Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

необична_размишљања

Члан
  • Број садржаја

    18
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Волим
    Guest
    необична_размишљања got a reaction from Guest for a Странице, Дрво живота   
    Какве нам благодатне дарове нуди божански плод Дрвета живота?
    У плоду овог божанског Дрвета обитава сва пуноћа дарова Господњи и човјек би једењем овог благодатног дара у Духу Светом окријепио душу и тијело и потврдио живот вјечни. Благословом Господњим благодатни човјек имао је ту част да без имало страха прилази овом благодатном Дрвету и окријепи се његовим благодатним плодом. С друге стране, по заповијести Господњој, човјек је имао да заобилази и са страхом Божјим гледа на примамљиви плод дрвета од знања добра и зла. Да се опредијелио за благодатно Дрво од живота, тим чином човјек би потврдио - да истински прихвата све савршене (добре) законе Господње (тј. савршену непогрешиву вољу Господњу). Кроз плод Дрвета од живота човјеку је понуђено да удари печат благодатног вјечног живљења у заједници с Господом Богом, а плод дрвета од знања добра и зла био је строго забрањен човјеку, јер ће га због својевољне нечасне намјере одвести у непрестану несмиреност (непрестано неоправдано незадовољство). Плод Дрвета од живота је оличење благодатног дејства плода Дрвета живота, а плод од знања добра и зла је оличење неблагодатног дејства, тј. једно тешко изопачено стање у које упада свако створено разумно биће које не поштује заповијести Господње - тј. богопротиви се. Први човјек би јео сладоносне миомирсне плодове које је Господ Бог даровао Едемском врту и живио би у савршеном здрављу, а кријепљењем (причешћем) благодатним плодом Дрвета од живота стекло би се вјечно право на Царство Божје. Дрво живота је вјечни животворни Путир – Бог Отац, његов вјечни плод јесте Син Божји у Духу Светом. Кријепљењем (непрестаним духовним узрастањем) тим вјечним благодатним животворним плодом све благодатне мисли и жеље приносиле би се Богу Живоме (Светој Тројици). Благодат овог вјечног божанског плода доносила би нам мир и радост у Духу Светом, у коме бисмо кроз нашег Цара Сина Божјег у Духу Светом имали вјечну љубав с Богом Оцем. Наиме, пали човјек, ако се искрено не покаје – имаће вјечну забрану приласка овом животворном Путиру (Дрвету живота).
    Каква је разлика између Дрвета живота и Дрвета од живота?
    Упоредимо размјену божанских благодатних животворних дарова (добара) Господњих са човјеком кроз Дрво живота и Дрво од живота:
    Дрво живота (Вјечни Свети Животворни Путир Господњи). – Кроз Дрво живота вјечно се прожима благодатна животворна сила Господња, тј. Бог-Отац кроз Сина Божјег у Духу Светом кроз божански плод овог Животворног Дрвета (Путира) дарује нам своју вјечну благодатну енергетску животворност ако се истински сјединимо са Њим. Ко по милости Господњој добије ново право на кријепљење (причешће) благодатним животворним плодовима Дрвета живота, имаће у себи непрестани благодатни животворни миомирисни укус вјечности. Дрво живота, искрено дочекује сваку истинску душу и нуди своје божанске миомирисне утјешне плодове. То нам сам Син Божји потврђује, да у Царству Божјем: На сред (благодатног) трга (Светог Града) његова и са обе стране (благодатне) реке (са водом живом обитава божанско) Дрво живота, које (кроз своју благодатну божанску енергију) рађа дванаест (благодатних) родова дајући сваког месеца свој (вјечни благодатни) род (као што је у почетку слично давало у благодатном Врту едемском Дрво од живота), и (благодатно) лишће (вјечне благодатне љубави, мира и радости у Духу Светом) од Дрвета беше за (умилно) лечење (пристижућих душа блаженог) народа (покајника, мученика, паћеника и подвижника Христа ради). И (кад уђемо у Осми блажени дан) више неће бити никаквог проклетства (јер ту не обитава дрво од знања добра и зла), и престо Божји (Свете Тројице) и Јагњетов (Богочовјеков) биће у њему (у Дрвету живота). Гледаће (у њему Богочовјечанско) лице Његово (као што би га гледали Адам и Ева да се одлучише за Дрво од живота), и име Његово биће на (благодатним) челима њиховим. Ноћи неће бити више, и неће требати (мјесечеве) светиљке, ни (пролазне) светлости сунчане, јер ће их (као у почетку) обасјавати Господ Бог (својом божанском свјетлошћу), и цароваће (у својој вјечној свјетлости) у векове векова (Откр. 22, 2–5). – Говори онај који сведочи ово: „Да, доћи ћу (у)скоро (у својој вјечној слави и божанској свјетлосној сили великој)“. Амин, да, дођи, Господе Исусе (Откр. 22, 20)! С тим у вези, непрестаним обитавањем божанских животворних енергија Господњих у човјечанској природи, та човјечанска природа добија натприродну моћ благодатног прилагођавања (тј. трансформације). Када се, рецимо, Бого-човјечанска природа Господа Исуса Христа вазносила у Царство Благодати, имала је своју натприродну трансформацију – она се кретала из природног, тј. ваздушног простора (И док их он благосиљаше, одступи од њих и узношаше се на (благодатно) небо – Царство Божје (Лк. 24, 51). Такође, можда је ишла и кроз неприродан безваздушни простор или се у трену из природног обрела у натприродном благодатном простору. Човјечанске природе (Илије, Еноха...) која тренутно обитавају у том Царству Благодати, које је изнад природних закона, кријепе се изобиљем благодатних животворних плодова Дрвета живота и кроз њих у благодатном миру с благодатном радошћу, сједињују се с вјечном благодатном љубављу Господњом. С друге стране, душе угодника Божјих тренутно се кријепе непрестаним духовним покровитељством Господњим (благодатним литургијским духовним лишћем) које дарује ово божанско Дрво, а кад по милости Господњој добију нова тијела, наставиће се кријепити (причешћивати) његовим миомирисним плодовима, који ће ударати печат вјечном благодатном животу.
    Дрво живота (Олтар, Престо Господњи) – симболизује вјечну благодатну и крепосну постојаност у Царству Божјем.
    Ријека – и са обе стране реке – симболизује непрестано (вјечно) протицање времена. Јер – (тварне) Ноћи неће бити више, и неће требати (мјесечеве) светиљке, ни (пролазне) светлости сунчане, јер ће их обасјавати Господ Бог (својом божанском свјетлошћу, као што је у почетку обасјавао Адама и Еву и сву васељену), и цароваће (у новом небу и новој земљи) у векове векова (јер наш Господ Исус Христос сјединио се са пропадљивом твари, да би јој дао вјечну нераспадљивост) (Откр. 22, 2–5). Наиме, у почетку човјека би обасјавала свјетлосна слава Господња, да је остао непрестано сједињен с Богом Живим. Због могућег својевољног човјековог пада, милост Господња дана четвртог створила је тварна небеска свјетила. Јер кад се човјек узбогопротиви (трулежно трулежном ће служити), он ће, нажалост, аутоматски изгубити своју унутрашњу Божју благодатност и даље право на благодатно свјетлосно дејство које је Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) даровао дан први. И (Свети) град (гдје обитавају синови свјетлости) не потребује сунца и месеца да му светле, јер га (свјетлосна) слава Божја осветли, и светлост је његова Јагње (Син Божји)(Откр.21, 23). Јер благодатни закон је такав: благодатно пребива у вјечном свјетлосном благодатном миру и узајамној бесебичној љубави, а супротно томе је неизводљиво.
    и (благодатно) лишће (вјечне благодатне љубави, мира и радости у Духу Светом) од Дрвета беше за (умилно) лечење (пристижућих душа блаженог) народа (покајника, мученика, паћеника и подвижника Христа ради) (Откр.22, 3). - И свакоме од њих даде се (благодатна) хаљина бела (коју су самовољно били изгубили Адам и Ева), и речено им би да (својом душом без тијела) почину још мало времена, докле се не напуни број (мученичких) сатрудника њихових и (истинске) браће њихове, који има да буду (мученички) побијени (и гоњени Христа ради) као и они (и да се након тога по вољи Господњој сви обуку у благодатна тијела (синове свјетлости) и заједно се побједнички окупe око Престола Господњег (Дрвета живота) (Откр. 6, 11) Све ће се то чинити ... док не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божјег, у човека савршена, у меру раста пуноће Христове (Еф. 4,13).
    (Непрегледно благодатно духовно) лишће од Дрвета беше за лечење народа – симболизује бесконачно окрепљујућу Небеску Царску Литургију, кроз истински благодатни дух заједништва – непрестаног мира, бесебичне љубави и нераздјељиве радости у Духу Светом (Истинска Нераздјељива Саборност).
    које рађа дванаест родова дајући сваког месеца свој род – кроз овај божански крепосни род (причешће – непрестано истинско сједињење у Духу Светом); Господ Бог непрестано дарује бесконачну благодатну љепоту истинског божанског рајског живљења, која обитава у Њему (Светој Тројици).
    Како се онда човјек мора понашати да би задобио ново право на Дрво живота?
    Човјек треба поштовати све законе Господње, да би безбрижно проживио живот на Земљи уз благослов Господњи, а очигледан примјер нам је земаљски живот Богочовјека Исуса. Његова мисија спасења рода људског задата од Бога Оца заслужује ово богочовјечанско усиновљење у сваком смислу: Заиста, заиста вам кажем: Син (Богочовјек Исус) не може ништа чинити сам од себе, него што види да Отац чини (у Духу Светом); јер што Он (кроз Сина) чини (у Духу Светом), то исто чини (у Духу Светом) и Син (кроз Оца); јер Отац (у Духу Светом) љуби (мене) Сина (Богочовјека), и све показује (мојој човјечанској природи) што сâм чини (јер моја човјечанска природа није била присутна кад је Отац Мој кроз Мене у Духу Светом стварао све видљиво и невидљиво); и показаће му већа дела од ових да се ви чудите (Ја говорим (и дјелам) што сам видео (као Бог Син Божји) од Оца свога - Јн. 8, 38). Јер као што (Бог) Отац (у Духу Светом) подиже мртве и оживљава, тако и Син (Божји) које хоће (у Духу Светом) оживљава. Јер (Бог) Отац не суди никоме, него је сав суд дао Сину (Божјем). Да сви поштују (у Духу Светом) Сина као што поштују (у Духу Светом) Оца. Ко не поштује (оваплоћеног) Сина (Божјег) не поштује ни Оца који га је (као Богочовјека) послао (у свијет да вас спасе) (Јн. 5, 19–23). А кад је Син Божји приводио крају своју месијску мисију, то и потврђује ријечима: Ово изговори (Богочовјек) Исус, па подиже очи своје небу и рече: Оче (послушно сам, као Богочовјек, извршио своју спасилачку мисију), дошао је час, прослави Сина свога, да и Син твој прослави тебе (Бога Оца); као што си му дао власт (као Богочовјеку) над сваким телом, да свему што си му дао, дарује им (као њихов видљиви Бог) живот вечни (Јн. 17, 1–2). С тим у вези, и нама ваља слиједити такав пут послушности да бисмо ушли у Царство Божје. Јер наш Спаситељ није дошао као Богочовјек да покаже своју моћну божанску силу и стваралачку моћ. Он је дошао по вољи Господњој, да у Духу Светом благодатно преобрази нашу обољелу природу, затровану гријехом. Месијска мисија нашег Спаситеља обилује низом примјера натприродног дејства Његове сједињене Божанске и човјечанске природе, која је уједно непрестано савршено прожета с божанском природом Бога Оца у Духу Светом која обитава у Њему. Рецимо, Богочовјек Исус Христос чинио је разна чуда на Земљи, чак и васкрсавао мртве, али то исто чинили су кроз хришћанску историју благодаћу Господњом угодници Божји. Сва та васкрсења Сина Божјег била су привременог карактера јер је човјек и даље био подложан трулежности, тј. тјелесној смрти, пошто у тим тијелима није обитавала божанска сила Господња у свој пуноћи, као што непрестано обитава у Њему. Од Његовог Богочовјечанског рођења па све до Његовог вазнесења, Његова сједињена Божанска и човјечанска природа прожета је божанским природама Оца и Духа Светога и трајаће вјечно. То је очигледно већ при самом зачећу: Не, бој се, Марија, јер си (због своје истинске ревности) нашла благодат у Бога! И ево зачећеш и родићеш (у Духу Светом Богочовјечанског) сина и наденућеш му име Исус. Он ће (због Свог савршеног јединства са својим Оцем) бити велики и назваће се (и као Богочовјек) Син Вишњега и даће му Господ Бог престо Давида оца његова (по тијелу); и цароваће (као Богочовјек) над домом Јаковљевим до века (тј. цароваће у Духу Светом над свима онима који су добровољно узели свој крст и кренули непоколебљиво путем вјечне Истине), и (кад поново дође) царству његову неће бити (благодатног) краја – ново Небо, нова Земља (Лк. 1, 30–33). Ту истину потврђује нам и сâм Син Божји: Оче (због нашег вјечног нераздјељивог јединства), хоћу да и они које си ми дао (као Богочовјеку) буду (у Духу Светом) са мном где сам ја, да гледају (у Духу Светом) славу моју коју си ми дао, јер си ме љубио (као Бога Сина Божјег) пре постања света (Јн. 17, 24). У име тог нераздјељивог јединства, Син Божји поручује: Нека се (никад) не збуњује срце ваше, (само непоколебљиво) верујте у Бога (Свету Тројицу), и у мене (као у Богочовјека) верујте. У кући Оца мога (од постанка свијета благодатни) станови су многи. А да није тако, зар бих вам рекао: Идем (сад као Богочовјек, Оцу своме) да вам (у том благодатном Царству) припремим (благодатно) место (по мјери раста у Мени). И ако отидем и припремим место, опет ћу (као Богочовјек) доћи, и узећу вас (преображене у Духу Светом) себи да где сам ја, будете (у том Благодатном Царству) и ви (Јн. 14, 1–3). По ријечима Светог апостола Павла, то ће се збити на крају вијека: Сви (на земљи) нећемо помрети (јер остаће и у том тренутку очевидаца да у трулежном тијелу доживе страшни дан Господњи), а сви ћемо се променити, уједанпут у трен ока, при последњој труби; јер ће затрубити и мртви ће васкрснути нераспадљиви (у новим нетрулежним тијелима), и ми ћемо се променити (у ону мјеру раста какав смо живот живјели у Христу). Јер треба ово распадљиво (прво дати дуг земљи па онда) да се обуче у (вјечну) нераспадљивост и ово (наше) смртно (тијело) да се обуче (својом душом у ново нетрулежно тијело и оде) у бесмртност (1. Кор. 15, 51–53). Којим путем будемо ишли, такав живот ћемо и живјети у вјечности: Јер пошто је кроз (палог) човека (Адама ушла) смрт, кроз (Бого)човека
  2. Волим
    необична_размишљања got a reaction from ines for a Странице, Срамни пад анђела и човјека   
    И истеравши човека настани га источно од врта Едемског и постави пред вртом Едемским херувима, с пламеним мачем, који севаше, да чува пут ка дрвету од живота (Пост. 3, 24). – Кад човјек по вољи Господњој би настањен у Едемски врт, Господ Бог постави врховног анђела Господњег (Луцифера Деницу) да чува дрво од знања добра и зла - из два разлога. Први - указује му бескрајно повјерење које доликује врховном Анђелу, да опомене човјека ако се човјек дрзне да својевољно проба забрањени плод, док Господ Бог буде одсутан у видљивом облику из Едемског врта. Други - Господ Бог уједно веома добро зна да анђео Господњи (Луцифер Деница) носи у свом срцу велико незадовољство и чином постављања на то мјесто уједно и њега ставља на кушњу - да ли ће се дрзнути и човјека покушати навести на зло (исто незадовољство које је произвео у себи). А Бог (Отац) рече: „Ко ти каза да си го (тј. да на себи немаш више благодатну хаљину)?“ (Пост. 3,11) – Да ли се ове ријечи Господње односе на нечастивог дрзника Луцифера Деницу - сами расудите. Због такве подле дрскости Господ Бог рашчини Луцифера Деницу и умјесто њега ... постави пред вртом Едемским (другог) херувима, с пламеним мачем, који севаше, да чува пут ка дрвету од живота (Пост. 3, 24). Како тај догађај описује пророк Језекиља: Овако вели Господ:„Ти си печат (ствалачког) савршенства (Господњег), пун си (био) мудрости (Господње), и сасвим си (благодатно) леп (створен). Био си у Едему врту Божјем (пред престолом Господњим - Дрветом живота и уједно чувао дрво од знања добра и зла), (пред Дрветом живота) покривало те је свако драго камење: смаргад, топаз, дијамант, хризолит, оникс, јаспид, сафир, карбункул смарагд и злато, онај дан кад си се родио начињени ти бише бубњеви и свирале. Ти си био херувим, помазан да заклањаш (дрво од знања добра и зла), и ја те поставих, ти беше на светој гори Божјој (Едемском врту), хођаше посред камења огњеног. Савршен беше на путевима својим од дана када се роди док се не нађе (љубоморно) безакоње на теби. Од мноштва (заводничке) трговине своје напунио си се изнутра (безумног) насиља, и (на духовном небу) грешио си (заводећи многе анђеле), зато ћу те бацити као нечистоту са горе Божје, и затрћу те између камења огњенога, херивуме заклањачу! Срце се твоје понесе (уображеном) лепотом твојом, ти поквари (светлоносну) мудрост своју (заводничком) светлошћу својом, бацићу те на замљу, пред (похлепне пале замаљске) цареве (Адама и Еву) ћу те положити да те гледају. Од мноштва (помраченог) безакоња свога, од неправде у (заводничкој) трговини својој оскрнавио си светињу своју (којој си обтавао), зато ћу (у Духу Светом) извести (на замљу Божји) огањ испред тебе, који ће те (кроз Сина Човјечијег) прождријети, и обратићу те у пепео на замљи пред свима који те гледају (као свог божјег цара). Сви који те (са обожавањем) познају међу народима препешће се од тебе (јер вјерујући теби и твојим лажима изгубише Царство Божје), бићеш страхота, и неће те бити довека“ (Јез. 28, 11-19). Наиме, тог кобног дана (недеља) док је Господ Бог видљиво био одсутан из Едемског врта, змија се лукаво попе на дрво од знања добра и зла. Истог момента, нечастиви дрзник сатана усели се у њу и своју благодатну силу претвори у магију, тј. Адаму и Еви причини да је змија једући овај плод, добила изглед нописивог божанства. Кад су пробали забрањени плод, истог трена (као обиљежје издајства) на њиховим полним дјеловима тијела почеле су расти срамне стидне длаке које кријемо до данашњег дана. Због тога Адам и Ева сплели су лишће од смокве и себи начинили хаљине, јер су се преобразили у неко друго, њима непознато стање. Кад Господ Бог рашчини Луцифера Деницу, наста побуна појединих анђела на духовном небу. Њихова се побуна састојала у томе да је Луцифер Деница од Господа Бога неправедно рашчињен и да Адам и Ева због своје радозналости не заслужују смрт. По том питању, Бог Отац, тј. истинска воља Господња (Свете Тројице) не прихвата такве пале брбљарије. Због тог палог незадовољства наста рат на духовном небу и у том рату незадовољни анђели бише збачени у поднебесје. То нам потврђује апостол Јован: И (након човјековог страшног пада, на који га подло наговори нечастиви) наста рат на (духовном) небу, (и у име истинског мира Господњег одважни) Михаил и (одважни) анђели његови заратише на (подмуклу) аждају, и ратова (подла) аждаја и (лицемјерни) анђели њезини, и не одолеше (истинским благодатним одважним слугама Господњим), нити им се више нађе места на (духовном) небу. И збачена би аждаја велика, стара (лукава) змија, која се зове ђаво и сатана, која (злоупотребом своје мудрости коју јој је Господ Бог даровао наставља и даље да) заводи сав васиони свет, и збачена би на земљу (у поднебесну сферу), и с њом бише збачени анђели њени (Откр. 12, 7–9). Након истјеривања незадовољне анђеоске силе са духовног неба и срамног пада човјековог, Адам се поклања Луциферу Деници као своме цару (јер је повјеровао његовим лажним обећањима - Све ћу ово дати теби ако паднеш и поклониш ми се, Мт. 4, 9), тј. своју кнежевску власт добровољно предаје у његове руке. Послије ових немилих догађаја, Луцифер Деница и његови поданици имали су благонаклоност према човјеку, тј. били су истомишљени „пријатељи“. То неблагодатно пријатељство трајало је све док се није родио Каин, а поготово Авељ. Авељ је био благочестив и чезнуо је само за благодаћу Господњом и он је као такав по плану нечастиве силе морао бити уклоњен са лица земље. Да би се тај подли чин извршио, нечастива сила нашла је најбољу подлогу у незадовољном Каину. Још кад придодамо Адамов покајни вапај Господу Богу да добије поново мушког потомка (Сита), нечасива сила се окреће против човјека и упорно тежи да га уништи. С тим у вези, милостива воља Господња премудро дела и савршено припрема спасење (избављење) рода људског из канџи ђавољих. По Њиховој савршеној (доброј) вољи Син Божји у Духу Светом оваплоћује се у истинској служитељици Госпoдњој Дјеви Марији. Наиме, Син Божји није тек тако очовјечио. План очовјечења и спасења рода људског имао је веома дубок и савршен смисао. По том питању, требало је разрадити савшени план како избјећи све сплетке ђавоље да би се Син Божји родио, притајено растао, припремао се у Духу Светом за будућу спасоносну јеванђељску проповјед, био разапет на крст, васкрсао и побједио смрт и самим тим испунио у свему истинску вољу Господњу (Свете Тројице). Том савршеном јеванђељском мисијом Син Божји часно се избори за своје Царство које му је од вјечности намјенио његов Отац. Задатак нимало лак, али је заиста савршено одрађен - достојан истинског дивљења. Све је било подређено само једном циљу, а то је да се од самог зачећа човјечанска природа у Духу Светом истински сједини са божанском природом Сина Божјег и приведе Богу Оцу. Самим тим, Син Човјечији доказује да свака човјечанска природа може бити непрестано сједињена са Господом Богом (Светом Тројицом) ако то она истински жели. Зато ће вам сам Господ дати знак, ето девојка ће затрудњети и родиће сина, и наденуће му име Емануло (као дијете, божанско), масло и (духовни) мед јешће, док (у Духу Светом) не научи одбацити зло (које обитава у свијету), а изабрати добро (које ће многе привести спасењу) (Ис. 7, 14). Кад је Син Човјечији напунио тридесет година, Његова човјечанска природа била је у Духу Светом иста као Адамова природа кад је био створен. ...Као што ни Син Човечији није дошао да му служе, него (је послушно сишао с неба међу греховни свијет) да (предано у Духу Светом) служи (Богу Оцу и да својим истинским служењем покаже како се одолијева свим искушењима и ни за јоту не одступа од воље Господње) (Мт. 20, 28). Ја дођох (на Земљу као истински Пастир Божји) да (све подучим божанској Истини, да у себи вјечни благодатни) живот имају и да га имају у (вјечном благодатном) изобиљу. Ја сам пастир добри (који у Духу Светом слуша истински глас Оца свог) (Јн. 10, 7–11). Истински гледано, Његова човјечанска природа одољела је свим искушењима, чак и у тренутцима колебљивости није поклекла (пала), него је истински призивала Бога Оца за помоћ. И јави му се (крепосни) анђео (Господњи) с неба крепећи (причешћујући) га (плодом Дрвета живота). И будући (Његова човјечанска природа) у смртној борби (сад укрепљена плодом Дрвета живота), мољаше се (Богочовјек Исус) усрдније, а зној његов беше као капље крви које капљу на земљу (Лк. 22, 43–44). Кад је Син Човјечији обавио у потпуности своју Месијску мисију и привео своју човјечанску природу Богу Оцу, Бог Отац рече свом истински вољеном Сину - Рече Господ (Отац) Господу моме (Исусу Христу): „Седи с Моје десне стране док Ти непријатеље не положим под ноге“ (Пс. 110, 1).
    У овој борби између човјека и палих анђела, тј. између добра и зла које се у њима прожима, Господ Бог хоће да с временом одвоји само оне који истински желе да у њима непрестано обитава вјечна неразјељива благодатна Истина.
    Погледајмо шта Свети Серафим Саровски каже о првоствореном човјеку и рајском насељу:
    „Али ево у чему је сила и слава човекова. Господ Бог је после удахнуо у Адама дах живота, то јест благодат Господа Бога Духа Светога, Који од Оца исходи и у Сину почива и ради Сина се у свет шаље. Адам је виши од свих створења Божијих, круна Божијег стварања на земљи, зато што има у себи Свесвети Дух Божији. Тек када је Господ удахнуо у Адама дах животни, он поста „душа жива“, то јест, савршено подобан Богу и као Он бесмртан у векове векова. Читава природа била је покорна Адаму као љубимцу Божијем и као господару и цару твари. И све живо умиљавало се њему као најсавршенијем створењу Божијем на земљи. Онај дах животни који је Творац васељене и Сведржитељ Бог удахнуо у Адама испунио је Адама толиком мудрошћу да никада није било, нити ће бити на земљи мудријег човека. Кад му је Господ заповедио да надене име тварима, Адам је свакој твари дао такво име које управо одговара њеним својствима. Тим истим дахом живота Адам је чуо Господа како ходи по рају, разумевао речи Божје, разумевао беседу светих анђела, као и језик звери, птица и осталих животиња. Сад је све то сакривено од нас, палих и грешних. Међутим, Адаму је све то било јасно. Ту исту мудрост Господ Бог је даровао и Еви и створио је, не од праха земаљског, него од тела Адамовог у Едему сладости, у рају који је Он посадио на истоку. А да би њих двоје могли заувек задржати у себи та бесмртна благодатна и савршена својства оног даха живота, Бог је подигао усред раја Дрво Живота у чијим се плодовима чувала суштина и пуноћа дарова Божанског даха. Да Адам и Ева нису згрешили, то би и они и све њихово потомство могли, једући плодове с Дрвета Живота, вечно одржавати у себи животворну силу Божије благодети, бесмртну младост, вечну пуноћу тела, душе и духа, бесмртност и непролазно блаженство. Али, кад су они превремено и противно заповести Божијој окусили плод са дрвета познања добра и зла, и себе изложили невољама које су биле последице преступања заповести Божије тада су се лишили тог неоцењивог дара благодати Духа Божијег, тако да до самог доласка у свет Богочовека, Господа нашег Исуса Христа, Дух Божији не беше у свету, јер Исус не беше прослављен (Јн. 7, 39). Па ипак, то не значи да у свету уопште није било Духа Божијег. Његово присуство само није више било онако потпуно као што је било у Адаму, или после у нама православним хришћанима.“. Упечатљив доживљај тог истог рајског (Едемског врта) насеља налазимо и у житју светог Андреја Христа ради јуродивога (9. вијек). Његов опит забиљежио је светитељев пријатељ Никифор: „Једном приликом, током страшне зиме, када је свети Андреј укочен од мраза и готово мртав лежао на градској улици, изненада је у себи осјетио топлину и угледао прекрасног младића чије је лице блистало као сунце. Он је светога спровео до Раја и до трећег неба. Божјом вољом остао сам двије недеље у слатком виђењу ... Нашао сам сам се у прекрасном и блиставом Рају. Моји ум и срце били су задивљени неописивом красотом Раја Божјег и ја сам се наслађивао корачајући по њему. Тамо сам видјео мноштво вртова пуних високог дрвећа које је њихањем својих врхова радовало моје очи. Са његових грана распростирао се снажан миомирис... То дрвеће се по својој љепоти не може упоредити ни са једним овоземаљским дрветом. У тим вртовима било је много златокрилих птица, снијежнобјелих или најразличитијих боја. Сједјеле су на гранама рајског дрвећа и пјевале тако чудесно да сам од љепоте њиховог појања био у испуњењу...“
    По ријечима Блаженог старца Серафима, дах животни који је Творац васељене и Сведржитељ Господ Бог удахнуо у Адама има своју савршену логичност. Наиме, први човјек био је створен у благодатном (бескрајном – мудром) стању, али својим падом преобрази се у неблагодатно (ограничено – немудро) стање. У човјековом уму обитавала је бескрајна божанска благодатна мудрост, коју му је у самом почетку даровао Творац. Нажалост, човјек се својевољно одрече ове непроцјењиве благодати и дође у стање ограничености свог немоћног (трулежног) ума. Божанска мудрост човјековом уму нудила је савршен бескрајан развитак у благодатним мислима, прожетим благодаћу Духа Светога. Човјеков ограничени неблагодатни ум непризивањем ове благодати Господње с временом отишао је чак у дивљаштво. Доказ за то су многа племена која су кроз вијекове у себи својевољно изгубила осјећај савршеног Бога јер су непрестано и тврдоглаво призивали богове који су их одвели до најнижег степена примитивизма (дивљаштва). Да је, којим случајем, човјек остао сједињен са Господом Богом, људски род имао би неограничене мислене благодатне могућности и савршено би се развијао. Промислите: Да је заиста остало све у Божанској благодати – а све је Њиме и (само) за Њега (као Богочовјека) саздано (Кол. 1, 14) – да ли би се дуго чекало да с нама у Царству Божјем обитава Бог у човјечијем тијелу?
    Разлог човјековог пада лежи у томе:
    Нечастиви је у себи носио неописиву љубомору и завист што ће Син Божји као Богочовјек владати сједињеним благодатним земаљским и небеским Царством и због тога наведе Адама и Еву на страшан пад. Суштина човјековог пада лежи у сљедећем: први човјек створен је с великом благодатном пуноћом. Адам је посједовао дар виђења будућих благодатних догађаја па је тако видио и свог Цара (Сина Божјег) како као Богочовјек влада благодатним родом нашим земаљским, сједињеним с духовним благодатним Царством Божјим. С временом, и у Адаму проклија сјеме љубоморе и зависти (прожето наметнутим мисленим дејством нечастивога) и он се веома обрадова што ће преко забрањеног плода дрвета знања добра и зла прије Сина Божјег постати самостални богочовјечански цар, тј. дрско хтједе да заузме Његов будући Богочовјечански Царски престо. Благодатни Адам и Ева били су по вољи Господњој створени да, као благодатни кнез и кнегиња, размноже благодатни човјечански род и благодатном мудрошћу владају Земљом. Син Божји пак од вјечности је био одређен од свога Оца да као оваплоћени Богочовјечански Цар божански влада сједињеним земаљским и небеским Царством. Али, нажалост, умјесто да први благодатни човјек испуни вољу Господњу, он се успротиви. И Син Божји дође да нам личним примјером покаже како се истински служи Богу Оцу – као што ни Син Човечији није дошао (у својој моћној Божанској сили) да му (у страху) служе, него (је послушно сишао с неба међу греховни свијет) да (скрушено) служи (Богу Оцу и да својим истинским служењем покаже шта је истинска воља Очева) (Мт. 20, 28).
    Богочовјек Исус показао нам је својим примјером живота како је први човјек Адам требао живјети и поштовати све законе Господње. Христос се родио без гријеха, као што су Адам и Ева створени без гријеха. Адам и Ева послушаше сатану и пожељеше да буду као горди кнез немира, који кроз своје непрестано пакосно незадовољство жудно тежи да сједне на царски Престо, а Богочовјек Исус отјера од себе сатану, кнеза овога свијета, јер само жели да у Духу Светом испуњава вољу Господњу, тј. предано служи Богу Оцу.
    С тим у вези, направимо мало поређење:
    Анђео Луцифер Деница, створен је са насвјетлоноснијом благодатном пуноћом мудрости Господње, имао најузвишеније свјетлоносно достојанство, погорди се, разједини се са Господом Богом (Светом Тројицом).
    Благодатни човјек Адам, створен је са великом благодатном мудрошћу Господњом коју до сада ни један грешан човјек није имао у себи, постављен за владара Земље и као такав би настањен међу изобиље плодова земаљких, погорди се (незадовољан би), разједини се са Господом Богом (Светом Тројицом).
    Бог Син Божји, у личности Исуса Христа савршено обједини оно што Адам и Луцифер Деница разјединише, по вољи Господњој, роди се у неусловној пећини, живио веома скроман (сиромашан) живот, не успротиви се (у свему показа своје истинско задовољство), него у овој грешној долини скрушено и са страхом Божјим у себи Богочовјеку сачува Тројичну сједињеност тј. у свему испуни истинску нераздјељиву вољу Господњу (Свете Тројице).
    Застанимо на тренутак код још једног малог поређења.
    Стари завјет:
    Петак.
    Дан кад је створен благодатни човјек Адам. – А створи Господ Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) човека од праха земаљског и дуну му Бог у лице дух животни, и поста човек (благодатна) душа жива (Пост. 2, 7). – И благодатни човјек поста слободно разумно створење, слично Господу Богу, тј. доби благодату узвишеност и поста подобан - вјечно узвишеном Господу Богу.
    Субота.
    И благослови Бог седми дан, и посвети га, јер у тај дан почину од дела свог (Пост. 2, 3). – Дан кад Бог почину и препусти човјека бескрајној слободи воље.
    И недјељног дана. Којег?
    Десио се дан жалости – кад благодатни Адам изгуби благодатни живот (разапе се) – жудно окуси плод са дрвета од знања добра и зла.
    Нови завјет
    Петак.
    Дан жалости – кад човјек уз помоћ кнеза овога свијета разапе Богочовјека Исуса и одузе му живот и покуша га поистовјетити с обичним смртним човјеком.
    Субота.
    У царство таме (ад), гдје је душа Адамова обитавала, долази Син вјечне љубави, избавља Адама (и све оне који су вапили за истинским спасењем) из сатанских верига, у које је био окован. Адама је ту довело његово непрестано незадовољство. Наиме, Адама је нечастиви преко безумне змије убиједио да ће, ако га послуша и куша забрањени плод, постати бесмртни богочовјек (бесмртни Богочовјек је Господ Исус Христос, док дар вјечног живљења - имао је благодатни човјек Адам кад је био створен). Нажалост, тим чином Адам паде и својевољно опредјели се за нечастивог (злог) господара. Слично томе, Богочовјека Исуса нечастиви је наговарао да му се поклони (Све ћу ово дати теби ако паднеш и поклониш ми се, Мт. 4, 9). Богочовјек Исус не паде и тим чином отвори нам врата вјечног живота (бесмртност).
    Недјеља.
    Дан радости – кад Бог Отац у Духу Светом васкрсну Сина Свога и побиједи смрт и дан жалости (смрт), преобрази у дан радости – нова нада у живот вјечни.
    Зашто се сада слави недјеља, а не субота?
    У Старом завјету субота је била дан кад се славио Господ Бог, јер се доврши небо и Земља. Недеља је била дан срамоте и жалости због човјековог нечасног пада.
    Кад је Син Божји васкрсењем побиједио смрт и човјеку вратио наду за вјечни живот, од тада се недјеља, сама по себи, слави као дан радости.
    О овоме наш Моћни Заштитник каже: Или нисте читали у Закону како суботом свештеници обесвећују, у храму суботу обесвећују, па нису криви? А ја вам кажем да је овде већи од храма (већи од постања неба и Земље). Кад бисте пак знали шта је то: „(сваког дана) Милост хоћу (да чините људима) а не (само суботње) жртвоприношење“, (тад) не бисте осуђивали невине. Јер је Син Човечији господар и суботе (ако се добро чини у славу Господњу) (Мт. 12, 5–7).
    Бога нико није видио никад; Јединородни Син који је у наручју Оца, он га објави (Јн. 1, 18).
    Овдје нам се намећу загонетна питања:
    1. У каквом облику видје Бога благодатни Адам?
    2. У каквом облику видје Бога неблагодатни Адам?
    3. Суштину Божју сигурно није видио, али у каквом га је Адам облику видио?
  3. Волим
    необична_размишљања got a reaction from Биљана for a Странице, Дрво живота   
    Какве нам благодатне дарове нуди божански плод Дрвета живота?
    У плоду овог божанског Дрвета обитава сва пуноћа дарова Господњи и човјек би једењем овог благодатног дара у Духу Светом окријепио душу и тијело и потврдио живот вјечни. Благословом Господњим благодатни човјек имао је ту част да без имало страха прилази овом благодатном Дрвету и окријепи се његовим благодатним плодом. С друге стране, по заповијести Господњој, човјек је имао да заобилази и са страхом Божјим гледа на примамљиви плод дрвета од знања добра и зла. Да се опредијелио за благодатно Дрво од живота, тим чином човјек би потврдио - да истински прихвата све савршене (добре) законе Господње (тј. савршену непогрешиву вољу Господњу). Кроз плод Дрвета од живота човјеку је понуђено да удари печат благодатног вјечног живљења у заједници с Господом Богом, а плод дрвета од знања добра и зла био је строго забрањен човјеку, јер ће га због својевољне нечасне намјере одвести у непрестану несмиреност (непрестано неоправдано незадовољство). Плод Дрвета од живота је оличење благодатног дејства плода Дрвета живота, а плод од знања добра и зла је оличење неблагодатног дејства, тј. једно тешко изопачено стање у које упада свако створено разумно биће које не поштује заповијести Господње - тј. богопротиви се. Први човјек би јео сладоносне миомирсне плодове које је Господ Бог даровао Едемском врту и живио би у савршеном здрављу, а кријепљењем (причешћем) благодатним плодом Дрвета од живота стекло би се вјечно право на Царство Божје. Дрво живота је вјечни животворни Путир – Бог Отац, његов вјечни плод јесте Син Божји у Духу Светом. Кријепљењем (непрестаним духовним узрастањем) тим вјечним благодатним животворним плодом све благодатне мисли и жеље приносиле би се Богу Живоме (Светој Тројици). Благодат овог вјечног божанског плода доносила би нам мир и радост у Духу Светом, у коме бисмо кроз нашег Цара Сина Божјег у Духу Светом имали вјечну љубав с Богом Оцем. Наиме, пали човјек, ако се искрено не покаје – имаће вјечну забрану приласка овом животворном Путиру (Дрвету живота).
    Каква је разлика између Дрвета живота и Дрвета од живота?
    Упоредимо размјену божанских благодатних животворних дарова (добара) Господњих са човјеком кроз Дрво живота и Дрво од живота:
    Дрво живота (Вјечни Свети Животворни Путир Господњи). – Кроз Дрво живота вјечно се прожима благодатна животворна сила Господња, тј. Бог-Отац кроз Сина Божјег у Духу Светом кроз божански плод овог Животворног Дрвета (Путира) дарује нам своју вјечну благодатну енергетску животворност ако се истински сјединимо са Њим. Ко по милости Господњој добије ново право на кријепљење (причешће) благодатним животворним плодовима Дрвета живота, имаће у себи непрестани благодатни животворни миомирисни укус вјечности. Дрво живота, искрено дочекује сваку истинску душу и нуди своје божанске миомирисне утјешне плодове. То нам сам Син Божји потврђује, да у Царству Божјем: На сред (благодатног) трга (Светог Града) његова и са обе стране (благодатне) реке (са водом живом обитава божанско) Дрво живота, које (кроз своју благодатну божанску енергију) рађа дванаест (благодатних) родова дајући сваког месеца свој (вјечни благодатни) род (као што је у почетку слично давало у благодатном Врту едемском Дрво од живота), и (благодатно) лишће (вјечне благодатне љубави, мира и радости у Духу Светом) од Дрвета беше за (умилно) лечење (пристижућих душа блаженог) народа (покајника, мученика, паћеника и подвижника Христа ради). И (кад уђемо у Осми блажени дан) више неће бити никаквог проклетства (јер ту не обитава дрво од знања добра и зла), и престо Божји (Свете Тројице) и Јагњетов (Богочовјеков) биће у њему (у Дрвету живота). Гледаће (у њему Богочовјечанско) лице Његово (као што би га гледали Адам и Ева да се одлучише за Дрво од живота), и име Његово биће на (благодатним) челима њиховим. Ноћи неће бити више, и неће требати (мјесечеве) светиљке, ни (пролазне) светлости сунчане, јер ће их (као у почетку) обасјавати Господ Бог (својом божанском свјетлошћу), и цароваће (у својој вјечној свјетлости) у векове векова (Откр. 22, 2–5). – Говори онај који сведочи ово: „Да, доћи ћу (у)скоро (у својој вјечној слави и божанској свјетлосној сили великој)“. Амин, да, дођи, Господе Исусе (Откр. 22, 20)! С тим у вези, непрестаним обитавањем божанских животворних енергија Господњих у човјечанској природи, та човјечанска природа добија натприродну моћ благодатног прилагођавања (тј. трансформације). Када се, рецимо, Бого-човјечанска природа Господа Исуса Христа вазносила у Царство Благодати, имала је своју натприродну трансформацију – она се кретала из природног, тј. ваздушног простора (И док их он благосиљаше, одступи од њих и узношаше се на (благодатно) небо – Царство Божје (Лк. 24, 51). Такође, можда је ишла и кроз неприродан безваздушни простор или се у трену из природног обрела у натприродном благодатном простору. Човјечанске природе (Илије, Еноха...) која тренутно обитавају у том Царству Благодати, које је изнад природних закона, кријепе се изобиљем благодатних животворних плодова Дрвета живота и кроз њих у благодатном миру с благодатном радошћу, сједињују се с вјечном благодатном љубављу Господњом. С друге стране, душе угодника Божјих тренутно се кријепе непрестаним духовним покровитељством Господњим (благодатним литургијским духовним лишћем) које дарује ово божанско Дрво, а кад по милости Господњој добију нова тијела, наставиће се кријепити (причешћивати) његовим миомирисним плодовима, који ће ударати печат вјечном благодатном животу.
    Дрво живота (Олтар, Престо Господњи) – симболизује вјечну благодатну и крепосну постојаност у Царству Божјем.
    Ријека – и са обе стране реке – симболизује непрестано (вјечно) протицање времена. Јер – (тварне) Ноћи неће бити више, и неће требати (мјесечеве) светиљке, ни (пролазне) светлости сунчане, јер ће их обасјавати Господ Бог (својом божанском свјетлошћу, као што је у почетку обасјавао Адама и Еву и сву васељену), и цароваће (у новом небу и новој земљи) у векове векова (јер наш Господ Исус Христос сјединио се са пропадљивом твари, да би јој дао вјечну нераспадљивост) (Откр. 22, 2–5). Наиме, у почетку човјека би обасјавала свјетлосна слава Господња, да је остао непрестано сједињен с Богом Живим. Због могућег својевољног човјековог пада, милост Господња дана четвртог створила је тварна небеска свјетила. Јер кад се човјек узбогопротиви (трулежно трулежном ће служити), он ће, нажалост, аутоматски изгубити своју унутрашњу Божју благодатност и даље право на благодатно свјетлосно дејство које је Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) даровао дан први. И (Свети) град (гдје обитавају синови свјетлости) не потребује сунца и месеца да му светле, јер га (свјетлосна) слава Божја осветли, и светлост је његова Јагње (Син Божји)(Откр.21, 23). Јер благодатни закон је такав: благодатно пребива у вјечном свјетлосном благодатном миру и узајамној бесебичној љубави, а супротно томе је неизводљиво.
    и (благодатно) лишће (вјечне благодатне љубави, мира и радости у Духу Светом) од Дрвета беше за (умилно) лечење (пристижућих душа блаженог) народа (покајника, мученика, паћеника и подвижника Христа ради) (Откр.22, 3). - И свакоме од њих даде се (благодатна) хаљина бела (коју су самовољно били изгубили Адам и Ева), и речено им би да (својом душом без тијела) почину још мало времена, докле се не напуни број (мученичких) сатрудника њихових и (истинске) браће њихове, који има да буду (мученички) побијени (и гоњени Христа ради) као и они (и да се након тога по вољи Господњој сви обуку у благодатна тијела (синове свјетлости) и заједно се побједнички окупe око Престола Господњег (Дрвета живота) (Откр. 6, 11) Све ће се то чинити ... док не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божјег, у човека савршена, у меру раста пуноће Христове (Еф. 4,13).
    (Непрегледно благодатно духовно) лишће од Дрвета беше за лечење народа – симболизује бесконачно окрепљујућу Небеску Царску Литургију, кроз истински благодатни дух заједништва – непрестаног мира, бесебичне љубави и нераздјељиве радости у Духу Светом (Истинска Нераздјељива Саборност).
    које рађа дванаест родова дајући сваког месеца свој род – кроз овај божански крепосни род (причешће – непрестано истинско сједињење у Духу Светом); Господ Бог непрестано дарује бесконачну благодатну љепоту истинског божанског рајског живљења, која обитава у Њему (Светој Тројици).
    Како се онда човјек мора понашати да би задобио ново право на Дрво живота?
    Човјек треба поштовати све законе Господње, да би безбрижно проживио живот на Земљи уз благослов Господњи, а очигледан примјер нам је земаљски живот Богочовјека Исуса. Његова мисија спасења рода људског задата од Бога Оца заслужује ово богочовјечанско усиновљење у сваком смислу: Заиста, заиста вам кажем: Син (Богочовјек Исус) не може ништа чинити сам од себе, него што види да Отац чини (у Духу Светом); јер што Он (кроз Сина) чини (у Духу Светом), то исто чини (у Духу Светом) и Син (кроз Оца); јер Отац (у Духу Светом) љуби (мене) Сина (Богочовјека), и све показује (мојој човјечанској природи) што сâм чини (јер моја човјечанска природа није била присутна кад је Отац Мој кроз Мене у Духу Светом стварао све видљиво и невидљиво); и показаће му већа дела од ових да се ви чудите (Ја говорим (и дјелам) што сам видео (као Бог Син Божји) од Оца свога - Јн. 8, 38). Јер као што (Бог) Отац (у Духу Светом) подиже мртве и оживљава, тако и Син (Божји) које хоће (у Духу Светом) оживљава. Јер (Бог) Отац не суди никоме, него је сав суд дао Сину (Божјем). Да сви поштују (у Духу Светом) Сина као што поштују (у Духу Светом) Оца. Ко не поштује (оваплоћеног) Сина (Божјег) не поштује ни Оца који га је (као Богочовјека) послао (у свијет да вас спасе) (Јн. 5, 19–23). А кад је Син Божји приводио крају своју месијску мисију, то и потврђује ријечима: Ово изговори (Богочовјек) Исус, па подиже очи своје небу и рече: Оче (послушно сам, као Богочовјек, извршио своју спасилачку мисију), дошао је час, прослави Сина свога, да и Син твој прослави тебе (Бога Оца); као што си му дао власт (као Богочовјеку) над сваким телом, да свему што си му дао, дарује им (као њихов видљиви Бог) живот вечни (Јн. 17, 1–2). С тим у вези, и нама ваља слиједити такав пут послушности да бисмо ушли у Царство Божје. Јер наш Спаситељ није дошао као Богочовјек да покаже своју моћну божанску силу и стваралачку моћ. Он је дошао по вољи Господњој, да у Духу Светом благодатно преобрази нашу обољелу природу, затровану гријехом. Месијска мисија нашег Спаситеља обилује низом примјера натприродног дејства Његове сједињене Божанске и човјечанске природе, која је уједно непрестано савршено прожета с божанском природом Бога Оца у Духу Светом која обитава у Њему. Рецимо, Богочовјек Исус Христос чинио је разна чуда на Земљи, чак и васкрсавао мртве, али то исто чинили су кроз хришћанску историју благодаћу Господњом угодници Божји. Сва та васкрсења Сина Божјег била су привременог карактера јер је човјек и даље био подложан трулежности, тј. тјелесној смрти, пошто у тим тијелима није обитавала божанска сила Господња у свој пуноћи, као што непрестано обитава у Њему. Од Његовог Богочовјечанског рођења па све до Његовог вазнесења, Његова сједињена Божанска и човјечанска природа прожета је божанским природама Оца и Духа Светога и трајаће вјечно. То је очигледно већ при самом зачећу: Не, бој се, Марија, јер си (због своје истинске ревности) нашла благодат у Бога! И ево зачећеш и родићеш (у Духу Светом Богочовјечанског) сина и наденућеш му име Исус. Он ће (због Свог савршеног јединства са својим Оцем) бити велики и назваће се (и као Богочовјек) Син Вишњега и даће му Господ Бог престо Давида оца његова (по тијелу); и цароваће (као Богочовјек) над домом Јаковљевим до века (тј. цароваће у Духу Светом над свима онима који су добровољно узели свој крст и кренули непоколебљиво путем вјечне Истине), и (кад поново дође) царству његову неће бити (благодатног) краја – ново Небо, нова Земља (Лк. 1, 30–33). Ту истину потврђује нам и сâм Син Божји: Оче (због нашег вјечног нераздјељивог јединства), хоћу да и они које си ми дао (као Богочовјеку) буду (у Духу Светом) са мном где сам ја, да гледају (у Духу Светом) славу моју коју си ми дао, јер си ме љубио (као Бога Сина Божјег) пре постања света (Јн. 17, 24). У име тог нераздјељивог јединства, Син Божји поручује: Нека се (никад) не збуњује срце ваше, (само непоколебљиво) верујте у Бога (Свету Тројицу), и у мене (као у Богочовјека) верујте. У кући Оца мога (од постанка свијета благодатни) станови су многи. А да није тако, зар бих вам рекао: Идем (сад као Богочовјек, Оцу своме) да вам (у том благодатном Царству) припремим (благодатно) место (по мјери раста у Мени). И ако отидем и припремим место, опет ћу (као Богочовјек) доћи, и узећу вас (преображене у Духу Светом) себи да где сам ја, будете (у том Благодатном Царству) и ви (Јн. 14, 1–3). По ријечима Светог апостола Павла, то ће се збити на крају вијека: Сви (на земљи) нећемо помрети (јер остаће и у том тренутку очевидаца да у трулежном тијелу доживе страшни дан Господњи), а сви ћемо се променити, уједанпут у трен ока, при последњој труби; јер ће затрубити и мртви ће васкрснути нераспадљиви (у новим нетрулежним тијелима), и ми ћемо се променити (у ону мјеру раста какав смо живот живјели у Христу). Јер треба ово распадљиво (прво дати дуг земљи па онда) да се обуче у (вјечну) нераспадљивост и ово (наше) смртно (тијело) да се обуче (својом душом у ново нетрулежно тијело и оде) у бесмртност (1. Кор. 15, 51–53). Којим путем будемо ишли, такав живот ћемо и живјети у вјечности: Јер пошто је кроз (палог) човека (Адама ушла) смрт, кроз (Бого)човека
×
×
  • Креирај ново...