Jump to content

Јереј Дејан Трипковић

Члан
  • Content Count

    185
  • Joined

  • Last visited


Reputation Activity

  1. Волим
    Јереј Дејан Трипковић got a reaction from Milica Bajic in Деца су украс света   
    У препуној свечаној сали Вишег јавног тужилаштва у центру Ваљева у четвртак 3. октобра, један од најпознатијих и најплодотворнијих песника данашњице Љубивоје Ршумовић кроз своје стихове и животне анегдоте дружио се са малишанима и њиховим родитељима, васпитачима и учитељима. Догађају који је носио назив по Ршумовићевој песми „Деца су украс света“ која је пре четири године проглашена за дечју химну, присуствовао је и Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин. Дружење са песником су организовали ЦО Ваљево при Храму Васкрсења Христовог и Канцеларија за верску наставу Епархије ваљевске у оквиру циклуса трибина „Православље и млади“. Дечји црквени хор „Хаџи Рувим“, под управом диригента Вање Урошевић, својим појањем употпунио је несвакидашње поетско вече у граду на Колубари. Узбуђен и срећан што је после дуже времена међу Ваљевцима, Ршумовић је поновио речи Десанке Максимовић упућене песницима и свим људима жељним знања: „Ловите, ловите и само ловите искре духа“.
    Гледајући емисију Квадратура круга на првом програму РТС-а, у којој је гостовао књижевник Љубивоје Ршумовић, Епископ Милутин помислио је да би било добро да чувени Ршум дође у Ваљево да се дружи са децом и њиховим родитељима. Колико је овај књижевник, кога многи сматрају највећим живим дечјим песником, популаран и вољен у Ваљеву, говори чињеница да ни хладно време ни киша нису спречили неколико стотина деце, њихових родитеља, васпитача и учитеља да дођу, уживају, али и да се замисле над песмама: „Аждаја“, „Седам готована“, „У ваздуху“, „Жице око Грачанице“, „Бог је један“, „Песма Милици Ракић“… Једночасовно дружење са Ваљевцима био је један времеплов кроз Ршумовићеву поезију. Занимљиво је да је први пут написао песму у 3. разреду Основне школе под називом „Златиборе, ти си злато“, за коју је добио награду у виду претплате на Дечје новине и графитну оловку са гумицом на врху. Награду му је уручио тада већ познат Душко Радовић који му је касније причао да је таквих оловака био пун сандук, додељен у виду хуманитарне помоћи из иностранства. Радовић је Ршумовића као бруцоша хтео да ангажује да пише за децу. Овај му је рекао да то не уме, а Душко му на то рекао „Не знаш ти за кога пишеш“. И заиста, Радовић је рекао да за децу треба писати као за одрасле, само много боље. Језик треба да буде леп, здрав, узбудљив и српски, а песма треба да буде духовита, али не и смешна. Духовита значи да има духа, али и душе. И песма треба да има поруку, али не директну. Ршумовић додаје да благословене жене (труднице) треба трудничке дане да проводе у библиотекама, и да се дете роди и расте међу књигама.
    Љубивоје Ршумовић се дружио са многим књижевницима. Посебан траг на њега су оставили Душко Радовић, Стеван Раичковић и Душко Трифуновић којима је посветио и по песму. Али није много познато да је пријатељовао са академиком Владетом Јеротићем са којим је посебно волео да дискутује о Богу. Плод једне такве дискусије је песма „Бог је један“ коју је Политика објавила неколико дана пре академикове смрти. „Увек и на сваком месту понављам Владетине речи да благословена жена треба да прича са својом бебом док је она још у стомаку“, каже Ршумовић који памти и академикове речи да се „човек усавршава и после смрти“.
    У наставку свог изклагања прекиданог честим и дугим аплаузима, Ршумовић је истакао да је игра божански императив у сваком младунцу, усађена у сваком, као припрема за стални живот. „Нагон за игром је већи од љубави за мајком“, каже песник који додаје да деци када заврше са једном игром треба им наћи другу игру или их упослити. „Никако не смеју да буду беспослена“, упозорава Ршумовић, закључујући да „смо дошли до краја вечери, бежећи од почетка“. Дружење је завршено са „Здравицом српском народу“ са основном поруком да се деца рађају, а Дечји црквени хор „Хаџи Рувим“ је отпевао Ршумовићеву песму „Деца су украс света“.
    Марина Марић
     
    Љубивоје Ршумовић са ученицима ОШ „Свети Владика Николај Велимировић“ у Ваљеву
    Пре него што је дошао у Више јавно тужилаштво где се дружио са Ваљевцима, Љубивоје Ршумовић је у пратњи ђакона Драгана Станојевића, вероучитеља у ОШ „Свети Владика Николај Велимировић, дошао у поменуту школу где је ученицима казивао стихове који су они знали и махом певали у глас. С обзиром да је Ршумовић прву књижевну награду добио у 3. разреду Основне школе, награђени ученици 1. и 3. разреда казивали су своје победничке стихове што је песника посебно обрадовало

  2. Волим
    Јереј Дејан Трипковић got a reaction from Благовесник in Књига Епископа др Јована (Пурића) „Богословље празника“ представљена у циклусу „Правослвље и млади“   
    Књига Епископа др Јована (Пурића) „Богословље празника“ представљена у циклусу „Правослвље и млади“
    Велики дар нашој помесној Цркви

    Књига „Богословље празника“ Епископа др Јована Пурића, објављена са благословом Епископа жичког Г. Јустина, а у издању Манастира Рача и Матице Српске Нови Сад, велики је духовни дар који је наша помесна Црква добила, истакао је на промоцији у Вишем јавном тужилаштву протојереј – ставрофор др Радомир Поповић, професор Православног богословског факултета у Београду. Као дело велике вредности, књигу свог завичајца препознали су и бројни Ваљевци, који су присуствовали промоцији, коју је, уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина, приредила Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву-
    „Ако желиш да преживиш годину или две, засади мало поврћа и житарица. Ако желиш да живиш неколико деценија, засади виноград. Још дуже, напиши књигу. Ако желиш да живиш вечно, сагради цркву...“, народна је мудрост којом је пензионисани парох ваљевски протојереј – ставрофор Љубисав Аџић увео у присутне у слово хвале о књизи „Богословље празника“, чији је аутор Епископ др Јован Пурић до сада потписао четрдесетак наслова књига, бројне студије, уџбенике и мултимедијална издања. Владика Јован рођен је у Мијачима крај Ваљева, а духовно одрастао у манастиру Пустиња. Школован је у Београду и Петрограду, а током свог плодоносног пастирског пута обављао је дужност игумана острошке обитељи, викарног епископа Диоклијске и епископа Нишке епархије. Данас је професор на Академији за консервацију СПЦ и предавач на Богословском факултету у Београду и члан Удружења књижевника Србије. Вредан је посленик у винограду Господњем. 
    Данас је пред нама „венац празника“ од 12 књига, зборник који је штампан у част 800. годишњице аутокефалности СПЦ, а посвећен блаженоупокојеном Патријарху Павлу, новом оцу наше Свете Цркве. Ово обимно дело састоји се од две хиљаде страна и посвећено је изучавању и сагледавању Господњих и Богородичиних празника... Научно је истражена историја и настанак великих празника и њихов значај за изграђивање Цркве Христове и њене мисије у свету – рекао је прота Љубисав Аџић.
    Са делом Владике Јована, архијерејски намесник први ваљевски, протонамесник Дарко Ђурђевић упознао се још као ученик богословије. Читајући оно што је из пера овог теолога проистекло, немогуће је отети се утиску да он не припада ниједној вештачкој творевини, која се назива „школом мишљења“, јер у сваком његовом делу видимо разноврсност темеља на којима је настало. Он користи Свето писмо, али се опрезно служи и апокрифним књигама. Присутна су и светоотачка сведочанства, али не недостају ни претхришћански филозофи. Наводи мишљења пустињака и подвижника, једнако колико и савремених теолога. Такође, аутор не познаје ни поделе на грчке, руске, српске или било које друге теолошке струје, оценио је протонамесник Дарко Ђурђевић.
    Све што је добро у православном предању присутно је у делима Епископа Јована. Његова богословска подлога је ћилим саткан од најбољег материјала и прожет најлепшим и добро укомпонованим бојама. У томе се огледа и оригиналност његовог богословља... Најзначајнија вредност ове књиге јесте у томе што она буди љубав према богослужењу. Разлог је вероватно у томе што се осећа да су сви текстови саткани од велике љубави – истакао је протонамсник Дарко Ђурђевић, архијерејски намесник први ваљевски. 
    Књига „Богословље празника“ Владике Јована Пурића велики је духовни дар који је наша помесна Црква добила у ово време захваљујући труду и начину живота Владике Јована, речи су професора ПБФ – а у Београду протојереја – ставрофора др Радомира Поповића.
    Добили смо истражено, сажето и на једном месту сакупљено искуство Цркве, црквене текстове богослужења на старословенском, црквенословенском и старогрчком великих Господњих и Богородичиних празника. Из ове области у домаћој литератури нема много дела... Наша Црква је овиме много добила. Књига је писана једноставним језиком и, поред свештеника, могу је читати и лаици. Очекујем да ће бити преведена на друге језике – закључио је протојереј – ставрофор др Радомир Поповић, истакнути професор београдског богословског факултета, такође родом из ових крајева (Скадар код Пецке).
    У завршници промоције, обратио се и аутор књиге, Епископ др Јован (Пурић). Он је заблагодарио Богу, Епископу Милутину на благослову, учесницима промоције, родитељима, бројним Ваљевцима који су указали поштовање његовој књизи, а највише манастиру Пустиња. Јер, да није благослова ове светиње не би било ни његовог богословља. Венац празника је венац истине, лепоте и доброте и то су три внца у венцу живота, а богослужење извор и надахнуће живота, поручио је Владика Јован. 
    Књига „Богословље празника“ могла се купити приликом промоције, што је додатно обрадовало посетиоце, који су конференцијску салу вишег јавног тужилаштва испунили до последњег педља.
    Ј. Ј.































    Књига „Богословље празника“ Епископа др Јована Пурића, објављена са благословом Епископа жичког Г. Јустина, а у издању Манастира Рача и Матице Српске Нови Сад, велики је духовни дар који је наша помесна Црква добила, истакао је на промоцији у Вишем јавном тужилаштву протојереј – ставрофор др Радомир Поповић, професор Православног богословског факултета у Београду. Као дело велике вредности, књигу свог завичајца препознали су и бројни Ваљевци, који су присуствовали промоцији, коју је, уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина, приредила Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву-

    View full Странице
  3. Волим
    Јереј Дејан Трипковић got a reaction from ronin in Књига Епископа др Јована (Пурића) „Богословље празника“ представљена у циклусу „Правослвље и млади“   
    Књига Епископа др Јована (Пурића) „Богословље празника“ представљена у циклусу „Правослвље и млади“
    Велики дар нашој помесној Цркви

    Књига „Богословље празника“ Епископа др Јована Пурића, објављена са благословом Епископа жичког Г. Јустина, а у издању Манастира Рача и Матице Српске Нови Сад, велики је духовни дар који је наша помесна Црква добила, истакао је на промоцији у Вишем јавном тужилаштву протојереј – ставрофор др Радомир Поповић, професор Православног богословског факултета у Београду. Као дело велике вредности, књигу свог завичајца препознали су и бројни Ваљевци, који су присуствовали промоцији, коју је, уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина, приредила Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву-
    „Ако желиш да преживиш годину или две, засади мало поврћа и житарица. Ако желиш да живиш неколико деценија, засади виноград. Још дуже, напиши књигу. Ако желиш да живиш вечно, сагради цркву...“, народна је мудрост којом је пензионисани парох ваљевски протојереј – ставрофор Љубисав Аџић увео у присутне у слово хвале о књизи „Богословље празника“, чији је аутор Епископ др Јован Пурић до сада потписао четрдесетак наслова књига, бројне студије, уџбенике и мултимедијална издања. Владика Јован рођен је у Мијачима крај Ваљева, а духовно одрастао у манастиру Пустиња. Школован је у Београду и Петрограду, а током свог плодоносног пастирског пута обављао је дужност игумана острошке обитељи, викарног епископа Диоклијске и епископа Нишке епархије. Данас је професор на Академији за консервацију СПЦ и предавач на Богословском факултету у Београду и члан Удружења књижевника Србије. Вредан је посленик у винограду Господњем. 
    Данас је пред нама „венац празника“ од 12 књига, зборник који је штампан у част 800. годишњице аутокефалности СПЦ, а посвећен блаженоупокојеном Патријарху Павлу, новом оцу наше Свете Цркве. Ово обимно дело састоји се од две хиљаде страна и посвећено је изучавању и сагледавању Господњих и Богородичиних празника... Научно је истражена историја и настанак великих празника и њихов значај за изграђивање Цркве Христове и њене мисије у свету – рекао је прота Љубисав Аџић.
    Са делом Владике Јована, архијерејски намесник први ваљевски, протонамесник Дарко Ђурђевић упознао се још као ученик богословије. Читајући оно што је из пера овог теолога проистекло, немогуће је отети се утиску да он не припада ниједној вештачкој творевини, која се назива „школом мишљења“, јер у сваком његовом делу видимо разноврсност темеља на којима је настало. Он користи Свето писмо, али се опрезно служи и апокрифним књигама. Присутна су и светоотачка сведочанства, али не недостају ни претхришћански филозофи. Наводи мишљења пустињака и подвижника, једнако колико и савремених теолога. Такође, аутор не познаје ни поделе на грчке, руске, српске или било које друге теолошке струје, оценио је протонамесник Дарко Ђурђевић.
    Све што је добро у православном предању присутно је у делима Епископа Јована. Његова богословска подлога је ћилим саткан од најбољег материјала и прожет најлепшим и добро укомпонованим бојама. У томе се огледа и оригиналност његовог богословља... Најзначајнија вредност ове књиге јесте у томе што она буди љубав према богослужењу. Разлог је вероватно у томе што се осећа да су сви текстови саткани од велике љубави – истакао је протонамсник Дарко Ђурђевић, архијерејски намесник први ваљевски. 
    Књига „Богословље празника“ Владике Јована Пурића велики је духовни дар који је наша помесна Црква добила у ово време захваљујући труду и начину живота Владике Јована, речи су професора ПБФ – а у Београду протојереја – ставрофора др Радомира Поповића.
    Добили смо истражено, сажето и на једном месту сакупљено искуство Цркве, црквене текстове богослужења на старословенском, црквенословенском и старогрчком великих Господњих и Богородичиних празника. Из ове области у домаћој литератури нема много дела... Наша Црква је овиме много добила. Књига је писана једноставним језиком и, поред свештеника, могу је читати и лаици. Очекујем да ће бити преведена на друге језике – закључио је протојереј – ставрофор др Радомир Поповић, истакнути професор београдског богословског факултета, такође родом из ових крајева (Скадар код Пецке).
    У завршници промоције, обратио се и аутор књиге, Епископ др Јован (Пурић). Он је заблагодарио Богу, Епископу Милутину на благослову, учесницима промоције, родитељима, бројним Ваљевцима који су указали поштовање његовој књизи, а највише манастиру Пустиња. Јер, да није благослова ове светиње не би било ни његовог богословља. Венац празника је венац истине, лепоте и доброте и то су три внца у венцу живота, а богослужење извор и надахнуће живота, поручио је Владика Јован. 
    Књига „Богословље празника“ могла се купити приликом промоције, што је додатно обрадовало посетиоце, који су конференцијску салу вишег јавног тужилаштва испунили до последњег педља.
    Ј. Ј.































    Књига „Богословље празника“ Епископа др Јована Пурића, објављена са благословом Епископа жичког Г. Јустина, а у издању Манастира Рача и Матице Српске Нови Сад, велики је духовни дар који је наша помесна Црква добила, истакао је на промоцији у Вишем јавном тужилаштву протојереј – ставрофор др Радомир Поповић, професор Православног богословског факултета у Београду. Као дело велике вредности, књигу свог завичајца препознали су и бројни Ваљевци, који су присуствовали промоцији, коју је, уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина, приредила Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву-

    View full Странице
  4. Волим
    Јереј Дејан Трипковић got a reaction from JESSY in Пожртвована љубав никад не престаје   
    Брак је општа друштвена тема и разни стручњаци су позвани да се њоме баве, тим пре што се брачна заједница данас налази у озбиљној кризи. Из угла хришћанске вере, брак је светотајински однос Христа и Цркве и, уз Божју помоћ, све што доводи у питање његов опстанак могуће је пребродити, једна је од порука предавање „Став савременог друштва према институцији брака“, које је у оквиру циклуса „Православље и млади“ у Ваљевској гимназији одржао свештеник из Новог Сада Велимир Врућинић. Организатор трибине, са благословом Епископа ваљевског Г. Милутина, била је Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву.
    Често чујемо, а и сами смо сведоци тога, да је данас институција брака у кризи. И то важи за многе земље, без обзира на економску снагу и друштвене прилике. У западном свету, а све чешће и код нас, приметан је тренд заједничког живљења, али без благослова Цркве и потписа пред матичарем. У неким земљама чак постоје уговори којима се уређују односи партнера, како би се знало каква су чија права у случају раздвајања. Узрок томе свакако су предбрачни односи у које млади ступају, што доводи до става:“Зашто да се венчавамо, кад све то имамо и без брака?“ Нечастиви трује човека на разне начине и удаљава га са благословеног пута, рекао је поред осталог свештеник Велимир Врућинић, парох при новосадском Храму Светих Кирила и Методија. Међу аргументима против брака јесу и немање посла, стана и сл. Ту видимо страх од преузимања одговорности, првенствено код мушкараца.
    Било је и тежих времена, а људи су улазили у брак. Брачни простор је могућност да искушења заједнички пребродимо и стекнемо добра у овом свету. Боље је да као супружници зајдно стичемо, тад је још већа љубав, која је данас нажалост погрешно схваћена. Много се прича о правима (женским, дечјим), а извор и дародавац истинске љубави је Господ Бог – указује свештеник Врућинић. О томе нам, подсећа предавач, најбоље говори „Химна љубави“ Светог апостола Павла. У њој је најлепшим речима описана љубав која „дуго трпи“, пожртвована љубав која никад не престаје. Данас није лако одабрати животног сапутника, будући да се млади углавном крећу у ноћним сатима по бучним и задимљеним локалима, где се не може квалитетно ни прозборити с неким, а тиме ни знати да ли је то особа за дељење живота. Свети апостол Павле однос супружника упоређује са односом Христа и Цркве. Стога, потребан је озбиљан труд да добро упознамо једно друго пре него што се одлучимо да остатак живота проведемо заједно и одемо у вечност. Јер, брак не престаје земаљском смрћу. Носимо бурме и венце за вечност.
    Данас је доминантна брига о спољашности, нарочито код жена. Наравно, то треба да постоји, али не сме се заборавити брига о души. Код мушкараца, пак, мањка одговорности и бракови се растурају. Многи се венчавају у цркви, а да нису размислили уопште шта представља чин венчања.
    Људи се разилазе пред првом препреком, уместо да управо кроз њу провере и учврсте своју љубав. Требало би се уздати у Господа и уз Његову помоћ се све може превазићи… Мушкарац је позван да буде домаћин, док жена има највећи благослов на свету – благослов мајчинства и на лик Мајке Божје би требало да се угледа. Мушкарац не би могао да буд храбар и способан да није добре и трпљиве жене. Свако има своју велику и једнако важну улогу – наглашава свештеник Велимир Врућинић. Благодат и љубав се временом троше, напор свакодневног живота оптерећује, а ту су и прељубе и уплитања родитеља у живот супружника, због чега долази до конфликата у браку. Дрво љубави захтева заливање, каже отац Велимир Врућинић. Бог увек помаже. На нама је да се молимо и препустимо Му се. Он зна наше потребе и помоћи ће нам да сачувамо најлепшу заједницу у свету, а то је брачна, закључио је свештеник Велимир Врућинић своје излагање о браку на трибини у Ваљевској гимназији. Судећи по реакцијама публике, ово предавање донело је прегршт драгоцених савета, али и отворило прегршт питања о овој и сродним темама, на која ће одговоре покушати да пруже нека наредна предавања.
    О томе колико наша вера може променити живот човеку и вратити га на пут ма колико и како био залутао, говориће наредни гост циклуса „Православље и млади“  Клаус Кенет, пензионисани професор из Немачке који живи у Швајцарској. Трећи пут Ваљевци ће имати прилику да га чују 22. октобра 2018. године у Вишем јавном тужилаштву, најавио је свештеник Дејан Трипковић.
    Ј. Ј.
    Брак је општа друштвена тема и разни стручњаци су позвани да се њоме баве, тим пре што се брачна заједница данас налази у озбиљној кризи. Из угла хришћанске вере, брак је светотајински однос Христа и Цркве и, уз Божју помоћ, све што доводи у питање његов опстанак могуће је пребродити, једна је од порука предавање „Став савременог друштва према институцији брака“, које је у оквиру циклуса „Православље и млади“ у Ваљевској гимназији одржао свештеник из Новог Сада Велимир Врућинић. Организатор трибине, са благословом Епископа ваљевског Г. Милутина, била је Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву.

    View full Странице
  5. Волим
    Јереј Дејан Трипковић got a reaction from Milica Bajic in Пожртвована љубав никад не престаје   
    Брак је општа друштвена тема и разни стручњаци су позвани да се њоме баве, тим пре што се брачна заједница данас налази у озбиљној кризи. Из угла хришћанске вере, брак је светотајински однос Христа и Цркве и, уз Божју помоћ, све што доводи у питање његов опстанак могуће је пребродити, једна је од порука предавање „Став савременог друштва према институцији брака“, које је у оквиру циклуса „Православље и млади“ у Ваљевској гимназији одржао свештеник из Новог Сада Велимир Врућинић. Организатор трибине, са благословом Епископа ваљевског Г. Милутина, била је Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву.
    Често чујемо, а и сами смо сведоци тога, да је данас институција брака у кризи. И то важи за многе земље, без обзира на економску снагу и друштвене прилике. У западном свету, а све чешће и код нас, приметан је тренд заједничког живљења, али без благослова Цркве и потписа пред матичарем. У неким земљама чак постоје уговори којима се уређују односи партнера, како би се знало каква су чија права у случају раздвајања. Узрок томе свакако су предбрачни односи у које млади ступају, што доводи до става:“Зашто да се венчавамо, кад све то имамо и без брака?“ Нечастиви трује човека на разне начине и удаљава га са благословеног пута, рекао је поред осталог свештеник Велимир Врућинић, парох при новосадском Храму Светих Кирила и Методија. Међу аргументима против брака јесу и немање посла, стана и сл. Ту видимо страх од преузимања одговорности, првенствено код мушкараца.
    Било је и тежих времена, а људи су улазили у брак. Брачни простор је могућност да искушења заједнички пребродимо и стекнемо добра у овом свету. Боље је да као супружници зајдно стичемо, тад је још већа љубав, која је данас нажалост погрешно схваћена. Много се прича о правима (женским, дечјим), а извор и дародавац истинске љубави је Господ Бог – указује свештеник Врућинић. О томе нам, подсећа предавач, најбоље говори „Химна љубави“ Светог апостола Павла. У њој је најлепшим речима описана љубав која „дуго трпи“, пожртвована љубав која никад не престаје. Данас није лако одабрати животног сапутника, будући да се млади углавном крећу у ноћним сатима по бучним и задимљеним локалима, где се не може квалитетно ни прозборити с неким, а тиме ни знати да ли је то особа за дељење живота. Свети апостол Павле однос супружника упоређује са односом Христа и Цркве. Стога, потребан је озбиљан труд да добро упознамо једно друго пре него што се одлучимо да остатак живота проведемо заједно и одемо у вечност. Јер, брак не престаје земаљском смрћу. Носимо бурме и венце за вечност.
    Данас је доминантна брига о спољашности, нарочито код жена. Наравно, то треба да постоји, али не сме се заборавити брига о души. Код мушкараца, пак, мањка одговорности и бракови се растурају. Многи се венчавају у цркви, а да нису размислили уопште шта представља чин венчања.
    Људи се разилазе пред првом препреком, уместо да управо кроз њу провере и учврсте своју љубав. Требало би се уздати у Господа и уз Његову помоћ се све може превазићи… Мушкарац је позван да буде домаћин, док жена има највећи благослов на свету – благослов мајчинства и на лик Мајке Божје би требало да се угледа. Мушкарац не би могао да буд храбар и способан да није добре и трпљиве жене. Свако има своју велику и једнако важну улогу – наглашава свештеник Велимир Врућинић. Благодат и љубав се временом троше, напор свакодневног живота оптерећује, а ту су и прељубе и уплитања родитеља у живот супружника, због чега долази до конфликата у браку. Дрво љубави захтева заливање, каже отац Велимир Врућинић. Бог увек помаже. На нама је да се молимо и препустимо Му се. Он зна наше потребе и помоћи ће нам да сачувамо најлепшу заједницу у свету, а то је брачна, закључио је свештеник Велимир Врућинић своје излагање о браку на трибини у Ваљевској гимназији. Судећи по реакцијама публике, ово предавање донело је прегршт драгоцених савета, али и отворило прегршт питања о овој и сродним темама, на која ће одговоре покушати да пруже нека наредна предавања.
    О томе колико наша вера може променити живот човеку и вратити га на пут ма колико и како био залутао, говориће наредни гост циклуса „Православље и млади“  Клаус Кенет, пензионисани професор из Немачке који живи у Швајцарској. Трећи пут Ваљевци ће имати прилику да га чују 22. октобра 2018. године у Вишем јавном тужилаштву, најавио је свештеник Дејан Трипковић.
    Ј. Ј.
    Брак је општа друштвена тема и разни стручњаци су позвани да се њоме баве, тим пре што се брачна заједница данас налази у озбиљној кризи. Из угла хришћанске вере, брак је светотајински однос Христа и Цркве и, уз Божју помоћ, све што доводи у питање његов опстанак могуће је пребродити, једна је од порука предавање „Став савременог друштва према институцији брака“, које је у оквиру циклуса „Православље и млади“ у Ваљевској гимназији одржао свештеник из Новог Сада Велимир Врућинић. Организатор трибине, са благословом Епископа ваљевског Г. Милутина, била је Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву.

    View full Странице
  6. Волим
    Јереј Дејан Трипковић got a reaction from "Tamo daleko" in Пројекције документарно – играног филма „Тихи кутак Христов“   
    Поштовани,
    са благословом Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Г. Милутина, Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог организује пројекције документарно – играног филма „Тихи кутак Христов“, редитеља Радисава Јеврића.
    Пројекције ће бити одржане 11. јуна 2018. године у Биоскопу 85, са почетком у 19, 20 и 21 час.
    Гости пројекција биће редитељ Радисав Јеврић и продуцент Ивана Костић.
    Добро дошли!
    Информативна служба Епархије ваљевске
    новинар Јадранка Јанковић
     
    ТИХИ КУТАК ХРИСТОВ
    Филм је снимљен по благослову високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија у продукцији манастира Острог
    Сценарио и режија: Радисав Јеврић
    Радивоје Буквић –владика Мардарије
    Вук Бубало – Иван (дете)
    Лазар Шћекић – Иван (16 година)
    Кристина Стевовић – Мајка Иванова
    Небојша Глоговац  – отац Жика
    Слобода Мићаловић – Болничарка
    Директор фотографије: Миодраг Миша Јелић
    Монтажа: Марко Ковачевић
    Музика за филм:
    Матеа Прљевић
    Елени Караиндроу
    Извршна продукција: Ивана Костић Делиус филм
    Тихи кутак Христов је играно-документарни филм о Светом Мардарију Либертвилском, првом српском епископу на тлу Америке и његовом путу из родних Корната надомак Подгорице, одакле је кренуо још као дечак, до далеког Либертвила. Филм је снимљен поводом представљања његових светих моштију након 82 године од његовог упокојења.
    Идеја овог пројекта је да филм Тихи кутак Христов буде савремено Житије светитеља, како би васколики српски народ сазнао о животу Ивана Ускоковића, монаха Мардарија, данас Светитеља признатог од стране Српске, Руске и Молдавске православне цркве.
    Трејлер:
    https://www.youtube.com/watch?v=0fSIGLl-Jng
     
    Свети Мардарије Либертвилски,
    Први епископ-администратор Српске православне цркве у Америци и Канади био је данас Свети владика Николај Охридски и Жички  који је предложио јеромонаха Мардарија Ускоковића за првог епископа Америчко-канадске епархије Српске православне цркве. Свети Мардарије родио се 2. новембра 1889. године у селу Корнет надомак Подгорице, а крштено име му је било Иван Ускоковић. Од раног детињства предан вери и православљу, желео је да свој живот посвети  Христу и Богослужењу. Као дете из знамените породице, послат је на школовање. Основну школу похађао је у Реци Црнојевића, а средњу школу у престоном граду Црне Горе, Цетињу. Иван је рано осетио позив ка монашком животу, већ у једанаестој години тражио је од црногорског митрополита Митрофана да за замонаши. Како за то није добио благослов, упутио се у Београд на даље школовање. За његов боравак и школовање у  Београду најбоље говори сама чињеница да је свако јутро и свако вече одлазио у Саборну цркву где се молио Богу да се замонаши.
             Благослов је добио од српског патријарха Димитрија  који је написао препоруку владици Жичком Сави. На пут ка Жичи и Струденици кренуо је пешке из Београда, владика Жички мислићи да је још млад не хтеде да га замонаши, али га примише у Студеници царској лаври Немањића где је замонашен 19. Марта 1906 године. У Студеници је боравио годину и по дана одакле се упутио на даље школовање у драгу му Русију на предлог СПЦ. Наредних дванаест година провео је у Русији, прво у Подворју СПЦ у Москви где је имао прилике да се упозна са великим бројем руских званичника који су нагињали идеји свесловенских православних земаља. Након Москве своје школовање наставља у Богословској школи у Житомиру у Молдавији, а на своју молбу од Житомира одлази у Кишињев, у Духовну семинарију у главном граду Молдавије коју је завршио с највишим оценама.
    Његов боравак у Кишињеву обележио је милосрдан рад, помоћ деци сиромашних родитеља. Његов дубок осећај милосрђа превазилазио је националне границе. После три године проведених у Кишињеву, одакле је испраћен свечано са златним крстом и иконом захвалних житеља овог града свих звања, вероисповести и националности што преставља преседан у историји и животу Руске цркве. Свој боравак у Русији наствио је у једној од највећих руских светиња Александро-невском манастиру, припремајући се за полагање пријемног испита за Санкт-Петербуршку  духовну академију, на којој је био један од малобројних који су положили пријемни и био примљен. Током студија у Петрограду често је позиван да служи у Царском селу, у тамошњом Саборној цркви у коју је долазила цела царска породица Романових.  Проповедао је у школама, билницама, војним камповима, остала су бројна сведочанства о беседничком дару архимандрита Мардарија.  Његове беседе забележене су и у књигама које је објавио: Завет руском народу, Зборник проповеди, Тихи кутак Христа, чији је приход од продаје дат сиромашној деци Русије. Његове проповеди слушане су са великом пажњом, јер јер реч овог младог паситра Божијег деловала на срца слушалаца, који су често говорили: „Ово је српски Златоуст“.  Добродошао свуда у царској Русији па и на самом двору Романових  Отац Мардарије био је највећи опонент самом Распућину, за кога се верује да га је сироашни српски монах Мардарије открио да је немачки шпијун на руском двору.
    По избијању Првог светског рата, желео је да буде са својим народом. Иако му је остала још једна година студија, упутио се  у Ниш, где се налазило седиште српске владе и одмах се јавио српском патријарху израживши жељу да остане у Србији.  Синод СПЦ је проценио да ће његова помоћ бити много већа уколико би се вратио у Русију и проповедао и даље уједињење свих православних Словена под окриљем Русије, што је било тада у директној супротности према тадашњој европској политици.
    Свој мисионарски пут отац Мардарије наставио је у далекој Америци. Свети Синод Руске православне цркве зарад потребе за организовањем духовног живота међу Србима у Америци, одлучио да пошаље осведоченог слугу Божијег Мардарија Ускоковића који би руководио српском мисијом на тлу Америке.  Он је на то пристао само ако за то добије благослов своје СПЦ и ако наша црква добије самосталност у Америци. И то је наравно успео да издјествује.  Дубоко свестан неопходности постојања једног духовног центра ново основане Српске православне америчко-канадске епархије као зборно место свих Срба, одлучио је да то буде Чикаго.   У Либертвилу пронашао имање које га је навише подсећало на окружење у којима се налазе манастири-сиротишта у отаџбини и Русији. Новац за куповину земљишта дао му је Михајло Пупин. На том имању сазидан је манастир Светом Сави, сиротиште и дом за старе, као и гробље које су са правом називали Мала Србија.  Владика Мардарије упокојио је се 12. Децембра 1935. године у 46 години  земаљског живота. Сахрањен је у својој задужбини у Либервилу. Године 2015. Сабор СПЦ донео је одлуку о канонизацији Светог Мардарија, а његове нетрулежне мошти откривене су у мају 2017. Године.
     
    Тихи кутак Христов је играно-документарни филм о Светом Мардарију Либертвилском, првом српском епископу на тлу Америке и његовом путу из родних Корната надомак Подгорице, одакле је кренуо још као дечак, до далеког Либертвила. Филм је снимљен поводом представљања његових светих моштију након 82 године од његовог упокојења.
    Идеја овог пројекта је да филм Тихи кутак Христов буде савремено Житије светитеља, како би васколики српски народ сазнао о животу Ивана Ускоковића, монаха Мардарија, данас Светитеља признатог од стране Српске, Руске и Молдавске православне цркве.
    Трејлер:
    https://www.youtube.com/watch?v=0fSIGLl-Jng


    View full Странице
  7. Волим
    Јереј Дејан Трипковић got a reaction from Goku in Пројекције документарно – играног филма „Тихи кутак Христов“   
    Поштовани,
    са благословом Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Г. Милутина, Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог организује пројекције документарно – играног филма „Тихи кутак Христов“, редитеља Радисава Јеврића.
    Пројекције ће бити одржане 11. јуна 2018. године у Биоскопу 85, са почетком у 19, 20 и 21 час.
    Гости пројекција биће редитељ Радисав Јеврић и продуцент Ивана Костић.
    Добро дошли!
    Информативна служба Епархије ваљевске
    новинар Јадранка Јанковић
     
    ТИХИ КУТАК ХРИСТОВ
    Филм је снимљен по благослову високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија у продукцији манастира Острог
    Сценарио и режија: Радисав Јеврић
    Радивоје Буквић –владика Мардарије
    Вук Бубало – Иван (дете)
    Лазар Шћекић – Иван (16 година)
    Кристина Стевовић – Мајка Иванова
    Небојша Глоговац  – отац Жика
    Слобода Мићаловић – Болничарка
    Директор фотографије: Миодраг Миша Јелић
    Монтажа: Марко Ковачевић
    Музика за филм:
    Матеа Прљевић
    Елени Караиндроу
    Извршна продукција: Ивана Костић Делиус филм
    Тихи кутак Христов је играно-документарни филм о Светом Мардарију Либертвилском, првом српском епископу на тлу Америке и његовом путу из родних Корната надомак Подгорице, одакле је кренуо још као дечак, до далеког Либертвила. Филм је снимљен поводом представљања његових светих моштију након 82 године од његовог упокојења.
    Идеја овог пројекта је да филм Тихи кутак Христов буде савремено Житије светитеља, како би васколики српски народ сазнао о животу Ивана Ускоковића, монаха Мардарија, данас Светитеља признатог од стране Српске, Руске и Молдавске православне цркве.
    Трејлер:
    https://www.youtube.com/watch?v=0fSIGLl-Jng
     
    Свети Мардарије Либертвилски,
    Први епископ-администратор Српске православне цркве у Америци и Канади био је данас Свети владика Николај Охридски и Жички  који је предложио јеромонаха Мардарија Ускоковића за првог епископа Америчко-канадске епархије Српске православне цркве. Свети Мардарије родио се 2. новембра 1889. године у селу Корнет надомак Подгорице, а крштено име му је било Иван Ускоковић. Од раног детињства предан вери и православљу, желео је да свој живот посвети  Христу и Богослужењу. Као дете из знамените породице, послат је на школовање. Основну школу похађао је у Реци Црнојевића, а средњу школу у престоном граду Црне Горе, Цетињу. Иван је рано осетио позив ка монашком животу, већ у једанаестој години тражио је од црногорског митрополита Митрофана да за замонаши. Како за то није добио благослов, упутио се у Београд на даље школовање. За његов боравак и школовање у  Београду најбоље говори сама чињеница да је свако јутро и свако вече одлазио у Саборну цркву где се молио Богу да се замонаши.
             Благослов је добио од српског патријарха Димитрија  који је написао препоруку владици Жичком Сави. На пут ка Жичи и Струденици кренуо је пешке из Београда, владика Жички мислићи да је још млад не хтеде да га замонаши, али га примише у Студеници царској лаври Немањића где је замонашен 19. Марта 1906 године. У Студеници је боравио годину и по дана одакле се упутио на даље школовање у драгу му Русију на предлог СПЦ. Наредних дванаест година провео је у Русији, прво у Подворју СПЦ у Москви где је имао прилике да се упозна са великим бројем руских званичника који су нагињали идеји свесловенских православних земаља. Након Москве своје школовање наставља у Богословској школи у Житомиру у Молдавији, а на своју молбу од Житомира одлази у Кишињев, у Духовну семинарију у главном граду Молдавије коју је завршио с највишим оценама.
    Његов боравак у Кишињеву обележио је милосрдан рад, помоћ деци сиромашних родитеља. Његов дубок осећај милосрђа превазилазио је националне границе. После три године проведених у Кишињеву, одакле је испраћен свечано са златним крстом и иконом захвалних житеља овог града свих звања, вероисповести и националности што преставља преседан у историји и животу Руске цркве. Свој боравак у Русији наствио је у једној од највећих руских светиња Александро-невском манастиру, припремајући се за полагање пријемног испита за Санкт-Петербуршку  духовну академију, на којој је био један од малобројних који су положили пријемни и био примљен. Током студија у Петрограду често је позиван да служи у Царском селу, у тамошњом Саборној цркви у коју је долазила цела царска породица Романових.  Проповедао је у школама, билницама, војним камповима, остала су бројна сведочанства о беседничком дару архимандрита Мардарија.  Његове беседе забележене су и у књигама које је објавио: Завет руском народу, Зборник проповеди, Тихи кутак Христа, чији је приход од продаје дат сиромашној деци Русије. Његове проповеди слушане су са великом пажњом, јер јер реч овог младог паситра Божијег деловала на срца слушалаца, који су често говорили: „Ово је српски Златоуст“.  Добродошао свуда у царској Русији па и на самом двору Романових  Отац Мардарије био је највећи опонент самом Распућину, за кога се верује да га је сироашни српски монах Мардарије открио да је немачки шпијун на руском двору.
    По избијању Првог светског рата, желео је да буде са својим народом. Иако му је остала још једна година студија, упутио се  у Ниш, где се налазило седиште српске владе и одмах се јавио српском патријарху израживши жељу да остане у Србији.  Синод СПЦ је проценио да ће његова помоћ бити много већа уколико би се вратио у Русију и проповедао и даље уједињење свих православних Словена под окриљем Русије, што је било тада у директној супротности према тадашњој европској политици.
    Свој мисионарски пут отац Мардарије наставио је у далекој Америци. Свети Синод Руске православне цркве зарад потребе за организовањем духовног живота међу Србима у Америци, одлучио да пошаље осведоченог слугу Божијег Мардарија Ускоковића који би руководио српском мисијом на тлу Америке.  Он је на то пристао само ако за то добије благослов своје СПЦ и ако наша црква добије самосталност у Америци. И то је наравно успео да издјествује.  Дубоко свестан неопходности постојања једног духовног центра ново основане Српске православне америчко-канадске епархије као зборно место свих Срба, одлучио је да то буде Чикаго.   У Либертвилу пронашао имање које га је навише подсећало на окружење у којима се налазе манастири-сиротишта у отаџбини и Русији. Новац за куповину земљишта дао му је Михајло Пупин. На том имању сазидан је манастир Светом Сави, сиротиште и дом за старе, као и гробље које су са правом називали Мала Србија.  Владика Мардарије упокојио је се 12. Децембра 1935. године у 46 години  земаљског живота. Сахрањен је у својој задужбини у Либервилу. Године 2015. Сабор СПЦ донео је одлуку о канонизацији Светог Мардарија, а његове нетрулежне мошти откривене су у мају 2017. Године.
     
    Тихи кутак Христов је играно-документарни филм о Светом Мардарију Либертвилском, првом српском епископу на тлу Америке и његовом путу из родних Корната надомак Подгорице, одакле је кренуо још као дечак, до далеког Либертвила. Филм је снимљен поводом представљања његових светих моштију након 82 године од његовог упокојења.
    Идеја овог пројекта је да филм Тихи кутак Христов буде савремено Житије светитеља, како би васколики српски народ сазнао о животу Ивана Ускоковића, монаха Мардарија, данас Светитеља признатог од стране Српске, Руске и Молдавске православне цркве.
    Трејлер:
    https://www.youtube.com/watch?v=0fSIGLl-Jng


    View full Странице
  8. Волим
    Јереј Дејан Трипковић got a reaction from Милан Ракић in Пројекције документарно – играног филма „Тихи кутак Христов“   
    Поштовани,
    са благословом Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Г. Милутина, Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог организује пројекције документарно – играног филма „Тихи кутак Христов“, редитеља Радисава Јеврића.
    Пројекције ће бити одржане 11. јуна 2018. године у Биоскопу 85, са почетком у 19, 20 и 21 час.
    Гости пројекција биће редитељ Радисав Јеврић и продуцент Ивана Костић.
    Добро дошли!
    Информативна служба Епархије ваљевске
    новинар Јадранка Јанковић
     
    ТИХИ КУТАК ХРИСТОВ
    Филм је снимљен по благослову високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија у продукцији манастира Острог
    Сценарио и режија: Радисав Јеврић
    Радивоје Буквић –владика Мардарије
    Вук Бубало – Иван (дете)
    Лазар Шћекић – Иван (16 година)
    Кристина Стевовић – Мајка Иванова
    Небојша Глоговац  – отац Жика
    Слобода Мићаловић – Болничарка
    Директор фотографије: Миодраг Миша Јелић
    Монтажа: Марко Ковачевић
    Музика за филм:
    Матеа Прљевић
    Елени Караиндроу
    Извршна продукција: Ивана Костић Делиус филм
    Тихи кутак Христов је играно-документарни филм о Светом Мардарију Либертвилском, првом српском епископу на тлу Америке и његовом путу из родних Корната надомак Подгорице, одакле је кренуо још као дечак, до далеког Либертвила. Филм је снимљен поводом представљања његових светих моштију након 82 године од његовог упокојења.
    Идеја овог пројекта је да филм Тихи кутак Христов буде савремено Житије светитеља, како би васколики српски народ сазнао о животу Ивана Ускоковића, монаха Мардарија, данас Светитеља признатог од стране Српске, Руске и Молдавске православне цркве.
    Трејлер:
    https://www.youtube.com/watch?v=0fSIGLl-Jng
     
    Свети Мардарије Либертвилски,
    Први епископ-администратор Српске православне цркве у Америци и Канади био је данас Свети владика Николај Охридски и Жички  који је предложио јеромонаха Мардарија Ускоковића за првог епископа Америчко-канадске епархије Српске православне цркве. Свети Мардарије родио се 2. новембра 1889. године у селу Корнет надомак Подгорице, а крштено име му је било Иван Ускоковић. Од раног детињства предан вери и православљу, желео је да свој живот посвети  Христу и Богослужењу. Као дете из знамените породице, послат је на школовање. Основну школу похађао је у Реци Црнојевића, а средњу школу у престоном граду Црне Горе, Цетињу. Иван је рано осетио позив ка монашком животу, већ у једанаестој години тражио је од црногорског митрополита Митрофана да за замонаши. Како за то није добио благослов, упутио се у Београд на даље школовање. За његов боравак и школовање у  Београду најбоље говори сама чињеница да је свако јутро и свако вече одлазио у Саборну цркву где се молио Богу да се замонаши.
             Благослов је добио од српског патријарха Димитрија  који је написао препоруку владици Жичком Сави. На пут ка Жичи и Струденици кренуо је пешке из Београда, владика Жички мислићи да је још млад не хтеде да га замонаши, али га примише у Студеници царској лаври Немањића где је замонашен 19. Марта 1906 године. У Студеници је боравио годину и по дана одакле се упутио на даље школовање у драгу му Русију на предлог СПЦ. Наредних дванаест година провео је у Русији, прво у Подворју СПЦ у Москви где је имао прилике да се упозна са великим бројем руских званичника који су нагињали идеји свесловенских православних земаља. Након Москве своје школовање наставља у Богословској школи у Житомиру у Молдавији, а на своју молбу од Житомира одлази у Кишињев, у Духовну семинарију у главном граду Молдавије коју је завршио с највишим оценама.
    Његов боравак у Кишињеву обележио је милосрдан рад, помоћ деци сиромашних родитеља. Његов дубок осећај милосрђа превазилазио је националне границе. После три године проведених у Кишињеву, одакле је испраћен свечано са златним крстом и иконом захвалних житеља овог града свих звања, вероисповести и националности што преставља преседан у историји и животу Руске цркве. Свој боравак у Русији наствио је у једној од највећих руских светиња Александро-невском манастиру, припремајући се за полагање пријемног испита за Санкт-Петербуршку  духовну академију, на којој је био један од малобројних који су положили пријемни и био примљен. Током студија у Петрограду често је позиван да служи у Царском селу, у тамошњом Саборној цркви у коју је долазила цела царска породица Романових.  Проповедао је у школама, билницама, војним камповима, остала су бројна сведочанства о беседничком дару архимандрита Мардарија.  Његове беседе забележене су и у књигама које је објавио: Завет руском народу, Зборник проповеди, Тихи кутак Христа, чији је приход од продаје дат сиромашној деци Русије. Његове проповеди слушане су са великом пажњом, јер јер реч овог младог паситра Божијег деловала на срца слушалаца, који су често говорили: „Ово је српски Златоуст“.  Добродошао свуда у царској Русији па и на самом двору Романових  Отац Мардарије био је највећи опонент самом Распућину, за кога се верује да га је сироашни српски монах Мардарије открио да је немачки шпијун на руском двору.
    По избијању Првог светског рата, желео је да буде са својим народом. Иако му је остала још једна година студија, упутио се  у Ниш, где се налазило седиште српске владе и одмах се јавио српском патријарху израживши жељу да остане у Србији.  Синод СПЦ је проценио да ће његова помоћ бити много већа уколико би се вратио у Русију и проповедао и даље уједињење свих православних Словена под окриљем Русије, што је било тада у директној супротности према тадашњој европској политици.
    Свој мисионарски пут отац Мардарије наставио је у далекој Америци. Свети Синод Руске православне цркве зарад потребе за организовањем духовног живота међу Србима у Америци, одлучио да пошаље осведоченог слугу Божијег Мардарија Ускоковића који би руководио српском мисијом на тлу Америке.  Он је на то пристао само ако за то добије благослов своје СПЦ и ако наша црква добије самосталност у Америци. И то је наравно успео да издјествује.  Дубоко свестан неопходности постојања једног духовног центра ново основане Српске православне америчко-канадске епархије као зборно место свих Срба, одлучио је да то буде Чикаго.   У Либертвилу пронашао имање које га је навише подсећало на окружење у којима се налазе манастири-сиротишта у отаџбини и Русији. Новац за куповину земљишта дао му је Михајло Пупин. На том имању сазидан је манастир Светом Сави, сиротиште и дом за старе, као и гробље које су са правом називали Мала Србија.  Владика Мардарије упокојио је се 12. Децембра 1935. године у 46 години  земаљског живота. Сахрањен је у својој задужбини у Либервилу. Године 2015. Сабор СПЦ донео је одлуку о канонизацији Светог Мардарија, а његове нетрулежне мошти откривене су у мају 2017. Године.
     
    Тихи кутак Христов је играно-документарни филм о Светом Мардарију Либертвилском, првом српском епископу на тлу Америке и његовом путу из родних Корната надомак Подгорице, одакле је кренуо још као дечак, до далеког Либертвила. Филм је снимљен поводом представљања његових светих моштију након 82 године од његовог упокојења.
    Идеја овог пројекта је да филм Тихи кутак Христов буде савремено Житије светитеља, како би васколики српски народ сазнао о животу Ивана Ускоковића, монаха Мардарија, данас Светитеља признатог од стране Српске, Руске и Молдавске православне цркве.
    Трејлер:
    https://www.youtube.com/watch?v=0fSIGLl-Jng


    View full Странице
  9. Волим
    Јереј Дејан Трипковић got a reaction from PredragVId in Трибина "Јеванђеље за све људе-мисија Цркве на маргинама друштва"-ВИДЕО   
    Трибина "Јеванђеље за све људе-мисија Цркве на маргинама друштва"-ВИДЕО
    Професор др Предраг Драгутиновић проф. Новог Завета на Православном Богословском факултету у Београду и свештеник Глигорије Марковић, духовник у Централном затвору у Београду
     
     
    Трибина "Јеванђеље за све људе-мисија Цркве на маргинама друштва"-ВИДЕО
    Професор др Предраг Драгутиновић проф. Новог Завета на Православном Богословском факултету у Београду и свештеник Глигорије Марковић, духовник у Централном затвору у Београду










    View full Странице
  10. Волим
    Guest
    Јереј Дејан Трипковић got a reaction from Guest in ЈЕВАНЂЕЉЕ ЗА СВЕ ЉУДЕ: ПРИСУСТВО ЦРКВЕ НА МАРГИНАМА ДРУШТВА   
    Уторак 22. новембра 2016. године у 19 часова у Ваљевској Гимназији биће одржано предавање на тему:
    ЈЕВАНЂЕЉЕ ЗА СВЕ ЉУДЕ:
    ПРИСУСТВО ЦРКВЕ НА МАРГИНАМА ДРУШТВА
    Предавачи: Проф. др Предраг Драгутиновић, професор при катедри за Нови завет Православног Богословског факултета Универзитета у Београду.
    Јереј Глигорије Марковић духовник у Централном затвору у Београду
        Уторак 22. новембра 2016. године у 19 часова у Ваљевској Гимназији биће одржано предавање на тему:
    ЈЕВАНЂЕЉЕ ЗА СВЕ ЉУДЕ:
    ПРИСУСТВО ЦРКВЕ НА МАРГИНАМА ДРУШТВА
    Предавачи: Проф. др Предраг Драгутиновић, професор при катедри за Нови завет Православног Богословског факултета Универзитета у Београду.
    Јереј Глигорије Марковић духовник у Централном затвору у Београду

    View full Странице
  11. Волим
    Јереј Дејан Трипковић got a reaction from Милан Ракић in ЈЕВАНЂЕЉЕ ЗА СВЕ ЉУДЕ: ПРИСУСТВО ЦРКВЕ НА МАРГИНАМА ДРУШТВА   
    Уторак 22. новембра 2016. године у 19 часова у Ваљевској Гимназији биће одржано предавање на тему:
    ЈЕВАНЂЕЉЕ ЗА СВЕ ЉУДЕ:
    ПРИСУСТВО ЦРКВЕ НА МАРГИНАМА ДРУШТВА
    Предавачи: Проф. др Предраг Драгутиновић, професор при катедри за Нови завет Православног Богословског факултета Универзитета у Београду.
    Јереј Глигорије Марковић духовник у Централном затвору у Београду
        Уторак 22. новембра 2016. године у 19 часова у Ваљевској Гимназији биће одржано предавање на тему:
    ЈЕВАНЂЕЉЕ ЗА СВЕ ЉУДЕ:
    ПРИСУСТВО ЦРКВЕ НА МАРГИНАМА ДРУШТВА
    Предавачи: Проф. др Предраг Драгутиновић, професор при катедри за Нови завет Православног Богословског факултета Универзитета у Београду.
    Јереј Глигорије Марковић духовник у Централном затвору у Београду

    View full Странице
  12. Волим
    Јереј Дејан Трипковић got a reaction from Grizzly Adams in ЈЕВАНЂЕЉЕ ЗА СВЕ ЉУДЕ: ПРИСУСТВО ЦРКВЕ НА МАРГИНАМА ДРУШТВА   
    Уторак 22. новембра 2016. године у 19 часова у Ваљевској Гимназији биће одржано предавање на тему:
    ЈЕВАНЂЕЉЕ ЗА СВЕ ЉУДЕ:
    ПРИСУСТВО ЦРКВЕ НА МАРГИНАМА ДРУШТВА
    Предавачи: Проф. др Предраг Драгутиновић, професор при катедри за Нови завет Православног Богословског факултета Универзитета у Београду.
    Јереј Глигорије Марковић духовник у Централном затвору у Београду
        Уторак 22. новембра 2016. године у 19 часова у Ваљевској Гимназији биће одржано предавање на тему:
    ЈЕВАНЂЕЉЕ ЗА СВЕ ЉУДЕ:
    ПРИСУСТВО ЦРКВЕ НА МАРГИНАМА ДРУШТВА
    Предавачи: Проф. др Предраг Драгутиновић, професор при катедри за Нови завет Православног Богословског факултета Универзитета у Београду.
    Јереј Глигорије Марковић духовник у Централном затвору у Београду

    View full Странице
  13. Волим
    Јереј Дејан Трипковић got a reaction from Arsenija in Добра музика оплемењује душу   
    Светосавска омладинска заједница поново угостила великог уметника Слободана Тркуљу
    Добра музика оплемењује душу
    -         Један од првих стваралаца који је пре седам година указао поверење циклусу трибина „Православље и млади“, оставивши незаборавне утиске у срцима Ваљеваца, свестрани музички уметник Слободан Тркуља, у навечерје Мале Госпојине, поново је одржао предавање на позив Светосавске омладинске заједнице, а уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина. У конференцијској сали Вишег јавног тужилаштва, Слободан Тркуља говорио је о теми „Музиком до слободе“. Претходно, заједно са духовником Казнено – поправног завода свештеником Дејаном Трипковићем, Тркуља је посетио ову установу и одржао својеврстан мини – концерт, на опште одушевљење штићеника-
    Музички израз Слободана Тркуље критичари описују као „савремену и уметнички интелигентну синтезу традиционалне српске музике и модерног џеза и фузије“. Укратко тако, ако се она уопште у оквире речи може ставити. Ако може, будући да овај ретко даровити стваралац древним српским гајдама, диплама, двојницама, кавалом, те јерменским дудуком, модерним гитарама, флаутом и саксофоном, као и надасве снажним и прелепим вокалом комуницира са поклоницима музичке уметности широм планете. Комуницира и истински додирује њихове душе, иако изводи песме на језику који им је из угла лингвистике потпуно непознат. Емоција Тркуљиних песама себе казује неким Божјим језиком, познатим сваком људском бићу. Сарађивао је са бројним џез саставима и филхармонијама, Латино биг бендом Едија Мартинеза из Колумбије, Питером Гебријелом, фадо звездом Маризом, која је уз њега псалме отпевала на црквенословенском језику. Са својим оркестром „Балканополис“ одржао је низ сјајних концерата. Признат је и награђиван у Србији, у свету још више. Ипак, поврх свега, Слободан Тркуља је скроман, непосредан, благородан човек. Хришћанин, који је своје дарове у славу Божју, а на добро људи, умножио. Пресрећан је отац трију девојчица и, како сам каже, последњих седам година размишља како да буде добар родитељ, да деци помогне да се развију и достигну пуноћу талената који су им дати. Из Ваљева носи дивне успомене, како са концерта у Центру за културу, тако и са трибине чији је синоћ поново био гост. Природно, говорио је о музици као нечему што човека може одвести до слободе, до узрастања у врлини, али и духовно га урушити у случају лошег одабира. Сви ми имамо неки свој ритам у току дана. Устајемо, обављамо своје дужности и имамо неку врсту слободе. Музика нам дође као нешто успутно, нешто што чујемо на радију или телевизији...
    -         Приметио сам да мало водимо рачуна о томе шта слушамо и чиме себе испуњавамо. Знам људе који су постали фанатици када је у питању исхрана. Све чешће се конзумира сирова храна биљног порекла, избацују намирнице животињског порекла. Аспект физичког је јако заступљен. Дакле, бринемо о телу, а као духовна бића упућени смо и на бригу о души. По мом мишљењу, хранити се музиком је једна од најдивнијих ствари које можете да радите. Без музике нема молитве, нема духовног усхићења. Ја сам у веру ушао кроз музику, слушајући појање ковиљских монаха – рекао је Слободан Тркуља на трибини „Музиком до слободе“ .
     
     
    Уз звуке филмске музике и појања сиријских монахиња, Слободан Тркуља разговарао је са посетиоцима трибине, преносећи им своја знања о музици стечена током вишегодишњег изучавања ове уметности и бављења њоме. Квалитетна музика оплемењује човека и подстиче га да ствара у славу Божју. Она „друга“ пак лоше утиче на душу и зато треба бити пажљив при одабиру. Данашњи медији углавном форсирају тзв. „шунд“. Међутим, истакао је Тркуља, деци се не може забранити да то слушају. Може се утицати само нуђењем онога што је добро. А то се почиње одмалена. У Београду и Новом Саду, истакнути уметник већ је приређивао концерте за децу свих узраста – од беба до школараца. У сарадњи са свештеником Дејаном Трипковићем, сличан пројекат крајем октобра биће реализован и у Ваљеву. Када је реч о омладини, Слободан Тркуља сматра да је данас лако начинити добар музички избор, будући да су посредством интернета у сваком тренутку доступни сви извођачи света, што до пре само неколико година није био случај. Дакле, само је важно знати шта слушањем музике желимо да произведемо у својој души. А добра музика доноси преображај и радост живљења и стварања, закључио је Слободан Тркуља. 
    Циклус трибина „Православље и млади“ наставиће гостовање угледног психолога др Жарка Требјешанина и аутора серијала „Агапе“ Телевизије Студио Б Александра Гајшека. Трибина ће бити одржана 3. октобра 2016. године, са почетком у 19 сати, у ваљевском Центру за културу.
     
     
    Ј. Ј.



































        Један од првих стваралаца који је пре седам година указао поверење циклусу трибина „Православље и млади“, оставивши незаборавне утиске у срцима Ваљеваца, свестрани музички уметник Слободан Тркуља, у навечерје Мале Госпојине, поново је одржао предавање на позив Светосавске омладинске заједнице, а уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина. У конференцијској сали Вишег јавног тужилаштва, Слободан Тркуља говорио је о теми „Музиком до слободе“. Претходно, заједно са духовником Казнено – поправног завода свештеником Дејаном Трипковићем, Тркуља је посетио ову установу и одржао својеврстан мини – концерт, на опште одушевљење штићеника-

    View full Странице
  14. Волим
    Јереј Дејан Трипковић got a reaction from Рапсоди in Добра музика оплемењује душу   
    Светосавска омладинска заједница поново угостила великог уметника Слободана Тркуљу
    Добра музика оплемењује душу
    -         Један од првих стваралаца који је пре седам година указао поверење циклусу трибина „Православље и млади“, оставивши незаборавне утиске у срцима Ваљеваца, свестрани музички уметник Слободан Тркуља, у навечерје Мале Госпојине, поново је одржао предавање на позив Светосавске омладинске заједнице, а уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина. У конференцијској сали Вишег јавног тужилаштва, Слободан Тркуља говорио је о теми „Музиком до слободе“. Претходно, заједно са духовником Казнено – поправног завода свештеником Дејаном Трипковићем, Тркуља је посетио ову установу и одржао својеврстан мини – концерт, на опште одушевљење штићеника-
    Музички израз Слободана Тркуље критичари описују као „савремену и уметнички интелигентну синтезу традиционалне српске музике и модерног џеза и фузије“. Укратко тако, ако се она уопште у оквире речи може ставити. Ако може, будући да овај ретко даровити стваралац древним српским гајдама, диплама, двојницама, кавалом, те јерменским дудуком, модерним гитарама, флаутом и саксофоном, као и надасве снажним и прелепим вокалом комуницира са поклоницима музичке уметности широм планете. Комуницира и истински додирује њихове душе, иако изводи песме на језику који им је из угла лингвистике потпуно непознат. Емоција Тркуљиних песама себе казује неким Божјим језиком, познатим сваком људском бићу. Сарађивао је са бројним џез саставима и филхармонијама, Латино биг бендом Едија Мартинеза из Колумбије, Питером Гебријелом, фадо звездом Маризом, која је уз њега псалме отпевала на црквенословенском језику. Са својим оркестром „Балканополис“ одржао је низ сјајних концерата. Признат је и награђиван у Србији, у свету још више. Ипак, поврх свега, Слободан Тркуља је скроман, непосредан, благородан човек. Хришћанин, који је своје дарове у славу Божју, а на добро људи, умножио. Пресрећан је отац трију девојчица и, како сам каже, последњих седам година размишља како да буде добар родитељ, да деци помогне да се развију и достигну пуноћу талената који су им дати. Из Ваљева носи дивне успомене, како са концерта у Центру за културу, тако и са трибине чији је синоћ поново био гост. Природно, говорио је о музици као нечему што човека може одвести до слободе, до узрастања у врлини, али и духовно га урушити у случају лошег одабира. Сви ми имамо неки свој ритам у току дана. Устајемо, обављамо своје дужности и имамо неку врсту слободе. Музика нам дође као нешто успутно, нешто што чујемо на радију или телевизији...
    -         Приметио сам да мало водимо рачуна о томе шта слушамо и чиме себе испуњавамо. Знам људе који су постали фанатици када је у питању исхрана. Све чешће се конзумира сирова храна биљног порекла, избацују намирнице животињског порекла. Аспект физичког је јако заступљен. Дакле, бринемо о телу, а као духовна бића упућени смо и на бригу о души. По мом мишљењу, хранити се музиком је једна од најдивнијих ствари које можете да радите. Без музике нема молитве, нема духовног усхићења. Ја сам у веру ушао кроз музику, слушајући појање ковиљских монаха – рекао је Слободан Тркуља на трибини „Музиком до слободе“ .
     
     
    Уз звуке филмске музике и појања сиријских монахиња, Слободан Тркуља разговарао је са посетиоцима трибине, преносећи им своја знања о музици стечена током вишегодишњег изучавања ове уметности и бављења њоме. Квалитетна музика оплемењује човека и подстиче га да ствара у славу Божју. Она „друга“ пак лоше утиче на душу и зато треба бити пажљив при одабиру. Данашњи медији углавном форсирају тзв. „шунд“. Међутим, истакао је Тркуља, деци се не може забранити да то слушају. Може се утицати само нуђењем онога што је добро. А то се почиње одмалена. У Београду и Новом Саду, истакнути уметник већ је приређивао концерте за децу свих узраста – од беба до школараца. У сарадњи са свештеником Дејаном Трипковићем, сличан пројекат крајем октобра биће реализован и у Ваљеву. Када је реч о омладини, Слободан Тркуља сматра да је данас лако начинити добар музички избор, будући да су посредством интернета у сваком тренутку доступни сви извођачи света, што до пре само неколико година није био случај. Дакле, само је важно знати шта слушањем музике желимо да произведемо у својој души. А добра музика доноси преображај и радост живљења и стварања, закључио је Слободан Тркуља. 
    Циклус трибина „Православље и млади“ наставиће гостовање угледног психолога др Жарка Требјешанина и аутора серијала „Агапе“ Телевизије Студио Б Александра Гајшека. Трибина ће бити одржана 3. октобра 2016. године, са почетком у 19 сати, у ваљевском Центру за културу.
     
     
    Ј. Ј.



































        Један од првих стваралаца који је пре седам година указао поверење циклусу трибина „Православље и млади“, оставивши незаборавне утиске у срцима Ваљеваца, свестрани музички уметник Слободан Тркуља, у навечерје Мале Госпојине, поново је одржао предавање на позив Светосавске омладинске заједнице, а уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина. У конференцијској сали Вишег јавног тужилаштва, Слободан Тркуља говорио је о теми „Музиком до слободе“. Претходно, заједно са духовником Казнено – поправног завода свештеником Дејаном Трипковићем, Тркуља је посетио ову установу и одржао својеврстан мини – концерт, на опште одушевљење штићеника-

    View full Странице
  15. Волим
    Јереј Дејан Трипковић reacted to Resureccion in ЖРУ диван online - „МАЈКЕ ХРИШЋАНКЕ“ - Понедељак, 01. јул. 2013 у 21:00   
    У ЦИКЛУСУ ВИДЕО КОНФЕРЕНЦИЈА „ПРАВОСЛАВЉЕ ВЕРА РАДОСТИ И РАДОСТ ВЕРЕ“, У ПОНЕДЕЉАК 1. ЈУЛА 2013. ГОДИНЕ, У 21 САТ,
    СПЦ У ВЕНЕЦУЕЛИ ВАС ПОЗИВА НА „ЖРУ ДИВАН“ ONLINE И
     ПРОМОЦИЈУ КЊУГЕ ОЛИВЕРЕ БАЛАБАН,
    „МАЈКЕ ХРИШЋАНКЕ“
    Говориће, ђаконица Оливера Балабан, вероучитељке и теолози Лијана Крунић и Дајана Петровић, магистар теолошких наука Драгица Тадић Папаниколау, новинарка и водитељка на Студиу Б, Јелена Гајшек...........


    Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  16. Волим
    Јереј Дејан Трипковић reacted to Дејан in Pravoslavni sveštenik u muslimanskim molitvama   
    08/04/2013 19:23 | Nikada nije ćutao o stvarima sa kojima se ne slaže: Prota Milorad Golijan  
    Milorad Golijan je tokom svešteničke karijere prošao ratnu golgotu, šikaniranja i maltretiranja, usled kojih je oslepeo Pravoslavni sveštenik u muslimanskim molitvama Na početku rata u BiH spasao je dva imama iz džamije u Vlasenici, posle čega su mu govorili: „Dok Srbi ginu, ti spasavaš Muslimane.“ Kada je njegov narod počeo da ga smatra izdajnikom, a suprotna strana neprijateljem, dobio je premeštaj u sremsku eparhijuAutor: Katarina Živanović
    - Strašno je biti bez očiju, ali tek kada ne budem mogao da volim, tada ću sebe smatrati invalidom - kaže za Danas prota Milorad Golijan, koji je tokom svešteničke karijere prošao ratnu golgotu, šikaniranja i maltretiranja, usled kojih je oslepeo.


     
     
    Devedesetih godina prošlog veka prota Golijan je bio ugledni sveštenik u Vlasenici, BiH. Bila je to, kako kaže, mešovita kasaba gde su ljudi svih veroispovesti živeli kao braća, dok nije izbio rat.
    - Početkom 1992. savetovao sam Vlaseničane da odvedu svoje porodice na sigurno. Sukobi su bili sve veći, a ratne strahote se približavale gradu. Neki su me poslušali, neki ne. Jedno jutro mi je zazvonio telefon. Bio je to moj prijatelj imam. Drago mi je bilo što ga čujem, jer sam mislio da je u Tuzli, da se sklonio na sigurno. Međutim, on se nalazio u podrumu vlaseničke džamije sa još jednim imamom. Opkoljeni, nisu smeli da izađu - priseća se prota.
    Odmah je, kaže, obukao mantiju, otišao do džamije, i izveo ih napolje.
    - Odvezao sam ih do opštine, gde sam zamolio predsednika da mi dozvoli da ih prebacim na sigurnu teritoriju. Nije pristao, već je pozvao policiju. Patrola ih je odvezla u najbližu stanicu, a ja sam seo u svog juga i krenuo za njima. Nakon žučne rasprave sa načelnikom, on ih je pustio i imame sam prevezao u Kladanj - priča prota Golijan.
    U Kladnju su ga savetovali da se ne vraća u Vlasenicu, već da ode za Srbiju. Pitao se zašto. U Vlasenici je bila njegova parohija, prijatelji, dom, život... „Gadno će biti, videćeš...“, govorili su mu prijateljski. I bilo je.
    - Nakon povratka u Vlasenicu, ponašanje ljudi se promenilo. Komšije su prelazile na drugu stranu ulice kada me vide. Pljuvali me, psovali. Jedna žena, koju sam znao iz viđenja, nazvala me izdajnikom uz niz pogrdnih reči. „Dok Srbi ginu, ti spasavaš Muslimane“, govorila je. Ženu i decu sam poslao u Srbiju. Ja sam ostao. Sam, ponižen, poljuljane vere. Otišao sam na ratište, ali ne sa puškom, već u mantiji sa svojim oružjem - rečju utehe za ranjene sa svih strana - kaže prota.
    Zdravlje mu je već tada bilo narušeno, a zbog neizdržive situacije, gde ga je svoj narod smatrao izdajnikom, a suprotna strana neprijateljem, dobio je otpust od vladike Kačavende i premeštaj u sremsku eparhiju. Zajedno sa meštanima, popravio je napuštenu staru crkvicu koju su mu dodelili, i počeo da drži službu. Duhovne besede nikada nije pisao, niti ih čitajući prenosio vernicima, već je govorio iz srca. Pouke su nadahnjivale napaćen narod, i mnogi su ih snimali. Međutim, muke prote Golijana ne prestaju.
    - Na sastancima sveštenstva sa vladikom nisam ćutao o stvarima sa kojima se nisam slagao. Uvek se isključivo govorilo o materijalnom - koliko se novca skupilo, šta treba da se gradi... Bio sam protiv toga. Protiv određivanja cenovnika za svadbe, sahrane i druge crkvene obrede. Ja ih nikada nisam naplaćivao, već je davao ko je koliko imao. Ko nije - nije. Sveštenici treba pre svega da budu duhovnici i da dele sudbinu ljudi, a ne da se bahate - smatra prota. Zbog neslaganja sa vladikom i drugim sveštenicima u eparhiji, skidaju mu čin arhijereja. Dobija premeštaj u Sabornu crkvu, gde su mu nadređeni bili mlađi sveštenici koji su stvari „uvek znali bolje od njega“. Potom mu dodeljuju crkvu u Hrtkovcima, gde ga narod prihvata, ali sveštenstvo ponovo šikanira.
    - Otvoreno sam iznosio mišljenje o stanju u crkvi, i zato sam, valjda, bio meta kritika. Uvek sam se pitao - Šta će vladikama skupi automobili, čemu izgradnja velelepnih vladičanskih dvorova, kad narod nema šta da jede? Zašto postoji cenovnik crkvenih usluga i kada će teološke studije da se osavremene? Zna se šta su verske dogme i one su nepromenjive. Međutim, crkva je zajednica živih ljudi, sa problemima 21. veka, a ne srednjeg. Sveštenici treba da razumeju čoveka, da pokušaju da mu pomognu, da ga utvrde u veri, a ne osuđuju, što često čine - ukazuje prota.
    Usled stalnih stresova, prota Golijan se jednog dana, pre tri godine, onesvestio. U bolnici su mu konstatovali visok pritisak i šećer. Ubrzo je i oslepeo. Tada se, kao i više puta u životu, preispitivao gde greši i zašto mu se sve to događa.
    - Odgovore sam nalazio u Jungu, Dostojevskom, svetootačkoj literaturi, ali pre svega u Liturgiji. Ona je osnova pravoslavlja. Malo je dobrih duhovnika danas, ali me raduje da ih ima među mladim sveštenicima i monasima. Obrazovanim, punim razumevanja i ljubavi prema ljudima. Znate, osnova čoveka nije zlo, već ljubav. Ljudi su se umorili od zla i traže dobro. Kakvo god bilo stanje u crkvi, vera će opstati - optimističan je Golijan.
    Nakon što je penzionisan, protu sve češće zovu na duhovne tribine širom Srbije. Poznat kao vrstan govornik, ali pre svega poznavalac teologije, psihologije i filozofije, govori o temama iz ovih oblasti, ali i iz svakodnevnog života. Njegova predavanja su uvek posećena, a u publici su mahom mladi. O politici ne govori, jer ga ne zanima, niti smatra da bi sveštenici, i crkva uopšte, trebalo da se bave politikom.
    - Da li je reč o teološkim temama, problemima u braku, porodici, siromaštvu... sva pitanja koja mi postavljaju u suštini se svode na dva - „Otkud zlo?“ i „Gde je izlaz?“. Duhovnik mora da da odgovore na ova pitanja. Teološki fakulteti treba da se osavremene, a zašto i sveštenici ne bi organizovali seminare, poput lekara, pravnika, profesora..? Crkva mora da se približi narodu, da razume probleme čoveka i da odgovore - naglašava Golijan.
    Milorad Golijan je dosad napisao 15 knjiga, među kojima je i udžbenik iz veronauke. Zvanična crkva ga nije uvrstila u školsku literaturu „zbog slobodnijih shvatanja“, a izdavači ne pokazuju veliko interesovanje za njegova dela, jer su „isuviše religiozna i filozofska“. Ipak, prota Golijan je omiljen teolog među mladima, ne samo vernicima, već i onima koji se izjašnjavaju kao agnostici i ateisti. Njegov razgovor sa ateistom jedan je od gledanijih na Jutjubu. Oni koji nisu u prilici da sa protom razgovaraju lično, u diskusije mogu da se uključe putem interneta.
    Odgovor na pitanje koje je postavio sebi nakon spasavanja imama u ratom zahvaćenoj Bosni, a koje su mu nametnuli sunarodnici - „Da li sam pogrešio, da li sam zaista izdajnik?“, dobio je pre nekoliko godina sasvim slučajno.
    - Prijatelj mog sina Strahinje, takođe sveštenika, stupio je preko Fejsbuka u kontakt sa jednom mladom ženom iz Tuzle. Muslimankom. Tom prilikom mu je rekla - „Svako jutro kada se probudim, prvo na koga pomislim i za koga se pomolim je prota Golijan.“ To je za mene najveća nagrada u životu. Velika je to stvar - kaže prota, drhtavim glasom.
     
    Dnevni list Danas
     

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...