Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Tumaralo.

Члан
  • Број садржаја

    3643
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Не свиђа ми се
    Tumaralo. got a reaction from Срндаћ in Gajba Avokada   
    Ne važi samo kada su potlačeni. Važi kada god su u primirju i džihadu (mir postoji samo u okviru ume).
    U svakom slučaju, taj institut otkriva karakter njihove vere.
    Zapadnjaci greše jer posmatraju religiju isključivo u ključu hrišćanske religije.
    Odvojenost religije i politike, religije i prava, religije i države, moguće je u hrišćanskom društvu dok je u muslimanskom to apsurd. Ne može potrajati.
    Islam ako nije politika onda nije ništa.

  2. Свиђа ми се
    Tumaralo. је реаговао/ла на Вилер Текс у Napredna zona sumraka   
    @АлександраВ Броз ово - Броз оно...какав је то психички поремећај када се истиче као битно, од стране једног народа, све што је највећи крвник тог истог народа радио? Сваки час чујемо Броз је ово јео, ово носио, ово пио, овде се потписао.
    Озбиљна болест.
  3. Свиђа ми се
    Tumaralo. је реаговао/ла на Vladan :::. у Сведочење библијског Стварања у свету код теолога и научника   
    Значи администрација може да промени име теме у: Прогуглајте "сведочење библијског стварања у свету код теолога и научника" 
     
  4. Хахаха
  5. Хахаха
    Tumaralo. got a reaction from ronin in Тема јасна из прве поруке   
  6. Свиђа ми се
    Tumaralo. је реаговао/ла на Avocado у Разговори о политици и разним друштвеним актуелностима   
    Hmmm... zanimljivo... naš pravni poredak poznaje predsedničko pomilovanje onih protiv kojih se vodi krivični postupak ili koji su krivično osuđeni... ali ne poznaje pomilovanje u prekršajnom postupku niti poznaje molbu/zahtev predsednika kao razlog za usvajanje žalbe u prekršajnom postupku... znači da bi se ovo ostvarilo potrebno je da žalbeno veće sudija donese odluku ne po zakonu, nego po zahtevu Vučića... nije da se to inače ne dešava, samo još nisam video da to tako i napišu... biće to zanimljiv presedan u našoj pravnoj praksi...
  7. Свиђа ми се
    Tumaralo. је реаговао/ла на Tavita у Тема јасна из прве поруке   
  8. Хахаха
  9. Хахаха
    Tumaralo. је реаговао/ла на Hattori у Тема јасна из прве поруке   
    Kikiriki, košpice...

  10. Хахаха
    Tumaralo. got a reaction from Hattori in Тема јасна из прве поруке   
  11. Хахаха
  12. Свиђа ми се
    Tumaralo. got a reaction from Благовесник in Разговори о политици и разним друштвеним актуелностима   
    Kada je reč o odbijanju investitora, to nema veze ni sa Vučićem ni sa trenutnom političkom situacijom, već se radi o tome da smo po prirodi anarhičan narod koji slavi hajduke, komite, partizane, ubice državnika. Možda je to posledica vekovnog ropstva pod Turcima kada je sve što je bilo državno ujedno bilo i neprijateljsko. Ko zna..
    Naš čovek mrzi državu a voli vlast. Uz to svaki drugi Srbin je geopolitičar.
    Sledi isečak iz knjige Majkla Palare "Balkanske privrede oko 1800. do 1914. godine - evolucija bez razvoja ":
    "Govoreći o „nevoljnom imperijalizmu stranih banaka“, Lempi je tvrdio da su evropske banke smatrale dugoročne industrijske investicije u Srbiji izuzetno rizičnim. ... Prva od centralnoevropskih banaka koja je izgradila značajnu poziciju na srpskom tržištu, austrijska Landerbanka, kupila je akcije srpske železnice i veliki udeo u srpskom duvanskom monopolu 1886. godine. Nacionalizujući ovu imovinu 1889. i 1890. godine, srpska vlast je uspela da obeshrabri finansiranje tokom kritične decenije devedesetih godina 19. veka, kada se toliko mnogo austrijskih investicija slilo u Bosnu. ... Trebalo se, takođe, boriti sa uvreženom ksenofobijom i ljubomorom postojećih srpskih institucija. ... Oprez stranih banaka bio je potpuno racionalan. Strane firme su bile u stalnom strahu da njihovi domaći dužnici neće platiti svoje dugove i da ne postoje odgovarajuće mere da ih primoraju da to urade. Kako je javio francuski konzul 1875. godine, beogradski trgovci su bankrot smatrali načinom da se brzo obogate. U to vreme ekonomskih teškoća, oslanjali su se na skupštinu, s velikom verovatnoćom uspeha, da će im dugovi biti oprošteni. Mađarski i nemački konzuli su svoje sunarodnike savetovali da prestanu da posluju. Beograd je bio pun nerealnih trgovaca s velikim planovima, ali je bilo „relativno malo kuća sa ustanovljenom čestitošću i solventnošću". Čak su i poslovni ljudi iz Beča i Budimpešte, s mnogo boljim poznavanjem poslovnih uslova u Beogradu od svojih britanskih i francuskih kolega, „ponekad, na (svoju) žalost, otkrivali da su pogrešnim ljudima poklonili svoje poverenje".
    Sumnjiva doslovna etika je obuhvatala i različite nivoe vlasti i bila isprepletana sa ksenofobijom. Savetujući britanske firme da ne učestvuju u programu izgradnje 1895. godine (koji je podrazumevao zajam gradu Beogradu u iznosu od 10 miliona franaka), konzul je primetio da čak ni srpska vlada „nije imala nikakvo poverenje u sposobnost gradske vlasti da takav program sprovedu". Upozorio je na „nesrećno odsustvo javnog morala u Srbiji“ i „jako iskušenje ka bespoštednom poslovanju". „Lako se diže glas protiv stranaca“, primetno je.“ Već postoji snažno protivljenje da se ugovor da bilo kome osim domaćim firmama. Najmanji zastoj ili prekid radova mogao je poslužiti kao izgovor da se poništi ugovor i konfiskuje jemstvo".
    Nije to bilo samo pitanje visoke politike; često su najveći problemi dolazili od relativno nižih činovnika. Poslovni ljudi su se susretali sa ksenofobičnim službenicima, koji ne samo da su pokušavali da uzmu mito (to je bilo očekivano), već su, ako ga nisu dobili, saučestvovali u upropašćavanju dotične firme. Uzmimo na primer neuspešnu „Societe deksploatasions minier de Serbie“, osnovanu u Francuskoj u martu 1906. godine, radi otkupa i vođenja rudnika koji je otvorila jedna britanska firma. ,,Societe“, koja je operisala u dolini Peka, trošila je velike svote novca na lokalnu radnu snagu i prevoz, ali se susrela i sa nepomirljivim neprijateljstvom.
    To su podstrekivali sveštenici, čiji je autoritet narušavala. Na prvi pogled, sveštenici su se samo bavili lakšom ucenom. Znajući put kojim bageri prolaze, osigurali su kontrolu nad tim zemljištem. Nateravši kompaniju da ih isplati po iznuđenim cenama, stepeni kapital su koristili za dalju trgovinu zemljištem kuda prolaze bageri. Kompanija je zatim otkrila da sveštenici uopšte nisu zainteresovani za dogovor, pošto ih je naljutila uvodeći rad nedeljom i hteli su samo da se osvete. U pretećem pismu kompaniji, izvesni sveštenik Jaćić, navodno je napisao: „Upozoravam vas da, ako dobijete dozvolu ministra, pa čak i mitropolije, ja ću vas naterati da prestanete s radom. Osujetiću vas na svaki način, nahuškaću radnike protiv vas“. Nije blefirao. Bandere su dizane u vazduh dinamitom. Kada su sveštenici konfiskovali hrpu uglja pod izgovorom da je odložen na crkvenoj zemlji, podržao ih je korumpirani lokalni službenik, kome je pre toga odbijen „zajam“ koji je uporno tražio od kompanije. Kompanija je ubrzo propala. ...
    Ksenofobija je dovodila do komičnih paradoksa u odlučivanju. Uzmimo, na primer, pakovanje mesa. Srbiji je mesna industrija bila neophodna da bi smanjila svoju zavisnost od mađarskog tržišta. Zbog političkog karaktera pitanja mesa, dozvole za ovakve firme bile su stvar političkog osećaja. Jedan za drugim, strani prerađivači su odbijani ili su njihova preduzeća u Srbiji maltretirana, da bi se smanjio strani uticaj na ovu granu. Tokom prve krize (1890), Srbiji je u preradi mesa pomagalo britansko preduzeće, koje je privremeno bilo smešteno u Nišu. Firma zaista nije bila adekvatno finansirana, ali je njenu koncesiju naglo ukinuo Taušanović, odgovorni ministar. Njegovi protivnici su iznenadno ukidanje koncesije na svinjetinu pripisivali „poznatoj činjenici da je, uprkos ozbiljnom savetu da se povinuje običajima zemlje, Maršal (vlasnik) uporno odbijao da na bilo koji način daje mito“.
    Pokrenut je projekat da se osnuje čisto srpska izvozna klanica. Kako privatni kapital nije pokazivao interesovanje za ovu problematičnu investiciju, srpska vlada je morala da uzme većinu deonica i da finansira kratkoročne potrebe kompanije. Međutim, hitno se ukazala potreba za ozbiljnim kapacitetom klanice i novo srpsko preduzeće za preradu mesa moralo je da sarađuje sa nemačkom firmom „Kolberg & Veber“, koja je već radila u Beogradu. Umesto srpske, nemačka firma je veći deo posla radila 1895/96. godine, međutim, kada je kriza prošla, srpska kompanija je isterala „Kolberg & Veber“ iz posla i preuzela njihovu fabriku. „Kolberg & Veber“ je odustala od borbe i 1897. godine prodala pogon drugom Nemcu, nakon čega je srpska kompanija nasrnula na njega.
    Novi vlasnik je upozorio ministra nacionalne ekonomije da su „’Kolberg & Veber’ isterani na silu, ali da njega neće tako lako izbaciti". Pogrešio je, pošto je srpska firma iskoristila preče pravo kupovine da obezbedi zemljište u pola cene. ... Srpska firma je pokušala da izbaci iz posla i jednog manjeg postojećeg konkurenta - Klefiš, koji je hteo da proširi svoje postrojenje u Jagodini. Tvrdio je da su neadekvatno opremljeni i da ne mogu da održe standarde kontrole kvaliteta, dok su izveštaji drugih savremenika pokazivali da rade, istina sa malo mašina, po mnogo višim standardima od beogradske fabrike. Iskoristili su lokalnu podršku trgovca Dušana Jankovića, koji je napadao „stranu pljačku domaće mesne industrije" i jednog starog neprijatelja Klefiša, Miku Jevtića, koji je postao gradonačelnik, koristeći svoju poziciju da teško kazni Klefiš za nelegalan rad. Kaznu je međutim odbacio zamenik okružnog načelnika.
    Neprijateljsko ponašanje prema strancima nije bilo ograničeno na vladine službenike i domaću poslovnu konkurenciju. Ono je bilo visoko razvijeno u svesti prerano sazrelog organizovanog radničkog pokreta, čije su akcije povremeno bile i zvanično odobravane. Organizovani radnički pokret u Srbiji maltretirao je strane kompanije, uglavnom ogorčen visokim platama kojima su privlačile stručne Srbe iz drugih zemalja. ... Vlade su formalno pozdravljale dolazak stranih firmi, ali su neprijatnosti koje su pravili ksenofobični službenici i politički prijatelji mogle da unište inače profitabilne poduhvate. Balkanske države su delimično gušile jedina raspoloživa sredstva za izgradnju industrijskih kapaciteta dovoljno brzo da se ponište inherentne tendencije ovih ekonomija ka opadanju proizvodnje. ..."
     
  13. Свиђа ми се
    Tumaralo. got a reaction from Ronald in Разговори о политици и разним друштвеним актуелностима   
    Kada je reč o odbijanju investitora, to nema veze ni sa Vučićem ni sa trenutnom političkom situacijom, već se radi o tome da smo po prirodi anarhičan narod koji slavi hajduke, komite, partizane, ubice državnika. Možda je to posledica vekovnog ropstva pod Turcima kada je sve što je bilo državno ujedno bilo i neprijateljsko. Ko zna..
    Naš čovek mrzi državu a voli vlast. Uz to svaki drugi Srbin je geopolitičar.
    Sledi isečak iz knjige Majkla Palare "Balkanske privrede oko 1800. do 1914. godine - evolucija bez razvoja ":
    "Govoreći o „nevoljnom imperijalizmu stranih banaka“, Lempi je tvrdio da su evropske banke smatrale dugoročne industrijske investicije u Srbiji izuzetno rizičnim. ... Prva od centralnoevropskih banaka koja je izgradila značajnu poziciju na srpskom tržištu, austrijska Landerbanka, kupila je akcije srpske železnice i veliki udeo u srpskom duvanskom monopolu 1886. godine. Nacionalizujući ovu imovinu 1889. i 1890. godine, srpska vlast je uspela da obeshrabri finansiranje tokom kritične decenije devedesetih godina 19. veka, kada se toliko mnogo austrijskih investicija slilo u Bosnu. ... Trebalo se, takođe, boriti sa uvreženom ksenofobijom i ljubomorom postojećih srpskih institucija. ... Oprez stranih banaka bio je potpuno racionalan. Strane firme su bile u stalnom strahu da njihovi domaći dužnici neće platiti svoje dugove i da ne postoje odgovarajuće mere da ih primoraju da to urade. Kako je javio francuski konzul 1875. godine, beogradski trgovci su bankrot smatrali načinom da se brzo obogate. U to vreme ekonomskih teškoća, oslanjali su se na skupštinu, s velikom verovatnoćom uspeha, da će im dugovi biti oprošteni. Mađarski i nemački konzuli su svoje sunarodnike savetovali da prestanu da posluju. Beograd je bio pun nerealnih trgovaca s velikim planovima, ali je bilo „relativno malo kuća sa ustanovljenom čestitošću i solventnošću". Čak su i poslovni ljudi iz Beča i Budimpešte, s mnogo boljim poznavanjem poslovnih uslova u Beogradu od svojih britanskih i francuskih kolega, „ponekad, na (svoju) žalost, otkrivali da su pogrešnim ljudima poklonili svoje poverenje".
    Sumnjiva doslovna etika je obuhvatala i različite nivoe vlasti i bila isprepletana sa ksenofobijom. Savetujući britanske firme da ne učestvuju u programu izgradnje 1895. godine (koji je podrazumevao zajam gradu Beogradu u iznosu od 10 miliona franaka), konzul je primetio da čak ni srpska vlada „nije imala nikakvo poverenje u sposobnost gradske vlasti da takav program sprovedu". Upozorio je na „nesrećno odsustvo javnog morala u Srbiji“ i „jako iskušenje ka bespoštednom poslovanju". „Lako se diže glas protiv stranaca“, primetno je.“ Već postoji snažno protivljenje da se ugovor da bilo kome osim domaćim firmama. Najmanji zastoj ili prekid radova mogao je poslužiti kao izgovor da se poništi ugovor i konfiskuje jemstvo".
    Nije to bilo samo pitanje visoke politike; često su najveći problemi dolazili od relativno nižih činovnika. Poslovni ljudi su se susretali sa ksenofobičnim službenicima, koji ne samo da su pokušavali da uzmu mito (to je bilo očekivano), već su, ako ga nisu dobili, saučestvovali u upropašćavanju dotične firme. Uzmimo na primer neuspešnu „Societe deksploatasions minier de Serbie“, osnovanu u Francuskoj u martu 1906. godine, radi otkupa i vođenja rudnika koji je otvorila jedna britanska firma. ,,Societe“, koja je operisala u dolini Peka, trošila je velike svote novca na lokalnu radnu snagu i prevoz, ali se susrela i sa nepomirljivim neprijateljstvom.
    To su podstrekivali sveštenici, čiji je autoritet narušavala. Na prvi pogled, sveštenici su se samo bavili lakšom ucenom. Znajući put kojim bageri prolaze, osigurali su kontrolu nad tim zemljištem. Nateravši kompaniju da ih isplati po iznuđenim cenama, stepeni kapital su koristili za dalju trgovinu zemljištem kuda prolaze bageri. Kompanija je zatim otkrila da sveštenici uopšte nisu zainteresovani za dogovor, pošto ih je naljutila uvodeći rad nedeljom i hteli su samo da se osvete. U pretećem pismu kompaniji, izvesni sveštenik Jaćić, navodno je napisao: „Upozoravam vas da, ako dobijete dozvolu ministra, pa čak i mitropolije, ja ću vas naterati da prestanete s radom. Osujetiću vas na svaki način, nahuškaću radnike protiv vas“. Nije blefirao. Bandere su dizane u vazduh dinamitom. Kada su sveštenici konfiskovali hrpu uglja pod izgovorom da je odložen na crkvenoj zemlji, podržao ih je korumpirani lokalni službenik, kome je pre toga odbijen „zajam“ koji je uporno tražio od kompanije. Kompanija je ubrzo propala. ...
    Ksenofobija je dovodila do komičnih paradoksa u odlučivanju. Uzmimo, na primer, pakovanje mesa. Srbiji je mesna industrija bila neophodna da bi smanjila svoju zavisnost od mađarskog tržišta. Zbog političkog karaktera pitanja mesa, dozvole za ovakve firme bile su stvar političkog osećaja. Jedan za drugim, strani prerađivači su odbijani ili su njihova preduzeća u Srbiji maltretirana, da bi se smanjio strani uticaj na ovu granu. Tokom prve krize (1890), Srbiji je u preradi mesa pomagalo britansko preduzeće, koje je privremeno bilo smešteno u Nišu. Firma zaista nije bila adekvatno finansirana, ali je njenu koncesiju naglo ukinuo Taušanović, odgovorni ministar. Njegovi protivnici su iznenadno ukidanje koncesije na svinjetinu pripisivali „poznatoj činjenici da je, uprkos ozbiljnom savetu da se povinuje običajima zemlje, Maršal (vlasnik) uporno odbijao da na bilo koji način daje mito“.
    Pokrenut je projekat da se osnuje čisto srpska izvozna klanica. Kako privatni kapital nije pokazivao interesovanje za ovu problematičnu investiciju, srpska vlada je morala da uzme većinu deonica i da finansira kratkoročne potrebe kompanije. Međutim, hitno se ukazala potreba za ozbiljnim kapacitetom klanice i novo srpsko preduzeće za preradu mesa moralo je da sarađuje sa nemačkom firmom „Kolberg & Veber“, koja je već radila u Beogradu. Umesto srpske, nemačka firma je veći deo posla radila 1895/96. godine, međutim, kada je kriza prošla, srpska kompanija je isterala „Kolberg & Veber“ iz posla i preuzela njihovu fabriku. „Kolberg & Veber“ je odustala od borbe i 1897. godine prodala pogon drugom Nemcu, nakon čega je srpska kompanija nasrnula na njega.
    Novi vlasnik je upozorio ministra nacionalne ekonomije da su „’Kolberg & Veber’ isterani na silu, ali da njega neće tako lako izbaciti". Pogrešio je, pošto je srpska firma iskoristila preče pravo kupovine da obezbedi zemljište u pola cene. ... Srpska firma je pokušala da izbaci iz posla i jednog manjeg postojećeg konkurenta - Klefiš, koji je hteo da proširi svoje postrojenje u Jagodini. Tvrdio je da su neadekvatno opremljeni i da ne mogu da održe standarde kontrole kvaliteta, dok su izveštaji drugih savremenika pokazivali da rade, istina sa malo mašina, po mnogo višim standardima od beogradske fabrike. Iskoristili su lokalnu podršku trgovca Dušana Jankovića, koji je napadao „stranu pljačku domaće mesne industrije" i jednog starog neprijatelja Klefiša, Miku Jevtića, koji je postao gradonačelnik, koristeći svoju poziciju da teško kazni Klefiš za nelegalan rad. Kaznu je međutim odbacio zamenik okružnog načelnika.
    Neprijateljsko ponašanje prema strancima nije bilo ograničeno na vladine službenike i domaću poslovnu konkurenciju. Ono je bilo visoko razvijeno u svesti prerano sazrelog organizovanog radničkog pokreta, čije su akcije povremeno bile i zvanično odobravane. Organizovani radnički pokret u Srbiji maltretirao je strane kompanije, uglavnom ogorčen visokim platama kojima su privlačile stručne Srbe iz drugih zemalja. ... Vlade su formalno pozdravljale dolazak stranih firmi, ali su neprijatnosti koje su pravili ksenofobični službenici i politički prijatelji mogle da unište inače profitabilne poduhvate. Balkanske države su delimično gušile jedina raspoloživa sredstva za izgradnju industrijskih kapaciteta dovoljno brzo da se ponište inherentne tendencije ovih ekonomija ka opadanju proizvodnje. ..."
     
  14. Свиђа ми се
    Tumaralo. got a reaction from -Владимир- in Разговори о политици и разним друштвеним актуелностима   
    Kada je reč o odbijanju investitora, to nema veze ni sa Vučićem ni sa trenutnom političkom situacijom, već se radi o tome da smo po prirodi anarhičan narod koji slavi hajduke, komite, partizane, ubice državnika. Možda je to posledica vekovnog ropstva pod Turcima kada je sve što je bilo državno ujedno bilo i neprijateljsko. Ko zna..
    Naš čovek mrzi državu a voli vlast. Uz to svaki drugi Srbin je geopolitičar.
    Sledi isečak iz knjige Majkla Palare "Balkanske privrede oko 1800. do 1914. godine - evolucija bez razvoja ":
    "Govoreći o „nevoljnom imperijalizmu stranih banaka“, Lempi je tvrdio da su evropske banke smatrale dugoročne industrijske investicije u Srbiji izuzetno rizičnim. ... Prva od centralnoevropskih banaka koja je izgradila značajnu poziciju na srpskom tržištu, austrijska Landerbanka, kupila je akcije srpske železnice i veliki udeo u srpskom duvanskom monopolu 1886. godine. Nacionalizujući ovu imovinu 1889. i 1890. godine, srpska vlast je uspela da obeshrabri finansiranje tokom kritične decenije devedesetih godina 19. veka, kada se toliko mnogo austrijskih investicija slilo u Bosnu. ... Trebalo se, takođe, boriti sa uvreženom ksenofobijom i ljubomorom postojećih srpskih institucija. ... Oprez stranih banaka bio je potpuno racionalan. Strane firme su bile u stalnom strahu da njihovi domaći dužnici neće platiti svoje dugove i da ne postoje odgovarajuće mere da ih primoraju da to urade. Kako je javio francuski konzul 1875. godine, beogradski trgovci su bankrot smatrali načinom da se brzo obogate. U to vreme ekonomskih teškoća, oslanjali su se na skupštinu, s velikom verovatnoćom uspeha, da će im dugovi biti oprošteni. Mađarski i nemački konzuli su svoje sunarodnike savetovali da prestanu da posluju. Beograd je bio pun nerealnih trgovaca s velikim planovima, ali je bilo „relativno malo kuća sa ustanovljenom čestitošću i solventnošću". Čak su i poslovni ljudi iz Beča i Budimpešte, s mnogo boljim poznavanjem poslovnih uslova u Beogradu od svojih britanskih i francuskih kolega, „ponekad, na (svoju) žalost, otkrivali da su pogrešnim ljudima poklonili svoje poverenje".
    Sumnjiva doslovna etika je obuhvatala i različite nivoe vlasti i bila isprepletana sa ksenofobijom. Savetujući britanske firme da ne učestvuju u programu izgradnje 1895. godine (koji je podrazumevao zajam gradu Beogradu u iznosu od 10 miliona franaka), konzul je primetio da čak ni srpska vlada „nije imala nikakvo poverenje u sposobnost gradske vlasti da takav program sprovedu". Upozorio je na „nesrećno odsustvo javnog morala u Srbiji“ i „jako iskušenje ka bespoštednom poslovanju". „Lako se diže glas protiv stranaca“, primetno je.“ Već postoji snažno protivljenje da se ugovor da bilo kome osim domaćim firmama. Najmanji zastoj ili prekid radova mogao je poslužiti kao izgovor da se poništi ugovor i konfiskuje jemstvo".
    Nije to bilo samo pitanje visoke politike; često su najveći problemi dolazili od relativno nižih činovnika. Poslovni ljudi su se susretali sa ksenofobičnim službenicima, koji ne samo da su pokušavali da uzmu mito (to je bilo očekivano), već su, ako ga nisu dobili, saučestvovali u upropašćavanju dotične firme. Uzmimo na primer neuspešnu „Societe deksploatasions minier de Serbie“, osnovanu u Francuskoj u martu 1906. godine, radi otkupa i vođenja rudnika koji je otvorila jedna britanska firma. ,,Societe“, koja je operisala u dolini Peka, trošila je velike svote novca na lokalnu radnu snagu i prevoz, ali se susrela i sa nepomirljivim neprijateljstvom.
    To su podstrekivali sveštenici, čiji je autoritet narušavala. Na prvi pogled, sveštenici su se samo bavili lakšom ucenom. Znajući put kojim bageri prolaze, osigurali su kontrolu nad tim zemljištem. Nateravši kompaniju da ih isplati po iznuđenim cenama, stepeni kapital su koristili za dalju trgovinu zemljištem kuda prolaze bageri. Kompanija je zatim otkrila da sveštenici uopšte nisu zainteresovani za dogovor, pošto ih je naljutila uvodeći rad nedeljom i hteli su samo da se osvete. U pretećem pismu kompaniji, izvesni sveštenik Jaćić, navodno je napisao: „Upozoravam vas da, ako dobijete dozvolu ministra, pa čak i mitropolije, ja ću vas naterati da prestanete s radom. Osujetiću vas na svaki način, nahuškaću radnike protiv vas“. Nije blefirao. Bandere su dizane u vazduh dinamitom. Kada su sveštenici konfiskovali hrpu uglja pod izgovorom da je odložen na crkvenoj zemlji, podržao ih je korumpirani lokalni službenik, kome je pre toga odbijen „zajam“ koji je uporno tražio od kompanije. Kompanija je ubrzo propala. ...
    Ksenofobija je dovodila do komičnih paradoksa u odlučivanju. Uzmimo, na primer, pakovanje mesa. Srbiji je mesna industrija bila neophodna da bi smanjila svoju zavisnost od mađarskog tržišta. Zbog političkog karaktera pitanja mesa, dozvole za ovakve firme bile su stvar političkog osećaja. Jedan za drugim, strani prerađivači su odbijani ili su njihova preduzeća u Srbiji maltretirana, da bi se smanjio strani uticaj na ovu granu. Tokom prve krize (1890), Srbiji je u preradi mesa pomagalo britansko preduzeće, koje je privremeno bilo smešteno u Nišu. Firma zaista nije bila adekvatno finansirana, ali je njenu koncesiju naglo ukinuo Taušanović, odgovorni ministar. Njegovi protivnici su iznenadno ukidanje koncesije na svinjetinu pripisivali „poznatoj činjenici da je, uprkos ozbiljnom savetu da se povinuje običajima zemlje, Maršal (vlasnik) uporno odbijao da na bilo koji način daje mito“.
    Pokrenut je projekat da se osnuje čisto srpska izvozna klanica. Kako privatni kapital nije pokazivao interesovanje za ovu problematičnu investiciju, srpska vlada je morala da uzme većinu deonica i da finansira kratkoročne potrebe kompanije. Međutim, hitno se ukazala potreba za ozbiljnim kapacitetom klanice i novo srpsko preduzeće za preradu mesa moralo je da sarađuje sa nemačkom firmom „Kolberg & Veber“, koja je već radila u Beogradu. Umesto srpske, nemačka firma je veći deo posla radila 1895/96. godine, međutim, kada je kriza prošla, srpska kompanija je isterala „Kolberg & Veber“ iz posla i preuzela njihovu fabriku. „Kolberg & Veber“ je odustala od borbe i 1897. godine prodala pogon drugom Nemcu, nakon čega je srpska kompanija nasrnula na njega.
    Novi vlasnik je upozorio ministra nacionalne ekonomije da su „’Kolberg & Veber’ isterani na silu, ali da njega neće tako lako izbaciti". Pogrešio je, pošto je srpska firma iskoristila preče pravo kupovine da obezbedi zemljište u pola cene. ... Srpska firma je pokušala da izbaci iz posla i jednog manjeg postojećeg konkurenta - Klefiš, koji je hteo da proširi svoje postrojenje u Jagodini. Tvrdio je da su neadekvatno opremljeni i da ne mogu da održe standarde kontrole kvaliteta, dok su izveštaji drugih savremenika pokazivali da rade, istina sa malo mašina, po mnogo višim standardima od beogradske fabrike. Iskoristili su lokalnu podršku trgovca Dušana Jankovića, koji je napadao „stranu pljačku domaće mesne industrije" i jednog starog neprijatelja Klefiša, Miku Jevtića, koji je postao gradonačelnik, koristeći svoju poziciju da teško kazni Klefiš za nelegalan rad. Kaznu je međutim odbacio zamenik okružnog načelnika.
    Neprijateljsko ponašanje prema strancima nije bilo ograničeno na vladine službenike i domaću poslovnu konkurenciju. Ono je bilo visoko razvijeno u svesti prerano sazrelog organizovanog radničkog pokreta, čije su akcije povremeno bile i zvanično odobravane. Organizovani radnički pokret u Srbiji maltretirao je strane kompanije, uglavnom ogorčen visokim platama kojima su privlačile stručne Srbe iz drugih zemalja. ... Vlade su formalno pozdravljale dolazak stranih firmi, ali su neprijatnosti koje su pravili ksenofobični službenici i politički prijatelji mogle da unište inače profitabilne poduhvate. Balkanske države su delimično gušile jedina raspoloživa sredstva za izgradnju industrijskih kapaciteta dovoljno brzo da se ponište inherentne tendencije ovih ekonomija ka opadanju proizvodnje. ..."
     
  15. Свиђа ми се
    Tumaralo. је реаговао/ла на -Владимир- у Разговори о политици и разним друштвеним актуелностима   
    Да, то је главни проблем. И без обзира какав је Вучић, нек је и најбољи човек на свету, са најбољим намерама за Србију, он је већ начинио непоправљиву штету систематски урушавајући њене институције. Као паразит који изједа виталне  органе домаћина и чини га неспособним  за живот, па макар га и медом хранио. Срозано је судство, здравство, полиција, војска, медији... Остала је само СПЦ, а и она ће неизоставно врло скоро доћи на ред . Пазите где ћете и с ким стајати кад се то деси .
  16. Свиђа ми се
    Tumaralo. је реаговао/ла на Avocado у Разговори о политици и разним друштвеним актуелностима   
    Jel su ovo neke frojdovske nesvesne omaške ili si ti otvoreno priznao da Srbija trenutno tone? (pa će "nastaviti dalje da tone" ako dođu neki drugi)
     
    Ni najmanje. Ne postoji ni jedan investitor koji me pitao za političku situaciju, proteste i slično osim u smislu kurioziteta i radoznalosti... ali kad nekom investitoru kažem da može da se desi da Vesić i ministarstvo (ili sud) "protumače" zakon tako da ispada da su apsolutno svi do sada decenijama kršili taj zakon (kao što se nedavno desilo sa naknadama za prevoz), to ga svakako odbija... ili kad mu kažem da genijalci svake godine menjaju poreske zakone i podzakonske akte...  takve stvari ih odbijaju, jer ovde nema pravne sigurnosti i stoga nema dugoročnog ozbiljnog planiranja... a za proteste ih apsolutno zabole uvo...
     
  17. Хахаха
    Tumaralo. got a reaction from obi-wan in Тема јасна из прве поруке   
  18. Хахаха
  19. Хахаха
    Tumaralo. got a reaction from Gogić in Тема јасна из прве поруке   
  20. Хахаха
    Tumaralo. got a reaction from ronin in Тема јасна из прве поруке   
  21. Свиђа ми се
    Tumaralo. got a reaction from Adelaida in Масакр у џамијама на Новом Зеланду – убијено 49 људи, десетине повређених - Убица у свом манифесту спомиње и Србе   
    Dakle ovaj Australijanac (englesko-irsko-škotskog porekla) je iz pijeteta prema Srbima, notornim kebab-removerima, ispisao svoje puške nazivima srpskih junaka i to ćirilicom.
  22. Оплаках :))
    Tumaralo. got a reaction from RYLAH in Тема јасна из прве поруке   
  23. Свиђа ми се
    Tumaralo. got a reaction from Натан in Философи су рекли....   
    Gracian U Kritikonu, možda najvećoj i najlepšoj alegoriji ikada napisanoj, kaže:
     
    Najčudnije je pak bilo, što u čitavoj zemlji, čak i u najnaseljenijim gradovima, nisu našli ni jednog čoveka; sve je bilo nastanjeno lavovima, tigrovima, leopardima, vukovima, lisicama, majmunima, volovima, magarcima, svinjama, - nigde ni jednog čoveka!

    Tek kasnije su shvatili, da se ono malo ljudi što ih je bilo, da bi se skrili i ne bi gledali šta se dešava, povuklo u one pustinje, koje su zapravo trebalo da budu stanište divljih životinja" ( Грациан, из Ерида 5. и 6. првог дела). U stvari na ovom počiva sklonost svih genija ka samoći, ka kojoj ih tako tera njihova različitost od ostalih. : jer od ljudi, kao i od dijamanata, samo oni neobično veliki valjaju za samca: obični moraju da budu zajedno i da deluju u masi."
    цитат: Шопенхауер
  24. Свиђа ми се
    Tumaralo. got a reaction from АлександраВ in Философи су рекли....   
    Gracian U Kritikonu, možda najvećoj i najlepšoj alegoriji ikada napisanoj, kaže:
     
    Najčudnije je pak bilo, što u čitavoj zemlji, čak i u najnaseljenijim gradovima, nisu našli ni jednog čoveka; sve je bilo nastanjeno lavovima, tigrovima, leopardima, vukovima, lisicama, majmunima, volovima, magarcima, svinjama, - nigde ni jednog čoveka!

    Tek kasnije su shvatili, da se ono malo ljudi što ih je bilo, da bi se skrili i ne bi gledali šta se dešava, povuklo u one pustinje, koje su zapravo trebalo da budu stanište divljih životinja" ( Грациан, из Ерида 5. и 6. првог дела). U stvari na ovom počiva sklonost svih genija ka samoći, ka kojoj ih tako tera njihova različitost od ostalih. : jer od ljudi, kao i od dijamanata, samo oni neobično veliki valjaju za samca: obični moraju da budu zajedno i da deluju u masi."
    цитат: Шопенхауер
  25. Свиђа ми се
    Tumaralo. је реаговао/ла на Хајдук25 у Да ли је самоубиство увијек гријех?   
    Не знам да ли сам поставио ово на право мјесто, надам се да нисам погријешио.
     
    Да ли је самоубиство увјек гријех?
    Да ли је гријех убити се ако видиш да је смрт неизбјежна? Да ли је Стеван Синђелић начинио гријех пуцавши у буре са барутом и тако усмртивши неколико хиљада људи и себе. Кажу "ако будеш остављен у боју, а непријатељ ти долази, да би спречио да те муче, ти се убијеш и останеш херој". Или дјевојке које су хтјели да силују, а оне да спасе част скоче у ријеку и утопе се?


×
×
  • Create New...