Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Ljubić Nenad Šone

Члан
  • Број садржаја

    352
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Волим
  2. Волим
    Ljubić Nenad Šone је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Апел Патријарха српског г. Иринеја   
    Позивамо све стручне, способне и све људе који могу да помогну да се јаве штабовима и представницима државних и локалних власти у местима где живе и да се ставе на располагање у спасавању људских живота и заштити од поплава.
    Позивамо свештенство, вернике и све људе добре воље у Београду да од сутра у раним јутарњим сатима код свих храмова почну са прикупљањем помоћи у храни, одећи, обући и постељини. Помоћ ће бити прикупљана све док за то буде било потребе.
    Такође, молимо све људе добре воље у Отаџбини и расејању да се организовано укључе и свако на свој начин помогне у невољи која нас је неочекивано задесила.
    Патријарх српски
    Иринеј
  3. Волим
    Ljubić Nenad Šone gave a reaction for a Странице, Интервју - Епископ Порфирије   
    Уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина, Владика Порфирије говорио је за наш сајт о солидарности нашег народа, доприносу Цркве у лечењу болести зависности и улози медија у животу савременог човека.




    Наш народ је саосећајан


    Питање: Свети Сава, као велики ктитор и задужбинар, сопственим примером сведочио је да је наше само оно што другима дамо. Као црквени пастир и председник филантропске Фондације „Привредник“ из Новог Сада, која помаже преко две хиљаде ђака и студената лошег имовинског стања и(ли) без родитељског старања, како видите стање духа нашег народа када је реч о делима милосрђа? Да ли смо, након низа немилих година, остали верни светосавском аманету даривања?
    Владика Порфирије: Искуство које имам у „Привреднику“, али и искуство у најширем смислу, говори да у дубини душе нашег народа постоји „хришћански етос“, илити свест о томе да је човек- човек само онда када воли Бога и љуби ближњег као себе самога. У нашем народу препознајем снажно саосећање и солидарност са онима који су страдалници и који подршку и помоћ требају. Много је људи који од својих скромних прихода одвајају и прилажу за ближње. Штавише, знатно су бројнији од имућних, од чијег сувишка се не би ни приметило одвајање за угрожене. Радећи са Фондацијом „Привредник“, приметио сам да међу донаторима доминирају људи са малим прилозима. Богати вероватно мисле да је богатство које имају смисао њиховог постојања.
    Питање: Заправо, само дељењем се добра умножавају...
    Владика Порфирије: Свакако. То је као ватра. Већа је и јача је што се више на пламенове дели.
    Питање: Од 2005. године, духовно и организационо стојите иза богоугодног пројекта „Земља живих“- велике хришћанске породице, која под своје окриље прима све вапијуће за Божјом руком спасења. Међу њима преовлађују зависници од разних врста опојних дрога. Колико Црква може да допринесе „обрачуну“ са овом пошасти модерног доба и каква је њена улога у превенцији болести зависности?
    Владика Порфирије: Црква по природи својој, благодаћу Духа Светога, пружа духовну потпору човеку. Када је реч о харитативној делатности, нису довољне молитва и добра воља. Она захтева и економску подлогу. У мери у којој је има у Србији и на свим меридијанима света, наша Црква чини максимално. У прилог томе говори „Земља живих“, која је заступљена у четири епархије (бачка, сремска, жичка и шумадијска, нап. аут.). Не треба заборавити да је Српској Православној Цркви у послератним годинама одузето све што је имала. Сада јој се полако враћа, али још увек нема могућности да се развије харитативна делатност као, рецимо, у Грчкој. Тамо Црква има сиротишта за децу, домове за стара лица и народне кухиње. Верујем да ћемо једног дана и ми успети да то остваримо.
    У основи било које социјалне девијације или порока стоји духовна празнина, одсуство давања и примања љубави. Црква има могућност да научи човека да активира сопствени капацитет љубави. Када се то догоди, страсти се смањују, ишчезавају и замењују врлинама. Наркоманија, тај страшан порок, заправо је недостатак вере у Бога. Кад се човек пробуди, поверовавши у Бога, добија јаку мотивацију да се бори против нагона и страсти. Искуство нам је показало да је љубав према Богу најјачи покретач у борби против робовања страстима.
    Питање: Пет година председавате Саветом РРА. Дакле, сфера медија одлично Вам је позната. Шта су, по Вашем мишљењу, медији данас, а шта би требало да буду?
    Владика Порфирије: Нажалост, и код нас, и у региону, и у свету медији су постали оруђа, често и оружја, у рукама моћника и имају за циљ стицање економске добити. Као и све што функционише у тим координатама, и медији заборављају могућност да служе васпитању, изграђивању система вредности, промоцији добра као таквог... Медијски садржаји су последица духовног стања савременог човека. Зато, ми у Цркви треба да се потрудимо да, у складу са могућностима, имамо своје медије. Јер, то ће бити још један амвон са ког ћемо моћи да проповедамо без цензуре Реч Божју, која јесте реч љубави.
    разговарала Јадранка Јанковић
    Извор: Епархија ваљевска
  4. Волим
    Ljubić Nenad Šone gave a reaction for a Странице, Какви су људи данас? - Отац Тадеј (Витовнички)   
    Исак Сирин каже у 10. веку: "Једва да се нађе нека племенита душа која искрено љуби Господа." Будимо искрени према Господу као према себи. Као што се и ми не можемо одрећи себе, тако се и Господ не може одрећи нас, јер смо ми Његова творевина. Молимо се Господу макар колико се људи нама моле да им чинимо добро, и чинимо добро другима колико желимо да они нама чине добро. Не везујмо се за земљу, него се везујмо за Небо. Земља остаје, а Небо вечно траје и за вечни живот који не пролази, свако треба духом да се преобрази.
    Боље сами себе да осудимо да нас Господ не осуди. Ако сами себе осудимо, онда се зна да смо се покајали и да нећемо више грешити. Не судимо другима да се не би судило нама. Праштајмо да би се и нама праштало. Мени је Бог све, Бог је биће моје… Душа моја љуби и благодари и хвали непрестано Господа. Бог се никоме не свети. Бог нас кажњава да би нас привукао себи, зато што нас љуби и чека наш повратак. Сваки човек се мора претопити као што се злато топи, из зла у добро, из лењости у рад, из незнања у знање, из немудрости у мудрост. Заједница са Богом јесте живот и светлост и наслада свима добрима. А оне који одступају од Њега Он отпушта, јер су то они сами изабрали. Ко Бога неће, Бог се ником не намеће. Који Њему хоће, тај ће брати рајско воће. Удаљење од светлости јесте тама, удаљење од Бога јесте смрт. Без Бога ни преко прага, са Богом и преко мора.
    ( Отац Тадеј Витовнички )
    Преузето са блога манастира Глоговац
  5. Волим
    Ljubić Nenad Šone gave a reaction for a Странице, Дубока философија на једноставан начин   
    "Што им је детињство досадно, журе да одрасту, а потом би желели поново да буду деца. Што троше здравље да би стекли новац, па потом троше новац да би вратили здравље. Што живе као да никада неће умрети, а онда умиру као да никада нису живели."
    - Које би животне поуке дао деци ?"
    Старац, осмехујући се, одговори:
    "Да науче, да никога не могу присилити да их воли. Да није највредније оно што поседују, него ко су у свом животу. Да науче како није добро да се упоређују с другима. Како није богат онај човек који највише има, него онај коме најмање треба. Да науче како је довољно само неколико секунди да се дубоко повреди вољено биће, а потом су потребне године да се излечи. Да схвате како постоје особе које их нежно воле али то не знају да кажу, ни да покажу. Да науче да се новцем може купити много, осим среће. Да две особе могу да посматрају исту ствар ,а виде је различито. Да науче да је прави пријатељ онај који зна све твоје мане, а ипак те воли.
    Јер, види синко, људи ће заборавити шта си рекао, људи ће заборавити и шта си учинио али никада неће заборавити какве си осећаје у њима побудио".
  6. Волим
    Ljubić Nenad Šone је реаговао/ла на Ignjatije за a Странице, Епископ Порфирије: Библијско поимање богатства и сиромаштва   
    http://www.svetigora.com/audio/download/12940/24.05.2013.%20Vl.%20Porfirije_O%20bogatstvu%20i%20siromastvu.mp3
  7. Волим
    Ljubić Nenad Šone је реаговао/ла на μαρὰν ἀθά за a Странице, Православни свештеник у муслиманским молитвама   
    Na početku rata u BiH spasao je dva imama iz džamije u Vlasenici, posle čega su mu govorili: „Dok Srbi ginu, ti spasavaš Muslimane.“ Kada je njegov narod počeo da ga smatra izdajnikom, a suprotna strana neprijateljem, dobio je premeštaj u sremsku eparhiju
    AUTOR: KATARINA ŽIVANOVIĆ
    - Strašno je biti bez očiju, ali tek kada ne budem mogao da volim, tada ću sebe smatrati invalidom - kaže za Danas prota Milorad Golijan, koji je tokom svešteničke karijere prošao ratnu golgotu, šikaniranja i maltretiranja, usled kojih je oslepeo.
    Devedesetih godina prošlog veka prota Golijan je bio ugledni sveštenik u Vlasenici, BiH. Bila je to, kako kaže, mešovita kasaba gde su ljudi svih veroispovesti živeli kao braća, dok nije izbio rat.
    - Početkom 1992. savetovao sam Vlaseničane da odvedu svoje porodice na sigurno. Sukobi su bili sve veći, a ratne strahote se približavale gradu. Neki su me poslušali, neki ne. Jedno jutro mi je zazvonio telefon. Bio je to moj prijatelj imam. Drago mi je bilo što ga čujem, jer sam mislio da je u Tuzli, da se sklonio na sigurno. Međutim, on se nalazio u podrumu vlaseničke džamije sa još jednim imamom. Opkoljeni, nisu smeli da izađu - priseća se prota.
    Odmah je, kaže, obukao mantiju, otišao do džamije, i izveo ih napolje.
    - Odvezao sam ih do opštine, gde sam zamolio predsednika da mi dozvoli da ih prebacim na sigurnu teritoriju. Nije pristao, već je pozvao policiju. Patrola ih je odvezla u najbližu stanicu, a ja sam seo u svog juga i krenuo za njima. Nakon žučne rasprave sa načelnikom, on ih je pustio i imame sam prevezao u Kladanj - priča prota Golijan.
    U Kladnju su ga savetovali da se ne vraća u Vlasenicu, već da ode za Srbiju. Pitao se zašto. U Vlasenici je bila njegova parohija, prijatelji, dom, život... „Gadno će biti, videćeš...“, govorili su mu prijateljski. I bilo je.
    - Nakon povratka u Vlasenicu, ponašanje ljudi se promenilo. Komšije su prelazile na drugu stranu ulice kada me vide. Pljuvali me, psovali. Jedna žena, koju sam znao iz viđenja, nazvala me izdajnikom uz niz pogrdnih reči. „Dok Srbi ginu, ti spasavaš Muslimane“, govorila je. Ženu i decu sam poslao u Srbiju. Ja sam ostao. Sam, ponižen, poljuljane vere. Otišao sam na ratište, ali ne sa puškom, već u mantiji sa svojim oružjem - rečju utehe za ranjene sa svih strana - kaže prota.
    Zdravlje mu je već tada bilo narušeno, a zbog neizdržive situacije, gde ga je svoj narod smatrao izdajnikom, a suprotna strana neprijateljem, dobio je otpust od vladike Kačavende i premeštaj u sremsku eparhiju. Zajedno sa meštanima, popravio je napuštenu staru crkvicu koju su mu dodelili, i počeo da drži službu. Duhovne besede nikada nije pisao, niti ih čitajući prenosio vernicima, već je govorio iz srca. Pouke su nadahnjivale napaćen narod, i mnogi su ih snimali. Međutim, muke prote Golijana ne prestaju.
    - Na sastancima sveštenstva sa vladikom nisam ćutao o stvarima sa kojima se nisam slagao. Uvek se isključivo govorilo o materijalnom - koliko se novca skupilo, šta treba da se gradi... Bio sam protiv toga. Protiv određivanja cenovnika za svadbe, sahrane i druge crkvene obrede. Ja ih nikada nisam naplaćivao, već je davao ko je koliko imao. Ko nije - nije. Sveštenici treba pre svega da budu duhovnici i da dele sudbinu ljudi, a ne da se bahate - smatra prota. Zbog neslaganja sa vladikom i drugim sveštenicima u eparhiji, skidaju mu čin arhijereja. Dobija premeštaj u Sabornu crkvu, gde su mu nadređeni bili mlađi sveštenici koji su stvari „uvek znali bolje od njega“. Potom mu dodeljuju crkvu u Hrtkovcima, gde ga narod prihvata, ali sveštenstvo ponovo šikanira.
    - Otvoreno sam iznosio mišljenje o stanju u crkvi, i zato sam, valjda, bio meta kritika. Uvek sam se pitao - Šta će vladikama skupi automobili, čemu izgradnja velelepnih vladičanskih dvorova, kad narod nema šta da jede? Zašto postoji cenovnik crkvenih usluga i kada će teološke studije da se osavremene? Zna se šta su verske dogme i one su nepromenjive. Međutim, crkva je zajednica živih ljudi, sa problemima 21. veka, a ne srednjeg. Sveštenici treba da razumeju čoveka, da pokušaju da mu pomognu, da ga utvrde u veri, a ne osuđuju, što često čine - ukazuje prota.
    Usled stalnih stresova, prota Golijan se jednog dana, pre tri godine, onesvestio. U bolnici su mu konstatovali visok pritisak i šećer. Ubrzo je i oslepeo. Tada se, kao i više puta u životu, preispitivao gde greši i zašto mu se sve to događa.
    - Odgovore sam nalazio u Jungu, Dostojevskom, svetootačkoj literaturi, ali pre svega u Liturgiji. Ona je osnova pravoslavlja. Malo je dobrih duhovnika danas, ali me raduje da ih ima među mladim sveštenicima i monasima. Obrazovanim, punim razumevanja i ljubavi prema ljudima. Znate, osnova čoveka nije zlo, već ljubav. Ljudi su se umorili od zla i traže dobro. Kakvo god bilo stanje u crkvi, vera će opstati - optimističan je Golijan.
    Nakon što je penzionisan, protu sve češće zovu na duhovne tribine širom Srbije. Poznat kao vrstan govornik, ali pre svega poznavalac teologije, psihologije i filozofije, govori o temama iz ovih oblasti, ali i iz svakodnevnog života. Njegova predavanja su uvek posećena, a u publici su mahom mladi. O politici ne govori, jer ga ne zanima, niti smatra da bi sveštenici, i crkva uopšte, trebalo da se bave politikom.
    - Da li je reč o teološkim temama, problemima u braku, porodici, siromaštvu... sva pitanja koja mi postavljaju u suštini se svode na dva - „Otkud zlo?“ i „Gde je izlaz?“. Duhovnik mora da da odgovore na ova pitanja. Teološki fakulteti treba da se osavremene, a zašto i sveštenici ne bi organizovali seminare, poput lekara, pravnika, profesora..? Crkva mora da se približi narodu, da razume probleme čoveka i da odgovore - naglašava Golijan.
    Milorad Golijan je dosad napisao 15 knjiga, među kojima je i udžbenik iz veronauke. Zvanična crkva ga nije uvrstila u školsku literaturu „zbog slobodnijih shvatanja“, a izdavači ne pokazuju veliko interesovanje za njegova dela, jer su „isuviše religiozna i filozofska“. Ipak, prota Golijan je omiljen teolog među mladima, ne samo vernicima, već i onima koji se izjašnjavaju kao agnostici i ateisti. Njegov razgovor sa ateistom jedan je od gledanijih na Jutjubu. Oni koji nisu u prilici da sa protom razgovaraju lično, u diskusije mogu da se uključe putem interneta.
    Odgovor na pitanje koje je postavio sebi nakon spasavanja imama u ratom zahvaćenoj Bosni, a koje su mu nametnuli sunarodnici - „Da li sam pogrešio, da li sam zaista izdajnik?“, dobio je pre nekoliko godina sasvim slučajno.
    - Prijatelj mog sina Strahinje, takođe sveštenika, stupio je preko Fejsbuka u kontakt sa jednom mladom ženom iz Tuzle. Muslimankom. Tom prilikom mu je rekla - „Svako jutro kada se probudim, prvo na koga pomislim i za koga se pomolim je prota Golijan.“ To je za mene najveća nagrada u životu. Velika je to stvar - kaže prota, drhtavim glasom.
    Danas
  8. Волим
    Ljubić Nenad Šone је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Владика Порфирије - беседа на венчању (видео)   
  9. Волим
    Ljubić Nenad Šone је реаговао/ла на Оливера Г. за a Странице, У Москви служе панахиду бескућницима, који нису преживели ову зиму   
    Незапамћена децембарска хладноћа однела је са собом много живота наших суграђана, али највише су од ње пострадали бескућници, чији се живот одвија на улици. У спомен свих који нису преживели ову и прошле зиме, окупиће се добровољци покрета „Другови на улици“,
    њихови пријатељи – бескућници и многи други неравнодушни становници града.
    Прва слична панахида одржала се у знак сећања на Лилију, младу жену, која је умрла од хладноће и болести на улици. Од тада сваке године крај зидова храма помињу поименично све умрле бескућнике, чија су имена позната „Друговима на улици“. Заједно се моле људи
    разних узраста, и они који имају и они који немају дом, а затим заједно седају за сто, да би с љубављу разделили припремљену трпезу.
    Извор: Православие.ру
    Превод за Поуке.орг – Оливера Г.
  10. Волим
    Ljubić Nenad Šone је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Љубав Светитеља- Александар Милојков   
    Свашта се данас зове љубав. Та реч је постала отрцана флоскула којом празноглавци крију своју лудост и подерана рита којом бестидници крију срамоту своје голотиње. Реч љубав је постала лицемерно покривало највећег непријатеља љубави – самољубља и егоизма. Из слободе, љубав је свучена у нужност. Поистовећена је са хемијом. Постала је име за страст. Име за грех. Мртвачка шминка. Жива смрт. Мртви живот. Оксиморон.
    Љубав је постала мерљива. Корист је њена мера. Тако, могуће је волети „више“ и „мање“, зависно од користи коју сопство (self) има. Страх и користољубље. Данашњи љубавници су плашљивци и трговци. Први „воле“ из страха, јер је пред њима ауторитет који им може наудити, може им ускратити задовољство да себе љубе. Може њихову хемију из задовољства преобратити у патњу, праву у погрешну хемијску рекацију. Други „воле“ са надом на добру плату. Очекују повољан стимуланс својој радосној хемији. Центар свега је сопство (self). Други је објекат. Као такав он је потребан, као лаборант који ће канути праву супстанцу у self-епрувету. Свет је скуп објеката који стоји пред сопством. На човеку је да препозна корист и ауторитет, силу која му може наудити или донети корист. Неки од објеката то могу „више“ а неки „мање“. Зато неке ваља „више“ а неке „мање“ волети, а неке презирати. Мера свега је сопство (self), хемија. Ваља се човеку борити за своју срећу, за своју хемијску реакцију. И то се данас зове љубав.
    Зато је данашњем свету, па чак и оном који себе сматра побожним, показање праве љубави, „која не тражи своје“ (1Кор. 13, 5), лудост. Крст је лудост (1Кор. 1, 18), јер на њему умире сопство, ради живота другог. Ко ће онда још Крст назвати љубављу? Нико други него лудаци, које Бог изабра да посраме мудре (1Кор. 1, 27). Које то мудраце? Оне који су мудрост преобратили у лукавост – плашљивце и трговце. Љубавнике из „долине плача“. Живе мртваце. Мртве животе. Оксимороне. А ко су луди, које је Бог изабрао? То су Светитељи Његови. Луди овоме свету. Они који су умрли себи, да би у њима живео Христос (Гал. 2, 20). Богозналци. Истинити човекољупци. Личности. Победили су страх и шићарџијство. Покопали су самољубље. Показали су љубав праву и једино могућу – која не тражи своје. То су хероји. Љубав и храброст су неодвојиве. Храброст је љубав која се не мери, не раздваја – једна и једина љубав. Љубав је храброст пред Богом и храброст пред човеком. Храброст да се каже „не“ Богу без човека и „не“ човеку без Бога. Љубав према Богу неодвојива од љубави према ближњему (Мк 12, 30-31). Личност.
    Побожност лишена Светитеља не може ово разумети. Њој је ово богохуљење. За такву побожност ниједан човек није вредан Бога. Светитељи, пак, кажу да је сваки ближњи вредан колико и сусрет са Богом, вредан Раја. Побожност без Светитеља је ништа друго него егоизам обојен у религиозност. Хоће да ућаре награду од Бога. Чули су да добро награђује. И то се данас зове љубав према Богу. Плашљивци и трговци.
    Човекољубље лишено Светитеља не може ово разумети. Узели су у руке „Окамов бријач“ и одсецају Бога. Он је сувишан, веле, за постојање љубави према човеку. Обријана, осакаћена љубав. Љубав без бића, без истине. Феномен. Сине и нестане. Мртви живот. Живо мртвило. Оксиморон. Светитељи, пак, љубав према ближњем уносе у Свету Литургију, у Божије Синовство, у однос са Богом. У Рај. У Царство Божије. У вечност. У истину. „Љубав никада не престаје...“ (1Кор. 13, 8). Љубав. Личност. Светитељ. Истина. Биће...Синоними.
    Светитељска етика. Храброст која пита: „Шта ће ти Рај, земаљски или небески, ако си сам? Чему се можеш сам
    радовати?“ Може ли човек као самац постојати? Не, јер је створен по лику Божијем. Личност. Један није самац. Али, није ни распаднуто мноштво. Личност је јединица која у себи крије тајанствено мноштво. Један којег нема без многих. Несливено и нераздељиво. Избриши из себе све своје ближње и запитај се ко си? Знаш ли одговор? Не. Без твојих ближњих нема ни твојег „ја“, твог идентитета. Без њих си само гомила молекула, хемија, епрувета бућкуриша. Избриши из себе Бога и изгубићеш смисао свега што чиниш. Постаћеш роб нужности, којем је једино смрт загарантована. Небиће. Са твојом смрћу, умреће и све твоје љубави. Безбожник. Живот без Живота. Оскиморон. Не сакати љубав. Учини је вечном, јер права љубав „никада не престаје“ (1Кор. 13, 8). Но, пред Вечност, пред Бога живога, изађи као личност, као јединица која је саткана од мноштва, по узору на свога Творца. Јер, ако Оца нема без Сина и Духа Светога (једног без многих), онда ни тебе нема без твојих ближњих. Ако те Вечност прими, буди храбар и питај: „Господе, а где су ближњи моји? Хоћеш ли и
    њих помиловати љубави моје ради?“ Не бој се ни у пакао да сиђеш, ради њих. Јер, такав пакао траже Светитељи, највећи пријатељи Божији. Мојсије, у Старом Завету, молио је Бога за народ свој, за њихово спасење, па и по цену да он
    сконча у паклу. Апостол Павле је то исто чинио у Новом Завету. Ево, у наше дане, не тако давно, то је чинио и Светитељ из рода нашега, Владика Николај, који се паклу радује, „само Срби Богу да се врате.“ Свети Силуан Атонски и дивни старац Софроније Сахаров, молили су се и плакали за „целог Адама“. Ко је „цели Адам“? Човечанство. Један човек, једна природа људска коју пројављују многе ипостаси (многи људи, многе личности). Може ли ишта утешити тугу Светитеља ако Адам поново не буде цео? Љубав је тајна велика. Хоће ли она дефинитивно спасити свет? Само Светитељи знају сигуран одговор. Они који су на путу светости могу само да се замисле, да питају. Знати одговор значи постати Светитељ. Знати одговор значи познати љубав. Али, ко ће данашњег човека научити љубави? Ко ће га ослободити од разних заблуда и сурогата љубави? Нико други до Светитељи. Они су видело света, учитељи љубави. Зато је свету потребна етика.
    Али, не било која етика већ светитељска, она која води савршенству – љубави. Светитељска етика је потребна као педагог врлина, као анагог онима који су на путу светости до савршенства – до љубави. Тек када човек научи да се љубављу не
    назива свашта, већ једно и једино савршенсво, тек тада сазнаће одговоре на тешка питања. Имаће знање. Знање поистовећено са љубављу. Светост. А која су то питања? Ако таква љубав каква је светитељска заиста сиђе у пакао,
    неће ли пакао нестати? Ако Бог спасава личност, а ње нема без односа са другим личностима, са ближњима, шта то значи? Хоће ли Господ ради једног праведника, ради његове љубави, помиловати и ближње његове? Није ли и Авраму обећао да ће помиловати читав један град грешника, Содому, само ако се у њему нађе десет праведника? Хоће ли, ако помилује нас, помиловати и наше ближње чија је можда једина праведност била та што су волели и били вољени? Такви какви јесу. Несавршени. Грешни, али вољени. Толико вољени да је идентитет без њих незамислив. Или ће их ипак раздвојити од нас? Неће ли тада осакатити личност коју спасава? Ако је сакати, одвајајући је од ближњих, како је онда спасава? Као индивидуе? Али, зар живот није сабрање, „цели Адам“, насупрот смрти која је раздвајање, распадање, „атомизација Адама“? Нисам ли распаднут човек, ако сам без својих ближњих који су ме чинили постојећим, давали ми идентитет, личност? Где сам ја, у којем Рају, ако нема ближњих мојих? Ту је Бог, рећиће неко. Али, ја волим и Бога и ближњег. Немогуће је то двоје раздвојити а остати личност. Нису ли ради тога Светитељи искали од Бога пакао? И неће ли баш та љубав победити и испразнити пакао? Не знам. Светитељи знају.
    Александар Милојков
  11. Волим
    Ljubić Nenad Šone gave a reaction for a Странице, Епископ Јегарски Г. Порфирије: "О љубави Христовој"   
    Његово Преосвештенство Епископ јегарски Господин Порфирије, у својој беседи је говорио о искуству, животу и речи старца Порфирија, истакавши да је овај светитељ најбољи путовођа у нашим духовним разговорима, јер он јесте живо Јеванђеље, човек који је у свом срцу, али и у свом животу доживео Христа и сам постао човек Христове Љубави. Значај Љубави важан је за сваког човека, рекао је владика Порфирије и додао да је Љубав једини аутентични контекст нашег постојања у којем као људи можемо да нађемо смисао живота, што није случајно, јер сам Бог јесте Љубав.
    http://www.eparhijakrusevacka.com/audio/0000-00-00-1.mp3
    Извор: Радио "Светигора", Епархија крушевачка
    Фото: Епархија бачка
  12. Волим
    Ljubić Nenad Šone је реаговао/ла на Срђан Ранђеловић за a Странице, Даће Бог!   
    Он ће дати сиромасима, али да ли ће теби дати Своју милост, која је теби неупоредиво потребнија, него сиромаху твоја милостиња? - Тражи милост Божију за себе милостима према ближњима. Бог милује за милости, и зато онима који траже Божију милост нема ништа својственији него да буду милостиви према ближњима; и блажен је онај ко може да каже са светим Григоријем Ниским: "Господе! Чини са мном оно, што сам ја чинио ближњима "!
    Извор: http://manastirglogovac.blogspot.com/2013/01/blog-post_21.html
  13. Волим
    Ljubić Nenad Šone gave a reaction for a Странице, Богојављање- Бог се јави!   
    http://www.svetigora.com/audio/download/4861/Bogojavljenje.mp3
    При крштењу Господа у води објавила се свијету она тајна, која се у Старом Завјету наговјештвала, о којој се у старом Мисиру и Индији само баснословило, т.ј. Тајна Божанске Свете Тројице. Отац се јавио чувству слуха, Дух се јавио чувству вида, а Син се јавио уз то још и чувству додира. Отац је изрекао Своје свједочанство о Сину, Син се крстио у води а Дух Свети у виду голуба лебдио је над водом. А када Јован Крститељ засвједочи и рече о Христу: Ово је јагње Божије које узима на се гријехе свијета (JOB. I, 29) и када он погрузи и крсти Господа у Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свијету и пут нашега спасења. На име: Господ узе на се гријехе рода човијечјег и под њима умре (погружење) и оживи (излазак из воде); и ми морамо умријети као стари гријеховни човјек и оживјети као очишћени, обновљени и препорођени. Ово је Спаситељ, и ово је пут спасења. Празник Богојављења (Теофанија, на грчком) назива се још и Просвећењем. Јер нас догађај на Јордану просвећује показујући нам Бога као Тројицу једносуштну и нераздјељиву. To је једно. И друго: јер се свак од нас крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Свјетлости, заслугом Сина, и силом Духа Светога.
    Код Срба се Богојављање слави веома живописно. Верује се да се на тај дан, у поноћ, отварају небеса и да се тада свака жеља може испунити. Богојављањем се завршава божићно светковање, па су у неким крајевима Србије, до овог дана ишле поворке. У народу се овај дан зове још и Водице или Водокршће управо по имену поворке. Овај обичај је везан за вјеровање у љековитост и чудотворност богојављанске воде - водице. Већина обичаја и обреда је била подстакнута жељом за здрављем, па је било уобичајено, а то може само онај ко је здрав, да се изјутра, прије сунца окупа у ријеци.

    Извор: Светигора
  14. Волим
    Ljubić Nenad Šone gave a reaction for a Странице, Поклоњење моштима свете Нине   
    Поклоњење моштима свете Нине
    12. Јануар 2013 - 21:27

    Његова Светост је свечано дочекан испред порте манастира певаном доксологијом. Патријарх је, затим, одслужио молебан. Благодарећи на показаној љубави, у свом обраћању присутнима Патријарх српски Иринеј је истакао да је његово срце у овој велелепној светињи нарочито испуњено духовном радошћу, с обзиром да је његова мајка по замонашењу примила име Нина. Затим је благословио дивне монахиње које су делегацији Српске Православне Цркве приредиле изванредан дочек и пријем.
    Манастир свете Нине, основан још у деветом веку, постојано чува лепоту православне вере и древну традицију грузијског народа, чија земља са поносом носи име по светом великомученику Георгију, који је био рођак свете равноапостолне Нине.
    Извор: СПЦ
    Линк ка теми








  15. Волим
    Ljubić Nenad Šone је реаговао/ла на LukaZ за a Странице, Άγια Θεοφάνεια 2012 (Ι. ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΣ Γ.Ο.Χ ΠΕΙΡΑΙΩΣ)   
    Овим се потврђују тврдње да није битна само снага и брзина него и пажња, будност, расуђивање и смиреност у сваком трену живота.

  16. Волим
    Ljubić Nenad Šone gave a reaction for a Странице, Свети првомученик и архиђакон Стефан   
    Страдање светог Стефана збило се годину дана после силаска Духа Светога на апостоле, односно исте године када се Господ Исус Христос вазнео на небo. Свети Стефан је први хришћанин који је страдао за Господа и зато се назива Првомучеником. Његово мучеништво потресно је описано је на страницама Светог Писма Новог Завета.
    Свети Стефан се назива Архиђаконом, јер је био први од седам ђакона које су свети апостоли поставили на службу око помагања сиротињи у Јерусалиму.
    Како каже библијско сведочанство, Свети архиђакон Стефан био је, као и дванаест великих апостола, надахнут силом Духа Светога. Чинио је многа чудеса, помагао људима и сва та његова добра дела помињу се у Светом Писму Новог Завета. У тој првој години по страдању и Вазнесењу Христовом, Свети Стефан је огромном снагом своје вере, својих речи и дела подсећајући на речи закона и пророка Старог Завета, доказивао Јеврејима, својим сународницима, да су они заиста убили Месију, очекиваног толико векова. Због тога је међу својим ближњима имао много непријатеља, али их је увек побеђивао своји јасним и истинитим речима. Како нису могли другачије спречити његово проповедање, прибегли су, уз помоћ лажних сведока, клевети да је хулио на Бога и Мојсија, баш као што се збило и са Исусом Христом. Тако су народне духовне стрешине против Светог Стефана побуниле народ. Као и Христа, Стефана су лажно оптужили и ухапсили. После хапшења, уследило је суђење.
    http://www.youtube.com/watch?v=8-WEodL2KJM
    На суђењу Свети Стефан је одлучно и разложно побијао једну по једну клевету лажних сведока. Изложио је, јасно и са великим поштовањем, целу историју Израиља од Аврама, који је први добио обећање о доласку Месије до Мојсија, о којем је говорио са великим страхопоштовањем и уважавањем. Но, истина о Месији још више је разгневила свештеничке и народне полаваре. У том узаврелом тренутку, Архиђакон Стефан погледа у небо и то што је угледао објави свима присутнима: „Ево, видим небеса отворена и сина човечјег где стоји с десне стране Бога." То је разјарило све његове судије те Архиђакона Стефана изведоше из града и убише камењем.
    Међу присутним мучитељима био је и Стефанов рођак Савле, који је касније, искрено се покајавши, спознао истину о Господу Исусу Христу, примио његово учење и свето крштење, и остатак земаљског живота провео проповедајући, као апостол Павле, јеванђељску истину, ширећи Христову реч и оснивајући црквене заједнице.
    А тога дана, када су Јевреји каменовали архиђакона Стефана, стајала је подалеко, на једној узвишици Пресвета Богородица, са светим Јованом Богословом, гледајући мучеништво овог првог мученика за истину њеног Сина и молећи се усрдно Богу за његову душу.
    Свети првомученик Стефан пострадао, који је пострадао у данашњи дан, је у нешто више од 30 година. Његове последње речи су биле: „Господе, не урачунај им грех овај".
    Самим пример мучеништва и безпоговорног страдања, Архиђакон Стефан је дао и, дан данас, даје пример свим хришћанима. Његов пример најбоље објашњава речи да је „крв мученика семе Цркве".
    Мошти светог првомученика Стефана су пронађене близу Јерусалима 415. године Господње.
  17. Волим
    Ljubić Nenad Šone је реаговао/ла на Срђан Ранђеловић за a Странице, Хришћанин не треба да буде фанатик   
    Питао сам једном неког човека: "Шта си ти, борац за Христа или борац за кушача? Знаш ли да постоје борци за кушача?" Хришћанин не треба да буде фанатик него да воли све људе. Онај ко се без расуђивања разбацује речима, па макар биле и исправне, чини зло. Познавао сам једног благочестивог писца који се мирјанима увек обраћао врло суровим језиком, који је, међутим, тако дубоко продирао да их је до сржи потресао. Једном ми рече: "На једном скупу сам једној госпођи рекао то и то." Али начин на који јој је то рекао, сасвим сигурно ју је дотукао. Увредио ју је пред свима. "Пази" рекох му,"ти на људе бацаш златне венце са дијамантима, али тако како их бацаш, разбијаш им главе, не само оне осетљиве, него и тврде" Не бацајмо се камењем на људе... у име хришћанства. Онај ко разобличује неког грешника пред другима, или са страшћу говори о некој личности, тога не покреће Дух Божији, него... други неки дух. Етос Цркве је љубав: разликује се суштински од правничког. Црква на све гледа са дуготрпљењем и гледа да помогне свакоме, што год да је учинио, колико год да је грешан.
    Код појединих побожних хришћана видим неку чудну логику. У реду је њихова побожност, добро је њихово настројење према добру, али им је потребно и духовно расуђивање и ширина, како њихову побожност не би пратила ускогрудост, тврдоглавост (како народ каже: арбанашки инат). Основа свега је духовност, а из ње произлази духовно расуђивање, јер иначе остаје на штуром "слову закона", а "слово закона убија". Онај ко има смирења никада неће себе постављати за учитеља другима; такав човек више слуша и кад бива упитан за мишљење, одговара смирено. Никада неће рећи "ја" него "помисао ми каже" или "Оци кажу", односно, говори као ученик. Онај ко мисли да је способан да исправља друге има много самољубивости у себи.
    СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
    ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
    Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
    http://manastirglogovac.blogspot.com/2013/01/blog-post_9656.html
  18. Волим
    Ljubić Nenad Šone је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Божићна порука Митрополита Амфилохија   
    Христос се роди!
    Ваистину се роди!
    У свјетлости Христовог рођења, браћо, сагледавамо себе и свијет око себе: видимо устројство свијета, устројство и поредак људске природе, као и коначни циљ, како човјека и људске заједнице, тако и свега постојећег, и начина на који све што јесте постоји. Заиста је, као што пјевамо на Божић „Рождеством Христа Бога нашега, засијала свијету свјетлост знања и вјечне истине.“ Знање које стичемо на основу проучавања творевине Божије и себе самих, тј. природно знање, тек у свјетлости Христа Богомладенца, који је једини могао рећи за себе да је Он „свјетлост свијета“ – „свјетлост истинита која обасјава сваког човјека који долази на свијет“ (Јн. 1, 9), постаје истинско и пуно знање. У њему је не само пуноћа знања, него и пуноћа постојања свијета и човјека. У тој свјетлости познајемо да је „кроз њега све постало“ (Јн. 1, 3) и да је све призвано да „познањем Сина Божијега“, узраста „у човјека савршена, у (безмјерну) мјеру раста пуноће Христове“ (Еф. 4, 13). У тој свјетлости познајемо да је све постојеће плод љубави Божије, „љубави Христове која превазилази разум“, створено не да би остало оно што јесте по природи него да би се „испунило сваком пуноћом Божијом“ (Еф. 3, 19-20).
    Та љубав Божија и са њоме слобода од смрти, ништавила и пролазности уткана је у људску природу самим начином на који је Бог створио човјека, мушко и женско, саздавши га од праха земаљскога и задахнувши дахом живота, створивши га по своме лику и подобију (ср. Пост. 1, 26; 2, 7). То значи: човјек је биће створено слободом Божијом, за слободу, а не за робовање, да на богоподобан начин господари собом, својом природом и природом око себе. И као што прво рођење човјеково није било „од крви, ни од жеље тјелесне, ни од жеље мужевљеве, него од Бога“ (Јн. 1, 13), тако је и Рођење Христово, као пуноћа откривења и даривања Љубави Божије, рођење пуног и савршеног човјека, било рођење „од Пресвете Дјеве и Духа Светога.“ Тиме Он онима који га примају и који вјерују у име Његово „даде власт да буду дјеца Божија“ (Јн. 1, 12), Он, Јединородни Син Божији, у коме „бјеше живот и живот бјеше свјетлост људима“ (Јн. 1, 4).
    За стицање тог и таквог вјечног живота, Бог је дао својим благословом моћ рађања људској природи, али рађања за вјечни живот, а не за смрт; рађања за слободу дјеце Божије, а не за робовање пролазним стихијама овог свијета. Човјек својим стварањем и рађањем, обасјаним силом свјетлости Христовог рођења, не прима „духа ропства“ него „Духа усиновљења“ Богу, јер „које води Дух Божији“, они су синови Божији“ (Рм. 8, 14-15). Као такав човјек је биће не само сâмо рађано за слободу и за задобијање слободе, него и биће призвано да сву творевину „ослободи од робовања пропадљивости на слободу славе дјеце Божије“ (Рм. 8, 21). Сагледавајући свјетлошћу Христовог рођења, начина и смисла рађања, сâмо човјеково постојање и рађање, као и законе човјекове природе, њихову циљност и смисаоност, Црква Божија Христова је осмислила и осмишљава све оно што јесте човјек и што је уграђено у људско биће. Тако је Црква и зов узајамне привлачности међу створењима, уграђен у њихову природу, тј. оно што представља „дјетородни нагон“ у људској природи, освјетлила и осмислила светошћу божанског призива на усавршавање, на ново рађање и пуноћу постојања у тајни сверодне вјечне божанске Љубави. Тако схваћена природа човјекова и њени закони нијесу мјера и коначни циљ човјековог постојања. Оно што је уграђено у човјекову природу, природу мушког и женског, представља квасац за узајамно усавршавање у љубави Божијој тајном брака и узрастање пуноћом Божијом, за рађање и умножавање рода људског. Са тог разлога за Цркву Божију брак није просто биолошко парење мушког и женског и задовољење бесловесне похоте него светиња остваривања њиховог јединства, подвигом христолике љубави и рађањем нових боголиких бића и тиме „испуњење сваком пуноћом Божијом“ (Еф. 3, 19) човјека и свеукупне творевине Божије. Зато у светињи брака и „оставља човјек оца и матер своју и присаједињује се жени својој“, да би двоје постало „једно тијело“ (=биће), на начин јединства оствареног у тајни односа Христа и Тијела Његовог – Цркве (ср. Еф. 5, 31-32). Као и постанак првог човјека, као и Христово рођење, ни ово рађање у светињи брака, није рађање по тијелу (тијело је само „квасац“ за њега) него „по Духу“, пошто Дух Божији живи у онима који рађају и који се рађају (ср. Рм. 8, 9). И пошто тијело рађа не својом силом него силом благог слова – благослова Божијег у њега једном за свагда уграђеног. Па као што Христово рођење није било „од крви, ни од жеље тјелесне“ (Јн. 1, 13), него од Духа Светога и цјеломудрене Дјеве Богородице, тако се и у Цркви рађа кроз светињу брака (гдје су двоје „помоћници“ једно другом на путу за Царство небеско), али и кроз богородичинску дјевственост оних који цјелосно безбрачно приносе себе Христу Богу на дар (=монаси и монахиње).
    Свјетлошћу Христовог рођења, којим се „побјеђује поредак природе“ поимамо још једну велику истину: Свеукупна природа очекује да буде употребљена на прави начин, а не злоупотробљена од човјека. Отуда, сва људска цивилизација и култура, све што је човјек истински добро урадио и створио, представља управо укроћивање, усавршавање, преобликовање природе, њено ослобађање од нужности и остваривање њених богоданих могућности. Свим тим се сама творевина ослобађа од „робовања пропадљивости“. Зато и она „жарким ишчекивањем… очекује да се јаве Синови Божији“, помажући и сама остваривање „слободе славе дјеце Божије“ (Рм. 8, 19-21).
    Ако то важи за природу уопште, утолико више важи за човјека и његову природу. Човјек је, заиста, по природи гладно и жедно биће: потреба за хљебом и жеђ за љубављу – заједницом представљају два егзистенцијална „нагона“ у човјеку. Но, потреба за храном и земаљским хљебом тек онда задобија прави смисао када се освешта Хљебом Живота вјечнога. То исто важи и за дјетородни нагон, звани и полни нагон којим се пројављује жеђ за љубављу и заједништвом. Црква од памтивијека, као дубоки зналац људске природе, укроћује, преображава, васпитава оба ова нагона са циљем да им оствари дубљи циљ и смисао, како би се човјек ослободио од робовања било каквој принуди, а изнад свега – од робовања смрти и пролазности. Тако нам пост и уздржање у храни, откривају светињу хљеба и спречавају злоупотребу природе у нама и око нас, ослобађајући нас од робовања законима природе и стицањем слободе дјеце Божије. С друге стране, томе истоме води укроћивање и господарење полним нагоном, његово ослобађање од бесловесности и усмјеравање на плодност и родност, на богодану употребу, којим се задобија не просто пролазна љубав и тјелесно општење с другим бићем, него слобода вјечне божанске Љубави и бесмртног заједништва у њедрима Живога Бога Љубави. Све што постоји, постоји да би постало савршеније и да би донијело плода. Дрво које не доноси плода, сијече се и у огањ баца. Управо због задобијања истинске слободе људског бића и (духовне и тјелесне) плодности човјековог постојања Црква Христова непрекидно позива на укроћење и господарење људским нагонима, на њихову богодану употребу, у право вријеме и за остварење правих циљева њихове утканости у човјекову природу. Зато она постојано призива на уздржање од полних односа, како прије брака, тако и мимо брака, као и на цјеломудреност у самом браку. Утолико прије се Црква свим својим бићем и свједочењем противи противприродном, бесловесном и јаловом распаљивању мушког на мушко и женског на женско. Разлог за то је укратко сажео Апостол Павле у следећим ријечима: „Не варајте се“, каже он, „ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наслиједити Царство Божије“ (1Кор. 6, 9-10). Христов позив на промјену ума (покајање) и на Царство Божије, представља позив на истинску бесмртну слободу људског бића и на подвиг човјековог ослобађања од свега онога што човјека поробљујући лишава вјечног бића и неразориве заједнице богочовјечанске Љубави, што и јесте – Царство Божије.
    У свјетлости те духовне слободе која рађа живот и позива на Царство Божије, утемељене Христовим рођењем, савремена тзв. „сексуална револуција“ – заиста представља „уништење слободе у име слободе“ (Габријела Куби). Данашња „сексуална слобода“ води ка поробљавању човјека сексуалним нагонима. Ми живимо у времену револуције и афирмације нагонског тоталитаризма, времену заборава „закона Духа Живота“, кроз обоготворење „закона гријеха и смрти“ (цр. Рм. 8, 2). Сверелигијско искуство човјечанства, које је коначно открило своју дубину и остварило своју пуноћу у хришћанском подвижничком живљењу „не по тијелу и него по Духу“ (Рм. 8, 9), по Духу Божијем „који живи у нама“ и који је Дух преображене слободе а не дух ропства и робовања слијепој бесловесној нагоности, која води човјека хаосу, смрти и ништавилу – то искуство се у наше доба све више презире као „мрачњаштво“ и свјесно одбацује у име тзв. сексуалних слобода и „родних“ права. Ова револуција новог (прастарог) паганског тоталитаризма обесмишљује освештану светињу брака, разара породицу, укида моногамију, у име индивидуалног полног задовољства претвара материну утробу из радионице живота у радионицу смрти, легализује све сексуалне изопачености, од содомије до педерастије. Све се више чак и у образовању форсира рани разврат и сексуалност без обзира на опште људско искуство колико је погубна за човјеково здравље превремена употреба било чега незрелога и непреврелога. Свима је познато колико буђење ране сексуалности штети дјеци и омладини, доводећи до раних трудноћа и абортуса, доприносећи ширењу полно преносивих болести, остављајући дубоке емотивне ожиљке, онеспособљујући младо створење за истинску љубав и везаност, за поштовање своје личности и непоновљивости личности другога. Данас су мејнстрим и уопште савремени ТВ и други медији постали глобални тровачи и играчи у ширењу ове тоталитарне заразе на начин без преседана у историји. Порнографија и све њене настраности од хомосексуализма до педофилије постали су бизнис који се мјери милијардама. Последњих четрдесетак година она се експлозивно проширила и доспјела до најзабаченијег кутка земље. Тврди се да је тридесет пет посто свих преузимања на интернету порнографија, док најбрже расте тржиште са дјечјим порнографским филмовима. Говори се да се ради најмање о око два милиона дјеце која се нуде на интернету или су приказана у сексуалном насиљу. Овај духовни отров његовања разврата и свих полних настраности од малих ногу неупоредиво је заразнији и дугорочно опаснији за цјелосно људско здравље од било какве дроге или затроване хране.
    Ова пак „глобална сексуална револуција“ утолико је демонскија и опаснија уколико иза ње стоје свјетске организације с огромним финансијским средствима које финансирају те наводно квалитативно нове образовне установе са „научним стручњацима“ на челу, уствари добро плаћеним активистима овог новог глобалног тоталитаризма моралне деструкције и примитивизма. Посебно је корисно овдје подсјетити се на књигу „Секс и култура“ чувеног енглеског антрополога Ј.Д. Унвина, штампану тридесетих година прошлог вијека. Унвин је наиме проучавањем различитих култура већ тада запазио да високе културе настају и постоје само ондје гдје је постојао и био развијен високи морал. Када једно друштво, цивилизација, напусти здрава морална правила живљења, након само неколико генерација оно пропада и нестаје са свјетске историјске позорнице. Огледнута у огледалу овог антрополошког искуства, потврђеног свом историјом човјечанства, ова данашња „глобална културна револуција“ несумњиво је антихришћанска и као таква затрована неизљечивим поривом самоуништења и самоубилаштва.
    Тјелесно мудровање рађа смрт а духовна мудрост рађа живот: то је знање које смо задобили „кад је дошла пуноћа времена и Бог послао Сина својега, који се роди од жене… да искупи оне који су под законом“ и ослободи „поробљене стихијама свијета“ да би „примили усиновљење“ (Гал. 4, 3-5). Тако, Христовим рођењем, више нијесмо робови, него синови, а ако смо синови, онда смо и насљедници Божији кроз Христа, пошто Дух Божији живи у нама (Гал. 4, 7; Рм. 8, 9). „А сада познавши Бога, или боље, будући познати од Бога“, зар се смијемо враћати, бар ми Хришћани, „на слабе и биједне стихије“ и поново постати робови пропадљивости и ништавила?! (ср. Рм. 8, 21; Гал. 4, 9) Зато за разлику од оних који „не знају Бога и зато робују боговима који то по природи нису“ (Гал. 4, 8), ми Хришћани, просвећени свјетлошћу знања и истине и „ослобођени од робовања пропадљивости на слободу славе дјеце Божије“ (Рм. 8, 21), сверадосно се поздрављамо:
    Мир Божији! Христос се роди!
    Благословен вијенац Нове године Господње!
    С љубављу у Христу Ваш молитвеник,
    Архиепископ цетињски
    Митрополит црногорско-приморски
    +Амфилохије
  19. Волим
    Ljubić Nenad Šone gave a reaction for a Странице, Божићна порука Владике Григорија (Аудио)   
    "Све ове ријечи добијају пуноћу и истински смисао само уколико покажемо разумијевање, љубав и пажњу за другог, за своју браћу и сестре. А, као што нас учи Јеванђеље, наша браћа и сестре су сви људи и припадници других националности и конфесија", рекао је владика Григорије.
    Он је нагласио да Божић, као најрадоснији хришћански празник подсјећа на важност заједништва и заједнице – који су залог ове државе и народа који у њој живе.
    "Нека домови свих оних који се данас радују обасја свјетлост Христовог рођења. Мир Божији – Христос се роди!“ - рекао је епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије.(Срна)
    Тонски запис: Божићна порука Владике Григорија
×
×
  • Креирај ново...