Sneza Dj.

Има ли те, земљо проклета? Докле жмуриш, кукавицо? Кости ће нам земља избацити, и ни тада мира нећемо имати.. Развлаче те, исмевају, куде, а ти, ћутиш... Мислиш..биће боље...само још ово... Не, неће, никад неће! Док год ти децу убијају, па још и споменике пале, и мртва им деца сметају! Србијо! Шта ли си постала? И зашто?! Због јудиних 30 сребрењака? Докле ћеш окретати главу од несрећесвог народа? Кукавице, сама решавај проблем у својој кући...кукавице... Мајко, када си нам постала такав непријатељ? Поштовани министри...цењени, сви ви који сте на власти... Да ли вас је иста мајка родила, да разлике нема међу вама? Прете са свих страна... И докле више?! Ма, не треба они нама да прете, ми смо шака јада, ми и не постојимо...нама децу убијају... И у недра се можемо бусати, још само када претке помињемо... Јер нас више и нема... Из очаја овог, само се Богу могу изјадати, јер ипак је све ово допуштено... Ал највише ме једно брине... Хоће ли нас се свети Сава постидети?

Млада, а у исто време дупло старија... На лицу боре, оне болне, дубоке,животне,које не можеш обрисати, које и у осмеху своју тајну открију. А ја... Старија од најстарије.. Заробљена у љуштури тела свог, остарелог од младости. Кажу, сви се тој младости враћају, прошлости, чежњиво... Не и ја. Нестрпљиво чекам старост. Да оправдам своје боре, несаницу и бригу, свој неспокој. Да тело своје доведем у симфонију са годинама својим. Да будем стара...Јер сам то од рођења... И тад бих само чекала да се вратим у Дом свој... Јесам ли ја Марта? Забринута за све што не треба... А,што ме не узе тада када сам се још могла назвати ћерком Твојом? Баш онда када Те прихватих и заволех као Оца Небеског? У добу када ни једно питање не поставих, просто веровах... Него ме остави да прођем сва згаришта, да се у пепелу нађем, и да рођену себе од прљавштине не познам, и да покушавајући да устанем, само ропћем и вређам. Ја сам одавно постала получовек. И што сам старија, јасно ми је, да могу се још прашине нагутати, удараца напримати, главе још ниже спустити...али,никада, никада више нећу бити она девојчица која је Бога молила да јој најмилије у Царство пресели, а заузврат ће она грехе њихове у таму понети, радосна, као Крст на леђима дечијим. А једина би јој капљица воде била, да може из те таме, понекад да види Царство, и своје миле. А,сада... Целу вечност удаљена од те девојчице, ни по чему мени слична...Нисам ни мудрија, ни зрелија, ни боља... И изгледа да ћу цео свој мали живот покушавати да будем оно што сам била у најранијем детињству свом. И ко би рекао... да ћу више тада знати, него сада? Господе, дај свима, па и мени.. да као деца заувек останемо.. Јагањци Твоји...

Овакве приче враћају ми веру у људе... Дивно је када наиђемо на таквог неког декицу, и видимо да нисмо сви постали равнодушни...

I ja sam kao mala pricala sama sa sobom a znam i sada, uglavnom kad sam ljuta ili iznervirana, pa samu sebe posteno izvredjam

Da

herbicid, to mi je prvo palo na pamet

глифосав

Србијо мајко, у крило ме стави, па ми својим рукама очи прекриј, да не видим,мајко, шта нам раде, јер боли мене, као и тебе... Поражена, згажена, ућуткана, распојасана, посрамљена. Србија данас. А није увек била таква. Није. Била је велика, поносна, јака, најјача, јединствена. Затварам очи, сећам се, ширим руке ка небу, и смејем се. Помислим на Немањиће, на св.Саву, и св.кнеза Лазара, на Карађорђа.. и сагињем се да пољубим земљу којом су ходали. Какве је вође Србија имала...Славнога кнеза, који није измицао пред силом, јер је знао какву светињу брани...и војску своју преселио у царске дворе.. Љутог, славног војсковођу, који разлику није правио између обичног народа и брата свога. Тада су и власт и народ имали нешто вредније и светије, важније и од породице, од личног интереса, имали су образ и част, имали су реч. Ти су нам људи у аманет оставили жива слова и речи утехе, да нас подсећају, да не смемо заборавити своју веру, јер су и они одолевали свим невољама, тога доба, због свих нас... Нека и у нама тихо тиња жар православља и родољубља, и не дозволимо да се икада угаси... ''Помози Господе, да оборена у прах из праха устане, да се расута сабере, да ослепела прогледа, да убијена, мучена и спаљена, да заклана, обешена и распета, у знане и незнане гробове сахрањена, из свих гробова и мука васкрсла, цела Србија стане под један венац''.

Da, i ja verujem da ce mi uvek faliti... Proslo je dve godine, a eto, kao da sam juce napisala ovaj tekst ...

"Kada se čovek rodi, ceo svet se raduje, samo on plače, ali treba da živi tako, da kada umre, ceo svet plače, a samo on se raduje", reči su našeg blaženopočivšeg patrijarha Pavla. Smrt. Kraj ili početak? Tuga ili radost? Bes ili spokoj? Bojimo se smrti kao najljuceg neprijatelja, i gorko oplakujemo one koje je ona ugrabila, a provodimo život kao da smrti uopšte i nema, kao da smo večni na zemlji. Moj je otac preminuo. Nedavno. Nema ni mesec dana. I bilo je strašno gledati ga na samrti, nemog,bez glasa, bez snage, bespomoćnog, kako čeka..čeka da mu smrt prinese svoju čašu. I mi smo čekale..čekale i plakale..molile se da naš tata nađe mir,život bez bolesti i bola, bez patnje, večni život u Bogu. I pustile smo ga da ode. Gledale smo ga kako napušta svoje telo. I tako je izgledao spokojno, tiho, mirno, samo je otišao... Ali ostala je njegova ljubav prema nama, ljubav koju ću uvek osećati. Jako mi nedostaje... I tako će zauvek biti, dok se ne sretnemo ponovo, na nekom lepšem mestu, nadam se. Tuga i bes samo se smenjuju. Nikada ga više neću videti, nikada ga više neću poljubiti, nikada ga više neću zagrliti! Nikada mu više neću zatražiti oproštaj, nikada mu više neću zatražiti savet, a i nikada se više neću oglušiti o njegovu reč. Nema ga. Žalim što ga nisam više ljubila, grlila, što nisam kraj njegovih nogu duže sedela, što mu nisam više radosti unosila, ceo dan, svaki dan, njegovog preostalog života. I zašto baš on od toliko ljudi? Zašto da se neko hvali kako je doživeo i 90 godina, a on ni 60? Zašto neko nikad ni ne boluje, a on je mnoge odbolovao? Zašto neko dočeka da i oženi unuče, a on jedva da ga vidi? Znam. Promisao Božija. I ko sam ja da postavljam takva pitanja. Ali boli me... Ponekad, noću, kao da ga osetim. Kao kroz san, ali znam da je tu. Kao da mu čujem glas. I vrata...stalno očekujem da će proći kroz njih, da će se vratiti, samo je otišao negde, na kratko... I onda, po ko zna koji put, setim se..nema više njegovog glasa, koraka, osmeha. Nema više ni lepe ni ružne reči, ni pohvale ni prekora. I onda se čovek oseti sam. Potpuno sam i ogoljen.. I kao da i moj život tu prestaje, a nastavlja neki novi, ne toliko zaštićen i uljuljkan. Odrasla sam. Ostaje mi molitva... za tatu, za sve nas. I tatu zovem, da ne prestaje da se moli za nas...I da nas sačeka, dočeka..molitvama svojim. Blizina i dah smrti, nemoć ljudska u tom času, navela me na preispitivanje svog života, i ja uvideh tada nespremnost svoju za odvajanje duše od tela. "O, grobe moj, zašto te zaboravljam? A ti me čekaš..i čekaš... i ja ću sigurno biti tvoj stanar...".

Hahaha :)

A ja sam samo sabirala krugove