [25] Исто, стр. 165 [26] Исто, стр. 166
  4. Појам слободе у антици Ни један појам слободе, психолошки или философско-етички, није постојао пре Грка. У ранијим културама Средоземља и старог Истока социјална слобода и ропство били су познати и правно кодификовани, али представа о правој слободи која би ово превазилазила, недостаје. Отворено друштво постоји тек од грчке Антике. Код Грка је до 7. века социјална слобода била на првом месту, међутим касније се појављује и политичка која није схватана у смислу демократије. Прелом у таквом поимању слободе догодио се у току Персијских ратова. Слобода, ελευθερία постаје крајем 5. века један од појмова који се примењује у идеолошко-пропагандном контексту. Политичка слобода је при томе била углавном негативно дефинисана као слобода од владавине других. У ово време се појављује и реч „аутономија“ која значи да држава живи по сопственим, самоизрађеним, а не споља наметнутим законима. Паралелно са овим, Персијским ратовима условљеним развојем, од краја 6. века догађа се на унутрашњем политичком плану промена власти, тј. напушта се вадавина племства у корист владавине народа – демократије, са изразитим наглашавањем слободе и равноправности грађана. Слобода овде значи самовладавина грађана једне државе.[1] Античка демократија је била плебисцитарна а не репрезентативна. Платон и Аристотел као теоретичари констатовали су превише слободе и дефицит, другим речима анархију у владавини демократије. Платон је у свом делу Закони развио теорију мешовитог устава. Требало је да успостави равнотежу између демократских и аристократских елемената и на тај начин успостави праву меру слободе, а да не дође до исклизнућа. Тростурку поделу први је формулисао Аристотел на законодавну, извршну и судску власт. Такође и у libertas римске империје долази до проблематизовања слободе. Историчар Тацит показује да је републиканска слобода морала довести до борбе за моћ и грађанских ратова. Треба обратити пажњу и на то да слобода римске републике која је у принципу уништена није била демократска него аристократска слобода сенаторске владајуће класе. У грчким демократијама стално растућа политичка слобода повлачила је за собом слободу индивидуалног начина живота. Безгранична слобода и претећи сукоб појединаца и друштва довели су до тражења нових норми и савеза. Тако слобода постаје тема философске етике која се јавља код Сократа. При томе се осликавају пре свега три тематска комплекса која се тичу три различита аспекта појма слободе. Прво, појам урачунљивости, одговорности, добровољног, закључно са проблемом слободе воље, детерминације и индетерминације. Друго, анализа слободе избора и одлучивања између различитих могућности. Треће, слобода као Самобиће (Selbstein) у смислу аутаркије.[2] У савременом свету моралност означава облик индивидуалног понашања. Моралност у нашем мишљењу је постала ограничена друштвеним категоријама добра и зла. Етика друштва може настати из философске интерпретације човековог етоса или може бити последица датог обрасца религијског закона који одређује како би човек требало да се понаша.[3] Етика такође може да буде и наука, грана такозваних хуманистичких наука која настоји да пронађе најадекватнију лествицу вредности. Без обзира на њено философско, религијско или научно порекло, етика је правило понашања које важи за друштво у целини, само ако за основу и као предуслов има своју објективну примену. Слобода у Хришћанству У хришћанској Цркви, а посебно у предању православног истока проблем људског морала је увек био поистовећен са егзистенцијалном истином човека.[4] Моралност није објективни критеријум карактера и понашања већ динамички одговор личне слободе на човекову егзистенцијалну истину и аутентичност. Пре свега, човекова моралност је један егзистенцијални догађај, динамичко остварење егзистенције и пуноће живота или са друге стране неуспех и изопачење његове истините ипостаси. Моралност се односи на догађај човековог спасења. Јер за човека бити спасен значи да постаје исцељен и целосан, у потпуности значи да остварује свој потенцијал за постојање и живот који надилази и простор и време, а то значи да превазилази смрт. Свим људским егзистенцијама својествена је неугасива жеђ за спасењем а не побољшавање карактера или понашања. Због тога за Цркву, питање етике, за своју почетну тачку има слободу етоса – слободу од сваког схематског вредновања или утилитарног предодређења.[5] Бог се открива као ипостас бића, лична ипостас вечног живота. Постојање Бога као личности јесте дубок и непресушан извор истине бића. Није суштина или енергија Божија оно што устројава биће већ Његов личносни начин постојања, Бог као личност јесте ипостас бића. Бог није неко нејасно врховно биће нити безлична суштина којој се може приступити емоцијом или интелигенцијом. Бог црквеног искуства јесте Бог који себе открива у историји као личносно постојање, као посебност и слободу.[6] Бог је личност, Онај који је говорио са Мојсијем лицем к лицу. Управо као лично постојање, као посебност и слобода од било какве предодређености суштином или природом, Бог устројава биће, јесте ипостас бића. Поистовећење бића са личним постојањем Бога, поистовећење са суштинским последицама за истину човека и људски морал објашњава откривење Бога Цркви који је у исто време Тројичан. Личносно постојање Бога Оца устројава његову суштину или биће. Слободно из љубави Он рађа Сина и исходи Духа Светога. Поистовећење бића са слободом љубави, љубави која образује биће у ипостас, која открива да је истина етоса и морала једнака истини бића. Када говоримо о заједници Три Божанске Личности то се односи на начин постојања Бића Божијег који представља етос Божанске љубави. Како нам Откровење објављује да је Бог љубав „И ми смо познали и повјеровали љубав коју Бог има према нама. Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему.“(1 Јн 4,16). Љубав је издвојена као онтолошка категорија par excellence, једина могућност постојања, пошто Бог љубављу даје грађу (субстанцију) својом суштином и устројава своје биће.[7] Посебност личности је да ствара икону Божију у човеку. То је начин постојања који ствара и Бог и човек, етос Тројичног живота утиснут у човеку. Православна Црква у својој теологији човеку приступа као икони Божијој а не као Богу у човековој икони, издигнутој до бесконачности. У историји откровења Бога ми спознајемо истиниту егзистенцију слободну од сваке принуде, наметнуте човеку од његове природе после пада. Откровење Божије обасјава личну човекову посебност и слободу са свим последицам које слобода носи са собом. Икона Божија у човеку је очувана управо кроз трагедију његове слободе – личним начином постојања који има способност било да прихвати било да одбаци истинити живот љубави.[8] Слобода у Православној теологији Православно богословље учи о потчињавању једном објективном ауторитету, ма колико он добро дошао палом човеку, представља изазов човековој слободи. Стога су Богом дани закони схваћени као робовање „Благодарим Богу кроз Исуса Христа Господа нашега. Тако, дакле, ја сам умом служим закону Божијему а тијелом закону гријеха.“(Рим. 7, 25) „Али тада не знајући Бога, робовасте боговима који то по природи нису. А сада познавши Бога, или боље, будући познати од Бога, како се опет враћате на слабе и биједне стихије, којима опет изнова хоћете да робујете? Гледате на дане и мјесеце, и времена и године!“(Гал. 4, 8-10). Трагајући за сигурношћу човек ставља себе у ропство објективних ауторитета, али постоје моменти када јарам ропства постаје неиздрживо тежак за њега. Христос је дошао да ослободи човека од ропства и у светлости слободе коју Он дарује, читав појам ауторитета добија нов изглед. Бог је богословљем представљен као онај који дела иза историјских сцена. Истина је, међутим, да у томе да Бог, хришћански Бог уопште не дела иза историјских сцена; Он је постао дубоко и егзистенцијално укључен у њих.[9] Сам Бог имајући удела у нашој егзистенцији у Христу омогућује да Га схватимо као ауторитет, тј. позив за потчињење који долази изван наше егзистенције. Он је ауторитет једино у том смислу када учествује у нашој егзистенцији, личносно као Бог Логос. Тада пружа могућност да будемо у заједници са Њим и тако чини аутентичним наше личносно постојање.[10] Просто речено, за нас хришћане важи да Бог по себи нема никаквог ауторитета, тек у Христу постаје ауторитет. Али Христос може бити егзистенцијални ауторитет за човека једино Духом Светим „Зато вам дајем на знање, да нико ко Духом Божијим говори не каже: Анатема на Исуса! И нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим.“(1.Кор. 12, 3). Дух Свети је неодвојиво повезан са коренима реалности Христа као Божанске личности у нашем постојању тако што је делао у Оваплоћењу, Крштењу и целој служби Христовој. Наша заједница са Богом у Христу је заједница у Духу Светом а Христов егзистенцијални ауторитет јесте потврда да постојимо као деца Божија. Христово господство и Његов ауторитет признаје се само у Духу Светом, то је Божански ауторитет у релативном смислу само за нас крштене. При поимању ауторитета сви ауторитети унутар Цркве који претендују да представљају божански ауторитет престају да буду објективни и ауторитативни сами по себи и постају ауторитативни једино у контексту заједнице. Ауторитет Библије може бити схваћен само у духу, тј. у контексту заједничарског постојања у заједници.[11] Без силаска Светога Духа на дан Педесетнице и заједнице која је створена, свако сведочанство речи дела Божијих би било објективно могуће али не и егзистенцијално ауторитативно. Попут Божанског ауторитета и Библијски ауторитет везан је само и искључиво за Цркву. Све што говоримо о ауторитету и о врсти ауторитета садржински у себи одређује појам слободе. Слобода у овом случају није слобода од нечега нити могућност избора између добра и зла. Божији ауторитет не почива на томе што је он добар нити на било ком квалитету који он поседује. Ми Га не бирамо зато што је Он добар или из било ког другог разлога. Ми смо од Њега изабрани у избору за заједницу. Када једном ступимо у заједницу са Богом, наша слобода престаје да буде слобода од ничега поштео у заједници не постоји споља наметнути ауторитет.[12] Ако постоје наредбе и заповести у животу, оне постоје да дају израз заједници и да љубав унутар заједнице уобличе формом. Слобода је у овој ситуацији људска способност за узрастање у животу Божијем кроз лично укључење у тај живот. Слобода није од овога света и не пружа сигурност која би могла бити људски испитана и на коју би се могло ослонити. „Слобода деце Божије“ је есхатолошка реалност, али ипак реалност која, због Христа и кроз Духa Светога продире у историју и пружа укус есхатона, наше заједнице са Богом. Управо тај укус разоткрива истинско значење ауторитета у Цркви Христовој.[13] Слобода као основна категорија људског постојања може се схватити веома различито. У зависности како неко тумачи постојање света и човека, слобода има или етички или онтолошки карактер. Уколико постојање света и човека зависи од природе њених закона, као у јелинистичкој философији, онда се човек јавља као неслободно биће, тј. биће са етичком слободом. У том контексту тежња човека ка слободном постојању представља грех према Богу, то је бунт против закона који обезбеђуји и самим тим условљава постојање света и човека. То представља човекову тежњу за онтолошком слободом. Догађаји који су описани у Светом писму Новога завета, који су везани за Христа, Његов живот, рад и мисију у једном ширем контексту везују се за проблематику целокупног човечанства, а првенствено за проблем постојања слободног, вечног постојања човека. Ту спадају тумачења стварања и постојања света и човека, забележено у Светом писму Старога завета и однос Бога према свету и човеку. Схватање постојања света намеће питање међусобног односа Бога и света јер свет је као дар Божији, нешто друго у односу на Бога. Међутим, ту се одмах и садржи одговор: однос Бога са светом је слободан однос. Јер и поред тога што је свет као твар Божија ништа друго у односу на Бога, он није и ништа страно Богу. Свет је вољна Божија твар управо због тога што је доведен и што је одржан у бићу вољом Божијом.[14] Хришћанско учење представља Бога као апсолутно слободног и независног у односу на свет. Међутим, на овај проблем хришћанство је позитивно одговорило захваљујући Божијем откровењу у Христу који је својим Васкрсењем из мртвих потврдио да је Син Божији и Спаситељ света. Догађај Христовог Васкрсења из мртвих је потврдио да је Бог све створио ни из чега, да кроз Христа и у Христу све вечно живи на божански начин слободно.[15] У сведочанству рођења Господа Исуса Христа које је забележио јеванђелист Лука јасно се разликују два момента: а) Бог нуди човеку и кроз њега свој творевини заједницу која ће бити за њу способна и зато позива Пресвету Марију на слободну сарадњу са Њим, и б) Конкретно остварање те заједнице између Бога и творевине је рођење Господа као човека, Исуса Христа од Дјеве Марије посредством Духа Светога, тј. сам Господ Исус Христос, Син Божији родио се као човек поставши тако Богочовек за спасење света.[16] Тако Дјева Марија пристаје на слободну сарадњу речима „Ево слушкиње Господње – нека ми буде по речи твојој“(Лк 1, 38). Врло важан моменат, слободно, вечно постојање твари, јесте да заједница Бога са творевином није ни вербална нити јуридичка као што је то случај у Старом завету. То је онтолошка заједница Бога са светом основана на личности Сина који се посредством Светога Духа родио од Пресвете Богородице као човек. Ово је утолико важно уколико имамо на уму да Господ Исус Христос као Син Божији вечно постоји и на тај начин и свет је у Њему онтолошки слободан.[17] Дух Свети конституише Цркву као слободну заједницу људи и читаве творевине са Богом у Христу и на тај начин обезбеђује вечно, слободно постојање света јер Бог је благоизволео да у Исусу Христу има заједницу са светом.[18] Дакле, Дух Свети гради, после Вазнесења Христовог, једну слободну заједницу људи са Христом на земљи, литургијску заједницу, градећи на тај начин Цркву, тј. Царство Божије.[19] Закључак Слобода човекова се поистовећује са његовим бићем и зато је тежња за слободом уствари тежња за вечним постојањем. Схватање слободе и њено остварење зависи од тога како човек схвата постојање Бога, света и самога себе. Хришћанско схватање Свете Тројице, стварање света ни из чега, стварање човека као слободног бића међу творевином који има задатак, зависно од његове слободе, да приведе вечном животу, вечном постојању, Богу и кроз њега у Христа, управо се тиче слободе. Једино Дух Свети остварује слободу људи као вечно постојање заједнице са Христом. Треба се дубље бавити чињеницом да се слобода као биће једино остварује у Цркви, у Светој Евхаристији. Света Евхаристија у православном свету је одувек била једини прави израз слободног, вечног постојања света и једино реално Царство Небеско овде у историји и у вечности. Онога момента када се хришћански живот одвоји од Свете Евхаристије постаје само имитација хришћанства и Царства Небеског и заједнице са Богом, а не истински живи Христос и Царство Божије као лична заједница човека и света са Богом.[20] Mирко Василић,мастер теолог [1] Кремер Ханс (2004) „Основна поставка слободе у антици“. Беседа 6, Нови Сад, стр. 95 и 96. [2] Исто дело, стр. 98. [3] Јанарас Христо (2007) „Слобода морала“, Крагујевац, стр. 15. [4] Исто дело, стр. 17. [5] Исто дело, стр. 17. [6] Исто дело, стр. 18. [7] Исто дело, стр. 19. [8] Исто дело, стр. 23. [9] Зизиулас Јован (2000) „О појму ауторитета“ Саборност 3-4, стр. 38. [10] Исто дело, стр. 39. [11] Исто дело, стр. 41. [12] Исто дело, стр. 43. [13] Исто дело, стр. 43. [14] Мидић Игнатије (1995) „Од слободе као бунта до сободе као бића“ У сећање на будућност, Београд, стр. 108. [15] Исто дело, стр. 109. [16] Исто дело, стр. 116. [17] Исто дело, стр. 117. [18] Исто дело, стр. 119. [19] Исто дело, стр. 121. [20] Исто дело, стр. 123.
×
×
  • Create New...