Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Arsenija

Члан
  • Број садржаја

    8530
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    7

Репутација активности

  1. Волим
    Arsenija је реаговао/ла на Данче* за a Странице, Архимандрит Методије: Живимо врлински како нам наше време даје   
    Питање: Међ'верним народом Ваљевске епархије увек сте радо виђени. Како се Ви осећате када дођете овде, у завичај двају духовних дивова Српске Православне Цркве и православног хришћанства уопште?
    Игуман Методије: Овде се осећа њихово "живо присуство" и човек некако овде има потребу да себе преиспитује. Јутрос, пре Свете Литургије (на празник Светих Врача, славу Опште болнице Ваљево, нап. аут.), читао сам беседе Оца Јустина и некако их доживео другачије, него што их доживљавам кад их читамо у Хиландару. Овде се осећа његово присуство и имао сам утисак као да ми их он лично говори.
    Питање: Када говорите о светитељима, истичете да су "они били једни од нас". Савремен човек је умногоме огрезао у материјализму и стил живота базиран му је на брзој и обилној потрошњи материјалних добара. Хришћански подвиг му је недовољно позната категорија и светитељи му се чине као неки „надљуди“. Како се ваљано одредити према њима? Шта чинити да и ми постанемо једни од њих?
    Игуман Методије: То је највећа тајна спасења, тајна циља који нам је постављен овде на земљи – обожења. Сви ми који смо крштени у име Свете Тројице, који смо чланови Цркве Христове, дужни смо да очистимо наша срца, победимо греховне навике и будемо сасуди Духа Светог. Кад се Дух Свети усели у нас, доживљавамо обожење и на земљи имамо предукус Царства небеског. Многи светитељи су у једном делу живота били незнабошци. Грешници, такође. Знали су јеванђељске истине, али су под утицајем пале природе грешили, али и покајали се. Сви они могу да нам буду пример да је већ овде на земљи могуће доживети Царство небеско. Живели су на истом месту као ми, имали слабо тело и наслеђену палу природу од заједничких нам прародитеља. Али, све су то победили. Ако се угледамо на њих и не дозволимо себи оправдања да су ти подвизи били оствариви у неким давним временима, уз помоћ њихових молитава, успећемо да, у мери у којој је то могуће данас, подражавамо њихове подвиге, ревност према Богу и служењу народу и Цркви Христовој.
    Питање: Шта монашка предања о томе казују?
    Игуман Методије: Забележено је да су неки ученици у ранохришћанском периоду питали старце, искусне духовнике, како се сад живи, како ће се живети неколико векова после и како пред крај света. Старци би увек говорили:"Међу нама су сад велика светила, велики чудотворци. После ће такође бити светих људи, али неће достићи наше савременике. На крају времена, монах ће се од мирјанина разликовати само по оделу... Међутим, ако се људи тада буду мало више потрудили, назваће се већим од нас у Царству небеском."
    Питање: Како то да разумемо?
    Игуман Методије: Старци су говорили:"Ми у нашем времену имамо велике примере и није нам тешко да тако живимо. Они су нам подстицаји. Људи после нас биће усамљени у врлини и зато ће њихов подвиг пред Богом бити већи од нашег." То је утеха за савременог човека да не падне у малодушност. Ми не можемо да испунимо оно што су хришћани пре нас могли. Али, ако се иоле потрудимо, наш подвиг пред Богом ће бити велики и Он ће нас наградити.
    Питање: Свако време је нечим бивало обремењено. Не постоји време без искушења...
    Игуман Методије: Тачно. Кад читамо историју првих векова, за које мислимо да су "златна времена" у којима су сви били благочестиви, видимо да то ни изблиза није тако. Рецимо, велика искушења су преживели Свети Јован Златоусти, Свети Атанасије Велики... Имали су више снаге да претрпе и Господ је на њих попуштао већа искушења, али им је и веће награде обезбедио. Дакле, ако погледамо шта су светитељи преживели, схватићемо да је ово што је нама дато права ситница.
    Питање: Шта бисте Ви препознали као највећа оптерећења за духовни живот савременог човека на основу разговора са људима, који Вам долазе у манастир и које срећете на путовањима?
    Игуман Методије: Мислим да је стил живота данас такав да човека онемогућава да се посвети свом унутрашњем свету, већ је све устројено тако да он гледа само спољашње. Савремен човек често укључи радио или телевизор, иако нема намеру да прати програм. Једноставно, не може да трпи тишину. Јер, тишина нас подстиче да обратимо пажњу на своју унутрашњост, у којој постоје страсти и много тога против чега се треба борити. Уплашимо се и бежимо у свет забаве и губљења времена. Али, једног дана, животне околности ће нас навести да се замислимо и боље је да то учинимо пре него што искушења наступе.
    Питање: Ипак, потрошачки свет, чини се, не дозвољава одвајање од забаве...
    Игуман Методије: Тако је. Нон – стоп се појављују нови видови забаве и човек не обраћа пажњу на духовни живот. Када дођу несреће и страдања, приморан је на то, али тад је много теже. Проблем савременог човека огледа се у томе што, кад пожели да живи у подвигу, окрене се око себе и види да нико тако не живи. Онда, помисли да можда то и не треба. Такође, изокренут систем вредности који нам се намеће, у ком се врлина потискује, а грех пласира као пожељан, јесте велика опасност. Због тога треба читати Свето Јеванђеље и друге свете књиге, као и слушати беседе светих људи јер се уз помоћ њих сазнаје и чува систем вредности, који је у сагласности са науком Христовом.
    Питање: Лекари из Ваљева и других градова Србије и Републике Српске долазе код Вас, у манастир Хиландар, и својим радом учествују у мисији Царске Лавре. Како то заједничарење изгледа?
    Игуман Методије: Ми смо у једном од обновљених конака формирали амбуланту за основне потребе манастира, која је опремљена углавном поклонима из Србије. Након оснивања Хиландарског српског лекарског друштва (Београд, децембра 2015. год.), у манастир добровољно долазе по два лекара и бораве седам дана. Дежурство им почиње након Литургије и ручка (у Хиландару постоје два оброка:ручак после јутарње Литургије и вечера после вечерње службе, нап. аут.). Одлазе у амбуланту и монаси, који имају здравствених тегоба, могу да им се обрате за помоћ. Наравно, не само монаси, већ и радници који код нас бораве због обнове светиње и поклоници. Увек имају понеки пријем јер је увек присутан велики број људи. За монахе постоји картотека. Треба истаћи да су почели да долазе и монаси других светогорских манастира, будући да ниједан од њих нема тако организован рад амбуланте током целе године. Лекари долазе на богослужења, што им чини духовну корист. Такође, кад монах дође на преглед, лекару поклони иконицу или бројаницу, узме списак имена чланова његове породице за молитвено помињање... То је диван, заиста посебан доживљај и сви лекари се радују да нам поново дођу.
    Питање: Ове године, навршило се 1000 година присуства руског монаштва на Светој Гори. На који начин сте учествовали у прослави тог великог јубилеја наше сестринске Цркве?
    Игуман Методије: Централна прослава организована је у манастиру Светог Пантелејмона и део ње били су Свјатјејши Патријарх руски Г. Кирил и председник Русије Г. Владимир Путин. Овај јубилеј обележило је и неколико догађаја у Русији. Ја сам имао част да учествујем у монашкој конференцији у Јекатеринбургу, заједно са бројним епископима и монасима из свих православних земаља. Добио сам благослов од Митрополита јекатеринбуршког Г. Кирила да припремим реферат са темом "Исповедање помисли као устаљена пракса у манастирима". Сви учесници конференције имали су реферате о разним монашким темама. Сличан скуп био је и у Москви у Храму Христа Спаса, на коме сам такође учествовао.
    Неки светогорски монаси су сматрали да је непримерено да се тако нешто обележава. Јер, постоје схватања да монаси Светогорци нису ни Руси, ни Грци, ни Срби, већ само Светогорци. Мишљења сам да су Руска Црква и друштво у једном великом духовном замаху, након десетина година страдања у безбожничком совјетском режиму, и да су ову прославу приредили не ради истицања националне припадности, већ да би дали још један подстрек духовној обнови народа и обнови монаштва. Тако сам доживео и ове конференције – да за циљ имају да се искуство других православних народа пренесе на руско монаштво. Организоване су заиста на високом нивоу.
    Питање: Уз неизмерно благодарје на овом разговору, за крај бих Вас замолила да упутите неку поруку верном народу Ваљевске епархије и свима који буду читали...
    Игуман Методије: Преподобни Јустин Ћелијски оставио је писана дела у наслеђе свим православним народима. Међу њим можда највреднија су "Житија светих", која је приредио на српском језику. Поуке светих отаца много користе и нама монасима и људима који живе у свету. У књигама Оца Јустина налазе се бројне поуке, али и живи примери светог живота. Кад их читамо, могу да нас подстакну да и ми тако живимо. Дакле, моја порука и поука верном народу је да се користи тим духовним благом, које је оставио Ава Јустин, да се светитељима моли и настоји да их у свом животу подражава.
    Разговор водила: Јадранка Јанковић
      Епархија ваљевска
  2. Волим
    Arsenija је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Игуман Сретењског манастира Тихон изабран за епископа   
    Рођен је 2. јула 1958. године у Москви. Факултет за сценарио на Свесавезном државном институту за кинематографију у струци „књижевни рад“ завршио је 1982. године. По завршетку студија постао је искушеник у Псково-Печерском манастиру. У августу 1986. године Митрополит волоколамски и јурјевски Питирим поставио га је на дужност у Издавачко одељење Московског Патријархата због рада на припреми прославе хиљадугодишњице Крштења Русије. Монашки постриг примио је 1991. године у московском Донском манастиру, где је исте године рукоположен у чин јерођакона, а у августу 1991. године – у чин јеромонаха.
    Године 1993. године постављен је за старешину московског подворја Псково-Печерског манастира које се налазило на месту некадашњег Сретењског манастира. У чин игумана унапређен је 1995. године. У јулу 1996. године именован је за намесника Сретењског манастира. У чин архимандрита унапређен је 1997. године. Од марта 2001. године је председник манастирског добра – пољопривредне производне кооперативне организације „Васкрсење“ у Михајловском рејону у Рјазанској области. Одлуком Светог Синода од 5. марта 2010. године именован је за одговорног секретара Патријарашког савета за културу. Одлуком Председника РФ Д.А.Медведева од 16. марта 2010. године укључен је у састав Савета за културу и уметност при председнику Руске Федерације. Члан Највишег црквеног савета Руске Православне Цркве постао је 22. марта 2011. године.
    Његова Светост патријарх Кирил 29. фебруара 2012. године обавио је чин постављења архимандрита Тихона на дужност игумана Сретењског манастира и уручио му је игуманско жезло. Ректор је Сретењске духовне семинарије (раније, од 1999. године – Сретењска виша православна манастирска школа). Руководилац је издавачког одељења Сретењског мнастира и интернет портала Православие.ru. Члан је Друштвеног савета при Министарству културе РФ (од јула 2012. г.). Академик је Руске академије природних наука. Аутор књиге "Несвети а свети" и других дела.
    Извор: pravoslavie.ru
    Вести из сестринских цркава

  3. Волим
    Arsenija gave a reaction for a Странице, Епископ крушевачки Давид (Перовић): Реч о Бадњаку   
    Христос ће бити та Личност, тај Цар Славе, а које ће у Царству Божијем бити центар нашега будућега живота, или будимо искрени па рецимо, живота оних који ће се удостојити тога живота, односто оних које ће се удостојити да се могу називати синовима Божијим. Али у Цркви и историји сви смо као Хришћани удостојени да такође једемо Плод са Дрвета Живота, а то је Господ Исус Христос, Чокот, а ми лозе.
    Дакле, Христос као онај који нас храни Хлебом живота за живот вечни, опроштај наших сагрешења, али исто тако и да нас напаја својом Крвљу, под видом вина, такође за опроштај наших сагрешења и за живот вечни. Тако би требало Бадњаку приступати, дакле као једној икони и свакако да је тај религијски, односно тај црквени начин приступа Бадњаку већ освештан и наравно да је присутан у Цркви.
    Бадњак није идол и не можемо га везивати за паганска божанства, не може му се приносити жртва у виду меда, вина, хлеба, жита јер се ту већ прелази црта када се из Православља прелази у кривославље или да кажемо у многобоштво и паганизам. Ту треба бити јако трезвен и јако обазрив.
    Шта се збива тога дана, које је већ само навечерје Божића, у псалмима, молитвама, у химнама у апостолски казивањима и јеванђелским, ми смо ту увелико у празнику. Дакле, на Бадњи дан служићемо Вечерње богослужење, након одслужених Часова и врхунити Литургијом Светога Василија Великога, а све заједно ће имати укус Божића, тј. дочарану тајну да се Син Божији, Логос Божији, Реч Божија и Слово Божије Оваплотио. Да је Бог и Син Божији постао Богочовек, односно постао човек, Господ наш Исус Христос који је он вечности Бог и у век постојећ, али да су сада у његовој личности сједињене две природе, божанска и човечанска и из Њега блиста божанска слава и Његово Божанство.
    Све ћемо то доживети слушајући све што се чита, све што се пева, односно учествујући у све му што се чита и пева и врхунећи Светог Литургијом. Уз то ће ићи и ови наши обичаји везани за Бадњак, али обичаји који не смеју да пређу границу. С њим се не сме играти да нам се не би десило да се у једном тренутку не обретнемо у паганизму и многобоштву
    Дакле, све зависи од употребе и злоупотребе. Човек једном речју може да оживи себе, а може и да усмрти, да оживи другог као и да га усмрти. Док исповеда по предању и што је православно и док учествује у спасењу већ дарованом од стране Господа и у плодовима спасења, оног момента када почиње да ствара кривоверје, дакле, да квари веру или икону царства Божијега он се тог момента нашао ван Цркве, ван предања, ван благослова и благодати, у смртној опасности да погуби своју душу. Зато су нам потребни епископи, свештеници, ђакони и зато нам је потребан народ пре свега другог, коме ће се блага вест упућивати, али зато Свете Тајне, зато Света Литургија, зато непрестана трезвеност и будност, дакле, бдење над својом вером, бдење у Господу који нас непрестано укрепљује силом Својом.

  4. Волим
    Arsenija је реаговао/ла на Срђан Ранђеловић за a Странице, Mонах Арсеније (Јовановић): "Очајање и Преображење" (аудио)   
    Нама је дато да спознамо смисао, да спознамо Логос и да, из очајања, завапимо живоме Богу и да доживимо преображај, да доживимо преображење.
    Код Хришћана нема места очајању, има места само радовању. Уколико се код нас Хришћана неки пут појави очајање, знајмо да нешто није у реду са нашим усхођењем на Таворску гору. Нешто није у реду са нашим животом. Или се нисмо исповедили, или кријемо нешто у себи, или се не бавимо собом како би заиста требало. Можда повлађујемо "старом човеку". Можда, на неки скривен и нејасан начин, хранимо "старог човека" у нама и повлађујемо својим страстима. Јер кад се крене на Тавор, када се крене ка Господу, морамо свући "старог човека" са себе" - каже отац Арсеније.
    http://www.svetigora.com/audio/download/13385/23.08.2013.%20KATEDRA_o.%20Arsenije_Zivotni%20mozaik%202%20dio.mp3



    Mонах Арсеније (Јовановић): "Очајање и Преображење"
    Светигора
  5. Волим
    Arsenija gave a reaction for a Странице, Онај који се оправдава не може духовно да напредује   
    - Приметио сам да се данас «мали и велики» оправдавају на један сатански начин. Њима ђаво све тумачи на свој оправдавајући начин и тако се налазе изван реалности.
    - И како то бива Старче? Они на сваку реч (поуку) налазе антиреч тј. оправдање?
    - О... страшно је разговарати са неким човеком који је навикао да се оправдава. То је као да разговараш са демонизованим. Они који се оправдавају, Бог да прости, имају за «старца» сатану. Такви људи су страдалници, јер немају у себи мира. Они су оправдање претворили у читаву науку.
    Наиме, као што лопов не спава читаву ноћ, размишљајући како да нешто украде, исто тако ови људи размишљају како да оправдају своје погрешке. Насупрот добрим људима, који размишљају како да нађу прилику да учине добро и да се смире, ови размишљају како да оправдају и оно што се не да оправдати. Они постају сопствени адвокати. С њима се не може изаћи на крај. Као да разговараш са самим ђаволом.
    Колико сам само пострадао разговарајући са једним таквим. Кажем му: «То што радиш није добро. Криво чиниш. Треба да пазиш и чиниш тако и тако.» Али, он је за све пронашао оправдање. И на крају ми рече: «Не рече ми ништа шта да радим.» Бре, човече Божији, читаво време ти говорим о твојим грешкама, да не радиш добро, а ти се непрестано правдаш. Три сата си ме истјазавао и мучио! Како ти нисам рекао!?
    Наводио сам му примере да схвати да робује сатанском егоизму и да прихвата демонска оправдања, те да ће пропасти ако се не излечи. А он ми још каже како му не рекох шта да ради. Заиста, да пукнеш од муке. Лакше је разговарати са равнодушним човеком, него са оним који се непрестано правда.
    - Старче, у којим случајевима треба бити равнодушан?
    - Дете моје, на крају крајева, равнодушан бар неће полудети (пући) без разлога. Има смисла потрудити се око болесног и онога који страда. Али, мучити се са оним који се оправдава... оправдавати и неоправдиво... Тако човек постаје демон. Страшно. Када би бар уважавао разлог зашто му говориш, да цени труд и муку и жељу да му помогнеш, мало би се променио и обрео корист. Али, он не прихвата ни слова.
    - Старче, када се неко правда, па му се каже да то није добро и да греши, да ли је могуће да се ипак поправи?
    - Како да се поправи? Он разуме да је то погрешно, али због егоизма не може ништа да призна, да прихвати. То је веома опасно стање. Такав је склон да каже: «Не помажеш ми. Не зовеш ме да разговарамо. Презиреш ме.» То опет говори из егоизма. То је као да каже: «Ја нисам крив што ми не иде добро. Ти си крив што ја нисам добро.» Ту се све завршава.
    Таквога треба оставити, јер се њиме не вреди бавити. Не помаже. Ни Старац, ни Старица не треба да се труде око њега, јер је то сатански, а не људски егоизам.
    Људски егоизам има онај који неће да се смири и каже: «Нека је благословено.» Али, неће се ни правдати. Онај који се правда, претвара своје срце у станиште демона. Када видиш да се неко правда, боље је ништа му не говори, јер ће он правдајући се, почети да говори и веће лажи и хуле. Боље је оставити га и молити се за њега да га Бог просветли.

    превод са грчког: Епископ далматински Фотије







    Извор: Епархија далматинска


  6. Волим
    Arsenija је реаговао/ла на Broken за a Странице, Добро сам познавао једног младића...   
    Споља гледано, није изгледало да има неки проблем али је имао. Не један, више проблема који су га мучили изнутра. Тешко му је ишло уклапање међу људе, стидљив, није имао право друштво за којим је чезнуо. На друге је увек гледао као на више од себе, осећао је себе као неког ко је увек споредан, и имао је жељу да се уклопи и буде признат од оних који су му изгледали, у то време, као узори. Имао је и извесне комплексе физичке природе. То сам сазнао касније.
    За време студирања, одвојио се од родитеља и решио да почне нови живот. Све је, мало по мало, почело да се одвија онако како је одувек желео. Прихватају га они за које је мислио да никад неће бити у њиховом друштву, постаје омиљен међу девојкама и почиње да мисли високо о себи.
    Алкохол, дрога, блуд, крађа и лаж, непрестана лаж, и окултизам , на крају, како је по природи био склон некаквој духовности, постали су свакодневница. Постао је опседнут астрологијом, све му је било с њом у вези па је чак , без већих проблема , погађао шта је ко у хороскопу и слично.
    Али, скоро свако јутро, после слично проведене ноћи, будио се са осећањем гађења према себи тако да од срамоте и стида није смео мислима и сећањем да пређе по протеклој ноћи. А онда, ипак, опет је живео понављајући исто.
    Оно што је било добро у свему је да је, очигледно, имао некакву унутрашњу кочницу па никад , из страха највише, није ушао до краја у све те лоше ствари. Није веровао у Бога, бар није тако изгледало, али је пар пута , у друштву, „бранио“ Бога кад би неко о Њему почео лоше да говори.
    Онда је, за кратко време, два пута завршио у болници. Нешто је почело да му се дешава. Говорио је да се разболео. Али од чега ? Све медицинске анализе су говориле да је он здрав, резултати су били добри.

    Појавио се снажан страх од смрти и болести која води у смрт. Ноћне море, није јео па је видно смршао. Понекад није могао да устане из кревета по неколико дана. Осећао је страшан немир да је „шкргутао зубима“. Хтео је да побегне од себе, да се извуче из своје коже, али није могао. Престао је да се смеје а често је плакао. Касније ми је рекао да тај период, тј. то стање најбоље може да се опише као - предукус пакла. Преко лекара, затим врачара код којих су га родитељи, у најбољој намери, водили, на крају завршава код психијатра који му приписује некакве лекове и повремене контроле.
    То стање мучења је трајало месецима и било је врло интензивно. Осећао је да , ако жели да оздрави, мора неком да се отвори и каже све о себи, све оно што га мучи и што је крио годинама, ма колико тешко било да се то превали преко уста и да се открије, до краја, онакав какав стварно јесте.
    То је и урадио. Отишао је код психолога из локалне болнице и испричао све. После је свима, па и мени, испричао своје тајне иако нико то од њега није тражио. Очигледно да је имао потребу за тим. Чини ми се да је , без проблема , могао да се исповеди пред читавим светом да је требало. Ојачала му је нада на оздрављење. Та нада да ће оздравити непрестано је била присутна ма колико да су муке , у појединим тренуцима, биле велике.
    У међувремену су му под руке стигле некакве молитве[1] које је почео да говори свако јутро и свако вече. Сазнаје да у близини града има православни манастир и почиње да сваке недеље одлази на литургију иако му је, доста дуго, био прави подвиг да издржи до краја богослужења.
    Први пут се причестио иако није знао ништа о причешћу, ни шта прима ни зашто прима. Само је веровао да тако треба.
    Појавила се свест о греху, почео је да примећује унутрашња дешавања којих никад, до тада, није био свестан. Примећивао је сопствене помисли и појавила се свест о добру и злу. Први пут се исповедио. Заједно смо били у Манастиру Ковиљ, нас неколико и свима нам је била прва исповест. Добро се сећам, било је већ касно увече, субота, чекали смо ред за исповест са неким монасима. Сећам се, кад је завршио, тек кад је завршио, почео је да плаче. Плакао је сатима без престанка. Седео је са нама и плакао, можда је хтео да престане али није могао и као да је са тим слатким плачем, у којем су били помешани радост и туга, све чега је још остало у њему а требало је да изађе, заиста изашло напоље.
    На крају, или на почетку можда, једног јутра је приметио да је оздравио, тихо и неприметно, баш како се надао да ће бити. Напушта стари живот кад је открио сласт новог. Престаје да псује, краде да чини блудне грехе, да лаже и да чини све оно што му је пробуђена савест откривала као грех. Јеванђељске речи су се потпуно оствариле и имао сам прилику да гледам у оног који “мртав беше, и оживе; изгубљен беше, и нађе се.”[2]

    Тек касније читајући богословску литературу проналазим опис ове појаве која се одиграла у његовом животу. Тек тада, месецима после, овај догађај успевам да назовем правим именом – покајање.
    [1] Поменуте молитве, интересантно, добио је од једног младића који је у време кад ово пишем проглашен, на неки начин, за државног непријатеља.
    [2] Јеванђеље од Луке , 15. Глава, стих 32.
  7. Волим
    Arsenija gave a reaction for a Странице, Старац Тадеј   
    Чудна смо бића. Много смо награђени од Господа, а то не схватамо. Пали смо и због пада човека све страда, и сва природа, јер је човек последњи створен да буде господар целог материјалног света. Наши прародитељи су се кретали као Анђели, као духови, материја је била одухотворена, а не овако груба као данас.
    После прекршаја заповести Божије, одмах је настала грубоћа. Зато Апостол Павле каже: „Ево и природа уздише очекујући избављење синова Божијих". Очекује природа да будемо избављени и да она буде ослобођена од трулежи, јер је сад трулежна и изменљива. А у нама, у нашем организму, постоје сви могући минерали што постоје и у космосу. Ми смо били господари, а сад је све против нас устало, јер смо ми криви за пад свега. Сад треба да се поправимо, да се све око нас обнови.

    Ништа не бива ни на земаљској кугли, ни у васиони без Промисла и без допуштења Божијег. Све што је племенито и узвишено - Промисао је Божја, а све што је негативно - то је допуштење од Господа. Он зна зашто је то допустио и докле ће тако трајати. Кад би мислене силе бестелесне и мислене силе у телу - ми људи, могли да радимо шта хоћемо - то би био страшан хаос не само на земаљској кугли него и у васиони. Бог је свуда присутан, и то је највећа светлост, енергија која све прожима. За Бога нема прошлости, будућности или садашњости. За Њега увек је данас, вечност. Све се у Њему одржава. Он зна зашто је допустио да се нешто збива. А ми, људи, сами често својим мислима и жељама само отежавамо ствари. Једино ми људи можемо да се противимо вољи Божјој, док су Анђели и Свети потпуно покорни вољи Божијој. А ми, деца Адама и Еве, противимо се. Господ много више има проблема са нама побожнима, него ми са онима који су се потпуно одстранили од Бога.

    Бог може да нас ослободи од сваког зла, али ми се сами грчевито држимо за зло. Зашто Господ наређује да волимо своје непријатеље? Не због њих, него због нас. Јер, докле год ми задржавамо у себи мисао о увреди коју су нам нанели непријатељи, пријатељи или рођаци немамо мира ни покоја. Треба се тога ослободити. Како? Треба од срца опростити. Кад се опрости од срца, као да ништа није ни било. Више немамо те унутрашње (мислене) радње које нам не дају мира и покоја. Опроштено је и завладао је мир. Племенит и добар човек не зна да мрзи свога непријатеља, него му жели добро. И та га доброта ослобађа од злих напада, а ослобађа и непријатеља. Непријатељ више нема снаге да напада. А кад помислимо зло - доприносимо огромно злу. Не смемо уопште мислити зло. Кад би хтели да се уједине сви људи у доброти, видели би каква је то огромна и невероватна снага. Љубав и лепота би била свуда и на сваком месту!
    Да, човек је велика тајна! Прародитељи су били бесмртни и материја у целој васиони је била одухотворена материја. Наши родитељи су имали тело од продуховљене материје и кретали су се невероватном брзином, брже него мисао! Адам је био господар материјалног света, космоса. Бог му је заповедио: „Рађајте се и множите се и владајте земљом" Значи - владајте материјом. Овакво садашње рађање на земљи, Господ је допустио после пада прародитељског, јер да то није допустио, угасио би се човечански род. Требало је да човечански род испуни сву васиону. Првобитни створови, духови небески нису сачували свој положај, а међу њима први међу равнима. Сатана је пао, јер је Бог био тајна и за њега. Пад човеков је био због зависти духова злобе и одједанпут се све срушило и изменило. Духови злобе се од тада до данас труде да ни једна душа ни по коју цену не буде ослобођена од њихових мислених уза, да сви људи постану зли, јер је пакао мислено стање душе. Кад је срушен господар целокупног материјалног света, космоса, односно наши прародитељи, све што им је било потчињено (материјални свет) изгубио је своје првобитно стање.

    Зато Апостол Павле и каже: „Сва природа уздише, очекујући избављење синова Божијих". Ти синови Божији, то смо ми, и сва природа очекује да кроз нас буде ослобођена изменљивости и трулежности. Сад је трулежна и изменљива, а била је неизменљива и вечна. И зато чекамо Други долазак Господњи. Све ово мора да прође и све мора ново да се створи, како Господ каже: „Ево све прође, и све ново треба да дође, ново Небо и нова земља." Мислимо како ће то бити, али ево Господ нам открива тајну - како ће то бити. Открио нам је Господ одавно да кад материја достигне брзину светлости, она нестаје. Претвара се у невидљиву енергију и то је експериментално потврђено. До скоро смо знали само за светлосну брзину, а сад се зна... и за друге брзине, а ко зна можда ће се сазнати за још које брзине. Али, Господ је открио људима да је светлосна брзина много спора, само 300.000 километара у секунди. Спора је она према брзини честица енергије које називају тохиони, који у трену прелазе растојање читаве наше галаксије, чији је пречник 50 милиона светлосних година. Видите каква је то брзина!
    Извор: Манастир Клисина
×
×
  • Креирај ново...