Jump to content

Јереј Дејан Трипковић

Члан
  • Број садржаја

    174
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

О Јереј Дејан Трипковић

  • Ранг
    Интересује се

Скорашњи посетиоци профила

4206 посетилаца
  1. Важно је причати језиком осећања Празник Ваведења Пресвете Богородице увек је прилика да се нарочито прозбори о васпитању деце, будући да су нам Свети Јоаким и Ана, увођењм своје трогодишњ кћери Марије у јерусалимски храм и њеним предавањем на службу Богу, оставили пример како би требало у хришћанском духу васпитавати децу и од њих стварати добре људи. Ове године обележавање Ваведења Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог заокружила је трибином у циклусу „Православље и млади“, на којој је дечји психијатар, родом Ваљевка, др Биљана Пиргић одржала сјајно предавање под називом „Можемо ли разумети нашу децу, ако не разумемо себе?“ Упркос кишном времену, конференцијска сала Вишег јавног тужилаштва била је испуњена скоро до последњег места, што говори о значају ове теме у данашњем тренутку у коме су породични односи умногоме нарушени.
  2. Јереј Дејан Трипковић

    Пожртвована љубав никад не престаје

    Брак је општа друштвена тема и разни стручњаци су позвани да се њоме баве, тим пре што се брачна заједница данас налази у озбиљној кризи. Из угла хришћанске вере, брак је светотајински однос Христа и Цркве и, уз Божју помоћ, све што доводи у питање његов опстанак могуће је пребродити, једна је од порука предавање „Став савременог друштва према институцији брака“, које је у оквиру циклуса „Православље и млади“ у Ваљевској гимназији одржао свештеник из Новог Сада Велимир Врућинић. Организатор трибине, са благословом Епископа ваљевског Г. Милутина, била је Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву.
  3. Брак је општа друштвена тема и разни стручњаци су позвани да се њоме баве, тим пре што се брачна заједница данас налази у озбиљној кризи. Из угла хришћанске вере, брак је светотајински однос Христа и Цркве и, уз Божју помоћ, све што доводи у питање његов опстанак могуће је пребродити, једна је од порука предавање „Став савременог друштва према институцији брака“, које је у оквиру циклуса „Православље и млади“ у Ваљевској гимназији одржао свештеник из Новог Сада Велимир Врућинић. Организатор трибине, са благословом Епископа ваљевског Г. Милутина, била је Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву. Често чујемо, а и сами смо сведоци тога, да је данас институција брака у кризи. И то важи за многе земље, без обзира на економску снагу и друштвене прилике. У западном свету, а све чешће и код нас, приметан је тренд заједничког живљења, али без благослова Цркве и потписа пред матичарем. У неким земљама чак постоје уговори којима се уређују односи партнера, како би се знало каква су чија права у случају раздвајања. Узрок томе свакако су предбрачни односи у које млади ступају, што доводи до става:“Зашто да се венчавамо, кад све то имамо и без брака?“ Нечастиви трује човека на разне начине и удаљава га са благословеног пута, рекао је поред осталог свештеник Велимир Врућинић, парох при новосадском Храму Светих Кирила и Методија. Међу аргументима против брака јесу и немање посла, стана и сл. Ту видимо страх од преузимања одговорности, првенствено код мушкараца. Било је и тежих времена, а људи су улазили у брак. Брачни простор је могућност да искушења заједнички пребродимо и стекнемо добра у овом свету. Боље је да као супружници зајдно стичемо, тад је још већа љубав, која је данас нажалост погрешно схваћена. Много се прича о правима (женским, дечјим), а извор и дародавац истинске љубави је Господ Бог – указује свештеник Врућинић. О томе нам, подсећа предавач, најбоље говори „Химна љубави“ Светог апостола Павла. У њој је најлепшим речима описана љубав која „дуго трпи“, пожртвована љубав која никад не престаје. Данас није лако одабрати животног сапутника, будући да се млади углавном крећу у ноћним сатима по бучним и задимљеним локалима, где се не може квалитетно ни прозборити с неким, а тиме ни знати да ли је то особа за дељење живота. Свети апостол Павле однос супружника упоређује са односом Христа и Цркве. Стога, потребан је озбиљан труд да добро упознамо једно друго пре него што се одлучимо да остатак живота проведемо заједно и одемо у вечност. Јер, брак не престаје земаљском смрћу. Носимо бурме и венце за вечност. Данас је доминантна брига о спољашности, нарочито код жена. Наравно, то треба да постоји, али не сме се заборавити брига о души. Код мушкараца, пак, мањка одговорности и бракови се растурају. Многи се венчавају у цркви, а да нису размислили уопште шта представља чин венчања. Људи се разилазе пред првом препреком, уместо да управо кроз њу провере и учврсте своју љубав. Требало би се уздати у Господа и уз Његову помоћ се све може превазићи… Мушкарац је позван да буде домаћин, док жена има највећи благослов на свету – благослов мајчинства и на лик Мајке Божје би требало да се угледа. Мушкарац не би могао да буд храбар и способан да није добре и трпљиве жене. Свако има своју велику и једнако важну улогу – наглашава свештеник Велимир Врућинић. Благодат и љубав се временом троше, напор свакодневног живота оптерећује, а ту су и прељубе и уплитања родитеља у живот супружника, због чега долази до конфликата у браку. Дрво љубави захтева заливање, каже отац Велимир Врућинић. Бог увек помаже. На нама је да се молимо и препустимо Му се. Он зна наше потребе и помоћи ће нам да сачувамо најлепшу заједницу у свету, а то је брачна, закључио је свештеник Велимир Врућинић своје излагање о браку на трибини у Ваљевској гимназији. Судећи по реакцијама публике, ово предавање донело је прегршт драгоцених савета, али и отворило прегршт питања о овој и сродним темама, на која ће одговоре покушати да пруже нека наредна предавања. О томе колико наша вера може променити живот човеку и вратити га на пут ма колико и како био залутао, говориће наредни гост циклуса „Православље и млади“ Клаус Кенет, пензионисани професор из Немачке који живи у Швајцарској. Трећи пут Ваљевци ће имати прилику да га чују 22. октобра 2018. године у Вишем јавном тужилаштву, најавио је свештеник Дејан Трипковић. Ј. Ј. Брак је општа друштвена тема и разни стручњаци су позвани да се њоме баве, тим пре што се брачна заједница данас налази у озбиљној кризи. Из угла хришћанске вере, брак је светотајински однос Христа и Цркве и, уз Божју помоћ, све што доводи у питање његов опстанак могуће је пребродити, једна је од порука предавање „Став савременог друштва према институцији брака“, које је у оквиру циклуса „Православље и млади“ у Ваљевској гимназији одржао свештеник из Новог Сада Велимир Врућинић. Организатор трибине, са благословом Епископа ваљевског Г. Милутина, била је Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву. View full Странице
  4. Савремено житије Светог Мардарија одушевило Ваљевце - Након премијере у Чикагу, потом у Београду и Никшићу, Ваљево је имало част да у њему буде приказан документарно – играни филм „Тихи кутак Христов“, редитеља Радисава Јеврића. У Биоскопу 85 приређене су три пројекције, на којима је уз дружење са редитељем Јеврићем, продуцентом Иваном Костић и професором Богословије „Свети Петар Цетињски“ на Цетињу Александром Вујовићем, посетиоцима приближен лик и дело новопросијавшег светитеља Цркве Божје, Светог Мардарија Либертивилског (1889- 1935), чији је мисионарски пут снажним нитима подвига и љубави нераскидиво повезао све православне просторе. У преподневним часовима, у филму „Тихи кутак Христов“ уживали су штићеници Казнено – поправног завода Ваљево. Организатор сабрања, уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина, била је Црквена општина Ваљево при Храму Васкрсења Христовог – Снимљен у продукцији манастира Острог и Делиусфилма, по благослову Високопреосвећеног Митрополита црногорско – приморског Г. Амфилохија, „Тихи кутак Христов“ гледаоца води кроз разне фазе живота Светог Мардарија, кога је Српска Црква уврстила у Диптих светих 2015., а чије су нетрулежне мошти откривене 2017. године. Од маленог Ивана, потомка знамените лозе Ускоковића из Љешанске нахије, код кога се љубав ка црној ризи јавља у ђачким данима, преко сусрета са Ловћенским тајновидцем Петром II Петровићем Његошем, школовања у Београду, монашења у немањићкој лаври Студеници, школовања у Русији и Молдавији па све до управљања Америчко – канадском епархијом у Америци, која управо његовим доласком постаје самостална. У Либертивилу проналази имање које га подсећа на окружења у којима су подизани манастири – сиротишта у Русији и Србији и, уз помоћ великог научника и добротвора Михаила Пупина, купује га и на њему отпочиње градњу манастира Светог Саве. Током целог земаљског живота, предано и и пожртвовано служио је Богу и народима са којима се сусретао на свом пастирском путу, а у овај манастир уградио је себе, речи су Митрополита црногорско – приморског Г. Амфилохија, који нас као наратор води кроз получасовни филм. Колико је била велика жртва Епископа Мардарија можда најбоље сведочи у то време настала изрека „Цркву гради, умире од глади.“ Поред манастира, који носи име првог српског архиепископа, на овом месту подигнути су и сиротиште, дом за старе и гробље, због чега ово парче америчког тла зову Мала Србија. За епископа Америчко – канадске епархије Светог Мардарија предложио је тадашњи администратор ове дијецезе – Свети Владика Николај Велимировић, указала је продуцент филма Ивана Костић, изразивши задовољство што је „Тихи кутак Христов“ приказан у његовом завичају. Овај филм окупио је сјајну екипу људи, међу којима су и истакнути драмски уметници Небојша Глоговац, Радивоје Буквић и Слобода Мићаловић. Сви су срцем пришли филму и приложили свој рад, истакао је редитељ Радисав Јеврић. Заблагодаривши Епископу Милутину, ваљевском свештенству и свима који су дошли да погледају филм, професор Богословије „Свети Петар Цетињски“ Александар Вујовић пренео је поздраве Митрополита Амфилохија и маленог села Корнет, у ком је рођен Свети Мардарије. Његово време тек долази и овај филм утврђује нас у веровању да се светост Божјих људи не може сакрити. - О лику и делу Светог Мардарија чуће се широм васељене. На нама је да свету покажемо његову личност колико знамо и умемо. Свети Мардарије је велики изданак Српске Цркве, који у себи сабира исток, запад, север и југ. Рођен у Црној Гори, замонашен у Студеници, школован у Београду и Русији, столовао и окупљао српски народ у Америци, а опет се враћа међу нас. Враћа се и овим филмом, који ће, ако Бог да имати наставке, по благослову Митрополита Амфилохија – рекао је проф. Александар Вујовић. Свети Мардарије, као и сви свети Божји људи, сведочи силу васкрсења и вечног живота. Начин на који је себе уградио у Христову Цркву нама је показатељ како да и сами идемо тим путем и како да у свом народном бићу чувамо оно на чему смо васпитавани, истакао је проф. Вујовић. Њега је Господ прославио и учинио га светиоником нама на земљи. Филм „Тихи кутак Христов“ наставља своје путешествије како би се са Светим Мардаријем упознало што више верног народа широм Србије, али и ван њених оквира. Ј. Ј. View full Странице
  5. - Након премијере у Чикагу, потом у Београду и Никшићу, Ваљево је имало част да у њему буде приказан документарно – играни филм „Тихи кутак Христов“, редитеља Радисава Јеврића. У Биоскопу 85 приређене су три пројекције, на којима је уз дружење са редитељем Јеврићем, продуцентом Иваном Костић и професором Богословије „Свети Петар Цетињски“ на Цетињу Александром Вујовићем, посетиоцима приближен лик и дело новопросијавшег светитеља Цркве Божје, Светог Мардарија Либертивилског (1889- 1935), чији је мисионарски пут снажним нитима подвига и љубави нераскидиво повезао све православне просторе. У преподневним часовима, у филму „Тихи кутак Христов“ уживали су штићеници Казнено – поправног завода Ваљево. Организатор сабрања, уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина, била је Црквена општина Ваљево при Храму Васкрсења Христовог – Снимљен у продукцији манастира Острог и Делиусфилма, по благослову Високопреосвећеног Митрополита црногорско – приморског Г. Амфилохија, „Тихи кутак Христов“ гледаоца води кроз разне фазе живота Светог Мардарија, кога је Српска Црква уврстила у Диптих светих 2015., а чије су нетрулежне мошти откривене 2017. године. Од маленог Ивана, потомка знамените лозе Ускоковића из Љешанске нахије, код кога се љубав ка црној ризи јавља у ђачким данима, преко сусрета са Ловћенским тајновидцем Петром II Петровићем Његошем, школовања у Београду, монашења у немањићкој лаври Студеници, школовања у Русији и Молдавији па све до управљања Америчко – канадском епархијом у Америци, која управо његовим доласком постаје самостална. У Либертивилу проналази имање које га подсећа на окружења у којима су подизани манастири – сиротишта у Русији и Србији и, уз помоћ великог научника и добротвора Михаила Пупина, купује га и на њему отпочиње градњу манастира Светог Саве. Током целог земаљског живота, предано и и пожртвовано служио је Богу и народима са којима се сусретао на свом пастирском путу, а у овај манастир уградио је себе, речи су Митрополита црногорско – приморског Г. Амфилохија, који нас као наратор води кроз получасовни филм. Колико је била велика жртва Епископа Мардарија можда најбоље сведочи у то време настала изрека „Цркву гради, умире од глади.“ Поред манастира, који носи име првог српског архиепископа, на овом месту подигнути су и сиротиште, дом за старе и гробље, због чега ово парче америчког тла зову Мала Србија. За епископа Америчко – канадске епархије Светог Мардарија предложио је тадашњи администратор ове дијецезе – Свети Владика Николај Велимировић, указала је продуцент филма Ивана Костић, изразивши задовољство што је „Тихи кутак Христов“ приказан у његовом завичају. Овај филм окупио је сјајну екипу људи, међу којима су и истакнути драмски уметници Небојша Глоговац, Радивоје Буквић и Слобода Мићаловић. Сви су срцем пришли филму и приложили свој рад, истакао је редитељ Радисав Јеврић. Заблагодаривши Епископу Милутину, ваљевском свештенству и свима који су дошли да погледају филм, професор Богословије „Свети Петар Цетињски“ Александар Вујовић пренео је поздраве Митрополита Амфилохија и маленог села Корнет, у ком је рођен Свети Мардарије. Његово време тек долази и овај филм утврђује нас у веровању да се светост Божјих људи не може сакрити. - О лику и делу Светог Мардарија чуће се широм васељене. На нама је да свету покажемо његову личност колико знамо и умемо. Свети Мардарије је велики изданак Српске Цркве, који у себи сабира исток, запад, север и југ. Рођен у Црној Гори, замонашен у Студеници, школован у Београду и Русији, столовао и окупљао српски народ у Америци, а опет се враћа међу нас. Враћа се и овим филмом, који ће, ако Бог да имати наставке, по благослову Митрополита Амфилохија – рекао је проф. Александар Вујовић. Свети Мардарије, као и сви свети Божји људи, сведочи силу васкрсења и вечног живота. Начин на који је себе уградио у Христову Цркву нама је показатељ како да и сами идемо тим путем и како да у свом народном бићу чувамо оно на чему смо васпитавани, истакао је проф. Вујовић. Њега је Господ прославио и учинио га светиоником нама на земљи. Филм „Тихи кутак Христов“ наставља своје путешествије како би се са Светим Мардаријем упознало што више верног народа широм Србије, али и ван њених оквира. Ј. Ј.
  6. Поштовани, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Г. Милутина, Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог организује пројекције документарно – играног филма „Тихи кутак Христов“, редитеља Радисава Јеврића. Пројекције ће бити одржане 11. јуна 2018. године у Биоскопу 85, са почетком у 19, 20 и 21 час. Гости пројекција биће редитељ Радисав Јеврић и продуцент Ивана Костић. Добро дошли! Информативна служба Епархије ваљевске новинар Јадранка Јанковић ТИХИ КУТАК ХРИСТОВ Филм је снимљен по благослову високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија у продукцији манастира Острог Сценарио и режија: Радисав Јеврић Радивоје Буквић –владика Мардарије Вук Бубало – Иван (дете) Лазар Шћекић – Иван (16 година) Кристина Стевовић – Мајка Иванова Небојша Глоговац – отац Жика Слобода Мићаловић – Болничарка Директор фотографије: Миодраг Миша Јелић Монтажа: Марко Ковачевић Музика за филм: Матеа Прљевић Елени Караиндроу Извршна продукција: Ивана Костић Делиус филм Тихи кутак Христов је играно-документарни филм о Светом Мардарију Либертвилском, првом српском епископу на тлу Америке и његовом путу из родних Корната надомак Подгорице, одакле је кренуо још као дечак, до далеког Либертвила. Филм је снимљен поводом представљања његових светих моштију након 82 године од његовог упокојења. Идеја овог пројекта је да филм Тихи кутак Христов буде савремено Житије светитеља, како би васколики српски народ сазнао о животу Ивана Ускоковића, монаха Мардарија, данас Светитеља признатог од стране Српске, Руске и Молдавске православне цркве. Трејлер: https://www.youtube.com/watch?v=0fSIGLl-Jng Свети Мардарије Либертвилски, Први епископ-администратор Српске православне цркве у Америци и Канади био је данас Свети владика Николај Охридски и Жички који је предложио јеромонаха Мардарија Ускоковића за првог епископа Америчко-канадске епархије Српске православне цркве. Свети Мардарије родио се 2. новембра 1889. године у селу Корнет надомак Подгорице, а крштено име му је било Иван Ускоковић. Од раног детињства предан вери и православљу, желео је да свој живот посвети Христу и Богослужењу. Као дете из знамените породице, послат је на школовање. Основну школу похађао је у Реци Црнојевића, а средњу школу у престоном граду Црне Горе, Цетињу. Иван је рано осетио позив ка монашком животу, већ у једанаестој години тражио је од црногорског митрополита Митрофана да за замонаши. Како за то није добио благослов, упутио се у Београд на даље школовање. За његов боравак и школовање у Београду најбоље говори сама чињеница да је свако јутро и свако вече одлазио у Саборну цркву где се молио Богу да се замонаши. Благослов је добио од српског патријарха Димитрија који је написао препоруку владици Жичком Сави. На пут ка Жичи и Струденици кренуо је пешке из Београда, владика Жички мислићи да је још млад не хтеде да га замонаши, али га примише у Студеници царској лаври Немањића где је замонашен 19. Марта 1906 године. У Студеници је боравио годину и по дана одакле се упутио на даље школовање у драгу му Русију на предлог СПЦ. Наредних дванаест година провео је у Русији, прво у Подворју СПЦ у Москви где је имао прилике да се упозна са великим бројем руских званичника који су нагињали идеји свесловенских православних земаља. Након Москве своје школовање наставља у Богословској школи у Житомиру у Молдавији, а на своју молбу од Житомира одлази у Кишињев, у Духовну семинарију у главном граду Молдавије коју је завршио с највишим оценама. Његов боравак у Кишињеву обележио је милосрдан рад, помоћ деци сиромашних родитеља. Његов дубок осећај милосрђа превазилазио је националне границе. После три године проведених у Кишињеву, одакле је испраћен свечано са златним крстом и иконом захвалних житеља овог града свих звања, вероисповести и националности што преставља преседан у историји и животу Руске цркве. Свој боравак у Русији наствио је у једној од највећих руских светиња Александро-невском манастиру, припремајући се за полагање пријемног испита за Санкт-Петербуршку духовну академију, на којој је био један од малобројних који су положили пријемни и био примљен. Током студија у Петрограду често је позиван да служи у Царском селу, у тамошњом Саборној цркви у коју је долазила цела царска породица Романових. Проповедао је у школама, билницама, војним камповима, остала су бројна сведочанства о беседничком дару архимандрита Мардарија. Његове беседе забележене су и у књигама које је објавио: Завет руском народу, Зборник проповеди, Тихи кутак Христа, чији је приход од продаје дат сиромашној деци Русије. Његове проповеди слушане су са великом пажњом, јер јер реч овог младог паситра Божијег деловала на срца слушалаца, који су често говорили: „Ово је српски Златоуст“. Добродошао свуда у царској Русији па и на самом двору Романових Отац Мардарије био је највећи опонент самом Распућину, за кога се верује да га је сироашни српски монах Мардарије открио да је немачки шпијун на руском двору. По избијању Првог светског рата, желео је да буде са својим народом. Иако му је остала још једна година студија, упутио се у Ниш, где се налазило седиште српске владе и одмах се јавио српском патријарху израживши жељу да остане у Србији. Синод СПЦ је проценио да ће његова помоћ бити много већа уколико би се вратио у Русију и проповедао и даље уједињење свих православних Словена под окриљем Русије, што је било тада у директној супротности према тадашњој европској политици. Свој мисионарски пут отац Мардарије наставио је у далекој Америци. Свети Синод Руске православне цркве зарад потребе за организовањем духовног живота међу Србима у Америци, одлучио да пошаље осведоченог слугу Божијег Мардарија Ускоковића који би руководио српском мисијом на тлу Америке. Он је на то пристао само ако за то добије благослов своје СПЦ и ако наша црква добије самосталност у Америци. И то је наравно успео да издјествује. Дубоко свестан неопходности постојања једног духовног центра ново основане Српске православне америчко-канадске епархије као зборно место свих Срба, одлучио је да то буде Чикаго. У Либертвилу пронашао имање које га је навише подсећало на окружење у којима се налазе манастири-сиротишта у отаџбини и Русији. Новац за куповину земљишта дао му је Михајло Пупин. На том имању сазидан је манастир Светом Сави, сиротиште и дом за старе, као и гробље које су са правом називали Мала Србија. Владика Мардарије упокојио је се 12. Децембра 1935. године у 46 години земаљског живота. Сахрањен је у својој задужбини у Либервилу. Године 2015. Сабор СПЦ донео је одлуку о канонизацији Светог Мардарија, а његове нетрулежне мошти откривене су у мају 2017. Године. Тихи кутак Христов је играно-документарни филм о Светом Мардарију Либертвилском, првом српском епископу на тлу Америке и његовом путу из родних Корната надомак Подгорице, одакле је кренуо још као дечак, до далеког Либертвила. Филм је снимљен поводом представљања његових светих моштију након 82 године од његовог упокојења. Идеја овог пројекта је да филм Тихи кутак Христов буде савремено Житије светитеља, како би васколики српски народ сазнао о животу Ивана Ускоковића, монаха Мардарија, данас Светитеља признатог од стране Српске, Руске и Молдавске православне цркве. Трејлер: https://www.youtube.com/watch?v=0fSIGLl-Jng View full Странице
  7. Тихи кутак Христов је играно-документарни филм о Светом Мардарију Либертвилском, првом српском епископу на тлу Америке и његовом путу из родних Корната надомак Подгорице, одакле је кренуо још као дечак, до далеког Либертвила. Филм је снимљен поводом представљања његових светих моштију након 82 године од његовог упокојења. Идеја овог пројекта је да филм Тихи кутак Христов буде савремено Житије светитеља, како би васколики српски народ сазнао о животу Ивана Ускоковића, монаха Мардарија, данас Светитеља признатог од стране Српске, Руске и Молдавске православне цркве. Трејлер: https://www.youtube.com/watch?v=0fSIGLl-Jng
  8. Драмски уметник Небојша Дугалић гост трибине „Православље и млади“ Ствараоци смо ако градимо однос са ближњим -         Један од водећих српских глумаца данашњице Небојша Дугалић одржао је сјајно предавање са темом „Трагање за смислом“ и извео монодраму „Исповест Димитрија Карамазова“ у конференцијској сали Вишег јавног тужилаштва, а у оквиру циклуса духовних сабрања „Православље и млади“, које приређује Светосавска омладинска заједница, уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина. У преподневним сатима, на позив духовника Казнено – поправног завода, јереја Дејана Трипковића, врсни уметник и интелектуалац наступио је у овој установи на опште одушевљење штићеника –
  9. Драмски уметник Небојша Дугалић гост трибине „Православље и млади“ Ствараоци смо ако градимо однос са ближњим - Један од водећих српских глумаца данашњице Небојша Дугалић одржао је сјајно предавање са темом „Трагање за смислом“ и извео монодраму „Исповест Димитрија Карамазова“ у конференцијској сали Вишег јавног тужилаштва, а у оквиру циклуса духовних сабрања „Православље и млади“, које приређује Светосавска омладинска заједница, уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина. У преподневним сатима, на позив духовника Казнено – поправног завода, јереја Дејана Трипковића, врсни уметник и интелектуалац наступио је у овој установи на опште одушевљење штићеника – Расуђујући о делима Фјодора Михаиловича Достојевског, богомудри Ава Јустин Ћелијски одредио их је као „вапај за Богом“, будући са сви јунаци руског класика своје животе своде на решење проблема егзистенције Бога. Вапај за Богом или за смислом, како се овај процес у души човека још назива, неизбежан је у пресудним тренуцима живота, иако нам убрзана свакодневица често не дозвољава да застанемо и дубље се загледамо у себе. Од човека до човека, појмање смисла је различито. За неког је смисао породица, деца, за неког професија, за неког Бог... Дакле, појам смисла није лако одредив, али потреба да се осећамо смислено је присутна у сваком човеку. - Човек се осећа смислено када осећа своје постојање у заједници. Када узраста у размени са људима, у потреби да пружа и прима. То живо дељење у заједници је непредвидиво, често и драматично. Али, ми се осећамо живим док нас тај однос осмишљава. Рецимо, у односу са децом препознајемо да, када је љубав тај садржај размене, човеку ништа није тешко и осећа се кадрим да обгрли цео свет – рекао је глумац Небојша Дугалић на трибини „Трагање за смислом“. Хришћански парадокс љубљења непрјатеља, односно имања љубави за оног који је није достојан предмет је и писанија славног Достојевског, али и других књижевника и научника. Где је ту логика, запитао је Дугалић. - Кад је Христос дошао да нас спасе, није питао ко је достојан спасења. Свака личност може да буде носилац спасења и достојна љубави. То видимо на примерима бројних покајника, који су постали светитељи. Сви људи су сродни по две основе: сви смо боголики и сви смо смртни. Последица наше смртности јесте страх за себе и кад та природа добије „унутрашњи замах“, човек постаје одраз свега пропадљивог и ужасног. Јер, зашто би човек убијао, отимао и сл... Ако не схватимо да је брат наш – живот наш и то што је он пао не значи да у нама не лежи страшнији потенцијал пада, који се још није развио – истакао је Небојша Дугалић. Не можемо никог мењати, али ако видимо да је неко у паду, можемо да схватимо да и у нама има греха и да би требало да се помолимо за њега. Да бисмо били одраз Божје љубави, морамо постати сасуд у који се Бог може настанити, да очистимо простор у души и да се трудимо да волимо као Бог. Свети оци и подвижници нам остављају сведочанства шта нас све очекује на том путу. Они су цео живот приложили Христу и Он је кроз њих просијао. То Ваљевци и сви који овде дођу могу видети на примерима Светог Владике Николаја и Аве Јустина. Величанство човека, указује Дугалић, јесте у томе што му је дато да буде свештеник свеколике твари. На том путу веома је важно искуство креативности и стваралаштва у најширем смислу. Најважније, градити однос са ближњим. Тад смо ствараоци, без обзира на то чиме се бавимо, закључио је прослављени уметник. У оквиру сабрања, Небојша Дугалић бриљантно је извео монодраму „Исповест Димитрија Карамазова“, дочаравши кроз усуд најстаријег брата из познатог романа сву трагику човековог бића опхрваног мноштвом грехова. Ј. Ј. Драмски уметник Небојша Дугалић гост трибине „Православље и млади“ Ствараоци смо ако градимо однос са ближњим - Један од водећих српских глумаца данашњице Небојша Дугалић одржао је сјајно предавање са темом „Трагање за смислом“ и извео монодраму „Исповест Димитрија Карамазова“ у конференцијској сали Вишег јавног тужилаштва, а у оквиру циклуса духовних сабрања „Православље и млади“, које приређује Светосавска омладинска заједница, уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина. У преподневним сатима, на позив духовника Казнено – поправног завода, јереја Дејана Трипковића, врсни уметник и интелектуалац наступио је у овој установи на опште одушевљење штићеника – View full Странице
  10. Трибина "Јеванђеље за све људе-мисија Цркве на маргинама друштва"-ВИДЕОПрофесор др Предраг Драгутиновић проф. Новог Завета на Православном Богословском факултету у Београду и свештеник Глигорије Марковић, духовник у Централном затвору у Београду Трибина "Јеванђеље за све људе-мисија Цркве на маргинама друштва"-ВИДЕОПрофесор др Предраг Драгутиновић проф. Новог Завета на Православном Богословском факултету у Београду и свештеник Глигорије Марковић, духовник у Централном затвору у Београду View full Странице
  11. Трибина "Јеванђеље за све људе-мисија Цркве на маргинама друштва"-ВИДЕОПрофесор др Предраг Драгутиновић проф. Новог Завета на Православном Богословском факултету у Београду и свештеник Глигорије Марковић, духовник у Централном затвору у Београду
  12. Уторак 22. новембра 2016. године у 19 часова у Ваљевској Гимназији биће одржано предавање на тему: ЈЕВАНЂЕЉЕ ЗА СВЕ ЉУДЕ: ПРИСУСТВО ЦРКВЕ НА МАРГИНАМА ДРУШТВА Предавачи: Проф. др Предраг Драгутиновић, професор при катедри за Нови завет Православног Богословског факултета Универзитета у Београду. Јереј Глигорије Марковић духовник у Централном затвору у Београду
  13. Уторак 22. новембра 2016. године у 19 часова у Ваљевској Гимназији биће одржано предавање на тему: ЈЕВАНЂЕЉЕ ЗА СВЕ ЉУДЕ: ПРИСУСТВО ЦРКВЕ НА МАРГИНАМА ДРУШТВА Предавачи: Проф. др Предраг Драгутиновић, професор при катедри за Нови завет Православног Богословског факултета Универзитета у Београду. Јереј Глигорије Марковић духовник у Централном затвору у Београду Уторак 22. новембра 2016. године у 19 часова у Ваљевској Гимназији биће одржано предавање на тему: ЈЕВАНЂЕЉЕ ЗА СВЕ ЉУДЕ: ПРИСУСТВО ЦРКВЕ НА МАРГИНАМА ДРУШТВА Предавачи: Проф. др Предраг Драгутиновић, професор при катедри за Нови завет Православног Богословског факултета Универзитета у Београду. Јереј Глигорије Марковић духовник у Централном затвору у Београду View full Странице
  14. Црква је једина снага отпора потрошачком свету - Један од првих гостију циклуса трибина „Православље и млади“(Омладински центар, 2008. год.), редитељ и писац ђакон Ненад Илић одржао је предавање у Ваљевској гимназији „Наша Црква и наш народ“, у оквиру сабрања које успешно већ девету годину заредом организује Светосавска омладинска заједница, уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина- Попут већине европских народа, оптерећени смо индивидуализмом, који је систематски увођен последњих година. Себичност је проглашена пожељном особином, а отишло се и корак даље – развио се страх од међуљудских односа. Све мање људи ступа у партнерске односе, мање је бракова и мање деце се рађа. Као да је савремена цивилизација ушла у неку декаденцију... Ми православни хришћани знамо истину вере, али, чињеница је да само Ислам има снагу да се одупре пошасти обезличавања човека у либералном капитализму. У нас остале уселила се нека „млакост“. Правдамо се да је „такво време“, да су некада светитељи ходали земљом, да је то било „златно доба“ и слично. Није! И крајње је време да се суочимо са собом и стањем у ком се налазимо, истакао је ђакон Ненад Илић, одважно отворивши неке од горућих тема савремене свакодневнице српског (и европског) човека. - Страховито добро смо научили да лажемо себе, да бисмо живот учинили привидно лакшим. „Златно доба“, које смо измислили, служи нам да скинемо одговорност са себе. Никад није постојало „златно доба“. Чак ни у раном хришћанству. Греха је увек било, има га и биће га. Јер, људи смо... Разлика између тадашњих и данашњих људи је у „млакости“ ових других. Циљ је заштитити себе да не грешиш, али у тој млакости схватиш да живиш у средини где људи не желе да се емотивно везују и рађају децу. Све се завршава гомилом несрећних појединаца – указује ђакон Ненад Илић. Пре три године прославили смо седамнаест векова Миланског едикта, законског акта Светог Цара Константина којим је хришћанима омогућена слобода вероисповедања. Те 313. године Црква постаје пожељна (као код нас деведесетих) и многи хрле у њу. Неки са вером, а неки реда ради. Као реакција на то „омасовљење“ јавило се монаштво. Верници који су били јачи отишли су у пустиње, где су могли да се посвете непрестаној молитви Богу. Та „парацрквена активност“ временом је постајала све више уважена и данас се епископи (највиши чин црквене јерархије, нап.аут.) бирају из монашког реда. Црква је ушла у загрљај са светом и тежи да га преобрати и уведе у Царство небеско. Њено присуство у свету је присуство Господа Христа. Наш народ је народ чувара вере. Увек би је бранио по цену живота, иако неки о њој често не знају много, нити је живе. О томе нам сведочи велики број мученика, које смо добили у 20. веку. Мученика који су дали живот за своју веру, а нису долазили у храмове на богослужења. Дакле, Црква је Црква свих, и покојних, и живих, и оних који ће се тек родити. Дар за веру је као и сви други дарови. И немамо га сви у истој мери, истиће ђакон Илић. Као што неко има дар за певање, сликање и слично, тако неко има за веру. Они који долазе редовно у цркву на богослужења имају нарочити дар и њих је јако мало, у промилима се њихов број може изразити. Примера ради, у Београду је 6 – 7 хиљада душа редовно на Литургији недељом. Оно што су некад били монаси, то су ти људи данас. То је нека врста нове службе у цркви, која би требало да буде језгро са обавезама нарочитог сведочења вере. Сведочења и привођења нових душа живљењу у вери Христовој, предлаже ђакон Ненад Илић. То би се могло чинити организовањем моба- помало заборављених лепих обичаја у српском народу, лепих обавеза које зближавају људе и чине да се осећају добро. Ако се то језгро оствари и учврсти, закључује ђакон Илић, имаћемо огромну снагу радости какву треба да осећамо свесни да је Господ Христос васкрсењем смрт победио. Ј. Ј. - Један од првих гостију циклуса трибина „Православље и млади“(Омладински центар, 2008. год.), редитељ и писац ђакон Ненад Илић одржао је предавање у Ваљевској гимназији „Наша Црква и наш народ“, у оквиру сабрања које успешно већ девету годину заредом организује Светосавска омладинска заједница, уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина- View full Странице
  15. - Један од првих гостију циклуса трибина „Православље и млади“(Омладински центар, 2008. год.), редитељ и писац ђакон Ненад Илић одржао је предавање у Ваљевској гимназији „Наша Црква и наш народ“, у оквиру сабрања које успешно већ девету годину заредом организује Светосавска омладинска заједница, уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина- 

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×