Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

свештеник Бранко Чолић

Члан
  • Број садржаја

    11
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  1. „Личност је нешто најбескрајније у свим световима, и зато најзагонетније. Ако је Бог хтео да зада загонетку која се не може одгонетнути на плану људског разума, онда је та загонетка – личност. Свакоме људском створу ништа није непосредније од његове сопствене личности, али при свему томе личност је нешто најнеухватљивије за људске појмове, представе, слике, символе. Човек је самоме себи и најближи и најдаљи: најближи јер осећа себе као нешто најпосредније дато у њему; најдаљи, јер никако не може да обухвати све бескрајности своје личности. Трагање за последњом тајном личности одводи људску мисао у такве безизлазне лавиринте, где језиве тајанствености светова лутају и живе. Већа тајна живи у самом човеку неголи у свим световима око човека“. (Преподобни Јустин Ћелијски). Али, личност, иако јединствена и непоновљива, нестаје. Смрт разара човека, разбија јединство његово раздвајајући душу од тела, и личност нестаје. „Господо, смрт је најочигледнија и најуниверзалнија стварност у свету. У самој ствари, последња, звршна стварност људског живота на земљи јесте смрт. Реците, зар смрт није последња стварност и моја и ваша? Сви смо ми заражени смрћу, сви без изузетка... Шта су тријумфи науке, философије, технике пред страхотним фактом свеопште смртности свега људског? Ништа друго до граја збуњене и преплашене деце. Ако има трагике у световима, онда је централа њена – човек... Господо, на дугом и страшном путу кроз историју у човеку се толико наслагало и нагомилало смрти, да је смрт постала једина категорија, у којој се креће и бива сав живот људски, у којој он настаје, остаје, па можда и престаје“ (Преподобни Јустин Ћелијски). Смрт је постала једина религија против које се савремено човечанство бори заборавом, хедонизмом и свиме другим што је умножава. Забава је постала индустрија смрти, али не само смрти тела, већ оне страшније – смрти душе. Када смрт разбије личност, одвоји душу од тела, заборав је оно што излечи бол оних што остају, а брзина живота донесе нове бриге, уживања и окупације. Заиста, ништа страшније не би било од овога живота када би се он завршавао са гробом, заборавом или ништавилом о којем неке религије говоре. Али, иако је Бог све створио из апсолутног ништавила („ни из чега“), то ништавило није оно у шта све створено треба да се врати. Бог је ово своје благовољење да свет треба вечно да постоји, објавио послањем Сина Свог у свет. Бог је постао човек, истински човек – Богочовек, који је искусио страшну смрт на Крсту, и исту победио својим славним Васкрсењем. До васкрсења смрт је била друга природа човека, а од Васкрсења друга природа човека је постала бесмртност, а смрт је постала неприродна. Хришћани и даље умиру, али је то умирање другачије него пре. Сеје се тело смртно, како каже Апостол Павле, и оно клија, расте и ниче у тело бесмртно. Када дође време Свети Дух ће га оживети, усавршити и поново сјединити са душом, јер како каже Преподобни Јустин Ћелијски: „једини смисао људског постојањау овој воденици смрти јесте лична бесмртност сваког људског бића“, и душе и тела, односно бесмртност човека у целини. Од самог почетка хришћани су живели као заједница, и све што се унутар ње догађало, и радост и туга, били су не приватна ствар, већ ствар заједнице – Цркве. Отуда су и упокојење и сахрана (од старосрпске речи сохранити – сачувати. Термин очигледано указује на то је да се тело чува у земљи, а не спаљује, због нечега у што ће се догодити будућности, а то је ништа друго до Васкрсење) хришћана били у центру пажње заједнице којој је покојник припадао. Најстарије сачувано сведочанство о молитви за покојнике је сачувано у спису „Апостолске установе“ (4. век) где стоји: „Неприметно се сабирајте на гробљима, чтенија из свештених књига чинећи и појући за уснуле мученике и за све од века свете и за браћу нашу у Господу уснулу...појући да их испраћате, ако су верни у Господу“. Дакле, хришћани су се увек сакупљали и молили Богу једни за друге, увек имајући свест да сви припадају једном Телу Христовом –Цркви, где постоји само једна „бесмртна богочовечанска стварност“ (Преп. Јустин) која обухвата и живе и уснуле. Света Литургија је „најсавршенија“ молитва за све, место где се приноси Богу Бескрвна Жртва за живот целог света, место помињања свих и свега и место сједињења са Богом. Ово помињање је од вечноживотног значаја за човека. Молећи се за некога (првенствено на Литургији) Црква се моли да га Бог држи у свом памћењу. То је једини начин да неко не ишчезне услед смрти и заборава, јер само оно и само онај који постоји у памћењу Божијем заиста постоји. Због тога је молитва Богу за некога, и живога и уснулог, израз велике љубави која доноси много користи и ономе који се моли и ономе за кога се неко моли. Хришћани су одувек били свесни овога и зато су се, поштујући речи Христове: „Јер где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима“(Мт. 18, 20), сабирали и мимо Литургије приносећи Богу молитве за своје упокојене као заједница – Црква, али никада не запостављајући литургијски помен уснулих. Тако су настала многа молитвословља међу којима су и последовања за упокојене – опела, парастоси и помени. Практичне напомене За свако од молитвословља која се врше за упокојене припремају се жито (скувана пшеница), свеће и вино. Жито има јасну символику Васкрсења, јер као што се зрно пшенице положи у земљу да иструли, изникне и роди нови живот, тако се и тело сахрањује у земљу да би се чувало до Васкрсења, када ће се васкрсењем поново спојити душа и тело и васкрснути човек – јединствена и непоновљива личност. Жито се прелива вином које има символику Светог Причешћа и подсећа да се једино сједињењем са Богом, односно причешћивањем Њиме, може стећи Вечни Живот. Црква је одредила и дане када се треба посебно молити Богу за упокојене, а то су суботе и задушнице (4 пута годишње). Такође, по упокојењу приносе се Богу молитве за покојника у трећи, девети (у народу седми) и четрдесети дан. У ове дане (3 и 9), како пише у житију Светог Макарија Великог, бива поклоњење душе Богу а „у четрдесети дан душа се опет узноси на поклоњење Богу; и тада већ Судија одређује души место које одговара њој према њеним делима“. Због тога се Црква у овим молитвословљима моли Богу за опроштај грехова и упокојење у „месту светлом, у месту цветном, одакле одбеже бол, туга и уздисање“, где сви праведници блаженствују чекајући Васкрсење. Парастоси се врше и на пола године и годину од упокојења. Што се тиче обичаја, довољно је навести правило које каже да је стари обичај, ако је без богословске подлоге, само стара заблуда, а сваки обичај који замагљује суштину вере и уноси пометњу у њу руши је. Свакоме остаје на савести како ће да поступи. На крају, треба се сетити речи једног савременог богослова који каже да „истински живимо само у оном степену у којем ће нас се сетити и коначно нам дати „ипостас“(истинску личност, постојање) Бог у Царству Сина Свога“, због чега хришћани вековима говоре: „Сети ме се Господе, када дођеш у Царству своме“ (Лк. 23, 42), и непрестано приносе молитве Богу једни за друге.
  2. „Гле, иду дани, говори Господ Господ, кад ћу пустити ГЛАД на земљу, не глад хлеба ни жеђ воде, него слушања речи Господњих“(Ам. 8,11) Глад, има ли шта страшније за човека? Тело се троши, копни, нестаје живот и долази смрт. Трећи јахач Апокалипсе коме претходе похлепа, због које настаје рат, рату следује глад, и на крају долази онај који има највише моћи, долази смрт. Телу је довољно мало да задовољи глад, а када човек ону другу глад, глад духа, почне да задовољава храном која трује дух, тада настаје пропаст. Слобода је тешка, претешка, мало је оних који знају шта са њом да раде. Дај ми решење, одмах ми помози, излечи ме, запосли ме, ево ти слобода, само ме нахрани, удовољи ми! Ономе ко ми помогне дајем своју слободу! Утоли ми глад за пет минута славе, задовољи ми сујету, страст, реши ме муке и твој сам! Кад се и томе удовољи, опет празнина, опет жеђ, опет мука. Земаљско је пролазно, то сам искусио, лутам даље, тражим небеско, велики је избор, а шта је право? Бела магија, црна магија, разне магије, мантре и системи, нигде осећај припадности, свуда слуга и најамник, предмет кога треба искористити до краја, а оно што остане, бацити, јер стиже друга изгубљена душа, нови предмет. Опет безнађе, опет бесмисао, опет празнина, опет мука, опет жалост и опет глад која се не утољава. Да ли да престанем да тражим, да ли да постанем равнодушан!? Довољно сам лутао и тражио по којекаквим беспућима, свашта сам јео и нисам се наситио већ само смртно отровао, празнина је ту, али још већа. Ово су по речима једног нашег епископа претпоследња времена, о много чему се прича а о Ономе о коме треба највише, мало или нимало. Само им одвуци пажњу, да сви оболе од поремећаја опажања, и када више не буду могли да разлуче шта јесте а шта није, шта је важно а шта не, када сви оду „у земљу далеку“, далеко од Оца, све ће се моћи и све ће се смети. Тамо је други господар који не воли, не прашта, не храни и не радује се другоме, јер је исконски мрзитељ. „И заиста човек док је у греху, у страстима, он је ненормалан, он је луд, а када се сети да је Божји, да је његова отаџбина на небу...он се онда опамети...нађе се у покајању“, каже Преподобни Јустин Ћелијски. Прво се смири, смирење ће те одвести покајању, због покајања Отац ће ти опростити, и глад душе и тела ће коначно бити утољена. Поново се стиче слобода, а слобода је по речима Светог Максима Исповедника: „једносмеран пут ка обожењу“. Радује се небо, радује се земља, радује се Отац јер „овај брат твој мртав беше, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се“(Лк. 15, 32).
  3. „Радуј се благодатна Богородице Дјево, јер из тебе засија сунце правде Христос Бог наш, који просвећује оне у тами, весели се и ти, Старче праведни, који си примио у наручје ослободиоца душа наших, дарујућег нам васкрсење“.(тропар Празника) Сретење је празник сусрета Бога са човеком. Вођен Духом Светим, Симеон је дошао у Храм и обрадовао се, видео је Спасење и Спаситеља свих народа. Свети Симеон је тај дан годинама чекао, и имао је много времена да размишља како ће тај сусрет изгледати, али тешко да је могао замислити, да ће видети Бога као мало и беспомоћно дете, које лежи на његовим рукама. Цео свој живот је провео у припреми за тај сусрет, служећи Богу за ког није знао како изгледа, а ми знамо. Тропар Празника описује Христа као „ослободиоца душа“ јер су људи до Христа били робови најстрашнијих и најсуровијих господара, греха и смрти, иза којих стоји ђаво и радује се пропасти људској. Нема ништа ново под сунцем, исто је стоци, исто је и људима јер све исто чека. Пре Христа Земља је била једно велико острво смрти, гроб из ког нико није побегао. Од тренутка рођења човек ступа на стазу смрти и сваким свијим залогајем, удахом, кораком... билижи је њој. Смрт је постала једна неминовност и чак се створило убеђење да је смрт једина неопходност. Да ли човек може да буде спокојан са овим сазнањем. Може, али исто онолико колико је спокојан миш у мишоловци, или мува у пауковој мрежи. Хиљадама година човек се није могао помирити с тим али правог излаза није било, и што се више батргао тонуо је дубље и постајао немоћнији. Празник Сретења је објавио да више неће бити тако, јер онај који је „стар данима телом постаде дете“, и „беспочетни Логос Очев почетак прима у времену, не одступивши од свог Божанства“ радосно кличу песме Празника. Од Христа сваки дан је наше сретење са Богом кроз лица наших ближњих. „Сваки човек је твој вечни брат, твој бесмртни сабрат...јер у вечности имаш живот с њим“, каже преподобни Јустин Ћелијски. Умире се и сада, многе науке и филозофије и даље говоре да је смрт део природног циклуса, али хришћани знају речи Светог Симеона Богопримца и мирно их изговарају: „Сада отпушташ у миру слугу својега, Господе, по речи својој, јер видеше очи моје Спасење твоје, које си припремио пред лицем свих народа. Светлост, да обасја незнабошце, и славу народа твога Израиља.” (Лк. 2, 29-32) Смрт није крај јер је дошло Сунце Правде које просвећује оне који су у тами, и дарује свима васкрсење.
  4. Човек је једино биће које има могућност да као Творац ствара, да створи потпуно нове форме које у природи не постоје. То је отуда што је он једини налик Творцу, једини је личност која захваљујући слободи може да стварајући имитира свог Творца. Тако настају многа чуда која говоре о вези створенога са Створитељем, са том разликом да Он ствара ни из чега, а човек из онога што му већ предпостоји, односно творевине која му је датост. Због ове, само њему својствене особине, од човека би се очекивало да с лакоћом може и са собом чудо да учини и постане веома сличан Творцу, да се обожи. Међутим, и најизванреднији ствараоци када тај свој стваралачки потенцијал треба да примене на себи закажу. Преобликовање самог себе је заиста најтежи стваралачки посао и место где се дешавају чуда. Хришћанство је започето чудом када се Бог Логос, Друго Лице Свете Тројице, уселио у утробу Свесвете Девојке Марије и родио као човек. Еванђеља Христова говоре о многим чудима која је Христос учинио како би помогао онима којима је помоћ била потребна. Закони природе и логика ума су превазилажени да би хроми проходали, слепи–прогледали, гладни били нахрањени, мртви–васкрснули... На крају, сам Христос је учинио највеће чудо, Својим Васкрсењем је победио смрт. Нови Завет говори о многим чудима која су учинили Апостоли Именом Христовим, показујући да је вером у Христа све могуће. Многи хришћани данас очекују чудо која ће им показати прави пут, Прст Божји који ће их дотаћи и решити све њихове проблеме, заборављајући оно што је Христос рекао Ап. Павлу: „Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена“(2. Кор. 12, 9). Позив савког хришћанина је да постане чудотворац а, „ако то није,-није хришћанин“, каже Преподобни Јустин Ћелијски. Највеће чудо који један човек може да учини јесте чудо са самим собом. Човек је биће у којем је непрестано борба између добра и зла, између смерности и гордости, дарежљивости и среброљубља, целомудрености и нечистоте, љубави и мржње, трпељивости и гнева; свега оног што човека чини сличним Творцу и оног што га одваја од Њега. Зато и јесте највеће чудо када човек од гордог постане смеран, од среброљубивог – дарежљив, од гневљивог – трпељив,...када од пролазног постане непролазан, од смртног постане бесмртан. Чудом вере, наде и љубави, уз садејство благодати Божје човек постаје истински чудотворац, јер превазилази границе и датости својега постојања и бића. Место где све ово човек може да учини је Црква Христова јер она јеправа „радионица чудеса“ и „радионица спасења“ како рече Преподоби Јустин Ћелијски. „Хајте браћо белој цркви, да се Богу помолимо Дародавцу свих добара, да се смерно поклонимо Оставите бриге мале, одморите руке вредне Сетите се душе своје, душе гладне, душе жедне Оставите ситне злобе, благи Бог је Отац свију Он све тражи, Он све зове, царство вечно да добију Данас јесте, сутра нисте, та спасти вас неће благо Спасен биће који твори, што је вечном Богу драго Кад у цркви Бога славе, добри људи и анђели, Бог милосни на том збору и вас браћо видет жели Хајте браћо белој цркви, да се Богу помолимо Дародавцу свих добара да се смерно поклонимо!“ (Свети Владика Николај Велимировић)
  5. Свети Сава већ скоро осам стотина година представља надахнуће и тему многима. О њему се говорило и говориће се докле год буде Србије и Срба јер је Свети Сава био најзаслужнији за стварање нашег идентитета, а за нас православне хришћане српске верзије Православља-Светосавља, појма толико често помињаног и на жалост, погрешно разумеваног и злоупотребљаваног. Пре појаве Светог Саве хришћанство се већ скоро три века проповедало Србима и свакако да им је било познато, али само захваљујући пастирској ревности Светог Саве у просвећивању народа Јеванђељем Христовим, Православље је прожело и духовно препородило народно биће. На тај начин је постављен темељ за стварање и неговање праве хришћанске културе у Срба, а најбољу дефиницију Светосавља дао је Преподобни Јустин Ћелијски рекавши да је Светосавље „Православље српског стила и искуства”. Другим речима, Светосавље је наш православни израз. Светосавље извире из саме личности Светог Саве који је, како сведоче житија, у први мах свој аскетски подвиг схватао као свој индивидуални духовни подвиг, али временом, боравећи у општежићу своје обитељи све више се окретао другима, раду са другима и за друге: за своју монашку сабраћу, цркву у целини, државу и народ. Јеванђеље Христово је прожело у потпуности личност Светог Саве и без њега немогуће га је схватити. Због тога се не може говорити о Светом Сави као само о националисти, политичару, државнику или епискпу. Он је био све то, а основа његовог бића био је Христос. Сходно томе основа Светосавља је Христос и истинског Светосавља не може бити мимо Цркве. Свети Сава је био јака и духовно зрела личност, непоколебиво свесна свог православног хришћанског идентитета, човек ширине и добре воље, човек љубави и дијалога. Из његових житија је познато да је водио дијалог не само са владарима и црквеним великодостојницима хришћанскога Запада, већ је, без обзира на велике духовне разлике, током својих поклоничких путовања на Исток посећивао и муслиманске духовне и световне вође, увек у мисији добре воље. На двору египатског султана остало је о њему забележено да је пленио добротом и духовном лепотом свога лика више од свих претходних хришћанских посетилаца. Чак је забележено да је док је боравио у Малој Азији спасавао из ропства Турке, чији ће потомци свега век касније угњетавати и убијати његове потомке. Свети Сава, подразумева се и истинско Светосавље, никада није био фобичан јер је знао ко је, шта је, од куда је и куда иде. Једно је сигурно: „Ако останемо верни Светоме Сави као „наставнику и учитељу пута који уводи у живот” и Светосављу као „Православљу српског стила и искуства”, органски присутном у заједничкој православној и хришћанској васељени, онда, упркос свему, можемо имати и наду и благослов светитеља Саве, живог и прослављеног у вечној заједници љубави са Господом и са свима светима“(Еп. Иринеј бачки).
  6. Богојављење је дан када је свету објављено једно Велико чудо, до тада а и после, никада виђено у свету, јер се у мноштву лажних богова и идола јавио истински Бог. Истински Богочовек родио се тридесет година пре дана Богојављења и Његово рођење је остало познато малом броју људи. Рођење Бога објавили су Анђели, мудраци су Му се поклонили, сазнали пастири, безбожни Ирод покушао је да убије Богомладенца, уопште то Велико чудо остало је за многе скривено. Тридесет година по Свом Рођењу Христос, истинити Бог и истинити Човек, дошао је на реку Јордан Светом Јовану Претечи да се крсти и тада је објвљено читавом свету и свим световима једно Велико чудо које траје две хиљаде година и трајаће до Вечности. То чудо је чудо велике љубави Божије према људима и свему створеном, дан када је Бог објавио да почиње да се остварује Тајна Вечности која спасава човека од греха, ђавола и смрти. Има ли веће љубави од те да те неко ослободи од греха, болести, ђавола и смрти? Нема и не може бити! Људима је својствено да заборављају, да сумњају, да не верују, да траже знаке и Милостиви Бог, знајући човека, оставио је један доказ свог боравка и присуства мећу нама који нико није успео да понови или оповргне. То је Богојављенска вода. Чињеница је да ни најчистија вода, дестилат, не може дуго да опстане а да се не поквари, а да вода над којом се изврши освећење на дан Богојављења може годинама да стоји а да се не промени. До Богојављења вода је мртва јер нема силе која може да је одржи, а од Богојављења мртва вода је оживљена Богом и тада је „постала вечни сведок Богојављења Свете Тројице овом свету“(Преподобни Јустин Ћелијски). Богојављенска вода је најочигледнији доказ свих чуда Христових, првенствено Васкрсења, јер ако Бог учини воду бесмртном шта ће тек учинити човеку који је саздан „по обличју Божијем“(1. Мој. 1, 27). Богојављење је дан који опомиње човека да је он створен да буде Богојављење, да својим животом јавља Бога свему свету и свим људима, да јавља Љубав, Истину и Правду, да је Бог све створио за Вечност.
  7. Недељу пред празник Рођења Христовог Црква је посветила успомени на Свете оце Цркве, који су живели у периоду од 3. до 9. века. Овај период је био кључан за формирање Хришћанства , период када је правилно формулисана вера и већином формирано богослужење. Ти оци су били изузетни људи у сваком смислу те речи. Истицали су се својом вером у Господа Христа, љубављу према ближњима, врлинама, најбољим образовањем, и све су то стављали у службу Христа чију су љубав и науку свима сведочили. Довољно је само поменути неке од њих: Светог Јована Златоустог, Светог Василија Великог, Светог Григорија Богослова, Светог Максима Исповедника... Важно је напоменути да одељак Јевађеља које се чита у ову недељу говори о рођењу Христовом (Мт. 1, 1-25) иако би се очекивало, с обзиром на тематику коју описује, да исти треба да се чита на сам празник Рођења. Ово свакако није случајно јер анђео Господњи објшњава праведном Јосифу да је трудноћа Пресвете Богородице по вољи и промислу Божијем, и да су пророци у Старом завету предвидели овај догађај. Управо због тога, ово Јеванђеље које описује Рођење Сина Божијег и говори о бризи јединог и правог Оца-Бога Оца „због свега и за све“ се чита у недељу пред Божић. Један је Отац и Творац на кога су се угледали Оци којих се Црква сећа ове недеље и није случајно што је наша Српска Црква установила да је ово посебан дан када се треба сетити родитеља и очева. Отац је одувек у нашој култури имао посебно место као домаћин, глава куће, особа која бди над свим укућанима, над њиховим телесним и духовним развојем. Очинство, телесно и духовно, увек је било одговоран позив и оно је било успешно само ако је било засновано на истинском ауторитету а никада на на ауторитарности. Први својим примером васпитава дете јер се угледа на Бога који је прави Родитељ, радује се детету, воли и прашта, а други присиљава и гуши. Сваку породицу Хришћанство назива „домаћом црквом“ где отац, као глава породице, има улогу свештеника те „цркве“ и задатак му је да, као што су то чинили Свети Оци, учини све да своју „домаћу цркву“ приведе Богу.
  8. Нема дана током године а да га Црква није посветила неком од људи који су постигли светост. Светитељи и светост често се сматрају нечим што је везано за нека давна времена, када су на земљи живели неки надљуди који су били без икакве мане, створења не од овог света, без немоћи, страха и свега оног што одликује човека, а уз све то и времена су била боља када је све било поштеније и чистије. Међутим, ако се само мало загребе по историји Цркве и погледа у зборнике канона може се видети да је човек одувек био и остаје човек, слаб и немоћан да сам победи себе, своје афекте и искушења која му доноси живот. Да није тако, зар би Црква донела толики број одредби (канона) који санкционишу разне негативне појаве међу хришћанима. А опет многе је Бог прославио светошћу. Црква је место где се прелази из природног у натприродно, она је по речима Аве Јустина „царство натприродног у природи“ и „радионица чудеса“. У тој „радионици“ многи рђави су вером, надом и љубављу постали добри, многи љути постали су благи, многи немоћни постали су свемоћни. У Њој се под дејством благодати прелазе границе смртности и постаје се бесмртним. Црква вековима на свакој Светој Литургији кроз уста свештеника узглашава: „Светиње светима“ а сав народ Божији, у којем има много оних који се боре са собом и за себе, одговара: „Један је свет, један Господ Исус Христос…“. Овим речима се исповеда да су сви позвани да буду свети и да то могу постићи само ако уђу у најприснију заједницу са Богом кроз Евхаристију. Дакле речи „Светиње светима“ не упућују на светост одређених чланова Цркве већ првенствено на Христа који је извор светости. Зато и најсветији када би стали наспрам Њега понаособ били би грешни, међутим, уједињени с Њим постају свети. За светост је потребан Христос али и онај други који је ту поред нас коме се може пружити она жртвена љубав због које је Он страдао за нас. Колико човек напора улаже да постане свет, односно да живи, мисли и дела као Христос, толико га Он чини сасудом своје благодати усељавајући се у њега. Бог Свете прославаља не само због њих самих, већ због оних којима је потребно укрепљење и помоћ да и они постану свети. Места ходочашћа, нетрулежне мошти светих и чуда која надилазе законе природе показатељи су да је могуће постати свет и да се вреди одрицати свега што тренутно причињава задовољство али одвлачи од Вечности. Свети Отац Николај Мирликијски, (Свети Никола), је светитељ кога у нашем народу слави највећи број породица као свог заступника пред Богом. Његово житије сведочи да се Он одрекао свега да би у потпуној слободи и љубави служио Богу и ближњима. „У малену иловачну грудву тела свог, он је светим животом својим сва небеска чуда еванђелска сабрао у-гром, и громовским делима и речима проповедао и непрестано проповеда Еванђеље оваплоћеног Бога и Спаситеља Господа Христа. И постао беспримерно славан и међу хришћанима на земљи и међу хришћанима на небу“(Ава Јустин). Због тога га Црква вековима прославља говорећи: „Правило вере и образац кротости, учитеља уздржања показа те стаду твоме истина ствари. Тога ради стекао си смирењем висину, сиромаштвом богатство, оче архијереју Николаје, моли Христа Бога, да се спасу душе наше“(тропар светитеља).
  9. Генарације људи различиог порекла, узраста, образовања, настројења и епоха лутали су светом тражећи смисао живота, прави пут и коначну истину свега. Многа страшна дела учињена су у име разних истина и путева, многи гнусни култови и парадоксалне филозофије били су последица свега овога. На жалост, такве потраге су без изузетка завршаване бесмислом, стрампутицом и у лажи. Коначан исход свега била је смрт која се никако није могла заобићи. Можда је узрок свих ових неуспеха био тај што су се пут, истина и живот тражили као ствар или унутар ствари, или као пука апстракција или фантазија-идеја која нема никаквог утемељења у стварности. Човек је био осуђен да лута. „Ја сам пут и истина и живот“ рекао је Христос, и за сва времена и свим нараштајима открио да испред пута и истине и живота стоји Личност, стоји Богочовеково Ја. У Њему се ово троје обједињује и у исто време је једно и вечно. Истина није ни душа, ни разум, ни идеја, ни наука, ни богатство, ни техника, ни партија, ни култура, ни религија, ни анђели, ни свет; Истина је једна, Истина је Личност, и то не било каква, већ Личност Христа, Личност Бога и човека која у себи спаја и садржи светове. Све речено за Истину односи се и на Пут и Живот и тиме се потпуно исцрпљује и њихово биће и појам и дефиниција. „Нема Истине ван живота у Христу; нема живота ван истине Христове; нема пута у живот и истину ван Христа Бога“, каже преподобни Јустин Ћелијски тумачећи ове речи Христове. Христос се родио, живео, умро, васкрсао и узнео се на небо али је и даље истински сав присутан на земљи у Телу своме-Цркви која је због тога „стуб и тврђава истине“ (1 Тим. 3, 15), и стога све што је речено за Христа важи и за Његову Цркву. Поводећи се овиме Свети Кипријан Картагински је рекао: „Коме Црква није мајка, томе ни Бог није Отац“. Тако само Црква има пут који кроз истину води у живот вечни. Сви други путеви, па чак и они који стреме ка Богу, ако иду мимо Цркве не могу одвести на прави пут јер немају силу Духа Светога који устројава Цркву и усавршава свако наше добро стремљење и дело.
  10. О ЧУДУ У ГАДАРИ (Лк. 8, 26-39) Ова Јеванћелска прича је прича свакога човека. Не постоји човек који никада није учинио неки грех, а да га тај грех није гонио даље да лута по „пустињи“ греха и да тоне све дубље и дубље, у живи песак из ког се сам тешко може извадити. Завист, мржња, пакост, егоизам...гоне човека по пустињи пуној песка лудих жеља које траже да се испуне, а задовољења никада не буде и жеђ остаје. Човек тако може да лута деценијама, а да празнину не попуни и жеђ ничим не утоли. Срце, тај једини орган спознаје, толико изгуби свој вид и моћ расуђивања да човек постане као онај из земље Гадаринске. Страшна је прича, јер описује шта све човеку може да се деси када више он не руководи собом, када њиме овлада ђаво. Ђаво је оличење гордости, зависти, самољубља, пакости и свега другог што није од Бога, и неко би помислио да је њему лако са самим собом али није! Лакше му је да буде у човеку јер је човек много чистији од њега, лакше му је да буде и у свињама, само да не буде сам са собом. Иако га је Бог створио као доброг, он се својевољно одвојио од Њега и искварио ту своју Богом дану природу, и отуда зло нема своју природу и безлично постојање, већ је кварење оне природе коју је Бог створио. Иза сваког зла стоји ђаво и како рече Преподобни Јустин Ћелијски: „Страшна је самоћа без Бога. Њу има ђаво. Зато он хоће у тело човечије и животиње и твари, само не у пакао. Колико је страшан пакао и за њих.“. Тако и непокајан човек бежи од себе, у разне забаве и забораве само да се не сретне са собом, не може да поднесе оно што ће видети. Утешна је прича јер показује да ни једна сила, ни један ђаво није јачи од Господа Христа и да је човек најсрећнији када је са Богом и Бог са њим. Нема силе, нема искушења, нема болести... а да уз Божију помоћ човек то не може да превазиђе, али само ако искрено верује и чини дела вере. Од Христа треба тражити помоћ и Он ће помоћи, Христос је ту у Цркви, а „Црква - то је Богочовек Христос продужен кроз све векове и кроз сву вечност; но исто тако, Црква је и човек - продужен Богочовеком Христом кроза све векове и кроз сву вечност“ (Преподобни Јустин Ћелијски). Само у Цркви човек може седети „одевен и присебан код ногу Исусових“(Лк. 8, 35). О ЧУДУ У ГАДАРИ (Лк. 8, 26-39) Ова Јеванћелска прича је прича свакога човека. Не постоји човек који никада није учинио неки грех, а да га тај грех није гонио даље да лута по „пустињи“ греха и да тоне све дубље и дубље, у живи песак из ког се сам тешко може извадити. Завист, мржња, пакост, егоизам...гоне човека по пустињи пуној песка лудих жеља које траже да се испуне, а задовољења никада не буде и жеђ остаје. Човек тако може да лута деценијама, а да празнину не попуни и жеђ ничим не утоли. Срце, тај једини орган спознаје, толико изгуби свој вид и моћ расуђивања да човек постане као онај из земље Гадаринске. Страшна је прича, јер описује шта све човеку може да се деси када више он не руководи собом, када њиме овлада ђаво. Ђаво је оличење гордости, зависти, самољубља, пакости и свега другог што није од Бога, и неко би помислио да је њему лако са самим собом али није! Лакше му је да буде у човеку јер је човек много чистији од њега, лакше му је да буде и у свињама, само да не буде сам са собом. Иако га је Бог створио као доброг, он се својевољно одвојио од Њега и искварио ту своју Богом дану природу, и отуда зло нема своју природу и безлично постојање, већ је кварење оне природе коју је Бог створио. Иза сваког зла стоји ђаво и како рече Преподобни Јустин Ћелијски: „Страшна је самоћа без Бога. Њу има ђаво. Зато он хоће у тело човечије и животиње и твари, само не у пакао. Колико је страшан пакао и за њих.“. Тако и непокајан човек бежи од себе, у разне забаве и забораве само да се не сретне са собом, не може да поднесе оно што ће видети. Утешна је прича јер показује да ни једна сила, ни један ђаво није јачи од Господа Христа и да је човек најсрећнији када је са Богом и Бог са њим. Нема силе, нема искушења, нема болести... а да уз Божију помоћ човек то не може да превазиђе, али само ако искрено верује и чини дела вере. Од Христа треба тражити помоћ и Он ће помоћи, Христос је ту у Цркви, а „Црква - то је Богочовек Христос продужен кроз све векове и кроз сву вечност; но исто тако, Црква је и човек - продужен Богочовеком Христом кроза све векове и кроз сву вечност“ (Преподобни Јустин Ћелијски). Само у Цркви човек може седети „одевен и присебан код ногу Исусових“(Лк. 8, 35).
  11. Ваведње или Улазак у јерусалимски храм Пресвете Богородице је празник којим се Црква сећа дана када су праведни Јоаким и Ана одвели своју трогодишњу ћерку Марију и предали је на службу Богу. Овај догађај ни по чему се не би разликовао од других сличних, да првосвештеник Захарија није Пресвету Богородицу одмах увео у „Светињу над светињама“, место где је једном годишње улазио само првосвештеник. Првосвештеник Захарија је ово учинио јер је, по речима Светог Теофилакта, „ван себе био и Богом обузет“ показујући да ће Пресвета Богородица постати „Светиња над светињама“, односно да ће она родити Сина Божијега и тако постати живи храм Бога Живога. Стога је смисао Ваведења сасвим једноставан јер „од тог тренутка човек постаје храм, од тог тренутка нису више камење и олтари божанско средиште света и „Светиња над светињама“ овога света, већ је то сам човек-његова душа, његово тело и сав његов живот. Један храм, живи и људски храм-мала Дјева улази у други, камени и вештаствени (материјални) храм и изнутра заокружује његов коначни смисао и назначење“(о. Александар Шмеман). Другим речима, захваљујући Пресветој Богородици, кроз њено рађање Богочовека, човеку је дато највеће достојанство и он добија могућност да својом слободом и љубављу постане храм Божији. Празник Ваведења празнује се на самом почетку Божићног поста и са њим је повезана традиција многих хришћана да се на овај празник причесте. Ово је свакако за похвалу, али када је у питању пост и прпрема за Свету Тајну Причешћа треба увек имати на уму речи Светог Јована Златоустог: „ Не говори ми: Толико дана сам постио, нисам јео ово или оно..., него кажи нам да ли си од гневног човека постао тих, од жестоког-благ. Ако си изнутра пун злобе, зашто си тело мучио? Ако је у теби завист и љубав према стицању, да ли је од користи што си пио само воду? Не хвали се телесним постом, јер он сам не уздиже на небо без молитве и милостиње“.
×
×
  • Create New...