Jump to content

зоран ш

Члан
  • Број садржаја

    9
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

О зоран ш

  • Ранг
    Тек дошaо/ла
  • Рођендан 07/29/1970

Profile Information

  • Пол :
    Мушко
  • Локација :
    Београд
  1. А у очевом дому све је познато и обично, одмерено и умерено. Практично једна те иста лица браће и сестара, један те исти круг обавеза. Досадно је само онима који нису научили да цене и чувају оно што имају (в: Отк 3, 11). Некоме може изгледати да се деца овде чак налазе у ропству. Али, то није ропство, већ радосна сарадња. Спољни свет из приче доживљава се као променљив и нестабилан. Ту владају стихије, а човек дрхти пред хаосом или судбином сутрашњег дана, и то непријатно осећање покушава да заглуши буком забаве. Ту су људи избрисали Бога из свога живота, и зато Он не може да им помогне. А у Цркви је све у Његовој десници, под мудром управом, у стабилности и нади. У далекој земљи не гнушају се свиња, тј. не мисле о томе шта је благоугодно Богу, шта је добро, а шта је зло – пред Њим. А код оца се напасају само чисте животиње, што представља гајење врлина. Код оца је проста, али, како се каже, здрава храна. Све је скромно, без нечег нарочитог. Тако је и мана имала нејасан укус (4 Мој 11, 8), али је зато давана са Неба! А у далекој земљи су спремљена јела од којих иде вода на уста, али их нуди кушач. Ван очевог дома, младић је могао да добије задовољење било ког свог захтева без труда – ако плати новцем. А у Цркви и насушни хлеб треба заслужити у зноју свога лица. Оно најукусније овде се даје ретко, у изузетним случајевима. Прича управо описује један такав случај. Сусрећем такве, новообраћене, покајане, искрене. Они ми причају како Бог обилно излива на њих Своје благослове. А ја грешно мислим – ма, кобајаги, све је то егзалтација! Па ја сам већ толико година у Цркви и то што ми причају још нисам доживео! А онда се одједном сетим приче о блудном сину и као да видим себе са стране – у лицу старијег брата, који негодује што је расипник-ништарија одевен у најбољу одећу и што једе најбољу храну. Зашто је тако незаслужено дариван и обасут благонаклоношћу овај безаконик? Па зато што у очевом дому делује, како каже лав Аслан из изванредне Луисове бајке – „древна магија“, изражена код апостола Павла оваквом формулацијом: „а где се умножи грех, онде се још већма умножи благодат“ (Рим 5, 20). У Цркви је – Очева љубав. У далекој земљи – свеопшта равнодушност, свако је сам за себе. Црква и свет нису удаљени једно од другог географски. Пут одовуд тамо – то је пут између вере и неверја, трпљења и нестрпљења, послушања Богу или ђаволу. Све одлучује стање душе. Твоје душе. свештеник Леонид Кудрјачов 27. фебруар 2016. извор: http://www.pravoslavie.ru/91033.html са руског превео Зоран Шаренац
  2. Христова парабола о царинику и фарисеју, о којој ће данас бити реч, у неком смислу слична је Галилејевом Дијалогу о два главна светска система – Птоломејевом и Коперниковом. И Дијалог и парабола изазивају одлучујући преокрет у свести савременика, с тим да парабола то не чини у астрономији, већ у области, како би то данас рекли, моралног богословља, и тиче се другачије васионе – човековог унутрашњег света. Дакле, да видимо. Основни религиозно-морални системи и интуиције дохришћанског човечанства, укључујући и старозаветни декалог, сматрали су да је за човека благостање искључиво у испуњавању формалног добра. Другим речима: „чини добра дела и биће ти добро (= имаћеш благостање)“. Функција таквих схватања благостања и добра потпуно је јасна и оправдана. Она се састојала у руковођењу ка Христу, у педагогији за Христа. Неспособно да прими норме највише хришћанске моралности, човечанство се до Христа учило елементарним моралним истинама. Очекујући у личностима својих најбољих синова „високу математику“, учило је „алгебру“... Али, наступило је време Месије, Који доноси у много чему нове представе о добру и злу. Он, предназначен „за пад и устајање многих у Израиљу“, говори да се оправдање од Бога не добија толико у области чињења ових или оних добрих дела, колико у области самосагледавања човека. Ову за тадашње јудејско друштво „галилејски“ револуционарну истину Христос најјасније и најразумљивије открива у причи о царинику и фарисеју. Пред нама су два човека потпуно различита по свом духовном стању. О једном од њих, респектабилном, по спољашњости врлинском и побожном, говори се подробније (обратимо пажњу на то). Он, стојећи у храму, почиње своју молитву Богу захвалношћу Њему за то што он није као остали људи, „грабљивци, неправедници, прељубници“, или као овај цариник, који је стајао у храму недалеко од њега. Он даје десетак од свега што стекне, и пости двапут у седмици. А цариник, који је стајао недалеко од њега, није смео чак ни очи да подигне ка небу, ударао се у груди (знак срдачне скрушености), и само се молио: „Боже, милостив буди мени грешноме!“ Али, управо је он отишао својој кући оправдан од Бога, за разлику од фарисеја, који, по тумачењу Отаца, није добио оправдање. Један покајни уздах цариников, уз све његове грехе, био је у Божијим очима довољан за оправдање, а фарисеј није добио оправдање уз сва своја „добра“ дела! Зашто се фарисејева добра дела стављају под знаке навода? Зар давање десетка није добро дело? Зар пост није добро дело? Оставимо за сада ова питања без одговора. Овде ћемо само подвући главну мисао параболе: оправдан пред Богом није онај ко чини много добрих дела, него онај ко себе сматра највећим грешником пред Богом, недостојним Његове милости. Мисао о томе да достојан милости од Бога не бива онај ко је учинио много дела, већ онај ко је скрушен срцем, запањила је Христове савременике. Она је разарала вековима формирано схватање Јевреја да је праведан пред Богом онај ко до детаља испуњава сва прописе Закона и предања отаца. Уместо тога, као средство оправдања пред Богом овде се предлаже молитвено уздизање руку човека скрушеног срцем. Нечувено! Али, ова прича није запањила само Христове савременике. Она ће запањити и нас, ако почнемо озбиљно да је разумевамо. Покушајмо да поставимо себи питање: да ли нам је у овој причи заиста све јасно? Свакако ћемо схватити да не само да нам није све јасно, него и да се јавља мноштво питања. На пример, није ли боље остати грешник и просто бити свестан своје беде, него чинити добра дела, и имати свест о томе, и захваљивати Богу? Није јасно. Или, испада да за оправдање пред Богом добра дела нису потребна, она могу бити чак и штетна, и боље је просто скрушавати се пред Богом због своје греховности? За шта се тада награђује праведник, и ко је, уопште, „праведник“? Такође није јасно. Добро је што постоје ова питања, она говоре о томе да заиста желимо да разумемо и схватимо ову параболу. И ми ћемо, уз Божију помоћ, обавезно наћи одговоре на њих. Најпре ћемо покушати да схватимо зашто се оправдао цариник који је смирио себе пред Богом, а не врло речити фарисеј. Одговор налазимо код преподобног Исака Сирина, који у својим подвижничким словима пише: „Награђена не бива врлина, нити труд ради ње, него смирење које се од њих рађа. Ако ово изостане, онда ће оно прво (врлина и труд ради ње) бити узалудно“ . Другим речима, правилно учињена добра дела, а под тиме, у првом реду, мислимо на испуњавање заповести Христових, треба да приводе човека смирењу и свести о себи као о непотребном грешнику. И управо смирење које се рађа у души привлачи на нас благодат Божију која нас оправдава. О томе нам говори и друга изванредна парабола, она о десет девојака. Та прича је много дубља него што нам се на први поглед чини. Она не говори само о томе да врлина треба да испуни наше срце у тренутку доласка Женика. Она говори и то да нас спасавају само она добра дела која су се у нашим срцима претворила у Божанску благодат. Покушаћу да појасним своју мисао. Сетимо се, да је од десет девојака пет било разумних (мудрих), оних које су имале доста уља у светиљкама, и пет лудих, којима су се светиљке гасиле због недостатка уља. Материја – уље – није овде изабрана случајно. Уље је другостепени производ, производ прераде зрна. Ако је зрно прерађено правилно, добиће се добро уље, а ако није, ништа нећемо добити. Тако је и у човековој души. Зрно – то су добра дела која чинимо, а уље је благодат Божија која се стиче у срцу човековом као плод „прераде“ добрих дела! Не спасавају сама дела, него благодат Божија. И као што је могуће да се семе оштети и да се не добије никакво уље, тако и добра дела, чињена неисправно, неће дати човековој души благодатног плода! Али, шта значи „исправно учињена добра дела“? Зар грешимо када сматрамо да дело може бити или добро или зло, и ту стављамо тачку? Изгледа да грешимо. Показује се да суштина овде није у томе какво је добро дело по својој форми и садржају, већ у томе са каквим га духовним настројењем човек чини. И правилно настројење, по речима Самога Господа, је такво: Тако и ви кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк 17, 10). „За све што год радиш“, коментарише ове Господње речи светитељ Теофан Затворник, „сматрај да си дужан. Ти си био дужан да све то урадиш. Да ниси урадио, био би подвргнут казни, а што си урадио, нема за шта да будеш награђен, ништа посебно ниси учинио“ . Дакле, постиш ли? То је добро. Али ако, постећи, сматраш да чиниш врлину, а не нешто неопходно за тебе, не очекуј благодат. Чиниш милостињу? То је похвално. Али ако при том очекујеш награду, онда си сличан фарисеју који је из храма отишао осуђен. Јер ни он није схватио да је само у некој мери испунио оно што је био дужан да испуни, и „уписао“ је то себи у заслугу пред Богом, од чега се у његовој души родило преузношење. А без смирења, као што смо већ схватили, узалудни су сав труд и све врлине. Дакле, с фарисејем као да нам је све јасно, али за шта је похваљен цариник? Па његово „достојност“ је, као што се чини, само у томе што је, водећи грехован живот, био потпуно свестан тога. Испоставља се да је довољно, остајући грешник, просто се скрушавати пред Богом зато што си грешник, и више се не бринути о моралном квалитету свог живота? Је ли тако? Разуме се да није тако. Јеванђеље не похваљује цариника због његовог живота, већ обраћа нашу пажњу на његово исправно духовно настројење. Само су покајање и смирена свест о својој недостојности услов стицања благодати и залог оправдања човека пред Богом. А такво настројење стиче се управо на путу испуњавања Христових заповести, никако на „лежању на ловорикама“. О томе говори преподобни Симеон Нови Богослов: „Брижљиво испуњавање заповести Христових учи човека његовој немоћи“ . Како ово схватити? Овако: своју духовну немоћ може спознати једино онај ко се са усрђем труди да живи по заповестима. Замислите човека који са свом решеношћу и брижљивошћу почне од данас да испуњава све заповести Христове: да никога не осуђује, осим себе; да воли своје непријатеље, тј. да их благосиља, чини им добро и остало; да се никад ни на кога не љути, да не празнослови, да не угађа стомаку, да никад не проводи време упразно. Јесте ли замислили? А сада ми реците: шта ће такав човек да схвати за пар дана? Тачно. Схватиће да не може достојно да испуни не само све заповести, већ ниједну. Схватиће да таквих снага он просто нема и да треба да их тражи од Онога Који их заиста има. Схвативши то, он ће ускоро схватити и то да без Онога Кога смо управо поменули не само да не може испуњавати заповести, већ ни грех не може чинити без Њега. Он ће схватити да уопште ништа не може без Њега. Тек кад то спозна и осети, он ће моћи заједно са цариником да завапи: „Боже, милостив буди мени грешноме“, и удостојиће се благодати. Сви свети прошли су тим путем и угодили Богу. Трудећи се да са свим усрђем живе по заповестима, они су видели потпуну недовољност својих сопствених напора, обраћали су се молитвом Богу и добијали у својој борби Божију помоћ. Али, добивши је, они више нису заборављали своје самосталне бесплодне напоре, нити Онога Коме треба приписивати победу. И ипак нам није лако да схватимо зашто ће бити награђене не толико практичне врлине, колико смирено мишљење о самом себи. Ето, и прича о Страшном Суду као да говори супротно. У њој су благословенима названи они који су нахранили гладнога, оденули нагога, примили странца, посетили болесника и затвореника. И немогуће је овде било шта спорити, јер и ова прича излази из уста нашег Господа. Али, и у овој причи постоји једна слабо приметна, али никако случајна нијанса, која само потврђује нашу основну мисао. Сећате ли се како „благословени“ питају Цара: „Кад смо те видели, Господе, и послужили Ти?“ Шта значи то питање? То су били праведници-хришћани, који су знали учење Христово, и то да онај ко служи браћи служи Њему Самоме. И ипак се нису сећали да су некад послужили браћи. Пошто је потпуно бесмислено осумњичити праведнике за лукавство, и то још на Страшном Суду, онда остаје само једно. Они, савршивши све врлине, нису видели у њима своје заслуге, заборављали су на њих и искрено су сматрали да ништа нису учинили. Свети нису разумели сами себе! Само се тиме може објаснити феномен да су најдубље покајне молитве саставили у своје име преподобни и богоносни оци. И последње. Захвалност Богу није увек угодна Њему. О речима благодарности, са којом фарисеј почиње своју молитву, наше богослужење каже: „Овај се, пак, узношаше, говорећи: Боже, благодарим ти – и друге безумне речи“ . Светитељ Игњатије о захвалности фарисеја пише: „Фарисеј у својој самозаслепљености приноси захвалност Богу за своје душевно стање. Он сакрива своје преузношење, и оно се сакрива од њега под маском захвалности Богу“ . Слично преузношење, које се крије иза маске захвалности Богу, сусрећемо понекад и у нашој свакодневици. Како тумачити, на пример, захвалност Богу боксера који је нокаутирао противника? Или, дозволите да кажем, предузетника који је конкуренту одузео „парче колача“ и затим дошао у цркву да се захвали Богу за то? Или лупежа, који се уз помоћ сваке правде и неправде дочепа власти и потом „одслужи“ захвални молебан у цркви? Није свака захвалност пријатна Богу, а нека, изгледа, „сакупља пепео“ на главу „благодарног“... А, ипак, ни фарисеј није лишен свог доброг удела. Није случајно што Господ о њему говори детаљније. Своја болесна места – високо мишљење о себи, преузношење, осуђивање ближњег – он је открио за време своје молитве Богу, и то се у причи дешава ради наше користи. Прича о царинику и фарисеју је за сваког хришћанина шанса да сагледа „фарисеја“ у себи и да, покајавши се, постане „цариник“. И ову шансу нипошто не треба пропустити. свештеник Димитриј Видумкин 19. фебруар 2016. Извор: http://www.pravoslavie.ru/90775.html са руског превео Зоран Шаренац
  3. У марту смо, уз помоћ пријатеља, отишли и на Егину, код Св. Нектарија „лично“, што је било незаборавно и чудесно, светитељ нам је помогао, на чему смо му заувек захвални, и после тога смо више пута током ове године били на акатисту у манастиру Раковици, због захвалности светитељу и сталне потребе за живим контактом са њим. Акатист се служи зато што се у манастиру Раковици налази делић моштију Св. Нектарија, који је широм света осведочен као исцелитељ од најтежих болести, а, као што сви знамо и видимо, наш народ је захваћен епидемијом разних болести, укључујући и најтеже. Све ово је неспорно и у домену светиње и најдубље побожности и вере. Споран је дух манастира Раковице. Пошто живимо на левој обали Дунава, када планирамо да одемо на акатист у Раковицу, обично будемо на литургији негде у центру града, најчешће у цркви Св. Саве, и затим идемо у Раковицу. И редовно, сваки пут, литургија нас у сваком смислу освежи и ободри, а из манастира Раковице вратимо се нерасположени, разочарани, узнемирени, чак саблажњени. У чему је проблем? Можда је проблем у нама, у мени, што не поричем, „моји су греси безбројни“, али, ипак, по својој хришћанској слободи и одговорности, износим своје мишљење и свој став. Термин акатиста – недељом у 11.00 – је врло незгодан, и није прилагођен ни људима, ради чијих потреба се служи акатист, нити литургији, која је централно богослужење наше Цркве. Имајући у виду савремени градски живот, могућности и начине превоза, сви који желе да дођу на акатист морају или да буду на литургији у манастиру Раковица, која почиње у 8.00 и завршава се око 9.30, и да тако имају сат и по „празног времена“ – до 11.00, или да журе и јуре после недељне литургије, што баш није литургијски. Већ ту се види једна неосетљивост за људе, једна прилична духовна крутост. Током летњег рачунања времена, термин је био померен на 11.30, а са зимским рачунањем времена враћен је на 11.00. Зашто не би могао бити у 12.00, да нико не мора да жури, или у поподневним или вечерњим сатима, када се иначе акатисти служе? На улазу у манастир дочекују нас манастирски послушници (световњаци) са листом правила и корпама са марамама и сукњама за неприкладно обучене жене. Ту редовно долази до непријатности и сукоба. Нездрава ригидност већ на улазу даје до знања да улазите у један нездраво ригидан простор. Црква је простор љубави и слободе, а манастир Раковица скоро сваким својим аспектом намеће супротно: индивидуалне потребе и неслободу разних правила. Мислим да се таквим приступом не може ништа правилно урадити. За све ове месеце, само једном сам чуо свештеника који је одржао смислену беседу о правилном црквеном животу, о односу према светитељским моштим у контексту целовитог црквено-литургијског живота, а то би требало буквално сваки пут понављати: да је Христос васкрсао и да је наша вера вера у Васкрсење (што се не осећа у манастиру); да су Његове две главне заповести – љубав према Богу и према ближњима (а не крута дистанца и махање разним правилима); да је основна нота православног живота радост заједнице са Живим и Истинитим Богом и са ближњима (а не чудна смраченост и псеудодуховна преозбиљност и строгост); да уопште није најважнија ствар бити телесно здрав или чак исцељен (а атмосфера на акатисту је толико загушена мукама и невољама свих присутних, које остају изоловане, самозатворене, ван заједнице Цркве, и самим тим неотворене за дејство Божије); да је Црква простор где данашњи обремењени и онемоћали човек треба да одахне као у свом Дому и да удахне непомућено чист ваздух Божијег присуства (а не да буде невољни и принудни послушник неправилне и нездраве побожности „не окуси, не дотакни, не помери“); да монаштво и свештенство треба да имају апостолску службу у овом и оваквом свету, да загрле и приме све намучене и изранављене људе (а не да се као раковичке монахиње или уопште не појављују током акатиста, или кад се појаве –појачавају туробан утисак дистанце према непросвећеном народу; уместо да током миросања после акатиста певају за певницом псалме или духовне песме, њих једноставно нема); да се не прави сувишна фама око воде која се точи у манастиру (да неки мисле и верују да је манастирска вода битнија од Светог Причешћа); да цркве и манастири нису места где се испуњавају индивиудуалне, врло често себичне и егоистичне жеље и потребе, него места где се сви окупљамо ради реалне заједнице са Богом и ближњима, ради учествовања у Тајни Цркве, што је веће чудо од чуда појединачних исцељења; да је Црква оваплоћење и испуњење Божије Воље, наш прави Дом, Очев Дом, наша Најсигурнија Кућа, наш најприснији свети простор и свето место, у коме се понашамо по љубави, а не по видљиво спутавајућим правилима која нас држе на дистанци од Светиње, и зато Цркву и манастир не доживљавамо као своју кућу, као нешто најприсније, него као нешто још увек туђе, недовољно познато и страно. Врхунски показатељ оваквог необичног духа који влада у манастиру Раковици је то да су све изложене иконе које се целивају – чак и мошти Св. Нектарија! – прекривене најлоном или целофаном! Сваки коментар је сувишан. На сваку моју реакцију или питање зашто је нешто тако, један од горљиво-слепо ревносних послушника одговарао је, прилично зомбирано и несловесно: такав је типик, тако је рекла игуманија, такво је правило, чак је једном рекао: због хигијене! Иначе, главни храм (у коме се, због величине, не служи акатист) предивно је фрескописан, и заиста изражава сву лепоту и дубину православне вере и црквене уметности. Али, чим уђете у храм, ту су једна или две жене које непрекидно понављају једно те исто: да се фреске нипошто не целивају, да се икона Богородице Тројеручице која је у једној ниши на северној страни нипошто не сме дотаћи руком (пошто је дубоко унутар нише и не може се целивати као остале иконе) „јер је освештана“! Целивајућа икона је у стакленој кутији-витрини (што је уобичајено), а иконе Христа и Богородице испред олтара прекривене су опет целофаном! И све по благослову игуманије. На данашњу примедбу у вези са целофаном, онај слепо-ревносни послушник ми је рекао да ако имам примедбе напишем писмо игуманији или чак патријарху. Какав дух и какав ум стоји иза свега овога? Каква вера и какви „обичаји и правила“, па чак и манастирска, замрачују Бога и Његово реално присуство у иконама, фрескама, моштима и свим освештаним стварима? Зар се управо у Цркви не догађа освештавање нашег целокупног бића (духа, душе и тела) управо причешћивањем, тј. додиривањем и окушањем Светиње? Бојим се да је дух манастира Раковице дубоко нецрквен, превазиђено и непотребно ригидан, неосетљив и несаосећајан према прилично обездуховљеним људима који вапе за смислом и Богом, неснисходљив и неадекватан реалности данашњег живота. Уосталом, кога ће, и како, такав дух привући и задржати у Цркви? И да ли, можда, још негде влада такав дух? Одмах поред храма, у порти, сахрањени су два патријарха, Димитрије и Павле. Велики људи, због којих, поготово због патријарха Павла, мноштво људи посећује манастир Раковицу. И због њих, и због Св. Нектарија, и због Цркве која је општа ствар целе националне и општељудске заједнице, „због свих и због свега“, требало би да се дух манастира Раковице излечи и оцрквени, да буде истинско црквено уточиште свима, а то нам је данас итекако потребно. На Св. Нектарија Егинског, 9/22. новембра 2015. Зоран Шаренац
  4. Ево већ трећи пут пишем поруку са жељом за приступ налогу на 4shared. Молим Вас да ми одговорите нешто: да ли користим исправну процедуру захтевања или, можда, негде грешим, није ми јасно. С поштовањем. Зоран Шаренац.
  5. Молим Вас да ми омогућите приступ налогу на 4shared, да бих могао да слушам и преузимам аудио предавања и књиге у пдф формату, будући да сам запослен и не могу да долазим на предавања и на вежбе. Унапред хвала. Зоран Шаренац.
  6. Помаже Бог свима! Покушао сам да одслушам или преузмем аудио предавања Родољуба Кубата (пошто сам запослен и не могу да долазим на предавања), али успео сам да преузмем само 10, остале не могу, или не знам. Да ли неко може да ми каже да ли се сва постављена предавања могу одслушати или скинути, тј. да ли су то исправни фајлови? И како их скинути или слушати (осим преко 4shared, како сам скинуо ових 10)? Унапред хвала.
  7. Поштовани уредници, желио бих да имам приступ свим аудио и ПДФ фајловима, зато што ми то може бити од велике користи за факултет, будући да сам запослен и да не стижем да идем на предавања и вјежбе. Унапријед хвала!

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...