Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

ИВАН KARINGTON

Члан
  • Број садржаја

    44
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

О ИВАН KARINGTON

  • Ранг
    Иван Миладиновић
  • Рођендан Новембар 10

Profile Information

  • Пол :
    Мушко
  • Локација :
    Крушевац
  • Интересовање :
    Теологија, уметност, музика.

Скорашњи посетиоци профила

3468 посетилаца
  1. ИВАН KARINGTON

    Истина

    Љубав јесте Истина и истина долази од Љубави и онај који је од Љубави зна Истину и иде ка Истини и разликује истину од лажи, пастира од вука и бежи од вука, као што каже началник саме нам истине – Христос, и препознаје глас свога Пастира. Сведочећи својим животом Христа, сваки хришћанин, заправо, сведочи Истину бивајући једно са Њом. 10.05.2019. :: Пријатељ Божији http://prijateljboziji.com/истина/ Шта је истина, питао је, иронично, пре равно две хиљаде година Пилат Христа седећи на судијској столици, и не слутећи да пред собом има Цара над царевима, и саму Истину, оваплоћену Истину Бога Оца, самог Логоса Божјег, Сина рођеног пре свих векова. Истина је једна, као што је један Син Божији, и као што у Христу има много малих логоса тако и има истина које се уливају у једну праву свекосмичку, есхатолошку Истину, и која и јесу истина и део те једне Истине. Љубав јесте Истина и истина долази од Љубави и онај који је од Љубави зна Истину и иде ка Истини и препознаје истину од лажи, пастира од вука и бежи од вука као што каже началник саме нам истине и препознаје глас свога Пастира. У времену када је тешко препознати истину, када је човечанство бомбардовано са свих страна полуистинама, лажима, преварама и лукавствима сваке врсте, нама је потребна насушна Истина, да бисмо били увек у истини, потребан нам је наш Пастир од истине, Онај који нас може упутити у сваку истину и у коме нема преваре, који нас никада неће оставити у лажи, преварене, саме, који је увек уз нас и који једва чека да нам притекне у помоћ. Господар од истине и сама Истина, Логос Божији у коме је све и кроз кога је све, који бди над нама и који нас чека и помаже и када то не знамо и чак и када и не тражимо. Исус Христос, Богочовек, Син предвечног Бога Оца. Човек модерног доба је изгубио моћ препознавања истине, удаљио се од истине и удаљује од Истине, у ту стрмоглаву колотечину улази и православни човек, сваки хришћанин, када замени истину лажју, када замени љубав егоизмом, када замени бригу према ближњем апсолутном равнодушношћу, бригу према околини немарношћу, бригу према породици бригом према своме Ја, када замени рад лењошћу, поштење лоповлуком. Потрошачко друштво крије све те мале замке у себи увлачећи тако наивног и доброг и просечног грађанина планете који преоптерећен бригама мало помало усваја све те мале ступице, којих нису лишени ни хришћани, чак ни имуни. Где ту стоји данас православни хришћанин, како се односи према свему томе? Какав је задатак православног хришћанина данас? Задатак сваког православног хришћанина данас је да сведочи Истину, да зрачи Истином, да буде светило свету, како својим ближњим тако и том малом грађанину света обремењеном бригама и који такође страда и судеоник је у страдању. Будите светлост свету, рекла је Светлост, будите истина свету, рекла је Истина, будите све то овом напаћеном свету а прво једни другима; прво једни другима. Будите једно, породица, заједница, јер и Ја сам заједница. Бог је заједница три личности, Оца, Сина и Духа Светога, велика породица, и отуда је и Црква заједница и Икона самога Творца, а наше мале породице су мала црква, по речима Светог Апостола Павла. Само као заједница, породица, у љубави може се сведочити Христос, као Црква што и јесте заједница, породица, када оставимо сав наш его ван Цркве, ван Литургије, када принесемо себе и сав наш живот и ближње и бриге Истини, и када засветлимо светлошћу Истине и посведочимо да смо људи од Истине, делима и љубављу, када коначно постанемо истина по благодати саме Истине, онда ће сав наш живот и битисање и бити истина, и престаћемо да бауљамо у лажима, и да нас варљиве стихије лажи и превара ломе о хриди судбине. Само тада ћемо моћи и помоћи себи и другима и оним малима широм планете када постанемо људи, на личном плану, и народ од Истине, научићемо препознавати истину од лажи и престаћемо да лутамо на немирним таласима историје људског рода, и бићемо оно за шта смо и призвани и назначени од саме Истине, као појединци и као заједница. Tеолог Иван Миладиновић, вероучитељ
  2. Т не сме да се допусти! Хало, за кога ради наш Патријарх Иринеј? Коме смета овакав поредак? Немачка има овај модел годинама, па како њима не смета, а наш Патријарх, врли, предлаже овакав нонсенс! Ово не сме да се дозволи! Даће Бог да не прође!
  3. Ја мислим да су Грци у праву што не посте до Спасовдана после Пасхе, јер то показује један христоцентрични, есхатолошки, васкрсноцентрични однос према светотајинском животу: ,,Могу ли сватови постити док је женик са њима? Докле год имају са собом женика не могу постити. Него ће доћи дани кад ће се отети од њих женик, и тада ће постити у оне дане".(Марко 2,19-20). Овај однос показује једну литургијску и еклисијалну свест, где је свака пажња окренута Васкрсу, васкрслом Христу, Литургији, јер је свака Литургија мали Васкрс, а свака недеља васкршњи дан. Насупрот овом ми имамо један аскетски, индивидуални приступ, где наново одвајамо наше мисли од Васкрслог Господа и посвећујемо се личној аскези, која је потребна да, али је потребнији колективнији дух, сав окренут Васкрслом Господу, где сва наша делатност почиње и завршава Пасхом Христовом. IC XC NI KA
  4. Када као православни богослов критикујем еволуционизам, не критикујем науку и научна достигнућа нити прихватам протестански креационизам, некритички и буквално, нити сам креациониста типа америчких протестаната, али апсолутно нисам дарвиниста! Сматрам да дарвинизам није никаква научна теорија него једна недоказана подметачина која се дебело плаћа у овом безбожном и богоборачком свету, те ми је и овакав протестански креационизам, какав-такав и ,,мањкав" како неки кажу, ближи него безбожни, масонски, сатански пост-дарвинизам, па зато и не разумем оне ,,православне богослове", а има их на жалост, који се својски труде да оправдају и који, авај, подржавају дарвинизам, конкретно еволуционизам, а оне који су против тога, а Црква јесте против дарвинизма, називају ,,људима који су против научних чињеница и науке" и ,,заосталим људима". Такве богослове сматрам веома неозбиљним и заблуделим. Једноставно не разумем, иако је креационизам ,,мањкав" и буквалан морамо признати, како може једном православном теологу да буде ближа дарвинистичка теорија стварања света и живота од ,,мањкавог" креационизма (зар не долази и Дарвин из протестантског миљеа?!). Нека ми такав богослов објасни проблем биолошке смрти у том његовом богословском схватању, систему, па да онда дискутујемо, а сувишно је и говорити да Црква апсолутно одбацује дарвинистичку, односно, пост-дарвинистичку теорију стварања човека. Црква није против науке да се разумемо! Теорија еволуције је само теорија, а не наука! Једина научно доказана ствар у еволуционизму је промена унутар врсти, микроеволуција(1), која се стално дешава у природи и није никакав доказ или потврда дарвинистичких теорија. Сви остали докази су једна научна-фантастика, претпоставке и подметачине. Ако смо против еволуционизма, не значи да смо и против науке него против свих ових подметачина. На жалост ниједна друга теорија, наука, се не признаје данас у научним круговима. Ваљда ће је бити, зашто да не! Еволуционизам имплицира постојање биолошке смрти. Богослов који ово подржава, признаје и да је Бог створио смрт, а не да је смрт дошла преступом првих људи како нас учи Библија, конкретно Постање. Дакле, Бог је створио смрт, бол, патњу и болести по овој теорији?! Добро, како ће такав богослов да објасни значај Христовог Крстоспасоносног дела и Васкрсења у светлу, по њему, природне богостворене биолошке смрти?! Наравно да не може, јер је апсурд! ,,Савршени Бог ствара несавршени болесни и смртни свет и после страда на крсту, умире и васкрсава побеђујући смрт, коју је Он створио ?!" Какав апсурд, каква будалаштина и неозбиљност! Али авај, свако има право на своје мишљење и има право бавити се теологијом, али апсолутно нема права стављати своја ничим потврђена, игноратнтна, шарлатанска и јеретичка мишљења за ауториотативна и са подсмехом гледати на оне који следују учења Светих отаца и Цркве! & Наука је постојала и пре Дарвина, од билогије до астрономије и тако даље. Одбацивањем једне теорије, а посебно ако је лаж и подметачина, односно претпоставка у овом случају, не значи да одбацујемо целу науку или да смо против ње. Такве трвдње су тендециозно искључиве и злонамерне. Ако одбацимо неки лош лек, не значи да је медицина лоша или да смо против медицине(2). Ако је и било неке врсте ,,еволуције" онда је она трајала до првог човека Адама и ту се завршила, све остало су тендециозне лажи ,,скухане" у антихришћанским круговима ради уништења хришћанске цивилизације. Ја ипак мислим да није било никакве еволуције, јер откако човечанство постоји и његова историја и памћење, није забележен ниједан случај макроеволуције (види 1.) Човек је створен као икона Божија, као икона Сина Очевог и Јединородног, као икона саме Божанствене Тројице, који је заједница, Љубав, створен као највећа вредност у универзуму, као мали Бог по благодати, а не као човеколики бесловесни мајмун. % 1.Промена унутар једне врсте, физичка промена, назива се микроеволуцијом и библијски је оправдана. Нека птица, нпр. може временом да добије неко различито перо или да промени кљун, односно да кљун промени изглед. Цео дарвинизам почива на макроеволуцији, по којој једна врста може прећи у другу, да еволуира, временом: гуштер у диносауруса, мачка у пса, мајмун у човека. Не постоји нити иједан валидан доказ за ову тврдњу, која је ништа друго до једна тендецозна измишљотина 2. Дарвинизам је апсолутно дао легитимитет свим каснијим античовечним философијама у свету од комунизма до расизма и фашизма својом ,,природном селекцијом", по којој јаче врсте савлађују слабије, право јачег, а будући да је по њима човек ,,човеколика живуљка", онда ,,право јачег" влада и у свету антропоса( грч. ἄνθρωπος, човек) Теолог, Професор Верске Наставе, Иван Миладиновић. Епархија Крушевачка.
  5. Само се сад види колико има лицемерја међу безкичмењацима код нас Срба, самопрозваних ревнитеља за Веру, који знају да насрћу на све и сваког ако се острви против дарвинизма! Кад су се неки од нас успротивили овом тренду, поганом и сатанском, дарвинољупства, било је дрвље и камење, а тај тренд се негује и нашем Богословском факултету. Сад кад је Владика Давид показао исти став, онда шуш, свака част!
  6. Следујући дарвинизам да „само најјачи опстају у врстама“, свака философија која заступа насиље, пљачку, терор, дискриминацију, овде добија свој легитимитет јер „само најјачи у врстама опстају", зар не?! Природна селекција! Али Бог постоји и етички морални закони су неопходни, јер је човек од рођења „табула раса". Исто је као када бисмо рекли: „Мени не треба родитељ да бих био човек, добар човек"! Бог је Родитељ неопходан човеку, јер човек живи Њиме. Бог је и љубав и јесте у човеку, а човек је икона његова. Још од времена хуманизма и ренесансе, када човек постаје мерило свих ствари, постоји тенденција да се све објасни „рационалним” путем, (говоримо о хришћанској Европи) да се одбаци метафизика, да се одбаци Бог, да се све у природи објасним људским разумом, материјалистички, да је све у природи последица случајности, односно да природа има своје законе којим све уређује, да је природа следујући овоме „бог“, што доводи до закључка, да је и човек сам по себи „бог”. Ако је човек мерило свих ствари и ако је сам по себи бог, онда су дарвинисти, односно, постдарвинисти у праву и све је дозвољено, сва етика и моралност падају у воду, не постоје, јер човек у свом егоманијаланом пиру, јер је егоиста по природи палога Адама, постаје бог, а таквом „богу”, по законима дарвиниста где само јаки опстају у врстама, није потребна етика и није потребна моралност, него је такав човек сам по себи моралност, све му је дозвољено, што доводи до анархије, безвлашћа и тираније. & Они који говоре да религија није потребна за моралност, видимо да ипак греше. Свака религија на свету има понешто од истина сачуваних од адамовских времена, у сећању њихових потомака и у свакој религији постоји морални закон понашања; од Асирије, Вавилона, Египта, Азије до данашњих дана, без којег човечанство не би опстало, али ни то није било довољно да се човечанство сачува и спаси од закона смрти, греха и деградације, па видимо да није довољна ни сама пука религиозност. & Религија долази од латинске речи relligere, што значи сабирати, сакупљати, односно, означава сабрање, заједницу и овде видимо да је религија ипак неопходна човеку. Ипак, наша Вера је и много више од религије; она је Црква, заједница, породица Бога и човека. Неко ће рећи да нема религије ван Цркве и да је свака религиозност без Сина Божијег непотребна, и у праву су, али овде видимо кроз целу историју човечанства људску потребу за религиозношћу и обожавањем и морално етичким правима и законима; али за спасење човека није довољна само пука религиозност. & Многе религиозне групације у прошлости су биле веома декадентне. На пример, Маје и Астеци који су знали да за дан принесу и на хиљаде људских жртава, нестали су са светске историјске сцене. За човека није довољан само пуки морални закон. Временом свака религија, или философија, која нема истину у себи – деградира. Човек носи у себи клицу егоизма и склон је деградацији и само је Бог лично могао да спаси човека; само Бог који непосредно долази да се сусретне са човеком, понесе крст за њега и спасе га, жртвујући се за њега; оваплоћени Логос и Син Божији, Исус Христос. Хришћанство, као једини прави, суштински, наследник старозаветног закона, даје комплетне одговоре на сва питања човека и апсолутно можемо рећи да је хришћанска етика, прима-етика људске цивилизације, јер је најсавршенији закон етике, моралности и понашања дат човеку од самог његовог Творца, Сина и Логоса Божијег који нам је Собом открио Себе и универзални закон љубави, то јест открива нам Бога као Љубав, заједницу, породицу. Ако погледамо не тако давно у прошлост, носиоци безбожних режима, атеистичкe философије, у егоманијакалном стампеду су однели са собом на милионе живота, а показали су се и као врло деспотски, тиранистички режими, који су наводно стављали човека у први план, а у ствари су били параван за најбруталније иживљавање појединаца, где су ти појединци стављали себе као мерило свих ствари и на место божанства. Неко ће рећи да су се и у хришћанским друштвима појављивали деспоти и тачно је, али ти људи су себе постављали као мерило вредности, а не Христа. У средњем веку инквизиција је стављала римског Епископа као мерило вредности, а не Христа, кријући се иза Христа, спроводећи „луциферијанску" правду. Али све ово не умањује допринос хришћанске цивилизације људској свести и култури која траје и дан данас јер Европа, као и данас цели цивилизовани свет, јесте баштиник јудео-хришћанске цивилизације. & У хришћанству, Богочовек Христос је мерило свих ствари, Бог Љубави, праштања, заједнице, породице, Бог који силази са неба да би упознао своја створења са Собом, да би им дао савршени закон љубави, да би страдао за њих на крсту, несебично се жртвујући за своја створења и да би им дао вечни живот и бесмртност. Ми смо наследници јудео-хришћанске цивилизације, европске, ромејске(5) и Светосавске, баштиници највећих вредности у историји универзума, самим тим и веома одговорнији, тј. носимо већу одговорност од других и даћемо већи одговор Богу и прецима за своје понашање и владање (не требамо напомињати да сав културни успон европске цивилизације долази са хришћанством. & Сви водећи европски универзитети су почели са радом у црквени школама, а o осталом културном доприносу да и не говоримо, он је немерљив. Све данашње универзалне законе у модерној Европи о људским правима донели су хришћански теолози, додуше протестантски, али то не умањује вредност свега реченог. Сваки правни систем у свету данас има хришћанске законе, наслеђене из законоправила ромејске државе и у сваком законику постоји Мојсијев законик. И да резимирамо на крају: човек је личност, неко, а не нешто, особа, а личност указује да је човек биће заједнице, љубави, односа, па самим тим је немогуће да је створен од безличног ништавила или безличне материје, безличне природе или безличног коинцидента, већ сама та чињеница указује да је само Личност могла створити, изнедрити човека, а та Личност је Бог, Света Тројица, Бог Љубави и заједничарења: Отац, Син и Свети Дух. Иван Миладиновић, теолог, професор Верске наставе. Епархија Крушевачка. сајт:Пријатељ Божији
  7. ИВАН KARINGTON

    Време без савести

    Време без савести Бараба(Варава; Варавас, Барабас) је био разбојник у Јудеји у Христово време, који је због разбојништва и убиства био притворен негде отприлике у исто време када је и Господ био заточен од стране Римљана. Сви знамо причу; на Велики Петак, дан пред јудејску Пасху, био је обичај да се ослободи један притвореник у знак добре воље римских окупационих снага према локалном, јеврејском, становништву, како нам сведочи Јеванђеље. Пилат који је био намесник, конзул Јудеје, је извео Христа и Барабу, желећи да ослободи Христа; да народ изабере Христа. Народ побуњен од стране јеврејских свештеника и старешина изабира Барабу. Епилог знамо! % Од тих дана па до данас, остаде назив за лошег човека, за разбојника, преваранта и лопужу, ,,бараба”. Али ово је и једна духовна, поучна прича, где је Господ на сваком свом кораку и свом страдању, остављао поуку за све људе, за сав нараштај, за нас саме. Поука је та, да се у сваком од нас налази Христос, али се такође крије и један-једна Бараба, један егоиста. Човек носи клицу егоизма од адамовских времена у себи, још од пада, јер је створен из ништавила, а падом се определио за једно индивидуалистичко постојање, смртно постојање, у коме царује егоизам. Христос нас учи о постојању љубави, где се човек остварује у љубави само у заједници, када је окренут ка другом, када је окренут ка другима, када не живи за себе него за друге, јер особина љубави и јесте окренутост ка другом, ближњем. Ми увек бирамо, увек се одлучујемо у свакој секунди свог живота, за Барабу или Христа, оног себичног ..Ја” у нама или Христа који је апсолутна љубав у коме је увек ,,Ти”, други. Шта ћемо изабрати и шта изабирамо данас?! & Живимо у времену егоманијаштва, времену “бараба”, времену без савести. Савести је све мање, а људи све више постају хладни, беживотни и безосећајни. Постају сурови, манијакално егоистични, хедонистичко самодовољни, себични, превртљиви и безверни. Не постоји нигде извини, опрости, тога нема! Људи су постали ,,безгрешни” у ,,свом начину постојања: ,,Зашто бих се ја било коме извињавао, када сам безгрешан(шна) када сам ,,цар”, ,,царица?!" Дошло је време ријалитија и погрешне перцепције људског бивствовања, време суровости . % Безосећајна егоманија, превртљивост, охолост, себичност, оговарања, клеветања, подсмевања, а нигде извини, нигде опрости, нигде савест, она не постоји, јер смо постали ,,цареви”, а у ствари ништа мање него ,,барабе”, јер да би се био ,,цар”, мора се бити Христос, као Христос, особа љубави, милосрђа и праштања, особа која живи за друге, другог, на шта смо и позвани јер је Он у нама, Христос, а ми смо иконе Његове! ,,Господе помози нам да постанемо бољи људи, иконе Твоје, да сачувамо лик Твој, да будемо у свему успешни, да сијамо светлошћу Твојом и сведочимо Твоју истину свом свету"! IC-XC NI-KA Миладиновић Иван, Теолог.
  8. Сведоци смо данас једног погрешног, искривљеног поимања самих себе, својих вредности, културе и живота. Наиме, негде у подсвести нам је наметнуто да je све што долази са запада, чак и ако није, културније од онога што ми имамо и поседујемо. Шта је заправо култура? Култура је целокупно наслеђе једне групе људи, народа(lat-colere, настањивати узгајати, поштовати). * Ми смо наследници источно-ромејске културе, православно хришћанске, византијске, како је названа у 17. веку. Наш цели етос(гр. ἦθος, обичај, ћуд, нарав) извире из ње и јесте источно-ромејска култура, то је оно што смо ми и што нам је Свети Сава оставио утемељено у наслеђу. Ми смо један културан народ, народ који је имао своје писмо у 9. веку( словенски језик је четврти ,,библијски" језик, језик на коме је преведено Свето Писмо што је тада у то време било престижно), а данас смо сведоци замирања ћирилице, занемаривања и срамоћења јер нас је неко убедио да то није ,,културно" или да је нешто друго културније(1); (нико није а-приори ни а-постериори против латиничног писма, да се разумемо, али наше примарно писмо јесте ћирилица). Култура није само очување природне средине, али јесте важан аспект социјалне културе, није само понашање у друштву или наш однос према околини, култура је све оно што чини нас, нашу историју, језик, писмо, музику итд, једном речју, наш идентитет, а ми јесмо народ од културе. Могли бисмо рећи да смо неваспитани, а не некултурни, јер се васпитање и култура поистовећују негде и поклапају, односно прожимају, васпитање и образовање су најосновније ствари на којима мора да се темељи наша култура и да се потврди. Ми не васпитавамо наше потомство у духу наше културе, наше хришћанске културе која покрива све аспекте, о томе се ради, не потврђујемо је. * Деценијама уназад, у време безбожног режима, ми смо радили на ,,култури" газећи по свом културном наслеђу. Данас васпитавамо, односно не васпитавамо или препуштамо стихијама овог времена нашу децу, препуштајући их медијима, жутој штампи, раздирајућим вихорима антимоде и антикултуре коју неко сеје смислено да би се од овог народа направио народ поганштине и неморала сваке врсте и народ без будућности. Народ који нема будућност нема ни државу, самим тим нема ништа и ништа није његово. Васпитање деце у духу хришћанске културе? Апсолутно ДА! Хришћанска култура је љубав, стваралаштво- уметност, човекољубље, емпатија, одговорност, солидарност, писменост, образовање, књижевност, поштовање родитеља, породице, очување животне средине- екологија, култура понашања, све то смо добили у наслеђе од предака. Хришћанска култура није само паљење свећа у Цркви(2), него сви ови етичко-социолошки аспекти који прожимају наш етос. Мојсијево законодавство је саставни део хришћанске културе и цивилизације и саставни је део сваког правног система данас у свету, а ту налазимо и заповести о очувању животне средине. То је наша култура, наш етос, наше Православље, и то и јесте култура: ,,Љуби ближњег свог као самога себе", стваралаштво, а не само пуки јуридички однос према религији, вери. Ми смо народ од културе, али ту културу не потврђујемо, негде се ње и срамимо, не познавајући је или из огавног снобизма верујући да је свака некултурна огавност која долази са запада културнија од онога што имамо (да се разумемо, није све на западу лоше; на западу се још увек поштују вредности као што су породица, екологија, уметност итд, вредности које су проистекле такође из хришћанске културе, хришћанског наслеђа, говоримо о антивредностима које неко намерно или случајно пласира нашој младежи). Наши преци су утискивали културу у све што раде, утискујмо је и ми. * Уметност је крем једне културе, погледајте какве смо уметности баштиници, а каква је уметност данас у Србији; антиуметност, уметност криминалаца, пробисвета, проституције, кича и шунда. Бог је највећи уметник и свако стваралаштво је благословено. Стваралаштво, а не шунд, крађа и плагијаторство! Култура значи креативност! Рецимо не антикултури, лажним вредностима, антивредностима! Будимо оно што веће јесмо и имамо! (1)Многи људи данас користе схватање „културе“ које се развило у Европи током 18. и раног 19.века. То схватање културе одражавало је неједнакост унутар европских друштава и међу европским силама и њиховим колонијама широм света. Оно изједначује „културу“ с ,,цивилизацијом" и супротставља обоје „природи“. Према том мишљењу неке су земље ,,цивилизованије" од других као што су и неки људи културнији од других, јккк (2)Људи неутврђени у литургијском, светотајинском животу Цркве обично гледају и доживљавају Цркву на овакав начин, мада се често дешава да и ми сами у Цркви доживљавамо, односно гледамо на саборност, црквеност из тотално индивидуалистичног угла, и имамо самим тим индивидуалистичи приступ. Православна Вера и живот, број 17-18 март 2016. Часопис Православне Епархије Крушевачке Теолог, професор Верске наставе-Миладиновић Иван
  9. У свету влада права помама критизерства на рачун хришћанства и његових вредности које су, суштински гледано, заокружиле цивилизацијски идентитет човечанства дајући му етичке димензије које оно никада не би имало без Христа. Све данашње флоскуле које се односе на питања права и слобода људи само је демонска рика празнине која прети да пороби човека и претвори га у бесловесну гомилу жеља и потрошње. Антихришћански талас ,,луцифера" и његових поданика, који под плаштом неолиберализма и ,,њу ејџ'' валова војује, данас, на Христову Цркву, на универзалне и свекосмичке вредности нашега Творца, запљускујући хришћанске државе и народе њиховим отровом, прикривеним велом ,,љубави и слобода". Многи критичари заборављају да је свеколика данашња европска цивилизација, како европска тако и прекоокеанска, настала на темељу јудео-ромео-хришћанске цивилизације. Највеће слободе, флоскуле о слободама, највећи религиозни покрети, највећи културни покрети, музички покрети, па и рокенрол, све је то настало на тлу где се баштине вредности хришћанства. Да ли је било шта од овога настало на тлу држава које су припаднице других религиозних групација?! Није! Ова констатација, свакако, није плод жеље да се ниподаштавају и критикују туђе религијске традиције, већ да се истакне истина о простору слободе који је изродила искључиво хришћанска цивилизација. & Данас се готово читав свет руководи ромео-хришћанским календаром, недеља је дан одмора свугде у свету, свугде се људи облаче по моди и свугде се свира музика која је настала на тлу ромео-хришћанских народа. Мојсијев законик је данас део сваког правосудног система у свету, а године се рачунају пре и после Христа. Зато они поборници ,,слобода", које опет неко плаћа, односно њихови симпатизери, нека схвате да је највећа слобода управо тамо где је хришћанство, јер је хришћанство апсолутни гарант сваке слободе човека и једино је човек, као икона Божија, у хришћанству уздигнут на највиши пиједестал. & Верске ратове са било које стране у историји, углавном, нису водили верници него егоисти и себељупци који су користили религијске идеје за ратове, а незнање се показало као највеће зло данашњег света, јер је незналицама лако манипулисати. & Зато чувајмо хришћанске вредности, вредности нашег Творца, које су и универзалне свекосмичке вредности, а то су љубав, стваралаштво-креативност-слободе, заједништво, породица, заблагодаримо Господу и прецима што смо створени тамо где се баштине те вредности и што смо део тога! Када би нестало хришћанство, а то неће никада да се деси, нестале би слободе и настало би невиђено робовласништво и мрак, настао би пакао на земљи, нестала би свака креативност! Слава Господу Христу који је гарант васкрсења и слобода свеколике творевине и човека и што нам је оставио своју Цркву и вредности за читаву вечност. Иван Миладиновић, теолог-вероучитељ http://www.prijateljboziji.com/_Sloboda-–-to-je-Hristos/138716.html
  10. Нема схизофреније у нашој Вери, него има схизофреника верника, на жалост. Бог је љубав и створио је свет и човека у њему из чисте љубави. Бог није створио смр,т иако је човек, а и универзум створен из небића, односно непостојања. Небиће, односно непостојање, не постоји као онтолошка категорија, него означава да нечега пре није било и да је касније постало. Све је постојало у замисли и намислу Божијем. Господ ствара свет који је био благодаћу бесмртан, али не по суштини, јер је створен из непостојања. Грехом првих људи, односно, непокајањем, због првог греха, смрт постаје друга природа човека и универзума који од тада постоји на "смртан" начин, односно човек се окреће оном "непостојању" одакле је и дошао, али пошто непостојање не постоји, он се распада и трули. Пошто је човек господар универзума и цео универзум је тело Адамово, односно наше тело, цела природа пада кроз Адама , који је био првосвештеник и који је требао природу узнети Богу, у смртност. Кроз Новог Адама Христа долази бесмртност. Христос постаје Нови Адам, а Његово Тело и Крв ново Дрво Живота. Живећи у Христу литургијски ми побеђујемо смрт већ сада и обожујемо универзум, чекамо Христов други долазак када ће све и коначно да се обуче у бесмртност.
×
×
  • Create New...