Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

необична_размишљања

Члан
  • Број садржаја

    18
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  1. Наиме, рат на небу се десио кад је Син Божји обављао јеванђељску мисију на Земљи: Вратише се Седамдесеторица (не знајући да је нечастива сила свргнута са духовног неба и да су након тог свргнућа у потпуности изгубили благодатну силу) са радошћу говорећи: – Господе, и демони нам се покоравају у име твоје. А он им рече: Видех (као Син Човечји) сатану где паде са неба као муња. Ево дајем вам власт да стајете на змије и скорпије и на сву силу вражију, и ништа вам неће наудити. Али томе се не раду...

    1. Show previous comments  1 more
    2. необична_размишљања

      необична_размишљања

      Да се рат на небу десио пре Шестоднева: да ли су пали анђео Луцифер и његови поданици могли обитавати у благодатној гори Божјој (Едемском врту)? Јер ако им није био дозвољен приступ у Царство Божје, како је могуће (њима неблагодатним) да су могли имати приступ врту Божјем у коме је обитавала благодат Господња – која би поражавајуће деловала на наводно свргнуте анђеле.

      Да се десио након Адамовог пада: да ли је то био одраз немоћи Господа Бога да ове незадовољнике спречи да не поремете пл...

    3. необична_размишљања

      необична_размишљања

      Дакле, рат на духовном небу збио се на овакав начин:

      И роди (Дева Марија) мушко Дете (новог Адама), које ће владати свим народима са (Господњом) палицом гвозденом, и Дете њезино (после победе над Сатаном на духовном небу, тј. кад се у свему испуни Писмо) би узето Богу (Оцу) и престолу његову. А (благодатна) жена (Дева Марија, да не би Луцифер уз помоћ Ирода убио Богомладенца) утече у (египатску) пустињу где имаше (скривено) место припремљено од Бога, да је (благодатно) хране (и чувају) х...

    4. obi-wan

      obi-wan

      Sve ti je ovo brate/sestro (ne znam s kim pricam) proizvoljno i bez osnova u Predanju. Drugim recima, misaona gimnastika.

  2. „У данашње време, због своје готово свеопште равнодушности према светој вери у Господа нашег Исуса Христа, због тога што нимало не обраћамо пажњу на оно што чини Његов Божански Промисао за нас, као и због тога што људи заборављају да опште са Богом, дошли смо дотле да смо се, може се рећи, готово сасвим удаљили од истинског хришћанског живота. Нама сада изгледају чудним речи Светог Писма... И зато неки говоре: „Та места су несхватива...“ Али ту нема ничег несхвативог. До тог несхватања дошло је због тога што смо се удаљили од простодушности духовног знања првих Хришћана и, под изговором просвећености, запали у такву таму незнања, да нам се већ тешко схвативим чини и оно што су наши стари јасно разумели... Постали смо већ сасвим непажљиви према делу свога спасења, откуда и долази да и многе друге речи Светога Писма не узимамо у оном смислу у коме би требало. А све је то дошло отуда што не иштемо благодати Божје, нити јој допуштамо, по гордости ума свога, да се усели у душе наше, па зато ни немамо истинскога просветљења од Господа, које се ниспошаље у срце људима који су свим срцем гладни и жедни правде Божје.“ Стицање Духа Светог – Циљ хришћанског живота – Преподобни Серафим Саровски. ПОТОП И би потоп на земљи за четрдесет дана, и вода надође и узе лађу, и подиже од земље (Пост. 7, 17). Дакле, потапање земље трајало је четрдесет дана. И вода је опадала сто педесет дана: И стаде вода опадати на земљи, и једнако опадаше после сто педесет дана (Пост. 8, 3). Пре потопа у мору обитава довољна количина воде. Кад потоп буде завршен, куда са оволиком количином воде? Где би ветар могао да сузбије одређени део воде? Да ли ће вода наводно отећи негде у небески бездан? Да ли је отицање воде у небески бездан сувише бајковито? Уједно, да ли је та киша из небеског бездана имала исто природно својство као што има наша земаљска киша? Ако је тако, онда још негде у космосу постоји живот у материји, а то противречи Писму. С тим у вези: Па кад облаке навучем на земљу, видеће се дуга у облацима (Пост. 9, 13). Склапајући савез са Нојем, Господ Бог више пута спомиње облаке, наглашавајући да је киша пала из атмосферског облака, а не да је стигла из неког далеког небеског бездана. Ипак, вода је (полагано) извирала из земље (преко многих малих извора истицала је из великог бездана) и (непрестано) натапала сву земљу (онолико колико ће земљи бити потребно влажности да све биљке имају свој благословени природни раст) (Пост. 2, 46). До шестоднева, велики бездански извор био је водена жила куцавица, која је преко разгранатих безбројних малих извора натапала сву земљу, баш као што срце човеково убризгава крв у вене и распростире га по читавом телу. И – Кад је било Ноју шест стотина година, те године другог месеца, седамнаести дан тога месеца, тај дан (натприродном силом Господњом нагло) развалише се сви извори великог бездана, и (уједно) отворише се (атмосферске облачне) уставе небеске (Пост. 7, 11). По наредби Господњој, вода је нагло истекла из великог бездана на површину земље, да припомогне потопу (тј. атмосферској киши) И навали вода (из великог бездана), и уста јако (тећи) по земљи (Пост. 7, 19). И (кад земља би потопљена, опет по наредби Господњој) затворише се (у земљи) извори бездану и (атмосферске облачне) уставе небеске (пресахнуше), и дажд (киша) с неба престаде. И стаде вода опадати на земљи, и једнако опадаше (отицаше по земљу) после сто педесет дана – Пост. 8, 2–3). Наиме, кад су се отворили извори великог бездана, из унутрашњости земље вода је у току тог четрдесетодневног потопа, између осталог, изнела разне врсте песка и ситног шљунковитог камења, који су повлачењем воде у своја зборишта додатно прекрили одређене делове земље и морског дна. Због велике водене распрострањености, многе врсте биљака биле су прекривене помешаном земљом, муљем, шљунком, камењем, обрушеним стенама и слично, које је по промислу Господњем огромна разорна водена бујица разнела по читавој земљи. Кад вода нагло истече из великог бездана, она је својом рушилачком силом начинила унутар земље огромне подземне ходнике у којима обитавају многа расаднута људска и животињска трулежна тела која су ови бездански извори (у току повлачења воде) својим огромним вртлозима усисали у унутрашњост земље. Многи ти извори (већином загађени) затрпани су земљом и песком, нарочито на оним деловима земље где је живело Адамово и Каиново потомство. Из великог бездана више не истиче вода (осим понегде као сведочанство постојаности овог бездана), ту улогу преузеле су подземне воде после потопа (али у много мањој мери). Сав тај катаклизмички процес удешавања новог земљиног обличја збио се под водом, тј. док вода није отишла у своја зборишта. Наиме, земља је у својој унутрашњости на многим местима напросто попуцала од силног воденог притиска и много тога је нестало са лица земље. Под тим разорним притиском, вода је у унутрашњости земље начинила тектонске поремећаје великих размера и допринела да од тада вулканска лава повремено излази на површину земље и образује вулканска гротла. У току потопа лава се својим изласком на површину земље мешала са другим земљаним материјама и у додиру с водом образовала одређене врсте планина. Уједно, приликом огромног урушавања тла земља је прогутала многа шумска растиња и, у додиру са лавом, то силно овлажено растиње (приликом хемијских реакција) с временом се угљенисало (сличан је случај и с осталим врстама угља). Због те тектонске катаклизме, која је имала несагледиве последице, непрестано долази до одређених урушавања у земљиној унутрашњости, и отуда појава земљотреса. Кад је сва вода истекле из овог огромног извора, унутар земље остала је велика безданска празнина. Уједно, под земљином површином обитавали су чврсти стеновити темељи који су се могли срушити само наредбом Господњом. И том наредбом, од силног разарајућог воденог притиска, ови стеновити темељи попуцали су на одређеним деловима земље и несагледивим урушавањем земљине површине у ову безданску провалију, условило издизање разних планинских масива и великих брда изнад земље. То је уједно допринело да се у много чему промени изглед копна земаљског (тј. земаљско копно се распарчало и смањило), што је опет условило настанак и нестанак појединих делова мора. Након потопа временске кише су начиниле своје (понешто и снегови), тј. оне су с планина временом спрале одређени дио земљане материје коју није била однела огромна потопна водена сила. Додајмо томе и различите врсте ветровитих сила (посла Бог ветар над земљом – Пост. 8,1), које су у потпуности промениле благу климу на земљи и образовале различита годишња доба и, самим тим, утицале на то да се скрати човеков дуговечан живот. Дакле, премудрост Господња и после потопа све савршено уравнотежи и подеси да би се човек могао спасавати. После пада човековог земља није изгледала овако како изгледа данас. На њој није било данашњих голих планинских масива, пустиња, прашума, острва и слично. Она је углавном била прекривена плодном земљом (због проклества прожета трњем и коровом) и разноврсним биљним растињем, сврсисходно распоређеним по читавој земљи. После потопне катаклизме све је задобило сасвим другу форму. И кад се вода повукла у своја зборишта посла Бог ветар над земљом да сузбије (преосталу) воду (Пост. 8, 1) – од тада ће се климатски услови драстично променити. Овај чин Божјег слања ветра, да сузбије над земљом воду, савршено је промислитељско дејство Господње. Кад је вода отекла, Господ Бог посла разне врсте ветрова. С тим у вези: Након повлачења воде, оно што није затрпала земља и оно што није прогутала земаља (животињски и биљни свет) – остало је да плута по површини воде. Промисао Господњи уз дејство ветра преусмерава ова преостала живитињска тела и одређени биљни свет ка будућим залеђеним деловима земље, на којима ће бити у конзервирани, тј. бивају у трену залеђени (као један од сведочанстава да се збио потоп на земљи). Кад су сва ова животињска тела и биљке стигли по промислу Господњем на своја одредишта, Господ Бог тај чин и изврши. Приликом потопа уништено је много животињских врста (мисли се на оне животиње за које се наводно тврди да су изумрле пре неколико милиона година) које би човеку могле стварати непремостив проблем, јер будућим сеобама, однос снага (човека и ових огромних животињских врста) био би неравноправан. Већину од ових огромних животиња по промислу Господњем затрпала је земља – опет као сведочанство да су ове животиње створене у току шестоднева. По милости Господњој, остале су у животу само оне животиње које човек може укротити и које га се по наредби Божјој боје (тј. само оне животиње које је Господ Бог одабрао и послао Ноју да их смести у лађу). Посла Бог ветар над земљом да сузбије воду – Пост. 8, 1)? У овом случају реч сузбити има значење ‘сатерати нешто ка одређеном земљском простору’. Слично као што Господ по својој милости учини јеврејском народу: ...а Господ раздели море ветром источним, који јако дуваше целу ноћ и осуши море, и вода се растави (сузби на две стране) (Пост. 14, 21). Дакле, Бог уз дејство ветра прво одреди воду која ће да отекне у унутрашњост земље, а преосталу воду сузби на одређена места и заледи је у трену (већином на хладним половима), да и она има своју сврсисходност и савршено служи даљим потребама земље (тј. својим одређењеним испарењима помаже атмосфери да земљи дарује дргоцену кишу). С тим у вези, ледени глечери у себи поседују савршену структуру кристала (овде се мисли на оне ледене кристале до прекривања снега и леда који се с временом наталожио после потопа) и тиме доказују да је и после човековог пада клима била удешена за дуговечан живот човеков на земљи. Уједно, чином сузбијања воде, повећала се надморска висина и због тога су планински масиви толико издигнути изнад нивоа мора. Природна селекција настаће после изласка животиња из Нојеве лађе, јер у тој лађи животиње месоједи опстале би само под условом да једу друге животиње (јер је на лађи била спремљена само биљна храна која им је одговарала – А свему зверињу земаљском и свим птицама небеским и свим гмизавцима што на земљи гмижу и у чему има душа жива, дао сам сву траву да једу – Пост. 1, 30). Након извесног времена, тј. кад животињски свет по промислу Господњем пронађе услове за живот и намножи се, одређене животињске и птичје врсте (промениће навике и) пробразиће се у месоједе опстанка ради. Та природна селекција имаће своју савршену сврсисходност у будућем процесу развоја животињског света на земљи.Тако је било за време потопа: што обећа Господ Бог, то изврши и уједно сачува све оно што ће човеку бити потребно у новим климатским условима – да би се могао спасавати! Тако је било за време потопа: што обећа Господ Бог, то изврши и уједно сачува све оно што ће човеку бити потребно у новим климатским условима – да би се могао спасавати! Скраћење живота човековог после потопа: Адам и Ева били су створени да би вечно живели, али непослушним једењем плода с дрвета од познања добра и зла непокајање човеково одвешће га у пропадљиво стање. Због човековог упорног несмиреног начина живота Господ Бог скрати дане, да би се човек могао спасти. А Господ рече: – Неће се дух мој до века препирати с људима, јер су (непокајано трулежно) тело, (због њиховог добра пореметићу климу и) нека им век живота буде сто и двадесет година (да би се лакше спасавали) (Пост. 6, 3). И века Аврамова што поживе 170 година и онемоћав умре Аврам у доброј старости сит живота, и би прибран роду свом (Пост. 25, 7). А године су века Исмаилова 137 година. После онемоћавши умре и би прибран роду своме (Пост. 25, 17). И беше Мојсију сто и двадесет година кад умре, и не беху потамњеле очи његове нити га снага издала (Пост. 34, 7). За патријархе од Адама до Ноја ситост живота била је између 850–950 година, Сима и Таре 200–500година, а већ од Аврама, Исмаила до Мојсија 120–170 година. Нарочито је чин потопа учинио своје, клима на земљи се промени, јер је Господ Бог прилагоди будућем начину живота човековог. У вези с тим: Благодатни Адам – обитавао у благодатној клими – и вечно би живео. Неблагодатни Адам – обитавао у благој клими – и одживео дуговечан живот. Након потопа – човек обитава у поремећеној клими – скратише му се године живота. У овој књиги моћи ћете прочитати још низ несвакидашњих духовних размишљања као што су: НЕЧАСТИВИ ПАД АНЂЕЛА И ЧОВЕКА. ДРВО ЖИВОТА – ВЕЧНИ НЕИСЦРПНИ БЛАГОДАТНИ КРЕПОСНИ ПУТИР.САВРШЕНА СПАСОНОСНА УЛОГА ДУХА СВЕТОГ. ПАЛИ АНЂЕО КОЈИ МИМО СВОЈЕ ВОЉЕ У СВЕМУ ИСПУЊАВА ПИСМО. ЛАЖНИ И ИСТИНСКИ МЕСИЈА. ШТА БИВА СА ДУШОМ КАД НАПУСТИ ТЕЛО. ЖИВОТ ЧОВЕКОВ ВАН ЕДЕМСКОГ ВРТА. АУТОР КЊИГЕ: РАДОМИР ДУРОЊИЋ.
  3. ШЕСТОДНЕВ У почетку створи Бог (духовно) небо и (упоредо са духовним небом створи и) земљу. А земља беше празна и пуста, и беше (густа) тама над безданом, и дух Божји лебдео је над водама (Пост 1, 1–2). У почетку Господ Бог створи земљу и све што је у њој и на њој, да би све имало своју будућу сврсисходност. С тим у вези, земља је на шестодневно стваралаштво припремана један одређени ванвременски период. Тај ванвременски период може се сместити у непролазни дан један, који је могао да траје хиљаде или милионе земаљских година – Али ово немојте превиђати вољени, да је један дан пред Господом као хиљада година, и хиљада година као један дан (2. Петр. 3, 8). Кад су се завршили одређени унутрашњи и вањски процеси у земљи и на њој, тад је земља била у потпуности припремљена за шестодневно стваралаштво. „Ко је то што замрачује Божји промисао речима неразумно? Опаши се сада као човек, ја ћу те питати, а ти ми казуј. Где си ти био кад ја (у почетку) оснивах земљу? Кажи, ако си разуман. Ко јој је одредио мере (још док је земља била пуста и без обличја)? Знаш ли? Или ко јој је растегао (невидљиво) уже преко ње (да јој се сви диве)? На чему јој почивају (чврсти) темељи (на којој обитава)? Или ко је метнуо (тај стеновити) камен угаони? Кад певаху заједно звезде јутарње (кад бише створене) и сви (анђелски) синови Божји клицаху (Господу Богу на савршеном стваралаштву). Или ко је затворио море вратима (док се воде не слију у своја зборишта) кад из (земљине безданске) утробе изађе (вода да натапа сву земљу)? Кад га одех облаком и пових тамом. Кад поставих на њега (дан трећи) закон свој и метнух му (модре) прегаче и врата (обале), и рекох: довде ћеш долазити, а даље нећеш. И ту ће се устављати поносни валови твоји (Јов. 38, 1–10).“ ДАН ПРВИ: И рече Бог (Отац): ‘Нека буде (благодатна) светлост.’ И би (таква) светлост. Бог Отац није створио ову светлост, него рече ‘Нека будe светлост (која у себи носи светлосну прилагођеност будућем стваралаштву Господњем)’. И виде Бог (Отац) светлост да је добра (тј. светлосно прилагођена да би имала своју сврсисходност), и растави Бог (Отац) светлост од таме. И светлост назва Бог дан, а таму назва ноћ. И би вече и би јутро, дан први (Пост. 1, 3-5). Дакле, све што буде створено, биће обасјано светлошћу Господњом. Благодатна светлост Господња биће мера свему и она ће у прва три дана стварања земљи бити и сунце, и месец, и звезде. Наиме, кад Господ Бог нешто ствара, ствара кроз Своју благодатну светлост која носи у себи светлоносну и топлотну прилагођеност. С тим у вези, ова благодатна светлост причињавала је земљи светлосни дан већи од сијања сунчаног. О тој непролазној благодатној светлости псалмопевац Давид пева: Јер је у тебе (Оче) извор животу, твојом (благодатном) светлошћу (коју нам дарујеш) видимо светлост (благодатне животворне славе Твоје) (Псал. 35, 9). Ову бљештећу благодатну светлост видео је и апостол Павле: И тако идући у Дамаск овлашћењем и наређењем од првосвештеника, у подне царе, видех на путу са неба светлост већу од сијања сунчанога, која обасја мене и оне који иђаху са мном (Да. 26, 13). Њу је видео и Мотовилов: „Замислите: у средини Сунца, при његовом најјаснијем подневном блистању, стоји лице човека који са вама разговара (Св. Серафим Саровски). Видите покрете његових усана, видите како се мења израз његових очију, чујете његов глас, осећате његове руке на својим раменима, но не само што не видите те руке и њихов облик, него не видите ни самога себе – ништа, осим једне заслепљујуће светлости што се надалеко простире, и осветљава јарком светлошћу и снежну пољану и пахуље снега које су падале на мене и великог Старца.“ („Циљ хришћанског живота“ Преподобни Серафим Саровски – светосавље). Тамо где је над земљом растављена светлост од таме, биће орентир (полазна тачка) за постављање свода небеског, и уједно, орентир за постављање светила небеских који ће обасјавати земљу и учествовати у мењању дана и ноћи. ДАН ДРУГИ: Потом рече Бог: ‘Нека буде свод (као невидљива брана) посред воде (и нека се рашири докле ће допирати будуће нераздељиво небо и), да (непрестано) раставља воду од воде (и да на њему обитавају светила небеска).’ И створи Бог (нераздељиви горњи и доњи) свод, и растави воду под (доњим) сводом од воде над (горњим) сводом (тј. растави воду која ће обитавати под доњим сводом од воде која ће обитавати под горњим сводом), и би тако. А свод Бог назва небо. И би вече и би јурто дан други (Пост. 1, 6 – 8). С тим у вези: ‘Нека буде (нераздељиви горњи и доњи) свод посред воде, да раставља воду од воде.’ Свод је постављен посред воде да би раставио воде које буду отицале са копна у своја зборишта (будућа мора). У овом случају, свод је био нераскидива брана да би се воде равномерно слиле (распоредиле) на једну и на другу страну копна и начиниле мора. „Нека се (равномерно) слију воде што су под (читавим сводним) небом на једно место, нека се покаже копно (Пост. 1, 9).“ Воде које су се слиле са једне и друге стране копна, уствари слиле су се на једно место, јер сливањем воде у безданску земљину провалију, мора су се међусобно повезала и сачинила једну нераздељиву целину. Приликом стварања свода Господ Бог прво образова атмосферски омотач, па онда удеси небески простор где ће обитавати будућа светила. Кад се свод почео ширити, он је са собом подизао згуснуту водену пару (која је обитавала над земљиним водама), да би се од ње обликовала атмосфера. Истовремено са удешавањем атмосферског свода Господ Бог прилагоди и безданску таму (коју Бог растави од светлости) и сачини бескрајно ноћно небо. Дакле, густа водена пара била је основ за удешавање атмосферског омотача, а безданска тама била је основ за удешавање прозирне таме (ноћи), да би се створило савршено целовито небо са кога ће се сводити све што је земљи потребно. Уједно, ова хладна густа тама, која је обавијала земљину безданску провалију, није дозвољавала воденој пари да ишчезне, него да се збије и има своју сврсисходност приликом стваралачког шестоднева Господњег. Свод по потреби се шири и скупља зависно од воље Господње. Уједно, окретање земље узрокује окретање небеског свода и, самим тим, регулишу се измене дана и ноћи. Како свод гиба земљу, тако се на своду гибају одређена звездана небеска тела, јер је сводом све савршено повезано. И постави их Бог на своду небеском да обасјавају земљу и да управљају даном и ноћу, и да деле светлост од таме – Пост. 1, 18). Дакле, свод је савршено атмосферско и планетарно небо, он усмерава (регулише) све гравитационе и светлосне (и друге) процесе у космосу, да би сав космички систем имао савршено дејство и био на корист земљи. Кад Господ Бог (у почетку) створи (прво) земљу (а дан други) и (нераздељиво сводно) небо, (али) још не беше никаквог растиња ни биља пољског на земљи (јер су под благодатном светлошћу тек дан трећи изникле све биљке). Јер Господ Бог још не пусти дажда (кишу) на земљу. Ипак, вода (и пара) је (по промислу Господњем) извирала из земље и натапала сву земљу (до оне мере колико ће биљкама бити потребно да стекну услови за њихово убрзано ницање) (Пост. 2, 4 – 6). До шестоднева, ови многобројни извори углавном били су слични гејзирима из којих је под одређеним притиском из унутрашњости земље извирала вода и пара и натапала сву земљу – и дух Божји (својим промислом) лебдео је над (тим) водама (које су излазиле на површину земље, и самим тим, читава земља је била благословено крштена водом и Духом.) (Пост 1, 2). С тим у вези, дубоко испод површине земље налазио се огроман непрегледни водени резервоар углавном окружен чврстим стенама, које су уједно служиле и као чврст темељ испод земљане површине. Лава је загрејавала те стене (због тога сусрећемо одређени низ напукнутих и распаднутих стена), подизала температуру воде и велики притисак терао је врелу воду у облику млаза ка површини земље. Загрејана вода је из овог централног извора путовала кроз мале подземне тунелне цеви на површину земље и натапала сву земљу. Кад се вода повукла у своја зборишта, из земље је углавном истцала умерено хладна питка вода, због тога што је лава вољом Господњом била удаљена од овог безданског резервора и усмерена на свој други задатак. Овај велики бездан има уску повезаност са овим безданом и беше тама над безданом (Пост 1, 2), јер уједно је натапао и ову земљину безданску провалију која је окруживала земљу са свих страна. Дан трећи, у овај (морски) бездан слиће се додатна количина воде (са копна) и начинити мора. Дана другог изостала је потврда Господња! Бог не рече: Дан други! – И виде Бог да је добро – то има веома дубок разлог. Створен је атмосферски (омотач) свод, а небески непрегледни свод још није добио своје украсе – Сунце, Месец и звезде. Кад тај чин Постања буде довршен, Сведржитељ ће тад рећи да је небески свод добро удешен. ДАН ТРЕЋИ: Потом рече Бог (Отац): „Нека се слију воде што су под небом на једно место, нека се покаже копно.“ И би тако. И копно назва Бог земља, а сливове водене назва мора, виде Бог да је добро. И опет рече Бог: „Нека пусти земља из себе траву, биље што носи семе, и дрво родно, које рађа род по својим врстама, у коме ће бити семе његово на земљи.“ И би тако. И пусти земља из себе траву, биље што носи семе по својим врстама, и дрво, које рађа род, у коме је семе његово по његовим врстама. И виде Бог да је добро. И би вече и би јутро, дан трећи (Пост. 1, 9–13). Kад Бог Отац рече: Нека се слију воде што су под небом на једно место (Пост. 1, 9), те воде слише се у спремишта за мора. А из земље наставила је извирати питка вода, која ће формирати реке. А вода је текла из Едема натапајући врт, и оданде се делила у четири реке (које су текле на све четири стране земљиног копна) (Пост. 2, 10). Господ Бог удесио је оптималне услове да би биљно растиње изникло и без присуства сунчеве енергије. Бог дана трећег земљи подари семе и нареди: Нека пусти земља из себе... – И пусти земља из себе (растиње, поче натприродно да клија). Дакле, кад Господ Бог својом натприродном енергијом нешто посади, то не подлеже природном закону, него Господњем, тј. све што клија и расте по вољи Господњој у овом случају имало је свој одређени натприродан процес. Уједно, ова светлост Господња земљи је подарила онолику благодатну топлоту колика је потребна да ово семе има савршене услове за убрзано ницање. Све биљке у Едемском врту имале су убрзан (тренутан) процес: – И учини Господ Бог, те (у трену натприродно) никоше из земље свакојака дрвета лепа за гледање и добра за јело – Пост. 2, 9). С друге стране, ван Едемског врта биљке су изникле зависно од величине која јој је била одређена, па онда препуштене сопственом природном развоју. Наиме, да је Господ Бог читаву земљу украсио као Едемски врт (а то ће учинити на крају века), човек би, након својевољног пада, са знањем добра и зла уништио ту прелепу лепоту, и уједно, не би морао са знојем лица свога да обрађује земљу, јер би му земља даровала много тога у изобиљу. До пада човековог, сав биљни свет који је изникао ван Едемског врта имао је благословен раст и савршен изглед. Кад Господ Бог прокле земљу због Адама (земља да је проклета због тебе – Пост. 3,17), земљом преовлада трње и коров (ће ти рађати – Пост. 3, 18). ДАН ЧЕТВРТИ: Потом рече Бог (Отац): „Нека буду светила (земљина помагала) на своду небеском, да деле дан и ноћ, да буду знаци временима и данима и годинама, и нека светле на своду небеском, да обасјавају земљу.“ И би тако. И створи Бог два светила велика: светило веће да управља даном, и светило мање да управља ноћу, и створи звезде. И постави их Бог на своду небеском да обасјавају земљу и да управљају даном и ноћу, и да деле светлост од таме. И виде Бог да је добро. И би вече и би јутро, дан четврти (Пост. 1, 14 – 19). До дана четвртог, Господ Бог све дела кроз своју благодатну светлост, а тај дан Бог створи светила небеска, која ће бити причасници ове благодатне светлости. Као што у Царству Божјем: И (Свети) град (где обитавају синови светлости) не потребује сунца и месеца да му светле, јер га (светлосна) слава Божја осветли, и светлост је његова Јагње (Син Божји), исто тако: И (у почетку) народи (Адам и Ева) ће ходити у (овој божанској) светлости његовој (која ће његовати сву земљу) (Откр. 21, 23–24). Дакле, првостворени благодатни човек у почетку ће обитавати у изобиљу благодатне светлости, која ће бити сједињена с тварном светлошћу. Кад човек паде, повуче се дарована благодатна светлост и човек,
  4. Погледајмо шта би се можда десило да је човјек у почетку поступио по заповијести Господњој: Човјек → слобода воље → кријепљење плодом Дрвета од живота → човјек би својим благодатним очима видио Сина Божјег како говори с Престола Божјег ( јер би се Дрво од живота преобразило у Дрво живота – као што се Христос преобразио пред апостолима): Ходите благословени (јер истински прихватисте вољу) Оца мога; примите Царство (Божје) које је припремљено (за вас) од постања света (Мт. 25, 34). У кући Оца мога (благодатни) станови су многи (Јн. 14, 2). Наиме, да ли би Ева пред Престолом Божјим (Дрветом живота) изговорила ове Богородичине истински сагласне ријечи – Ево слушкиње Господње – нека буде по речи твојој (тј. по вољи Господњој) (Лк.1, 38)! Нажалост, Адам и Ева нису прихватали вољу Господњу и Сина Божјег за свог будућег Богочовјечанског Цара и због тога су јели само плодове са другог дрвећа, а овај плод, који је нудио кључеве савршеног рајског вјечног истинског благодатног живота, упорно су заобилазили. То није једини разлог! Херувим, Луцифер Деница, помазан (одређен) је од Господа Бога, да заклања дрво знања добра и зла. Тај моћни самовољни заводник чинио је супротно заповјести Господњој, тј. злоупотребио благодатне моћи којима је био обдарен од Господа Бога. Умјесто да заклања дрво знања добра и зла, он је заклањао Дрво од живота и илузорно причињавао Адаму и Еви - да је плод тог забрањеног дрвета примамљивији. И жена (опчињена Луциферовом илузијом) видећи да је (овај) плод (као сваки други плод) на (сваком) дрвету (у Едемском врту, наизглед) добар за јело и да га је милина гледати и да је (ово загонетно) дрво (посебно) драго ради знања (шта то Господ Бог од њих крије), (жељно) узбра рода са њега и (са жудњом га) окуси (и не доживи смрт, али видје да изгуби благодат), па даде (поражена) и мужу свом, те и он (радознало) окуси (Пост. 3, 6). С тим у вези, кушање овог плода од стране човјека изненадило је и Луцифера Деницу. Он је мислио, кад човјек проба овај забрањени плод, да ће истог трена умријети и самим тим спрати кривицу са себе. Ове ријечи Господње то потврђују: И заповеди Господ Бог човјеку говорећи:“Једи слободно са сваког дрвета у врту, али са дрвета од знања добра и зла, са њега не једи, јер у који дан окусиш са њега, умрећеш (Пост. 2, 16-17).“ Због те дрскости, човјек дође у овакво стање: Човјек → слобода воље → кушање забрањеног плода од дрвета знања добра и зла → човјеку су се отвориле неблагодатне очи и видеше да су голи (Пост. 3, 7). Ко бадава на дар добија велико богатство (пуноћу благодати) веома га брзо изгуби, ко га мукотрпно стекне (тј. добро пострада у упорној борби са својом палошћу) – са великим опрезом га чува. Тим дрским богопротивним чином човјек губи право на Царство Божје, јер без истинског покајања слиједи пут - оца вјечног незаситог незадовољства (сатане). Губитком Царства Божјег човјек ће бити препуштен сам себи, јер својевољно разједињење с Богом Живим, тј. забрана приласка животворним плодовима Дрвета живота, учиниће своје. Наиме, због некријепљења животворним благодатним плодом Дрвета живота с временом ће се у њему изгубити даровано му вјечно живљење у тијелу. Како је изгледао први благодатни човјек Адам и нови Адам (Богочовјек Исус Христос)? Нови Адам – Син Човјечији Исус, од Дјеве Марије преко силе Вишњег у Духу Светом, рођенo је чисто и безгрешно. Сједињење Христове човјечје природе с божанском природом Бога Сина Божјег преко силе Вишњег у Духу Светом одвија се при самом зачећу. У овом Богочовјечанском дјетету од самог зачећа божанска и човјечанска природа Христова обитава у својој сједињености, уједно прожета и с божанском природом Оца и Духа Светога. Кад је ово безазлено дијете рођено, само по себи имало је дјечју вољу. Али оваплоћени Бог Син Божји савршено поштује све природне законе које је поставио Законодавац и ниједног тренутка не нарушава вољу дјетета Исуса (Не мислите да сам дошао да укинем (било који) Закон или Пророке (који су објавили Истину Господњу); нисам дошао да (их) укинем него да (их све у јоту) испуним (Мт. 5, 17). Ово Богочовјечанско дијете могло је послије рођења проговорити или, рецимо, проходати, али се онда не би испунио природни закон Господњи који је одређен сваком рођеном човјеку. Поштујући све законе Господње, божанска природа Сина Божјег у Духу Светом постепено и савршено дарује своју божанску мудрост Исусовој дјечијој природи, док она не ојача духом. То се јасно види за вријеме боравка дјечака Исуса у јерусалимском храму: И сви који га слушаху дивљаху се веома његовој разборитости и одговорима (Лк. 2, 47). Зато ће вам сам Господ дати знак, ето девојка ће затрудњети и родиће сина, и неденуће му име Емануло, (као дијете, божанско) масло и (духовни) мед јешће, док (у Духу Светом) не научи одбацити зло (које обитава у свијету) а изабрати добро (које ће многе привести спасењу) (Ис. 7, 14). – Временским сазријевањем Његове човјечанске природе, све што ће чинити Христос као Бог, то ће постати својство Његове човјечанске природе, и оно што буде чинио као човјек, преносиће се на Његову божанску природу. Јер у оваплоћеном Сину Човјечијим човјечанска природа се узвисује до оног личносног стања у коме се налази божанска природа Сина Божјег, тј. обожује се (савршена тежња двију различитих природа ка истинском благодатном сједињењу у једној Личности). Још кад томе придодамо савршену усаглашеност двију воља у Сину Човјечијем с вољом Бога Оца у Духу Светом, његов ум краси бескрајна Богочовјечанска мудрост која је прожета кроз читаву његову јеванђелску мисију и наставља се у вијекове вијекова. Први Адам – благодатни човјек Адам, створен је од Бога Оца кроз Сина Божјег у Духу Светом чист и безгрешан баш као ово рођено безазлено дијете Исус, али са зрелим и мудрим разумом. Да се кријепио благодатним плодовима Дрвета живота, његова мудрост би у Духу Светом непрестано благодатно расла и његово тијело би исто тако пребивало у нетрулежном стању. Упоредимо уздржаног Богочовјека Исуса и неуздржаног човјека Адама. У Врту изобилних плодова сатана овако искуша човјека Адама: Је ли истина да је Бог рекао да не једете са свакога дрвета у врту? – Човјек одговара: Ми једемо (благодатног) рода са свакога дрвета у врту, само (оног примамљивог) рода са онога дрвета (кроз које хоћу да постанем самостални цар по божанској власти а не по благодатној части) усред врта (Господњег), казао је Бог не једите и не дирајте у њега (због вашег личног добра), да не умрете (у тој нечастивој намјери својој, коју ћете с временом својевољно произвести у себи). – Нечастиви узвраћа: „Нећете ви (због тога) умрети, него зна Бог (као што смо и ми сазнали) да ће вам се у онај дан, кад окусите с њега (тј. кад сазоре услови да по својој неодољивој жељи пожелите да се одвојите од Господа Бога), отворити (заблудјеле) очи, па ћете (због свог упорног незадовољства) постати као (и ми несмирени) богови и знати шта је (изгубити у себи благодатно изобилно) добро и (упознати куда води незадовољствено) зло (као што смо је и ми (нечастива сила) по својој глупости спознали, жудићи ка, самовољном одвајању од извора вјечног благодатног истинског Мира) (Пост. 3, 3).“ Заповијешћу Господњом човјек се имао овако уздржавати (постити): Ми (кад у Духу Светом уздржано) једемо рода са свакога дрвета у врту (осјећамо се благодатно), само (наизглед примамљивог) рода са онога (забрањеног) дрвета (који је одбојан Духу Светом) усред врта (морамо се вјечно уздржавати јер), казао је Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) не једите (опоре плодове свог неуздржања јер тјерате од себе благодат Духа Светога) и (са радозналом сумњом) не дирајте у њега (јер ћете губитком пуноће Божје благодати, која вам је од Бога дарована, изгубити живот вјечни и пазите), да не умрете (у свом будућем упорном незадовољству) (Пост. 3, 3). У неплодној пустињи Сина Човјечијег Исуса овако искуша сатана: И изведе га ђаво на гору високу и показа му (лажном магијом) сва (неблагодатна) царства овога света за трен ока. И рече му ђаво: – Теби ћу (ако си обичан човјек) дати сву (неблагодатну) власт ову и (привремену смртну) славу њихову, јер је (због човјекове жеље да иде мојим путем) мени (по допуштењу Господњем) предана, и коме (човјеку) хоћу дајем је (ако ме прихвата за свог бога). Ти, дакле, ако се поклониш преда мном, биће (привремено) сва твоја (и уживаћеш у њиховом неблагодатном богатству). И одговарајући (Син Човјечији)) Исус рече му: – Иди од мене, Сатано, јер је писано: „Господу Богу своме (вјечном, животворном и истинском) клањај се, и њему јединоме (у истинском јединству) служи“ (јер је само у Њему вјечна слава и живот вјечни) (Лк. 4, 5–8). Ево личног примјера како се чува јединство с Духом Светим: (Син Човјечији) Исус пак пун (благодати) Духа Светога (такву пуноћу благодати Господ Бог је даровао Адаму кад га је створио) врати се са Јордана, и би одведен Духом (Светим) у пустињу (да личним примјером покаже како се задржава благодатно јединство с Богом Оцем у Духу Светом, које је први човјек својевољно изгубио). И четрдесет дана (док се у Духу Светом мољаше Богу Оцу) куша га (непрестано) ђаво (да престане с толиким уздржањем), и не једе ништа у те дане (јер пуноћа благодати Духа Светог његује његово пречисто тијело); и кад се они навршише, онда огладни (Лк. 4, 1–2). И рече му ђаво: – Теби ћу (ако си обичан човјек) дати сву (неблагодатну) власт ову и (пролазну) славу њихову, јер је мени предана, и коме хоћу дајем је. Ти, дакле, ако се поклониш преда мном (и признаш мене за свог бога), биће (без благодати Духа Светога) сва твоја. И одговарајући (Син Човјечији) Исус рече му: – Иди од мене, Сатано, јер је писано: „Господу Богу своме (у Духу Светом) клањај се, и њему јединоме (само у Духу Светом) служи“ (Лк. 4, 6–8). Кад човјек кроз покајнички живот достигне чистоћу сличну Христовој човјечанској природи, тад у њему обитава Дух Свети и он улази у стање богочовјека. Својство благодатног човјека имао је у почетку створени Адам, а ми можемо привремено примити као дар то божанско стање или из њега изаћи – зависно од тога у каквом се мисленом стању налазимо и какав у Богу живот живимо. Охристовљени човјек, који по милости Божјој има дар Духа Светог, зависно од дарова Господњих које носи у себи, има пророчки дух, дух поучавања, исцјелитељски дух... Тај дар Божји имају ријетки (свети) људи, који су уз помоћ Господњу прошли сву борбу с унутрашњом палошћу и дошли у Луку божанског мира. Такви људи благодатном силом Господњом чине чуда или пророкују, а уједно – сваки од њих је понаособ пастир добри. Јеванђељски гледано, само људи који су у Духу Светом имају тај дар, и нико више. Остали, тј. они који су уобразили да су миљеници Божји или истинске варалице – имају, нажалост, у себи дух погађачки (дух обмане). И да се деси неко исцјељење од ових уображених или истинских варалица, то је само привременог карактера. Већина тих исцјељења, нажалост, с временом заврши са катастрофалним душевним и тјелесним посљедицама. Замислите само колико је људи у почетку борбе са својом унутрашњом грешном палошћу достигло одређени степен духовне надградње, али због своје гордости и болесне жеље да задобију још божанских дарова која им неће донијети никакве благодатне плодове, тј. због своје претјеране радознале незаситости забадају нос тамо гдје не треба и - доживљавају страшан пад. Погледајмо како човјек доспијева у благодатно стање: човјек → вјера у Господа Бога → часне намјере → вјежбање → навика → осјећај = частан човјек + Дух Свети = благодатни човјек Да би се дошло у овакво стање, човјек мора бити веома опрезан. Но, да би ово било јасније, покушајмо упоредити нашу човјечју и Христову Бого-човјечју природу. Наиме, сједињена човјечанска и божанска природа у личности Исуса Христа има своју савршену сједињеност. Богочовјек Исус Христос, у коме се непрестано прожима нераздјељиво Тројично јединство Господње, његово тијело морало је васкрснути јер трулежно (земља) не може да прими Вјечно. Наша човјечанска природа другачије функционише: кад грешан човјек повјерује у Христа, он у себи још нема пуноћу благодати Христове, него само скромно и магловито знање, које је о Њему задобио проучавањем Светог писма и истинских поука светих отаца. Али кад се неко одважи на унутрашњу борбу са собом, желећи да очисти душу и тијело – тад долази помоћ Господња. Сву ту борбу помно прати Дух Свети Утјешитељ, који се у човјека усељава повремено (неосјетно) и помаже му да истраје у тој грчевитој борби. Оног тренутка кад у човјеку сазре подесни услови да осјетно прими у себе Духа Светог, тад Дух Свети својим присуством човјеку даје благодат која нема мјеру. Тад се у човјеку у Духу Светом рађа Истински Христос и човјек Господа Бога доживљава онаквим какав јесте. Такав чин повременог облагодаћења (обожења) имали су по милости Господњој само духовни дивови (угодници Божји). Погледајмо како човјек долази у зло стање: богопротиван човјек → вјера у зло → вјежбање → навика → осјећај → нечастан човјек + сатана = злочовјек (антихрист) Свога Бога у човјечијем тијелу видим на овакав начин: У те дане и у то време учинићу да проклија Давиду (Богочовјечански) изданак прави, који ће чинити (истински) суд и (истинску) правду (Господњу) на земљи (Јерем. 33, 15) По Исаијином пророчанству та прескромност задивљује: Ко верова проповедању нашем и мишица Господња коме се откри? Јер изниче пред њим (Богом Оцем) као шибљика, и као (снажан) корен из сухе земље. Не би обличја ни лепоте у њега (јер није тражио од свога Оца да буде савршеног обличја и љепоте као првостворени човјек Адам, него је прихватио човјечанску природу које му је генетски даровала његова мајка Марија), и видесмо га и не беше ништа (силно) на (његовим) очима, чега ради бисмо га пожелели (да нам буде Бог). Презрен беше и одбачен између људи (јер не бјеше богат и угледан), (питали смо се, зар Бог може бити) болесник и склон болестима, и као један од кога свак заклања лице (и као такав би), презрен (од нас) да га ни за што не узимасмо (Ис. 53, 1–3). Јер нам се роди (истинско) дете, (Богочовјечански) син нам се даде, коме је (Божанска) власт на рамену, и име ће му бити: (Пастир) дивни, (брижни и истински) саветник, (савршени) Бог силни, (наш Божји) отац вечни (у човјечијем тијелу), (послушни) кнез мирни. Без краја ће (кроз Њега) расти власт и мир на престолу Давидову и у царству његову (које је од вјечности Њему намијењено по вољи Господњој опет мора) да се (поново кроз Духа Светог благодатно) уреди и утврди (праведним) судом и (истинском) правдом одсада довека. То ће учинити (сједињена човјечанска и Божанска) ревност Господа (Исуса Христа, савршеног Богочовјечанског владара) над (човјечанским и анђелским) војскама (Ис. 9, 6–7). И на њему ће (као Сину Човјечијем) почивати дух Господњи, дух (божанске) мудрости и (божанског) разума, дух (доброг) савета и (благодатне) силе, дух (божанског) знања и (све што ће проповиједати и чинити као Син Човјечији биће пуно) страха Господњег (Ис. 11, 2). И мирисање ће му бити у страху Господњем, и неће судити по виђењу својих (Богочовјечијих) очију, нити ће по чувењу својих (Богочовјечијих) ушију карати. Него ће по (јединственој) правди (Господњој – Свете Тројице) судити сиромасима и по (Господњој) правици (у Духу Светом) саветовати кротке у земљи, и удариће земљу (благодатним) прутом (божанских) уста својих, и (божанским) духом усана својих убиће (злог) безбожника (сатану). И правда (Господња) ће му бити (моћни) појас по бедрима, и (вјечна) истина (Господња која у Духу Светом обитава у Њему, биће Му божански) појас на боковима (Ис. 11, 3–5). Божанска и човјечанска воља Сина Човјечијег има савршену повезаност и истинско надопуњавање и у таквој савршеној сједињености, уз обострано сагласје, у једној Личности, испуњава се у свему воља Господња. При том свака природа чува своје суштинске природне карактеристике и, као такве, уједињене у једној Личности, не мијењају се, него врше савршену размјену својстава. Ова савршена размјена својстава двију природа у личности Богочовјека Исуса Христа немају никакав утицај на друге двије божанске природе (Оца и Духа Светога) које се непрестано прожимају у Њему. Својства Христове човјечанске природе не могу се пренијети на Оца и Светога Духа јер је само Син Божји попримио тијело тј. оваплотио се и остаје вјечно у оваплоћеном обличју. С тим у вези данас колају разне измишљотине, као што је нпр. да Винчијев код, у ко<
  5. Погледајмо шта би се можда десило да је човјек у почетку поступио по заповијести Господњој: Човјек → слобода воље → кријепљење плодом Дрвета од живота → човјек би својим благодатним очима видио Сина Божјег како говори с Престола Божјег ( јер би се Дрво од живота преобразило у Дрво живота – као што се Христос преобразио пред апостолима): Ходите благословени (јер истински прихватисте вољу) Оца мога; примите Царство (Божје) које је припремљено (за вас) од постања света (Мт. 25, 34). У кући Оца мога (благодатни) станови су многи (Јн. 14, 2). Наиме, да ли би Ева пред Престолом Божјим (Дрветом живота) изговорила ове Богородичине истински сагласне ријечи – Ево слушкиње Господње – нека буде по речи твојој (тј. по вољи Господњој) (Лк.1, 38)! Нажалост, Адам и Ева нису прихватали вољу Господњу и Сина Божјег за свог будућег Богочовјечанског Цара и због тога су јели само плодове са другог дрвећа, а овај плод, који је нудио кључеве савршеног рајског вјечног истинског благодатног живота, упорно су заобилазили. То није једини разлог! Херувим, Луцифер Деница, помазан (одређен) је од Господа Бога, да заклања дрво знања добра и зла. Тај моћни самовољни заводник чинио је супротно заповјести Господњој, тј. злоупотребио благодатне моћи којима је био обдарен од Господа Бога. Умјесто да заклања дрво знања добра и зла, он је заклањао Дрво од живота и илузорно причињавао Адаму и Еви - да је плод тог забрањеног дрвета примамљивији. И жена (опчињена Луциферовом илузијом) видећи да је (овај) плод (као сваки други плод) на (сваком) дрвету (у Едемском врту, наизглед) добар за јело и да га је милина гледати и да је (ово загонетно) дрво (посебно) драго ради знања (шта то Господ Бог од њих крије), (жељно) узбра рода са њега и (са жудњом га) окуси (и не доживи смрт, али видје да изгуби благодат), па даде (поражена) и мужу свом, те и он (радознало) окуси (Пост. 3, 6). С тим у вези, кушање овог плода од стране човјека изненадило је и Луцифера Деницу. Он је мислио, кад човјек проба овај забрањени плод, да ће истог трена умријети и самим тим спрати кривицу са себе. Ове ријечи Господње то потврђују: И заповеди Господ Бог човјеку говорећи:“Једи слободно са сваког дрвета у врту, али са дрвета од знања добра и зла, са њега не једи, јер у који дан окусиш са њега, умрећеш (Пост. 2, 16-17).“ Због те дрскости, човјек дође у овакво стање: Човјек → слобода воље → кушање забрањеног плода од дрвета знања добра и зла → човјеку су се отвориле неблагодатне очи и видеше да су голи (Пост. 3, 7). Ко бадава на дар добија велико богатство (пуноћу благодати) веома га брзо изгуби, ко га мукотрпно стекне (тј. добро пострада у упорној борби са својом палошћу) – са великим опрезом га чува. Тим дрским богопротивним чином човјек губи право на Царство Божје, јер без истинског покајања слиједи пут - оца вјечног незаситог незадовољства (сатане). Губитком Царства Божјег човјек ће бити препуштен сам себи, јер својевољно разједињење с Богом Живим, тј. забрана приласка животворним плодовима Дрвета живота, учиниће своје. Наиме, због некријепљења животворним благодатним плодом Дрвета живота с временом ће се у њему изгубити даровано му вјечно живљење у тијелу. Како је изгледао први благодатни човјек Адам и нови Адам (Богочовјек Исус Христос)? Нови Адам – Син Човјечији Исус, од Дјеве Марије преко силе Вишњег у Духу Светом, рођенo је чисто и безгрешно. Сједињење Христове човјечје природе с божанском природом Бога Сина Божјег преко силе Вишњег у Духу Светом одвија се при самом зачећу. У овом Богочовјечанском дјетету од самог зачећа божанска и човјечанска природа Христова обитава у својој сједињености, уједно прожета и с божанском природом Оца и Духа Светога. Кад је ово безазлено дијете рођено, само по себи имало је дјечју вољу. Али оваплоћени Бог Син Божји савршено поштује све природне законе које је поставио Законодавац и ниједног тренутка не нарушава вољу дјетета Исуса (Не мислите да сам дошао да укинем (било који) Закон или Пророке (који су објавили Истину Господњу); нисам дошао да (их) укинем него да (их све у јоту) испуним (Мт. 5, 17). Ово Богочовјечанско дијете могло је послије рођења проговорити или, рецимо, проходати, али се онда не би испунио природни закон Господњи који је одређен сваком рођеном човјеку. Поштујући све законе Господње, божанска природа Сина Божјег у Духу Светом постепено и савршено дарује своју божанску мудрост Исусовој дјечијој природи, док она не ојача духом. То се јасно види за вријеме боравка дјечака Исуса у јерусалимском храму: И сви који га слушаху дивљаху се веома његовој разборитости и одговорима (Лк. 2, 47). Зато ће вам сам Господ дати знак, ето девојка ће затрудњети и родиће сина, и неденуће му име Емануло, (као дијете, божанско) масло и (духовни) мед јешће, док (у Духу Светом) не научи одбацити зло (које обитава у свијету) а изабрати добро (које ће многе привести спасењу) (Ис. 7, 14). – Временским сазријевањем Његове човјечанске природе, све што ће чинити Христос као Бог, то ће постати својство Његове човјечанске природе, и оно што буде чинио као човјек, преносиће се на Његову божанску природу. Јер у оваплоћеном Сину Човјечијим човјечанска природа се узвисује до оног личносног стања у коме се налази божанска природа Сина Божјег, тј. обожује се (савршена тежња двију различитих природа ка истинском благодатном сједињењу у једној Личности). Још кад томе придодамо савршену усаглашеност двију воља у Сину Човјечијем с вољом Бога Оца у Духу Светом, његов ум краси бескрајна Богочовјечанска мудрост која је прожета кроз читаву његову јеванђелску мисију и наставља се у вијекове вијекова. Први Адам – благодатни човјек Адам, створен је од Бога Оца кроз Сина Божјег у Духу Светом чист и безгрешан баш као ово рођено безазлено дијете Исус, али са зрелим и мудрим разумом. Да се кријепио благодатним плодовима Дрвета живота, његова мудрост би у Духу Светом непрестано благодатно расла и његово тијело би исто тако пребивало у нетрулежном стању. Упоредимо уздржаног Богочовјека Исуса и неуздржаног човјека Адама. У Врту изобилних плодова сатана овако искуша човјека Адама: Је ли истина да је Бог рекао да не једете са свакога дрвета у врту? – Човјек одговара: Ми једемо (благодатног) рода са свакога дрвета у врту, само (оног примамљивог) рода са онога дрвета (кроз које хоћу да постанем самостални цар по божанској власти а не по благодатној части) усред врта (Господњег), казао је Бог не једите и не дирајте у њега (због вашег личног добра), да не умрете (у тој нечастивој намјери својој, коју ћете с временом својевољно произвести у себи). – Нечастиви узвраћа: „Нећете ви (због тога) умрети, него зна Бог (као што смо и ми сазнали) да ће вам се у онај дан, кад окусите с њега (тј. кад сазоре услови да по својој неодољивој жељи пожелите да се одвојите од Господа Бога), отворити (заблудјеле) очи, па ћете (због свог упорног незадовољства) постати као (и ми несмирени) богови и знати шта је (изгубити у себи благодатно изобилно) добро и (упознати куда води незадовољствено) зло (као што смо је и ми (нечастива сила) по својој глупости спознали, жудићи ка, самовољном одвајању од извора вјечног благодатног истинског Мира) (Пост. 3, 3).“ Заповијешћу Господњом човјек се имао овако уздржавати (постити): Ми (кад у Духу Светом уздржано) једемо рода са свакога дрвета у врту (осјећамо се благодатно), само (наизглед примамљивог) рода са онога (забрањеног) дрвета (који је одбојан Духу Светом) усред врта (морамо се вјечно уздржавати јер), казао је Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) не једите (опоре плодове свог неуздржања јер тјерате од себе благодат Духа Светога) и (са радозналом сумњом) не дирајте у њега (јер ћете губитком пуноће Божје благодати, која вам је од Бога дарована, изгубити живот вјечни и пазите), да не умрете (у свом будућем упорном незадовољству) (Пост. 3, 3). У неплодној пустињи Сина Човјечијег Исуса овако искуша сатана: И изведе га ђаво на гору високу и показа му (лажном магијом) сва (неблагодатна) царства овога света за трен ока. И рече му ђаво: – Теби ћу (ако си обичан човјек) дати сву (неблагодатну) власт ову и (привремену смртну) славу њихову, јер је (због човјекове жеље да иде мојим путем) мени (по допуштењу Господњем) предана, и коме (човјеку) хоћу дајем је (ако ме прихвата за свог бога). Ти, дакле, ако се поклониш преда мном, биће (привремено) сва твоја (и уживаћеш у њиховом неблагодатном богатству). И одговарајући (Син Човјечији)) Исус рече му: – Иди од мене, Сатано, јер је писано: „Господу Богу своме (вјечном, животворном и истинском) клањај се, и њему јединоме (у истинском јединству) служи“ (јер је само у Њему вјечна слава и живот вјечни) (Лк. 4, 5–8). Ево личног примјера како се чува јединство с Духом Светим: (Син Човјечији) Исус пак пун (благодати) Духа Светога (такву пуноћу благодати Господ Бог је даровао Адаму кад га је створио) врати се са Јордана, и би одведен Духом (Светим) у пустињу (да личним примјером покаже како се задржава благодатно јединство с Богом Оцем у Духу Светом, које је први човјек својевољно изгубио). И четрдесет дана (док се у Духу Светом мољаше Богу Оцу) куша га (непрестано) ђаво (да престане с толиким уздржањем), и не једе ништа у те дане (јер пуноћа благодати Духа Светог његује његово пречисто тијело); и кад се они навршише, онда огладни (Лк. 4, 1–2). И рече му ђаво: – Теби ћу (ако си обичан човјек) дати сву (неблагодатну) власт ову и (пролазну) славу њихову, јер је мени предана, и коме хоћу дајем је. Ти, дакле, ако се поклониш преда мном (и признаш мене за свог бога), биће (без благодати Духа Светога) сва твоја. И одговарајући (Син Човјечији) Исус рече му: – Иди од мене, Сатано, јер је писано: „Господу Богу своме (у Духу Светом) клањај се, и њему јединоме (само у Духу Светом) служи“ (Лк. 4, 6–8). Кад човјек кроз покајнички живот достигне чистоћу сличну Христовој човјечанској природи, тад у њему обитава Дух Свети и он улази у стање богочовјека. Својство благодатног човјека имао је у почетку створени Адам, а ми можемо привремено примити као дар то божанско стање или из њега изаћи – зависно од тога у каквом се мисленом стању налазимо и какав у Богу живот живимо. Охристовљени човјек, који по милости Божјој има дар Духа Светог, зависно од дарова Господњих које носи у себи, има пророчки дух, дух поучавања, исцјелитељски дух... Тај дар Божји имају ријетки (свети) људи, који су уз помоћ Господњу прошли сву борбу с унутрашњом палошћу и дошли у Луку божанског мира. Такви људи благодатном силом Господњом чине чуда или пророкују, а уједно – сваки од њих је понаособ пастир добри. Јеванђељски гледано, само људи који су у Духу Светом имају тај дар, и нико више. Остали, тј. они који су уобразили да су миљеници Божји или истинске варалице – имају, нажалост, у себи дух погађачки (дух обмане). И да се деси неко исцјељење од ових уображених или истинских варалица, то је само привременог карактера. Већина тих исцјељења, нажалост, с временом заврши са катастрофалним душевним и тјелесним посљедицама. Замислите само колико је људи у почетку борбе са својом унутрашњом грешном палошћу достигло одређени степен духовне надградње, али због своје гордости и болесне жеље да задобију још божанских дарова која им неће донијети никакве благодатне плодове, тј. због своје претјеране радознале незаситости забадају нос тамо гдје не треба и - доживљавају страшан пад. Погледајмо како човјек доспијева у благодатно стање: човјек → вјера у Господа Бога → часне намјере → вјежбање → навика → осјећај = частан човјек + Дух Свети = благодатни човјек Да би се дошло у овакво стање, човјек мора бити веома опрезан. Но, да би ово било јасније, покушајмо упоредити нашу човјечју и Христову Бого-човјечју природу. Наиме, сједињена човјечанска и божанска природа у личности Исуса Христа има своју савршену сједињеност. Богочовјек Исус Христос, у коме се непрестано прожима нераздјељиво Тројично јединство Господње, његово тијело морало је васкрснути јер трулежно (земља) не може да прими Вјечно. Наша човјечанска природа другачије функционише: кад грешан човјек повјерује у Христа, он у себи још нема пуноћу благодати Христове, него само скромно и магловито знање, које је о Њему задобио проучавањем Светог писма и истинских поука светих отаца. Али кад се неко одважи на унутрашњу борбу са собом, желећи да очисти душу и тијело – тад долази помоћ Господња. Сву ту борбу помно прати Дух Свети Утјешитељ, који се у човјека усељава повремено (неосјетно) и помаже му да истраје у тој грчевитој борби. Оног тренутка кад у човјеку сазре подесни услови да осјетно прими у себе Духа Светог, тад Дух Свети својим присуством човјеку даје благодат која нема мјеру. Тад се у човјеку у Духу Светом рађа Истински Христос и човјек Господа Бога доживљава онаквим какав јесте. Такав чин повременог облагодаћења (обожења) имали су по милости Господњој само духовни дивови (угодници Божји). Погледајмо како човјек долази у зло стање: богопротиван човјек → вјера у зло → вјежбање → навика → осјећај → нечастан човјек + сатана = злочовјек (антихрист) Свога Бога у човјечијем тијелу видим на овакав начин: У те дане и у то време учинићу да проклија Давиду (Богочовјечански) изданак прави, који ће чинити (истински) суд и (истинску) правду (Господњу) на земљи (Јерем. 33, 15) По Исаијином пророчанству та прескромност задивљује: Ко верова проповедању нашем и мишица Господња коме се откри? Јер изниче пред њим (Богом Оцем) као шибљика, и као (снажан) корен из сухе земље. Не би обличја ни лепоте у њега (јер није тражио од свога Оца да буде савршеног обличја и љепоте као првостворени човјек Адам, него је прихватио човјечанску природу које му је генетски даровала његова мајка Марија), и видесмо га и не беше ништа (силно) на (његовим) очима, чега ради бисмо га пожелели (да нам буде Бог). Презрен беше и одбачен између људи (јер не бјеше богат и угледан), (питали смо се, зар Бог може бити) болесник и склон болестима, и као један од кога свак заклања лице (и као такав би), презрен (од нас) да га ни за што не узимасмо (Ис. 53, 1–3). Јер нам се роди (истинско) дете, (Богочовјечански) син нам се даде, коме је (Божанска) власт на рамену, и име ће му бити: (Пастир) дивни, (брижни и истински) саветник, (савршени) Бог силни, (наш Божји) отац вечни (у човјечијем тијелу), (послушни) кнез мирни. Без краја ће (кроз Њега) расти власт и мир на престолу Давидову и у царству његову (које је од вјечности Њему намијењено по вољи Господњој опет мора) да се (поново кроз Духа Светог благодатно) уреди и утврди (праведним) судом и (истинском) правдом одсада довека. То ће учинити (сједињена човјечанска и Божанска) ревност Господа (Исуса Христа, савршеног Богочовјечанског владара) над (човјечанским и анђелским) војскама (Ис. 9, 6–7). И на њему ће (као Сину Човјечијем) почивати дух Господњи, дух (божанске) мудрости и (божанског) разума, дух (доброг) савета и (благодатне) силе, дух (божанског) знања и (све што ће проповиједати и чинити као Син Човјечији биће пуно) страха Господњег (Ис. 11, 2). И мирисање ће му бити у страху Господњем, и неће судити по виђењу својих (Богочовјечијих) очију, нити ће по чувењу својих (Богочовјечијих) ушију карати. Него ће по (јединственој) правди (Господњој – Свете Тројице) судити сиромасима и по (Господњој) правици (у Духу Светом) саветовати кротке у земљи, и удариће земљу (благодатним) прутом (божанских) уста својих, и (божанским) духом усана својих убиће (злог) безбожника (сатану). И правда (Господња) ће му бити (моћни) појас по бедрима, и (вјечна) истина (Господња која у Духу Светом обитава у Њему, биће Му божански) појас на боковима (Ис. 11, 3–5). Божанска и човјечанска воља Сина Човјечијег има савршену повезаност и истинско надопуњавање и у таквој савршеној сједињености, уз обострано сагласје, у једној Личности, испуњава се у свему воља Господња. При том свака природа чува своје суштинске природне карактеристике и, као такве, уједињене у једној Личности, не мијењају се, него врше савршену размјену својстава. Ова савршена размјена својстава двију природа у личности Богочовјека Исуса Христа немају никакав утицај на друге двије божанске природе (Оца и Духа Светога) које се непрестано прожимају у Њему. Својства Христове човјечанске природе не могу се пренијети на Оца и Светога Духа јер је само Син Божји попримио тијело тј. оваплотио се и остаје вјечно у оваплоћеном обличју. С тим у вези данас колају разне измишљотине, као што је нпр. да Винчијев код, у коме се срамно говори о томе како је тобоже Христос са Маријом Магдаленом имао тајни брак и чак стекао потомство. Да је Господ Бог хтио тако нешто, урадио би то на самом почетку: прво би створио човјечје тијело (без д
  6. Шта нам о нашој немарности збори Св. Сарафим Саровски: „У данашње време, због своје готово свеопште равнодушности према светој вери у Господа нашег Исуса Христа, због тога што нимало не обраћамо пажњу на оно што чини Његов Божански Промисао за нас, као и због тога што људи заборављају да опште са Богом, дошли смо дотле да смо се, може се рећи, готово сасвим удаљили од истинског хришћанског живота. Нама сада изгледају чудним речи Светог Писма... И зато неки говоре: „Та места су несхватива...“ Али ту нема ничег несхвативог. До тог несхватања дошло је због тога што смо се удаљили од простодушности духовног знања првих Хришћана и, под изговором просвећености, запали у такву таму незнања, да нам се већ тешко свативим чини и оно што су наши стари јасно разумели... Постали смо већ сасвим непажљиви према делу свога спасења, откуда и долази да и многе друге речи Светога Писма не узимамо у оном смислу у коме би требало. А све је то дошло отуда што не иштемо благодати Божје, нити јој допуштамо, по гордости ума свога, да се усели у душе наше, па зато ни немамо истинскога просветљења од Господа, које се ниспошаље у срце људима који су свим срцем гладни и жедни правде Божје. Ето, на пример, када се у Библији каже „духну Бог дах животни у лице Адаму првозданоме, којег саздаде од праха земаљског“ – многи ово тумаче као да то значи да до тога тренутка у Адаму није било душе и духа човјечијег, но да је постојало само тело, створено од праха земаљског у оном саставу, како то баћушка свети апостол Павле потврђује: Да буде свесавршени дух, душа и тело, за долазак Господа нашег Исуса Христа! (1. Сол. 5,93). Сва три ова дела нашег бића, дакле, беху саздана од праха земаљскога, тако да Адам није као мртво но као делотворно (дествујуће) живо биће, слично осталим на земљи живећим и о-душе-вљеним Божјим створењима. Али, ево у чему је суштина човјекова: да Господ Бог потом није дунуо у лице његово овај дах животни, тј. благодат Бога Светога Духа, Који од Оца исходи и у Сину почива и ради Сина се шаље у свет, Адам – ма како да је био савршено саздан, првасходећи сва остала Божја створења, као круна творевине на земљи – остао би, ипак, у унутрашњости својој без Духа Светога, Који га узводи до богоподобног достојанства. И био би као сва остала створења, јер, иако би имао тело и душу и дух, унутра у себи не би имао Духа Светога. Када је, пак, Господ Бог духнуо у лице Адаму дух животни, тек тада је, по речима Мојсијевим, 'Адам постао душа жива' (1.Мојс. 2, 7), тј. савршено подобан Богу, и, као и Он, бесмртан у векове векова.“ Покушајмо на неки начин формулисати размишљање Св. Серафима Саровског о човјековом тијелу и души: Душа жива (крв која животињи даје живот) → тијело → неразумна животиња → овакво својство има свака животиња, уједно и мајмун. Душа жива (крв која човјеку даје живот) → тијело → човјек са ограниченим разумом → понашање оваквог човјека налик је, рецимо, понашању мајмуна. Међутим, кад човјеку додамо разум сличан Божјем: Душа жива (крв) → тијело → дух животни → разуман човјек → овакав човјек је подложан трулежној смрти тијела ако својевољно жели да живи без благодатне животворне енергије Господње. Кад човјековом тијелу додамо ову вјечну благодатну животворну енергију, тијело добија дар вјечног живљења које је прожето благодатном мудрошћу Господњом: Душа жива → тијело → дух животни → Дух Свети животворни → разуман човјек, са даром вјечног благодатног живљења. Кад, напосљетку, све ово објединимо: А створи Господ Бог човека (тијело и крв) од праха земаљског (које у себи нема својство Божјег разума) и дуну му (Господ Бог) у лице дух животни (вјечни Божји разум), и (тад) човјек поста (обједињена) душа жива → и наста разуман човјек са цјеловитом душом живом (тјелесан и духован) (Пост. 2, 7). По овом питању, прво упоредимо Христову Божанску и човјечанску природу. Но, шта се то могло збити за Христовим духом (Божанска природа) и Христовом душом (човјечанска природа)? Позовимо се на Спаситељеве ријечи упућене покајаном разбојнику на крсту: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају (Лк.23, 43) И на ријечи упућене своме Оцу: И повикавши Исус из свег гласа рече: – Оче, у руке твоје предајем (човјечански) дух свој (да га у Духу Светом уз славопој небеских сила - узведеш до твог Престола). На крају Проскомидије кроз молитву исповједа се: "У гробу тјелесно, у аду с душом као Бог, у рају с разбојником, и на престолу био си, Христе, са Оцем и Духом, све испуњавајући, Неограничени". С тим у вези, по промислу Господњем, усмрћено Христово тијело остаје у гробу, Његова душа (човјечанска природа) заједно са разбојником одлази у Рај пред Престо Божји, Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају, дух Сина Божјег (Божанска природа) одлази у ад да избави душе човјечије из сатанских верига, и тако, у неразјељивом јединству (Божански и човјечански дух Сина Човјечијег) са Оцем у Духу Светом све испуњавајући Неограничени. И на сличан начин извршено је Васкрсење: У недјељу, дана трећег, Сила Вишњег кроз Сина Божјег у Духу Светом враћа из Раја душу (човјечанска природа) Сина Човјечијег у тијело и истог трена настаје Васкрсење. Наиме, ако обе духовне природе (дух Сина Божјег и душа Христова) нису по вољи Господњој у истинском јединству напустили своје тијело, онда, нити је Син Божји био у аду, нити је душа Христова била пред Престолом Божјим. Правило које важи за човјечанску природу (душу) Христову), тако важи и за све остале душе кад напусте своје тијело и крену у сусрет своме Творцу. Нажалост, многе душе не стигну у ту спасоносну благодатну Луку (Царство Божје), јер их њихова тежина гријеха спутава. Митарства (царине) које је уз допуштење Господње поставила нечастива сила, не дозвољавају човјечанској души да стигне у Царство Божје. Овдје се очитује бескрајна љубав Господња, Господ Бог прима у своје Царство само оне који се истински покају, очисте и убијеле - да би на себе могли обући благодатну свјетлоносну хаљину. Јер: Благо ономе (као покајаном разбојнику на крсту), коме је опроштена кривица, коме је грех (од Господа) покривен (Пс. 31), и безбједно стигне у Царство Божје. Обрнуто, када би Господ Бог примао у своје Царство непокајане богопротивне душе човјечије - да ли би такво Царство имало свој истински благодатни мир. С тим у вези, човјек се каје и чисти од примјеса гријеха у заједничком садејству душе и тијела, а кад се душа одвоји од тијела – све је препуштено Господу Богу и милости његовој, ако Он кроз истинске молитве Свете Цркве и оних који се истински моле за наше спасење хоће да погледа на и најмање добро дјело које смо Њега ради учинили. Кад се душа одвоји од тијела, запрепашћења ће бити напретек јер Господ Бог је од нас тражио најмањи крст, али због тешког крста на којем се разапе Син Човјечији, тај вјечни угаони камен усљед нашег свјесног богопротивљења стоји као опомена. Рече им Исус: – Зар нисте никад читали у писму: „Камен који одбацише зидари, тај постаде угаони камен“, то би од Господа и дивно је у очима нашим. Зато вам кажем да ће се од вас узети Царство Божије, и даће се народу који доноси плодове његове. И ко падне на овај камен, разбиће се; а на кога он падне, сатрће га (Мт. 21, 42–43). Свети Кирило Александријски о души каже: “Можеш ли да замислиш, душо моја, какав ће те страх и ужас обузети у дан кад угледаш пред собом мрачна лица грозних и дивљих, сурових, немилосрдних и бестидних демона? Већ само виђење њихово страхотније је од сваке муке. На њих гледајући душа се испуњава смућењем, обузима је неспокој, жеља да се куд било сакрије само да их не гледа, да к ангелима Божијим припадне. На руке ангела примљена, и под њиховим окриљем проходећи ваздушна пространства и узлазећи на висину, душа на своме путу наилази на разна митарства (царине)-нешто налик на различите скупине духова што будно пазе на усхођење душа, заустављајући их и чинећи им препреке у стремљењу ка Царству.“ Уједно, Свети Јован Златоуст, описујући смртни час, учи: “Тада су нам потребне многе молитве, многи помагачи, мноштво добрих дела, велико заступништво анђела док пролазимо кроз ваздушно пространство. Ако нам је на путу за страну земљу или град потребан путовођа, колико су нам потребнији путовође и помагачи да нас проведу поред невидљивих власти и сила које господаре у ваздуху, а које се још називају и гонитељима, митарима, порезницима” Наиме, кад Господ Бог нешто створи, то само по себи има предивну унутрашњу духовну и вањску тјелесну љепоту јер у стваралачкој природи Господњој не постоји деформисано (изопачено) стање. Кад Господ Бог створи духовни свијет и човјека, они су у себи и на себи имали благодатан свјетлоносни изглед. Духовно и човјечје тијело има својство преображаја, тј. преображава се из благодатног у неблагодатно и обрнуто. То је све условљено временским пребивањем благодатних божанских енергија Господњих у једном разумном бићу. С тим у вези, на судњем дану Бог Отац ће кроз Сина у Духу Светом сваком човјеку понаособ створити достојно тијело. Ова новостворена тијела, која су у тренутку васкрсења прелијепо изгледала, пред Христом и свима присутнима у трену ће се преобразити (или деформисати) по својој мјери раста. То и Христос наглашава: Пази, дакле, да светлост која је у теби не буде тама (јер у таквом тијелу више никад неће обитавати божанска благодатна енергија Господња). Јер ако је све тело твоје светло да нема ни једног дела тамна, биће светло цело као кад те светиљка обасјава светлошћу (Лк. 11, 35–36). А из прелијепих тијела оних који су се по милости Господњој удостојили да се кријепе благодатним плодовима Дрвета живота извираће божанска свјетлост по мјери њиховог раста у Христу. Такво васкрсло благодатно тијело и душа, по ријечима Христовим, не долази на суд, него ће бити присутно на страшном суду због свеопштег васкрсења живих и мртвих: Заиста, заиста вам кажем: Ко моју реч слуша и верује Ономе који ме је послао, има живот вечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот вечни (Јн. 5, 24). – На овом страшном суду богопротивници ће овим својим неблагодатним изгледом осудити сами себе и Христос ће им рећи: „Идите од мене, проклети, у огањ, вечни који је припремљен ђаволу (кнезу овога свијета) и (злим) анђелима (слугама) његовим“ (Мт. 25, 41). Јер: Заиста вам кажем, не познајем вас (Мт. 25, 12). С тим у вези, у почетку, сви анђели, обитавали су у благодатним животворним енергијама Господњим, а након њиховог пада – Бог вјечне љубави не нарушава даровано им вјечно живљење. Кад би Господ Бог тако нешто дозволио и човјечанској земљаној несмиреној природи – на Земљи би била вјечна долина нераспаднутих губаваца (замислите - на какву би деформисану огубану ругобу личио човјек након неколико хиљада година земаљског неблагодатног живота), какву чека богопротивног (непокајаног) човјека и пале анђеле на крају вијека. Због епитимије (најблаже казне), коју је по својој великој милости наложио благи Бог, човјечје тијело губи привремено право на вјечни живот. Својевољним одрицањем вјечне животворне благодатне енергије, тј. некријепљењем Богом Живим, у човјековом тијелу ће се постепено губити својство вјечног крепког живљења и тијело ће се по милости Господњој вратити у оно од чега је постало (земљу). Код палих анђела посриједи је нешто друго: њихов страшни духовни пад вјечним одрицањем Божје заједнице води их у немирну душевну (подивљалу) пропаст и због тога их Господ Бог на крају вијека мора свезати (оградити) заједно са својим истомишљеницима (човјеком), да не ремете божански мир онима који буду истински жељели да га носе у себи. Њихов богопротивни пут нема повратка, јер у њима је зло надвладало добро, њихов дух животни је подивљао и свјестан је своје унутрашње изопачености (злобе) и због тога већина палих анђела тежи да их Господ Бог претвори у ништавило (јер разумна створења немају ту силу да тај чин сама изврше), да би избјегли страшне унутрашње душевне муке које су произвели својевољном неописивом мржњом. Рецимо, када би промисао Господњи тежио ка ништавилу, да ли би вјечни живот имао било какав смисао? Замислите, живјети вјечно (и при том, не дај Боже, мијењати разне облике (не)разумног живота), да би, у будућности заједно с Господом Богом постали ништа – такво размишљање може имати само болестан (вјечно незадовољни) ум. Рецимо, кад би Господ Бог послије васкрсења живих и мртвих непокајане грешнике претворио у ништавило, да ли би се задовољио праведан суд обећан мученицима, паћеницима и страдалницима у име Христово? Или, рецимо, кад би Господ Бог праведнике васкрсао за живот вјечни, а непокајане грешнике за будуће ништавило, тј. да њихова васкрснута природа (душа и тијело) послије извјесних патњи струне сама од себе да би се зло затрло за све вијекове – каквог смисла има васкрсавати ову палу непокајану богопротивну природу. Зло се не може укротити (насилно смирити), али се може свезати, да би се од њега заштитили они који желе да вјечно живе у истинском миру. Тамо гдје зло по вољи Господњој буде ограђено, нити ће неко моћи у тај тор ући, нити ће ко моћи из њега изаћи. У том тору човјечанске несмирене (непокајане) душе Господ Бог са истинским жаљењем враћа у њихова тијела - да би поновно сједењене са тијелом живјеле вјечан живот у самовољној хаотичној „слободи“, прожетој вјечним немиром. Док угодницима Господњим биће с радошћу даровано вјечно благодатно живљење у Царству Божјем (вјечна бескрајна слобода у Господу), и тим чином истинска правда Господња биће задовољена у јоту. Имајмо на уму да оно што Бог обећа кадар је и учинити (Рим. 4, 20–21). Стога, непрестано тежимо истинском божанском благодатном нераздјељивом јединству (истинског мира, љубави и радости), које обитава у Господу Богу (Светој Тројици). Циљ вјечног живота у Господу Богу јесте да овдје на Земљи оваплотимо у себи истинску правду и вјечну боголикост и сјединимо је са Царством вјечне благодатне слободе. Наиме, када би Бог вјечне љубави све нас овако изопачене и надмене примио у своје Царство вјечног благодатног мира, замислите која би то кључала кречана била – непрестано несмирено међусобно битисање, јер у том Царству наводно не би смјели јавно испољавати своје пало незадовољство пред „страшним“ Царем. Да ли би Царство Божје имало своју вјечну будућност? По обећању Христовом, свако тијело од Господа Бога задобија дар вјечног живљења. У удостојеним човјечјим тијелима обитаваће благодат Господња, а неудостојена богопротивна тијела добиће своју жељену вјечну слободу и вјечно ће живјети без благодатних плодова Дрвета живота (ван Божје заједнице). Ово неудостојено човјечје тијело није ни свјесно какве га страшне муке чекају. Не можемо ни замислити то јадно стање, када у сваком богопротивном човјеку обитава дух нечисти – какав ће то хаос бити у овој мрачној јами неутјешног плача. Читав ад ће се трести од шкргута зуба и јечати од болног плача јер ће у њему обитавати само дух нечистог живота. Духовна тијела нечастиве силе непрестано ће горјети у смрдљивом неугасивом огњу. Уједно, упорно ће покушавати да пробију благодатни огањ- да би допрли до свјетлоносних синова истинског мира (мисли се на непробојни Божји огањ којим ће у аду бити ограђен богопротиван човјек и нечастива сила). Овај огањ (Божји благодатни пламен који пржи непокајану савјест - тј. препознаје најмању богопротивну подвојеност) поразно ће утицати на њихову непокајану природу. (И он повика и рече: „Оче Авраме, смилуј се на ме и пошаљи Лазара нека умочи у (благодатну) воду врх од прста свога да ми расхлади језик; јер се (разједајуће) мучим у овоме пламену (Лк. 16, 24).“ Уједно, у тој хладној непрегладној мрачној јами, неуморно мичитељско присуство духа нечистог у човјековој незаштићеној неблагодатној природи творит ће само – несношљиво паклено мучење, прожето раздирућим болом. – И поврх свега тога, постављена је међу нама и вама (безданска) провалија велика (у којој обитава само несношљива хладноћа и шкргут зуба), да они који би хтели одовуд вама прећи, не могу; нити они отуда нама прелазе (Лк, 16, 26). У аду вјечно ће се осјећати она патња и бол каква је нанесена Господу Исусу Христу на крсту и сваком његовом створењу (тј. сваком човјеку понаособ). Док је човјек био у тијелу, благодат Божја није насилно обитавала у његовом срцу, него се усељавала уз обострану истинску сагласност. И кад човјека, по милости Господњој, осјени ова умилна Божја духовна радост, он у свом срцу осјећа благодатну топлину која нема мјеру и он само тежи ка вјечном сједињењу с благодаћу Господњом. Обрнуто, кад се уз човјеково сагласје усели нечастива сила, тад човјек у себи осјећа сатанску хладноћу и надменост која га наводи само на богопротивност и мржњу према Господу Богу. Кад у дан страшног суда Господ Бог препусти човјека злим анђелима, овај нечисти дух биће вјечно присутан у човјеку и он ће у себи осјећати неописив немир и вјечно неспокојство. Овако поробљена и свезана човјечја воља не може више да се покаје јер јој унутрашње зло то не дозвољава. Муке тјелесне непрестано вапиће Господу Богу и жељети избављење, али душа човјекова, свезана духом нечистим, неуморно ће га мучити и спречавати у томе. Господ Бог жели сваком створеном бићу избављење од вјечних паклених мука, али није до Њега, него до богопротивног (вјечно незадовољног) бића. Он никоме не суди, него удара печат ономе у чему смо сами себе осудили, тј. својевољно одлучили. Оне који су искрено вапили да на било који (искрен) начин задобију милост Господњу Господ Бог неће оставити сиротне, али онима који су искрено тежили сједињењу с нечастивом силом неће бити ускраћено то задовољство. Неки грешно мисле да се смјештањем непокајаних грешника у ову вјечну кућу (ад) Господ Бог на неки начин свети својим непослушним створењима, но овдје ће се унутрашње зло сукобљавати само са собом (тј. мучити само себе), јер у њему више неће обитавати нимало вјечног Добра. Из своје превелике љубави према овим јадним душама, у којима упорно влада самовољна незадовољствена несмирујућа подвојеност, Господ Бог ће вјечно нудити себе, али они неће моћи примити у себе тај вјечно задовољствени благодатни огњени мир Господњи. Привремени живот: Кад му смрт покуца на врата, човјек углавном призива живот и радо би још живио у свом трулежном тијелу. Само су угодници Господњи с радошћу прихватали смрт јер су истинским благодатним сједињавањем са Духом Светим осјетили бескрајну љепоту благодатног живљења у заједници са Светом Тројицом. Вјечни живот: Душа човјекова на судњем дану добија своје ново вјечно одијело (ново тијело), као доказ да је Господ Бог у почетку створио човјека за вјечно живљење у заједници с Њим. Они који се по милости Господњој удостоје Царства Божјег видјеће и осјетиће бескрајну љепоту тог благодатног царства. У Царству благодати човјеков живот имаће свој суштински смисао и бескрајну љепоту прожету миром и радошћу у узајамној бескрајној благодатној љубави са Богом Живим. С друге стране, у царству таме (паклу) човјек ће због тешких душевних и тјелесних патњи призивати смрт, но то му неће дозвољавати вјечно живљење. Вјечно живиш, али вјечно умиреш, призиваш вјечни мир, али спутава те вјечни немир, призиваш спокојство, а у теби обитава вјечно неспокојство, хоћеш да отвориш душу, а спречава те твоја подвојена савјест, призиваш Господа Бога и његову милост, а спутава те дух нечисти и његова немилост, призиваш свјетлост, а у теби вјечно обитава тама, призиваш топлоту, а у теби је вјечна несношљива хладноћа, призиваш радост, а вјечно плачеш и шкргућеш зубима. С тим у вези, довољно нам говори овај примјер: А кад нечисти дух изађе из човека, иде кроз безводна места тражећи (другу подесну особу да би нашао) покоја, и не налази. Онда каже: Да се вратим у дом свој откуда сам изашао, и дошавши нађе (га опет непокајан и без заштите Божје) празан, пометен и украшен (за нечисте духове). Тад отиде и узме са собом седам других (нечистих) духова горих од себе, и ушавши борави онде; и буде потоње горе човеку ономе од првога. Тако ће бити (у паклу) и овоме роду зломе (у вијекове вијекова) (Мт. 12, 43–45). Дакле, какав дух буде присутан у нама – с таквим духом ћемо се сјединити у будућем вијеку (наиме, на Земљи од тог насилног сједињења са нечастивом силом – чува нас бескрајна милост Господња и наши анђели чувари). Коју светлост требамо слиједити? У ВРИЈЕМЕ ОВО: И рече Бог (Отац у истинском сагласју са Сином у Духу Светом): ‘Нека буде светлост.’ И би светлост. И виде Бог светлост да је добра, и растави Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) светлост од таме. И светлост назва Бог дан, а таму назва ноћ. И би вече и би јутро, дан први (Пост. 1, 3–5). Нека буде (благодатна) светлост. – Бог-Отац кроз Сина у Духу Светом дан први прво дарова Земљи и будућем небу исту божанску благодатну свјетлост као што је даровао духовним бићима у Царству Божјем. И све што буде створено, обитаваће у овој божанској благодатној свјетлости и будућа свјетила небеска биће, причасници ове невештаствене свјетлости. Јер ова свјетлост, дана првог, дарована је од Господа Бога читавој васељени, да благодатно обасјава Земљу као незалазно Сунце. Нажалост, човјек се с временом својевољно одрече ове свјетлосне благодати – јер кад Адам и Ева падоше, тад зачуше глас Господа Бога, који иђаше у врту кад захлади (љубав човјекова према Господу Богу)– јер сва васељена остаде без ове благодатне свјетлости и благодатне топлоте (Пост. 3, 8). Првостворени благодатни човјек је кроз божанску свјетлост Сина Божјег у Духу Светом видио вјечну славу Бога Оца. То нам потврђује псалмопјевац Давид: Јер је у тебе (Оче) извор животу, твојом светлошћу (Оче) видимо светлост (твога Сина, кроз коју си дао живот свијету) (Псал. 35, 9). И апостол Јован збори: (од вјечности) Беше (Очева) светлост истинита која (кроз Сина у Духу Светом) обасјава свакога (преображеног) човека који (кроз божанску свјетлост Сина Божјег у Духу Светом) долази (Оцу) на (благодатни) свет (небески). У свету (у почетку) беше (присутна и божанска свјетлост Бога Сина Божјег), и свет (вољом Очевом) кроз њега (сав) поста, и (кад поново дође по вољи Господњој да и као Богочовјек буде свјетлост свијету, нажалост, заслијепљени греховни) свет га не позна. (Јн. 1, 9–10). Ту исту свјетлост видио је апостол Павле: И тако идући у Дамаск овлашћењем и наређењем од првосвештеника, у подне царе, видех на путу са неба светлост већу од сијања сунчанога, која обасја мене и оне који иђаху са мном (Да. 26, 13) Печат удара апостол Јован: У почетку беше Логос (Ријеч), и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог. Он беше у почетку у Бога. Све кроз њега постаде и без њега ништа не постаде што је постало. У њему беше живот, и живот беше светлост људима. И светлост светли у тами, и тама је не обузе (Јн. 1, 1–5). И зато вјерујмо: у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божјег, Јединородног, од Оца рођеног прије свих вјекова; Свјетлост од Свјетлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, не створеног, једносушног Оцу, кроз Кога је све постало. И виде Бог светлост да је добра и растави Бог светлост од таме (Пост. 1, 4). –Растављањем свјетлости од безданске таме Бог уједно и Земљу постави на мјесто гдје и данас обитава, тј. постави је на оно мјесто гдје ће се редовно мијењати дан и ноћ. Зашто је била „ведра“ ноћ? Нека (на Земљи) буде (слична невештаствена) светлост (као што је дарована духовном небу). И би (таква) светлост (Пост. 1, 3). Ова невештаствена свјетлост биће мјера свему и она ће у прва три дана Божјег стварања Земљи бити и Сунце (свјетлосни дан), и Мјесец и звијезде (ведра ноћ), јер у себи носи одређену благодатну свјетлосну прилагођеност даровану од свог Творца. Кад Господ Бог хоће да нешто створи, ствара то под видом благодатне свјетлости, којој није ограничена мјера и количина. Ако дан други није било присуство благодатне свјетлости која је причињавала одређеном безданском простору свјетлосну ведрину, онда је дио свода створен и раширен у таму, што је неспојиво с Божјим свјетлосним стваралаштвом.
  7. И истеравши човека настани га источно од врта Едемског и постави пред вртом Едемским херувима, с пламеним мачем, који севаше, да чува пут ка дрвету од живота (Пост. 3, 24). – Кад човјек по вољи Господњој би настањен у Едемски врт, Господ Бог постави врховног анђела Господњег (Луцифера Деницу) да чува дрво од знања добра и зла - из два разлога. Први - указује му бескрајно повјерење које доликује врховном Анђелу, да опомене човјека ако се човјек дрзне да својевољно проба забрањени плод, док Господ Бог буде одсутан у видљивом облику из Едемског врта. Други - Господ Бог уједно веома добро зна да анђео Господњи (Луцифер Деница) носи у свом срцу велико незадовољство и чином постављања на то мјесто уједно и њега ставља на кушњу - да ли ће се дрзнути и човјека покушати навести на зло (исто незадовољство које је произвео у себи). А Бог (Отац) рече: „Ко ти каза да си го (тј. да на себи немаш више благодатну хаљину)?“ (Пост. 3,11) – Да ли се ове ријечи Господње односе на нечастивог дрзника Луцифера Деницу - сами расудите. Због такве подле дрскости Господ Бог рашчини Луцифера Деницу и умјесто њега ... постави пред вртом Едемским (другог) херувима, с пламеним мачем, који севаше, да чува пут ка дрвету од живота (Пост. 3, 24). Како тај догађај описује пророк Језекиља: Овако вели Господ:„Ти си печат (ствалачког) савршенства (Господњег), пун си (био) мудрости (Господње), и сасвим си (благодатно) леп (створен). Био си у Едему врту Божјем (пред престолом Господњим - Дрветом живота и уједно чувао дрво од знања добра и зла), (пред Дрветом живота) покривало те је свако драго камење: смаргад, топаз, дијамант, хризолит, оникс, јаспид, сафир, карбункул смарагд и злато, онај дан кад си се родио начињени ти бише бубњеви и свирале. Ти си био херувим, помазан да заклањаш (дрво од знања добра и зла), и ја те поставих, ти беше на светој гори Божјој (Едемском врту), хођаше посред камења огњеног. Савршен беше на путевима својим од дана када се роди док се не нађе (љубоморно) безакоње на теби. Од мноштва (заводничке) трговине своје напунио си се изнутра (безумног) насиља, и (на духовном небу) грешио си (заводећи многе анђеле), зато ћу те бацити као нечистоту са горе Божје, и затрћу те између камења огњенога, херивуме заклањачу! Срце се твоје понесе (уображеном) лепотом твојом, ти поквари (светлоносну) мудрост своју (заводничком) светлошћу својом, бацићу те на замљу, пред (похлепне пале замаљске) цареве (Адама и Еву) ћу те положити да те гледају. Од мноштва (помраченог) безакоња свога, од неправде у (заводничкој) трговини својој оскрнавио си светињу своју (којој си обтавао), зато ћу (у Духу Светом) извести (на замљу Божји) огањ испред тебе, који ће те (кроз Сина Човјечијег) прождријети, и обратићу те у пепео на замљи пред свима који те гледају (као свог божјег цара). Сви који те (са обожавањем) познају међу народима препешће се од тебе (јер вјерујући теби и твојим лажима изгубише Царство Божје), бићеш страхота, и неће те бити довека“ (Јез. 28, 11-19). Наиме, тог кобног дана (недеља) док је Господ Бог видљиво био одсутан из Едемског врта, змија се лукаво попе на дрво од знања добра и зла. Истог момента, нечастиви дрзник сатана усели се у њу и своју благодатну силу претвори у магију, тј. Адаму и Еви причини да је змија једући овај плод, добила изглед нописивог божанства. Кад су пробали забрањени плод, истог трена (као обиљежје издајства) на њиховим полним дјеловима тијела почеле су расти срамне стидне длаке које кријемо до данашњег дана. Због тога Адам и Ева сплели су лишће од смокве и себи начинили хаљине, јер су се преобразили у неко друго, њима непознато стање. Кад Господ Бог рашчини Луцифера Деницу, наста побуна појединих анђела на духовном небу. Њихова се побуна састојала у томе да је Луцифер Деница од Господа Бога неправедно рашчињен и да Адам и Ева због своје радозналости не заслужују смрт. По том питању, Бог Отац, тј. истинска воља Господња (Свете Тројице) не прихвата такве пале брбљарије. Због тог палог незадовољства наста рат на духовном небу и у том рату незадовољни анђели бише збачени у поднебесје. То нам потврђује апостол Јован: И (након човјековог страшног пада, на који га подло наговори нечастиви) наста рат на (духовном) небу, (и у име истинског мира Господњег одважни) Михаил и (одважни) анђели његови заратише на (подмуклу) аждају, и ратова (подла) аждаја и (лицемјерни) анђели њезини, и не одолеше (истинским благодатним одважним слугама Господњим), нити им се више нађе места на (духовном) небу. И збачена би аждаја велика, стара (лукава) змија, која се зове ђаво и сатана, која (злоупотребом своје мудрости коју јој је Господ Бог даровао наставља и даље да) заводи сав васиони свет, и збачена би на земљу (у поднебесну сферу), и с њом бише збачени анђели њени (Откр. 12, 7–9). Након истјеривања незадовољне анђеоске силе са духовног неба и срамног пада човјековог, Адам се поклања Луциферу Деници као своме цару (јер је повјеровао његовим лажним обећањима - Све ћу ово дати теби ако паднеш и поклониш ми се, Мт. 4, 9), тј. своју кнежевску власт добровољно предаје у његове руке. Послије ових немилих догађаја, Луцифер Деница и његови поданици имали су благонаклоност према човјеку, тј. били су истомишљени „пријатељи“. То неблагодатно пријатељство трајало је све док се није родио Каин, а поготово Авељ. Авељ је био благочестив и чезнуо је само за благодаћу Господњом и он је као такав по плану нечастиве силе морао бити уклоњен са лица земље. Да би се тај подли чин извршио, нечастива сила нашла је најбољу подлогу у незадовољном Каину. Још кад придодамо Адамов покајни вапај Господу Богу да добије поново мушког потомка (Сита), нечасива сила се окреће против човјека и упорно тежи да га уништи. С тим у вези, милостива воља Господња премудро дела и савршено припрема спасење (избављење) рода људског из канџи ђавољих. По Њиховој савршеној (доброј) вољи Син Божји у Духу Светом оваплоћује се у истинској служитељици Госпoдњој Дјеви Марији. Наиме, Син Божји није тек тако очовјечио. План очовјечења и спасења рода људског имао је веома дубок и савршен смисао. По том питању, требало је разрадити савшени план како избјећи све сплетке ђавоље да би се Син Божји родио, притајено растао, припремао се у Духу Светом за будућу спасоносну јеванђељску проповјед, био разапет на крст, васкрсао и побједио смрт и самим тим испунио у свему истинску вољу Господњу (Свете Тројице). Том савршеном јеванђељском мисијом Син Божји часно се избори за своје Царство које му је од вјечности намјенио његов Отац. Задатак нимало лак, али је заиста савршено одрађен - достојан истинског дивљења. Све је било подређено само једном циљу, а то је да се од самог зачећа човјечанска природа у Духу Светом истински сједини са божанском природом Сина Божјег и приведе Богу Оцу. Самим тим, Син Човјечији доказује да свака човјечанска природа може бити непрестано сједињена са Господом Богом (Светом Тројицом) ако то она истински жели. Зато ће вам сам Господ дати знак, ето девојка ће затрудњети и родиће сина, и наденуће му име Емануло (као дијете, божанско), масло и (духовни) мед јешће, док (у Духу Светом) не научи одбацити зло (које обитава у свијету), а изабрати добро (које ће многе привести спасењу) (Ис. 7, 14). Кад је Син Човјечији напунио тридесет година, Његова човјечанска природа била је у Духу Светом иста као Адамова природа кад је био створен. ...Као што ни Син Човечији није дошао да му служе, него (је послушно сишао с неба међу греховни свијет) да (предано у Духу Светом) служи (Богу Оцу и да својим истинским служењем покаже како се одолијева свим искушењима и ни за јоту не одступа од воље Господње) (Мт. 20, 28). Ја дођох (на Земљу као истински Пастир Божји) да (све подучим божанској Истини, да у себи вјечни благодатни) живот имају и да га имају у (вјечном благодатном) изобиљу. Ја сам пастир добри (који у Духу Светом слуша истински глас Оца свог) (Јн. 10, 7–11). Истински гледано, Његова човјечанска природа одољела је свим искушењима, чак и у тренутцима колебљивости није поклекла (пала), него је истински призивала Бога Оца за помоћ. И јави му се (крепосни) анђео (Господњи) с неба крепећи (причешћујући) га (плодом Дрвета живота). И будући (Његова човјечанска природа) у смртној борби (сад укрепљена плодом Дрвета живота), мољаше се (Богочовјек Исус) усрдније, а зној његов беше као капље крви које капљу на земљу (Лк. 22, 43–44). Кад је Син Човјечији обавио у потпуности своју Месијску мисију и привео своју човјечанску природу Богу Оцу, Бог Отац рече свом истински вољеном Сину - Рече Господ (Отац) Господу моме (Исусу Христу): „Седи с Моје десне стране док Ти непријатеље не положим под ноге“ (Пс. 110, 1). У овој борби између човјека и палих анђела, тј. између добра и зла које се у њима прожима, Господ Бог хоће да с временом одвоји само оне који истински желе да у њима непрестано обитава вјечна неразјељива благодатна Истина. Погледајмо шта Свети Серафим Саровски каже о првоствореном човјеку и рајском насељу: „Али ево у чему је сила и слава човекова. Господ Бог је после удахнуо у Адама дах живота, то јест благодат Господа Бога Духа Светога, Који од Оца исходи и у Сину почива и ради Сина се у свет шаље. Адам је виши од свих створења Божијих, круна Божијег стварања на земљи, зато што има у себи Свесвети Дух Божији. Тек када је Господ удахнуо у Адама дах животни, он поста „душа жива“, то јест, савршено подобан Богу и као Он бесмртан у векове векова. Читава природа била је покорна Адаму као љубимцу Божијем и као господару и цару твари. И све живо умиљавало се њему као најсавршенијем створењу Божијем на земљи. Онај дах животни који је Творац васељене и Сведржитељ Бог удахнуо у Адама испунио је Адама толиком мудрошћу да никада није било, нити ће бити на земљи мудријег човека. Кад му је Господ заповедио да надене име тварима, Адам је свакој твари дао такво име које управо одговара њеним својствима. Тим истим дахом живота Адам је чуо Господа како ходи по рају, разумевао речи Божје, разумевао беседу светих анђела, као и језик звери, птица и осталих животиња. Сад је све то сакривено од нас, палих и грешних. Међутим, Адаму је све то било јасно. Ту исту мудрост Господ Бог је даровао и Еви и створио је, не од праха земаљског, него од тела Адамовог у Едему сладости, у рају који је Он посадио на истоку. А да би њих двоје могли заувек задржати у себи та бесмртна благодатна и савршена својства оног даха живота, Бог је подигао усред раја Дрво Живота у чијим се плодовима чувала суштина и пуноћа дарова Божанског даха. Да Адам и Ева нису згрешили, то би и они и све њихово потомство могли, једући плодове с Дрвета Живота, вечно одржавати у себи животворну силу Божије благодети, бесмртну младост, вечну пуноћу тела, душе и духа, бесмртност и непролазно блаженство. Али, кад су они превремено и противно заповести Божијој окусили плод са дрвета познања добра и зла, и себе изложили невољама које су биле последице преступања заповести Божије тада су се лишили тог неоцењивог дара благодати Духа Божијег, тако да до самог доласка у свет Богочовека, Господа нашег Исуса Христа, Дух Божији не беше у свету, јер Исус не беше прослављен (Јн. 7, 39). Па ипак, то не значи да у свету уопште није било Духа Божијег. Његово присуство само није више било онако потпуно као што је било у Адаму, или после у нама православним хришћанима.“. Упечатљив доживљај тог истог рајског (Едемског врта) насеља налазимо и у житју светог Андреја Христа ради јуродивога (9. вијек). Његов опит забиљежио је светитељев пријатељ Никифор: „Једном приликом, током страшне зиме, када је свети Андреј укочен од мраза и готово мртав лежао на градској улици, изненада је у себи осјетио топлину и угледао прекрасног младића чије је лице блистало као сунце. Он је светога спровео до Раја и до трећег неба. Божјом вољом остао сам двије недеље у слатком виђењу ... Нашао сам сам се у прекрасном и блиставом Рају. Моји ум и срце били су задивљени неописивом красотом Раја Божјег и ја сам се наслађивао корачајући по њему. Тамо сам видјео мноштво вртова пуних високог дрвећа које је њихањем својих врхова радовало моје очи. Са његових грана распростирао се снажан миомирис... То дрвеће се по својој љепоти не може упоредити ни са једним овоземаљским дрветом. У тим вртовима било је много златокрилих птица, снијежнобјелих или најразличитијих боја. Сједјеле су на гранама рајског дрвећа и пјевале тако чудесно да сам од љепоте њиховог појања био у испуњењу...“ По ријечима Блаженог старца Серафима, дах животни који је Творац васељене и Сведржитељ Господ Бог удахнуо у Адама има своју савршену логичност. Наиме, први човјек био је створен у благодатном (бескрајном – мудром) стању, али својим падом преобрази се у неблагодатно (ограничено – немудро) стање. У човјековом уму обитавала је бескрајна божанска благодатна мудрост, коју му је у самом почетку даровао Творац. Нажалост, човјек се својевољно одрече ове непроцјењиве благодати и дође у стање ограничености свог немоћног (трулежног) ума. Божанска мудрост човјековом уму нудила је савршен бескрајан развитак у благодатним мислима, прожетим благодаћу Духа Светога. Човјеков ограничени неблагодатни ум непризивањем ове благодати Господње с временом отишао је чак у дивљаштво. Доказ за то су многа племена која су кроз вијекове у себи својевољно изгубила осјећај савршеног Бога јер су непрестано и тврдоглаво призивали богове који су их одвели до најнижег степена примитивизма (дивљаштва). Да је, којим случајем, човјек остао сједињен са Господом Богом, људски род имао би неограничене мислене благодатне могућности и савршено би се развијао. Промислите: Да је заиста остало све у Божанској благодати – а све је Њиме и (само) за Њега (као Богочовјека) саздано (Кол. 1, 14) – да ли би се дуго чекало да с нама у Царству Божјем обитава Бог у човјечијем тијелу? Разлог човјековог пада лежи у томе: Нечастиви је у себи носио неописиву љубомору и завист што ће Син Божји као Богочовјек владати сједињеним благодатним земаљским и небеским Царством и због тога наведе Адама и Еву на страшан пад. Суштина човјековог пада лежи у сљедећем: први човјек створен је с великом благодатном пуноћом. Адам је посједовао дар виђења будућих благодатних догађаја па је тако видио и свог Цара (Сина Божјег) како као Богочовјек влада благодатним родом нашим земаљским, сједињеним с духовним благодатним Царством Божјим. С временом, и у Адаму проклија сјеме љубоморе и зависти (прожето наметнутим мисленим дејством нечастивога) и он се веома обрадова што ће преко забрањеног плода дрвета знања добра и зла прије Сина Божјег постати самостални богочовјечански цар, тј. дрско хтједе да заузме Његов будући Богочовјечански Царски престо. Благодатни Адам и Ева били су по вољи Господњој створени да, као благодатни кнез и кнегиња, размноже благодатни човјечански род и благодатном мудрошћу владају Земљом. Син Божји пак од вјечности је био одређен од свога Оца да као оваплоћени Богочовјечански Цар божански влада сједињеним земаљским и небеским Царством. Али, нажалост, умјесто да први благодатни човјек испуни вољу Господњу, он се успротиви. И Син Божји дође да нам личним примјером покаже како се истински служи Богу Оцу – као што ни Син Човечији није дошао (у својој моћној Божанској сили) да му (у страху) служе, него (је послушно сишао с неба међу греховни свијет) да (скрушено) служи (Богу Оцу и да својим истинским служењем покаже шта је истинска воља Очева) (Мт. 20, 28). Богочовјек Исус показао нам је својим примјером живота како је први човјек Адам требао живјети и поштовати све законе Господње. Христос се родио без гријеха, као што су Адам и Ева створени без гријеха. Адам и Ева послушаше сатану и пожељеше да буду као горди кнез немира, који кроз своје непрестано пакосно незадовољство жудно тежи да сједне на царски Престо, а Богочовјек Исус отјера од себе сатану, кнеза овога свијета, јер само жели да у Духу Светом испуњава вољу Господњу, тј. предано служи Богу Оцу. С тим у вези, направимо мало поређење: Анђео Луцифер Деница, створен је са насвјетлоноснијом благодатном пуноћом мудрости Господње, имао најузвишеније свјетлоносно достојанство, погорди се, разједини се са Господом Богом (Светом Тројицом). Благодатни човјек Адам, створен је са великом благодатном мудрошћу Господњом коју до сада ни један грешан човјек није имао у себи, постављен за владара Земље и као такав би настањен међу изобиље плодова земаљких, погорди се (незадовољан би), разједини се са Господом Богом (Светом Тројицом). Бог Син Божји, у личности Исуса Христа савршено обједини оно што Адам и Луцифер Деница разјединише, по вољи Господњој, роди се у неусловној пећини, живио веома скроман (сиромашан) живот, не успротиви се (у свему показа своје истинско задовољство), него у овој грешној долини скрушено и са страхом Божјим у себи Богочовјеку сачува Тројичну сједињеност тј. у свему испуни истинску нераздјељиву вољу Господњу (Свете Тројице). Застанимо на тренутак код још једног малог поређења. Стари завјет: Петак. Дан кад је створен благодатни човјек Адам. – А створи Господ Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) човека од праха земаљског и дуну му Бог у лице дух животни, и поста човек (благодатна) душа жива (Пост. 2, 7). – И благодатни човјек поста слободно разумно створење, слично Господу Богу, тј. доби благодату узвишеност и поста подобан - вјечно узвишеном Господу Богу. Субота. И благослови Бог седми дан, и посвети га, јер у тај дан почину од дела свог (Пост. 2, 3). – Дан кад Бог почину и препусти човјека бескрајној слободи воље. И недјељног дана. Којег? Десио се дан жалости – кад благодатни Адам изгуби благодатни живот (разапе се) – жудно окуси плод са дрвета од знања добра и зла. Нови завјет Петак. Дан жалости – кад човјек уз помоћ кнеза овога свијета разапе Богочовјека Исуса и одузе му живот и покуша га поистовјетити с обичним смртним човјеком. Субота. У царство таме (ад), гдје је душа Адамова обитавала, долази Син вјечне љубави, избавља Адама (и све оне који су вапили за истинским спасењем) из сатанских верига, у које је био окован. Адама је ту довело његово непрестано незадовољство. Наиме, Адама је нечастиви преко безумне змије убиједио да ће, ако га послуша и куша забрањени плод, постати бесмртни богочовјек (бесмртни Богочовјек је Господ Исус Христос, док дар вјечног живљења - имао је благодатни човјек Адам кад је био створен). Нажалост, тим чином Адам паде и својевољно опредјели се за нечастивог (злог) господара. Слично томе, Богочовјека Исуса нечастиви је наговарао да му се поклони (Све ћу ово дати теби ако паднеш и поклониш ми се, Мт. 4, 9). Богочовјек Исус не паде и тим чином отвори нам врата вјечног живота (бесмртност). Недјеља. Дан радости – кад Бог Отац у Духу Светом васкрсну Сина Свога и побиједи смрт и дан жалости (смрт), преобрази у дан радости – нова нада у живот вјечни. Зашто се сада слави недјеља, а не субота? У Старом завјету субота је била дан кад се славио Господ Бог, јер се доврши небо и Земља. Недеља је била дан срамоте и жалости због човјековог нечасног пада. Кад је Син Божји васкрсењем побиједио смрт и човјеку вратио наду за вјечни живот, од тада се недјеља, сама по себи, слави као дан радости. О овоме наш Моћни Заштитник каже: Или нисте читали у Закону како суботом свештеници обесвећују, у храму суботу обесвећују, па нису криви? А ја вам кажем да је овде већи од храма (већи од постања неба и Земље). Кад бисте пак знали шта је то: „(сваког дана) Милост хоћу (да чините људима) а не (само суботње) жртвоприношење“, (тад) не бисте осуђивали невине. Јер је Син Човечији господар и суботе (ако се добро чини у славу Господњу) (Мт. 12, 5–7). Бога нико није видио никад; Јединородни Син који је у наручју Оца, он га објави (Јн. 1, 18). Овдје нам се намећу загонетна питања: 1. У каквом облику видје Бога благодатни Адам? 2. У каквом облику видје Бога неблагодатни Адам? 3. Суштину Божју сигурно није видио, али у каквом га је Адам облику видио?
  8. Свака ријеч у светом Писму има свој богонадахнути смисао и све што је написано, написано је надахнућем Господњим. Нажалост, ми у себи немамо благодат Духа Светога и самим тим не знамо истински растумачити Мојсијево богонадахнуће. Питање које се намеће: Да ли је Господ Бог потопио сву земљу? И рече Господ: Хоћу да истребим са земље људе, које сам створио, од човека до стоке и до ситне животиње и до птица небеских, јер се кајем што сам их створио (Пост. 5, 7). – Бог (Отац у истинском сагласју са Сином у Духу Светом) дефинитивно је одлучио извршити страшан помор незамислив за човјеков ограничени ум: Јер ево пустићу потоп на земљу, да истребим свако тело, у коме је жива душа под небом, што је год на земљи, све ће изгинути (Пост. 6, 17). И што обећа то и учини: Све што имаше душу живу у носу, све што беше на копну, помре. И истреби се свако тело живо на земљи, и људи и стока што год гмиже, и птице небеске, све се истреби са земље (Пост. 7, 22–23). – Богонадахнути Мосије спомиње земљу - све се истреби са земље, а уједно и копно - све што беше на копну, помре? Да се овдје, кад је копно у питању, све што беше на копну, помре, можда не ради од једном или евентуално два потопљена копна (континента)? Наиме, ако се уништава све што је створено, онда то и значи СВЕ. Овдје се човјеков ограничени неблагодатни ум сукобљава с низом нелогичности. Јер Господ каже: и истребићу са земље сва жива бића, која сам створио (Пост. 7, 4). – Значи, на Земљи ће бити истребљено све што има душу живу, тј. свако тијело. То потврђује и овај цитат: И истреби се свако тело живо на земљи, и људи и стока што год гмиже и птице небеске, све се истреби са земље. Само Ноје оста и што с њим беше у лађи (Пост. 7, 22) Ако ово правило важи за сва жива бића, требало би важи и за рибе. Да ли су рибе Господу Богу милије од других створења или је посриједи нешто друго? Покушајмо наћи било какво рјешење? Логички гледано, ма колико киша падала и ма колики потоп био, живот у води рибама не смета осим ако вода није загађена. Уједно, кад би Господ Бог уништио све рибе и оставио само по пар, да ли би рибе грабљивице до краја потопа појеле већину рибљих врста и начиниле пустош у многим водама. Јер Господ Бог створи од земље све звери пољске и птице небеске, и доведе Адаму да види како ће коју назвати (Пост. 2, 19). – Кад је Господ Бог створио животиње и птице и довео Адаму да им да имена – да ли су све те животињске врсте биле присутне пред Адамом. Логички гледано, након давања имена, свака животиња и птица „требала“ је да се скраси тамо гдје јој промисао Господњи одредио мјесто. Али, шта са оним птицама и животињама које нису способне да прелете или препливају океан и дођу у своје будуће обиталиште? Шта је у том случају промисао Господњи чинио? Но, прво да видимо колика је Нојева лађа: Начини себи лађу од дрвета чемпреса, и начини преграде у лађи, и затопи смолом изнутра и споља. И начини га овако. У дужину нека буде триста лаката, у ширину педесет лаката, у висину тридесет лаката. Пусти доста светлости у лађу и кров му сведи одозго од лакта, и направи врата лађи са стране и начини на три спрата; доњи, други и трећи (Пост. 6, 14). Дужина лађе је триста лаката, ширина педесет лаката, висина тридесет лаката. У такву лађу треба смјестити: 1. осморо људи 2. све животиње и птице и гмизавце што Господ Бог створи на Земљи 3. и ускладиштити у одређене просторије сву храну за човјека и све животиње. Стручњаци сматрају да на Земљи живи преко милион врста живих организама. Лађа није била потребна разним врстама риба, љускара, мекушаца и њима сличним. Али ако је Земља била сва потопљена, како су опстале разне врсте гмизаваца и инсеката? Инсекти су можда и могли опстати у учауреном (конзервираном) стању, али се за гмизавце то не би могло рећи. А шта бива с многим врстама инсеката, који се не размножавају у води, као што су, рецимо, пчеле? Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) каже Ноју: што је год на земљи све ће изгинути (Пост. 6, 17). – Дакле, све ће бити истријебљено и више неће бити под небом многих животињских и птичијих врста. Ипак, данас смо свједоци постојања великог броја тих створења на Земљи, а нигдје у Светом писму не пише да је Господ Бог још нешто додатно стварао. Такође, ваља поменути и да су неке врсте у самом почетку по вољи Господњој изумрле, и те изумрле огромне животиње никако не би могле да се смјесте у просторије ове лађе. И узми са собом свега што се једе, и чувај код себе, да буде хране теби и њима. И Ноје учини, како му заповеди Бог, све онако учини (Пост. 6, 21). Колико ће биљне хране за вријеме потопа требати човјеку и животињском свијету, будући да су сви били биљоједи?! С тим у вези, замислимо једног имућног домаћина, који има више домаће стоке и перади. Колико би му требало биљне хране само да се презими док не дође прољеће? Кад се све ово људски посложи, природно гледано, долази се у одређену проблематику. Како оволике животиње, птице и гмизавце распоредити по просторијама да им не буде тијесно и да буду мирни? Ипак је ово дуг и мукотрпан период и кад данас посматрамо већину животињских врста, оне су углавном у сталном природном покрету. И да ли је у лађу слетјело од сваке врсте по пар инсеката? Уједно се намеће питање да ли је довољан број ових инсеката (без обзира колико се размножили током боравка на лађи)? Јер кад инсекти по вољи Господњој напусте лађу, да ли ће задовољити природне потребе биљног свијета по читавој земљи? И би потоп на земљи за четрдесет дана, и вода надође и узе лађу, и подиже од земље (Пост. 7, 17). – Дакле, потоп је трајао четрдесет дана и ноћи. ...и вода надође и узе лађу, и подиже од земље. – Како је киша падала, тако је вода почела лагано надолазити, и како су пролазили дани: И навали вода, и уста јако по земљи и лађа стаде пловити водом. И наваљиваше вода све више по земљи, и покри сва највиша брда што су под целим небом. Петнаест лаката дође вода изнад брда, пошто их покри (Пост. 7, 18). –Претпоставимо висину тих брда у области у којој је човјек тада живио и кретао се. Једно је вјероватно: да човјек није могао прећи на друго копно (континент) јер до тада није знао да направи лађу. Али питање које се намеће јесте: Да ли су планина Арарат и други планински масиви прекривени петнаест лаката? Ако јесу, замислите која је то количина воде на Земљи. А кад Господ Бог нареди: И затворише се извори бездану и уставе небеске, и дажд с неба престаде. И стаде вода опадати на земљи, и једнако опадаше после сто и педесет дана (Пост. 8, 2). – Кад је вода опала: и посла Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) ветар над земљом да сузбије воду (Пост. 8, Куда с оволиком количином воде? Куда би вјетар могао да сузбије воду? Да ли ће можда отићи у изворе под земљу? И кад би вода отишла под земљу, да ли су воде биле помијешане и треба ли их природном филтрацијом раздвојити, да би Ноје, кад изађе из лађе, имао питку воду. У почетку, кад је Земља била сва под водом, промисао Господњи је прво за њу начинио спремишта у која ће ту воду смјестити и дан трећи нареди да се вода повуче и покаже се копно. Послије потопа, прије него што на копну вода бјеше пресахнула: Те се устави лађа седмога месеца, дана седамнаестога, на планини Арарату (Пост. 8, 4). – Нојева лађа зауставила се планини Арарат, не тако далеко од области у којој су Ноје и његови синови живјели? И да ли су Ноје и остали у лађи спремни на нове климатске услове или ће се вратити у своју првобитну постојбину? Кад су били сви подесни услови, Бог рече Ноју: Изађи из лађе ти и жена твоја и синови твоји и жене синова твојих с тобом, све животиње што су с тобом од свакога тела, птице и стоку и што год гмиже по земљи, и нека се разиђу по земљи, и нека се плоде и множе на земљи. И изађе Ноје и синови његови и жене синова његових с њим. Све звери, све ситне животиње, све птице и све што се миче на земљи по својим врстама изиђоше из лађе (Пост. 8, 16–18). Из лађе изиђоше: – Све звијери. Које су то звијери? – Све ситне животиње. Које ситне животиње? – Све птице. Које птице? – Све што се миче по земљи по својим врстама. Да ли се овдје ради и о инсектима? А Бог рече: нека се разиђу по земљи... Али куда да се разиђу? Да се разиђу по свој Земљи, тј. по свим континентима, већина ових животињских врста има непремостиву препреку, а то су мора и океани. Разићи се по Земљи може на једном или два континента ако су међусобно повезани. А да би дошли на други континент, већина животињских врста мора или препливати или прелетјети. Природно гледано, многе од њих природно физички и летачки нису спремне за то. Узмимо нпр. једну обичну птицу – како би она без одмора могла прелетјети преко океана на други континент, а да не говоримо о гмизавцима и осталим животињским врстама, тј. свему што се миче по земљи. Тек да не спомињемо колико је за опстанак биљног и животињског свијета важна њихова међусобна повезаност. Наиме, кад данас гледамо научне емисије, видимо да свако створење има своју сврсисходност и да је по вољи Господњој све савршено прилагођено климатским условима у којима обитава. Уједно, Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) склапа савез с Нојем и његовим синовима, и са свим животињама, што су с вама од птица, од стоке и од свег звериња земаљскога што је с вама, са свачим што је изашло из лађе, и са свим зверињем земаљским (Пост. 9, 11). Но, овдје ваља поменути још један веома занимљив детаљ. Мојсије на крају овог цитата још једном спомиње звјериње додавши: и са свим („осталим“) зверињем земаљским. Зашто Господ Бог, кад се обраћа Ноју, у овом случају два пута наводи звјериње? Прво наводи: и од свега звериња земаљскога што је са вама (присутно) – па опет на крају Господ Бог додаје: и са свим („осталим“) зверињем земаљским. У овим поновљеним ријечима можда се крије загонетна тајна потопа. Да ли је у вријеме потопа ово поновно наведено звјериње безбрижно живјело на другим континентима, на које људска нога још није стала? Одакле је Господ Бог могао послати воду (потоп): из бездана, воденог омотача, атмосферских облака? На почетку потопа: тај дан развалише се сви извори бездана, и отворише се уставе небеске (Пост. 7, 11) – и кад је Земља потопљена: и затворише се извори бездану и уставе небеске, и дажд с неба престаде (Пост. 8, 2). – Да би се догодила поплава оволиких размјера, прво слиједи велико невријеме, навуче се велика количина црних облака и имате осјећај да сте у некој црној рупи или бездану. Од старина, кад је велико невријеме, неуки народ каже да се ‘провалило црно небо’ (провалио се црни бездан). Тај (мрачни) дан (гдје се ништа није видјело од црних густих облака) развалише се сви (облачни) извори великог (небеског) без(сунчаног)дана, и (дејством Господњим) отвотише се (атмосферске) уставе небеске (Пост. 7, 11). Да ли се овдје ради о бездану (непрегледној црној рупи) или о снажном (нат)природном дејству по промислу Господњем? Један логички доказ да је и прије потопа атмосфера имала исту функцију: Ево знак савеза који постављам између себе и вас и сваке живе твари, која је с вама до века: поставио сам дугу своју у облаке (из којих сам извршио потоп), да буде знак савеза између мене и земље. Па кад (поново) облаке навучем на земљу, видеће се дуга у облацима, и опоменућу се савеза свога који је између мене и вас и сваке душе живе у сваком телу (које обитава на земљи), и неће више бити од воде потопа да затре свако (човјечје) тело. Дуга ће бити у облацима (као свједочанство да је на Земљи заиста био потоп), па ћу је (од сада па до краја вијека) погледати и опоменућу се вечнога савеза између Бога и сваке душе живе у сваком телу које је (по милости Господњој остало) на земљи (Пост. 9, 12–16). Па кад облаке навучем на земљу, видеће се дуга у облацима. – Склапајући савез са Нојем, Бог више пута спомиње облаке, при том наглашавајући да је киша падала из облака, а не да је наводно стигла из неке далеке мрачне црне рупе (бездана) – што би било заиста нелогично. И да је којим случајем у почетку изнад Земље обитавао видљиви водени омотач и да Госпо Бог посла кишу из мрачног далеког бездана, киша би морала падати кроз овај водени омотач да би доспјела на Земљу – што се опет чини нелогичним. С тим у вези, направимо неколико поређења: Прва поставка: Земља (вода на Земљи) + свод (планетарни систем) + вода над сводом (водени омотач) 1. Из ове поставке види се да је вода (водени омотач) над сводом, тј. изнад планетарног система. 2. Из овог се такође види да Земља нема атмосферски штит. 3. У овом случају Сунце немилосрдно грије, тј. планетарни утицај је веома јак. 4. У овом случају облаци би се стварали изнад планетарног система. 5. Због велике раздаљине, киша би дуго путовала и можда доспијевала на Земљу у облику огромних санти леда, док би на свом путу ка Земљи падала по осталом планетарном систему. Моје лаичко мишљење је да на овај начин киша никад не би могла да доспије на тло Земље. 6. Да ли се приликом потопа могла примијенити ова поставка? Расудите сами. Нека буде свод посред воде, да раставља воду од воде – и растави воду под сводом од воде над сводом (Пост. 1, 6–7). – На основу изложеног, свод који на овај начин дијели воду под сводом од воде над сводом може дијелити буквално два неба – духовно и материјално небо. Друга поставка: Земља (вода на Земљи) + видљиви водени штит изнад Земље + свод (планетарни систем) 1. Из ове поставке се види да је вода, тј. видљиви водени штит, између Земље и свода, тј. планетарног система. 2. Дејствовањем сунчеве свјетлости кроз овакав видљиви водени штит стварао би се необичан вид стаклене баште, који би имао специфичан утицај на испарења са Земље. Наиме, атмосфера у свом својству садржи одређена једињења која утичу на савршен ефекат стаклене баште. Супротно томе, кроз овај прозирни водени штит, који је наводно обитавао на почетку, тај ефекат стварао би проблем. 4. Наиме, ако би, рецимо, струјали благи вјетрови (повјетарци), што је врло могуће и веома неопходно за развој биљног свијета, овај видљиви водени штит својим треперењем преламао би мјесечеву и сунчеву свјетлост и смањивао јасну видљивост на Земљи. И обрнуто: рецимо, кад се човјек загледа у бистру воду, већина зна до које дубине може да допре човјечје око. Да ли би се, нарочито ноћу, кроз овај бистри водени штит јасно видио сав планетарни систем, који ми данас видимо голим оком? 5. Дејством сунчеве енергије испарења би била изнад воденог штита, изнад којег би се тада стварали облаци и киша би падала на водени штит, а не на Земљу. 6. Ако изнад овог видљивог воденог штита није обитавала атмосфера (у коју је Творац уградио закон размјене, тј. давања падавина и примања земљских испарења), овај штит би кад-тад испарио. 7. Да се приликом потопа ова огромна количина воденог штита у потпуности излила на Земљу, гдје би отекла? 8. Данас не видимо постојаност тог видљивог воденог омотача. Нека буде свод посред воде, да раставља воду од воде – и растави воду под сводом од воде над сводом (Пост. 1, 6–7). – Из изложене поставке видимо да водени штит обитава између свода и воде на Земљи и овај свод видљиво дијели воду на Земљи од воденог штита који се налазио изнад Земље. Из тога произлази да би га човјечје око морало и данас видјети. Трећа поставка: Земља (вода на Земљи) + разријеђена густа водена пара (атмосферски свод) + небески свод (планетарни систем) 1. Из ове поставке види се да Земља има свој атмосферски штит, тј. озонски омотач, који и данас постоји. 2. Сад се јасно види да небески свод (планетарни систем) + атмосфера (озонски штит) + Земља и њена испарења (вода на Земљи) имају савршену узајамну сарадњу. 3. Сад сунчева свјетлост и њена енергија равномјерно допиру до Земље. 4. Сад је јачи планетарни утицај равномјерно распоређен. 5. Сад је атмосферски свод некад видљив (временске промјене), а некад невидљив (ведро небо). 6. Приликом потопа киша ће из атмосферских облака падати по вољи Божјој у оноликој мјери колико ће бити потребно да се изврши потоп. Нека буде свод посред воде, да раставља воду од воде – и растави воду под сводом од воде над сводом (Пост. 1, 6–7). – Из ове поставке видимо да свод невидљиво раставља једну цјелину, тј. невидљиво раставља ваздушни од безваздушног свода. Овако сједињен свод савршено распоређује сунчеву и мјесечеву свјетлост која допире до Земље. Сад видимо да вода на Земљи обитава под живим сводом, тј. испод разријеђеног воденог омотача – атмосфере, уједно та иста атмосфера, тј. разријеђени водени омотач, обитава и испод безваздушног свода (неба). ГДЈЕ БИ ГОСПОД БОГ ПОСЛИЈЕ ПОТОПА МОГАО - СУЗБИТИ ВОДУ? Шта се то могло збити? Узмимо период од Адама до Ноја и замислимо колико би се за то вријеме могло размножити птичјих и животињских врста и самог рода људског. Ако је Господ Бог, потопио сву Земљу и уништио сав живи свијет на њој, замислите какав је стравичан призор остао на Земљи кад се с временом вода постепено повукла у своја зборишта. У том случају сва ова човјечја и животињска тијела била би разбацана у распаднутом стању по читавој Земљи и са ње би се ширио несношљив смрад. При том ако нема довољно инсеката и осталих животињских врста (јер све је уништено), да изврше свој задатак над овим распаднутим тијелима. Кад се дубље загледамо тамо гдје човјечја нога још није стала, намеће се питање ко је хиљадама година на осталом копну (осталим континетима) одржавао ту силну траву и шуме. Господ Бог за тај период, а и дан-данас, има своје природне косаче, а то су животиње и инсекти. Већина зна шта нпр. огроман рој скакаваца може да уради једној ливади – ниједна косачица није им равна. Ево једног примјера: Тада рече Господ Мојсију: „Пружи руку своју на земљу египатску, да дођу скакавци на земљу египатску и поједу све биље по земљи, што год оста иза града.“ И пружи Мојсије штап свој на земљу египатску, и Господ наведе устоку на земљу, те дува цели дан и ноћ, а кад свану, донесе устока скакавце. И дођоше скакавци на сву земљу египатску, и попадаше по свим крајевима египатским силни веома, каквих пре никад није било нити ће кад бити онаквих. И покрише сву земљу, да се земља не виђаше, и поједоше сву траву на земљи и сав род на дрветима, што оста иза града, и не оста ништа зелено од дрвета и од биља пољскога у свој земљи египатској (Изл. 10, 12–15). Овдје видимо да је посриједи промислитељска казна Господња, али морамо имати на уму да сила Божја може с било којег континента послати устоку са свим врстама инсеката свуда гдје је то потребно, да би биљни свијет имао узајамну сарадњу с овим Божјим створењима. Но, да ли је то баш тако било? Прије потопа мора су пуна воде. Куда с оволиком количином воде? Куда би вјетар могао да сузбије воду? Да ли ће можда отићи у изворе под земљу? Или ће можда отећи негдје у бездан? Да ли је отицање воде у бездан исувише бајковито? Ако је, којим случајем, киша заиста дошла из бездана, да ли је имала природно својство животне примјене? Ако је киша дошла из бездана, да ли је имала иста својства која нам по милости Господњој даје атмосфера? Ако је тако, онда још негдје у свемиру постоји живот у материји, а то противријечи Писму. Промисао Господњи, савршено дјела водећи бригу о свему. И кад након потопа посла Бог ветар над земљом да сузбије воду (Пост. 8, 1) – од тада ће се климатски услови драстично промијенити. Овај чин Божјег слања вјетра, да сузбије над Земљом воду, имао је огроман значај. Кад је вода почела да опада, видимо да Господ Бог посла вјетар. Да ли је вјетар по промислу Господњем (наредби) дувао према лађи или од лађе? Јер кад је вјетровито на пучини, знамо гдје све вјетар може да одува лађу за тај временски период. И како се лађа није зауставила на Новом Зеланду или на Гренланду? На Гренланду су такви климатски услови да тренутно не одговарају Ноју и његовој породици, али су на Новом Зеланду „слични“. Наиме, чином потопа већину људских тијела, животињских врста и биљака затрпали су земља и пијесак, а оно што није прогутала земља и пијесак остало је да плута по површини воде. Промисао Господња уз дејство вјетра преусмјерава ова тијела и одређени биљни свијет ка будућим залеђеним дијеловима Земље, на којима ће бити конзервирани уз помоћ леда и снијега. Кад су сва ова трулежна тијела и биљке стигли по промислу Господњем на своја одредишта (рецимо - глечери, Сибир, Антартик), Господ Бог тај чин и изврши. Приликом потопа уништено је много животињских врста (мисли се на оне животиње за које научници тврде да су изумрле прије неколико милиона година) које би човјеку могле стварати непремостив проблем, јер будућим сеобама, однос снага (човјека и ових огромних животињских врста), био би неравноправан. Сâм Господ Бог зна зашто су, по његовој милости, ове животиње биле створене и какву су сврсисходност имале. С тим у вези, азијски континент посједује највише нафте, јер након потопа - највећи број животињских и биљних врста на овом подручју прогутала је земља у своју утробу. По милости Господњој, с временом остале су у животу само оне животиње које човјек може укротити и које га се по наредби Божјој боје. На то указује Свето писмо, кад послије потопа Господ Бог каже Ноју: И Бог благослови Ноја и синове његове, и рече им: Рађајте се (с благословом Господњим) и (по вољи Господњој) множите се, и (у благодатном миру) напуните земљу, и све звери земаљске и све птице небеске и све што иде по земљи и све рибе морске нека вас се (све животиње) боје и плаше, све је предано у ваше руке (Пост. 9, 1–2). Шта значи: посла Бог ветар над земљом да сузбије воду (Пост. 8, 1)? Ријеч сузбити у овом случају могла би да значи ‘сатјерати нешто ка одређеном простору’. Слично као што Господ по својој милости учини јеврејском народу: ...а Господ раздели море ветром источним, који јако дуваше целу ноћ и осуши море, и вода се растави (сузби на двије стране) (Пост. 14, 21). Дакле, Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) уз дејство вјетра прво правилно распореди воду природним отицањем, а њен вишак (оно што није земље прогутала) сузби на одређена мјеста и заледи је у трену, да и она има своју сврсисходност и савршено служи даљим потребама Земље. Доказ томе су ледени глечери - они у себи посједују савршену сруктуру кристала (мисли се на оне ледене кристале до прекривања снијега и леда који се временом наталожио послије потопа) и тиме доказују да је у самом почетку клима била савршена. Питање које нам се намеће јесте: Да ли је милостиви Господ Бог потопио сву Земљу или можда неколико континената који су били „међусобно“ повезани? Кад су европски истраживачи откривали поједине континенте, по природи ствари сусретали су различита племена (становнике тих области). На тим континентима видјели су разне врсте животиња, птица, гмизаваца, инсеката – које нису имали прилике да виде на европским просторима. И кад се синови Нојеви размножише и раселише: То су породице синова Нојевих по племенима својим, и од њих се раделише народи по земљи после потопа (Пост. 10, 32). Чињеница је да су потомци Нојеви на Земљи населили различите континенте, али да ли су са собом повели одређене животињске врсте, које данас тамо постоје? Наиме, они који проучавају биљни и животињски свијет дошли су до сазнања да све што постоји на Земљи има савршен склад и да је све, по вољи Господњој, међусобно узроковано. Ако је, дакле, сва Земља била потопљена и на њој остао само по пар животињских врста, колико је онда требало времена да се ове животињске врсте поново размноже и да их човјек с временом расели лађама по оним континентима на којима су за њих одговарајући к
  9. СТВАРАЊЕ СВИЈЕТА ПОСТ. 1, 1-31 Наиме, Господ Бог Отац све што чини – чини непрестано у истинском нераздјељивом сагласју са Сином у Духу Светом! У почетку створи Бог (Отац у истинском сагласју са Сином у Духу Светом) небо и земљу. А земља беше празна и пуста, и беше тама над безданом, и (Тројични) дух Божји лебдео је над водама. И рече Бог (Отац у истинском сагласју са Сином у Духу Светом): ‘Нека буде светлост.’ И би светлост. И виде Бог (Отац и Син у Духу Светом) светлост да је добра (тј. да је свјетлост довољно испуњена благодатном пуноћом Господњом), и растави Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) светлост од таме. И светлост назва Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) дан, а таму назва ноћ. И би вече и би јутро, дан први. Потом рече Бог (Отац у истинском сагласју са Сином у Духу Светом): Нека буде свод посред воде, да раставља воду од воде. И створи Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) свод, и растави воду под сводом од воде над сводом, и би тако. А свод назва Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) небо. И би вече и би јутро, дан други. Потом рече Бог (Отац у истинском сагласју са Сином у Духу Светом): „Нека се слију воде што су под небом на једно место, нека се покаже копно.“ И би тако. И копно назва Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) земља, а сливове водене назва мора, виде Бог (Отац кроз Сина и Духу Светом) да је (веома) добро (удешено). И опет рече Бог (Отац у истинском сагласју са Сином у Духу Светом): „Нека пусти земља из себе траву, биље што носи семе, и дрво родно, које рађа род по својим врстама, у коме ће бити семе његово на земљи.“ И би тако. И пусти земља из себе траву, биље што носи семе по својим врстама, и дрво, које рађа род, у коме је семе његово по његовим врстама. И виде Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) да је (све што је никло из земље веома) добро (распоређено). И би вече и би јутро, дан трећи. Потом рече Бог (Отац у истинском сагласју са Сином у Духу Светом): „Нека буду светила на своду небеском, да деле дан и ноћ, да буду знаци временима и данима и годинама, и нека светле на своду небеском, да обасјавају земљу.“ И би тако. И створи Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) два светила велика: светило веће да управља даном, и светило мање да управља ноћу, и створи звезде. И постави их Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) на своду небеском да обасјавају земљу и да управљају даном и ноћу, и да деле светлост од таме. И виде Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) да је (на небеском своду све веома) добро (подешено). И би вече и би јутро, дан четврти . Потом рече Бог (Отац у истинском сагласју Сином у Духу Светом): „Нека проврве по води жива бића, и птице нека лете изнад земље под сводом небеским.“ И створи Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) китове велике и сва жива бића што се мичу, што проврвеше по води по врстама својим, и све птице крилате по врстама њиховим. И виде Бог (Отац кроз Сина и Духу Светом) да је (све веома) добро (што је створено у води Њиховом јединственом нераздјељивом вољом). И благослови Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) говорећи: „Рађајте се и множите се, и напуните воду по морима, и птице нека се множе на земљи.“ И би вече и би јутро, дан пети. Потом рече Бог (Отац у истинском сагласју са Сином у Духу Светом): „Нека земља пусти из себе жива бића по врстама њиховим, стоку, гмизавце и звери земаљске по врстама њиховим.“ И би тако. И створи Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) звери земаљске по врстама њиховим, и стоку по врстама њеним, и све гмизавце на земљи по врстама њиховим. И виде Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) да је (све веома) добро (створено што је земља пустила из себе Њиховом јединственом нераздјељивом вољом). Потом рече Бог (Отац у истинском сагласју са Сином у Духу Светом): „Да начинимо човека по своме лику, себи слична, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од свих гмизаваца што гмижу по земљи.“ И створи Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) човека по (савршеном духовном) лику своме, према (бесмртном тјелесном) лику (сличном будућем Богочовјечанском Сину) Божијем створи га, мушко и женско створи их. И благослови Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом), и рече им Бог (Отац у истинском сагласју са Сином у Духу Светом): „Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом. И будите господари од риба морских и од птица небеских и од свега звериња што гмиже по земљи.“ И још рече Бог (Отац): „Ево, дао сам вам све биље што носи семе по својој земљи, и сва дрвета родна која носе семе, то ће вам бити за храну. А свему зверињу земаљском и свим птицама небеским и гмизавцима што по земљи гмижу и у чему има душа жива, дао сам сву траву да једу.“ И би тако. Тада погледа Бог (Отац) све што је створио (заједно са Сином у Духу Светом), добро беше веома. И би вече би јутро, дан шести. ЧОВЈЕК У ЗЕМАЉСКОМ РАЈУ ПОСТ. 2, 1-25 Тако се доврши небо и земља и сва војска њихова. И доврши Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) седмог дана дело своје, које учини. И почину (Бог) у седми дан од свога дела, и које учини. И благослови Бог (Отац) седми дан и посвети га, јер тај дан почину од свега дела свога, које учини (кроз Сина у Духу Светом). – Тако се доврши (од Бога Оца кроз Сина у Духу Светом) небо и земља и сва војска њихова. И доврши Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) седмог дана дело своје, које учини. И почину (Бог Отац и Син у Духу Светом) седми дан од свог дела, које учини. И благослови Бог (Отац) седми дан, и посвети га, јер у тај дан почину Бог (Отац и Син у Духу Светом) од свега дела свога, које учини. То је постање неба и земље (од Оца кроз Сина у Духу Светом), тако су (кроз јединствену Ријеч Господњу - Свете Тројице) стварани. Кад Господ Бог (Света Тројица) створи земљу и небо, још не беше никаквог растиња ни биља пољскога на земљи. Јер Господ Бог (Света Тројица) још не пусти дажда на земљу, нити беше човека да ради земљу. Ипак, вода је извирала из земље и натапала сву земљу. А створи Господ Бог (Света Тројица) човека од праха земаљског, и дуну му у лице дух животни, и поста човек душа жива. И засади Господ Бог (Света Тројица) врт у Едему на истоку, и онде настани човека, кога створи. И учини Господ Бог (Света Тројица), те никоше из земље свакојака дрвета лепа за гледање и добра за јело, и дрво од живота усред врта и дрво од знања добра и зла. А вода је текла из Едема натапајући врт, и оданде се делила у четири реке. Једној је име Фисон, она тече око целе земље Евилске, онде има злата, и злато је оне земље врло добро, онде има и бдела и драгог камена оникса. Другој реци име је Геон, она тече око целе земље Хуске. А трећој је реци име Тигар, а она тече ка Асирској. А четврта је река Еуфрат. И узевши Господ Бог (Света Тројица) човека настани га у врту едемском, да га ради и чува. И заповеди Господ Бог (Отац) човеку говорећи: Једи слободно са свакога дрвета у врту, али са дрвета од знања добра и зла, са њега не једи, јер који дан окусиш са њега, умрећеш. И рече (Врховни ауторитет) Господ Бог (Отац у истинском сагласју са Сином у Духу Светом): „Није добро да је човек сам. Да му начиним друга према њему.“ Јер (у нераздјељивом истинском јединству) Господ Бог (Света Тројица) створи од земље све звериње пољско и све птице небеске, и доведе Адаму да види како ће коју животињу назвати, па како Адам назове коју животињу онако да јој буде име. И Адам надену име сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звери пољској, али се не нађе Адаму друг према њему. И Господ Бог (Света Тројица) пусти тврд сан на Адама, те заспа, па му узе једно ребро, и место попуни месом. И Господ Бог (Света Тројица) створи жену од ребра, које узе Адаму. А Адам рече: „ Гле ето кост мојих кости, и тело од мога тела. Нека јој буде име Жена, јер је узета од човека.“ Зато ће оставити човек оца свога и матер своју, и припиће се уз жену своју, и биће двоје једно тело. ПРВИ ГРИЈЕХ И ПРОКЛЕСТВО ПОСТ. 3, 1-24 Али змија беше лукавија од свих звери, које створи Господ Бог (Света Тројица), па рече жени: „Је ли истина да је Бог рекао да не једете са свакога дрвета у врту?“ А жена рече змији: „Ми једемо рода са свакога дрвета у врту, само рода са онога дрвета усред врта, казао је Бог (Отац) не једите и не дирајте у њега, да не умрете. А змија рече жени: „ Нећете ви умрети, него Бог (Отац, Син и Дух Свети) зна да ће вам се онај дан, кад окусите са њега, отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро и шта зло.“ И жена видећи да је плод на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је дрво драго ради знања , узбра рода са њега окуси, па даде и мужу свом, те и он окуси. Тада им се отворише очи и видеше да су голи, па сплетоше лишћа смокава и начинише себи појас. И зачуше глас Господа Бога (Оца), који иђаше по (Едемском) врту кад захлади (човјекова истинска љубав према Господу Богу – Светој Тројици). И сакри се Адам и жена му испред Господа Бога (Свете Тројице) међу дрвета у врту. А Господ Бог (Отац) викну Адама и упита: Где си? А он рече: Чух глас твој у врту па се уплаших, јер сам го, те се сакрих. А Бог (Отац) рече: Ко ти каза да си го? Да ниси јео са онога дрвета што сам ти забранио да једеш са њега? А Адам рече:“ Жена коју си створио са мном, она ми даде с дрвета, те једох.“ А Господ Бог (Отац) рече жени: „ Зашто си то учинила?“ А жена одговори: „ Змија ме превари, те једох.“ Тада рече Господ Бог (Отац у истинском сагласју са Сином у Духу Светом) змији:“ Кад си то учинила, да си проклета међу свим животињама и међу свим зверима пољским, на трбуху да се вучеш и прах да једеш целог живота. И још стављам непријатељство између тебе и жене и између потомства твога и потомства њенога, оно ће ти на главу стајати а ти ћеш га у пету уједати.“ А жени рече: „Теби ћу многе муке задати кад затрудниш, са мукама ћеш децу рађати. Жудња ће те терати мужу, а он ће господарити над тобом.“ Па онда рече (Бог Отац у истинском сагласју са Сином у Духу Светом) Адаму: „Што си послушао жену и окусио са дрвета с кога сам ти забранио рекавши да не једеш са њега, земља да је проклета због тебе, са муком ћеш се од ње хранити целог века, трње и коров ће ти рађати, а ти ћеш јести зеље пољско, са знојем лица свога јешћеш хлеб, док се не вратиш у земљу од које си узет, јер си прах, и у прах ћеш се вратити.“ И Адам надену жени својој име Ева, зато што је она мати свим живима. И начини Господ Бог (Света Тројица) Адаму и жени његовој хаљине од коже, и обуче их у њих. И рече Господ Бог (Отац у истинском сагласју са Сином у Духу Светом): „Ето човек поста један од нас знајући шта је добро а шта зло, али сада да не пружи руке своје и убере и са дрвета живота, те да до вјека живи!“ И зато га Господ Бог (Отац у истинском сагласју са Сином у Духу Светом) истера из врта Едемскога да ради земљу од које би узет. И истеравши човека настани га источно од врта Едемског и постави пред вртом Едемским херувима, с пламеним мачем, који севаше, да чува пут ка дрвету од живота . ЖИВОТ АДАМА И ЊЕГОВОГ ПОТОМСТВА ВАН ЗЕМАЉСКОГ РАЈА ПОСТ. 4, 1-16 Иза тога Адам позна Еву жену своју, а она затрудње и роди Каина, и рече: „Добих човека од Господа (Оца).“ И роди опет брата његова Авеља. И Авељ поста пастир а Каин ратар. А после неког времена, Каин принесе Господу (Оцу) жртву од рода земаљскога, Авељ принесе од првина стада свога и од њихове претилине. – И Господ (Отац) погледа на Авеља и на његову жртву. А Каина и на његову жртву не погледа. А на Каина и његову жртву не погледа. Зато се Каин расрди много, и лице му се намргоди. Тада рече Господ (Отац) Каину: Што се срдиш? Што ли ти се лице промени? Јер ако чиниш добро, ведрином блисташ. А ако не чиниш добро, грех вреба као звер на прагу. Каин пак рече свом брату Авељу: „Хајдемо напоље“. И нашавши се на пољу скочи на брата Авеља и уби га. Тада рече Господ (Отац) Каину: „Где ти је брат Авељ?“ А он одговори: Не знам, зар сам ја чувар брата свога? А Бог (Отац у истинском сагласју са Сином у Духу Светом) рече: „Шта учини! Глас крви брата твога виче са земље мени. И сада нека си проклет на земљи, која је отворила уста своја да прими крв брата твога из руке твоје. Кад земљу обрадиш неће ти више давати рода свога. Бићеш скитница и бегунац на земљи.“ А Каин рече Господу (Оцу): „Кривица је моја велика да ми се не може опростити. Ево ме тераш данас из ове земље да се кријем испред тебе, и да се скитам и потуцам по земљи, па ће ме убити ко ме сусретне.“ Господ (Отац) му рече: „Зато ко убије Каина, седмострука ће освета бити.“ И начини Господ (Отац) знак на Каину да га не убије ко га сусретне. И оде Каин испред Господа (Оца) и насели се у земљу Наид источно од Едема. ПОТОП ПОСТ. глава. 6,7,8,9 А кад се људи почеше множити на земљи, и кћери им се народише. Видећи синови Божји кћери човечије како су лепе узимаху их за жене које изабраше. А Господ (Отац) рече: „ Неће се дух мој (Господњи – Свете Тројице) до века препирати с људима, јер су (трулежно) тело, нека им век живота буде сто и двадесет година. А беше тада дивова на земљи, а и после, кад се синови Божји састајаху са кћерима човечијим, па им рађаху синове, то беху снажни људи, од старине на гласу. И Господ (Отац) видећи да је неваљалство људско велико на земљи, и да су све мисли срца њихова само зле, покаја се Господ (Отац) што је створио (кроз Сина у Духу Светом) човјека на земљи, и би му жао у срцу. И рече Господ (Отац у истинском сагласју са Сином у Духу Светом): „ Хоћу да истребим са земље људе, које сам створио, од човека до стоке и до ситне животиње и до птица небеских, јер се кајем што сам их створио.“ Али Ноје нађе милост пред Господом (Оцем). Ово је историја Нојева. Ноје беше човек праведан и честит целог живота. По вољи Божјој (Свете Тројице) свагда живљаше Ноје. И роди три сина: Сима, Хама и Јафета. А земља се поквари пред Богом (Светом Тројицом), и напуни се безакоња. И погледа (са небeса) Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) на земљу, а она беше покварена, јер свако тело поквари пут свој на земљи. И рече Бог (Отац у истинском сагласју са Сином у Духу Светом) Ноју. „ Крај свакоме телу дође предаме, јер напунише земљу безакоња, и ево хоћу да их затрем са земљом. Начини себи лађу од дрвета чемпреса, и начини преграде у лађи, и затопи смолом изнутра и споља. И начини га овако. У дужину нека буде триста лаката, у ширину педесет лаката, у висину тридесет лаката. Пусти доста светлости у лађу и кров му сведи одозго од лакта, и направи врата лађи са стране и начини на три спрата; доњи, други и трећи.
  10. СВИ МОРАМО ДАТИ ОБАВЕЗАН ДУГ ЗЕМЉИ Адам и Ева. Они су створени од Господа Бога: Адам је живио 930 година, за Еву немамо податак колико је живјела. Обоје су, нажалост, умрли и дали дуг Земљи. Лазар. Умро је, а Христос га васкрсну. По милости Божјој, Лазар опет поживје на Земљи и опет се упокоји. Христос рече: Склоните камен! Рече Марта, сестра умрлога: – Господе, већ заудара; јер је четири дана у гробу. Рече Исус (Богочовјек): – Не рекох ли ти да верујеш, видећеш славу Божију? Тада склонише камен где лежаше мртвац. А Исус (Богочовјек) подиже очи горе, и рече: – Оче, благодарим ти што си ме услишио (као Богочовјека)! А ја знадох (као твој једнородни Син) да ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овде стоји, да верује да си ме ти (као Богочовјека) послао. И ово рекавши, викну (Божјим) громким гласом: – Лазаре, изађи напоље! И изађе умрли увијен по рукама и ногама погребним повојима, и лице му убрусом повезано. Исус (Богочовјек) рече: – Раздрешите га и пустите нека иде. Онда многи од Јудејаца који беху дошли Марији, видећи што учини (Богочовјек) Исус, повероваше у њега (Јн. 11, 39–46). Илија и Енох. Живи су однесени на небо и вратиће се пред крај свијета да проповиједају о доласку антихриста; пострадаће обојица и дати дуг Земљи. Свето писмо каже за Светог Илију, пророка Господњег: И кад иђаху даље разговарајући се, гле, огњена кола и огњени коњи раставише их, Илија оде у вихору на небо (2. Цар. 2, 11). А за Еноха: Тако поживе Енох свега триста и шездесет и пет година. И живећи Енох једнако по вољи Божијој, нестаде га, јер га узе Бог (Пост. 5, 21–23). Господ Исус Христос Бог наш. Родио се од вјечности као Бог, Оваплотио се на Земљи и умро као Богочовјек на крсту, дајући тако обавезан дуг Земљи. Пресвета Богородица. Упокојила се, сахрањена дала дуг Земљи, и онда Господ Бог то благодатно тијело вазнесе на небо. Дакле, сваки човјек који је рођен на Земљи мора вратити дуг Земљи. Видимо да закон који Бог (Отац кроз Сина Божјег у Духу Светом) постави важи за све, чак и за Господа Исуса Христа, који је испунио све законе Господње и Пророке. Овдје нам се намећу мистична питања: 1. У ком небеском царству благодати обитава Богочовјек Исус Христос и Пресвета Богородица? 2. У ком небеском благодатном царству обитавају човјечанске природе Илије и Еноха, који су живи отишли на небо јер, по вољи Господњој, још нису дали дуг земљи? 3. У ком небеском благодатном царству обитавају душе угодника Господњи (светитеља)? 4. Или можда сви заједно обитавају у Царству Благодати? Погледајмо шта о том благодатном јединству на Земљи каже Господ Исус Христос Бог наш: И славу коју си ми дао (као Богочовјеку) ја сам (влашћу коју си ми дао) дао њима, да буду (са мном у Духу Светом) једно као што смо ми (у Духу Светом) једно. Ја (као Бог, да обитавам у Духу Светом) у њима и (као што) ти (обитаваш) у мени, да буду (у Духу Светом) усавршени у једно, и да позна свет (кроз благодат и силу Духа Светога) да си ме ти послао, и да љубиш (у Духу Светом) њих као што (у Духу Светом) мене (Богочовјека) љубиш (Јн. 17, 22-23). А ево шта нам каже о благодатном јединству у Царству Благодати: Оче, хоћу да они које си ми дао (као Богочовјеку) буду са мном где сам ја, да (непрестано у Духу Светом) гледају славу моју коју си ми дао (као Богочовјеку), јер си ме (исто тако) љубио пре постања света (као Бога Сина Божјег) (Јн. 17, 24). Ако, рецимо, Богочовјек Исус Христос и Светa Богородицa обитавају заједно с благодатним анђелима у једном, човјечанске природе Илије и Еноха у другом, а душе угодника Господњих у неком трећем небеском благодатном царству – онда то некако више личи на благодатну раздвојеност, а не на нераздјељиво благодатно јединство. КОЛИКО БИ НЕБА МОГЛО БИТИ Колико заиста има неба, то сâм Господ Бог зна, а човјек може само да нагађа. Из Светог писма сазнајемо да постоје три неба: 1. Треће Небо – (Небо Вјечне Неисцрпне Животворне Крепосне Благодати) То је Царство вјечне свјетлости – Царство вјечног Господа Бога, у којем Бог Отац обитава са Сином у Духу Светом. 2. Друго небо – духовно небо То је од Бога-Оца кроз Сина у Духу Светом створено духовно небо, на којем обитавају свјетлоносна умствена духовна бића. 3. Прво небо – тварно небо Наше небо, створено од Бога-Оца кроз Сина у Духу Светом, које видимо сопственим очима. Скуп ова три неба сачињава небеса. ТРЕЋЕ НЕБО (СВЕТИЊА НАД СВЕТИЊАМА) Свети јеванђелист Јован каже: Бога нико није видео никад. Једнородни (Бог) Син (Божји) који је у наручју (Бога) Оца, он га (са Тећег Неба) објави (Јн. 1, 18). Наиме: То је Небо Господње гдје нико од створених бића није ушао и видио Господа Бога тј. његову суштину Свети апостол Павле збори: Знам човека у Христу који пре четрнаест година – да ли у телу, не знам, да ли изван тела, не знам, Бог зна – би однесен до трећег неба (тј. до Царства Вјечне Свјетлости). И знам да тај човек – да ли у телу, да ли изван тела, не знам, Бог зна – би однесен у рај (духовно небо) и чу (пред Престолом Господњим) неисказане речи које човеку није допуштено говорити (2. Кор. 12, 2–4). Свети апостол Павле, би однесен до Трећег Неба, не у Треће Небо, него би однесен у духовно рајско небо (пред Престо Божји), и чу (пред Престолом Господњим – Дрветом живота) неисказане ријечи. Свети Апостол Павле није видио Господа Бога, тј. његову суштину, него чу неисказне тајновите ријечи Господа Исуса Христа - које човјеку није допуштено говорити. Треће Небо – Господње Небо – Небо Бескрајне Чистоте – Небо гдје не може да обитава творевина Господња, него само Божја суштина. То је Бескрајно Небо, у коме обитава Бог у Три Лица: Бог Отац и Бог Син Божји и Бог Дух Свети. То је Небо Вјечне Бескрајне Свјетлости . То је Небо Вјечног Божјег Мира у Духу Светом. Треће Небо је необјашњиво: једном ријечју, то је бескрајни Свјетлосни Сјај Божје Славе и Моћи. Логички гледано, само у таквом бескрајном Небу може обитавати бескрајни Бог-Отац и Син у Духу Светом. Треће Небо – ако само Треће Небо назовемо небесима, опет нећемо погријешити: то је Бескрајно Небо које нема краја, а само је Господ Бог Бескрајан. Чини се природније и логичније да скуп три неба назовемо сједињеним називом небеса. На тај начин Сведржитељ све држи под својом контролом, а уједно се, бар се тако чини, све слаже у Светом писму. Доказ за то је: Јер сам сишао са (Трећег) неба не да творим вољу своју, него вољу Оца, који ме посла (Јн. 6, 38). ДРУГО НЕБО – ДУХОВНО НЕБО (ЦАРСТВО БОЖЈЕ) Небо гдје обитавају духовна умствена бића, створена од Бога-Оца кроз Сина у Духу Светом. Небо гдје се вјечно слави вјечни Бог-Отац кроз Сина у Духу Светом. Небо гдје нема туге и жалости, него вјечна благодатна радост. Небо гдје вјечни Господ Бог стварањем духовних бића доказује да је и он сâм Дух. Небо гдје се поштује воља Господња. Небо гдје обитава царство животворне благодати. Небо гдје су поједина духовна бића одбацила ту благодат и гдје је произведено прво зло (богопротивљење). Небо гдје за зло (богопротивљење) нема мјеста. Друго небо – створено од Бога-Оца кроз Сина у Духу Светом, има свој почетак. ПРВО НЕБО – ТВАРНО НЕБО Небо познања за човјека добра и зла. Небо гдје обитавају свјетлост и тама. Небо гдје се води беспоштедни рат. Небо гдје се слави Господ Бог. Небо гдје се мрзи Господ Бог. Небо – долина плача. Небо наде. Небо створено од Бога-Оца кроз Сина у Духу Светом, које има свој почетак и, нажалост, крај. Небо које ће се распасти. Небо које ће нас вратити на почетак. Свето јеванђеље по Матеју каже: И одмах ће се по невољи тих дана сунце помрачити, и месец своју светлост изгубити, и звезде с неба пасти, и силе небеске покренуће се. И тад ће се показати знак Сина Човечијег на небу. И тад ће проплакати сва племена на земљи, и угледаће Сина Човечијег где долази на облацима небеским са силом и славом великом. И послаће анђеле своје с великим гласом трубним; и сабраће изабране своје од четири ветра, од краја до краја небеса (Мт. 24, 29–31). И одмах ће се по невољи тих дана сунце помрачити, и месец своју светлост изгубити, и звезде с неба пасти. – Кад ова свјетила (звјезде) по заповијести Господњој попадају са неба и Сунце и Мјесец своју свјетлост изгубе: И тад ће се показати знак Сина Човечијега на небу. Прво ће се на небу показати знак непрегледног крста: И угледаће Сина Човечијега где долази на облацима небеским са силом и славом великом. Пророк Јоил каже за овај страшни дан: Сунце ће се претворити у таму и месец у крв пре него што дође велики и славни дан Господњи. И биће да ће се спасти сваки који призове (истински) име Господње (Дел. 2, 16–21). – Из ових ријечи пророка Јоила увиђамо како се тварна свјетлост губи доласком Вјечне Свјетлосне Славе Господње. И тад ће проплакати сва племена на земљи – једни за вјечну радост, други за вјечну жалост. И послаће анђеле своје с великим гласом трубним; и сабраће изабране од четири ветра, од краја до краја небеса. – Оба неба, наше небо и духовно небо Царства Божјег, отвориће се (тј. долази иста благодатна свјетлост Господња која је била дан први), и ама баш нико неће моћи побјећи, нити се сакрити: ни човјек, ни нечастива сила – све је у моћној руци Господњој. Са силом и славом великом. – Оно што разједини први човјек (земаљско и небеско Царство) дође да уједини Син Човјечји: све што је досад било скривено нашим тјелесним очима, отворило се. Отворило се небеско Царство Божје (тј. обасја сву васељену иста она благодатна свјетлост која би дарована - дан први), и благодатни анђели, по наредби Сина Човјечјег и по благослову Бога Оца, раставише добро од зла. Нечастива раслабљена сила и њихови истомишљеници, који су помрачили све благодатне дарове Господње, биће свезани од благодатних анђела и смјештени у њихово неблагодатно царство таме. И бациће их у пећ огњену; онде ће бити плач и шкргут зуба (Мт, 13, 42). И сабраће изабране своје. – Сабраће изабранике Господње; Тада ће се праведници засијати као сунце у царству Оца свога (Мт. 13, 43), а остали ће бити препуштени својим господарима (злим анђелима), којима су служили. Свети апостол Петар нам збори – ново небо, нова земља: А доћи ће Дан Господњи као лопов ноћу, у који ће небеса са хуком проћи, а стихије ће се ужарене распасти и земља и дела што су на њој изгореће. Па кад ће се све ово распасти, какви треба да будете ви у светом владању и побожности, чекајући и желећи да скорије буде долазак Божијег дана, од кога ће се небеса огњем запаљена распасти и стихије ужарене растопити. Нова пак небеса и земљу нову по обећању његову, чекамо где правда обитава (2. Птр. 3, 10–13). Послије судњег дана све ће се утопити у једно благодатно небо, гдје је: Царство Божје, Ново небо – нова земља, Гдје правда обитава. Живот у вјечној заједници с Царем, гдје ће се у Духу Светом, тј. истини, миру, љубави и радости славити истински Господ Бог. Свако ће се сјединита са својим господарем, коме је истински тежио. Стим у вези, бдите, Господ Исус Христос наглашава: Имајте (истинску) веру у (Истинитог) Бога. Јер заиста вам кажем: Ако ко рекне гори овој дигни се и баци се у море, а не посумња у срцу своме, биће му (по вјери) што год рекне. Зато вам кажем: Све што (истински) иштете у својој молитви, (и искрено) верујте да ћете примити; и биће вам. Али да би човјек доспио у такво стање молитве, прво мора да се научи праштати: И кад стојите на молитви, (искрено) праштајте ако шта имате против кога; да и Отац ваш који је на небесима опрости вама сагрешења ваша. Ако ли пак ви (искрено) не опростите, ни Отац ваш који је на небесима неће опростити вама сагрешења ваша (Мк. 11, 22–26). Кад се човјек томе научи, тад га Син Божји у Духу Светом учи да тежи истинском миру: – Иштите (од Оца благодат Духа Светога), и (кроз Сина Божјег) даће вам се; тражите (у Духу Светом), и наћи ћете (оно што је први човјек изгубио); и отвориће вам се (у Духу Светом шта вам је чинити да нађете кроз Мене – тај изгубљени вјечни мир Господњи). Јер сваки који (у Духу Светом) иште, (у Духу Светом кроз Мене) прима; и који (од Мене у Духу Светом искрено) тражи, (кроз Мене у Духу Светом) налази; и који куца (да кроз Мене задобије Духа Светога), (по благослову Оца мога кроз Мене у Духу Светом) отвориће му се (благодатно Царство Божје) (Мт. 7, 7–8). То је све сажето у молитви Господњој: Оче наш који си на небесима (Трећем Небу), да се свети име Твоје, да дође царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као на (духовном) небу (Царству Божјем); хљеб наш насушни дај нам данас; и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим; и не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Да би човјек трезвено (безбједно) приступио молитви Господњој, Син Божји савјетује: А ти када (хоћеш да) се молиш, уђи у собу своју (тј. отвори искрено срце своје), и затворивши (снагом мисли своје, уз помоћ Божју сва) врата своја (непријатељима својим), помоли се (искрено) Оцу своме који је у тајности (присутан у Духу Светом пред вратима срца твога); и Отац твој који види (твоју искрену намјеру) тајно, узвратиће теби (неизмјерном благодаћу Духа Светога) јавно (Мт. 6, 6). Оче наш који си на небесима, да се свети име Твоје. – Бог Отац кроз Сина Божјег у Духу Светом јесте Владар свих неба. ...да дође царство Твоје. – А кад дође Син Човечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сести на престо славе своје. И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их једне од других као пастир што разлучује овце од јаради. И поставиће овце са десне стране себи, а јарад са леве. Тада ће рећи Цар (Господ Исус Христос) онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мога; примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт. 27, 31–34). С тим у вези, Син Божји и Дух Свети тачно знају какав ће бити судњи дан, али тај дан је у власти Бога Оца кад ће Он, као врховни ауторитет (кад се испуни вријеме), рећи: Готово је – сврши се. (Јер)Рече Господ (Отац) Господу моме (Исусу Христу): „Седи (као Богочовјек) с Моје десне стране док Ти непријатеље не положим под ноге“ (Пс. 110, 1). ...да буде воља твоја и на земљи као на небу. – Треће Небо – Царство вјечне свјетлости, гдје се Син Божји и Дух Свети саблаговоле и бескрајном нераздјељивом божанском љубављу поштују вољу свога Оца. Друго небо – Духовно небо, гдје живе свјетлоносни анђели и с благодатном љубављу поштују вољу Бога Оца. Прво небо – наше видљиво небо, гдје вољу Бога Оца поштује читава васељена (осим незадовољних богопротивника): апсолутно све на видљивом небу чему је Законодавац одредио законе по својој савршеној вољи. Без поштовања савршене воље Господње на Земљи нема савршеног склада и човјековог спасења. ...хљеб наш насушни дај нам данас. – Хљеб наш насушни јесте Исус Христос Бог наш: Тада им рече Исус: – Заиста, заиста вам кажем: није вам Мојсеј дао хлеб са неба него Отац мој даје вам (у Духу Светом) истинити хлеб са неба; јер хлеб је Божији (само) онај који силази (у Духу Светом) са неба и даје (вјечни) живот свету. Тада му рекоше – Господе, дај нам свагда тај (вјечни) хлеб! А Исус им рече: – Ја сам (вјечни) хлеб живота: који мени долази (у Духу Светом) неће огладнети, и који у мене (благодаћу Духа Светог) верује неће никад ожеднети (Пост. 6, 31–35). – Кроз ову заповијест човјек искреном молитвом, која у себи садржи искрено покајање, треба непрестано тражити милост Господњу да нас она кроз Сина Божјег у Духу Светом, врати у благодатно наручје Богу Оцу. Само у Духу Светом кроз Сина Божјег, тог спасоносног хљеба насушног, долази се у вјечно наручје Богу Оцу. ...и опрости нам дугове наше. – Ако будемо добро чинили и искрено опраштали, има наде да добру борбу свршимо и вјеру сачувамо – тада нећемо бити лишени блаженог насљедства, него ћемо чути: Добро, слуго добри и вјерни... уђи у радост Господара својега (Мт. 25, 21). ...не уведи нас у искушење. – Ако будемо брали само благодатне плодове Господње, који нам се од Бога Оца у Духу Светом нуде кроз Господа нашег Исуса Христа, тад смо безбједни. Ако због своје болесне радозналости пожелимо кушати плод знања добра и зла, искушење је неминовно. ...но избави нас од злога. – Никад не пожелимо кушати сатански плод, он у себи садржи богопротивност која води у вјечну смртну патњу, јер нечастива сила не пушта никога из својих злих канџи. Добро пазимо, и ово нас строго опомиње: Јер нема ништа тајно што неће бити јавно, ни скривено што се неће дознати и на видело изаћи (Лк. 8, 17). Због тога: корисно гледајмо, корисно слушајмо, корисно говоримо, корисно служимо Господу Богу. А корисно ћемо за себе наћи тада кад будемо тражили корист за ближњега. Ко има просту вјеру у Господа Бога, милост Господња му кроз такву вјеру дарује многе благодатне таланте које бесебично дијели другима. Према томе, није богат онај који посједује духовно знање и надмено га чува, него онај који га по својој простоти несебично дијели. Дакле, усрећује нас несебична жртва, а не посједовање. Кроз такве духовне благодатне дивове Господ Бог нас све искрено позива за своју вјечну благодатну трпезу. И због тога смогнимо снаге да у себи пронађемо божанско уље и упалимо своје устајале жишке, да нас Господ препозна и вјечно угости. Бог (Отац – кроз Сина у Духу Светом) нам је дао велико богатство (божански разум), да њиме купимо Благодатну Вјечност. Ево, видите колико нам мало треба да будемо срећни, али, нажалост, истини за вољу, то мало нам недостаје због наших несмирених жеља. *** Шта је истинска воља и крајњи циљ Бога Оца? Бог Отац рађа и исходи из себе слободне Личности – Сина Божјег и Духа Светога. Ове Божје Личности личним примјером нам показују на који начин по својој бескрајној слободи воље обитавају у свом нераздјељивом Тројичном истинском јединству. То нераздјељиво суштинско јединство се пројављује кроз Њихове благодатне плодове, који су прожети божанским миром и бескрајном узајамном духовном љубављу. Овакво заједничко божанско јединство само по себи нема, нити може имати, у себи богопротивљење. Слиједимо пут Господњи, јер Бог Отац ни у чему не злоупотребљава свој врховни ауторитет, Он се у свему понаша као први међу равнима. Истовремено, Син Божји и Дух Свети, као слободне Личности, својом бескрајном послушношћу уздижу тај Очев ауторитет као симбол тог вјечног истинског јединства и тиме доказују да су вјечне Иконе свога Оца. Воља Бога Оца имала је за циљ прво оформити суштинско Божје породично нераздјељиво стабло (Свету Тројицу), које ће свима бити савршен примјер истинскoг узајамног служења. Уједно, прожимање ове вјечне благодатне животворне силе Господње требало је да обитава у сваком њиховом створеном разумном бићу, ако оно буде то истински жељело. Својом искреном чежњом за истинским друштвеним благодатним односом са својим створеним разумним бићима, Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) из своје превелике узајамне љубави створи с
  11. И засади Господ Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) врт у Едему на истоку, и онде настани човека, кога створи. И учини Господ Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом), те никоше из земље свакојака дрвета лепа за гледање и добра за јело, и дрво од живота усред врта и дрво од знања добра и зла (Пост. 2, 8–9). Дрво од живота - Ово Дрво на Земљи израсло је као продукт вјечног благодатног (доброг) стања које нуди Господ Бог (тј. вјечног благодатног живота у миру, љубави и радости у Духу Светом). Дрво од знања добра и зла - Ово дрво на Земљи израсло је као продукт тренутног стања на духовном небу. То значи да се на духовном небу, поред стања добра, појавило и стање зла (неоправдано упорно незадовољство): Стање благодатног добра. – На духовном небу обитавају благодатни анђели који су остали само у стању благодатног добра. Стање добра и зла. – У том стању су анђели који су на духовном небу, из (благодатног) доброг стања, пали у зло стање, то су незадовољни анђели, који су сад становници поднебесја. Узевши Господ Бог човека настани га у врту едемском, да га ради и чува (Пост. 2, 15). Господ Бог човјека настањује у Едемски врт да га ради. Јер Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) нас је створио да будемо радна бића, какав је и Он сâм. ...да га ради и чува... – Господ Бог није дао ову заповијест само првим људима него и нама: Едемски врт је земаљски врт у малом. Дужност човјекова је да поштује савршене (добре) законе Господње, да чува и његује све што је Господ Бог створио. И заповеди Господ Бог човеку говорећи: Једи слободно са свакога дрвета у врту, али са дрвета од знања добра и зла, са њега не једи, јер који дан окусиш са њега, умрећеш (Пост. 2, 16). – Због присуства Бога Живог, Едемски врт био је божански обасјан и благодатно удешен. Због тога је плод са сваког дрвета био добар за јело и била га је милина гледати. Тако и плод дрвета од знања добра и зла није првим људима донио тренутну смрт, него је само разоткрио човјекову нечасну намјеру. Да се човјек, кад је дошао у искушење, својевољно одлучио за вјечни плод Дрвета живота, тј. да је рекао: Одлази од мене, сатано (ти лукава змијо), Господу Богу само хоћу да служим и желим да се кријепим само благодатним плодовима вјечне благодатне животворне Истине (Дрветом живота) – све би било другачије. Да би свако створено биће вјечно живјело, мора да буде укључено у овај неисцрпни благодатни извор (Дрво живота), јер ако се својевољно одвоји од тог извора, који својом окрепљујућом животворношћу твори вјечни благодатни живот, у том створеном благодатном бићу постепено се губе одлике вјечне боголикости. То се може повезати с благодатним Адамом: кад је по милостивој вољи Господњој био одвојен од Дрвета живота, изгубио је божанску мудрост и крепосна животна енергија постепено је исчезавала и његов тјелесни живот постепено ишао је ка трулежности. А змија беше лукавија (најрадозналија) од свих звери (које су исто као змија осјећале да Адам и Ева нису више у првобитном благодатном стању али су и даље вјерно слиједиле вољу Господњу - тј. биле послушне својим замаљским господарима) које Господ Бог створи (Пост. 3, 1). – Свима нам је познато да змија спада у ред гмизаваца, а Мојсије је поистовјећује са звјерињем. С тим у вези, намеће се питање: Шта бјеше та мистична змија кад је Господ Бог створи – да ли је заиста била налик данашњим змијама или је то је била нека четвороножна животиња, слична данашњим звијерима? И ако је то била змија звијер, како ју је Господ Бог преобразио у змију? Но, покушајмо унеколико одгонетнути ову мистичну тајну. Ако су благодатни Адам и Ева имали дар да разумију животињски начин изражавања – што је „могуће“ јер их је Господ Бог благословио рекавши: И будите господари од риба морских и птица небеских и од свег звериња што гмиже по земљи (Пост. 1, 28) Јер Господ Бог створи од земље све звери пољске и све птице небеске, и доведе (будућем благодатном господару васељене) Адаму да види како ће коју назвати, па како Адам назове коју животињу онако да јој буде име (да би под тим именом сваку животињу могао умилно призивати и благодатно владати над њом) (Пост. 2, 19). Ово створење Господње - замишљам на овај начин: Ова животиња, по свом изузетно необичном изгледу (прелијепи савршени спој птице, гмизавца, животиње – отуда „вјероватно“ потичу библијски нечастиви називи – аждаја, змија, звијер) - била је оличење савршене љепоте свеукупног животињског стваралаштва Господњег. У вези с тим, Адам и Ева имали су благодатни дар разумијевања језика животиња и захваљујући том дару, имали су умилно опхођење са свим животињама. Kако се с временом човјек приближавао своме својевољном паду, ова животиња својим беспријекорним осјећајним чулом осјети да њени господари (због претјеране радознале жудње ка дрвету од знања добра и зла) не носе у себи прводаровану благодатну пуноћу, својом животињском радозналошћу лукаво (тј. без дозволе свог господара Адама) уђе у Едемски врт и постаде најподесније средство нечастивог да преко ње изврши своју лукаву (пакосну) намјеру. Наиме, њен господар Адам добио је заповијест од Господа Бога да Едемски врт ради, одржава, његује и чува, да којим случајем не би нека животиња појела плод са дрвета од живота или исто тако, да се не би пењањем на дрво од знања добра и зла и дирањем његовог забрањеног плода – оскрнавила. С тим у вези, ова радознала животиња се увуче у Едемски врт, лукаво се попе на дрво од знања добра и зла, дирну или поједе овај забрањени плод у којем је по промислитељском допуштењу Господњем поред добра (истине) обитавало и заводничко нечастиво неистинско зло дејство. Просто речено: суштина дејства овог плода – оличење је изопаченог дејства палих анђела који су самовољно распети између спознања добра и зла. Кад тај чин су видјели Адам и Ева, запањило их је што ова животиња не доживи тренутну смрт јер: казао (нам) је Бог не једите и не дирајте у њега, да не умрете (Пост. 3, 2). Уједно, Ева и Адам кад видјеше да ова животиња (опчинита лукавим дејством нечастиве силе) објелодањује заповјест Господњу, само њима заповиђеној - жена сва збуњено обрадована рече змији: Ми (засад) једемо рода са свакога дрвета у врту (и рода са дрвета од живота још нисмо пробали), само рода са онога дрвета (у кога упорно - радознало и сумљичаво гледамо) усред врта (који бисмо радо пробали), казао је Бог не једите и не дирајте у њега, да не умрете (у својој похлепној жељи, коју ћете с временом изазвати у себи ако будете жудили својој неблагодатној самосталности) (Пост. 3, 2). А змија поново рече жени: Нећете ви умрети, него Бог зна да ће вам се онај дан, кад окусите са њега, отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро и шта зло (Пост. 3, 4). – Нечастиви је осјетио (упратио) да Адам и Ева веома радознало бацају поглед на овај примамљиви плод и није требало много убјеђивања (искушавања). – И жена видећи да је (овај) плод (као сваки други плод) на (сваком) дрвету (у Едемском врту, наизглед) добар за јело и да га је милина гледати и да је (ово загонетно) дрво (посебно) драго ради (са)знања (шта то Господ Бог од њих крије), (жељно) узбра рода са њега и (са жудњом га) окуси (и не доживи смрт, али видје да изгуби благодат), па даде (поражена) и мужу свом, те и он (радознало) окуси (Пост. 3, 6). – Нечастиви је од самог почетка имао подлу намјеру да превари Адама и Еву, јер му је од Господа Бога било допуштено да искуша човјека, да се види, да ли ће човјек искушан будући, остати у узвишеном благодатном достојанству - које му је повјерено (даровано) од Господа Бога. Намеће се мистична тајна: Да ли по допуштењу Господњем животиња може про-говорити? Овај необичан догађај тјера на размишљање: И магарица видје анђела Господњег паде под ноге Валамом. А Валам се врло разљути, и стаде бити магарицу својим штапом. Тада Господ отвори уста магарици, те она рече Валаму: „ Шта сам ти учинила те ме већ бијеш трећи пут? А Валам рече магарици: „ Што ми пркосиш? Да имам мач у руци, сад би те убио. А магарица рече Валаму: „ Нисам ли ја твоја магарица? Јашеш ме откако сам постала твоја до данас, јесам ли ти кад тако учинила? А он рече: „Ниси“ (Број, 22, 27-30). С тим у вези, кад упоредимо (про)говор змијин и (про)говор магаричин - намеће се неизбјежно питање: Зашто Господ Бог (не)разумној змији рече (тј. обраћа се њој а не Адаму и Еви): „Кад си то учинила, да си проклета међу свим животињама и међу свим зверима пољским“ (Пост. 3, 14) – Да ли је ова (не)разумна животиња разумјела својим (не)разумом шта јој је Господ Бог изговорио? Уједно, да је нечастивој сили могуће, по допуштењу Господњем, ући у животињу – потврђује овај догађај: И допловише у земљу Гадаринску која је према Галилеји. А кад он изађе на земљу, срете га неки човек из града у коме беху демони дуго времена, и у хаљине не облачаше се, и не живљаше у кући, него у гробовима. А кад виде Исуса, узвикнувши паде пред њим и из свег гласа рече: – Шта хоћеш од мене, Исусе, Сине Бога Вишњега? Молим те, не мучи ме! Јер он заповеди духу нечистоме да изађе из човека; јер га мучи много година, и везиваху га веригама и ланцима чувајући га, и кидаше везе, и тераше га демон по пустињама. А Исус га запита говорећи: – Како ти је име? А он рече: – Легион. Јер многи демони беху ушли у њега. И мољаху га да им заповеди да иду у бездан. А онде је пасло по гори велико крдо свиња, и мољаху га да им допусти да у њих уђу. И допусти им. А пошто изађе демон из човека, уђоше у свиње (исто као што уђe сатана у змију кад се попела на дрво од знања добра и зла); и јурну (подивљало) крдо (у којем је дух нечисти) са стрмени у језеро, и утопи се (Лк. 8, 26–32). – Овдје је важно поменути да нечастиви у животињу може ући само по промислитељском допуштењу Господњем, а у човјека улази ако он води богопротиван живот, тј. ако хули на Духа Светога, или пак због непокајаног смртног гријеха појединца или његових предака. Како се то све, нажалост, могло збити? Знамо да се Господ Бог починуо седми дан (субота), а овај немили догађај некако упућује на то да се човјеков пад десио у недјељни дан. Који? И почину (Бог) у седми дан од свога дјела, које учини (Пост. 2, 2). – Ове ријечи Мојсијеве не би требало схватити буквално. Ријеч починути некако указује на невидљиво присуство Господње и препуштање човјека његовој бескрајној слободи воље. Кад би Бог у видљивом облику био стално присутан у Едемском врту, човјек не би могао да изврши своју радозналу намјеру, јер би га присуство Господње у томе спречавало. Замислите да је Бог био стално присутан у Едемском врту, рецимо у облику у каквом га је видио Свети апостол Јован, испуњен Духом у Дан Господњи: – И обазрех се онамо да видим глас који говораше са мном, и обазревши се видех седам свећњака златних, и усред седам свећњака Некога налик на сина човечијега, обучена у дугачку хаљину, и опасана по прсима појасом златним. А глава његова и коса беше бела као бела вуна, као снег, и очи његове као пламен огњени, и ноге његове као сјајни бакар кад се зажари у пећи, и глас његов као хука великих вода. И имаше у својој десној руци седам звезда, и из уста његових излажаше мач оштар са обе стране, и лице његово беше као сунце што сија у сили својој (Откр. 1, 12–16). Застанимо на тренутак код ових ријечи. Кад их прочитамо с трепетном пажњом, мало ко би се усудио да подигне руку и убере овај забрањени плод. На овај начин човјеку би била свезана слобода воље и стално би га мучило радознало питање и у њему би тињало незадовољство повезано са сумњом да Господ Бог од њега нешто крије. Наиме, бескрајна слобода воље јесте дар Господњи, али кад се повеже с радозналошћу и сумњом, то је црв који човјеку не да мира. Да је, дакле, Бог у видљивом облику био стално присутан у Едемском врту, човјек би се стално сумњичаво питао зашто му Господ Бог нешто брани кад је плод на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је врло драго ради (са)знања, тј. умиривања радозналости (Пост. 3, 6). С тим у вези, кад су им се отвориле очи (тј. кад су пробали забрањени плод), тада Адам и Ева увидјеше да на њима, дотад најузвишенијим створењима на Земљи, више не обитава Богом дарована свјетлоносна благодатна хаљина, слична херувимској, која је њихову тјелесну голотињу красила безазленошћу (И (кад бјеху створени) свакоме од њих (Адаму и Еви) даде се (од Господа Бога благодатна) хаљина бела (Откр. 6, 11). Сада им се ова незадовољна (богопротивна) анђелска сила, која је испланирала ову подлу завјеру да напакости Богу Вјечне Љубави, подругљиво смијала, јер им је у тренутку пада у међуножју израстало обиљежје издајства и срамоте – које кријемо до данашњег дана, што их увјери да су се из благодатног стања преобразили у неко друго, њима непознато стање. То нешто срамно (нечасна жудња) многе од нас ће одвести у пропаст ако не будемо истински слиједили закон вјечног Божјег добра (тј. непрестано тежити ка истинском миру, љубави и радости у Духу Светом - које бесебично дарује истинско нераздјељиво јединство Господње). Наиме, кад видимо да се неко мало безазлено дијете игра голо, нико не обраћа пажњу на његову голотињу, јер је та голотиња невина (такву невину голотињу имали су Адам и Ева). А кад то уради одрасла особа (они који немају благодатне очи), једне то саблажњава, а друге тјера на страст и жудњу. Већина родитеља зна да дијете, иако је безазлено, понекад направи такву глупост да се човјек запрепасти, па због тога од свога савјесног родитеља добија васпитну мјеру. Тако Адам и Ева, који су створени са унутрашњим осјећањем безазленог дјетета, али са зрелим (мудрим) разумом (рецимо, кад је створен, Адам је имао онолико година колико је имао Исус кад је започео своју проповијед), направише велику глупост и савјесни Родитељ одредиће им васпитну мјеру. Овим чином својевољног одвајања од заједнице с Господом Богом човјек ће изгубити даровану му божанску благодатну мудрост. Нажалост, због непосједовања пуноће божанске благодатне мудрости у срцу, све до Другог Христовог Доласка Истина Господња ће се у човјековом уму пројављивати у магловитом стању јер многи неће разумјети Истину Божју, која је у Духу Светом написана у Светом писму. И зачуше глас Господа Бога, који иђаше по врту кад захлади (Пост. 3, 8). – Шта нам ово говори? Кад су Адам и Ева прекршили заповијест Господњу, изгубили су благодатну узвишеност даровану од Господа Бога (достојанствену узвишену благодатну хаљину) и потпашће под непрестану пакосну и подмуклу кушњу незадовољних анђела. Какав плод кушаш, таквог господара задобијаш и такав у теби дух влада, и то се огледа у даљем току догађаја: И сакри се (оскрнављени) Адам и (оскрнављена) жена му испред Господа Бога међу дрвета у врту. А Господ Бог викну Адама и упита: Где си? А он рече: Чух (Божји благодатни) глас твој у врту па се (ја, неблагодатан) уплаших, јер (на себи више немам благодатну хаљину и због тога) сам го, те се сакрих. А Бог рече: Ко ти каза да си го? Да ниси јео са онога дрвета што сам ти забранио да једеш са њега? А неблагодатни Адам, у распећу добра и зла, рече: Жена коју си створио са мном, она ми (кад је кушала плод и видје да је изгубила благодат, мени подмукло) даде (плод) с дрвета, те (из неописиве жудње према Царском престолу) једох (Пост. 3, 9–12). Адам и Ева, благодатном мудрошћу коју им је даровао Господ Бог, знали су какву сврсисходност има свако дрво у Едемском врту. Супротно томе – суштинску спознају о дрвету од знања добра и зла нису имали у себи. Јер Бог Вјечног Добра, кад ствара благодатно разумно биће (анђелa или човјека), ствара га само са знањем о вјечном благодатном добру. На тим благодатним темељима почива Царство Божје – живот у вјечном добру у узајамној љубави, вјечном миру и нераздјељивој радости у Духу Светом. Наиме, кад Господ Бог створи човјека, човјек прво видје пред собом узвишену бескрајну свјетлосну славу Господњу (Свете Тројице), видје и благодатно свјетлоносно достојанство анђела у Царству Божјем. Уједно, видје и своје узвишено благодатно достојанство у том бескрајном Царству Благодати. Нажалост, деси се човјеков својевољан пад: Адам, који би и без Евиног наговора кушао плод, не покаја се за свој преступ и не признаде своју кривицу – да је жудно желио да задобије божанство које није по вољи Вишњега, него се правда и сваљује кривицу на другог, јер за такву нечасну намјеру није имао никакво оправдање (осим искреног покајања). А Господ Бог рече жени: Зашто си то учинила? – не би ли жена бар признала своју кривицу. Али, Ева као и Адам наставља да испољава своје пало незадовољство, због чега се и она лицемјерно правда: Змија ме превари те једох (уједно прећуткујући њихову заједничку нечасну намјеру коју су својевољно произвели у себи) (Пост. 3, 8–13). Да су Адам и жена његова након пада кушали плод Дрвета од живота, живјели би довијека, али у вјечном незадовољству. Због искреног непокајања изгубили су својом кривицом дар вјечног благодатног живљења у миру, љубави и радости у Духу Светом. Наиме, кад згријешише, повуче се благодатна животворна сила Господња и њихова благодатна свјетлост и Земља доживи проклетство и заједно са њом, све (човјек, животиње и биљке) постепено, ишло је ка неминовној трулежности. Праведни Судија је изрекао праведан суд: човјек је кажњен због непослушности према свом Господару (Богу), змија је кажњена због непослушности према свом господару (Адаму). Претпоставка да се сатана наводно претворио у змију нема своју логичност. Наиме, духовна створења нити једу, нити пију, она на себи не посједују човјечанско или било које животињско тијело. Кад проклиње ову животињу, Господ јасно каже: ...да си проклета међу свим животињама и међу свим зверима пољским, на трбуху да се вучеш и прах да једеш целог живота (Пост. 3, 14). – С друге стране, нечастиви није тварна животиња и не обитава у пољу, не једе прах земаљски, нити се вуче на трбуху, јер је духовно биће и креће се, рецимо, брже од човјечије мисли. Како је Адам непромишљено згријешио? ... и слава Господња обасја их (Лк. 2, 9). Адам и Ева били су налик благодатним анђелима, али у човјечјем тијелу, и њихова благодатна сила коју им је Господ Бог даровао да владају Земљом била је изнад природних закона. То их је толико занијело (погордило) да су у себи произвели лажно стање да су равни своме Творцу и само је требало да их неко наведе да то и потврде. У њима се истог тренутка појавила наивна жеља да постану као богови, кад је нечастиви кроз змију изрекао велику лаж: Нећете ви умрети, него зна Бог (Отац и Син и Дух Свети) да ће вам се у онај дан, кад окусите с њега, отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро а шта зло (Пост. 3, 4). – Они се ниједног тренутка нису двоумили, јер овим лажним ријечима нечастиви је само осликавао њихово јадно (похлепно и дрско) стање, које су својевољно у себи непромишљено произвели. Од тада до данашњег дана Господ Бог се више не појављује у оваквој слави, и не даје човјеку толико изобилну благодат, него у оноликој мјери колико је човјеку потребно за његово спасење. Нажалост, Адам и Ева не признаше своју страшну кривицу и на себе и читаву васељену навукоше проклетство јер све се преобрази у трулежно (пропадљиво) стање. Милостиви Господ Бог ипак даје човјеку могућност повратка Божјој заједници, али под видом покајне преображајне епитимије (искрено покајање, преображај кроз смрт, васкрсење). Уједно, лукавој змији Господ Бог промијени прводаровани изглед: Кад си то учинила (и непослушно ушла у Едемски врт), да си проклета (понижена) међу свим животињама и међу свим зверима пољским (које ће се ради тебе из питомог звјериња преобразити у дивље лутајуће звјериње), на трбуху да се вучеш и прах да једеш целог живота (Пост. 3, 14). – Иза ових ријечи Господњих прикривено је и одређено (загонетно) пророчанство спасења рода људског. Зашто је ова необична животиња претворена у змију? Човјек који је створен од Господа Бога на себи је имао толику благодат да је по благослову Господњем требало да влада Земљом, тј. природом. И благослови их Бог, и рече им Бог: Рађајте се (благодатно) и (благодатно) множите се, и напуните земљу (благодатним потомством), и владајте (Мојом благодаћу) њом. И будите (благодатни) господари од (умилних) риба морских и од (умилних) птица небеских и од свега (умилног) звериња што гмиже по земљи (Пост. 1, 28). – Кад змија и човјек згријешише, Земља изгуби благодат и све доживје проклетство, тад змија и човјек по казни Господњој постадоше страни један другоме (јер човјек више нема тај благодатни ауторитет над цјелокупном створеном природом Господњом). Човјек више не влада Земљом и тим чином успоставља се сасвим другачији однос снага између њега и животињског свијета. Тад рече Господ Бог змији: Кад си то учинила (и свог господара својим лукавим поступком навела на грех), да си (због тога) проклета (понижена) међу свим животињама и међу свим зверима пољским (јер из тебе је проговорила нечастива лаж), на трбуху (незаситом) да се вучеш и (удишући земаљски) прах (од кога створих човјека) да једеш целог живота (као опомену што си допринијела да све оде у трулежност). И још (у тебе) стављам (тај сатански смртни отров као стално) непријатељство (док је год овоземаљског живота) између тебе и жене и (стављам обострани страх) између потомства твога и потомства њенога, оно ће ти (не видећи те као такву) на главу стајати а ти ћеш га (из страха) у пету уједати (Пост. 3, 14). – У почетку је све било у благодатном опхођењу: свака животиња имала је, по вољи Господњој, благодатан приступ свакој другој животињи, па тако и човјеку. Кад човјек згријеши, Земља изгуби то благодатно достојанство у коме је обитавала. А како су се неке животињске врсте преобразиле од биљоједа у небиљоједе? Потом рече Бог: Нека проврве по води жива бића, и птице нека лете изнад земље под сводом небеским (Пост. 1, 20). – Нека земља пусти из себе жива бића по врстама њиховим, стоку, гмизавце и звери земаљске по врстама њиховим (Пост. 1, 24). – Једном ријечју, живот на Земљи је бујао у својој највећој снази јер је све врвјело од мноштва прелијепих разноразних (ситних, малих, великих и огромних) животиња. И још рече Бог: А свему зверињу земаљском и свим птицама небеским и свим гмизавцима што по земљи гмижу и у чему има душа жива дао сам сву траву да једу (Пост. 1, 30). – Сав животињски свијет створен је да буде савршени биљоједни умјетник, јер он ће својом улогом коју им је одредио Творац одржавати (уљепшавати и косити) биљни свијет на Земљи. Из овог произлази да све животињске врсте почетку нису имале нагон да лове друге животињске врсте да би опстале и вршиле међусобну природну селекцију. Тај нагон се пробудио у њима онда када је човјек прекршио заповијест Господњу и тим чином животињски свијет изгуби међусобни умилни приступ и уједно пали господари Адам и Ева постадоше им странци. Овај нагон је у њиховој генетској банци података уграђен по милости Господњој – због могућег пада човјековог, јер ће сав животињски свијет, баш као и човјек, бити препуштене трулежној борби за опстанак. Након пада човјековог природна селекција, тј. пробуђени нагон који је дат од Творца, имаће своју савршену сврсисходност у будућем процесу развоја животињског свијета на Земљи. Потврда да је у почетку био умилни дух међусобног опхођења, то потврђују и Исаијине пророчке ријечи: И вук ће боравити са јагњетом, и рис ћ
  12. необична_размишљања

    Дан један

    Ову необичну књигу (необична размишљања једног хришћанина) - написао је брат у Христу кога старац Тадеј спомиње у књизи „Мир и радост у Духу Светом - стр. 124. – „Код мирских људи који живе са породицама срео сам много више појединаца на којима почива бесплатна благодат. Долазио је овдје код мене један Босанац из Бања Луке који живи у свету и упражњава Исусову молитву. Он има једног свог школског друга који је породичан човјек, има децу, запослен је. Тај његов пријатељ није био баш посебно побожан, али је био добричина, добра душа. Једног дана они тако причају и овај предложи: „Што се ти не би бавио Исусовом молитвом?“. Пријатељ га зачуђено погледа и одговори: Бих, али не знам како“. „Ја ћу те научити...“ И овај га поучи и даде ну бројанице. За кратко вријеме тај је његов друг задобио бесплатну благодат и пробразио своју личност и породицу. А овај толико времена упражњава Исусову молитву, па ништа... После неког времена тај човјек дође овде код мене и прича ми: „Не знам оче нека ме радост обасјала и неописив мир док се молим. Стално чујем у срцу: Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога. Знам какав сам био, шта сам све мислио, сад више ништа нема од тога у мојој глави. Имао сам грешне мисли према женском свету, знао сам се наљутити и за нај мању ситницу, а сада, не знам, не могу да се наљутим. Не могу ни да помислим оно што није добро, и када хоћу не могу. Не знам шта се то десило са мном. Само се радујем, у читавом мом бићу влада нека неописива радост, и мир“. Добио си бесплатну благодат, кажем му, и имаћеш је све дотле док мисао своју не вежеш за неку овосветску бригу. А ако то учиниш, најпре више нећеш чути молитву у срцу, а после ћеш постепено изгубити мир и радост из душе. Тада ће опет да те муче тешке мисли овога света којим владају демонске силе. Ако хоћеш да сачуваш ту бесплатну благодат, треба да се стално молиш Богу да би молитвом одбио тешке и туробне мисли од свога ума и тако сачувао тај мир и радост које сад осјећаш.“ ШТА ЈЕ ТО ДАН ЈЕДАН А ШТА ДАН ПРВИ У почетку, паралелно с благодатним духовним свјетлосним небом, кроз божанску Животворну Силу Господњу створена је и Земља. Да би се одгонетнула ова мистична тајна, Свети Василије Велики у својој бесједи о Божјем стварању Земље и човјека изричито наглашава: „Пошто се о почетку говори на толико начина, обрати пажњу на то да ли та реч овде одговара свим својим значењима. Јер, можеш да сазнаш од ког времена је започело устројавање овога света ако, идући уназад од садашњости према прошлости, покушаш да откријеш први дан постанка света. Наиме, тако ћеш открити одакле је времену дата прва кретања; затим и то да су, попут каквих темеља и основа најпре саздани небо и земља; затим да постоји неки уметнички Разум који управља уређењем свега видљивог, као што показује реч почетак. Открићеш и то да свет није изумљен насумице и без разлога, већ због неког важног циља и да би бићима пружио велику корист, будући да је свет уистину школа словесних душа и училиште богопознања које, кроз оно што је видљиво и чувствено, узводи ум ка виђењу онога што је невидљиво као што каже Апостол: Јер што је на њему невидљиво од постања света умом се на створењима јасно види (Римљ. 1, 20). Или је можда речено у почетку створи, зато што је стварање било целовито, пошто је сâм почетак неподељен и без временског размака. Јер, као што је почетак пута још увек пут и почетак куће није кућа, тако и почетак времена није време, па чак није ни његов најмањи дио. Но, ако се неко противи овоме и каже да почетак јесте време, нека зна да онда треба да га подели на делове времена. Ти делови су почетак и средина и крај – а замислите почетак почетака, потпуно је смешно. Онај пак који раздељује почетак, начиниће два почетка уместо једнога, или чак небројено почетака, пошто ће се оно што је раздељено увек раздвојити на друге делове. Речено је, дакле, у почетку створи, да бисмо увидели да је свет саздан истог трена кад је изречена воља Божја, и то без протока времена. Износећи јасније смисао ових речи, неки други тумачи су говорили: У целини створи Бог, односно наједанпут и у малом раздобљу. Толико, наиме, имам да кажем о почетку, а то је тек један мањи део.“ Читајући ове мудре ријечи, долази се до закључка да сав стваралачки процес Господњи има своју цјеловитост. Та цјеловитост креће од У почетку створи Бог небо и земљу, па све до судњег дана, кад ће Бог Отац рећи: Готово је, сврши се. То је континуитет који траје и никад се не прекида, него се наставља с осмим вјечним благодатним даном Господњим. Да ли се уколико може одгонетнути ова мистична тајна? У ВРИЈЕМЕ ОНО: У почетку (ни из чега) створи Бог (Отац кроз Сина Божјег у Духу Светом) небо и земљу. А земља беше празна и пуста, и беше тама над безданом, и дух Божји лебдео је над водама (Пост. 1, 2). Вјерујем у једнога Бога Оца Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог. Погледајмо шта нам о тој земљи без обличја бесједи Св. Василије Велики: „А земља, вели, беше без обличја и пуста. Пошто су обоје, и небо и земља, по постању били исте части, како то да је небо доведено до савршенства, а да је земља створена још увек несавршена и неуређена? И уопште, шта је то на земљи неустројено? И из ког разлога је земља била невидљива? Коначно саздање земље представља изобиље које је на њој: клијање сваковрсног биља, бујање високог дрвећа – и плодног и неплодног – лепота боја и миомирис цвећа, као и оно биље које ће заповешћу Божјом касније изнићи из земље која га је изнедрила. А пошто тада још не беше постало ништа од свега овога, повест о стварању с правом назива земљу пустом. То исто бисмо могли рећи за небо: ни оно не беше у целости саздано, нити беше у потпуности украшено, пошто га нису обасјавали ни Месец ни Сунце, нити је било крунисано венцем звезда. Јер, ништа од тога не беше створено. Према томе, нећеш се огрешити о истину ако кажеш да је небо било неуређено. Земљу је, пак, назвао невидљивом из два разлога: зато што још не беше човека да је види, и зато што је била испод површине воде која ју је прекривала, те се није могла видети. Воде се, наиме, још не беху сабрале на своја зборишта, која је Бог касније начинио и назвао морима. Шта је, дакле, то што је невидљиво? Најпре оно што се по природи не да видјети телесним очима, као што је наш ум. Затим оно што је по природи видљиво, али је скривено, јер је неким телом заклоњено, као што је скривено гвожђе које је у дубини земље; у том смислу је, сматрам, овде речено за земљу да је невидљива, јер беше прекривена водом. Према томе, пошто светлост још не беше настала, уопште није необично да Писмо назива земљу невидљивом јер беше у мраку, пошто је био неосветљен ваздух изнад ње.“ У почетку створи Бог (Отац кроз Сина Божјег у Духу Светом) и земљу (Пост. 1, 1). Није речено: У почетку ствaрао је Бог земљу, него је јасно речено: У почетку (ни из чега) створи Бог земљу. ‘Стварати’ је процес који траје, а ‘створити’ је нешто што се деси у тренутку. У овом савршеном процесу припреме Земље за Шестоднев имамо неколико доба, која су уско повезана јер чине један нераздјељиви (ван)временски период: 1. Пусто доба. – А земља беше празна и пуста... – Мојсије наглашава да Земља, кад је створена, бјеше празна и пуста. Земља је првостворена јединка од које ће (и на којој ће), све бити створено. Она је у почетку имала неправилан облик и на њој није било рељефних форми. Одузмите јој сва мора (воде) и замислите како је могла изгледати. Била је у почетку таква да на њеном тлу није обитавала ни вода, ни било какво растиње. У почетку, кад је створена, Земља је обиловала различитим врстама стијена које је Бог створио у трену, заједно с осталим земаљским честицама. 2. Хладно доба. – И беше тама над безданом... – Земља није обитавала у бездану него над безданом, јер је као првостворена јединка имала своју узвишеност пред Господом Богом. Хладни бездански утицај на њој творио је одређену хладноћу, а Дух Божји својим промислитељским планом савршено је (по потреби) прилагођавао своју божанску свјетлост и благодатну топлоту – да би се Земља савршено припремила за Шестоднев. 3. Водено доба. – Односи се на излазак вреле водене паре на површину Земље и стварања огромне количине конденза, због врелог и хладног вањског утицаја. Кад буду стечени сви услови, тј. кад се формира огромна количина топле воде и водене паре, и кад вода и ужарена лава промислом Господњим дају свој допринос да се стекну услови за стварање различитих рељефних форми, Господ Бог ће дан трећи Шестоднева Земљи подарити нови величанствен изглед. 4. Живо доба. – И дух Божји лебдео је над водама... – Ове ријечи Мојсијеве упућују на присуство силе Господње која је облагодаћивала воду и Земљу да би се створио будући живот кроз материју. Дух Божји својим присуством тако свједочи истину да се ово све збило и да је он био основна покретачка снага у обликовању Земље. Господ Бог је поставио дубок темељ, на којем је постепено градио и обликовао своју грађевину Господњу и ништа није препустио случају. Господ Бог је могао учинити да се сав овај процес припреме и обликовања Земље за Шестоднев збије у трену, али Он жели да све створено има и своје активно учешће. Колико је ово нераздјељиво доба трајало, зна само Господ Бог, а човјек може само да нагађа. Свети апостол Петар поручује: Али ово једно немојте превиђати, вољени, да је један дан пред Господом хиљада година, и хиљада година као један дан (2. Птр. 3, 8). – Ово је период који се одвијао прије Шестоднева и он се не може мјерити земаљском временском димензијом. Ма колико био дуг тај период постојаности Земље, то нам само говори истину о вјечности Бога. Кад је ријеч о овом питању, човјек би требао бити много одмјеренији јер Господ Бог ће нам открити своју премудрост на крају вијека и многе ће посрамити. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице. Сад знамо делимично (1. Кор. 13, 12). Кад се сагледа ово нераздјељиво ванвременско доба, намеће се загонетно питање како и којим редослиједом се овај процес по промислу Господњем одвијао. И да ли је послије овог доба настао период неке врсте праисторије као Божјег експеримента? Књига Постања доказује супротно. ДАН ЈЕДАН (ВАН)ВРЕМЕНСКИ ПЕРИОД КОЈИ СЕ ОДВИЈАО ПРИЈЕ ШЕСТОДНЕВА Овај дан један веома је дубоко и загонетно питање, на које се олако не може дати одговор. Усредсредимо се на кључно питање, а то је: Откуд над Земљом густа водена пара коју спомиње Мојсије? Али се подизаше пара са земље да натапа сву земљу (Пост. 2, 6). Да ли је Мојсије ову водену пару споменуо реда ради или је она по промислу Господњем имала своју сврсисходност? Господ Бог дјела савршено, по већ утврђеном плану, и ништа не препушта случају, јер Божје дјелање које се одвијало унутар Земље имало је само један задани циљ: да површина и унутрашњост Земље имају узајамну сарадњу и да све има своју савршену сврсисходност (јер како човјек тежи истинском јединству са Господом, исто тако и, створена материја тежи ка свом узајамном јединству). Присуством Духа Божјег и његовим савршеним животворним дјеловањем, Земља ће по промислу Господњем бити савршено удешена за Шестоднев. Како бисмо могли протумачити благодатну улогу Духа Божјег и анђеоске силе у овом божанском процесу? ...и дух Божји лебдио је над водама (Пост. 1, 2). – Мојсије овдје строго подвлачи да на Земљи имамо присуство благодатног животворног Духа Божјег. Уједно наглашава да је Дух Божји лебдио над водама. Присуство животворног Духа Божјег само по себи говори да ће и на Земљи бити створен благодатни живот у материји, будући да бескрајна благодатна животворна сила и моћ Духа Божјег може да начини апсолутно све, чак и оно што човјечји ум не може замислити. Још кад томе придодамо моћну и силну послушну благодатну војску небеску, те неуморне и послушне Божје благодатне раднике, та планирана Божја грађевина може само да поприми савршен благодатан изглед. Јер ова војска Господња (анђели) има велику благодатну силу даровану од Господа Бога, а то нам доказује детаљ кад анђео Господњи одваљује камен са Исусовог гроба: И гле, земља се затресе веома; јер анђео Господњи сиђе (у благодатној сили Господњој) са неба, и приступивши (Исусовом гробу) одвали камен од врата гробних, и сјеђаше на њему. А (свјетлоносно) лице његово беше као муња, и (благодатно) одело његово бело као снег (Мт. 28, 2–3). Кад се ова благодатна свјетлоносна сила преусмјери у негативном (злом) правцу, нажалост, она онда (по допуштењу Господњем) поприма разорну моћ. Какво је активно учешће имала у стваралачком процесу војска Господња, тј. благодатни анђели, то остаје за човјеков неблагодатни ум велика тајна, али псалмопјевац Давид стваралаштво Господње осликава на овај начин: У почетку, Господе Боже – Обукао си (земаљско небо у своју благодатну) светлост као (своју благодатну свјетлосну) хаљину, разапео (си Земљи) небо као (благодатни) шатор. (Благодатном) Водом си покрио (благодатне царске) дворове своје, (благодатне) облаке направио да су ти (благодатна) кола, идеш на крилима (благодатног) ветра. Чиниш (благодатне) ветрове да су ти (благодатни) анђели, (благодатни) пламен огњени да су ти (благодатне) слуге. Утврдио си (у почетку Својом божанском силом) земљу на темељима њезиним, да се (обитавајући у Твојој вјечној животворној благодати) не разори до века (Пс. 104, 2–5). Наиме, и анђели су Божја створења која немају стваралачку моћ, али Бог, та вјечна љубав, воли своју творевину и жели да и они у јединственом духу учествују у стваралаштву Господњем. Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) је савршени благодатни свјетлосни градитељ, а његова благодатна војска (анђели) јесу послушни благодатни радници. Благосиљајте Господа (благодатни) анђели његови, који сте силни (благодатном) крепошћу (Божјом) извршујте (благодатну) реч његову (вјечно) слушајући глас (истинске) речи његове. Благосиљајте Господа све (послушне) војске његове, (искрене) слуге његове, које (искрено) творите вољу његову (Пс. 102, 20–21). – Дакле, у почетку благодатним анђелима и благодатном човјеку све је било благодатно даровано. Нажалост, неки од њих својевољно не прихватише ову вјечну животворну благодат. Погледајмо шта нам о овој Божјој животворној Сили бесједи Свети Василије: „И Дух Божји, вели, дизаше се над водом (Пост. 1, 2). – Ако овим речима писац има на уму овај дух, односно разливање ваздуха, тада схвати да ти он набраја делове света, односно да је Бог створио небо, земљу, воду, ваздух, и то овај ваздух што се још разлива и тече; или опет, што је много истинитије, а што су потврдили и старији од нас: Духом Божјим назван је Свети Дух: јер Писмо чува ово име нарочито и искључиво за Светога Духа, и ниједан други дух се не назива Духом Божјим осим Светог Духа, који блажену Тројицу чини целовитом. Ако такво мишљење прихватиш, стећи ћеш највећу корист од њега. А како се то дух дизаше над водом? Рећи ћу мишљење које није моје, већ једног Сиријца, који колико беше удаљен од световне мудрости, толико беше близак познању истинских ствари. Говорио је он, дакле, да је језик Сиријаца изражајнији, и да се, пошто је сродан са јеврејским, некако више приближава смислу Писма. Смисао ових речи је, дакле, овакав: дизаше се, каже он, говорили су уместо грејаше и оплођаваше природу вода, по угледу на птицу која лежи на јајима, па их на тај начин загрејава и убризгава им некакву животну силу. Тако некако, веле они, треба схватити ове речи да се Дух Божји дизаше, односно да је припремио природу воде како би она могла дати живот од себе. Према томе, то је довољан одговор на оно што неки испитују, а то је да је и Дух Свети учествовао у стваралачком деловању.“ Како бисмо могли протумачити светитељеве божанствене ријечи, тј. присуство Духа Божјег на Земљи и Његову улогу? У почетку земља беше празна и пуста, и беше тама над безданом (Пост. 1, 2). – У почетку, кад је створена, Земља није била прекривена водом – обитавала је над непрегледном мрачном провалијом (безданом) и није имала своје обличје. Кад је у почетку Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) створио Земљу, у њеној унутрашњој грађи, поред одређених створених земаљских честица, обитавала je, између осталог, ужарена лава и вода. У овом почетном процесу формирања Земље воде ће с временом, својим непрестаним кретањем, било у врелом или топлом стању, имати велику улогу при распадању одређених површинских стијена. Наиме, кретањем кроз своја корита воде су долазиле у додир и са хладним стијенама, што је изазивало реакцију – пуцање стијена и промјену њених облика. Воде ће у овом почетном процесу својом енергијом обликовати корита за ријеке, а разне врсте непрестаних вулканских експлозија удесиће спремишта за мора. Вода и лава ће својим дејством извршити само основни дио припреме Земље за Шестоднев, а Земља тим дејством неће задобити своје савршено обличје. Ипак ће се, по вољи Господњој, удесити савршени услови да небески свод добије од Земље дар, а тим даром Господ Бог ће даровати Земљи небеске украсе. Како се тај почетни процес одвијао? И данас видимо да различите воде непрестано излазе из Земљине унутрашњости. Кад изађе на Земљину површину у виду извора и кад се претвори у ријеку, вода с временом располаже све већом енергијом, зависно од своје масе и брзине кретања. Својим непрестаним кретањем вода има способност да врши одговарајући рад: својом енергијом кроз водена корита која је с временом направила она врши транспорт разних врста материјала који се нашао на њеном путу. Да би воде испуниле овај задатак, за нешто такво потребна је енергија и огромна покретачка снага, а ту силу и моћ даровао им је Господ Бог. Својим непрестаним кретањем кроз унутрашњост Земље поједине воде направиће услове за своју филтрацију, тј. пречишћавање. У почетку, те воде, путујући кроз унутрашњост Земље ка земаљским изворима, својом енергијом купиће све што им се нађе на том путу и по вољи Господњој распоређивати гдје је то потребно. То су различите врсте соли, минерала, земље, пијеска – зависно од тога каква је унутрашња грађа Земље. Приликом кретања кроз своју унутрашњост, по промислу Господњем, воде долазе у додир са ужареном лавом и својим изласком на Земљину површину формирају термалне изворе. Чињеница је да данас на Земљи имамо 430 живих вулкана, од којих је 380, правилно распоређено дуж морске обале. У почетку то су били врели извори налик гејзирима, а касније вулканска гротла, јер по промислу Господњем воде су направиле предуслов да вулкани имају своју сврсисходност. Наиме, воде и вулкани непрестано су радили како би Земља задобила будуће рељефне форме и савршено се припремила за Шестоднев. У почетку тих вулкана је вјероватно било много више, а трећи дан, наредбом Бога Оца – Нека се слију воде што су под небом на једно место (Пост. 1, 6) – многе вулкане, по промислу Господњем, прекрила су мора. С обзиром на распрострањеност овог моћног божанског процеса по читавој Земљи, с временом ће се створити услови да Земља дарује небу дио себе и да буде прва по части. Али се подизаше пара са земље да натапа сву земљу (Пост. 2, 6). – Намеће се загонетно питање како се створила толика количина воде, од које ће се дан трећи, по вољи Господњој, формирати мора. Изласком воде и лаве у врелом стању из унутрашњости Земље и утицајем вањске температуре долази до великих испарења. С временом око Земље се ствара огроман густи парни омотач. Тај парни омотач се постепено формирао, јер је дио водене паре остајао у истом стању, а један дио се претварао у течно стање, због врелог утицаја са Земље и хладног безданског утицаја. Овим процесом стварала се над Земљом велика количина конденза и количина воде на Земљи постепено се повећавала. Оваквим савршеним дејством по промислу Господњем с временом ће се повећавати парни омотач око Земље и ова формирана густа водена пара ће својим кондензом натапати сву Земљу. Уједно, умјереност топлоте воде је у почетку Божјег стваралаштва у много чему битна за будући развој биљног и рибљег свијета и различитих микроорганизама и живота уопште на Земљи. Благодатним дејством Духа Божјег та умјерена температура воде удесиће савршене благодатне услове за убрзан развој биљног сјемена, које ће бити створено дана трећег. Тако ће сјеме које ће од Господа Бога бити даровано Земљи имати оптималне услове да тог дана натприродно клија без присуства сунчеве енергије. Без ове животворне Божје топлоте и божанске свјетлости незамисливо је даље стваралаштво Господње, јер ће ова животворна топлота и божанска свјетлост одиграти веома битну улогу, нарочито у почетном дијелу Шестоднева. Уједно, ова божанска животворна сила Духа Божјег убризгаваће животну силу у густу водену пару, да и она добије својство животне примјене. Овдје се уједно намеће једно загонетно питање: Како су на Земљи без обличја настали ти огромни кратери (спремишта за мора) и гдје су те силне стијене које су обитавале прије тих насталих кратера? Логички гледано - на Земљи - вода је обитавала међу стијеновитим расјелинама у облику непрегледних термалних језера који су били међусобно повезани. Дана првог, кад се Земља почела окретати, по промислу Господњем почели су се одвајати од Земље дијелови честица (земља, лава, стијене, ситно камење, пијесак, вода) које су биле одређене за стварање планетарног система и тим чином удешавају се просторна спемишта за мора. Дана трећег, натприродним отицањем воде (савршеном распоређеношћу удешена је уједно плима и осека) - Земља ће задобити савршено обличје. С тим у вези, читавом планетарном систему, Господ Бог подариће слично обличје - као што га је подарио Земљи. Дана првог ове честице одржава у простору Дух Божји, дан други Господ Бог ствара свод и ширењем свода ове честице путују у своје будуће боравиште (небо), а тек дана четвртог Господ Бог ће од ових сједињених материја створити планетарни систем, тј. будућа небеска свјетила. То мистично ширење свода у трену (сводни прасак) има своју полазну тачку, а то је Земља. Кад Господ Бог створи свод, прво га у трену рашири докле ће досезати сав планетарни систем, па га тек онда назва небо. Свод има улогу да своди са неба све што је Земљи потребно да би на њој живот текао савршено. Да бисмо се бескрајно дивили овом премудром благодатном Умјетнику, покушајмо пронаћи извор Његовог савршеног божанског надахнућа. Погледајмо једно „могуће“ размишљање о Божјем стваралаштву у Шестодневу. Читајући разне научне и теолошке тезе о постанку свијета и човјека, увиђамо да оне, нажалост, Господа Бога стављају у оквире ограничености, као да ни сам Господ Бог није сигуран у оно што ствара, нити у то шта ће његовим стварањем испасти. Зар је могуће да је Савршени Творац утрошио толико времена (милионе година) на своје експериментисање – да би све било савршено удешено, као што данас својим очима видимо? Поставимо себи људско питање: Како је могуће да данас ниједна, ама баш ниједна, животињска врста није еволуирала, ако знамо да нас наука учи да је животињски свијет настајао у различитим временским периодима? Тако посматрано, било би логично да смо и сами свједоци промјена бар једне животињске врсте. Стручњаци нпр. предано експериментишу с неким врстама мајмуна, чах их уче да причају – али су помаци мали или катастрофални. Можда понека животиња нешто и научи, али само по инстинкту који јој је уградио Творац, јер ју је Он по својој вољи такву и начинио, али да размишља као човјек – то се још није десило. Шта тек рећи за човјека, који је само у посљедњем вијеку технолошки веома напредовао, а на њему се не виде никакви трагови еволуције. Кад се наведене чињенице сагледају, намеће се неизбјежно питање: Да ли савршени Господ Бог може на Земљи све створити за шест дана или су ти дани у ствари хиљаде или милиони година? Уочимо разлику између дана један (ванвременаски период Божјег стваралаштава) и дана првог (Божје стваралаштво у Шестодневу). Опростите, због ограничености текста, прилажемо вам само дан први Шестоднева а остале дане Божјег стваралаштва у Шестодневу приредиће се можда другом приликом ако администратор сајта благослови. ДАН ПРВИ Погледајмо шта нам то бесједи Св. Василије Велики о дану првом: „Ако је настанак светлости претходио осталим стварима, како се сада изнова каже да је сунце настало да обасјава земљу? Пре свега, немојте се ругати својеобразности израза, јер ми не пратимо избор речи, попут вас, нити се бавимо тиме да је њихов поредак ритмичан. Наиме, у нас нема оних који глачају речи, нити ми користимо благозвучне изразе, него увек придајемо важност значењу самих речи. Обрати, дакле, пажњу на то да ли је Мојсије речју обасјавају у довољној мери изразио оно што је желео; јер уместо светлити рекао је обасјавати. То, међутим, није у опреци са оним што је досад речено о светлости. Јер, у почетку је створена сама природа светлости, а сада саздано то сунчано тело да буде носилац оне првостворене светлости. Наиме, једно је ватра, а нешто је друго светиљка – ово прво има силу да осветљава, а друго је саздано да светли онима којима је то потребно – тако су и сада створена светила небеска, да буду причасници оне невештаствене светлости.“ Каква би могла бити ова мистична свјетлост? У ВРИЈЕМЕ ОВО: И рече Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом): ‘Нека буде светлост.’ И би светлост. И виде Бог светлост да је добра, и растави Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) светлост од таме. И светлост назва Бог дан, а таму назва ноћ. И би вече и би јутро, дан први (Пост. 1, 3–5). Нека буде
  13. КО БИ МОГАО БИТИ МИСТИЧНИ АНЂЕО ГОСПОДЊИ СВИ МОРАМО ДАТИ ОБАВЕЗАН ДУГ ЗЕМЉИ КОЛИКО БИ НЕБА МОГЛО БИТИ Али анђео (пратилац и гласник) Господњи нађе је код студенца у пустињи, код студенца на путу у Сур (Пост. 16, 7) и призва Агару да се покори пред Господом. – А анђео Господњи рече: „Врати се Господарици својој и покори јој се“ (таква је воља Господња) (Пост. 16, 9). И кад се Агара послушно покори у свом срцу: – Опет (у име Господње) рече анђео Господњи: „Умножићу веома потомство твоје, да се неће моћи пребројати до множине“ (Пост. 16, 10). Тада Агара призва име Господа који говори с њом (кроз анђела Господњег): „Ти си Бог, који ме види (кроз анђела Господњег). Јер, говораше она: Видех (у анђелу Господњем) Бога (Живог, који са мном кроз њега разговараше) и после тога још сам жива“ (Пост. 16, 13). Али анђео (благодатни заштитник) Господњи (с моћним благодатним гласом Господњим) викну га са неба (да би спријечио искреног слугу Господњег), и рече: „Авраме! Авраме!“ А он (послушно) рече: „Ево ме.“ А анђео (Господњи, у име Господње) рече: „Не дижи руке своје на дете, и не чини ништа (таква је воља Господња), јер сад познах (у име Господње) да се бојиш Бога, када ниси (због кушње Господње) пожалио сина свога, јединца свога, мене ради“ (што те у име Господње спријечих) (Пост 22, 11–12). И анђео Господњи (у име Господње) опет викну с неба Аврама. И рече: „Собом се заклех“, вели Господ: „Кад си тако (по заповијести Господњој) учинио, и ниси (због нашег благодатног јединства у Духу Светом) пожалио сина свога, јединца свога, заиста ћу те благословити и потомство твоје веома умножити, да га буде као звезда на небу и као песка на брегу морском, и наследиће потомство твоје врата непријатеља својих (Пост. 22, 15–17). И јави му се (свјетлоносни) анђео (као свјетлосни претеча) Господњи у пламену огњеном (гдје су се) из купине (благодатно прожимали Отац и Син у Духу Светом). И погледа, а то купина (благодатним свјетлосним) огњем (Господњим) гори, а не сагорева. И Мојсије рече: „Идем да видим ту утвару велику, зашто не сагорева купина.“ А Господ кад га виде где иде да види, викну га Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) из купине, и рече: „Мојсије! Мојсије!“ А он одговори: „Ево ме.“ А Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) рече: „Не иди овамо. Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља“ (јер су на њој присутни Отац и Син у Духу Светом). Још рече (Бог-Отац кроз Сина у Духу Светом): „Ја сам Бог оца твога, Бог Аврамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев. А Мојсије заклони лице своје, јер га страх беше гледати у (Тројичног) Бога (како се благодатно прожима у вјечној свјетлости Господњој) (Изл. 3, 1–6). Овај прожимајући чин у пламену огњеном удара духовни печат благодатном јединству: Да сви једно буду, као ти, Оче, што си (у Духу Светом) у мени и ја (у Духу Светом) у теби, да и они у нама једно буду (као што је у Духу Светом анђео Господњи у нама и Ми у Духу Светом у њему) (Јн. 17, 21). И рече Господ (Отац као Врховни ауторитет) "Добро видех невољу народа свога у Египту, и чух вику његову од зла које му чине настојници, јер познах муку његову. И сиђох да га избавим из руку египатских, и да га изведем из оне земље у земљу добру и пространу, у земљу где млеко и мед тече, на место где су Хананеји и Хитеји и Амореји и Феризеји и Јевеји и Јевусеји. И сада ево вика синова Израиљевих дође преда ме. И видех муку којом их муче Египћани. Сада хајде да те пошаљем Фараону, да изведеш народ мој, синове Израиљева, из Египта." А Мојсије рече Богу: " Ко сам ја да идем Фараону и да изведем синове Израиљеве из Египта?" А Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) рече. "Ја ћу бити с тобом, и ово нека ти буде знак да сам те ја послао: кад изведеш народ из Египта, служићете (Истинском) Богу на овој гори." А мосије рече (Истинском) Богу: "Ево, кад одем синовима Израиљевим, па им кажем:‛Бог отаца ваших посла ме вама’, ако ми рекну: ‛Како му је име?’ Шта ћу им казати?" А Господ (Отац) рече "Ја сам онај који јесте (свему Бог Отац).“ И рече: "Тако ћеш казати синовима Израиљевим: који (заиста) јесте (свему Бог Отац), он ме посла вама. И опет рече Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) Мојсију: "Овако кажи синовима израиљевим: Господ Бог (Света Тројица) отаца ваших, Бог Аврамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев посла ме вама, то је (уједно и Тројично) име моје довека, и то је спомен мој од колена на колено." Иди, и скупи старешине Израиљеве, па им реци: ‛Господ Бог (Света Тројица) отаца ваших јави ми се, Бог Аврамов, Исаков и Јаковљев’ говорећи: ‛доиста обиђох вас, и видех како вам је у Египту.’ Па рекох: ‛извешћу вас из невоље египатске у земљу хананејску и хотејску и јевусејску, у земљу где тече млеко и мед. И они ће послушати глас твој, па ћеш ти и старешине и израиљске отићи цару египатском, и рећи ћете му: ‛Господ Бог (Света Тројица) јеврески срете нас, па ти се молимо да изађемо три дана хода у пустињу да принесемо жртву Господу Богу (Светој Тројици) своме.’ А ја знам да вам неће допустити цар египатски да изађете без руке крепке. Али ћу пружити руку своју, и ударићу Египат свим чудесима својим, која ћу учинити у њему: и после ће вас пустити. И учинићу да народ нађе љубав у Египћана, па кад пођете, нећете поћи празни, него ће свака жена заискати у суседе своје и домаћице своје накита сребренога и накита златнога и хаљина, и ставићете на синове своје и на кћери своје, и опленићете Египат (Изл.3, 7-22)." А Мојсије одговори: "Али неће ми веровати ни послушати гласа мога, јер ће рећи: није ти се Господ (Отац) јавио." А Господ (Отац) рече: "Шта ти је то у руци?" А он одговори:"Штап". А Бог (Син Божји или Бог- Отац кроз Сина у Духу Светом) рече: "Баци га на земљу." И баци га на земљу, а он поста (стваралачком силом Господњом) змија. И Мојсије побеже од ње. А Господ (Отац) рече Мосију: "Пружи руку своју па је ухвати за реп. "И пружи руку своју, и ухвати је, и опет поста штап у руци његовој. То учини, рече Господ (Отац), да вјерују да ти се јавио Господ Бог (Света Тројица) отаца њихових, Бог Аврамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев. И Опет рече Господ (Отац). "Стави сада руку своју у недра своја., а кад је извади из недара, а то рука му губава, бела као снег (вољом Господњом). А Бог (Син Божји или Бог-Отац кроз Сина у Духу Светом) рече: “Стави опет руку своју у недра своја, а кад је извади из недара, а то опет постала (благодатном силом Господњом) као и остало тело његово. „Тако", (нераздјељивом Ријечу) рече Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом), „ако ти не узвјерују и не послушају гласа твога на први знак, послушаће за други знак. Ако ли не узверују на за та два знака и не послушају гласа твога, а ти захвати воде из реке, и пролиј на земљу, и претвориће се вода коју захватиш из реке, и претвориће се крв у земљу (Изл. 4, 1-19).” И дође анђео Господњи од Гаглала у Воким и рече: „Извео сам вас у земљу за коју сам се заклео оцима вашим, и рекох (у име Господње): Нећу покварити завета свога са вама довека (док год будете слиједили пут Господњи). А ви не склапајте савеза са становницима те земље (јер је то мрско Господу), олтаре њихове (у име Господње) раскопајте. Али не послушасте гласа мога. Шта сте то учинили? Зато и ја (анђео Господњи) рекох: нећу их (својом анђелском војском) одагнати испред вас, него ће вам бити као трње, и (демонски) богови њихови биће вам замка. А кад изговори анђео Господњи ове речи свим синовима Израиљевим, народ подиже глас свој и плака. Зато прозваше оно место Воким, и онде приносеше жртве Господу (Суд.2. 1-5). И догоди се, кад он служаше по своме реду пред (Тројичним) Богом, да по обичају свештенства паде му удео да уђе у храм Господњи и кади. И све мноштво народа мољаше се напољу за време кађења. А њему се јави анђео (вјесник) Господњи ставши с десне стране кадионог жртвеника. А збуни се Захарија видевши га и спопаде га страх (Лк. 1, 8–11). И рече му: Ја сам (свјетлоносни анђео Господњи) Гаврило који стојим пред Господом Богом, и послан сам да ти (у име Господње) говорим и да ти благовестим (шта је воља Господња) (Лк.1, 19). А у шести месец би послан од Бога (у благодатној сили Господњој) анђео Гаврило у град галилејски по имену Назарет (да би чувао и пратио будућег Богомладенца), девојци зарученој за мужа, по имену Јосиф, из дома Давидова; девојци беше име Марија (Лк. 1, 26–27). И рече јој најсвјетлоноснију тајну која му је повјерена: Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњег осениће те; зато и оно што ће се (вољом Господњом) родити биће свето, и назваће се Син Божји (Лк. 1, 35). А Јосиф муж њезин, будући праведан и не хтевши је јавно срамотити, науми је тајно отпустити. Но кад он тако помисли, гле јави му се у сну анђео (вјесник) Господњи говорећи: – Јосифе сине Давидов (благовијестим ти), не бој се узети Марију жену своју; јер оно што се (вољом Господњом) у њој зачело од Духа је Светога. Па ће родити (свијету најсвјетлоснијег) сина (Господњег у тијелу), и надени му име Исус; јер ће он (као Богочовјек) спасти народ свој од греха њихових (Мт. 1, 19–21). А кад они отиђоше, а то (да би надмудрио Ирода) анђео Господњи (чувар Богомладенца) јави се Јосифу у сну и рече: – Устани, узми дете и матер његову, па бежи у Египат, и буди онде док ти не кажем: јер ће Ирод тражити дете да га погуби (Мт. 2, 13). Праведни Јосиф и Света Богомајка већ имају свог анђела чувара дарованог од Господа Бога и Богомладенац по закону Господњем добија свог свјетлоносног чувара – анђела Господњег. И гле (од силе Господње), земља се затресе веома; јер анђео Господњи (Михаил) сиђе (у благодатној сили Господњој) са неба, и приступивши (Исусовом гробу и силом Господњом) одвали камен од врата гробних, и сјеђаше на њему. А (благодатно Господње) лице његово беше као (свјетлосна) муња, и (благодатно Господње) одело његово бело као снег (Мт. 28, 2–3). И док се (Исус Христос) мољаше (Богу Оцу) постаде изглед лица његовог другачији (тј. постаде као свјетлосна муња), и одело његово бело и (још јаче) блистајуће (него у анђела Господњег) (Лк. 9, 29). Наиме, могу вјеровати да се Бог Син Божји, док се није Оваплотио, могао повремено претварати у анђела Господњег и јављати се на јави и у сну јер је Богу све могуће, али да Бог Син Божји изађе из своје човјечанске природе и претвори се у анђела Господњег, то већ нема никакву логичност и косило би се с учењем Светих Отаца о сједињеној божанској и човјечанској природи у личности Богочовјека Исуса Христа. Овај догађај то потврђује - И беху пастири у ономе крају боравећи у пољу и чувајући стражу ноћу код стада свога. И гле (свјетлоносни) анђео Господњи стаде међу њих, и (свјетлосна) слава Господња обасја их; и испунише се страхом великим. И рече им анђео: – Не бојте се; јер вам, ево, јављам (благовијесну) радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди (најсвјетлоснији) Спас, који је Христос Господ, у граду Давидову (Лк. 2, 8–12). С тим у вези, логички гледано, духовно благодатно створење Господње, свјетлоносни анђео Господњи, представља свјетлоносног благовјесника, тј. претечу благодатне љепоте и свјетлосне силе Господње (Свете Тројице). СВИ МОРАМО ДАТИ ОБАВЕЗАН ДУГ ЗЕМЉИ Адам и Ева. Они су створени од Господа Бога: Адам је живио 930 година, за Еву немамо податак колико је живјела. Обоје су, нажалост, умрли и дали дуг Земљи. Лазар. Умро је, а Христос га васкрсну. По милости Божјој, Лазар опет поживје на Земљи и опет се упокоји. Христос рече: Склоните камен! Рече Марта, сестра умрлога: – Господе, већ заудара; јер је четири дана у гробу. Рече Исус (Богочовјек): – Не рекох ли ти да верујеш, видећеш славу Божију? Тада склонише камен где лежаше мртвац. А Исус (Богочовјек) подиже очи горе, и рече: – Оче, благодарим ти што си ме услишио (као Богочовјека)! А ја знадох (као твој једнородни Син) да ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овде стоји, да верује да си ме ти (као Богочовјека) послао. И ово рекавши, викну (Божјим) громким гласом: – Лазаре, изађи напоље! И изађе умрли увијен по рукама и ногама погребним повојима, и лице му убрусом повезано. Исус (Богочовјек) рече: – Раздрешите га и пустите нека иде. Онда многи од Јудејаца који беху дошли Марији, видећи што учини (Богочовјек) Исус, повероваше у њега (Јн. 11, 39–46). Илија и Енох. Живи су однесени на небо и вратиће се пред крај свијета да проповиједају о доласку антихриста; пострадаће обојица и дати дуг Земљи. Свето писмо каже за Светог Илију, пророка Господњег: И кад иђаху даље разговарајући се, гле, огњена кола и огњени коњи раставише их, Илија оде у вихору на небо (2. Цар. 2, 11). А за Еноха: Тако поживе Енох свега триста и шездесет и пет година. И живећи Енох једнако по вољи Божијој, нестаде га, јер га узе Бог (Пост. 5, 21–23). Господ Исус Христос Бог наш. Родио се од вјечности као Бог, Оваплотио се на Земљи и умро као Богочовјек на крсту, дајући тако обавезан дуг Земљи. Пресвета Богородица. Упокојила се, сахрањена дала дуг Земљи, и онда Господ Бог то благодатно тијело вазнесе на небо. Дакле, сваки човјек који је рођен на Земљи мора вратити дуг Земљи. Видимо да закон који Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) постави важи за све, чак и за Господа Исуса Христа, који је испунио све законе Господње и Пророке. Овдје нам се намећу мистична питања: 1. У ком небеском царству благодати обитава Богочовјек Исус Христос и Пресвета Богородица? 2. У ком небеском благодатном царству обитавају човјечанске природе Илије и Еноха, који су живи отишли на небо јер, по вољи Господњој, још нису дали дуг земљи? 3. У ком небеском благодатном царству обитавају душе угодника Господњи (светитеља)? 4. Или можда сви заједно обитавају у Царству Благодати? Погледајмо шта о том благодатном јединству на Земљи каже Господ Исус Христос Бог наш: И славу коју си ми дао (као Богочовјеку) ја сам (влашћу коју си ми дао) дао њима, да буду (са мном у Духу Светом) једно као што смо ми (у Духу Светом) једно. Ја (као Бог, да обитавам у Духу Светом) у њима и (као што) ти (обитаваш) у мени, да буду (у Духу Светом) усавршени у једно, и да позна свет (кроз благодат и силу Духа Светога) да си ме ти послао, и да љубиш (у Духу Светом) њих као што (у Духу Светом) мене (Богочовјека) љубиш (Јн. 17, 22-23). А ево шта нам каже о благодатном јединству у Царству Благодати: Оче, хоћу да они које си ми дао (као Богочовјеку) буду са мном где сам ја, да (непрестано у Духу Светом) гледају славу моју коју си ми дао (као Богочовјеку), јер си ме (исто тако) љубио пре постања света (као Бога Сина Божјег) (Јн. 17, 24). Ако, рецимо, Богочовјек Исус Христос и Светa Богородицa обитавају заједно с благодатним анђелима у једном, човјечанске природе Илије и Еноха у другом, а душе угодника Господњих у неком трећем небеском благодатном царству – онда то некако више личи на благодатну раздвојеност, а не на благодатно јединство. КОЛИКО БИ НЕБА МОГЛО БИТИ Колико заиста има неба, то сâм Господ Бог зна, а човјек може само да нагађа. Из Светог писма сазнајемо да постоје три неба: 1. Треће Небо – (Животворно Бесмртно Небо) То је Царство Вјечне Свјетлости – Царство Вјечног Господа Бога, у којем Бог Отац обитава са Сином у Духу Светом. 2. Друго небо – духовно небо То је од Бога-Оца кроз Сина у Духу Светом створено духовно небо, на којем обитавају свјетлоносна умствена духовна бића. 3. Прво небо – тварно небо Наше небо, створено од Бога-Оца кроз Сина у Духу Светом, које видимо сопственим очима. Скуп ова три неба сачињава небеса. ТРЕЋЕ НЕБО (СВЕТИЊА НАД СВЕТИЊАМА) Свети јеванђелист Јован каже: Бога нико није видео никад
  14. необична_размишљања

    Дрво живота

    Какве нам благодатне дарове нуди божански плод Дрвета живота? У плоду овог божанског Дрвета обитава сва пуноћа дарова Господњи и човјек би једењем овог благодатног дара у Духу Светом окријепио душу и тијело и потврдио живот вјечни. Благословом Господњим благодатни човјек имао је ту част да без имало страха прилази овом благодатном Дрвету и окријепи се његовим благодатним плодом. С друге стране, по заповијести Господњој, човјек је имао да заобилази и са страхом Божјим гледа на примамљиви плод дрвета од знања добра и зла. Да се опредијелио за благодатно Дрво од живота, тим чином човјек би потврдио - да истински прихвата све савршене (добре) законе Господње (тј. савршену непогрешиву вољу Господњу). Кроз плод Дрвета од живота човјеку је понуђено да удари печат благодатног вјечног живљења у заједници с Господом Богом, а плод дрвета од знања добра и зла био је строго забрањен човјеку, јер ће га због својевољне нечасне намјере одвести у непрестану несмиреност (непрестано неоправдано незадовољство). Плод Дрвета од живота је оличење благодатног дејства плода Дрвета живота, а плод од знања добра и зла је оличење неблагодатног дејства, тј. једно тешко изопачено стање у које упада свако створено разумно биће које не поштује заповијести Господње - тј. богопротиви се. Први човјек би јео сладоносне миомирсне плодове које је Господ Бог даровао Едемском врту и живио би у савршеном здрављу, а кријепљењем (причешћем) благодатним плодом Дрвета од живота стекло би се вјечно право на Царство Божје. Дрво живота је вјечни животворни Путир – Бог Отац, његов вјечни плод јесте Син Божји у Духу Светом. Кријепљењем (непрестаним духовним узрастањем) тим вјечним благодатним животворним плодом све благодатне мисли и жеље приносиле би се Богу Живоме (Светој Тројици). Благодат овог вјечног божанског плода доносила би нам мир и радост у Духу Светом, у коме бисмо кроз нашег Цара Сина Божјег у Духу Светом имали вјечну љубав с Богом Оцем. Наиме, пали човјек, ако се искрено не покаје – имаће вјечну забрану приласка овом животворном Путиру (Дрвету живота). Каква је разлика између Дрвета живота и Дрвета од живота? Упоредимо размјену божанских благодатних животворних дарова (добара) Господњих са човјеком кроз Дрво живота и Дрво од живота: Дрво живота (Вјечни Свети Животворни Путир Господњи). – Кроз Дрво живота вјечно се прожима благодатна животворна сила Господња, тј. Бог-Отац кроз Сина Божјег у Духу Светом кроз божански плод овог Животворног Дрвета (Путира) дарује нам своју вјечну благодатну енергетску животворност ако се истински сјединимо са Њим. Ко по милости Господњој добије ново право на кријепљење (причешће) благодатним животворним плодовима Дрвета живота, имаће у себи непрестани благодатни животворни миомирисни укус вјечности. Дрво живота, искрено дочекује сваку истинску душу и нуди своје божанске миомирисне утјешне плодове. То нам сам Син Божји потврђује, да у Царству Божјем: На сред (благодатног) трга (Светог Града) његова и са обе стране (благодатне) реке (са водом живом обитава божанско) Дрво живота, које (кроз своју благодатну божанску енергију) рађа дванаест (благодатних) родова дајући сваког месеца свој (вјечни благодатни) род (као што је у почетку слично давало у благодатном Врту едемском Дрво од живота), и (благодатно) лишће (вјечне благодатне љубави, мира и радости у Духу Светом) од Дрвета беше за (умилно) лечење (пристижућих душа блаженог) народа (покајника, мученика, паћеника и подвижника Христа ради). И (кад уђемо у Осми блажени дан) више неће бити никаквог проклетства (јер ту не обитава дрво од знања добра и зла), и престо Божји (Свете Тројице) и Јагњетов (Богочовјеков) биће у њему (у Дрвету живота). Гледаће (у њему Богочовјечанско) лице Његово (као што би га гледали Адам и Ева да се одлучише за Дрво од живота), и име Његово биће на (благодатним) челима њиховим. Ноћи неће бити више, и неће требати (мјесечеве) светиљке, ни (пролазне) светлости сунчане, јер ће их (као у почетку) обасјавати Господ Бог (својом божанском свјетлошћу), и цароваће (у својој вјечној свјетлости) у векове векова (Откр. 22, 2–5). – Говори онај који сведочи ово: „Да, доћи ћу (у)скоро (у својој вјечној слави и божанској свјетлосној сили великој)“. Амин, да, дођи, Господе Исусе (Откр. 22, 20)! С тим у вези, непрестаним обитавањем божанских животворних енергија Господњих у човјечанској природи, та човјечанска природа добија натприродну моћ благодатног прилагођавања (тј. трансформације). Када се, рецимо, Бого-човјечанска природа Господа Исуса Христа вазносила у Царство Благодати, имала је своју натприродну трансформацију – она се кретала из природног, тј. ваздушног простора (И док их он благосиљаше, одступи од њих и узношаше се на (благодатно) небо – Царство Божје (Лк. 24, 51). Такође, можда је ишла и кроз неприродан безваздушни простор или се у трену из природног обрела у натприродном благодатном простору. Човјечанске природе (Илије, Еноха...) која тренутно обитавају у том Царству Благодати, које је изнад природних закона, кријепе се изобиљем благодатних животворних плодова Дрвета живота и кроз њих у благодатном миру с благодатном радошћу, сједињују се с вјечном благодатном љубављу Господњом. С друге стране, душе угодника Божјих тренутно се кријепе непрестаним духовним покровитељством Господњим (благодатним литургијским духовним лишћем) које дарује ово божанско Дрво, а кад по милости Господњој добију нова тијела, наставиће се кријепити (причешћивати) његовим миомирисним плодовима, који ће ударати печат вјечном благодатном животу. Дрво живота (Олтар, Престо Господњи) – симболизује вјечну благодатну и крепосну постојаност у Царству Божјем. Ријека – и са обе стране реке – симболизује непрестано (вјечно) протицање времена. Јер – (тварне) Ноћи неће бити више, и неће требати (мјесечеве) светиљке, ни (пролазне) светлости сунчане, јер ће их обасјавати Господ Бог (својом божанском свјетлошћу, као што је у почетку обасјавао Адама и Еву и сву васељену), и цароваће (у новом небу и новој земљи) у векове векова (јер наш Господ Исус Христос сјединио се са пропадљивом твари, да би јој дао вјечну нераспадљивост) (Откр. 22, 2–5). Наиме, у почетку човјека би обасјавала свјетлосна слава Господња, да је остао непрестано сједињен с Богом Живим. Због могућег својевољног човјековог пада, милост Господња дана четвртог створила је тварна небеска свјетила. Јер кад се човјек узбогопротиви (трулежно трулежном ће служити), он ће, нажалост, аутоматски изгубити своју унутрашњу Божју благодатност и даље право на благодатно свјетлосно дејство које је Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) даровао дан први. И (Свети) град (гдје обитавају синови свјетлости) не потребује сунца и месеца да му светле, јер га (свјетлосна) слава Божја осветли, и светлост је његова Јагње (Син Божји)(Откр.21, 23). Јер благодатни закон је такав: благодатно пребива у вјечном свјетлосном благодатном миру и узајамној бесебичној љубави, а супротно томе је неизводљиво. и (благодатно) лишће (вјечне благодатне љубави, мира и радости у Духу Светом) од Дрвета беше за (умилно) лечење (пристижућих душа блаженог) народа (покајника, мученика, паћеника и подвижника Христа ради) (Откр.22, 3). - И свакоме од њих даде се (благодатна) хаљина бела (коју су самовољно били изгубили Адам и Ева), и речено им би да (својом душом без тијела) почину још мало времена, докле се не напуни број (мученичких) сатрудника њихових и (истинске) браће њихове, који има да буду (мученички) побијени (и гоњени Христа ради) као и они (и да се након тога по вољи Господњој сви обуку у благодатна тијела (синове свјетлости) и заједно се побједнички окупe око Престола Господњег (Дрвета живота) (Откр. 6, 11) Све ће се то чинити ... док не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божјег, у човека савршена, у меру раста пуноће Христове (Еф. 4,13). (Непрегледно благодатно духовно) лишће од Дрвета беше за лечење народа – симболизује бесконачно окрепљујућу Небеску Царску Литургију, кроз истински благодатни дух заједништва – непрестаног мира, бесебичне љубави и нераздјељиве радости у Духу Светом (Истинска Нераздјељива Саборност). које рађа дванаест родова дајући сваког месеца свој род – кроз овај божански крепосни род (причешће – непрестано истинско сједињење у Духу Светом); Господ Бог непрестано дарује бесконачну благодатну љепоту истинског божанског рајског живљења, која обитава у Њему (Светој Тројици). Како се онда човјек мора понашати да би задобио ново право на Дрво живота? Човјек треба поштовати све законе Господње, да би безбрижно проживио живот на Земљи уз благослов Господњи, а очигледан примјер нам је земаљски живот Богочовјека Исуса. Његова мисија спасења рода људског задата од Бога Оца заслужује ово богочовјечанско усиновљење у сваком смислу: Заиста, заиста вам кажем: Син (Богочовјек Исус) не може ништа чинити сам од себе, него што види да Отац чини (у Духу Светом); јер што Он (кроз Сина) чини (у Духу Светом), то исто чини (у Духу Светом) и Син (кроз Оца); јер Отац (у Духу Светом) љуби (мене) Сина (Богочовјека), и све показује (мојој човјечанској природи) што сâм чини (јер моја човјечанска природа није била присутна кад је Отац Мој кроз Мене у Духу Светом стварао све видљиво и невидљиво); и показаће му већа дела од ових да се ви чудите (Ја говорим (и дјелам) што сам видео (као Бог Син Божји) од Оца свога - Јн. 8, 38). Јер као што (Бог) Отац (у Духу Светом) подиже мртве и оживљава, тако и Син (Божји) које хоће (у Духу Светом) оживљава. Јер (Бог) Отац не суди никоме, него је сав суд дао Сину (Божјем). Да сви поштују (у Духу Светом) Сина као што поштују (у Духу Светом) Оца. Ко не поштује (оваплоћеног) Сина (Божјег) не поштује ни Оца који га је (као Богочовјека) послао (у свијет да вас спасе) (Јн. 5, 19–23). А кад је Син Божји приводио крају своју месијску мисију, то и потврђује ријечима: Ово изговори (Богочовјек) Исус, па подиже очи своје небу и рече: Оче (послушно сам, као Богочовјек, извршио своју спасилачку мисију), дошао је час, прослави Сина свога, да и Син твој прослави тебе (Бога Оца); као што си му дао власт (као Богочовјеку) над сваким телом, да свему што си му дао, дарује им (као њихов видљиви Бог) живот вечни (Јн. 17, 1–2). С тим у вези, и нама ваља слиједити такав пут послушности да бисмо ушли у Царство Божје. Јер наш Спаситељ није дошао као Богочовјек да покаже своју моћну божанску силу и стваралачку моћ. Он је дошао по вољи Господњој, да у Духу Светом благодатно преобрази нашу обољелу природу, затровану гријехом. Месијска мисија нашег Спаситеља обилује низом примјера натприродног дејства Његове сједињене Божанске и човјечанске природе, која је уједно непрестано савршено прожета с божанском природом Бога Оца у Духу Светом која обитава у Њему. Рецимо, Богочовјек Исус Христос чинио је разна чуда на Земљи, чак и васкрсавао мртве, али то исто чинили су кроз хришћанску историју благодаћу Господњом угодници Божји. Сва та васкрсења Сина Божјег била су привременог карактера јер је човјек и даље био подложан трулежности, тј. тјелесној смрти, пошто у тим тијелима није обитавала божанска сила Господња у свој пуноћи, као што непрестано обитава у Њему. Од Његовог Богочовјечанског рођења па све до Његовог вазнесења, Његова сједињена Божанска и човјечанска природа прожета је божанским природама Оца и Духа Светога и трајаће вјечно. То је очигледно већ при самом зачећу: Не, бој се, Марија, јер си (због своје истинске ревности) нашла благодат у Бога! И ево зачећеш и родићеш (у Духу Светом Богочовјечанског) сина и наденућеш му име Исус. Он ће (због Свог савршеног јединства са својим Оцем) бити велики и назваће се (и као Богочовјек) Син Вишњега и даће му Господ Бог престо Давида оца његова (по тијелу); и цароваће (као Богочовјек) над домом Јаковљевим до века (тј. цароваће у Духу Светом над свима онима који су добровољно узели свој крст и кренули непоколебљиво путем вјечне Истине), и (кад поново дође) царству његову неће бити (благодатног) краја – ново Небо, нова Земља (Лк. 1, 30–33). Ту истину потврђује нам и сâм Син Божји: Оче (због нашег вјечног нераздјељивог јединства), хоћу да и они које си ми дао (као Богочовјеку) буду (у Духу Светом) са мном где сам ја, да гледају (у Духу Светом) славу моју коју си ми дао, јер си ме љубио (као Бога Сина Божјег) пре постања света (Јн. 17, 24). У име тог нераздјељивог јединства, Син Божји поручује: Нека се (никад) не збуњује срце ваше, (само непоколебљиво) верујте у Бога (Свету Тројицу), и у мене (као у Богочовјека) верујте. У кући Оца мога (од постанка свијета благодатни) станови су многи. А да није тако, зар бих вам рекао: Идем (сад као Богочовјек, Оцу своме) да вам (у том благодатном Царству) припремим (благодатно) место (по мјери раста у Мени). И ако отидем и припремим место, опет ћу (као Богочовјек) доћи, и узећу вас (преображене у Духу Светом) себи да где сам ја, будете (у том Благодатном Царству) и ви (Јн. 14, 1–3). По ријечима Светог апостола Павла, то ће се збити на крају вијека: Сви (на земљи) нећемо помрети (јер остаће и у том тренутку очевидаца да у трулежном тијелу доживе страшни дан Господњи), а сви ћемо се променити, уједанпут у трен ока, при последњој труби; јер ће затрубити и мртви ће васкрснути нераспадљиви (у новим нетрулежним тијелима), и ми ћемо се променити (у ону мјеру раста какав смо живот живјели у Христу). Јер треба ово распадљиво (прво дати дуг земљи па онда) да се обуче у (вјечну) нераспадљивост и ово (наше) смртно (тијело) да се обуче (својом душом у ново нетрулежно тијело и оде) у бесмртност (1. Кор. 15, 51–53). Којим путем будемо ишли, такав живот ћемо и живјети у вјечности: Јер пошто је кроз (палог) човека (Адама ушла) смрт, кроз (Бого)човека
  15. Месијска мисија Исуса Христа по благослову Бога Оца трајала је три године. Дошао је тихо и скромно и својим скрушеним начином живота на Земљи показао нам пут ка новом праву на благодатне животворне плодове Дрвета живота. По Исаијином пророчанству та прескромност задивљује: Ко верова проповедању нашем и мишица Господња коме се откри? Јер изниче пред њим (Богом Оцем) као шибљика, и као (снажан) корен из сухе земље. Не би обличја ни лепоте у њега (јер није тражио од свога Оца да буде савршеног обличја и љепоте као првостворени човјек Адам, него је прихватио човјечанску природу које му је генетски даровала његова мајка Марија), и видесмо га и не беше ништа (силно) на (његовим) очима, чега ради бисмо га пожелели (да нам буде Бог). Презрен беше и одбачен између људи (јер не бјеше богат и угледан), (питали смо се, зар Бог може бити) болесник и склон болестима, и као један од кога свак заклања лице (и као такав би), презрен (од нас) да га ни за што не узимасмо (Ис. 53, 1–3). Погледајмо како човјек доспијева у благодатно стање: човјек → вјера у Господа Бога → часне намјере → вјежбање → навика → осјећај = частан човјек + Дух Свети = благодатни човјек Да би се дошло у овакво стање, човјек мора бити веома опрезан. Но, да би ово било јасније, покушајмо упоредити нашу човјечју и Христову Бого-човјечју природу. Наиме, сједињена човјечанска и божанска природа у личности Исуса Христа има своју савршену сједињеност. Богочовјек Исус Христос, у коме се непрестано прожима нераздјељиво Тројично јединство Господње, његово тијело морало је васкрснути јер трулежно (Земља) не може да прими нетрулежно. Наша човјечанска природа другачије функционише: кад грешан човјек повјерује у Христа, он у себи још нема пуноћу благодати Христове, него само скромно и магловито знање, које је о Њему задобио проучавањем Светог писма и истинских поука светих отаца. Али кад се неко одважи на унутрашњу борбу са собом, желећи да очисти душу и тијело – тад долази помоћ Господња. Сву ту борбу помно прати Дух Свети Утјешитељ, који се у човјека усељава повремено (неосјетно) и помаже му да истраје у тој грчевитој борби. Оног тренутка кад у човјеку сазре подесни услови да осјетно прими у себе Духа Светог, тад Дух Свети својим присуством човјеку даје благодат која нема мјеру. Тад се у човјеку у Духу Светом рађа Истински Христос и човјек Господа Бога доживљава онаквим какав јесте. Такав чин повременог облагодаћења (обожења) имали су по милости Господњој само духовни дивови (угодници Божји). По допуштењу Господњем, будућа „месијска“ мисија сатане трајаће приближно толико. Доћи ће бучно и богато и онима који су га признали за свог бога показаће пут који води у вјечну погибао. Њему ће се пред крај вијека поклонити многи, али му се нећа повиновати створена природа Господња, и он ће над њом показати сву своју немоћ, а уз то – и велико и немилосрдно зло. – Тешко (у то вријеме) житељима земље и мора, јер сиђе вам ђаво у јарости великој (да се свети човјеку), знајући да (још) времена мало има (да заводи заблудјели свијет) (Откр. 12, 12). И ја чух али не разумех и рекох: „Господару мој, какав ће бити крај томе?“ А он рече: „Иди Данило, јер су затворене и запечећене ове речи до последњег времена. Многи ће се очистити, убелити и окушати, а безбожници ће радити безбожно, нити ће који безбожник разумети али ће разумни разумети. А од времена кад се укине жртва свагдашња и постави гнусоба пустошења, биће хиљада и двеста и деведесет дана. Благо ономе који претрпи и дочека хиљаду и три стотине и тридесет пет дана. А ти иди ка крају и почиваћеш и остаћеш на делу свом да свршетка својих дана (Дан. 12, 8-13).“ Погледајмо како човјек долази у то зло стање: богопротиван човјек → вјера у зло → вјежбање → навика → осјећај → нечастан човјек + сатана = злочовјек (антихрист) Свога Бога у човјечијем тијелу видим на овакав начин: По Исаијиним пророчанствимa Богочовјек Исус Христoс задивљује: Јер нам се роди (истинско) дете, (Богочовјечански) син нам се даде, коме је (Божанска) власт на рамену, и име ће му бити: (Пастир) дивни, (брижни и истински) саветник, (савршени) Бог силни, (наш Божји) отац вечни (у човјечијем тијелу), (послушни) кнез мирни. Без краја ће (кроз Њега) расти власт и мир на престолу Давидову и у царству његову (које је од вјечности Њему намијењено по вољи Господњој опет мора) да се (поново кроз Духа Светог благодатно) уреди и утврди (праведним) судом и (истинском) правдом одсада довека. То ће учинити (сједињена човјечанска и Божанска) ревност Господа (Исуса Христа, савршеног Богочовјечанског владара) над (човјечанским и анђелским) војскама (Ис. 9, 6–7). И на њему ће (као Богочовјеку) почивати дух Господњи, дух (божанске) мудрости и (божанског) разума, дух (доброг) савета и (благодатне) силе, дух (божанског) знања и (све што ће проповиједати и чинити као Месија биће пуно) страха Господњег (Ис. 11, 2). И мирисање ће му бити у страху Господњем, и неће судити по виђењу својих (Богочовјечијих) очију, нити ће по чувењу својих (Богочовјечијих) ушију карати. Него ће по (јединственој) правди (Господњој – Свете Тројице) судити сиромасима и по (Господњој) правици (у Духу Светом) саветовати кротке у земљи, и удариће земљу (благодатним) прутом (божанских) уста својих, и (божанским) духом усана својих убиће (злог) безбожника (сатану). И правда (Господња) ће му бити (моћни) појас по бедрима, и (вјечна) истина (Господња која у Духу Светом обитава у Њему, биће Му божански) појас на боковима (Ис. 11, 3–5). Христова божанска и човјечанска воља има савршену повезаност и истинско надопуњавање и у таквој савршеној сједињености, уз обострано сагласје, у једној Личности, испуњава се у свему воља Господња. При том свака природа чува своје суштинске природне карактеристике и, као такве, уједињене у једној Личности, не мијењају се, него врше савршену размјену својстава. Ова савршена размјена својстава двију природа у личности Богочовјека Исуса немају никакав утицај на друге двије божанске природе (Оца и Духа Светога) које се непрестано прожимају у Њему. Својства Христове човјечанске природе не могу се пренијети на Оца и Светога Духа јер је само Син Божји попримио тијело тј. оваплотио се и остаје вјечно у оваплоћеном обличју. С тим у вези данас колају разне измишљотине, као што је нпр. да Винчијев код, у коме се срамно говори о томе како је тобоже Христос са Маријом Магдаленом имао тајни брак и чак стекао потомство. Да је Господ Бог хтио тако нешто, урадио би то на самом почетку: прво би створио човјечје (без одушевљено) тијело и Син Божји би се уселио у њега, а потом себи створио жену. Но, то је неизводљиво, јер Син Божји је у вјечној заједници с Оцем у Духу Светом. Да би Син Божји желио да оствари овако нешто, прво би морао да изађе из ове заједнице и да оснује своју заједницу. Али мисија Сина Божјег је савршена: Он својим Оваплоћењем задржава заједницу с Оцем у Духу Светом и у Богочовјечанском обличју сједа на Царски Престо који му је његов Отац са неизмјерном радошћу предао. Само овако савршен Богочовјек може у Духу Светом да сједи на Царском престолу заједно с Богом Оцем и да Богочовјечански влада свим видљивим и невидљивим. И кад још имамо на уму да је, воља Сина Божјег у Духу Светом савршено усаглашена с вољом Бога Оца, онда човјек безбрижно може да слиједи Христов истински пут. Син Божји о себи и Оцу говори: Зар не верујеш да сам ја (у Духу Светом) у Оцу и Отац (у Духу Светом) у мени? Речи које вам говорим (као Богочовјек), не говорим од самога себе, него Отац који (у Духу Светом) пребива у мени (Богочовјеку) он твори дела (Јн. 14, 10). Погледајмо на који начин Богочовјек Исус узлази Богу Оцу и сједа са десне стране: Као Бог: Узлазим Оцу моме (по мојој Божанској природи) и Оцу вашем (Јн. 20, 17). – Бога Сина Божјег немогуће је одвојити од нераздјељиве заједнице Свете Тројице. Као Богочовјек: и Богу моме (по мојој човјечанској природи) и Богу вашем (Јн. 20, 17). – Све је обједињено Богочовјеком Исусом у Духу Светом и приведено Богу Оцу. Уједно погледајмо како божанска и човјечанска воља, у личности Господа Исуса Христа, доживљавају распеће и смрт, али не одступају од воље Господње: Богочовјек Исус је тешко поднио будући развој догађаја, што је сасвим разумљиво. Нико не може остати равнодушан над овим будућим људским и ђавољим недјелом, па ни Бог – и Он има осјећања. Људски гледано, Бог Син Божји не може умријети јер то не постоји у природи Божјој. Али у овом случају божанска и човјечанска воља у личности Богочовјека Исуса толико су биле згрожене будућим људским и ђавољим недјелом. Једну вољу (човјечанску) обузела је туга због виђења своје тјелесне смрти, док је друга (божанска воља) згрожена виђењем будућих догађаја – када ће творевина дићи руку на свога Творца. И те двије воље у једној Личности, тешко подносе овој болан и емотиван тренутак унутрашњег распећа. Дух Богочовјека Исуса (Божанска природа) срчан је јер Бог не може умријети, али је тијело (човјечанска природа) слабо и због тога има смртну борбу. Погледајмо како изгледа овај потресни тренутак: И дођоше на место које се зове Гестиманија, и рече ученицима својим: Седите овде док ја одем да се помолим Богу (Мк. 14, 32). Због тог смртног страха, тражи саосјећање и утјеху од својих пријатеља: И узе са собом Петра и Јакова и Јована, и стаде се врло жалостити и туговати. И рече им: Жалосна је душа моја до смрти; останите овде и бдите. И отишавши мало паде на земљу, и мољаше се да би га мимоишао час, ако је могуће. И говораше: Ава, Оче, све је могуће теби; пронеси чашу ову мимо мене (јер ово моје Бого-човјечанско тијело не завређује смрт); али опет не како ја хоћу, него како ти – да се Писмо испуни у јоту (Мк. 14, 33–35). Богочовјек Исус савршено зна да се сваки закон Господњи мора испунити, тј. да свако тијело мора дати дуг Земљи, да би се Писмо испунило у јоту (а када дође пуноћа времена, посла Бог (Отац) Сина свог, који се роди од жене, који би под (истим земаљским) законом, да искупи оне који су под (смртним) законом, да (кроз наше васкрсло преображење) примимо (Божје) усиновљење (Гал.4, 4-5). Богочовјек Исус моли се Богу Оцу, ако је могуће да Отац благослови да његова човјечанска природа не пострада и доживи смрт. Из овога видимо да човјечанска воља у Богочовјеку Исусу Христу није свезана и поробљена, она има апсолутну слободу, али у овом случају божанска воља Сина Божјег бодри своју човјечанску вољу, да би се у потпуности извршила сједињена Богочовјечанска јеванђељска мисија и, самим тим, испуни Писмо. Због те смртне борбе (унутарње распеће), која се одвијала у Богочовјеку Исусу Христу, Бог Отац шаље анђела с неба: И јави му се анђео (Господњи) с неба крепећи га (плодом Дрвета живота). И будући (Његова човјечанска природа) у смртној борби (сад укрепљена плодом Дрвета живота), мољаше се (Богочовјек Исус) усрдније, а зној његов беше као капље крви које капљу на земљу (Лк. 22, 43–44). Адам, између вјечног живота (Дрво живота) и смрти (дрво од знања добра и зла) – изабра смрт. Супротно томе, Богочовјек Исус потврди јединство са Дрветом живота тј. у свему испуни истинску вољу Господњу. У том тренутку неизмјерног бола и смртне борбе са Христом је саосјећала сва васељена: свака биљка, рибе у мору, птице у гори, свака безумна животиња – једном ријечју, сва творевина, осим човјека и нечастиве силе. Зато Син Божји опомиње апостоле, а уједно и нас: Бдите и молите се да не паднете у искушење: јер дух је срчан али тело је слабо (Мк. 14, 38). Укријепљена воља Богочовјека Исуса Христа истовољно прихвата смрт и, по вољи Господњој, распеће ће касније бити и извршено. Ово нам је очигледан примјер да кад се човјечанска воља препусти беспријекорном премудром руководству Господњем, тј. кад се у Духу Светом охристови – тад сигурно иде ка свом зацртаном циљу (Царству Божјем). Али баш због те наше честе колебљивости, по милости Господњој, дошао нам је Утјешитељ Дух Свети, да му се препустимо да нас Он тјеши и руководи ако то истински хоћемо. Погледајмо на који начин ове двије воље у личности Богочовјека Исуса на крсту доживљавају смртну патњу и ругање. Као Богочовјек, моли Оца свога: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине“ (Лк. 23, 34). – Овако нешто може само Бог опростити. С тим у вези, Богочовјек Исус моли се своме Оцу не само за војнике који послушно врше свој посао, него за првосвештенике јеврејске и за све оне који су по својој заслијепљености дигли руку на Бога Сина Божјег. - Ради тога преклањам кољена своја пред Оцем Господа нашег Исуса Христа, од кога сваки род на небесима и на земљи има своје име, да вам по богаству славе своје даде силу, да ојачате Духом његовим у унутарњем човеку, да се Христос вером усели у срца ваша, да бисте, укорењени и утемељени у љубави, могли разумети са свима светима шта је ширина и дужина и дубина и висина, и познати (Богочовјечанску) љубав Христову која превазилази разум, да бисте се испунили сваком пуноћом Божјом (Еф. 3, 14-19). Као Богочовјек, вапи Богу Оцу: Елои, Елои, лама савахтани? – што значи: – Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? – У овим тренуцима „богоостављености“ Он то говори у име људске природе, а не лично, иако је то смрт Његова, јер и у Христовој смрти Дух Свети дјелује против њеног рушилачког дејства. Зато и апостол Петар каже: ...не бјеше могуће да га она (смрт) држи (у својој власти, због божанског дејства Духа Светога) (Да. 2, 24). Смрт је једно, а нетрулежност тијела нешто сасвим друго. Без обзира на то што су поједини светитељи доживјели смрт, њихова тијела и данас обитавају у нетрулежном стању. Код Адама почетак смрти била је разједињеност у њему, тј. необитавање благодатне животворне енергије Свете Тројице у свој пуноћи, због повременог призивања имена Господњег. Због тога се његова животна крепост постепено губила и тек послије извјесног времена (930 година) наступила је смрт тијела. Рекло би се да је код Богочовјека Исуса посриједи нешто сасвим друго. У Богочовјеку Исусу од самог зачећа пребивају Отац и Син у Духу Светом и, као Богочовјек, он је до саме смрти (тијела) живио безгрешан (божански) живот. Али, смртни закон Господњи због човјековог смртног гријеха, да свако тијело мора умријети, обистинио се и на Богочовјеку Исусу. Кад је Богочовјек Исус на крсту изговорио вапијуће ријечи: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио (Мк. 15, 34) И кад је смрт по допуштењу Господњем добила своју власт: И повикавши Исус из свег гласа рече: – Оче, у руке твоје предајем дух свој (да би смрт могла да обузме моје човјечанско тијело). И рекавши ово издахну (његово тијело, које је, по вољи Господњој, морало дати дуг земљи) (Лк. 23, 46). – Због тога се дâ закључити да је Исусово тијело доживјело смрт, али не и трулежност, јер у његовом тијелу непрестано обитава божанска сила Духа Светога. А сад погледајмо сушту супротност: Сви ће (твоји сљедбеници на Земљи) проговорити и (у очају) рећи теби: И ти ли си (наш боже) изнемогао (у тијелу) као ми? Изједначио се (у тијелу у коме обитаваш) са нама (смртним)? Спустио се у пакао (горди) понос твој (и да ли ће твоје тијело отићи у трулежност као и наше), (зашто преста) звека харфи твојих, (колико видимо) прострти су (и) пода те (трулежни) мољци, а (незасити) црви су ти (смртни) покривач. Како (својом гордом похлепношћу) паде с (благодатног) неба, (некад најсвјетлоноснија анђеоска) звездо данице, кћери зорина? Како се обори на земљу који си газио народе? А говорио си (гордо) у срцу свом: Изаћи ћу (кад побиједим Сина Божјег) на (благодатно) небо, више звезда Божјих подигнућу престо свој, и сешћу (умјесто Њега) на (престо Давидов на) гори зборној на страни северној, изаћи ћу на висине над облаке изједначићу се са вишњим (Богом Оцем). А ти се (немоћан) у пакао срже, у дубину гробну (јер ће те Син Божји убити Духом божанских уста својих ) (Ис. 14, 10–15). Усељењем сатане уз човјеково сагласје, ове двије воље ће дјеловати подвојено и неће имати своје јединство. Овако подвојена воља јесте острастовљена воља, која тежи овоземаљским наслађивањима и овакав антихристовски лик се уклапа у Да Винчијев кôд. Воља тог палог несрећног човјека биће од стране сатане демонизована, понижена, свезана, терорисана, једном ријечју – поробљена. Оваква демонизована воља тежи само гријеху (немиру), тј. овоземаљској изопачености из које произлази наслађивање, блудничење, страховлада, терор, једноставно речено – подло прикривено противљење свим законима Господњим. Обожаваоци Да Винчијевог кода својим лажима о Христу само осликавају свог острастовљеног будућег месију, јер њиховој мјери раста одговара само долазак таквог бога. Шта нам каже о томе св. Серафим Саровски: „Још вам морам објаснити у чему је разлика између дејства Духа Светог, који се тајанствено усељава у срца оних који верују у Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, и дејства таме греховне која се дешава због сплетки и злобе демонске. Дух Божији опомиње нас на речи Господа нашег Исуса Христа и дествује заједно с Њим радујући срца наша и управљајући стопе наше на пут миран. А лукави, демонски дух мудрује супротно Христу и дејства су његова бунтовна, похотљива и испуњена гордошћу овога света. „Заиста, заиста вам кажем: који верује у Мене има живот вечни“ (Јн. 6, 47). То јест, ко има у себи благодати Духа Светога као веру у Христа, ако би слабости људске душевно умро због неког греха, он неће умрети занавек, него ће васкрснути благодаћу Господа нашега Исуса Христа, који узима на Себе грехе света и дарује нам благодат изобилну. За ову благодат, која се објавила свету и роду нашем кроз Богочовека, речено је у Еванђељу: „У њој беше живот, и живот беше светлост људима. И светлост се светли у тами и тама је не обузе“ (Јн. 1,4–5). То значи да благодат Светога Духа, која нам је дарована при крштењу у име Оца и Сина и Светога Духа, без обзира на таму која обузе нашу душу, светли и даље у срцу нашем као исконска, божанствена и најдрагоценија светлост. Та Христова светлост у души непокајаног грешника вапије Оцу: Ава, Оче (Рим. 8, 15) и не гневи се до краја због непокајаности овог грешника! А касније, пошто се грешник обрати на пут покајања, та светлост Христова разгони таму и поново одева бившег преступника у нетрулежну одећу, изаткану од благодати Духа Светог. Навешћу вам још неки пример да бисте сасвим разумели шта је благодат Божија, како се она распознаје и у чему се нарочито испољава њено дејство у човеку. Благодат Духа Светог је светлост која просвећује човека. О томе говори читаво Свето писмо. Тако на пример, богоотац Давид каже: „Ријеч је Твоја жижак нози мојој и свјетлост стази мојој“ (Пс. 119, 105). То јест, благодат Божија, изражена у заповестима Господњим, светилник је мој и светлост моја. Кад ме та благодат Духа Светога, коју ја пажљиво и усрдно задобијам, проучавајући седам пута на дан судом правде Твоје (Пс. 119, 164), кад ме та благодат не би просвећивала у тами мојих брига које ми доноси моје звање, чиме бих осветљивао свој животни пут замрачен злобом непријатеља мојих?! Господ је толико пута јавно показивао дејство благодати Духа Светога на онима које је Он освећивао и просвећивао својим великим доласком. Сетите се Мојсеја после његове беседе на Синају. Присутни народ није могао погледати у Мојсеја због необичне светлости којом је просијало његово лице. Мојсеј је морао покрити лице – толико је била јака светлост која га је испуњавала. Сетите се преображења Господњег на гори Тавору. „И преобрази се пред њима, и засија се лице Његово као сунце, а хаљине Његове посташе беле као снег... и ученици падоше ничице, и уплашише се“ (Мт. 17, 2 и 6). А кад се указаше уз Спаситеља Мојсеј и Илија „облак сјајан заклони их“ (Мт. 17, 5) испред очију светих апостола који нису могли издржати заслепљујућу светлост Божанске благодати. Ето, тако се јавља благодат Светог Духа у неисказној светлости у онима које Бог посети по милости Својој.“[1] Хришћанство је кренуло својим путем и наша немоћна рука више га не може зауставити. Али Христос о потреби будности поручује онима који у себи још имају Божјег разума: А од смокве научите поуку: Када се гране њене већ подмладе и олистају, знате да је близу лето. Тако и ви кад видите све ово, знајте да је близу пред вратима. Заиста вам кажем: Овај нараштај неће проћи док се све ово не збудне. Небо и земља ће проћи, али речи моје неће проћи. – А о дану томе и о часу нико не зна, ни анђели небески, до Отац мој сам. Јер како је било у дане Ноја, тако ће бити и долазак Сина Човечјега. Јер као што у дане пред потопом јеђаху и пијаху, жењаху се и удаваху до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и не схватише док не дође потоп и однесе све; тако ће бити и долазак Сина Човечјега. Тад ће бити два на њиви: један ће се узети, а други оставити. Две ће млети на жрвњевима; једна ће се узети, а друга оставити. Стражите, дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш. Али ово знајте: Кад би знао домаћин у које ће време доћи лопов, стражио би и не би дао да му провали кућу. Зато и ви будите спремни; јер у који час не мислите доћи ће Син Човечји (Мт. 24, 32–44). Свети Апостол Павле је још детаљнији: Али вас молимо, браћо, у погледу доласка Господа нашега Исуса Христа и нашега сабрања у Њем
×
×
  • Create New...