Jump to content

Crveni Ignjatije

Члан
  • Content Count

    103
  • Joined

  • Last visited


Reputation Activity

  1. Волим
    Crveni Ignjatije reacted to Sanja Nikolin in Питајте др Андреја Фајгеља   
    Andreje šta trenutno radite? Tj. čime se bavite?
    Pratila sam vaš rad dok ste bili u KCNS i mogu reći da je bio za svaku pohvalu.
    Šta se zapravo desilo da odete ne znam. Pretpostavljam da su politički pritisci u pitanju.
    U svakom slučaju velika šteta za naš grad Novi Sad.
  2. Волим
    Crveni Ignjatije got a reaction from Н И Н Е in Ko rastura srpsku desnicu?   
  3. Волим
    Crveni Ignjatije reacted to Биберче in Ko rastura srpsku desnicu?   
    Да није Вучић?...
  4. Волим
    Crveni Ignjatije got a reaction from Човек Жоја in Ненад Поповић: Нове Маркале усред Београда   
    Нису српске жртве вредније од бошњачких, нити су бошњачке вредније од српских
            ДА ли је то што једнако жалимо српске и бошњачке жртве, знак наше слабости? Препознаје ли неко у томе што једнако разумемо бол сваке мајке Сребренице и сваке мајке Братунца, знаке опасног српског национализма?
      Онда се поносим тиме што сам истовремено и слаб и склон национализму. И још више сам поносан због тога што огромна већима грађана Србије не дели жртве на "наше" и "њихове" и што мртвима у крвавим грађанским ратовима не проверава ни веру ни нацију. Нису српске жртве вредније од бошњачких, нити су бошњачке вредније од српских.
    План да се 11. јула у центру Београда организује скуп испред Дома Народне скупштине, када ће активисти тих организација полегати на асфалт и симболички признати кривицу Срба за "геноцид", представља, дубоко сам уверен у то, нове Маркале, али, усред Београда! Да сам циник, поменуо бих и то да је организатор тог скупа запослен као службеник Би-Би-Сија, дакле, јавног сервиса оне земље која је предлагач Резолуције чији је циљ да читав српски народ означи као као "геноцидан и зверски".
    Део великог плана подразумева да се у исто време, врати точак историје у деведесете године прошлог века, тако што ће се у ударним терминима светских медија емитовати извештаји из Сребренице и Београда, поводом две деценије од злочина над Бошњацима. Примећујете ли да немам никакав проблем да догађаје у Сребреници назовем злочином који су учинили поједини припадници мог народа? Исто као што су припадници других народа током рата у БиХ чинили злочине над Србима.
    Али, проблем је у томе што ће ти извештаји и припремљена Резолуција инсистирати на томе да се у Сребреници догодио геноцид, док ће крупни кадрови из Београда послужити као коначна потврда такве тврдње: да и такозвана грађанска, демократска Србија, пружа легитимет тој бескрупулозној лажи.
    За креаторе таквог сценарија, чак није ни битно што је и један од најпознатијих ловаца на нацисте и директор јерусалемског центра "Симон Визентал", Ефраим Зуроф, пре неколико дана изричито констатовао да у Сребреници није било геноцида. Нису им битне ни срамотне игре око ратног злочинца Насера Орића који је управо из Сребренице одлазио у српска села и чинио злочине. Данас се Орић у Сарајеву слави као херој. Није ли највећа увреда за сребреничке жртве да је он изабран да им држи ореол?
    Управо ће зато координација између западних политичара, медија и дела београдских невладиних организација представљати - нове Маркале. После оних, сарајевских, Србија је изопштена из света. После београдских Маркала, Србија ће бити изопштена из будућности.
    Зато ме, и поред већ виђеног, чуди таква количина лицемерја и острашћености појединих невладиних активиста, јер су спремни да учествују у подлој подметачини која се припрема њиховој земљи. Они, разуме се, имају право на своје мишљење и на своје лежање. Али, таква врста изненадног ентузијазма подразумева и минималну дозу поштења. Јер, ако нису лежали због Братунца или операција "Олуја" и "Бљесак", ако се нису окупили и помолили за стотине хиљада убијених у Јасеновцу и Јадовну, онда је легитимно рећи да они нису искрени у свом, назови, перформансу који треба да представља заправо фарсично суочавање са прошлошћу.
    Зашто сматрам да је реч о фарсичном перформансу, иако је повод мучни догађај из наше не тако далеке прошлости? Зато што су они само део новог плана који ће се спроводити по старим правилима! Чак су и јунаци махом исти, попут Насера Орића. Поново ће се унети семе мржње и подела, не само међу Србима, већ и у читавом региону, како би тај велики свет ка коме тако наивно срљамо, спрао са себе сваку кривицу за своје поступке који су довели планету на ивицу светског рата.
    Потребно је, дакле, поново пронаћи дежурне кривце. Потом их опет треба завадити и закрвити. Овог викенда била је то Грчка, следећег смо на реду ми.
    Али, једна околност ће судбински променити историјску репризу која се планира. Данас, за разлику од 1995. године, Русију води Владимир Путин. Данашња Русија разуме сваки део тог великог плана који се одвија. И сигуран сам да ће Русија помоћи Србији у оној мери, у којој она жели да помогне сама себи.
    Зато сам спокојан, а моја савест је мирна, када не кријем да су многи Бошњаци страдали у Сарајеву делећи судбину многих Срба који су остали у том граду. Али данас у новом Сарајеву, у ком је живело највише Срба после Београда, њих готово и да нема. Хоће ли Бошњаци полегати због Срба на Башчаршији, молећи их да се врате? Хоће ли Хрвати икада полегати на Трг бана Јелачића, молећи за опроштај жртве Јасеновца или заувек протеране Србе у злочиначкој операцији "Олуја"?
    Одговор унапред знате. Али, моја дужност је да грађани сазнају за велику замку која нам се поново припрема, за њене протагонисте и за коначан исход. Међутим, он ће овога пута бити повољан за нас, јер смо данас паметнији, зрелији и имамо најмање једног моћног савезника.
     
    http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0.393.html:556507-Nenad-Popovic-Nove-Markale-usred-Beograda
     
     
  5. Волим
    Crveni Ignjatije got a reaction from verum est in beer in Ненад Поповић: Нове Маркале усред Београда   
    Нису српске жртве вредније од бошњачких, нити су бошњачке вредније од српских
            ДА ли је то што једнако жалимо српске и бошњачке жртве, знак наше слабости? Препознаје ли неко у томе што једнако разумемо бол сваке мајке Сребренице и сваке мајке Братунца, знаке опасног српског национализма?
      Онда се поносим тиме што сам истовремено и слаб и склон национализму. И још више сам поносан због тога што огромна већима грађана Србије не дели жртве на "наше" и "њихове" и што мртвима у крвавим грађанским ратовима не проверава ни веру ни нацију. Нису српске жртве вредније од бошњачких, нити су бошњачке вредније од српских.
    План да се 11. јула у центру Београда организује скуп испред Дома Народне скупштине, када ће активисти тих организација полегати на асфалт и симболички признати кривицу Срба за "геноцид", представља, дубоко сам уверен у то, нове Маркале, али, усред Београда! Да сам циник, поменуо бих и то да је организатор тог скупа запослен као службеник Би-Би-Сија, дакле, јавног сервиса оне земље која је предлагач Резолуције чији је циљ да читав српски народ означи као као "геноцидан и зверски".
    Део великог плана подразумева да се у исто време, врати точак историје у деведесете године прошлог века, тако што ће се у ударним терминима светских медија емитовати извештаји из Сребренице и Београда, поводом две деценије од злочина над Бошњацима. Примећујете ли да немам никакав проблем да догађаје у Сребреници назовем злочином који су учинили поједини припадници мог народа? Исто као што су припадници других народа током рата у БиХ чинили злочине над Србима.
    Али, проблем је у томе што ће ти извештаји и припремљена Резолуција инсистирати на томе да се у Сребреници догодио геноцид, док ће крупни кадрови из Београда послужити као коначна потврда такве тврдње: да и такозвана грађанска, демократска Србија, пружа легитимет тој бескрупулозној лажи.
    За креаторе таквог сценарија, чак није ни битно што је и један од најпознатијих ловаца на нацисте и директор јерусалемског центра "Симон Визентал", Ефраим Зуроф, пре неколико дана изричито констатовао да у Сребреници није било геноцида. Нису им битне ни срамотне игре око ратног злочинца Насера Орића који је управо из Сребренице одлазио у српска села и чинио злочине. Данас се Орић у Сарајеву слави као херој. Није ли највећа увреда за сребреничке жртве да је он изабран да им држи ореол?
    Управо ће зато координација између западних политичара, медија и дела београдских невладиних организација представљати - нове Маркале. После оних, сарајевских, Србија је изопштена из света. После београдских Маркала, Србија ће бити изопштена из будућности.
    Зато ме, и поред већ виђеног, чуди таква количина лицемерја и острашћености појединих невладиних активиста, јер су спремни да учествују у подлој подметачини која се припрема њиховој земљи. Они, разуме се, имају право на своје мишљење и на своје лежање. Али, таква врста изненадног ентузијазма подразумева и минималну дозу поштења. Јер, ако нису лежали због Братунца или операција "Олуја" и "Бљесак", ако се нису окупили и помолили за стотине хиљада убијених у Јасеновцу и Јадовну, онда је легитимно рећи да они нису искрени у свом, назови, перформансу који треба да представља заправо фарсично суочавање са прошлошћу.
    Зашто сматрам да је реч о фарсичном перформансу, иако је повод мучни догађај из наше не тако далеке прошлости? Зато што су они само део новог плана који ће се спроводити по старим правилима! Чак су и јунаци махом исти, попут Насера Орића. Поново ће се унети семе мржње и подела, не само међу Србима, већ и у читавом региону, како би тај велики свет ка коме тако наивно срљамо, спрао са себе сваку кривицу за своје поступке који су довели планету на ивицу светског рата.
    Потребно је, дакле, поново пронаћи дежурне кривце. Потом их опет треба завадити и закрвити. Овог викенда била је то Грчка, следећег смо на реду ми.
    Али, једна околност ће судбински променити историјску репризу која се планира. Данас, за разлику од 1995. године, Русију води Владимир Путин. Данашња Русија разуме сваки део тог великог плана који се одвија. И сигуран сам да ће Русија помоћи Србији у оној мери, у којој она жели да помогне сама себи.
    Зато сам спокојан, а моја савест је мирна, када не кријем да су многи Бошњаци страдали у Сарајеву делећи судбину многих Срба који су остали у том граду. Али данас у новом Сарајеву, у ком је живело највише Срба после Београда, њих готово и да нема. Хоће ли Бошњаци полегати због Срба на Башчаршији, молећи их да се врате? Хоће ли Хрвати икада полегати на Трг бана Јелачића, молећи за опроштај жртве Јасеновца или заувек протеране Србе у злочиначкој операцији "Олуја"?
    Одговор унапред знате. Али, моја дужност је да грађани сазнају за велику замку која нам се поново припрема, за њене протагонисте и за коначан исход. Међутим, он ће овога пута бити повољан за нас, јер смо данас паметнији, зрелији и имамо најмање једног моћног савезника.
     
    http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0.393.html:556507-Nenad-Popovic-Nove-Markale-usred-Beograda
     
     
  6. Волим
    Crveni Ignjatije got a reaction from horatio in Ненад Поповић: Нове Маркале усред Београда   
    Нису српске жртве вредније од бошњачких, нити су бошњачке вредније од српских
            ДА ли је то што једнако жалимо српске и бошњачке жртве, знак наше слабости? Препознаје ли неко у томе што једнако разумемо бол сваке мајке Сребренице и сваке мајке Братунца, знаке опасног српског национализма?
      Онда се поносим тиме што сам истовремено и слаб и склон национализму. И још више сам поносан због тога што огромна већима грађана Србије не дели жртве на "наше" и "њихове" и што мртвима у крвавим грађанским ратовима не проверава ни веру ни нацију. Нису српске жртве вредније од бошњачких, нити су бошњачке вредније од српских.
    План да се 11. јула у центру Београда организује скуп испред Дома Народне скупштине, када ће активисти тих организација полегати на асфалт и симболички признати кривицу Срба за "геноцид", представља, дубоко сам уверен у то, нове Маркале, али, усред Београда! Да сам циник, поменуо бих и то да је организатор тог скупа запослен као службеник Би-Би-Сија, дакле, јавног сервиса оне земље која је предлагач Резолуције чији је циљ да читав српски народ означи као као "геноцидан и зверски".
    Део великог плана подразумева да се у исто време, врати точак историје у деведесете године прошлог века, тако што ће се у ударним терминима светских медија емитовати извештаји из Сребренице и Београда, поводом две деценије од злочина над Бошњацима. Примећујете ли да немам никакав проблем да догађаје у Сребреници назовем злочином који су учинили поједини припадници мог народа? Исто као што су припадници других народа током рата у БиХ чинили злочине над Србима.
    Али, проблем је у томе што ће ти извештаји и припремљена Резолуција инсистирати на томе да се у Сребреници догодио геноцид, док ће крупни кадрови из Београда послужити као коначна потврда такве тврдње: да и такозвана грађанска, демократска Србија, пружа легитимет тој бескрупулозној лажи.
    За креаторе таквог сценарија, чак није ни битно што је и један од најпознатијих ловаца на нацисте и директор јерусалемског центра "Симон Визентал", Ефраим Зуроф, пре неколико дана изричито констатовао да у Сребреници није било геноцида. Нису им битне ни срамотне игре око ратног злочинца Насера Орића који је управо из Сребренице одлазио у српска села и чинио злочине. Данас се Орић у Сарајеву слави као херој. Није ли највећа увреда за сребреничке жртве да је он изабран да им држи ореол?
    Управо ће зато координација између западних политичара, медија и дела београдских невладиних организација представљати - нове Маркале. После оних, сарајевских, Србија је изопштена из света. После београдских Маркала, Србија ће бити изопштена из будућности.
    Зато ме, и поред већ виђеног, чуди таква количина лицемерја и острашћености појединих невладиних активиста, јер су спремни да учествују у подлој подметачини која се припрема њиховој земљи. Они, разуме се, имају право на своје мишљење и на своје лежање. Али, таква врста изненадног ентузијазма подразумева и минималну дозу поштења. Јер, ако нису лежали због Братунца или операција "Олуја" и "Бљесак", ако се нису окупили и помолили за стотине хиљада убијених у Јасеновцу и Јадовну, онда је легитимно рећи да они нису искрени у свом, назови, перформансу који треба да представља заправо фарсично суочавање са прошлошћу.
    Зашто сматрам да је реч о фарсичном перформансу, иако је повод мучни догађај из наше не тако далеке прошлости? Зато што су они само део новог плана који ће се спроводити по старим правилима! Чак су и јунаци махом исти, попут Насера Орића. Поново ће се унети семе мржње и подела, не само међу Србима, већ и у читавом региону, како би тај велики свет ка коме тако наивно срљамо, спрао са себе сваку кривицу за своје поступке који су довели планету на ивицу светског рата.
    Потребно је, дакле, поново пронаћи дежурне кривце. Потом их опет треба завадити и закрвити. Овог викенда била је то Грчка, следећег смо на реду ми.
    Али, једна околност ће судбински променити историјску репризу која се планира. Данас, за разлику од 1995. године, Русију води Владимир Путин. Данашња Русија разуме сваки део тог великог плана који се одвија. И сигуран сам да ће Русија помоћи Србији у оној мери, у којој она жели да помогне сама себи.
    Зато сам спокојан, а моја савест је мирна, када не кријем да су многи Бошњаци страдали у Сарајеву делећи судбину многих Срба који су остали у том граду. Али данас у новом Сарајеву, у ком је живело највише Срба после Београда, њих готово и да нема. Хоће ли Бошњаци полегати због Срба на Башчаршији, молећи их да се врате? Хоће ли Хрвати икада полегати на Трг бана Јелачића, молећи за опроштај жртве Јасеновца или заувек протеране Србе у злочиначкој операцији "Олуја"?
    Одговор унапред знате. Али, моја дужност је да грађани сазнају за велику замку која нам се поново припрема, за њене протагонисте и за коначан исход. Међутим, он ће овога пута бити повољан за нас, јер смо данас паметнији, зрелији и имамо најмање једног моћног савезника.
     
    http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0.393.html:556507-Nenad-Popovic-Nove-Markale-usred-Beograda
     
     
  7. Волим
    Crveni Ignjatije got a reaction from Жељко in Ненад Поповић: Нове Маркале усред Београда   
    Нису српске жртве вредније од бошњачких, нити су бошњачке вредније од српских
            ДА ли је то што једнако жалимо српске и бошњачке жртве, знак наше слабости? Препознаје ли неко у томе што једнако разумемо бол сваке мајке Сребренице и сваке мајке Братунца, знаке опасног српског национализма?
      Онда се поносим тиме што сам истовремено и слаб и склон национализму. И још више сам поносан због тога што огромна већима грађана Србије не дели жртве на "наше" и "њихове" и што мртвима у крвавим грађанским ратовима не проверава ни веру ни нацију. Нису српске жртве вредније од бошњачких, нити су бошњачке вредније од српских.
    План да се 11. јула у центру Београда организује скуп испред Дома Народне скупштине, када ће активисти тих организација полегати на асфалт и симболички признати кривицу Срба за "геноцид", представља, дубоко сам уверен у то, нове Маркале, али, усред Београда! Да сам циник, поменуо бих и то да је организатор тог скупа запослен као службеник Би-Би-Сија, дакле, јавног сервиса оне земље која је предлагач Резолуције чији је циљ да читав српски народ означи као као "геноцидан и зверски".
    Део великог плана подразумева да се у исто време, врати точак историје у деведесете године прошлог века, тако што ће се у ударним терминима светских медија емитовати извештаји из Сребренице и Београда, поводом две деценије од злочина над Бошњацима. Примећујете ли да немам никакав проблем да догађаје у Сребреници назовем злочином који су учинили поједини припадници мог народа? Исто као што су припадници других народа током рата у БиХ чинили злочине над Србима.
    Али, проблем је у томе што ће ти извештаји и припремљена Резолуција инсистирати на томе да се у Сребреници догодио геноцид, док ће крупни кадрови из Београда послужити као коначна потврда такве тврдње: да и такозвана грађанска, демократска Србија, пружа легитимет тој бескрупулозној лажи.
    За креаторе таквог сценарија, чак није ни битно што је и један од најпознатијих ловаца на нацисте и директор јерусалемског центра "Симон Визентал", Ефраим Зуроф, пре неколико дана изричито констатовао да у Сребреници није било геноцида. Нису им битне ни срамотне игре око ратног злочинца Насера Орића који је управо из Сребренице одлазио у српска села и чинио злочине. Данас се Орић у Сарајеву слави као херој. Није ли највећа увреда за сребреничке жртве да је он изабран да им држи ореол?
    Управо ће зато координација између западних политичара, медија и дела београдских невладиних организација представљати - нове Маркале. После оних, сарајевских, Србија је изопштена из света. После београдских Маркала, Србија ће бити изопштена из будућности.
    Зато ме, и поред већ виђеног, чуди таква количина лицемерја и острашћености појединих невладиних активиста, јер су спремни да учествују у подлој подметачини која се припрема њиховој земљи. Они, разуме се, имају право на своје мишљење и на своје лежање. Али, таква врста изненадног ентузијазма подразумева и минималну дозу поштења. Јер, ако нису лежали због Братунца или операција "Олуја" и "Бљесак", ако се нису окупили и помолили за стотине хиљада убијених у Јасеновцу и Јадовну, онда је легитимно рећи да они нису искрени у свом, назови, перформансу који треба да представља заправо фарсично суочавање са прошлошћу.
    Зашто сматрам да је реч о фарсичном перформансу, иако је повод мучни догађај из наше не тако далеке прошлости? Зато што су они само део новог плана који ће се спроводити по старим правилима! Чак су и јунаци махом исти, попут Насера Орића. Поново ће се унети семе мржње и подела, не само међу Србима, већ и у читавом региону, како би тај велики свет ка коме тако наивно срљамо, спрао са себе сваку кривицу за своје поступке који су довели планету на ивицу светског рата.
    Потребно је, дакле, поново пронаћи дежурне кривце. Потом их опет треба завадити и закрвити. Овог викенда била је то Грчка, следећег смо на реду ми.
    Али, једна околност ће судбински променити историјску репризу која се планира. Данас, за разлику од 1995. године, Русију води Владимир Путин. Данашња Русија разуме сваки део тог великог плана који се одвија. И сигуран сам да ће Русија помоћи Србији у оној мери, у којој она жели да помогне сама себи.
    Зато сам спокојан, а моја савест је мирна, када не кријем да су многи Бошњаци страдали у Сарајеву делећи судбину многих Срба који су остали у том граду. Али данас у новом Сарајеву, у ком је живело највише Срба после Београда, њих готово и да нема. Хоће ли Бошњаци полегати због Срба на Башчаршији, молећи их да се врате? Хоће ли Хрвати икада полегати на Трг бана Јелачића, молећи за опроштај жртве Јасеновца или заувек протеране Србе у злочиначкој операцији "Олуја"?
    Одговор унапред знате. Али, моја дужност је да грађани сазнају за велику замку која нам се поново припрема, за њене протагонисте и за коначан исход. Међутим, он ће овога пута бити повољан за нас, јер смо данас паметнији, зрелији и имамо најмање једног моћног савезника.
     
    http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0.393.html:556507-Nenad-Popovic-Nove-Markale-usred-Beograda
     
     
  8. Волим
    Crveni Ignjatije got a reaction from Gordana . in Блиц најбеднији антицрквени таблоид!   
    O antidržavnom elementu na Blicu niko ne govori?
  9. Волим
    Crveni Ignjatije got a reaction from Gordana . in Блиц најбеднији антицрквени таблоид!   
    Blic je jedno obično smeće.
    Još sam pratio Blic Puls koji je imao po neki intervju, ali se i to pretvorilo u totalno smeće i priče o starletama.
  10. Волим
    Crveni Ignjatije got a reaction from Човек Жоја in Блиц најбеднији антицрквени таблоид!   
    Blic je jedno obično smeće.
    Još sam pratio Blic Puls koji je imao po neki intervju, ali se i to pretvorilo u totalno smeće i priče o starletama.
  11. Волим
    Crveni Ignjatije reacted to Дуња in Блиц најбеднији антицрквени таблоид!   
    @@Жељко,
     
    Nema Blic novinare. Ima neke nedozrele studente koji apdejtuju smece koje im se baci na sto za sendvic (mozda sendvic i po) dnevno (oko 80 evra mesecno). Onda dobiju na velicini u svojim ocima jer pocnu da veruju da su ono za sta se smatraju i postanu lak plen za ove debelguze odozgo koji pasu na nekoliko livada istovremeno (pre neki dan bas pomenusmo jednog od njih). 
     
    E, obitavajuci tako godinama u toj redakciji radi sujete i naivnog verovanja da ce im to iskustvo doneti polet u karijeri, oni najzagrizeniji bivaju premesteni na druga mesta gde nastavljaju da se bave, vec utrenirani i vise samostalni, cistim gadostima, nista boljim i smislenijim u odnosu na prethodne. Tada sendvic dobije i priloge. Mozda i sokic.
     
    Ne znam odakle ta umisljenost da je rec o novinarima. Nije to videlo novinarstvo, a i nece. To su marionete koje se i same zgrazavaju nad onima ispod cijih tekstova stavljaju svoja imena, te bi oni prvi mogli da se pritaje malo barem kada je licemerje u pitanju. I da upregnu svoj sicusan intelekt i shvate ozbiljnost njihovog "novinarstva", bez obzira na njegov kvalitet, kao svojevrsnog misionarenja. 
  12. Волим
    Crveni Ignjatije got a reaction from Човек Жоја in Зоран Ђуровић: О Артемијевом рукоположењу Николаја за хорепископа   
    О Артемијевом рукоположењу Николаја за хорепископа
     
    Сатана је тражио да вас веје као пшеницу
    (Лк. 22, 31)
     
    Једна од најнезахвалнијих ствари је полемисати са текстом у коме нема интелектуалног поштења. Није лако де(ре)конструисати све ствари, поготово када оне нису условљене академским мотивима него практичним, тј. у служби су идеологије. Такав случај имамо у апологијској речи канцеларије Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског у егзилу, г. + Артемија.[1] Ја ћу овај текст називати, комодитета ради, Артемијевим именом, мада је очигледно да је настао у сарадњи неколико аутора. Такође ћу настојати да се суздржим уметничких и патосом набијених израза да бих могао разложно да објасним акт који је овај рашчињени епископ направио.
     
    1. Увод
     
    Наиме, дана 26. 4. 2015 у манастиру светог Николаја Мирликијског у Лозници код Чачка, хиротонисан је у (хор)епископски чин архимандрит Николај Николић, као епископ старорашки и лознички. Хиротонију је извршио епископ рашко-призренски и косовско-метохијски у егзилу, Артемије Радосављевић. Како се овај акт оправдава канонима, а моја маленкост се истима и бавила у младости,[2] ја бих се са те стране и позабавио овим проблемом (скраћенице канона које наводим објашњене су у овој ноти).[3]
     
    2. О институцији хорепископа
     
    Хорепископ (сеоски епископ, гр. χωρεπίσκοπος: χωρα - поље, њива, округ, сеоски округ, чин, служба  и ἐπίσκοπος - епископ, лат. corepiscopus, chorepiscopus, vicarius), лице одређено да врши свештеничку службу на селу, руралним подручјима или приградској области. Иако су му се ингеренције мењале током времена, суштина његове службе је у помагању градском епископу, коме је канонски потчињен. Никада није био самосталан као епископ. Та служба је најсличнија, али не и идентична, данашњој улози коју имају помоћни (аузилијарни) епископи и викарни епископи.
    У већини локалних православних цркава ова служба је нестала, а њихово место преузимају протопопови (протојереји). Институција хорепископа (даље хе.) сачувана је у кипарској и грузијској ПЦ. Код Копта хе. службу је установио папа Шенуда III. У католичким црквама грчко-мелкитским и оријенталним то је почасна тутула слична монсињору. Хе. постоје у црквама сиријске традиције: православна сиријска, сиријска католичка, источна асирска, халдејска католичка, православна индијска, католичка сиро-маланкарска, сиро-јаковитска. Овде се хе. носе готово идентично као владике, а често служе као заступници на разним службама доприносећи тако њиховом велељепију.
     
    3. Почетни историјат институције хорепископа и епископа у ПЦ
     
    Структура Речи о хиротонији је хаотична, односно поређана је по одбрамбеним аргументима, па се нема никаква идеја развоја институције хорепископа у ПЦ. Овде бих то покушао да исправим.
    Први писани помен постојања хорепископа у ПЦ имамо код Јевсевија Кесаријског, у његовој Историји Цркве, где помиње њихово присуство на сабору у Антиохији 269, где је осуђен Павле Самосатски. Дакле, средином III в. хе. сигурно постоје на Истоку. Но, од када тачно постоје, то не знамо. Немамо никакво историјско сведочанство. Потпуно је непримерено Артемијево позивање на тврдњу из руске Википедије да тај помен имамо још код папе Климента Римског (Clemens Romanus, Ad. Cor. XLII). Артемије вели: „Међутим, бројни канони и историјски споменици (на пример, Писмо коринћанима Климента Римског) сведоче да је поред епископа града (целе епархије) као његов саслужитељ и помоћник у приградском малом месту постојао хорепископ који је био по благодати и апостолском прејемству потпуно раван градском епископу“.
    Такозвана Климентова посланица (не зна се име писца, тако је идентификован из предања), настала је отприлике 96/7 г. Тачно је да „бројни канони“ сведоче о постојању хе., али није тачно да имамо и друге историјске споменике; зато Артемије, замагљујући ствар, вели успутно „на пример, Писмо коринћанима Климента Римског“. Нема никаквих историјских споменика, а ни Климентова посланица не говори о хе. Наиме, апостолско доба не зна за постојање монархијског епископа у потоњем смислу, односно овом нашем. То је институција која се полако развија из Павлове школе. Наиме, првобитна црква је имала синагогални, тј. синодски начин управе кроз веће стараца (презвитера), који је наследила од Јевреја јер је хришћанство настало као јудејска секта. Како богослужење, тако и управа је наликовала јеврејској. „Климент“ није могао бити никакав папа, односно монархијски епископ, јер је римском црквом управљао колегијум презвитера, и о монархијском епископу Рима може се говорити тек од папе Виктора (189-199), јер, Рим и Александрија су биле последње цркве које су са синодалног прешле на монархијски начин управе.
    Погубно је непознавање историје. Управо овај факт би био довољан да православни заувек зачепе уста паполатристима, јер не постоји никаква директна сукцесија епископства од Петра. Јер, „јака“ папска теза подразумева да је од Петра предата благодат и власт првом папи, па онда следећем итд. Но, све то нема никакве везе са историјском науком, нити ће се наћи више неки католички научник који би слично тврдио. Истина их је ослободила. За сведока тог процеса имамо св. Јеронима који покушава да да један од разлога који су довели до моно-епископата. У писму 146, овако вели: „Апостол јасно показује да су презвитери и епископи једна те иста ствар... Дакле, доказано је без сумње да су епископи и презвитери иста реалност“. Ствари бивају још јасније када Јероним коментарише Посланицу Титу: Презвитер је исто што и владика, а пре него што је демон почео да сеје индивидуалистичке идеје: Ја сам Павлов, ја Аполов, ја Кифин (1 Кор. 1, 12) итд., Црква је била управљана са стране презвитерског колегијума. Како су новокрштени почели да се позивају на појединачне људе као на своје духовне оце, ово је довело до дискусија и раздора. Да би се поделе превазишле и бесконачне дискусије прекинуле, полако се власт преселила у руке једног ко би пресудио. „Зато, као што и презвитери знају да су потчињени једноме који је постављен изнад њих, тако и епископи морају да знају да су изнад презвитера по једном црквеном обичају (ex Ecclesiae consuetudine), а не по апсолутној Господњој наредби (quam dispositionis Dominicae veritate). Уз то, морају да знају да треба да Црквом управљају заједно са презвитерима, опонашајући Мојсија који је, иако имајући  власт да сам управља Израиљом, одабрао себи седамдесет презвитера са којима је управљао народом“ (Commentaria in Epistolam ad Titum, PL 26, 562-563d).[4]
    Дакле, не постоје никакви бројни историјски споменици из простог разлога што није ни било епископа у нашем смислу речи. У апостолско време презвитер и епископ су синоними. Артемије би хтео да ова институција хе. вуче порекло од апостола, али ми о томе немамо никаквог доказа. Чак и да јесте тако, ПЦ је мењала апостолске институције. 1 Тим. 3, 2 вели да „епископ“ буде муж једне жене. Онда Артемије не може да буде епископ. Да ли се овде подразумева презвитер? Не знамо. У сваком случају је глава једне заједнице, предводник. Апостоли јесу постављали такве предводнике по градовима и местима где су проповедали. Само о томе говори „папа Климент“. Никакви хе. се код њега не спомињу.[5] У сваком случају апостолска је институција свештенство (презвитер/епископ/пророк/учитељ) које се после по ингеренцијама раздвајају (не по благодати и прејемству!), тако да Артемије није имао никакве потребе за овим недоказивим вратоломијама. Институција хе. је била канонска и то нико не доводи у сумњу.
    Погледајмо хронолошки шта канони говоре о хе., да би се разумело колика је одрживост Артемијевог наставка: „хорепископ који је био по благодати и апостолском прејемству потпуно раван градском епископу“, мада се, у овом параграфу, нећу задржавати на Артемијевим интерпретацијама.
     
    4. Даљи историјат институције хорепископа у ПЦ
     
    Први помен хе. имамо на Анкир. 314, кан. 13: Хорепископ не сме да рукополаже презвитере и ђаконе без писмене епископове дозволе.[6] Ово означава да је он подчињен свом, градском, епископу. Како су се ствари отимале контроли, градски епископи су забранили хе. да по свом нахођењу рукополажу. Интересантно је да Валсамон неће да се упушта у шире тумачење овог канона, јер вели да је то бесмислено зато што више нема хе. Најбитнији моменат је да хе., има munus ordinandi (дар рукополагања) који припада владици, па може да рукополаже презвитере и ђаконе, али нема јуриздикцијску моћ, него ради као легат једног еп.
    Затим налазимо Неок. 314-319, кан. 13: Сеоски презвитери не могу вршити принос у градској цркви, осим кад их позову епископи или градски презвитери да их замене, јер морају одсуствовати; 14: Хорепископи могу, јер су они слика седамдесеторице апостола. Сабор прави аналогију 12 апостола = градски еп., 70 апостола = хе. На овом сабору су волели симболику бројева па у кан. 15: Треба у сваком граду да буде седам ђакона, ма колико он велик био, јер се тако каже у књизи Дела (6, 1-6). Овај канон је после избачен као погрешно тумачење Писма, Трул. (692) 16: Не треба да важи правило које је донео Неокесаријски сабор, наиме, да у сваком граду треба да буде седам ђакона, јер је то произишло из погрешног тумачења једног места из Дела Апостолских. Треба прихватити мишљење Јована Златоустог, да се под тим ђаконима не могу подразумевати рукоположени ђакони, него просто служитељи, који су се бринули о потребама људи, а не о светим Тајнама.
    I Вас. 325, кан. 8: Клирици оних који се називају катарима, тј. чистима, примају се у Цркву стављањем руку на њих, и тада могу остати клирици. Морају писмено потврдити да ће држати догмате и општити са другобрачнима и палима који су издржали своју казну. Тамо где нема клирика католичке Цркве, они нека остану клирици. Тамо пак где има епископа, катарски епископ ће бити презвитер или хорепископ или ће задржати само име епископско, јер не могу бити два епископа у једном граду. Канон недвосмислено, као и претходни, показује да је презвитерска и еп. благодат иста, али да се правно разликују ингеренције. Наиме, никаква деградација не погађа катарског епископа, него ће само бити у благодати (чину) коју поседује, а која се назива презвитерском, хе. (зависи од расположивог места да ли ће се звати презвитером или хе.); тиме се чува институција монархијског епископа, првог који је изнад осталих.
    Антиох. 341, кан. 8: Сеоски презвитери не могу давати канонске листе, него само просте; хорепископи који су ван сумње, могу давати писма, тј. листе мира. 10: Они који су предстојатељи у селима и мањим местима, такозвани хорепископи, мада су и рукоположени као епископи, могу постављати читаче, ипођаконе и заклињаче. Ђаконе и презвитере не могу рукополагати без епископа коме су потчињени; хорепископе поставља градски епископ коме припадају. Хе. могу да дају, оно што ми данас зовемо, „канонски отпуст“, тако да лице може да пређе у другу епархију. Но, то могу да чине само ако нису под неким судским процесом. Наиме, дешавало се да разни хе. мешетари отпуштају сумњиве особе или преваранте, тако да су их други по незнању примали.
    Ако су пак претходни канони допуштали да хе. могу рукополагати ђаконе и презвитере, кан. 10, како тумачи Валсамон, забрањује им то сасвим. Наиме, иако су примили епископско рукоположење, речи „без епископа“ (δίχα τοῦ ἐν τῇ πόλει ἐπισκόπου) не означавају „без дозволе епископа“, него да градски епископ има да обави то рукоположење. Валсамон има право, јер гр. придев δίχα значи растављено на две гомиле, места, одвојено, сасвим сам, несложно, противно. Дакле, од 341 можемо рачунати да хе. губи право рукополагања презвитера и ђакона. Наравно да канон није одмах и у целој цркви прихваћен, зато да видимо даље.
    Сард. 343, кан. 6. Не треба никако поставити епископа у селу или малом граду где је довољан један презвитер (Μὴ ἐξεῖναι δὲ ἁπλῶς καθιστᾷν ἐπίσκοπον ἐν κώμῃ τινὶ ἢ βραχείᾳ πόλει, ᾗ τινι καὶ εἷς μόνος πρεσβύτερος ἐπαρκεῖ), да се не би омаловажавало епископство. Ако неки мали град постане великим, треба му поставити епископа. Сардички сабор жели да забрани сасвим институцију хе. Користи прилог ἁπλῶς, који значи никако, нипошто. Институција (титула, име) епископа је добила на толико великом достојанству да он не може бити на селу.
    Лаод., крај четвртог века, у кан. 57, понавља Сард. забрану: Не треба постављати епископе у селима и малим местима, него периодевте. Епископи који су већ постављени у таквим местима, не могу да раде ништа без дозволе градског епископа; исто важи за презвитере. Овај канон је још рестриктивнији. Даје се надзорницима, легатима да обилазе та мања места, а сугерише се да када помру хе. који су тамо већ били постављени, да се други не рукополажу. Канон да наслутити и да чак ни ниже клирике ови хе. нису могли рукопроизводити.
    Вас. Вел. + 379, у кан. 89 вели: Ако се настави са непоштовањем правила Отаца, доћи ће до кобних последица. Једно од правила који се крше, јесте оно које забрањује да се постављају црквени служитељи без пажљивог испитивања. Хорепископ не може да постави некога без одобрења градског епископа; ако га постави, тај се враћа у ред лаика.
    Писмо је датирано 370 г. Прва ствар коју је Василије урадио је била да доведе у ред епархију. Поткресао је крила хе., који су без икаквог одобрења рукополагали, а мотивисани различитим побудама као што су непотизам, или опасност од предстојећег рата (φόβῳ τῆς στρατολογίας), па Василије жели да стане на реп тима који су у црквену службу ушли из сличних разлога, а недостојни, јер он хоће да „поново успостави правила Отаца“ (ἀναγκαίως ἦλθον εἰς τὸ ἀνανεώσασθαι τοὺς τῶν Πατέρων κανόνας).
    VII Вас. 787 кан. 14: Клирике може постављати само епископ. Игумани који су презвитери и хорепископи могу постављати читаче, али само у свом храму и по пуномоћју коју им даје епископ. Овде су по презвитерству изједначени игумани и хе. Но, дато им је право да рукопроизводе чтечеве. Нема више права за рукополагање ђакона и презвитера јер се усвојила кроз Трул. 2 одредба Антиох. 8. Види се да препоруке Сард. 6 и Лаод. 57, о забрани рукополагања хе., нису још добиле на консенсусу, али су хе., јасно ограничени на презвитерску службу, односно да не могу да функционишу као потпуни епископи.
     
    5. Артемијева апологија у светлу канона
     
    Пошто је напокон терен разминиран, можемо да пређемо на Артемијево образложење чина рукоположења бившег архимандрита Николаја Николића у чин хе. Најпре да поменем да формално чин није проблематичан. Сваки православни еп. може да рукоположи хе. Та институција никада није званично укинута, мада се не поштује препорука сард. и лаод. сабора, иако су њихови канони стављени на снагу трулским сабором. Видели смо пак да је Византија изгубила ту институцију јер је прихватила ове одредбе. Зато Валсамон и неће да се задржава око овог историјског а не више правног питања. Нећу да прибегнем непристојном аргументу како та институција не постоји у светосавској цркви и како је угашена у готово свим ПЦ, и то са правом; јер, Сард. 6 и Лаод. 57 су потврђени кроз Трул. 2. Но, неко би могао да каже: „Ипак ми не знамо шта су тачно трулски оци одобрили од ових канона“. Наравно да је овакав аргумент детињаст, али сличних детињарија и будалаштина смо се нагледали у историји цркве. Да Артемије нема мене за саговорника, него неког другог Артемија, чуо би: „Трулски сабор потврђује Сард. и Лаод. каноне, тачка“! Нема рукополагања хе. Но, на сву срећу, ја нисам Артемије.
    Видели смо да служба хе. има дубоке корене и да се у једном општијем смислу може позивати на апостолску установу, мада никако и у строгом смислу, као што смо видели неутемељеност позивања на папу Климента и као што је непримерено читати термине из апостолске и субапостолске епохе у нашем кључу. То би био дилетантизам.
    Нама пак Артемије тумачи зашто је настала служба хе. Вели: „Како би Црква изашла на крај са јересима и прогонима, које је трпела од безбожних јеретика и осталих богобораца, морала је у своје свештено предање да угради и установи институцију хорепископа. Црква, као брижна мати, породила је и изнедрила канонско предање хиротонисања хорепископа, од стране епископа једне епархије, онда када је у временима борбе за очување вере православне и тиме очување Цркве, било потребно више епископа, чак и на нивоу једне епархије. Хорепископи су, дакле, део предања које је изникло из крваве и дуге борбе Цркве са јересима и јеретицима, када је за Њу најважније и пресудно било изборити се са јересима и јеретицима и осталим гонитељима Цркве“.
    Ово су, најблаже речено, бесмислице. Опростите на тешкој речи, али када појасним, онда ће бити јасно да је мој израз и благ. Нигде ни у једном документу који се бави институцијом хе., нисмо наишли на ово образложење. Сигурно би га неко поменуо. Где је ово Артемије прочитао? Ми прођосмо све каноне, нигде помена да су хе. света инквизиција ПЦ! Црква не може да породи канонско предање, него да следи предање. Црква данас порађа предање? Зашто нас онда оптужују за новотарство? Црква следи предање зато што је оно дато с' више. Наравно да га промишља и креира. Не сипа се као у бунар. Но, ако је институција хе. од апостола, зашто се онда накнадно „порађа“? Ако је институција хе. од апостола, какве су се то јереси по селима проповедале када пре апостолске проповеди сељаци нису чули за Христа? Апостоли су проповедали готово искључиво по градовима. Наравно да нису пропуштали прилику да и у мањим местима, где су пролазили, не говоре о Месији. Но, никакве хе. нису рукополагали да би се ови препирали са јеретицима.
    Поставља се питање: презвитери и ђакони не треба да се боре против јереси? Обични лаици, ткз. царско свештенство, треба да ћуте када им хуле на Господа? Кад су они довољни, зашто би хе. били „инквизитори“, специјалне снаге за борбу против јереси? Логика и текстови нам говоре да Артемије нешто фантазира.
    У позадини овог фантазма лежи идеја да епископски дар подразумева пуноћу свих дарова. Да је неки „супермен“. Довољно је осврнути се око себе и видети да то није тако. Да и они као људи имају посебне дарове, а као епископи су постављени да управљају црквама. Многима је за топлу препоруку да не проповедају. Црква зна за лаике и ниже клирике који су били бранитељи вере. Никакав епископски дар није потребан за то. Максим Исповедник, на кога се Радосављевић толико позива беше обичан монах. Лаик. Ни ђакон, ни поп. А такав стуб православља! И православље преживе без хе.! Са друге стране, немамо ниједно хе. име које је забележено у борби против јереси. Други разлог за ово (да не кажем какво) тумачење, налази се и у „актуализовању“ борбе против јереси, али на то ћу се осврнути касније.
    Владика на литургији рукополаже презвитере и остале клирике. То може да чини сам. Епископа не може сам да рукоположи. Канони експлицитно бране: Епископа треба у принципу постављати када се сакупе сви епископи из епархије. Ако се мора другачије, онда бар тројица нека га поставе, и то кад остали епископи пошаљу сагласна писма. Све то треба и митрополит да потврди (I Вас. 4). Црква одређује да владика бива одобрен од сабора да се не би десило да неки индивидуалац утрчи и онда изазове пометњу. Зато треба консенсус. Не може сваки епископ засебно да рукополаже друге. Тиме се чува црквени поредак. То је био механизам самозаштите. Мало превазиђен, али је још на снази.
    Рукоположење, добијање епископског чина, није магијски акт. Оно се врши у заједници. Не може један владика да га да. То важи и за хе. Не може епископска благодат да се преда од једног владике. Ако је хе. епископ, онда као нужни услов мора да има рукоположење од више владика. Нема пресипања „епископске благодати“ са једног на другог. За то ПЦ не зна. Испада да је Николај поново рукоположен за презвитера!
    Артемије није разумео шта значи хиротонисања хе. од стране „епископа једне епархије“, јер то не подразумева да га један може рукоположити. Не, тиме су се само штитила права надлежног градског епископа, јер су неки прибегавали митрополитима или патријарсима не би ли се домогли чина, желећи да заобиђу надлежног епископа са којим нису могли да се договоре, о чему говори Валсамон тумачећи Антиох. 10. Да је Артемијево тумачење неосновано, види се и из текста IV Вас. 2: Ко продаје рукоположење или произвођење на неку црквену функцију (епископа, хорепископа, презвитера итд.) - а то никако није ствар за продају - нека се свргне, а такође и онај ко је то купио. Посредник, ако је клирик, нека се свргне, а ако је верник или монах, нека се анатемише. Текст каже буквално: „Ако неки епископ за паре рукоположи... епископа, хорепископа“ (Εἴ τις ἐπίσκοπος, ἐπὶ χρήμασι χειροτονίαν ποιήσαιτο... ἐπίσκοπον, ἢ χωρεπίσκοπον...). Ако бисмо читали канон као Артемије, испало би да један епископ може да рукоположи другог. Наиме, овде се не помињу други, а знамо да нужно морају да буду други епископи присутни на епископској хиротонији, јер је то већ успостављено, како видесмо 325 г., а овде смо у 451 г. Не постоји ниједан канон који тврди да један епископ може да рукоположи другог. Антиох. 10 не тврди да само један епископ рукополаже хе.: „А хорепископ се поставља од епископа града од кога зависи“ (Χωρεπίσκοπον δὲ γίνεσθαι ὑπὸ τοῦ τῆς πόλεως, ᾗ ὑπόκειται, ἐπισκόπου). Не пише ни μόνου ἐπισκόπου нити υφ ενός. Да је тако написано, онда би Артемије имао право. Овако га нема. Ова суманута идеја је пала само на памет још матејевцима,[7] грчким отпадницима, али са православним предањем нема ништа заједничког.    
    Све што остаје Артемију је да тврди или да је рукоположио поново Николаја у презвитера, или да за епископско рукоположење није потребно барем тројица епископа.
    Несхватљиво је и следеће: „То је изазвало сушту потребу за постављењем хорепископа, канонски зависног од епископа рашко-призренског у егзилу Артемија, који га је и поставио. Овим чином не вређа се епископско достојанство јер је Старорашка област, поверена хорепископу, владици Николају, заправо простор древне Рашке епархије, која је својевремно била и митрополија, са седиштем у Новом Пазару, а обухвата новопазарску и тутинску општину, док су у условима прогонства њему на управу предати наши верници и катакомбе у области општине Чачак као и у следећим окрузима у Србији: Златиборском, Моравичком, Рашком, Расинском, Топличком, Нишавском, Јабланичком, Пчињском и Пиротском“. Из канона које видесмо, како је Николај хе. кад му је дата бивша митрополија, комад старе Србије са градовима? Када је неки хе. имао власт архиепископа и патријарха? Још се вели како није повређен углед владичански! Како би био повређен кад о овој области ни многи митрополити нису могли да сањају! Можда нисмо обавештени да је Артемије постао свеправославни патријарх? Онда би то имало смисла. Овако, изазива само нагон за...
    После свега прочитаног можемо само да се смејемо над: „у постављању хорепископа Николаја ниједан канон није повређен“.
     
    5. Артемије, завршни чин
     
    Све у свему, ово је једна јако тужна прича. Прича о нашој изгубљености. Залуталости, несналажењу, незрелости. Људи из цркве и политичари не падају са неба. Долазе нам из народа. Занесу се. Направи се врзино коло. Заплету се као пиле у кучине. Немајући довољно љубави ка Богу почињу да мисле само о себи. О свом свету. Како га они замишљају. А то су пречесто уски, скучени светови. Нема светлости, нема Бога, само хипертрофирани его. Као да не желимо да схватимо да је Бог изнад нас. Да га ми нисмо створили, него он нас и цео свет. А ми бисмо да мало уредимо тај свет. Бог није био довољно паметан...
    Артемије прогласи СПЦ за јеретичку, бранитељ канона, све каноне прекрши, тужилац јереси, паде у јерес Донатову и Новацијанову. Сам је био у тој „јеретичкој“ СПЦ у којој су били Јустин Поповић и Николај Велимировић. „Свејерес екуменизма“ је постојала и за живота ове двојице. Но, они нису напустили цркву. Николај је био активни учесник у екуменским дијалозима. Артемије је од те цркве изабран за епископа, као што је од исте и рашчињен.
    Радосављевић би, хипотетички, могао да се позове на каноне Цариградског сабора одржаног у храму Светих Апостола (859 и 861): 14: Епископ који прекине општење са својим митрополитом, и не хтедне да га помиње на литургији, пре доношења саборске пресуде, нека се свргне, и 15: Да се свргну они који прекину општење са патријархом, пре него се донесе саборска одлука. Ова правила не погађају оне, који се пре доношења саборске одлуке, одвоје од епископа који проповеда јерес.
    Артемије пак поступа по овом канону али се лукаво на њега не позива, зато што је канон веома прецизан и онемогућава било какву арбитрарност, јер говори о проповедању већ осуђених јереси: „А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или од Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и откривене главе о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборне одлуке оделили се од таквога епископа, него ће, напротив, бити заслужни части која православнима пристоји“.
    Ниједан српски владика не проповеда филиокве, папску власт у западном кључу, незаблудивост (на страну што скоро сваки мисли интимно за себе да је непогрешив) или непорочно зачеће (мада је било Отаца који су били склони том учењу, па га чак и потврђивали)... О екуменском дијалогу свако може да мисли приватно оно што жели, али факат је да ниједан општи или помесни православни сабор није осудио екуменизам као јерес, док етнофилетизам јесте. Екуменски сабор је био и Флорентински, а тамо је и св. Марко Ефески певао, љубио се са папом... И он јеретик?
    Када су се грчки старокалендарци одвојили од званичне цркве, они су се позивали на овај канон (јер није било великог сабора који би осудио новокалендарце). Само, онда се не разуме зашто се светитељи, Николај Охридски и Јустин Ћелијски, нису одвојили од цркве. Новокалендарство неко може да сматра најцрњом јереси, али то његово приватно мишљење не обавезује никога. Због тога сви они који се одвоје од поглавара цркве који не проповеда сабором осуђену „јерес“, бивају рашчињени по овом канону. Јеретиком би неки од ових необдарених интелигенцијом прогласио и Максима Исповедника и Кирила Александријског јер су исповедали филиокве.
    Артемије би био по овим канонима рашчињен чак и када га Сабор не би рашчинио. Сабор га је пак већ одавно рашчинио. Сви акти које он чини као епископ су ништавни. Чак није битно ни да ли је неко праведно или неправедно рашчињен. Рашчињени епископ може да прибегне вишој инстанци. Артемије би могао, јер видесмо да он каноне не гледа хронолошки него како њему одговара, да тражи од папе да га врати у епископско достојанство. Наиме, Сард. 3: Међусобан спор два епископа, нека се расправи у њиховој епархији. Епископ који је незадовољан пресудом, може да тражи од Јулија, епископа Римског, јер треба одати почаст успомени  апостола Петра, да му се обнови спор, и да назначи епископе који ће судити. Ако пак не може да докаже да је оправдано то што хоће обнову процеса, нека пресуда остане на снази; 4: Не треба поставити на место свргнутог епископа другога, све док Римски епископ не одлучи да ли ће се обновити процес. Црква је апелационо право дала римском папи. Наравно, не само Јулију, него папи као институцији. Зато су њему прибегавали византијски светитељи када су имали какав спор (Максим Исповедник, Теодор Студит, Игњатије итд.). Проблем је што Артемије не може да прибегне папи зато што ПЦ и КЦ још немају канонског и евхаристијског јединства, мада су анатеме укинуте. Папа би могао да замоли патријарха Иринеја, али правно не би могао да га присили да се обнови процес. По логици ствари, апелационо право је прешло на цариградског патријарха. Коначни проблем је што су сви поглавари православних цркава прихватили одлуку сабора СПЦ о Артемијевом рашчињењу.
    Канони забрањују и регуларним епископима да рукополажу у туђим епархијама, односно тамо где су канонски епископи (нпр. Антиох. 22). Наравно да је казна рашчињење. У овом конкретном случају имамо посла само са сектом. Нико не може данас забранити суботарима или пентекосталцима да постављају њихове пасторе. Нико то не може забранити ни Артемију. У древним временима Артемијеве присталице би гонио царски закон, али тога данас немамо. Такође ми је несхватљива и претерана икономија коју је патријарх Иринеј показао према Артемију задржавши му монашки статус. Монашки завет подразумева послушање. Он би морао да буде у неком манастиру где би био на послушању код игумана. По Душановом Законику, одбеглог монаха би заточили у ћелији у манастиру све док не би изјавио да неће више да бежи и да ће ходати само у манастирском кругу. Но, на срећу или жалост, овај закон је данас неприменљив.
    Привео бих и духовит осврт Александра Живковића: „Шта значи прича да је епархијски систем старији од митрополијског или патријаршијског, нијесу ли ови потоњи ваљано кодификовани на Васељенским саборима? Какво образложење на познату ствар да два епископа не смију бити у истом граду, може да пружи епископ Артемије, који по туђим епархијама отвара 'катакомбе', служи итд? По канонима 'страни' епископ не смије ни да бесједи на територији другог епископа, без благослова овог, да се не би показивао 'ученији' пред вјерницима, а, камоли шта друго. Није било мудрости да се епископу Артемију по умировљењу дозволи да духовно руководи косовско-метохијским и рашким монаштвом које то жели, али то не може да буде оправдање за канонски беспоредак. Даље, Артемије се поистоветио са својим 'архинепријатељем' браничевским Игнатијем по учењу да је Први, само онај Први у епархијама. Без Првог у сваком народу и епархијски архијереј да не чини ништа значајније, кажу канони“.[8]
    Приводећи крају овај кратки осврт који није оптерећен нотама и свом потребном научном апаратуром (јер ни Артемијев текст није такав), мада се оне могу додати у неком другом моменту, поменућу још једно Радосављевићево „оправдање“: „Опште прихваћено канонско начело у Цркви јесте да свети канони, будући прописивани за уређење функционисања Цркве у редовним околностима, као такви у пуном смислу и важе само у редовним околностима, када се Црква наслађује благословеним миром“. Када питате Артемија: У ком канону, пријатељу, то пише? -  он ћути. То је његово мудровање. Већ смо видели Василија Великог који за канонски беспоредак не оправдава ни ратно стање! Нека се мени не верује, ни Василију, али имамо и каноне светог Григорија Чудотворца: 2: Да се истерају из Цркве они који, користећи најезду варвара пљачкају, јер помишљају да је то дозвољено у таквој прилици; 3: Треба се сетити да је Ахаров грех погодио цео народ (Ис. Нав. гл. 7), али је његов грех био лакши од греха наших верника, јер је он узео од непријатеља, а ови од сабраће; 4: Нека се нико не изговара тиме да је нашао неку ствар, јер је забрањено да се извлачи корист из нађеног, како од онога што се брату загубило (Пнз. 22, 1-3), тако и од непријатељевог (Изл. 4, 5).
    Црква је стално у рату. Живи је организам. Када нема „мученика у крви“, има „мученике савести“. Духовни рат је непрестан. Канони су оружје. Због тога нема ниједног канона који би потврдио њихову суспензију у ванредним околностима. Наравно, канони нису догмати, подложни су мењању зато што се односе на дисциплину и очување поретка у цркви. Да се онемогући анархија, коју управо Артемије и његови следбеници желе да уведу, не сећајући се Кипријанових речи да ни мученичка смрт не може искупити грех раскола, или: Ко квари каноне, поквариће њега Бог.
    Артемије прибегава провидним софизмима у својој егзегези канона, а није ни први ни последњи. Невероватне ствари могу пасти софистима на памет. Нпр. у канону 91 Василије Велики каже: Не сме се узети новац да би се неко рукоположио, јер је то продаја благодати. Софистичко је правдање неких који кажу, да не узимају новац за време рукоположења, него после, јер је узимање узимање, ма кад да се обави. Тако видесмо и Артемијеве софизме када тврди да један епископ може да рукоположи хе., да су ови настали из потребе да би се борило са јересима, да се канони суспендују у ванредним околностима, да је његова епархија католичка црква (то је свака евхаристија јер конституише цело есхатолошко Христово тело, али није таква ако је ван општења са осталим ПЦ), да се не вређа епископско достојанство јер је Николај рукоположен за село Лозницу (а фактички делује на подручју које је веће од многих древних митрополија, и које обухвата градове).
    Артемије неће да чита хронолошки каноне јер му то не одговара. Наиме, наредни канони поништавају претходне или их надграђују. Тиме се види да је институција хе. укинута (како урадише византинци), трансформисана у викарног или помоћног епископа, односно да је фактички сведена на презвитерску улогу. Зашто Артемије не чита хронолошки? Не одговара му јер у свом софистичком уму хоће да из чињенице да је хе. епископ узме да му да да рукополаже презвитере и ђаконе (што је канонима укинуто). Онда ће са њиме и да рукополаже друге епископе, све правдајући овим перверзним тумачењем канона. То је све тешко иживљавање над канонским поретком цркве. Но, може му се. Наравно не по црквеном закону.
    Могао бих да помогнем Артемију. Он може да се позове на апостолску праксу (Марко јеванђелиста) александријске цркве где су презвитери рукополагали владику, који се звао најпре баба (у преводу ђед), а после папа. Но, ни Север Антиохијски, један од најумнијих јеретика, није отишао у овакво „резоновање“. Казао је: јесте да је древна пракса александријске цркве била да епископа рукополажу презвитери, ми се пак морамо држати нових канонских одредби, никејског сабора, који одређује да најмање тројица епископа рукополажу другог. Дакле, Артемије има елегантније и интелектуално поштеније решење: ванредна је ситуација, нека презвитери рукополажу владике! Па ни св. авва Пимен, када су му дошли неки који су одбили да буду у заједници са александријским папом, говорећи да је овај јеретик јер је и рукоположен од презвитера, није осудио александријску праксу (Apophthegmata patrum, Abba Poimen 77, PG 65, 341B)! Још да приметим, александријска пракса је исправнија јер сабор поставља епископа, а не један.
    Сада и мени може да падне на памет идеја: рани епископи су били жењени све до одлуке трулског сабора, мада су и касније постојали, да узмем двојицу-тројицу презвитера или рашчињених владика па и мене да рукоположе за владику! - Није ово смешно, ово је жалосно. Јасно је да је неканонско рукоположење које је Артемије обавио, као што ни Николај не може да рукополаже презвитере и ђаконе, па све и када би био канонски хе. Но, гледајући како бивши епископ размишља, онда је све могуће: Хајде да се играмо цркве!
     
     
     
    О. Зоран Ђуровић
     
    Рим, 29.04.2015
             
             

    [1] Текст образложења је пренело више медија, а имамо га и на „Стању ствари“ (СС): http://wp.me/p3RqN8-4gm. Текст је насловљен: „Р еч о хиротонији новопостављеног хорепископа Николаја старорашког и лозничког“.
    [2] З. Ђуровић, Црквени канони. Синопсис, Београд 1997.
    [3] I Вас. - I Васељенски
    IV Вас. - IV Васељенски
    VII Вас. - VII Васељенски
    Трул. - Трулски
    Антиох. - Антиохија  
    Анкир. - Анкира
    Неок. - Неокесарија
    Сард. - Сардика
    Лаод. - Лаодикија
    Вас. Вел. - Василије Кесаријски (Велики).
    [4] О преласку са презвитерског на монархијански модел управе Црквом, видети: M. Simonetti, Roma cristiana tra vescovi e presbiteri, in Vetera Christianorum, 43 (2006) 5-17; id., Presbiteri e vescovi nella chiesa del I e II secolo, in Vetera Christianorum, 33 (1996) 115-132; A. Viciano, “Vescovo”, in Nuovo Dizionario Patristico e di antichità cristiane, a cura di A. Di Berardino, Genova-Milano 2008, pp. 5584-5593. J. Zizioulas, Épiskopè et Épiskopos dans l'Église primitive: bref inventaire de la documentation, in Irénikon 56 (1983) 484- 502; R. M. Hübner, Die Anfünge von Diakonat, Presbyteriat und Episkopat in der frühen Kirche, in A. Rauch - P. Imbof (eds.), Das Priestertum in der Einen Kirche, Aschaffenburg 1987, 45-89; J. Neumann, Bischof  I: TRE 6 (1980) 653-682; Damiano Spataru, Sacerdoti e diaconesse: la gerarchia ecclesiastica secondo i padri cappadoci,  [Claustrum 27], ed. Studio Domenicano, 2007.           
    [5] „ХLIII. 1. Апостоли су постали благовесници нама од Господа Исуса Христа, Исус Христос је послан од Бога. 2. Христос је, дакле, од Бога, и Апостоли од Христа; обоје је, зато, било према добром поретку од воље Божије. 3. (Апостоли), опет, добивши заповести и испунивши се увереношћу кроз васкрсење Господа нашег Исуса Христа и потврђени речју Божијом, са пуноћом Духа Светога изишли су благовестећи да ће Царство Божије доћи. 4. Проповедајући, пак, по земљама и градовима, они постављаху првенце своје, опробавши их Духом, за епископе и ђаконе оних који буду поверовали. 5. И то није ново, јер је из давних времена написано о епископима и ђаконима. Јер овако вели Писмо на једном месту: Поставићу епископе њихове у правди, и ђаконе њихове у вери".
    [6] Каноне наводим по мом синопсису, јер би било некомотно наводити их све текстуално. Но, свима су доступне збирке у преводима на српски (Милаш, Јевтић), као и на другим језицима тако да их лако може наћи и упоредити. Све сам упоредио са грчким текстом да не би било неких мањкавости, а коментаторе, као што је Валсамон, имамо на изванредном руском сајту: http://www.agioskanon.ru/.   
    [7] http://oodegr.co/oode/biblia/Sxisma_Zilwtikou_Palaioimerologitismou/2_1_10.htm
    [8]http://stanjestvari.com/2015/04/27/%D0%B5%D0%BF%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%80%D0%BF%D0%B8%D0%BA%D0%BC-%D1%83-%D0%B5%D0%B3%D0%B7%D0%B8%D0%BB%D1%83-%D1%85%D0%B8%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%85%D0%BE/


    Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  13. Волим
  14. Волим
    Crveni Ignjatije got a reaction from Човек Жоја in Александра Јанковић: „Будите човек, иако сте омбудсман!“   
    "И одлазећи Исус оданде виде човека где седи на царини, по имену Матеја, и рече му: Хајде за мном. И уставши отиде за њим. И кад јеђаше у кући, гле, многи цариници и грешници дођоше и јеђаху с Исусом и с ученицима његовим. И видевши то фарисеји говораху ученицима његовим: Зашто с цариницима и грешницима учитељ ваш једе и пије? А Исус чувши то рече им: Не требају здрави лекара него болесни. Него идите и научите се шта значи: Милости хоћу, а не прилога. Јер ја нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање."
    – Јеванђеље по Матеју, глава 9:9-13 (превод Вука Караџића)
     
    wikipedia.org
  15. Волим
    Crveni Ignjatije got a reaction from Јанко in Зоран Ђуровић: О Артемијевом рукоположењу Николаја за хорепископа   
    О Артемијевом рукоположењу Николаја за хорепископа
     
    Сатана је тражио да вас веје као пшеницу
    (Лк. 22, 31)
     
    Једна од најнезахвалнијих ствари је полемисати са текстом у коме нема интелектуалног поштења. Није лако де(ре)конструисати све ствари, поготово када оне нису условљене академским мотивима него практичним, тј. у служби су идеологије. Такав случај имамо у апологијској речи канцеларије Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског у егзилу, г. + Артемија.[1] Ја ћу овај текст називати, комодитета ради, Артемијевим именом, мада је очигледно да је настао у сарадњи неколико аутора. Такође ћу настојати да се суздржим уметничких и патосом набијених израза да бих могао разложно да објасним акт који је овај рашчињени епископ направио.
     
    1. Увод
     
    Наиме, дана 26. 4. 2015 у манастиру светог Николаја Мирликијског у Лозници код Чачка, хиротонисан је у (хор)епископски чин архимандрит Николај Николић, као епископ старорашки и лознички. Хиротонију је извршио епископ рашко-призренски и косовско-метохијски у егзилу, Артемије Радосављевић. Како се овај акт оправдава канонима, а моја маленкост се истима и бавила у младости,[2] ја бих се са те стране и позабавио овим проблемом (скраћенице канона које наводим објашњене су у овој ноти).[3]
     
    2. О институцији хорепископа
     
    Хорепископ (сеоски епископ, гр. χωρεπίσκοπος: χωρα - поље, њива, округ, сеоски округ, чин, служба  и ἐπίσκοπος - епископ, лат. corepiscopus, chorepiscopus, vicarius), лице одређено да врши свештеничку службу на селу, руралним подручјима или приградској области. Иако су му се ингеренције мењале током времена, суштина његове службе је у помагању градском епископу, коме је канонски потчињен. Никада није био самосталан као епископ. Та служба је најсличнија, али не и идентична, данашњој улози коју имају помоћни (аузилијарни) епископи и викарни епископи.
    У већини локалних православних цркава ова служба је нестала, а њихово место преузимају протопопови (протојереји). Институција хорепископа (даље хе.) сачувана је у кипарској и грузијској ПЦ. Код Копта хе. службу је установио папа Шенуда III. У католичким црквама грчко-мелкитским и оријенталним то је почасна тутула слична монсињору. Хе. постоје у црквама сиријске традиције: православна сиријска, сиријска католичка, источна асирска, халдејска католичка, православна индијска, католичка сиро-маланкарска, сиро-јаковитска. Овде се хе. носе готово идентично као владике, а често служе као заступници на разним службама доприносећи тако њиховом велељепију.
     
    3. Почетни историјат институције хорепископа и епископа у ПЦ
     
    Структура Речи о хиротонији је хаотична, односно поређана је по одбрамбеним аргументима, па се нема никаква идеја развоја институције хорепископа у ПЦ. Овде бих то покушао да исправим.
    Први писани помен постојања хорепископа у ПЦ имамо код Јевсевија Кесаријског, у његовој Историји Цркве, где помиње њихово присуство на сабору у Антиохији 269, где је осуђен Павле Самосатски. Дакле, средином III в. хе. сигурно постоје на Истоку. Но, од када тачно постоје, то не знамо. Немамо никакво историјско сведочанство. Потпуно је непримерено Артемијево позивање на тврдњу из руске Википедије да тај помен имамо још код папе Климента Римског (Clemens Romanus, Ad. Cor. XLII). Артемије вели: „Међутим, бројни канони и историјски споменици (на пример, Писмо коринћанима Климента Римског) сведоче да је поред епископа града (целе епархије) као његов саслужитељ и помоћник у приградском малом месту постојао хорепископ који је био по благодати и апостолском прејемству потпуно раван градском епископу“.
    Такозвана Климентова посланица (не зна се име писца, тако је идентификован из предања), настала је отприлике 96/7 г. Тачно је да „бројни канони“ сведоче о постојању хе., али није тачно да имамо и друге историјске споменике; зато Артемије, замагљујући ствар, вели успутно „на пример, Писмо коринћанима Климента Римског“. Нема никаквих историјских споменика, а ни Климентова посланица не говори о хе. Наиме, апостолско доба не зна за постојање монархијског епископа у потоњем смислу, односно овом нашем. То је институција која се полако развија из Павлове школе. Наиме, првобитна црква је имала синагогални, тј. синодски начин управе кроз веће стараца (презвитера), који је наследила од Јевреја јер је хришћанство настало као јудејска секта. Како богослужење, тако и управа је наликовала јеврејској. „Климент“ није могао бити никакав папа, односно монархијски епископ, јер је римском црквом управљао колегијум презвитера, и о монархијском епископу Рима може се говорити тек од папе Виктора (189-199), јер, Рим и Александрија су биле последње цркве које су са синодалног прешле на монархијски начин управе.
    Погубно је непознавање историје. Управо овај факт би био довољан да православни заувек зачепе уста паполатристима, јер не постоји никаква директна сукцесија епископства од Петра. Јер, „јака“ папска теза подразумева да је од Петра предата благодат и власт првом папи, па онда следећем итд. Но, све то нема никакве везе са историјском науком, нити ће се наћи више неки католички научник који би слично тврдио. Истина их је ослободила. За сведока тог процеса имамо св. Јеронима који покушава да да један од разлога који су довели до моно-епископата. У писму 146, овако вели: „Апостол јасно показује да су презвитери и епископи једна те иста ствар... Дакле, доказано је без сумње да су епископи и презвитери иста реалност“. Ствари бивају још јасније када Јероним коментарише Посланицу Титу: Презвитер је исто што и владика, а пре него што је демон почео да сеје индивидуалистичке идеје: Ја сам Павлов, ја Аполов, ја Кифин (1 Кор. 1, 12) итд., Црква је била управљана са стране презвитерског колегијума. Како су новокрштени почели да се позивају на појединачне људе као на своје духовне оце, ово је довело до дискусија и раздора. Да би се поделе превазишле и бесконачне дискусије прекинуле, полако се власт преселила у руке једног ко би пресудио. „Зато, као што и презвитери знају да су потчињени једноме који је постављен изнад њих, тако и епископи морају да знају да су изнад презвитера по једном црквеном обичају (ex Ecclesiae consuetudine), а не по апсолутној Господњој наредби (quam dispositionis Dominicae veritate). Уз то, морају да знају да треба да Црквом управљају заједно са презвитерима, опонашајући Мојсија који је, иако имајући  власт да сам управља Израиљом, одабрао себи седамдесет презвитера са којима је управљао народом“ (Commentaria in Epistolam ad Titum, PL 26, 562-563d).[4]
    Дакле, не постоје никакви бројни историјски споменици из простог разлога што није ни било епископа у нашем смислу речи. У апостолско време презвитер и епископ су синоними. Артемије би хтео да ова институција хе. вуче порекло од апостола, али ми о томе немамо никаквог доказа. Чак и да јесте тако, ПЦ је мењала апостолске институције. 1 Тим. 3, 2 вели да „епископ“ буде муж једне жене. Онда Артемије не може да буде епископ. Да ли се овде подразумева презвитер? Не знамо. У сваком случају је глава једне заједнице, предводник. Апостоли јесу постављали такве предводнике по градовима и местима где су проповедали. Само о томе говори „папа Климент“. Никакви хе. се код њега не спомињу.[5] У сваком случају апостолска је институција свештенство (презвитер/епископ/пророк/учитељ) које се после по ингеренцијама раздвајају (не по благодати и прејемству!), тако да Артемије није имао никакве потребе за овим недоказивим вратоломијама. Институција хе. је била канонска и то нико не доводи у сумњу.
    Погледајмо хронолошки шта канони говоре о хе., да би се разумело колика је одрживост Артемијевог наставка: „хорепископ који је био по благодати и апостолском прејемству потпуно раван градском епископу“, мада се, у овом параграфу, нећу задржавати на Артемијевим интерпретацијама.
     
    4. Даљи историјат институције хорепископа у ПЦ
     
    Први помен хе. имамо на Анкир. 314, кан. 13: Хорепископ не сме да рукополаже презвитере и ђаконе без писмене епископове дозволе.[6] Ово означава да је он подчињен свом, градском, епископу. Како су се ствари отимале контроли, градски епископи су забранили хе. да по свом нахођењу рукополажу. Интересантно је да Валсамон неће да се упушта у шире тумачење овог канона, јер вели да је то бесмислено зато што више нема хе. Најбитнији моменат је да хе., има munus ordinandi (дар рукополагања) који припада владици, па може да рукополаже презвитере и ђаконе, али нема јуриздикцијску моћ, него ради као легат једног еп.
    Затим налазимо Неок. 314-319, кан. 13: Сеоски презвитери не могу вршити принос у градској цркви, осим кад их позову епископи или градски презвитери да их замене, јер морају одсуствовати; 14: Хорепископи могу, јер су они слика седамдесеторице апостола. Сабор прави аналогију 12 апостола = градски еп., 70 апостола = хе. На овом сабору су волели симболику бројева па у кан. 15: Треба у сваком граду да буде седам ђакона, ма колико он велик био, јер се тако каже у књизи Дела (6, 1-6). Овај канон је после избачен као погрешно тумачење Писма, Трул. (692) 16: Не треба да важи правило које је донео Неокесаријски сабор, наиме, да у сваком граду треба да буде седам ђакона, јер је то произишло из погрешног тумачења једног места из Дела Апостолских. Треба прихватити мишљење Јована Златоустог, да се под тим ђаконима не могу подразумевати рукоположени ђакони, него просто служитељи, који су се бринули о потребама људи, а не о светим Тајнама.
    I Вас. 325, кан. 8: Клирици оних који се називају катарима, тј. чистима, примају се у Цркву стављањем руку на њих, и тада могу остати клирици. Морају писмено потврдити да ће држати догмате и општити са другобрачнима и палима који су издржали своју казну. Тамо где нема клирика католичке Цркве, они нека остану клирици. Тамо пак где има епископа, катарски епископ ће бити презвитер или хорепископ или ће задржати само име епископско, јер не могу бити два епископа у једном граду. Канон недвосмислено, као и претходни, показује да је презвитерска и еп. благодат иста, али да се правно разликују ингеренције. Наиме, никаква деградација не погађа катарског епископа, него ће само бити у благодати (чину) коју поседује, а која се назива презвитерском, хе. (зависи од расположивог места да ли ће се звати презвитером или хе.); тиме се чува институција монархијског епископа, првог који је изнад осталих.
    Антиох. 341, кан. 8: Сеоски презвитери не могу давати канонске листе, него само просте; хорепископи који су ван сумње, могу давати писма, тј. листе мира. 10: Они који су предстојатељи у селима и мањим местима, такозвани хорепископи, мада су и рукоположени као епископи, могу постављати читаче, ипођаконе и заклињаче. Ђаконе и презвитере не могу рукополагати без епископа коме су потчињени; хорепископе поставља градски епископ коме припадају. Хе. могу да дају, оно што ми данас зовемо, „канонски отпуст“, тако да лице може да пређе у другу епархију. Но, то могу да чине само ако нису под неким судским процесом. Наиме, дешавало се да разни хе. мешетари отпуштају сумњиве особе или преваранте, тако да су их други по незнању примали.
    Ако су пак претходни канони допуштали да хе. могу рукополагати ђаконе и презвитере, кан. 10, како тумачи Валсамон, забрањује им то сасвим. Наиме, иако су примили епископско рукоположење, речи „без епископа“ (δίχα τοῦ ἐν τῇ πόλει ἐπισκόπου) не означавају „без дозволе епископа“, него да градски епископ има да обави то рукоположење. Валсамон има право, јер гр. придев δίχα значи растављено на две гомиле, места, одвојено, сасвим сам, несложно, противно. Дакле, од 341 можемо рачунати да хе. губи право рукополагања презвитера и ђакона. Наравно да канон није одмах и у целој цркви прихваћен, зато да видимо даље.
    Сард. 343, кан. 6. Не треба никако поставити епископа у селу или малом граду где је довољан један презвитер (Μὴ ἐξεῖναι δὲ ἁπλῶς καθιστᾷν ἐπίσκοπον ἐν κώμῃ τινὶ ἢ βραχείᾳ πόλει, ᾗ τινι καὶ εἷς μόνος πρεσβύτερος ἐπαρκεῖ), да се не би омаловажавало епископство. Ако неки мали град постане великим, треба му поставити епископа. Сардички сабор жели да забрани сасвим институцију хе. Користи прилог ἁπλῶς, који значи никако, нипошто. Институција (титула, име) епископа је добила на толико великом достојанству да он не може бити на селу.
    Лаод., крај четвртог века, у кан. 57, понавља Сард. забрану: Не треба постављати епископе у селима и малим местима, него периодевте. Епископи који су већ постављени у таквим местима, не могу да раде ништа без дозволе градског епископа; исто важи за презвитере. Овај канон је још рестриктивнији. Даје се надзорницима, легатима да обилазе та мања места, а сугерише се да када помру хе. који су тамо већ били постављени, да се други не рукополажу. Канон да наслутити и да чак ни ниже клирике ови хе. нису могли рукопроизводити.
    Вас. Вел. + 379, у кан. 89 вели: Ако се настави са непоштовањем правила Отаца, доћи ће до кобних последица. Једно од правила који се крше, јесте оно које забрањује да се постављају црквени служитељи без пажљивог испитивања. Хорепископ не може да постави некога без одобрења градског епископа; ако га постави, тај се враћа у ред лаика.
    Писмо је датирано 370 г. Прва ствар коју је Василије урадио је била да доведе у ред епархију. Поткресао је крила хе., који су без икаквог одобрења рукополагали, а мотивисани различитим побудама као што су непотизам, или опасност од предстојећег рата (φόβῳ τῆς στρατολογίας), па Василије жели да стане на реп тима који су у црквену службу ушли из сличних разлога, а недостојни, јер он хоће да „поново успостави правила Отаца“ (ἀναγκαίως ἦλθον εἰς τὸ ἀνανεώσασθαι τοὺς τῶν Πατέρων κανόνας).
    VII Вас. 787 кан. 14: Клирике може постављати само епископ. Игумани који су презвитери и хорепископи могу постављати читаче, али само у свом храму и по пуномоћју коју им даје епископ. Овде су по презвитерству изједначени игумани и хе. Но, дато им је право да рукопроизводе чтечеве. Нема више права за рукополагање ђакона и презвитера јер се усвојила кроз Трул. 2 одредба Антиох. 8. Види се да препоруке Сард. 6 и Лаод. 57, о забрани рукополагања хе., нису још добиле на консенсусу, али су хе., јасно ограничени на презвитерску службу, односно да не могу да функционишу као потпуни епископи.
     
    5. Артемијева апологија у светлу канона
     
    Пошто је напокон терен разминиран, можемо да пређемо на Артемијево образложење чина рукоположења бившег архимандрита Николаја Николића у чин хе. Најпре да поменем да формално чин није проблематичан. Сваки православни еп. може да рукоположи хе. Та институција никада није званично укинута, мада се не поштује препорука сард. и лаод. сабора, иако су њихови канони стављени на снагу трулским сабором. Видели смо пак да је Византија изгубила ту институцију јер је прихватила ове одредбе. Зато Валсамон и неће да се задржава око овог историјског а не више правног питања. Нећу да прибегнем непристојном аргументу како та институција не постоји у светосавској цркви и како је угашена у готово свим ПЦ, и то са правом; јер, Сард. 6 и Лаод. 57 су потврђени кроз Трул. 2. Но, неко би могао да каже: „Ипак ми не знамо шта су тачно трулски оци одобрили од ових канона“. Наравно да је овакав аргумент детињаст, али сличних детињарија и будалаштина смо се нагледали у историји цркве. Да Артемије нема мене за саговорника, него неког другог Артемија, чуо би: „Трулски сабор потврђује Сард. и Лаод. каноне, тачка“! Нема рукополагања хе. Но, на сву срећу, ја нисам Артемије.
    Видели смо да служба хе. има дубоке корене и да се у једном општијем смислу може позивати на апостолску установу, мада никако и у строгом смислу, као што смо видели неутемељеност позивања на папу Климента и као што је непримерено читати термине из апостолске и субапостолске епохе у нашем кључу. То би био дилетантизам.
    Нама пак Артемије тумачи зашто је настала служба хе. Вели: „Како би Црква изашла на крај са јересима и прогонима, које је трпела од безбожних јеретика и осталих богобораца, морала је у своје свештено предање да угради и установи институцију хорепископа. Црква, као брижна мати, породила је и изнедрила канонско предање хиротонисања хорепископа, од стране епископа једне епархије, онда када је у временима борбе за очување вере православне и тиме очување Цркве, било потребно више епископа, чак и на нивоу једне епархије. Хорепископи су, дакле, део предања које је изникло из крваве и дуге борбе Цркве са јересима и јеретицима, када је за Њу најважније и пресудно било изборити се са јересима и јеретицима и осталим гонитељима Цркве“.
    Ово су, најблаже речено, бесмислице. Опростите на тешкој речи, али када појасним, онда ће бити јасно да је мој израз и благ. Нигде ни у једном документу који се бави институцијом хе., нисмо наишли на ово образложење. Сигурно би га неко поменуо. Где је ово Артемије прочитао? Ми прођосмо све каноне, нигде помена да су хе. света инквизиција ПЦ! Црква не може да породи канонско предање, него да следи предање. Црква данас порађа предање? Зашто нас онда оптужују за новотарство? Црква следи предање зато што је оно дато с' више. Наравно да га промишља и креира. Не сипа се као у бунар. Но, ако је институција хе. од апостола, зашто се онда накнадно „порађа“? Ако је институција хе. од апостола, какве су се то јереси по селима проповедале када пре апостолске проповеди сељаци нису чули за Христа? Апостоли су проповедали готово искључиво по градовима. Наравно да нису пропуштали прилику да и у мањим местима, где су пролазили, не говоре о Месији. Но, никакве хе. нису рукополагали да би се ови препирали са јеретицима.
    Поставља се питање: презвитери и ђакони не треба да се боре против јереси? Обични лаици, ткз. царско свештенство, треба да ћуте када им хуле на Господа? Кад су они довољни, зашто би хе. били „инквизитори“, специјалне снаге за борбу против јереси? Логика и текстови нам говоре да Артемије нешто фантазира.
    У позадини овог фантазма лежи идеја да епископски дар подразумева пуноћу свих дарова. Да је неки „супермен“. Довољно је осврнути се око себе и видети да то није тако. Да и они као људи имају посебне дарове, а као епископи су постављени да управљају црквама. Многима је за топлу препоруку да не проповедају. Црква зна за лаике и ниже клирике који су били бранитељи вере. Никакав епископски дар није потребан за то. Максим Исповедник, на кога се Радосављевић толико позива беше обичан монах. Лаик. Ни ђакон, ни поп. А такав стуб православља! И православље преживе без хе.! Са друге стране, немамо ниједно хе. име које је забележено у борби против јереси. Други разлог за ово (да не кажем какво) тумачење, налази се и у „актуализовању“ борбе против јереси, али на то ћу се осврнути касније.
    Владика на литургији рукополаже презвитере и остале клирике. То може да чини сам. Епископа не може сам да рукоположи. Канони експлицитно бране: Епископа треба у принципу постављати када се сакупе сви епископи из епархије. Ако се мора другачије, онда бар тројица нека га поставе, и то кад остали епископи пошаљу сагласна писма. Све то треба и митрополит да потврди (I Вас. 4). Црква одређује да владика бива одобрен од сабора да се не би десило да неки индивидуалац утрчи и онда изазове пометњу. Зато треба консенсус. Не може сваки епископ засебно да рукополаже друге. Тиме се чува црквени поредак. То је био механизам самозаштите. Мало превазиђен, али је још на снази.
    Рукоположење, добијање епископског чина, није магијски акт. Оно се врши у заједници. Не може један владика да га да. То важи и за хе. Не може епископска благодат да се преда од једног владике. Ако је хе. епископ, онда као нужни услов мора да има рукоположење од више владика. Нема пресипања „епископске благодати“ са једног на другог. За то ПЦ не зна. Испада да је Николај поново рукоположен за презвитера!
    Артемије није разумео шта значи хиротонисања хе. од стране „епископа једне епархије“, јер то не подразумева да га један може рукоположити. Не, тиме су се само штитила права надлежног градског епископа, јер су неки прибегавали митрополитима или патријарсима не би ли се домогли чина, желећи да заобиђу надлежног епископа са којим нису могли да се договоре, о чему говори Валсамон тумачећи Антиох. 10. Да је Артемијево тумачење неосновано, види се и из текста IV Вас. 2: Ко продаје рукоположење или произвођење на неку црквену функцију (епископа, хорепископа, презвитера итд.) - а то никако није ствар за продају - нека се свргне, а такође и онај ко је то купио. Посредник, ако је клирик, нека се свргне, а ако је верник или монах, нека се анатемише. Текст каже буквално: „Ако неки епископ за паре рукоположи... епископа, хорепископа“ (Εἴ τις ἐπίσκοπος, ἐπὶ χρήμασι χειροτονίαν ποιήσαιτο... ἐπίσκοπον, ἢ χωρεπίσκοπον...). Ако бисмо читали канон као Артемије, испало би да један епископ може да рукоположи другог. Наиме, овде се не помињу други, а знамо да нужно морају да буду други епископи присутни на епископској хиротонији, јер је то већ успостављено, како видесмо 325 г., а овде смо у 451 г. Не постоји ниједан канон који тврди да један епископ може да рукоположи другог. Антиох. 10 не тврди да само један епископ рукополаже хе.: „А хорепископ се поставља од епископа града од кога зависи“ (Χωρεπίσκοπον δὲ γίνεσθαι ὑπὸ τοῦ τῆς πόλεως, ᾗ ὑπόκειται, ἐπισκόπου). Не пише ни μόνου ἐπισκόπου нити υφ ενός. Да је тако написано, онда би Артемије имао право. Овако га нема. Ова суманута идеја је пала само на памет још матејевцима,[7] грчким отпадницима, али са православним предањем нема ништа заједничког.    
    Све што остаје Артемију је да тврди или да је рукоположио поново Николаја у презвитера, или да за епископско рукоположење није потребно барем тројица епископа.
    Несхватљиво је и следеће: „То је изазвало сушту потребу за постављењем хорепископа, канонски зависног од епископа рашко-призренског у егзилу Артемија, који га је и поставио. Овим чином не вређа се епископско достојанство јер је Старорашка област, поверена хорепископу, владици Николају, заправо простор древне Рашке епархије, која је својевремно била и митрополија, са седиштем у Новом Пазару, а обухвата новопазарску и тутинску општину, док су у условима прогонства њему на управу предати наши верници и катакомбе у области општине Чачак као и у следећим окрузима у Србији: Златиборском, Моравичком, Рашком, Расинском, Топличком, Нишавском, Јабланичком, Пчињском и Пиротском“. Из канона које видесмо, како је Николај хе. кад му је дата бивша митрополија, комад старе Србије са градовима? Када је неки хе. имао власт архиепископа и патријарха? Још се вели како није повређен углед владичански! Како би био повређен кад о овој области ни многи митрополити нису могли да сањају! Можда нисмо обавештени да је Артемије постао свеправославни патријарх? Онда би то имало смисла. Овако, изазива само нагон за...
    После свега прочитаног можемо само да се смејемо над: „у постављању хорепископа Николаја ниједан канон није повређен“.
     
    5. Артемије, завршни чин
     
    Све у свему, ово је једна јако тужна прича. Прича о нашој изгубљености. Залуталости, несналажењу, незрелости. Људи из цркве и политичари не падају са неба. Долазе нам из народа. Занесу се. Направи се врзино коло. Заплету се као пиле у кучине. Немајући довољно љубави ка Богу почињу да мисле само о себи. О свом свету. Како га они замишљају. А то су пречесто уски, скучени светови. Нема светлости, нема Бога, само хипертрофирани его. Као да не желимо да схватимо да је Бог изнад нас. Да га ми нисмо створили, него он нас и цео свет. А ми бисмо да мало уредимо тај свет. Бог није био довољно паметан...
    Артемије прогласи СПЦ за јеретичку, бранитељ канона, све каноне прекрши, тужилац јереси, паде у јерес Донатову и Новацијанову. Сам је био у тој „јеретичкој“ СПЦ у којој су били Јустин Поповић и Николај Велимировић. „Свејерес екуменизма“ је постојала и за живота ове двојице. Но, они нису напустили цркву. Николај је био активни учесник у екуменским дијалозима. Артемије је од те цркве изабран за епископа, као што је од исте и рашчињен.
    Радосављевић би, хипотетички, могао да се позове на каноне Цариградског сабора одржаног у храму Светих Апостола (859 и 861): 14: Епископ који прекине општење са својим митрополитом, и не хтедне да га помиње на литургији, пре доношења саборске пресуде, нека се свргне, и 15: Да се свргну они који прекину општење са патријархом, пре него се донесе саборска одлука. Ова правила не погађају оне, који се пре доношења саборске одлуке, одвоје од епископа који проповеда јерес.
    Артемије пак поступа по овом канону али се лукаво на њега не позива, зато што је канон веома прецизан и онемогућава било какву арбитрарност, јер говори о проповедању већ осуђених јереси: „А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или од Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и откривене главе о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборне одлуке оделили се од таквога епископа, него ће, напротив, бити заслужни части која православнима пристоји“.
    Ниједан српски владика не проповеда филиокве, папску власт у западном кључу, незаблудивост (на страну што скоро сваки мисли интимно за себе да је непогрешив) или непорочно зачеће (мада је било Отаца који су били склони том учењу, па га чак и потврђивали)... О екуменском дијалогу свако може да мисли приватно оно што жели, али факат је да ниједан општи или помесни православни сабор није осудио екуменизам као јерес, док етнофилетизам јесте. Екуменски сабор је био и Флорентински, а тамо је и св. Марко Ефески певао, љубио се са папом... И он јеретик?
    Када су се грчки старокалендарци одвојили од званичне цркве, они су се позивали на овај канон (јер није било великог сабора који би осудио новокалендарце). Само, онда се не разуме зашто се светитељи, Николај Охридски и Јустин Ћелијски, нису одвојили од цркве. Новокалендарство неко може да сматра најцрњом јереси, али то његово приватно мишљење не обавезује никога. Због тога сви они који се одвоје од поглавара цркве који не проповеда сабором осуђену „јерес“, бивају рашчињени по овом канону. Јеретиком би неки од ових необдарених интелигенцијом прогласио и Максима Исповедника и Кирила Александријског јер су исповедали филиокве.
    Артемије би био по овим канонима рашчињен чак и када га Сабор не би рашчинио. Сабор га је пак већ одавно рашчинио. Сви акти које он чини као епископ су ништавни. Чак није битно ни да ли је неко праведно или неправедно рашчињен. Рашчињени епископ може да прибегне вишој инстанци. Артемије би могао, јер видесмо да он каноне не гледа хронолошки него како њему одговара, да тражи од папе да га врати у епископско достојанство. Наиме, Сард. 3: Међусобан спор два епископа, нека се расправи у њиховој епархији. Епископ који је незадовољан пресудом, може да тражи од Јулија, епископа Римског, јер треба одати почаст успомени  апостола Петра, да му се обнови спор, и да назначи епископе који ће судити. Ако пак не може да докаже да је оправдано то што хоће обнову процеса, нека пресуда остане на снази; 4: Не треба поставити на место свргнутог епископа другога, све док Римски епископ не одлучи да ли ће се обновити процес. Црква је апелационо право дала римском папи. Наравно, не само Јулију, него папи као институцији. Зато су њему прибегавали византијски светитељи када су имали какав спор (Максим Исповедник, Теодор Студит, Игњатије итд.). Проблем је што Артемије не може да прибегне папи зато што ПЦ и КЦ још немају канонског и евхаристијског јединства, мада су анатеме укинуте. Папа би могао да замоли патријарха Иринеја, али правно не би могао да га присили да се обнови процес. По логици ствари, апелационо право је прешло на цариградског патријарха. Коначни проблем је што су сви поглавари православних цркава прихватили одлуку сабора СПЦ о Артемијевом рашчињењу.
    Канони забрањују и регуларним епископима да рукополажу у туђим епархијама, односно тамо где су канонски епископи (нпр. Антиох. 22). Наравно да је казна рашчињење. У овом конкретном случају имамо посла само са сектом. Нико не може данас забранити суботарима или пентекосталцима да постављају њихове пасторе. Нико то не може забранити ни Артемију. У древним временима Артемијеве присталице би гонио царски закон, али тога данас немамо. Такође ми је несхватљива и претерана икономија коју је патријарх Иринеј показао према Артемију задржавши му монашки статус. Монашки завет подразумева послушање. Он би морао да буде у неком манастиру где би био на послушању код игумана. По Душановом Законику, одбеглог монаха би заточили у ћелији у манастиру све док не би изјавио да неће више да бежи и да ће ходати само у манастирском кругу. Но, на срећу или жалост, овај закон је данас неприменљив.
    Привео бих и духовит осврт Александра Живковића: „Шта значи прича да је епархијски систем старији од митрополијског или патријаршијског, нијесу ли ови потоњи ваљано кодификовани на Васељенским саборима? Какво образложење на познату ствар да два епископа не смију бити у истом граду, може да пружи епископ Артемије, који по туђим епархијама отвара 'катакомбе', служи итд? По канонима 'страни' епископ не смије ни да бесједи на територији другог епископа, без благослова овог, да се не би показивао 'ученији' пред вјерницима, а, камоли шта друго. Није било мудрости да се епископу Артемију по умировљењу дозволи да духовно руководи косовско-метохијским и рашким монаштвом које то жели, али то не може да буде оправдање за канонски беспоредак. Даље, Артемије се поистоветио са својим 'архинепријатељем' браничевским Игнатијем по учењу да је Први, само онај Први у епархијама. Без Првог у сваком народу и епархијски архијереј да не чини ништа значајније, кажу канони“.[8]
    Приводећи крају овај кратки осврт који није оптерећен нотама и свом потребном научном апаратуром (јер ни Артемијев текст није такав), мада се оне могу додати у неком другом моменту, поменућу још једно Радосављевићево „оправдање“: „Опште прихваћено канонско начело у Цркви јесте да свети канони, будући прописивани за уређење функционисања Цркве у редовним околностима, као такви у пуном смислу и важе само у редовним околностима, када се Црква наслађује благословеним миром“. Када питате Артемија: У ком канону, пријатељу, то пише? -  он ћути. То је његово мудровање. Већ смо видели Василија Великог који за канонски беспоредак не оправдава ни ратно стање! Нека се мени не верује, ни Василију, али имамо и каноне светог Григорија Чудотворца: 2: Да се истерају из Цркве они који, користећи најезду варвара пљачкају, јер помишљају да је то дозвољено у таквој прилици; 3: Треба се сетити да је Ахаров грех погодио цео народ (Ис. Нав. гл. 7), али је његов грех био лакши од греха наших верника, јер је он узео од непријатеља, а ови од сабраће; 4: Нека се нико не изговара тиме да је нашао неку ствар, јер је забрањено да се извлачи корист из нађеног, како од онога што се брату загубило (Пнз. 22, 1-3), тако и од непријатељевог (Изл. 4, 5).
    Црква је стално у рату. Живи је организам. Када нема „мученика у крви“, има „мученике савести“. Духовни рат је непрестан. Канони су оружје. Због тога нема ниједног канона који би потврдио њихову суспензију у ванредним околностима. Наравно, канони нису догмати, подложни су мењању зато што се односе на дисциплину и очување поретка у цркви. Да се онемогући анархија, коју управо Артемије и његови следбеници желе да уведу, не сећајући се Кипријанових речи да ни мученичка смрт не може искупити грех раскола, или: Ко квари каноне, поквариће њега Бог.
    Артемије прибегава провидним софизмима у својој егзегези канона, а није ни први ни последњи. Невероватне ствари могу пасти софистима на памет. Нпр. у канону 91 Василије Велики каже: Не сме се узети новац да би се неко рукоположио, јер је то продаја благодати. Софистичко је правдање неких који кажу, да не узимају новац за време рукоположења, него после, јер је узимање узимање, ма кад да се обави. Тако видесмо и Артемијеве софизме када тврди да један епископ може да рукоположи хе., да су ови настали из потребе да би се борило са јересима, да се канони суспендују у ванредним околностима, да је његова епархија католичка црква (то је свака евхаристија јер конституише цело есхатолошко Христово тело, али није таква ако је ван општења са осталим ПЦ), да се не вређа епископско достојанство јер је Николај рукоположен за село Лозницу (а фактички делује на подручју које је веће од многих древних митрополија, и које обухвата градове).
    Артемије неће да чита хронолошки каноне јер му то не одговара. Наиме, наредни канони поништавају претходне или их надграђују. Тиме се види да је институција хе. укинута (како урадише византинци), трансформисана у викарног или помоћног епископа, односно да је фактички сведена на презвитерску улогу. Зашто Артемије не чита хронолошки? Не одговара му јер у свом софистичком уму хоће да из чињенице да је хе. епископ узме да му да да рукополаже презвитере и ђаконе (што је канонима укинуто). Онда ће са њиме и да рукополаже друге епископе, све правдајући овим перверзним тумачењем канона. То је све тешко иживљавање над канонским поретком цркве. Но, може му се. Наравно не по црквеном закону.
    Могао бих да помогнем Артемију. Он може да се позове на апостолску праксу (Марко јеванђелиста) александријске цркве где су презвитери рукополагали владику, који се звао најпре баба (у преводу ђед), а после папа. Но, ни Север Антиохијски, један од најумнијих јеретика, није отишао у овакво „резоновање“. Казао је: јесте да је древна пракса александријске цркве била да епископа рукополажу презвитери, ми се пак морамо држати нових канонских одредби, никејског сабора, који одређује да најмање тројица епископа рукополажу другог. Дакле, Артемије има елегантније и интелектуално поштеније решење: ванредна је ситуација, нека презвитери рукополажу владике! Па ни св. авва Пимен, када су му дошли неки који су одбили да буду у заједници са александријским папом, говорећи да је овај јеретик јер је и рукоположен од презвитера, није осудио александријску праксу (Apophthegmata patrum, Abba Poimen 77, PG 65, 341B)! Још да приметим, александријска пракса је исправнија јер сабор поставља епископа, а не један.
    Сада и мени може да падне на памет идеја: рани епископи су били жењени све до одлуке трулског сабора, мада су и касније постојали, да узмем двојицу-тројицу презвитера или рашчињених владика па и мене да рукоположе за владику! - Није ово смешно, ово је жалосно. Јасно је да је неканонско рукоположење које је Артемије обавио, као што ни Николај не може да рукополаже презвитере и ђаконе, па све и када би био канонски хе. Но, гледајући како бивши епископ размишља, онда је све могуће: Хајде да се играмо цркве!
     
     
     
    О. Зоран Ђуровић
     
    Рим, 29.04.2015
             
             

    [1] Текст образложења је пренело више медија, а имамо га и на „Стању ствари“ (СС): http://wp.me/p3RqN8-4gm. Текст је насловљен: „Р еч о хиротонији новопостављеног хорепископа Николаја старорашког и лозничког“.
    [2] З. Ђуровић, Црквени канони. Синопсис, Београд 1997.
    [3] I Вас. - I Васељенски
    IV Вас. - IV Васељенски
    VII Вас. - VII Васељенски
    Трул. - Трулски
    Антиох. - Антиохија  
    Анкир. - Анкира
    Неок. - Неокесарија
    Сард. - Сардика
    Лаод. - Лаодикија
    Вас. Вел. - Василије Кесаријски (Велики).
    [4] О преласку са презвитерског на монархијански модел управе Црквом, видети: M. Simonetti, Roma cristiana tra vescovi e presbiteri, in Vetera Christianorum, 43 (2006) 5-17; id., Presbiteri e vescovi nella chiesa del I e II secolo, in Vetera Christianorum, 33 (1996) 115-132; A. Viciano, “Vescovo”, in Nuovo Dizionario Patristico e di antichità cristiane, a cura di A. Di Berardino, Genova-Milano 2008, pp. 5584-5593. J. Zizioulas, Épiskopè et Épiskopos dans l'Église primitive: bref inventaire de la documentation, in Irénikon 56 (1983) 484- 502; R. M. Hübner, Die Anfünge von Diakonat, Presbyteriat und Episkopat in der frühen Kirche, in A. Rauch - P. Imbof (eds.), Das Priestertum in der Einen Kirche, Aschaffenburg 1987, 45-89; J. Neumann, Bischof  I: TRE 6 (1980) 653-682; Damiano Spataru, Sacerdoti e diaconesse: la gerarchia ecclesiastica secondo i padri cappadoci,  [Claustrum 27], ed. Studio Domenicano, 2007.           
    [5] „ХLIII. 1. Апостоли су постали благовесници нама од Господа Исуса Христа, Исус Христос је послан од Бога. 2. Христос је, дакле, од Бога, и Апостоли од Христа; обоје је, зато, било према добром поретку од воље Божије. 3. (Апостоли), опет, добивши заповести и испунивши се увереношћу кроз васкрсење Господа нашег Исуса Христа и потврђени речју Божијом, са пуноћом Духа Светога изишли су благовестећи да ће Царство Божије доћи. 4. Проповедајући, пак, по земљама и градовима, они постављаху првенце своје, опробавши их Духом, за епископе и ђаконе оних који буду поверовали. 5. И то није ново, јер је из давних времена написано о епископима и ђаконима. Јер овако вели Писмо на једном месту: Поставићу епископе њихове у правди, и ђаконе њихове у вери".
    [6] Каноне наводим по мом синопсису, јер би било некомотно наводити их све текстуално. Но, свима су доступне збирке у преводима на српски (Милаш, Јевтић), као и на другим језицима тако да их лако може наћи и упоредити. Све сам упоредио са грчким текстом да не би било неких мањкавости, а коментаторе, као што је Валсамон, имамо на изванредном руском сајту: http://www.agioskanon.ru/.   
    [7] http://oodegr.co/oode/biblia/Sxisma_Zilwtikou_Palaioimerologitismou/2_1_10.htm
    [8]http://stanjestvari.com/2015/04/27/%D0%B5%D0%BF%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%80%D0%BF%D0%B8%D0%BA%D0%BC-%D1%83-%D0%B5%D0%B3%D0%B7%D0%B8%D0%BB%D1%83-%D1%85%D0%B8%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%85%D0%BE/


    Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  16. Волим
    Crveni Ignjatije got a reaction from Срђан Шијакињић in Зоран Ђуровић: О Артемијевом рукоположењу Николаја за хорепископа   
    О Артемијевом рукоположењу Николаја за хорепископа
     
    Сатана је тражио да вас веје као пшеницу
    (Лк. 22, 31)
     
    Једна од најнезахвалнијих ствари је полемисати са текстом у коме нема интелектуалног поштења. Није лако де(ре)конструисати све ствари, поготово када оне нису условљене академским мотивима него практичним, тј. у служби су идеологије. Такав случај имамо у апологијској речи канцеларије Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског у егзилу, г. + Артемија.[1] Ја ћу овај текст називати, комодитета ради, Артемијевим именом, мада је очигледно да је настао у сарадњи неколико аутора. Такође ћу настојати да се суздржим уметничких и патосом набијених израза да бих могао разложно да објасним акт који је овај рашчињени епископ направио.
     
    1. Увод
     
    Наиме, дана 26. 4. 2015 у манастиру светог Николаја Мирликијског у Лозници код Чачка, хиротонисан је у (хор)епископски чин архимандрит Николај Николић, као епископ старорашки и лознички. Хиротонију је извршио епископ рашко-призренски и косовско-метохијски у егзилу, Артемије Радосављевић. Како се овај акт оправдава канонима, а моја маленкост се истима и бавила у младости,[2] ја бих се са те стране и позабавио овим проблемом (скраћенице канона које наводим објашњене су у овој ноти).[3]
     
    2. О институцији хорепископа
     
    Хорепископ (сеоски епископ, гр. χωρεπίσκοπος: χωρα - поље, њива, округ, сеоски округ, чин, служба  и ἐπίσκοπος - епископ, лат. corepiscopus, chorepiscopus, vicarius), лице одређено да врши свештеничку службу на селу, руралним подручјима или приградској области. Иако су му се ингеренције мењале током времена, суштина његове службе је у помагању градском епископу, коме је канонски потчињен. Никада није био самосталан као епископ. Та служба је најсличнија, али не и идентична, данашњој улози коју имају помоћни (аузилијарни) епископи и викарни епископи.
    У већини локалних православних цркава ова служба је нестала, а њихово место преузимају протопопови (протојереји). Институција хорепископа (даље хе.) сачувана је у кипарској и грузијској ПЦ. Код Копта хе. службу је установио папа Шенуда III. У католичким црквама грчко-мелкитским и оријенталним то је почасна тутула слична монсињору. Хе. постоје у црквама сиријске традиције: православна сиријска, сиријска католичка, источна асирска, халдејска католичка, православна индијска, католичка сиро-маланкарска, сиро-јаковитска. Овде се хе. носе готово идентично као владике, а често служе као заступници на разним службама доприносећи тако њиховом велељепију.
     
    3. Почетни историјат институције хорепископа и епископа у ПЦ
     
    Структура Речи о хиротонији је хаотична, односно поређана је по одбрамбеним аргументима, па се нема никаква идеја развоја институције хорепископа у ПЦ. Овде бих то покушао да исправим.
    Први писани помен постојања хорепископа у ПЦ имамо код Јевсевија Кесаријског, у његовој Историји Цркве, где помиње њихово присуство на сабору у Антиохији 269, где је осуђен Павле Самосатски. Дакле, средином III в. хе. сигурно постоје на Истоку. Но, од када тачно постоје, то не знамо. Немамо никакво историјско сведочанство. Потпуно је непримерено Артемијево позивање на тврдњу из руске Википедије да тај помен имамо још код папе Климента Римског (Clemens Romanus, Ad. Cor. XLII). Артемије вели: „Међутим, бројни канони и историјски споменици (на пример, Писмо коринћанима Климента Римског) сведоче да је поред епископа града (целе епархије) као његов саслужитељ и помоћник у приградском малом месту постојао хорепископ који је био по благодати и апостолском прејемству потпуно раван градском епископу“.
    Такозвана Климентова посланица (не зна се име писца, тако је идентификован из предања), настала је отприлике 96/7 г. Тачно је да „бројни канони“ сведоче о постојању хе., али није тачно да имамо и друге историјске споменике; зато Артемије, замагљујући ствар, вели успутно „на пример, Писмо коринћанима Климента Римског“. Нема никаквих историјских споменика, а ни Климентова посланица не говори о хе. Наиме, апостолско доба не зна за постојање монархијског епископа у потоњем смислу, односно овом нашем. То је институција која се полако развија из Павлове школе. Наиме, првобитна црква је имала синагогални, тј. синодски начин управе кроз веће стараца (презвитера), који је наследила од Јевреја јер је хришћанство настало као јудејска секта. Како богослужење, тако и управа је наликовала јеврејској. „Климент“ није могао бити никакав папа, односно монархијски епископ, јер је римском црквом управљао колегијум презвитера, и о монархијском епископу Рима може се говорити тек од папе Виктора (189-199), јер, Рим и Александрија су биле последње цркве које су са синодалног прешле на монархијски начин управе.
    Погубно је непознавање историје. Управо овај факт би био довољан да православни заувек зачепе уста паполатристима, јер не постоји никаква директна сукцесија епископства од Петра. Јер, „јака“ папска теза подразумева да је од Петра предата благодат и власт првом папи, па онда следећем итд. Но, све то нема никакве везе са историјском науком, нити ће се наћи више неки католички научник који би слично тврдио. Истина их је ослободила. За сведока тог процеса имамо св. Јеронима који покушава да да један од разлога који су довели до моно-епископата. У писму 146, овако вели: „Апостол јасно показује да су презвитери и епископи једна те иста ствар... Дакле, доказано је без сумње да су епископи и презвитери иста реалност“. Ствари бивају још јасније када Јероним коментарише Посланицу Титу: Презвитер је исто што и владика, а пре него што је демон почео да сеје индивидуалистичке идеје: Ја сам Павлов, ја Аполов, ја Кифин (1 Кор. 1, 12) итд., Црква је била управљана са стране презвитерског колегијума. Како су новокрштени почели да се позивају на појединачне људе као на своје духовне оце, ово је довело до дискусија и раздора. Да би се поделе превазишле и бесконачне дискусије прекинуле, полако се власт преселила у руке једног ко би пресудио. „Зато, као што и презвитери знају да су потчињени једноме који је постављен изнад њих, тако и епископи морају да знају да су изнад презвитера по једном црквеном обичају (ex Ecclesiae consuetudine), а не по апсолутној Господњој наредби (quam dispositionis Dominicae veritate). Уз то, морају да знају да треба да Црквом управљају заједно са презвитерима, опонашајући Мојсија који је, иако имајући  власт да сам управља Израиљом, одабрао себи седамдесет презвитера са којима је управљао народом“ (Commentaria in Epistolam ad Titum, PL 26, 562-563d).[4]
    Дакле, не постоје никакви бројни историјски споменици из простог разлога што није ни било епископа у нашем смислу речи. У апостолско време презвитер и епископ су синоними. Артемије би хтео да ова институција хе. вуче порекло од апостола, али ми о томе немамо никаквог доказа. Чак и да јесте тако, ПЦ је мењала апостолске институције. 1 Тим. 3, 2 вели да „епископ“ буде муж једне жене. Онда Артемије не може да буде епископ. Да ли се овде подразумева презвитер? Не знамо. У сваком случају је глава једне заједнице, предводник. Апостоли јесу постављали такве предводнике по градовима и местима где су проповедали. Само о томе говори „папа Климент“. Никакви хе. се код њега не спомињу.[5] У сваком случају апостолска је институција свештенство (презвитер/епископ/пророк/учитељ) које се после по ингеренцијама раздвајају (не по благодати и прејемству!), тако да Артемије није имао никакве потребе за овим недоказивим вратоломијама. Институција хе. је била канонска и то нико не доводи у сумњу.
    Погледајмо хронолошки шта канони говоре о хе., да би се разумело колика је одрживост Артемијевог наставка: „хорепископ који је био по благодати и апостолском прејемству потпуно раван градском епископу“, мада се, у овом параграфу, нећу задржавати на Артемијевим интерпретацијама.
     
    4. Даљи историјат институције хорепископа у ПЦ
     
    Први помен хе. имамо на Анкир. 314, кан. 13: Хорепископ не сме да рукополаже презвитере и ђаконе без писмене епископове дозволе.[6] Ово означава да је он подчињен свом, градском, епископу. Како су се ствари отимале контроли, градски епископи су забранили хе. да по свом нахођењу рукополажу. Интересантно је да Валсамон неће да се упушта у шире тумачење овог канона, јер вели да је то бесмислено зато што више нема хе. Најбитнији моменат је да хе., има munus ordinandi (дар рукополагања) који припада владици, па може да рукополаже презвитере и ђаконе, али нема јуриздикцијску моћ, него ради као легат једног еп.
    Затим налазимо Неок. 314-319, кан. 13: Сеоски презвитери не могу вршити принос у градској цркви, осим кад их позову епископи или градски презвитери да их замене, јер морају одсуствовати; 14: Хорепископи могу, јер су они слика седамдесеторице апостола. Сабор прави аналогију 12 апостола = градски еп., 70 апостола = хе. На овом сабору су волели симболику бројева па у кан. 15: Треба у сваком граду да буде седам ђакона, ма колико он велик био, јер се тако каже у књизи Дела (6, 1-6). Овај канон је после избачен као погрешно тумачење Писма, Трул. (692) 16: Не треба да важи правило које је донео Неокесаријски сабор, наиме, да у сваком граду треба да буде седам ђакона, јер је то произишло из погрешног тумачења једног места из Дела Апостолских. Треба прихватити мишљење Јована Златоустог, да се под тим ђаконима не могу подразумевати рукоположени ђакони, него просто служитељи, који су се бринули о потребама људи, а не о светим Тајнама.
    I Вас. 325, кан. 8: Клирици оних који се називају катарима, тј. чистима, примају се у Цркву стављањем руку на њих, и тада могу остати клирици. Морају писмено потврдити да ће држати догмате и општити са другобрачнима и палима који су издржали своју казну. Тамо где нема клирика католичке Цркве, они нека остану клирици. Тамо пак где има епископа, катарски епископ ће бити презвитер или хорепископ или ће задржати само име епископско, јер не могу бити два епископа у једном граду. Канон недвосмислено, као и претходни, показује да је презвитерска и еп. благодат иста, али да се правно разликују ингеренције. Наиме, никаква деградација не погађа катарског епископа, него ће само бити у благодати (чину) коју поседује, а која се назива презвитерском, хе. (зависи од расположивог места да ли ће се звати презвитером или хе.); тиме се чува институција монархијског епископа, првог који је изнад осталих.
    Антиох. 341, кан. 8: Сеоски презвитери не могу давати канонске листе, него само просте; хорепископи који су ван сумње, могу давати писма, тј. листе мира. 10: Они који су предстојатељи у селима и мањим местима, такозвани хорепископи, мада су и рукоположени као епископи, могу постављати читаче, ипођаконе и заклињаче. Ђаконе и презвитере не могу рукополагати без епископа коме су потчињени; хорепископе поставља градски епископ коме припадају. Хе. могу да дају, оно што ми данас зовемо, „канонски отпуст“, тако да лице може да пређе у другу епархију. Но, то могу да чине само ако нису под неким судским процесом. Наиме, дешавало се да разни хе. мешетари отпуштају сумњиве особе или преваранте, тако да су их други по незнању примали.
    Ако су пак претходни канони допуштали да хе. могу рукополагати ђаконе и презвитере, кан. 10, како тумачи Валсамон, забрањује им то сасвим. Наиме, иако су примили епископско рукоположење, речи „без епископа“ (δίχα τοῦ ἐν τῇ πόλει ἐπισκόπου) не означавају „без дозволе епископа“, него да градски епископ има да обави то рукоположење. Валсамон има право, јер гр. придев δίχα значи растављено на две гомиле, места, одвојено, сасвим сам, несложно, противно. Дакле, од 341 можемо рачунати да хе. губи право рукополагања презвитера и ђакона. Наравно да канон није одмах и у целој цркви прихваћен, зато да видимо даље.
    Сард. 343, кан. 6. Не треба никако поставити епископа у селу или малом граду где је довољан један презвитер (Μὴ ἐξεῖναι δὲ ἁπλῶς καθιστᾷν ἐπίσκοπον ἐν κώμῃ τινὶ ἢ βραχείᾳ πόλει, ᾗ τινι καὶ εἷς μόνος πρεσβύτερος ἐπαρκεῖ), да се не би омаловажавало епископство. Ако неки мали град постане великим, треба му поставити епископа. Сардички сабор жели да забрани сасвим институцију хе. Користи прилог ἁπλῶς, који значи никако, нипошто. Институција (титула, име) епископа је добила на толико великом достојанству да он не може бити на селу.
    Лаод., крај четвртог века, у кан. 57, понавља Сард. забрану: Не треба постављати епископе у селима и малим местима, него периодевте. Епископи који су већ постављени у таквим местима, не могу да раде ништа без дозволе градског епископа; исто важи за презвитере. Овај канон је још рестриктивнији. Даје се надзорницима, легатима да обилазе та мања места, а сугерише се да када помру хе. који су тамо већ били постављени, да се други не рукополажу. Канон да наслутити и да чак ни ниже клирике ови хе. нису могли рукопроизводити.
    Вас. Вел. + 379, у кан. 89 вели: Ако се настави са непоштовањем правила Отаца, доћи ће до кобних последица. Једно од правила који се крше, јесте оно које забрањује да се постављају црквени служитељи без пажљивог испитивања. Хорепископ не може да постави некога без одобрења градског епископа; ако га постави, тај се враћа у ред лаика.
    Писмо је датирано 370 г. Прва ствар коју је Василије урадио је била да доведе у ред епархију. Поткресао је крила хе., који су без икаквог одобрења рукополагали, а мотивисани различитим побудама као што су непотизам, или опасност од предстојећег рата (φόβῳ τῆς στρατολογίας), па Василије жели да стане на реп тима који су у црквену службу ушли из сличних разлога, а недостојни, јер он хоће да „поново успостави правила Отаца“ (ἀναγκαίως ἦλθον εἰς τὸ ἀνανεώσασθαι τοὺς τῶν Πατέρων κανόνας).
    VII Вас. 787 кан. 14: Клирике може постављати само епископ. Игумани који су презвитери и хорепископи могу постављати читаче, али само у свом храму и по пуномоћју коју им даје епископ. Овде су по презвитерству изједначени игумани и хе. Но, дато им је право да рукопроизводе чтечеве. Нема више права за рукополагање ђакона и презвитера јер се усвојила кроз Трул. 2 одредба Антиох. 8. Види се да препоруке Сард. 6 и Лаод. 57, о забрани рукополагања хе., нису још добиле на консенсусу, али су хе., јасно ограничени на презвитерску службу, односно да не могу да функционишу као потпуни епископи.
     
    5. Артемијева апологија у светлу канона
     
    Пошто је напокон терен разминиран, можемо да пређемо на Артемијево образложење чина рукоположења бившег архимандрита Николаја Николића у чин хе. Најпре да поменем да формално чин није проблематичан. Сваки православни еп. може да рукоположи хе. Та институција никада није званично укинута, мада се не поштује препорука сард. и лаод. сабора, иако су њихови канони стављени на снагу трулским сабором. Видели смо пак да је Византија изгубила ту институцију јер је прихватила ове одредбе. Зато Валсамон и неће да се задржава око овог историјског а не више правног питања. Нећу да прибегнем непристојном аргументу како та институција не постоји у светосавској цркви и како је угашена у готово свим ПЦ, и то са правом; јер, Сард. 6 и Лаод. 57 су потврђени кроз Трул. 2. Но, неко би могао да каже: „Ипак ми не знамо шта су тачно трулски оци одобрили од ових канона“. Наравно да је овакав аргумент детињаст, али сличних детињарија и будалаштина смо се нагледали у историји цркве. Да Артемије нема мене за саговорника, него неког другог Артемија, чуо би: „Трулски сабор потврђује Сард. и Лаод. каноне, тачка“! Нема рукополагања хе. Но, на сву срећу, ја нисам Артемије.
    Видели смо да служба хе. има дубоке корене и да се у једном општијем смислу може позивати на апостолску установу, мада никако и у строгом смислу, као што смо видели неутемељеност позивања на папу Климента и као што је непримерено читати термине из апостолске и субапостолске епохе у нашем кључу. То би био дилетантизам.
    Нама пак Артемије тумачи зашто је настала служба хе. Вели: „Како би Црква изашла на крај са јересима и прогонима, које је трпела од безбожних јеретика и осталих богобораца, морала је у своје свештено предање да угради и установи институцију хорепископа. Црква, као брижна мати, породила је и изнедрила канонско предање хиротонисања хорепископа, од стране епископа једне епархије, онда када је у временима борбе за очување вере православне и тиме очување Цркве, било потребно више епископа, чак и на нивоу једне епархије. Хорепископи су, дакле, део предања које је изникло из крваве и дуге борбе Цркве са јересима и јеретицима, када је за Њу најважније и пресудно било изборити се са јересима и јеретицима и осталим гонитељима Цркве“.
    Ово су, најблаже речено, бесмислице. Опростите на тешкој речи, али када појасним, онда ће бити јасно да је мој израз и благ. Нигде ни у једном документу који се бави институцијом хе., нисмо наишли на ово образложење. Сигурно би га неко поменуо. Где је ово Артемије прочитао? Ми прођосмо све каноне, нигде помена да су хе. света инквизиција ПЦ! Црква не може да породи канонско предање, него да следи предање. Црква данас порађа предање? Зашто нас онда оптужују за новотарство? Црква следи предање зато што је оно дато с' више. Наравно да га промишља и креира. Не сипа се као у бунар. Но, ако је институција хе. од апостола, зашто се онда накнадно „порађа“? Ако је институција хе. од апостола, какве су се то јереси по селима проповедале када пре апостолске проповеди сељаци нису чули за Христа? Апостоли су проповедали готово искључиво по градовима. Наравно да нису пропуштали прилику да и у мањим местима, где су пролазили, не говоре о Месији. Но, никакве хе. нису рукополагали да би се ови препирали са јеретицима.
    Поставља се питање: презвитери и ђакони не треба да се боре против јереси? Обични лаици, ткз. царско свештенство, треба да ћуте када им хуле на Господа? Кад су они довољни, зашто би хе. били „инквизитори“, специјалне снаге за борбу против јереси? Логика и текстови нам говоре да Артемије нешто фантазира.
    У позадини овог фантазма лежи идеја да епископски дар подразумева пуноћу свих дарова. Да је неки „супермен“. Довољно је осврнути се око себе и видети да то није тако. Да и они као људи имају посебне дарове, а као епископи су постављени да управљају црквама. Многима је за топлу препоруку да не проповедају. Црква зна за лаике и ниже клирике који су били бранитељи вере. Никакав епископски дар није потребан за то. Максим Исповедник, на кога се Радосављевић толико позива беше обичан монах. Лаик. Ни ђакон, ни поп. А такав стуб православља! И православље преживе без хе.! Са друге стране, немамо ниједно хе. име које је забележено у борби против јереси. Други разлог за ово (да не кажем какво) тумачење, налази се и у „актуализовању“ борбе против јереси, али на то ћу се осврнути касније.
    Владика на литургији рукополаже презвитере и остале клирике. То може да чини сам. Епископа не може сам да рукоположи. Канони експлицитно бране: Епископа треба у принципу постављати када се сакупе сви епископи из епархије. Ако се мора другачије, онда бар тројица нека га поставе, и то кад остали епископи пошаљу сагласна писма. Све то треба и митрополит да потврди (I Вас. 4). Црква одређује да владика бива одобрен од сабора да се не би десило да неки индивидуалац утрчи и онда изазове пометњу. Зато треба консенсус. Не може сваки епископ засебно да рукополаже друге. Тиме се чува црквени поредак. То је био механизам самозаштите. Мало превазиђен, али је још на снази.
    Рукоположење, добијање епископског чина, није магијски акт. Оно се врши у заједници. Не може један владика да га да. То важи и за хе. Не може епископска благодат да се преда од једног владике. Ако је хе. епископ, онда као нужни услов мора да има рукоположење од више владика. Нема пресипања „епископске благодати“ са једног на другог. За то ПЦ не зна. Испада да је Николај поново рукоположен за презвитера!
    Артемије није разумео шта значи хиротонисања хе. од стране „епископа једне епархије“, јер то не подразумева да га један може рукоположити. Не, тиме су се само штитила права надлежног градског епископа, јер су неки прибегавали митрополитима или патријарсима не би ли се домогли чина, желећи да заобиђу надлежног епископа са којим нису могли да се договоре, о чему говори Валсамон тумачећи Антиох. 10. Да је Артемијево тумачење неосновано, види се и из текста IV Вас. 2: Ко продаје рукоположење или произвођење на неку црквену функцију (епископа, хорепископа, презвитера итд.) - а то никако није ствар за продају - нека се свргне, а такође и онај ко је то купио. Посредник, ако је клирик, нека се свргне, а ако је верник или монах, нека се анатемише. Текст каже буквално: „Ако неки епископ за паре рукоположи... епископа, хорепископа“ (Εἴ τις ἐπίσκοπος, ἐπὶ χρήμασι χειροτονίαν ποιήσαιτο... ἐπίσκοπον, ἢ χωρεπίσκοπον...). Ако бисмо читали канон као Артемије, испало би да један епископ може да рукоположи другог. Наиме, овде се не помињу други, а знамо да нужно морају да буду други епископи присутни на епископској хиротонији, јер је то већ успостављено, како видесмо 325 г., а овде смо у 451 г. Не постоји ниједан канон који тврди да један епископ може да рукоположи другог. Антиох. 10 не тврди да само један епископ рукополаже хе.: „А хорепископ се поставља од епископа града од кога зависи“ (Χωρεπίσκοπον δὲ γίνεσθαι ὑπὸ τοῦ τῆς πόλεως, ᾗ ὑπόκειται, ἐπισκόπου). Не пише ни μόνου ἐπισκόπου нити υφ ενός. Да је тако написано, онда би Артемије имао право. Овако га нема. Ова суманута идеја је пала само на памет још матејевцима,[7] грчким отпадницима, али са православним предањем нема ништа заједничког.    
    Све што остаје Артемију је да тврди или да је рукоположио поново Николаја у презвитера, или да за епископско рукоположење није потребно барем тројица епископа.
    Несхватљиво је и следеће: „То је изазвало сушту потребу за постављењем хорепископа, канонски зависног од епископа рашко-призренског у егзилу Артемија, који га је и поставио. Овим чином не вређа се епископско достојанство јер је Старорашка област, поверена хорепископу, владици Николају, заправо простор древне Рашке епархије, која је својевремно била и митрополија, са седиштем у Новом Пазару, а обухвата новопазарску и тутинску општину, док су у условима прогонства њему на управу предати наши верници и катакомбе у области општине Чачак као и у следећим окрузима у Србији: Златиборском, Моравичком, Рашком, Расинском, Топличком, Нишавском, Јабланичком, Пчињском и Пиротском“. Из канона које видесмо, како је Николај хе. кад му је дата бивша митрополија, комад старе Србије са градовима? Када је неки хе. имао власт архиепископа и патријарха? Још се вели како није повређен углед владичански! Како би био повређен кад о овој области ни многи митрополити нису могли да сањају! Можда нисмо обавештени да је Артемије постао свеправославни патријарх? Онда би то имало смисла. Овако, изазива само нагон за...
    После свега прочитаног можемо само да се смејемо над: „у постављању хорепископа Николаја ниједан канон није повређен“.
     
    5. Артемије, завршни чин
     
    Све у свему, ово је једна јако тужна прича. Прича о нашој изгубљености. Залуталости, несналажењу, незрелости. Људи из цркве и политичари не падају са неба. Долазе нам из народа. Занесу се. Направи се врзино коло. Заплету се као пиле у кучине. Немајући довољно љубави ка Богу почињу да мисле само о себи. О свом свету. Како га они замишљају. А то су пречесто уски, скучени светови. Нема светлости, нема Бога, само хипертрофирани его. Као да не желимо да схватимо да је Бог изнад нас. Да га ми нисмо створили, него он нас и цео свет. А ми бисмо да мало уредимо тај свет. Бог није био довољно паметан...
    Артемије прогласи СПЦ за јеретичку, бранитељ канона, све каноне прекрши, тужилац јереси, паде у јерес Донатову и Новацијанову. Сам је био у тој „јеретичкој“ СПЦ у којој су били Јустин Поповић и Николај Велимировић. „Свејерес екуменизма“ је постојала и за живота ове двојице. Но, они нису напустили цркву. Николај је био активни учесник у екуменским дијалозима. Артемије је од те цркве изабран за епископа, као што је од исте и рашчињен.
    Радосављевић би, хипотетички, могао да се позове на каноне Цариградског сабора одржаног у храму Светих Апостола (859 и 861): 14: Епископ који прекине општење са својим митрополитом, и не хтедне да га помиње на литургији, пре доношења саборске пресуде, нека се свргне, и 15: Да се свргну они који прекину општење са патријархом, пре него се донесе саборска одлука. Ова правила не погађају оне, који се пре доношења саборске одлуке, одвоје од епископа који проповеда јерес.
    Артемије пак поступа по овом канону али се лукаво на њега не позива, зато што је канон веома прецизан и онемогућава било какву арбитрарност, јер говори о проповедању већ осуђених јереси: „А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или од Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и откривене главе о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборне одлуке оделили се од таквога епископа, него ће, напротив, бити заслужни части која православнима пристоји“.
    Ниједан српски владика не проповеда филиокве, папску власт у западном кључу, незаблудивост (на страну што скоро сваки мисли интимно за себе да је непогрешив) или непорочно зачеће (мада је било Отаца који су били склони том учењу, па га чак и потврђивали)... О екуменском дијалогу свако може да мисли приватно оно што жели, али факат је да ниједан општи или помесни православни сабор није осудио екуменизам као јерес, док етнофилетизам јесте. Екуменски сабор је био и Флорентински, а тамо је и св. Марко Ефески певао, љубио се са папом... И он јеретик?
    Када су се грчки старокалендарци одвојили од званичне цркве, они су се позивали на овај канон (јер није било великог сабора који би осудио новокалендарце). Само, онда се не разуме зашто се светитељи, Николај Охридски и Јустин Ћелијски, нису одвојили од цркве. Новокалендарство неко може да сматра најцрњом јереси, али то његово приватно мишљење не обавезује никога. Због тога сви они који се одвоје од поглавара цркве који не проповеда сабором осуђену „јерес“, бивају рашчињени по овом канону. Јеретиком би неки од ових необдарених интелигенцијом прогласио и Максима Исповедника и Кирила Александријског јер су исповедали филиокве.
    Артемије би био по овим канонима рашчињен чак и када га Сабор не би рашчинио. Сабор га је пак већ одавно рашчинио. Сви акти које он чини као епископ су ништавни. Чак није битно ни да ли је неко праведно или неправедно рашчињен. Рашчињени епископ може да прибегне вишој инстанци. Артемије би могао, јер видесмо да он каноне не гледа хронолошки него како њему одговара, да тражи од папе да га врати у епископско достојанство. Наиме, Сард. 3: Међусобан спор два епископа, нека се расправи у њиховој епархији. Епископ који је незадовољан пресудом, може да тражи од Јулија, епископа Римског, јер треба одати почаст успомени  апостола Петра, да му се обнови спор, и да назначи епископе који ће судити. Ако пак не може да докаже да је оправдано то што хоће обнову процеса, нека пресуда остане на снази; 4: Не треба поставити на место свргнутог епископа другога, све док Римски епископ не одлучи да ли ће се обновити процес. Црква је апелационо право дала римском папи. Наравно, не само Јулију, него папи као институцији. Зато су њему прибегавали византијски светитељи када су имали какав спор (Максим Исповедник, Теодор Студит, Игњатије итд.). Проблем је што Артемије не може да прибегне папи зато што ПЦ и КЦ још немају канонског и евхаристијског јединства, мада су анатеме укинуте. Папа би могао да замоли патријарха Иринеја, али правно не би могао да га присили да се обнови процес. По логици ствари, апелационо право је прешло на цариградског патријарха. Коначни проблем је што су сви поглавари православних цркава прихватили одлуку сабора СПЦ о Артемијевом рашчињењу.
    Канони забрањују и регуларним епископима да рукополажу у туђим епархијама, односно тамо где су канонски епископи (нпр. Антиох. 22). Наравно да је казна рашчињење. У овом конкретном случају имамо посла само са сектом. Нико не може данас забранити суботарима или пентекосталцима да постављају њихове пасторе. Нико то не може забранити ни Артемију. У древним временима Артемијеве присталице би гонио царски закон, али тога данас немамо. Такође ми је несхватљива и претерана икономија коју је патријарх Иринеј показао према Артемију задржавши му монашки статус. Монашки завет подразумева послушање. Он би морао да буде у неком манастиру где би био на послушању код игумана. По Душановом Законику, одбеглог монаха би заточили у ћелији у манастиру све док не би изјавио да неће више да бежи и да ће ходати само у манастирском кругу. Но, на срећу или жалост, овај закон је данас неприменљив.
    Привео бих и духовит осврт Александра Живковића: „Шта значи прича да је епархијски систем старији од митрополијског или патријаршијског, нијесу ли ови потоњи ваљано кодификовани на Васељенским саборима? Какво образложење на познату ствар да два епископа не смију бити у истом граду, може да пружи епископ Артемије, који по туђим епархијама отвара 'катакомбе', служи итд? По канонима 'страни' епископ не смије ни да бесједи на територији другог епископа, без благослова овог, да се не би показивао 'ученији' пред вјерницима, а, камоли шта друго. Није било мудрости да се епископу Артемију по умировљењу дозволи да духовно руководи косовско-метохијским и рашким монаштвом које то жели, али то не може да буде оправдање за канонски беспоредак. Даље, Артемије се поистоветио са својим 'архинепријатељем' браничевским Игнатијем по учењу да је Први, само онај Први у епархијама. Без Првог у сваком народу и епархијски архијереј да не чини ништа значајније, кажу канони“.[8]
    Приводећи крају овај кратки осврт који није оптерећен нотама и свом потребном научном апаратуром (јер ни Артемијев текст није такав), мада се оне могу додати у неком другом моменту, поменућу још једно Радосављевићево „оправдање“: „Опште прихваћено канонско начело у Цркви јесте да свети канони, будући прописивани за уређење функционисања Цркве у редовним околностима, као такви у пуном смислу и важе само у редовним околностима, када се Црква наслађује благословеним миром“. Када питате Артемија: У ком канону, пријатељу, то пише? -  он ћути. То је његово мудровање. Већ смо видели Василија Великог који за канонски беспоредак не оправдава ни ратно стање! Нека се мени не верује, ни Василију, али имамо и каноне светог Григорија Чудотворца: 2: Да се истерају из Цркве они који, користећи најезду варвара пљачкају, јер помишљају да је то дозвољено у таквој прилици; 3: Треба се сетити да је Ахаров грех погодио цео народ (Ис. Нав. гл. 7), али је његов грех био лакши од греха наших верника, јер је он узео од непријатеља, а ови од сабраће; 4: Нека се нико не изговара тиме да је нашао неку ствар, јер је забрањено да се извлачи корист из нађеног, како од онога што се брату загубило (Пнз. 22, 1-3), тако и од непријатељевог (Изл. 4, 5).
    Црква је стално у рату. Живи је организам. Када нема „мученика у крви“, има „мученике савести“. Духовни рат је непрестан. Канони су оружје. Због тога нема ниједног канона који би потврдио њихову суспензију у ванредним околностима. Наравно, канони нису догмати, подложни су мењању зато што се односе на дисциплину и очување поретка у цркви. Да се онемогући анархија, коју управо Артемије и његови следбеници желе да уведу, не сећајући се Кипријанових речи да ни мученичка смрт не може искупити грех раскола, или: Ко квари каноне, поквариће њега Бог.
    Артемије прибегава провидним софизмима у својој егзегези канона, а није ни први ни последњи. Невероватне ствари могу пасти софистима на памет. Нпр. у канону 91 Василије Велики каже: Не сме се узети новац да би се неко рукоположио, јер је то продаја благодати. Софистичко је правдање неких који кажу, да не узимају новац за време рукоположења, него после, јер је узимање узимање, ма кад да се обави. Тако видесмо и Артемијеве софизме када тврди да један епископ може да рукоположи хе., да су ови настали из потребе да би се борило са јересима, да се канони суспендују у ванредним околностима, да је његова епархија католичка црква (то је свака евхаристија јер конституише цело есхатолошко Христово тело, али није таква ако је ван општења са осталим ПЦ), да се не вређа епископско достојанство јер је Николај рукоположен за село Лозницу (а фактички делује на подручју које је веће од многих древних митрополија, и које обухвата градове).
    Артемије неће да чита хронолошки каноне јер му то не одговара. Наиме, наредни канони поништавају претходне или их надграђују. Тиме се види да је институција хе. укинута (како урадише византинци), трансформисана у викарног или помоћног епископа, односно да је фактички сведена на презвитерску улогу. Зашто Артемије не чита хронолошки? Не одговара му јер у свом софистичком уму хоће да из чињенице да је хе. епископ узме да му да да рукополаже презвитере и ђаконе (што је канонима укинуто). Онда ће са њиме и да рукополаже друге епископе, све правдајући овим перверзним тумачењем канона. То је све тешко иживљавање над канонским поретком цркве. Но, може му се. Наравно не по црквеном закону.
    Могао бих да помогнем Артемију. Он може да се позове на апостолску праксу (Марко јеванђелиста) александријске цркве где су презвитери рукополагали владику, који се звао најпре баба (у преводу ђед), а после папа. Но, ни Север Антиохијски, један од најумнијих јеретика, није отишао у овакво „резоновање“. Казао је: јесте да је древна пракса александријске цркве била да епископа рукополажу презвитери, ми се пак морамо држати нових канонских одредби, никејског сабора, који одређује да најмање тројица епископа рукополажу другог. Дакле, Артемије има елегантније и интелектуално поштеније решење: ванредна је ситуација, нека презвитери рукополажу владике! Па ни св. авва Пимен, када су му дошли неки који су одбили да буду у заједници са александријским папом, говорећи да је овај јеретик јер је и рукоположен од презвитера, није осудио александријску праксу (Apophthegmata patrum, Abba Poimen 77, PG 65, 341B)! Још да приметим, александријска пракса је исправнија јер сабор поставља епископа, а не један.
    Сада и мени може да падне на памет идеја: рани епископи су били жењени све до одлуке трулског сабора, мада су и касније постојали, да узмем двојицу-тројицу презвитера или рашчињених владика па и мене да рукоположе за владику! - Није ово смешно, ово је жалосно. Јасно је да је неканонско рукоположење које је Артемије обавио, као што ни Николај не може да рукополаже презвитере и ђаконе, па све и када би био канонски хе. Но, гледајући како бивши епископ размишља, онда је све могуће: Хајде да се играмо цркве!
     
     
     
    О. Зоран Ђуровић
     
    Рим, 29.04.2015
             
             

    [1] Текст образложења је пренело више медија, а имамо га и на „Стању ствари“ (СС): http://wp.me/p3RqN8-4gm. Текст је насловљен: „Р еч о хиротонији новопостављеног хорепископа Николаја старорашког и лозничког“.
    [2] З. Ђуровић, Црквени канони. Синопсис, Београд 1997.
    [3] I Вас. - I Васељенски
    IV Вас. - IV Васељенски
    VII Вас. - VII Васељенски
    Трул. - Трулски
    Антиох. - Антиохија  
    Анкир. - Анкира
    Неок. - Неокесарија
    Сард. - Сардика
    Лаод. - Лаодикија
    Вас. Вел. - Василије Кесаријски (Велики).
    [4] О преласку са презвитерског на монархијански модел управе Црквом, видети: M. Simonetti, Roma cristiana tra vescovi e presbiteri, in Vetera Christianorum, 43 (2006) 5-17; id., Presbiteri e vescovi nella chiesa del I e II secolo, in Vetera Christianorum, 33 (1996) 115-132; A. Viciano, “Vescovo”, in Nuovo Dizionario Patristico e di antichità cristiane, a cura di A. Di Berardino, Genova-Milano 2008, pp. 5584-5593. J. Zizioulas, Épiskopè et Épiskopos dans l'Église primitive: bref inventaire de la documentation, in Irénikon 56 (1983) 484- 502; R. M. Hübner, Die Anfünge von Diakonat, Presbyteriat und Episkopat in der frühen Kirche, in A. Rauch - P. Imbof (eds.), Das Priestertum in der Einen Kirche, Aschaffenburg 1987, 45-89; J. Neumann, Bischof  I: TRE 6 (1980) 653-682; Damiano Spataru, Sacerdoti e diaconesse: la gerarchia ecclesiastica secondo i padri cappadoci,  [Claustrum 27], ed. Studio Domenicano, 2007.           
    [5] „ХLIII. 1. Апостоли су постали благовесници нама од Господа Исуса Христа, Исус Христос је послан од Бога. 2. Христос је, дакле, од Бога, и Апостоли од Христа; обоје је, зато, било према добром поретку од воље Божије. 3. (Апостоли), опет, добивши заповести и испунивши се увереношћу кроз васкрсење Господа нашег Исуса Христа и потврђени речју Божијом, са пуноћом Духа Светога изишли су благовестећи да ће Царство Божије доћи. 4. Проповедајући, пак, по земљама и градовима, они постављаху првенце своје, опробавши их Духом, за епископе и ђаконе оних који буду поверовали. 5. И то није ново, јер је из давних времена написано о епископима и ђаконима. Јер овако вели Писмо на једном месту: Поставићу епископе њихове у правди, и ђаконе њихове у вери".
    [6] Каноне наводим по мом синопсису, јер би било некомотно наводити их све текстуално. Но, свима су доступне збирке у преводима на српски (Милаш, Јевтић), као и на другим језицима тако да их лако може наћи и упоредити. Све сам упоредио са грчким текстом да не би било неких мањкавости, а коментаторе, као што је Валсамон, имамо на изванредном руском сајту: http://www.agioskanon.ru/.   
    [7] http://oodegr.co/oode/biblia/Sxisma_Zilwtikou_Palaioimerologitismou/2_1_10.htm
    [8]http://stanjestvari.com/2015/04/27/%D0%B5%D0%BF%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%80%D0%BF%D0%B8%D0%BA%D0%BC-%D1%83-%D0%B5%D0%B3%D0%B7%D0%B8%D0%BB%D1%83-%D1%85%D0%B8%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%85%D0%BE/


    Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  17. Волим
    Crveni Ignjatije got a reaction from Плутон in Зоран Ђуровић: О Артемијевом рукоположењу Николаја за хорепископа   
    О Артемијевом рукоположењу Николаја за хорепископа
     
    Сатана је тражио да вас веје као пшеницу
    (Лк. 22, 31)
     
    Једна од најнезахвалнијих ствари је полемисати са текстом у коме нема интелектуалног поштења. Није лако де(ре)конструисати све ствари, поготово када оне нису условљене академским мотивима него практичним, тј. у служби су идеологије. Такав случај имамо у апологијској речи канцеларије Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског у егзилу, г. + Артемија.[1] Ја ћу овај текст називати, комодитета ради, Артемијевим именом, мада је очигледно да је настао у сарадњи неколико аутора. Такође ћу настојати да се суздржим уметничких и патосом набијених израза да бих могао разложно да објасним акт који је овај рашчињени епископ направио.
     
    1. Увод
     
    Наиме, дана 26. 4. 2015 у манастиру светог Николаја Мирликијског у Лозници код Чачка, хиротонисан је у (хор)епископски чин архимандрит Николај Николић, као епископ старорашки и лознички. Хиротонију је извршио епископ рашко-призренски и косовско-метохијски у егзилу, Артемије Радосављевић. Како се овај акт оправдава канонима, а моја маленкост се истима и бавила у младости,[2] ја бих се са те стране и позабавио овим проблемом (скраћенице канона које наводим објашњене су у овој ноти).[3]
     
    2. О институцији хорепископа
     
    Хорепископ (сеоски епископ, гр. χωρεπίσκοπος: χωρα - поље, њива, округ, сеоски округ, чин, служба  и ἐπίσκοπος - епископ, лат. corepiscopus, chorepiscopus, vicarius), лице одређено да врши свештеничку службу на селу, руралним подручјима или приградској области. Иако су му се ингеренције мењале током времена, суштина његове службе је у помагању градском епископу, коме је канонски потчињен. Никада није био самосталан као епископ. Та служба је најсличнија, али не и идентична, данашњој улози коју имају помоћни (аузилијарни) епископи и викарни епископи.
    У већини локалних православних цркава ова служба је нестала, а њихово место преузимају протопопови (протојереји). Институција хорепископа (даље хе.) сачувана је у кипарској и грузијској ПЦ. Код Копта хе. службу је установио папа Шенуда III. У католичким црквама грчко-мелкитским и оријенталним то је почасна тутула слична монсињору. Хе. постоје у црквама сиријске традиције: православна сиријска, сиријска католичка, источна асирска, халдејска католичка, православна индијска, католичка сиро-маланкарска, сиро-јаковитска. Овде се хе. носе готово идентично као владике, а често служе као заступници на разним службама доприносећи тако њиховом велељепију.
     
    3. Почетни историјат институције хорепископа и епископа у ПЦ
     
    Структура Речи о хиротонији је хаотична, односно поређана је по одбрамбеним аргументима, па се нема никаква идеја развоја институције хорепископа у ПЦ. Овде бих то покушао да исправим.
    Први писани помен постојања хорепископа у ПЦ имамо код Јевсевија Кесаријског, у његовој Историји Цркве, где помиње њихово присуство на сабору у Антиохији 269, где је осуђен Павле Самосатски. Дакле, средином III в. хе. сигурно постоје на Истоку. Но, од када тачно постоје, то не знамо. Немамо никакво историјско сведочанство. Потпуно је непримерено Артемијево позивање на тврдњу из руске Википедије да тај помен имамо још код папе Климента Римског (Clemens Romanus, Ad. Cor. XLII). Артемије вели: „Међутим, бројни канони и историјски споменици (на пример, Писмо коринћанима Климента Римског) сведоче да је поред епископа града (целе епархије) као његов саслужитељ и помоћник у приградском малом месту постојао хорепископ који је био по благодати и апостолском прејемству потпуно раван градском епископу“.
    Такозвана Климентова посланица (не зна се име писца, тако је идентификован из предања), настала је отприлике 96/7 г. Тачно је да „бројни канони“ сведоче о постојању хе., али није тачно да имамо и друге историјске споменике; зато Артемије, замагљујући ствар, вели успутно „на пример, Писмо коринћанима Климента Римског“. Нема никаквих историјских споменика, а ни Климентова посланица не говори о хе. Наиме, апостолско доба не зна за постојање монархијског епископа у потоњем смислу, односно овом нашем. То је институција која се полако развија из Павлове школе. Наиме, првобитна црква је имала синагогални, тј. синодски начин управе кроз веће стараца (презвитера), који је наследила од Јевреја јер је хришћанство настало као јудејска секта. Како богослужење, тако и управа је наликовала јеврејској. „Климент“ није могао бити никакав папа, односно монархијски епископ, јер је римском црквом управљао колегијум презвитера, и о монархијском епископу Рима може се говорити тек од папе Виктора (189-199), јер, Рим и Александрија су биле последње цркве које су са синодалног прешле на монархијски начин управе.
    Погубно је непознавање историје. Управо овај факт би био довољан да православни заувек зачепе уста паполатристима, јер не постоји никаква директна сукцесија епископства од Петра. Јер, „јака“ папска теза подразумева да је од Петра предата благодат и власт првом папи, па онда следећем итд. Но, све то нема никакве везе са историјском науком, нити ће се наћи више неки католички научник који би слично тврдио. Истина их је ослободила. За сведока тог процеса имамо св. Јеронима који покушава да да један од разлога који су довели до моно-епископата. У писму 146, овако вели: „Апостол јасно показује да су презвитери и епископи једна те иста ствар... Дакле, доказано је без сумње да су епископи и презвитери иста реалност“. Ствари бивају још јасније када Јероним коментарише Посланицу Титу: Презвитер је исто што и владика, а пре него што је демон почео да сеје индивидуалистичке идеје: Ја сам Павлов, ја Аполов, ја Кифин (1 Кор. 1, 12) итд., Црква је била управљана са стране презвитерског колегијума. Како су новокрштени почели да се позивају на појединачне људе као на своје духовне оце, ово је довело до дискусија и раздора. Да би се поделе превазишле и бесконачне дискусије прекинуле, полако се власт преселила у руке једног ко би пресудио. „Зато, као што и презвитери знају да су потчињени једноме који је постављен изнад њих, тако и епископи морају да знају да су изнад презвитера по једном црквеном обичају (ex Ecclesiae consuetudine), а не по апсолутној Господњој наредби (quam dispositionis Dominicae veritate). Уз то, морају да знају да треба да Црквом управљају заједно са презвитерима, опонашајући Мојсија који је, иако имајући  власт да сам управља Израиљом, одабрао себи седамдесет презвитера са којима је управљао народом“ (Commentaria in Epistolam ad Titum, PL 26, 562-563d).[4]
    Дакле, не постоје никакви бројни историјски споменици из простог разлога што није ни било епископа у нашем смислу речи. У апостолско време презвитер и епископ су синоними. Артемије би хтео да ова институција хе. вуче порекло од апостола, али ми о томе немамо никаквог доказа. Чак и да јесте тако, ПЦ је мењала апостолске институције. 1 Тим. 3, 2 вели да „епископ“ буде муж једне жене. Онда Артемије не може да буде епископ. Да ли се овде подразумева презвитер? Не знамо. У сваком случају је глава једне заједнице, предводник. Апостоли јесу постављали такве предводнике по градовима и местима где су проповедали. Само о томе говори „папа Климент“. Никакви хе. се код њега не спомињу.[5] У сваком случају апостолска је институција свештенство (презвитер/епископ/пророк/учитељ) које се после по ингеренцијама раздвајају (не по благодати и прејемству!), тако да Артемије није имао никакве потребе за овим недоказивим вратоломијама. Институција хе. је била канонска и то нико не доводи у сумњу.
    Погледајмо хронолошки шта канони говоре о хе., да би се разумело колика је одрживост Артемијевог наставка: „хорепископ који је био по благодати и апостолском прејемству потпуно раван градском епископу“, мада се, у овом параграфу, нећу задржавати на Артемијевим интерпретацијама.
     
    4. Даљи историјат институције хорепископа у ПЦ
     
    Први помен хе. имамо на Анкир. 314, кан. 13: Хорепископ не сме да рукополаже презвитере и ђаконе без писмене епископове дозволе.[6] Ово означава да је он подчињен свом, градском, епископу. Како су се ствари отимале контроли, градски епископи су забранили хе. да по свом нахођењу рукополажу. Интересантно је да Валсамон неће да се упушта у шире тумачење овог канона, јер вели да је то бесмислено зато што више нема хе. Најбитнији моменат је да хе., има munus ordinandi (дар рукополагања) који припада владици, па може да рукополаже презвитере и ђаконе, али нема јуриздикцијску моћ, него ради као легат једног еп.
    Затим налазимо Неок. 314-319, кан. 13: Сеоски презвитери не могу вршити принос у градској цркви, осим кад их позову епископи или градски презвитери да их замене, јер морају одсуствовати; 14: Хорепископи могу, јер су они слика седамдесеторице апостола. Сабор прави аналогију 12 апостола = градски еп., 70 апостола = хе. На овом сабору су волели симболику бројева па у кан. 15: Треба у сваком граду да буде седам ђакона, ма колико он велик био, јер се тако каже у књизи Дела (6, 1-6). Овај канон је после избачен као погрешно тумачење Писма, Трул. (692) 16: Не треба да важи правило које је донео Неокесаријски сабор, наиме, да у сваком граду треба да буде седам ђакона, јер је то произишло из погрешног тумачења једног места из Дела Апостолских. Треба прихватити мишљење Јована Златоустог, да се под тим ђаконима не могу подразумевати рукоположени ђакони, него просто служитељи, који су се бринули о потребама људи, а не о светим Тајнама.
    I Вас. 325, кан. 8: Клирици оних који се називају катарима, тј. чистима, примају се у Цркву стављањем руку на њих, и тада могу остати клирици. Морају писмено потврдити да ће држати догмате и општити са другобрачнима и палима који су издржали своју казну. Тамо где нема клирика католичке Цркве, они нека остану клирици. Тамо пак где има епископа, катарски епископ ће бити презвитер или хорепископ или ће задржати само име епископско, јер не могу бити два епископа у једном граду. Канон недвосмислено, као и претходни, показује да је презвитерска и еп. благодат иста, али да се правно разликују ингеренције. Наиме, никаква деградација не погађа катарског епископа, него ће само бити у благодати (чину) коју поседује, а која се назива презвитерском, хе. (зависи од расположивог места да ли ће се звати презвитером или хе.); тиме се чува институција монархијског епископа, првог који је изнад осталих.
    Антиох. 341, кан. 8: Сеоски презвитери не могу давати канонске листе, него само просте; хорепископи који су ван сумње, могу давати писма, тј. листе мира. 10: Они који су предстојатељи у селима и мањим местима, такозвани хорепископи, мада су и рукоположени као епископи, могу постављати читаче, ипођаконе и заклињаче. Ђаконе и презвитере не могу рукополагати без епископа коме су потчињени; хорепископе поставља градски епископ коме припадају. Хе. могу да дају, оно што ми данас зовемо, „канонски отпуст“, тако да лице може да пређе у другу епархију. Но, то могу да чине само ако нису под неким судским процесом. Наиме, дешавало се да разни хе. мешетари отпуштају сумњиве особе или преваранте, тако да су их други по незнању примали.
    Ако су пак претходни канони допуштали да хе. могу рукополагати ђаконе и презвитере, кан. 10, како тумачи Валсамон, забрањује им то сасвим. Наиме, иако су примили епископско рукоположење, речи „без епископа“ (δίχα τοῦ ἐν τῇ πόλει ἐπισκόπου) не означавају „без дозволе епископа“, него да градски епископ има да обави то рукоположење. Валсамон има право, јер гр. придев δίχα значи растављено на две гомиле, места, одвојено, сасвим сам, несложно, противно. Дакле, од 341 можемо рачунати да хе. губи право рукополагања презвитера и ђакона. Наравно да канон није одмах и у целој цркви прихваћен, зато да видимо даље.
    Сард. 343, кан. 6. Не треба никако поставити епископа у селу или малом граду где је довољан један презвитер (Μὴ ἐξεῖναι δὲ ἁπλῶς καθιστᾷν ἐπίσκοπον ἐν κώμῃ τινὶ ἢ βραχείᾳ πόλει, ᾗ τινι καὶ εἷς μόνος πρεσβύτερος ἐπαρκεῖ), да се не би омаловажавало епископство. Ако неки мали град постане великим, треба му поставити епископа. Сардички сабор жели да забрани сасвим институцију хе. Користи прилог ἁπλῶς, који значи никако, нипошто. Институција (титула, име) епископа је добила на толико великом достојанству да он не може бити на селу.
    Лаод., крај четвртог века, у кан. 57, понавља Сард. забрану: Не треба постављати епископе у селима и малим местима, него периодевте. Епископи који су већ постављени у таквим местима, не могу да раде ништа без дозволе градског епископа; исто важи за презвитере. Овај канон је још рестриктивнији. Даје се надзорницима, легатима да обилазе та мања места, а сугерише се да када помру хе. који су тамо већ били постављени, да се други не рукополажу. Канон да наслутити и да чак ни ниже клирике ови хе. нису могли рукопроизводити.
    Вас. Вел. + 379, у кан. 89 вели: Ако се настави са непоштовањем правила Отаца, доћи ће до кобних последица. Једно од правила који се крше, јесте оно које забрањује да се постављају црквени служитељи без пажљивог испитивања. Хорепископ не може да постави некога без одобрења градског епископа; ако га постави, тај се враћа у ред лаика.
    Писмо је датирано 370 г. Прва ствар коју је Василије урадио је била да доведе у ред епархију. Поткресао је крила хе., који су без икаквог одобрења рукополагали, а мотивисани различитим побудама као што су непотизам, или опасност од предстојећег рата (φόβῳ τῆς στρατολογίας), па Василије жели да стане на реп тима који су у црквену службу ушли из сличних разлога, а недостојни, јер он хоће да „поново успостави правила Отаца“ (ἀναγκαίως ἦλθον εἰς τὸ ἀνανεώσασθαι τοὺς τῶν Πατέρων κανόνας).
    VII Вас. 787 кан. 14: Клирике може постављати само епископ. Игумани који су презвитери и хорепископи могу постављати читаче, али само у свом храму и по пуномоћју коју им даје епископ. Овде су по презвитерству изједначени игумани и хе. Но, дато им је право да рукопроизводе чтечеве. Нема више права за рукополагање ђакона и презвитера јер се усвојила кроз Трул. 2 одредба Антиох. 8. Види се да препоруке Сард. 6 и Лаод. 57, о забрани рукополагања хе., нису још добиле на консенсусу, али су хе., јасно ограничени на презвитерску службу, односно да не могу да функционишу као потпуни епископи.
     
    5. Артемијева апологија у светлу канона
     
    Пошто је напокон терен разминиран, можемо да пређемо на Артемијево образложење чина рукоположења бившег архимандрита Николаја Николића у чин хе. Најпре да поменем да формално чин није проблематичан. Сваки православни еп. може да рукоположи хе. Та институција никада није званично укинута, мада се не поштује препорука сард. и лаод. сабора, иако су њихови канони стављени на снагу трулским сабором. Видели смо пак да је Византија изгубила ту институцију јер је прихватила ове одредбе. Зато Валсамон и неће да се задржава око овог историјског а не више правног питања. Нећу да прибегнем непристојном аргументу како та институција не постоји у светосавској цркви и како је угашена у готово свим ПЦ, и то са правом; јер, Сард. 6 и Лаод. 57 су потврђени кроз Трул. 2. Но, неко би могао да каже: „Ипак ми не знамо шта су тачно трулски оци одобрили од ових канона“. Наравно да је овакав аргумент детињаст, али сличних детињарија и будалаштина смо се нагледали у историји цркве. Да Артемије нема мене за саговорника, него неког другог Артемија, чуо би: „Трулски сабор потврђује Сард. и Лаод. каноне, тачка“! Нема рукополагања хе. Но, на сву срећу, ја нисам Артемије.
    Видели смо да служба хе. има дубоке корене и да се у једном општијем смислу може позивати на апостолску установу, мада никако и у строгом смислу, као што смо видели неутемељеност позивања на папу Климента и као што је непримерено читати термине из апостолске и субапостолске епохе у нашем кључу. То би био дилетантизам.
    Нама пак Артемије тумачи зашто је настала служба хе. Вели: „Како би Црква изашла на крај са јересима и прогонима, које је трпела од безбожних јеретика и осталих богобораца, морала је у своје свештено предање да угради и установи институцију хорепископа. Црква, као брижна мати, породила је и изнедрила канонско предање хиротонисања хорепископа, од стране епископа једне епархије, онда када је у временима борбе за очување вере православне и тиме очување Цркве, било потребно више епископа, чак и на нивоу једне епархије. Хорепископи су, дакле, део предања које је изникло из крваве и дуге борбе Цркве са јересима и јеретицима, када је за Њу најважније и пресудно било изборити се са јересима и јеретицима и осталим гонитељима Цркве“.
    Ово су, најблаже речено, бесмислице. Опростите на тешкој речи, али када појасним, онда ће бити јасно да је мој израз и благ. Нигде ни у једном документу који се бави институцијом хе., нисмо наишли на ово образложење. Сигурно би га неко поменуо. Где је ово Артемије прочитао? Ми прођосмо све каноне, нигде помена да су хе. света инквизиција ПЦ! Црква не може да породи канонско предање, него да следи предање. Црква данас порађа предање? Зашто нас онда оптужују за новотарство? Црква следи предање зато што је оно дато с' више. Наравно да га промишља и креира. Не сипа се као у бунар. Но, ако је институција хе. од апостола, зашто се онда накнадно „порађа“? Ако је институција хе. од апостола, какве су се то јереси по селима проповедале када пре апостолске проповеди сељаци нису чули за Христа? Апостоли су проповедали готово искључиво по градовима. Наравно да нису пропуштали прилику да и у мањим местима, где су пролазили, не говоре о Месији. Но, никакве хе. нису рукополагали да би се ови препирали са јеретицима.
    Поставља се питање: презвитери и ђакони не треба да се боре против јереси? Обични лаици, ткз. царско свештенство, треба да ћуте када им хуле на Господа? Кад су они довољни, зашто би хе. били „инквизитори“, специјалне снаге за борбу против јереси? Логика и текстови нам говоре да Артемије нешто фантазира.
    У позадини овог фантазма лежи идеја да епископски дар подразумева пуноћу свих дарова. Да је неки „супермен“. Довољно је осврнути се око себе и видети да то није тако. Да и они као људи имају посебне дарове, а као епископи су постављени да управљају црквама. Многима је за топлу препоруку да не проповедају. Црква зна за лаике и ниже клирике који су били бранитељи вере. Никакав епископски дар није потребан за то. Максим Исповедник, на кога се Радосављевић толико позива беше обичан монах. Лаик. Ни ђакон, ни поп. А такав стуб православља! И православље преживе без хе.! Са друге стране, немамо ниједно хе. име које је забележено у борби против јереси. Други разлог за ово (да не кажем какво) тумачење, налази се и у „актуализовању“ борбе против јереси, али на то ћу се осврнути касније.
    Владика на литургији рукополаже презвитере и остале клирике. То може да чини сам. Епископа не може сам да рукоположи. Канони експлицитно бране: Епископа треба у принципу постављати када се сакупе сви епископи из епархије. Ако се мора другачије, онда бар тројица нека га поставе, и то кад остали епископи пошаљу сагласна писма. Све то треба и митрополит да потврди (I Вас. 4). Црква одређује да владика бива одобрен од сабора да се не би десило да неки индивидуалац утрчи и онда изазове пометњу. Зато треба консенсус. Не може сваки епископ засебно да рукополаже друге. Тиме се чува црквени поредак. То је био механизам самозаштите. Мало превазиђен, али је још на снази.
    Рукоположење, добијање епископског чина, није магијски акт. Оно се врши у заједници. Не може један владика да га да. То важи и за хе. Не може епископска благодат да се преда од једног владике. Ако је хе. епископ, онда као нужни услов мора да има рукоположење од више владика. Нема пресипања „епископске благодати“ са једног на другог. За то ПЦ не зна. Испада да је Николај поново рукоположен за презвитера!
    Артемије није разумео шта значи хиротонисања хе. од стране „епископа једне епархије“, јер то не подразумева да га један може рукоположити. Не, тиме су се само штитила права надлежног градског епископа, јер су неки прибегавали митрополитима или патријарсима не би ли се домогли чина, желећи да заобиђу надлежног епископа са којим нису могли да се договоре, о чему говори Валсамон тумачећи Антиох. 10. Да је Артемијево тумачење неосновано, види се и из текста IV Вас. 2: Ко продаје рукоположење или произвођење на неку црквену функцију (епископа, хорепископа, презвитера итд.) - а то никако није ствар за продају - нека се свргне, а такође и онај ко је то купио. Посредник, ако је клирик, нека се свргне, а ако је верник или монах, нека се анатемише. Текст каже буквално: „Ако неки епископ за паре рукоположи... епископа, хорепископа“ (Εἴ τις ἐπίσκοπος, ἐπὶ χρήμασι χειροτονίαν ποιήσαιτο... ἐπίσκοπον, ἢ χωρεπίσκοπον...). Ако бисмо читали канон као Артемије, испало би да један епископ може да рукоположи другог. Наиме, овде се не помињу други, а знамо да нужно морају да буду други епископи присутни на епископској хиротонији, јер је то већ успостављено, како видесмо 325 г., а овде смо у 451 г. Не постоји ниједан канон који тврди да један епископ може да рукоположи другог. Антиох. 10 не тврди да само један епископ рукополаже хе.: „А хорепископ се поставља од епископа града од кога зависи“ (Χωρεπίσκοπον δὲ γίνεσθαι ὑπὸ τοῦ τῆς πόλεως, ᾗ ὑπόκειται, ἐπισκόπου). Не пише ни μόνου ἐπισκόπου нити υφ ενός. Да је тако написано, онда би Артемије имао право. Овако га нема. Ова суманута идеја је пала само на памет још матејевцима,[7] грчким отпадницима, али са православним предањем нема ништа заједничког.    
    Све што остаје Артемију је да тврди или да је рукоположио поново Николаја у презвитера, или да за епископско рукоположење није потребно барем тројица епископа.
    Несхватљиво је и следеће: „То је изазвало сушту потребу за постављењем хорепископа, канонски зависног од епископа рашко-призренског у егзилу Артемија, који га је и поставио. Овим чином не вређа се епископско достојанство јер је Старорашка област, поверена хорепископу, владици Николају, заправо простор древне Рашке епархије, која је својевремно била и митрополија, са седиштем у Новом Пазару, а обухвата новопазарску и тутинску општину, док су у условима прогонства њему на управу предати наши верници и катакомбе у области општине Чачак као и у следећим окрузима у Србији: Златиборском, Моравичком, Рашком, Расинском, Топличком, Нишавском, Јабланичком, Пчињском и Пиротском“. Из канона које видесмо, како је Николај хе. кад му је дата бивша митрополија, комад старе Србије са градовима? Када је неки хе. имао власт архиепископа и патријарха? Још се вели како није повређен углед владичански! Како би био повређен кад о овој области ни многи митрополити нису могли да сањају! Можда нисмо обавештени да је Артемије постао свеправославни патријарх? Онда би то имало смисла. Овако, изазива само нагон за...
    После свега прочитаног можемо само да се смејемо над: „у постављању хорепископа Николаја ниједан канон није повређен“.
     
    5. Артемије, завршни чин
     
    Све у свему, ово је једна јако тужна прича. Прича о нашој изгубљености. Залуталости, несналажењу, незрелости. Људи из цркве и политичари не падају са неба. Долазе нам из народа. Занесу се. Направи се врзино коло. Заплету се као пиле у кучине. Немајући довољно љубави ка Богу почињу да мисле само о себи. О свом свету. Како га они замишљају. А то су пречесто уски, скучени светови. Нема светлости, нема Бога, само хипертрофирани его. Као да не желимо да схватимо да је Бог изнад нас. Да га ми нисмо створили, него он нас и цео свет. А ми бисмо да мало уредимо тај свет. Бог није био довољно паметан...
    Артемије прогласи СПЦ за јеретичку, бранитељ канона, све каноне прекрши, тужилац јереси, паде у јерес Донатову и Новацијанову. Сам је био у тој „јеретичкој“ СПЦ у којој су били Јустин Поповић и Николај Велимировић. „Свејерес екуменизма“ је постојала и за живота ове двојице. Но, они нису напустили цркву. Николај је био активни учесник у екуменским дијалозима. Артемије је од те цркве изабран за епископа, као што је од исте и рашчињен.
    Радосављевић би, хипотетички, могао да се позове на каноне Цариградског сабора одржаног у храму Светих Апостола (859 и 861): 14: Епископ који прекине општење са својим митрополитом, и не хтедне да га помиње на литургији, пре доношења саборске пресуде, нека се свргне, и 15: Да се свргну они који прекину општење са патријархом, пре него се донесе саборска одлука. Ова правила не погађају оне, који се пре доношења саборске одлуке, одвоје од епископа који проповеда јерес.
    Артемије пак поступа по овом канону али се лукаво на њега не позива, зато што је канон веома прецизан и онемогућава било какву арбитрарност, јер говори о проповедању већ осуђених јереси: „А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или од Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и откривене главе о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборне одлуке оделили се од таквога епископа, него ће, напротив, бити заслужни части која православнима пристоји“.
    Ниједан српски владика не проповеда филиокве, папску власт у западном кључу, незаблудивост (на страну што скоро сваки мисли интимно за себе да је непогрешив) или непорочно зачеће (мада је било Отаца који су били склони том учењу, па га чак и потврђивали)... О екуменском дијалогу свако може да мисли приватно оно што жели, али факат је да ниједан општи или помесни православни сабор није осудио екуменизам као јерес, док етнофилетизам јесте. Екуменски сабор је био и Флорентински, а тамо је и св. Марко Ефески певао, љубио се са папом... И он јеретик?
    Када су се грчки старокалендарци одвојили од званичне цркве, они су се позивали на овај канон (јер није било великог сабора који би осудио новокалендарце). Само, онда се не разуме зашто се светитељи, Николај Охридски и Јустин Ћелијски, нису одвојили од цркве. Новокалендарство неко може да сматра најцрњом јереси, али то његово приватно мишљење не обавезује никога. Због тога сви они који се одвоје од поглавара цркве који не проповеда сабором осуђену „јерес“, бивају рашчињени по овом канону. Јеретиком би неки од ових необдарених интелигенцијом прогласио и Максима Исповедника и Кирила Александријског јер су исповедали филиокве.
    Артемије би био по овим канонима рашчињен чак и када га Сабор не би рашчинио. Сабор га је пак већ одавно рашчинио. Сви акти које он чини као епископ су ништавни. Чак није битно ни да ли је неко праведно или неправедно рашчињен. Рашчињени епископ може да прибегне вишој инстанци. Артемије би могао, јер видесмо да он каноне не гледа хронолошки него како њему одговара, да тражи од папе да га врати у епископско достојанство. Наиме, Сард. 3: Међусобан спор два епископа, нека се расправи у њиховој епархији. Епископ који је незадовољан пресудом, може да тражи од Јулија, епископа Римског, јер треба одати почаст успомени  апостола Петра, да му се обнови спор, и да назначи епископе који ће судити. Ако пак не може да докаже да је оправдано то што хоће обнову процеса, нека пресуда остане на снази; 4: Не треба поставити на место свргнутог епископа другога, све док Римски епископ не одлучи да ли ће се обновити процес. Црква је апелационо право дала римском папи. Наравно, не само Јулију, него папи као институцији. Зато су њему прибегавали византијски светитељи када су имали какав спор (Максим Исповедник, Теодор Студит, Игњатије итд.). Проблем је што Артемије не може да прибегне папи зато што ПЦ и КЦ још немају канонског и евхаристијског јединства, мада су анатеме укинуте. Папа би могао да замоли патријарха Иринеја, али правно не би могао да га присили да се обнови процес. По логици ствари, апелационо право је прешло на цариградског патријарха. Коначни проблем је што су сви поглавари православних цркава прихватили одлуку сабора СПЦ о Артемијевом рашчињењу.
    Канони забрањују и регуларним епископима да рукополажу у туђим епархијама, односно тамо где су канонски епископи (нпр. Антиох. 22). Наравно да је казна рашчињење. У овом конкретном случају имамо посла само са сектом. Нико не може данас забранити суботарима или пентекосталцима да постављају њихове пасторе. Нико то не може забранити ни Артемију. У древним временима Артемијеве присталице би гонио царски закон, али тога данас немамо. Такође ми је несхватљива и претерана икономија коју је патријарх Иринеј показао према Артемију задржавши му монашки статус. Монашки завет подразумева послушање. Он би морао да буде у неком манастиру где би био на послушању код игумана. По Душановом Законику, одбеглог монаха би заточили у ћелији у манастиру све док не би изјавио да неће више да бежи и да ће ходати само у манастирском кругу. Но, на срећу или жалост, овај закон је данас неприменљив.
    Привео бих и духовит осврт Александра Живковића: „Шта значи прича да је епархијски систем старији од митрополијског или патријаршијског, нијесу ли ови потоњи ваљано кодификовани на Васељенским саборима? Какво образложење на познату ствар да два епископа не смију бити у истом граду, може да пружи епископ Артемије, који по туђим епархијама отвара 'катакомбе', служи итд? По канонима 'страни' епископ не смије ни да бесједи на територији другог епископа, без благослова овог, да се не би показивао 'ученији' пред вјерницима, а, камоли шта друго. Није било мудрости да се епископу Артемију по умировљењу дозволи да духовно руководи косовско-метохијским и рашким монаштвом које то жели, али то не може да буде оправдање за канонски беспоредак. Даље, Артемије се поистоветио са својим 'архинепријатељем' браничевским Игнатијем по учењу да је Први, само онај Први у епархијама. Без Првог у сваком народу и епархијски архијереј да не чини ништа значајније, кажу канони“.[8]
    Приводећи крају овај кратки осврт који није оптерећен нотама и свом потребном научном апаратуром (јер ни Артемијев текст није такав), мада се оне могу додати у неком другом моменту, поменућу још једно Радосављевићево „оправдање“: „Опште прихваћено канонско начело у Цркви јесте да свети канони, будући прописивани за уређење функционисања Цркве у редовним околностима, као такви у пуном смислу и важе само у редовним околностима, када се Црква наслађује благословеним миром“. Када питате Артемија: У ком канону, пријатељу, то пише? -  он ћути. То је његово мудровање. Већ смо видели Василија Великог који за канонски беспоредак не оправдава ни ратно стање! Нека се мени не верује, ни Василију, али имамо и каноне светог Григорија Чудотворца: 2: Да се истерају из Цркве они који, користећи најезду варвара пљачкају, јер помишљају да је то дозвољено у таквој прилици; 3: Треба се сетити да је Ахаров грех погодио цео народ (Ис. Нав. гл. 7), али је његов грех био лакши од греха наших верника, јер је он узео од непријатеља, а ови од сабраће; 4: Нека се нико не изговара тиме да је нашао неку ствар, јер је забрањено да се извлачи корист из нађеног, како од онога што се брату загубило (Пнз. 22, 1-3), тако и од непријатељевог (Изл. 4, 5).
    Црква је стално у рату. Живи је организам. Када нема „мученика у крви“, има „мученике савести“. Духовни рат је непрестан. Канони су оружје. Због тога нема ниједног канона који би потврдио њихову суспензију у ванредним околностима. Наравно, канони нису догмати, подложни су мењању зато што се односе на дисциплину и очување поретка у цркви. Да се онемогући анархија, коју управо Артемије и његови следбеници желе да уведу, не сећајући се Кипријанових речи да ни мученичка смрт не може искупити грех раскола, или: Ко квари каноне, поквариће њега Бог.
    Артемије прибегава провидним софизмима у својој егзегези канона, а није ни први ни последњи. Невероватне ствари могу пасти софистима на памет. Нпр. у канону 91 Василије Велики каже: Не сме се узети новац да би се неко рукоположио, јер је то продаја благодати. Софистичко је правдање неких који кажу, да не узимају новац за време рукоположења, него после, јер је узимање узимање, ма кад да се обави. Тако видесмо и Артемијеве софизме када тврди да један епископ може да рукоположи хе., да су ови настали из потребе да би се борило са јересима, да се канони суспендују у ванредним околностима, да је његова епархија католичка црква (то је свака евхаристија јер конституише цело есхатолошко Христово тело, али није таква ако је ван општења са осталим ПЦ), да се не вређа епископско достојанство јер је Николај рукоположен за село Лозницу (а фактички делује на подручју које је веће од многих древних митрополија, и које обухвата градове).
    Артемије неће да чита хронолошки каноне јер му то не одговара. Наиме, наредни канони поништавају претходне или их надграђују. Тиме се види да је институција хе. укинута (како урадише византинци), трансформисана у викарног или помоћног епископа, односно да је фактички сведена на презвитерску улогу. Зашто Артемије не чита хронолошки? Не одговара му јер у свом софистичком уму хоће да из чињенице да је хе. епископ узме да му да да рукополаже презвитере и ђаконе (што је канонима укинуто). Онда ће са њиме и да рукополаже друге епископе, све правдајући овим перверзним тумачењем канона. То је све тешко иживљавање над канонским поретком цркве. Но, може му се. Наравно не по црквеном закону.
    Могао бих да помогнем Артемију. Он може да се позове на апостолску праксу (Марко јеванђелиста) александријске цркве где су презвитери рукополагали владику, који се звао најпре баба (у преводу ђед), а после папа. Но, ни Север Антиохијски, један од најумнијих јеретика, није отишао у овакво „резоновање“. Казао је: јесте да је древна пракса александријске цркве била да епископа рукополажу презвитери, ми се пак морамо држати нових канонских одредби, никејског сабора, који одређује да најмање тројица епископа рукополажу другог. Дакле, Артемије има елегантније и интелектуално поштеније решење: ванредна је ситуација, нека презвитери рукополажу владике! Па ни св. авва Пимен, када су му дошли неки који су одбили да буду у заједници са александријским папом, говорећи да је овај јеретик јер је и рукоположен од презвитера, није осудио александријску праксу (Apophthegmata patrum, Abba Poimen 77, PG 65, 341B)! Још да приметим, александријска пракса је исправнија јер сабор поставља епископа, а не један.
    Сада и мени може да падне на памет идеја: рани епископи су били жењени све до одлуке трулског сабора, мада су и касније постојали, да узмем двојицу-тројицу презвитера или рашчињених владика па и мене да рукоположе за владику! - Није ово смешно, ово је жалосно. Јасно је да је неканонско рукоположење које је Артемије обавио, као што ни Николај не може да рукополаже презвитере и ђаконе, па све и када би био канонски хе. Но, гледајући како бивши епископ размишља, онда је све могуће: Хајде да се играмо цркве!
     
     
     
    О. Зоран Ђуровић
     
    Рим, 29.04.2015
             
             

    [1] Текст образложења је пренело више медија, а имамо га и на „Стању ствари“ (СС): http://wp.me/p3RqN8-4gm. Текст је насловљен: „Р еч о хиротонији новопостављеног хорепископа Николаја старорашког и лозничког“.
    [2] З. Ђуровић, Црквени канони. Синопсис, Београд 1997.
    [3] I Вас. - I Васељенски
    IV Вас. - IV Васељенски
    VII Вас. - VII Васељенски
    Трул. - Трулски
    Антиох. - Антиохија  
    Анкир. - Анкира
    Неок. - Неокесарија
    Сард. - Сардика
    Лаод. - Лаодикија
    Вас. Вел. - Василије Кесаријски (Велики).
    [4] О преласку са презвитерског на монархијански модел управе Црквом, видети: M. Simonetti, Roma cristiana tra vescovi e presbiteri, in Vetera Christianorum, 43 (2006) 5-17; id., Presbiteri e vescovi nella chiesa del I e II secolo, in Vetera Christianorum, 33 (1996) 115-132; A. Viciano, “Vescovo”, in Nuovo Dizionario Patristico e di antichità cristiane, a cura di A. Di Berardino, Genova-Milano 2008, pp. 5584-5593. J. Zizioulas, Épiskopè et Épiskopos dans l'Église primitive: bref inventaire de la documentation, in Irénikon 56 (1983) 484- 502; R. M. Hübner, Die Anfünge von Diakonat, Presbyteriat und Episkopat in der frühen Kirche, in A. Rauch - P. Imbof (eds.), Das Priestertum in der Einen Kirche, Aschaffenburg 1987, 45-89; J. Neumann, Bischof  I: TRE 6 (1980) 653-682; Damiano Spataru, Sacerdoti e diaconesse: la gerarchia ecclesiastica secondo i padri cappadoci,  [Claustrum 27], ed. Studio Domenicano, 2007.           
    [5] „ХLIII. 1. Апостоли су постали благовесници нама од Господа Исуса Христа, Исус Христос је послан од Бога. 2. Христос је, дакле, од Бога, и Апостоли од Христа; обоје је, зато, било према добром поретку од воље Божије. 3. (Апостоли), опет, добивши заповести и испунивши се увереношћу кроз васкрсење Господа нашег Исуса Христа и потврђени речју Божијом, са пуноћом Духа Светога изишли су благовестећи да ће Царство Божије доћи. 4. Проповедајући, пак, по земљама и градовима, они постављаху првенце своје, опробавши их Духом, за епископе и ђаконе оних који буду поверовали. 5. И то није ново, јер је из давних времена написано о епископима и ђаконима. Јер овако вели Писмо на једном месту: Поставићу епископе њихове у правди, и ђаконе њихове у вери".
    [6] Каноне наводим по мом синопсису, јер би било некомотно наводити их све текстуално. Но, свима су доступне збирке у преводима на српски (Милаш, Јевтић), као и на другим језицима тако да их лако може наћи и упоредити. Све сам упоредио са грчким текстом да не би било неких мањкавости, а коментаторе, као што је Валсамон, имамо на изванредном руском сајту: http://www.agioskanon.ru/.   
    [7] http://oodegr.co/oode/biblia/Sxisma_Zilwtikou_Palaioimerologitismou/2_1_10.htm
    [8]http://stanjestvari.com/2015/04/27/%D0%B5%D0%BF%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%80%D0%BF%D0%B8%D0%BA%D0%BC-%D1%83-%D0%B5%D0%B3%D0%B7%D0%B8%D0%BB%D1%83-%D1%85%D0%B8%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%85%D0%BE/


    Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  18. Волим
    Crveni Ignjatije got a reaction from goga63 in Зоран Ђуровић: О Артемијевом рукоположењу Николаја за хорепископа   
    О Артемијевом рукоположењу Николаја за хорепископа
     
    Сатана је тражио да вас веје као пшеницу
    (Лк. 22, 31)
     
    Једна од најнезахвалнијих ствари је полемисати са текстом у коме нема интелектуалног поштења. Није лако де(ре)конструисати све ствари, поготово када оне нису условљене академским мотивима него практичним, тј. у служби су идеологије. Такав случај имамо у апологијској речи канцеларије Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског у егзилу, г. + Артемија.[1] Ја ћу овај текст називати, комодитета ради, Артемијевим именом, мада је очигледно да је настао у сарадњи неколико аутора. Такође ћу настојати да се суздржим уметничких и патосом набијених израза да бих могао разложно да објасним акт који је овај рашчињени епископ направио.
     
    1. Увод
     
    Наиме, дана 26. 4. 2015 у манастиру светог Николаја Мирликијског у Лозници код Чачка, хиротонисан је у (хор)епископски чин архимандрит Николај Николић, као епископ старорашки и лознички. Хиротонију је извршио епископ рашко-призренски и косовско-метохијски у егзилу, Артемије Радосављевић. Како се овај акт оправдава канонима, а моја маленкост се истима и бавила у младости,[2] ја бих се са те стране и позабавио овим проблемом (скраћенице канона које наводим објашњене су у овој ноти).[3]
     
    2. О институцији хорепископа
     
    Хорепископ (сеоски епископ, гр. χωρεπίσκοπος: χωρα - поље, њива, округ, сеоски округ, чин, служба  и ἐπίσκοπος - епископ, лат. corepiscopus, chorepiscopus, vicarius), лице одређено да врши свештеничку службу на селу, руралним подручјима или приградској области. Иако су му се ингеренције мењале током времена, суштина његове службе је у помагању градском епископу, коме је канонски потчињен. Никада није био самосталан као епископ. Та служба је најсличнија, али не и идентична, данашњој улози коју имају помоћни (аузилијарни) епископи и викарни епископи.
    У већини локалних православних цркава ова служба је нестала, а њихово место преузимају протопопови (протојереји). Институција хорепископа (даље хе.) сачувана је у кипарској и грузијској ПЦ. Код Копта хе. службу је установио папа Шенуда III. У католичким црквама грчко-мелкитским и оријенталним то је почасна тутула слична монсињору. Хе. постоје у црквама сиријске традиције: православна сиријска, сиријска католичка, источна асирска, халдејска католичка, православна индијска, католичка сиро-маланкарска, сиро-јаковитска. Овде се хе. носе готово идентично као владике, а често служе као заступници на разним службама доприносећи тако њиховом велељепију.
     
    3. Почетни историјат институције хорепископа и епископа у ПЦ
     
    Структура Речи о хиротонији је хаотична, односно поређана је по одбрамбеним аргументима, па се нема никаква идеја развоја институције хорепископа у ПЦ. Овде бих то покушао да исправим.
    Први писани помен постојања хорепископа у ПЦ имамо код Јевсевија Кесаријског, у његовој Историји Цркве, где помиње њихово присуство на сабору у Антиохији 269, где је осуђен Павле Самосатски. Дакле, средином III в. хе. сигурно постоје на Истоку. Но, од када тачно постоје, то не знамо. Немамо никакво историјско сведочанство. Потпуно је непримерено Артемијево позивање на тврдњу из руске Википедије да тај помен имамо још код папе Климента Римског (Clemens Romanus, Ad. Cor. XLII). Артемије вели: „Међутим, бројни канони и историјски споменици (на пример, Писмо коринћанима Климента Римског) сведоче да је поред епископа града (целе епархије) као његов саслужитељ и помоћник у приградском малом месту постојао хорепископ који је био по благодати и апостолском прејемству потпуно раван градском епископу“.
    Такозвана Климентова посланица (не зна се име писца, тако је идентификован из предања), настала је отприлике 96/7 г. Тачно је да „бројни канони“ сведоче о постојању хе., али није тачно да имамо и друге историјске споменике; зато Артемије, замагљујући ствар, вели успутно „на пример, Писмо коринћанима Климента Римског“. Нема никаквих историјских споменика, а ни Климентова посланица не говори о хе. Наиме, апостолско доба не зна за постојање монархијског епископа у потоњем смислу, односно овом нашем. То је институција која се полако развија из Павлове школе. Наиме, првобитна црква је имала синагогални, тј. синодски начин управе кроз веће стараца (презвитера), који је наследила од Јевреја јер је хришћанство настало као јудејска секта. Како богослужење, тако и управа је наликовала јеврејској. „Климент“ није могао бити никакав папа, односно монархијски епископ, јер је римском црквом управљао колегијум презвитера, и о монархијском епископу Рима може се говорити тек од папе Виктора (189-199), јер, Рим и Александрија су биле последње цркве које су са синодалног прешле на монархијски начин управе.
    Погубно је непознавање историје. Управо овај факт би био довољан да православни заувек зачепе уста паполатристима, јер не постоји никаква директна сукцесија епископства од Петра. Јер, „јака“ папска теза подразумева да је од Петра предата благодат и власт првом папи, па онда следећем итд. Но, све то нема никакве везе са историјском науком, нити ће се наћи више неки католички научник који би слично тврдио. Истина их је ослободила. За сведока тог процеса имамо св. Јеронима који покушава да да један од разлога који су довели до моно-епископата. У писму 146, овако вели: „Апостол јасно показује да су презвитери и епископи једна те иста ствар... Дакле, доказано је без сумње да су епископи и презвитери иста реалност“. Ствари бивају још јасније када Јероним коментарише Посланицу Титу: Презвитер је исто што и владика, а пре него што је демон почео да сеје индивидуалистичке идеје: Ја сам Павлов, ја Аполов, ја Кифин (1 Кор. 1, 12) итд., Црква је била управљана са стране презвитерског колегијума. Како су новокрштени почели да се позивају на појединачне људе као на своје духовне оце, ово је довело до дискусија и раздора. Да би се поделе превазишле и бесконачне дискусије прекинуле, полако се власт преселила у руке једног ко би пресудио. „Зато, као што и презвитери знају да су потчињени једноме који је постављен изнад њих, тако и епископи морају да знају да су изнад презвитера по једном црквеном обичају (ex Ecclesiae consuetudine), а не по апсолутној Господњој наредби (quam dispositionis Dominicae veritate). Уз то, морају да знају да треба да Црквом управљају заједно са презвитерима, опонашајући Мојсија који је, иако имајући  власт да сам управља Израиљом, одабрао себи седамдесет презвитера са којима је управљао народом“ (Commentaria in Epistolam ad Titum, PL 26, 562-563d).[4]
    Дакле, не постоје никакви бројни историјски споменици из простог разлога што није ни било епископа у нашем смислу речи. У апостолско време презвитер и епископ су синоними. Артемије би хтео да ова институција хе. вуче порекло од апостола, али ми о томе немамо никаквог доказа. Чак и да јесте тако, ПЦ је мењала апостолске институције. 1 Тим. 3, 2 вели да „епископ“ буде муж једне жене. Онда Артемије не може да буде епископ. Да ли се овде подразумева презвитер? Не знамо. У сваком случају је глава једне заједнице, предводник. Апостоли јесу постављали такве предводнике по градовима и местима где су проповедали. Само о томе говори „папа Климент“. Никакви хе. се код њега не спомињу.[5] У сваком случају апостолска је институција свештенство (презвитер/епископ/пророк/учитељ) које се после по ингеренцијама раздвајају (не по благодати и прејемству!), тако да Артемије није имао никакве потребе за овим недоказивим вратоломијама. Институција хе. је била канонска и то нико не доводи у сумњу.
    Погледајмо хронолошки шта канони говоре о хе., да би се разумело колика је одрживост Артемијевог наставка: „хорепископ који је био по благодати и апостолском прејемству потпуно раван градском епископу“, мада се, у овом параграфу, нећу задржавати на Артемијевим интерпретацијама.
     
    4. Даљи историјат институције хорепископа у ПЦ
     
    Први помен хе. имамо на Анкир. 314, кан. 13: Хорепископ не сме да рукополаже презвитере и ђаконе без писмене епископове дозволе.[6] Ово означава да је он подчињен свом, градском, епископу. Како су се ствари отимале контроли, градски епископи су забранили хе. да по свом нахођењу рукополажу. Интересантно је да Валсамон неће да се упушта у шире тумачење овог канона, јер вели да је то бесмислено зато што више нема хе. Најбитнији моменат је да хе., има munus ordinandi (дар рукополагања) који припада владици, па може да рукополаже презвитере и ђаконе, али нема јуриздикцијску моћ, него ради као легат једног еп.
    Затим налазимо Неок. 314-319, кан. 13: Сеоски презвитери не могу вршити принос у градској цркви, осим кад их позову епископи или градски презвитери да их замене, јер морају одсуствовати; 14: Хорепископи могу, јер су они слика седамдесеторице апостола. Сабор прави аналогију 12 апостола = градски еп., 70 апостола = хе. На овом сабору су волели симболику бројева па у кан. 15: Треба у сваком граду да буде седам ђакона, ма колико он велик био, јер се тако каже у књизи Дела (6, 1-6). Овај канон је после избачен као погрешно тумачење Писма, Трул. (692) 16: Не треба да важи правило које је донео Неокесаријски сабор, наиме, да у сваком граду треба да буде седам ђакона, јер је то произишло из погрешног тумачења једног места из Дела Апостолских. Треба прихватити мишљење Јована Златоустог, да се под тим ђаконима не могу подразумевати рукоположени ђакони, него просто служитељи, који су се бринули о потребама људи, а не о светим Тајнама.
    I Вас. 325, кан. 8: Клирици оних који се називају катарима, тј. чистима, примају се у Цркву стављањем руку на њих, и тада могу остати клирици. Морају писмено потврдити да ће држати догмате и општити са другобрачнима и палима који су издржали своју казну. Тамо где нема клирика католичке Цркве, они нека остану клирици. Тамо пак где има епископа, катарски епископ ће бити презвитер или хорепископ или ће задржати само име епископско, јер не могу бити два епископа у једном граду. Канон недвосмислено, као и претходни, показује да је презвитерска и еп. благодат иста, али да се правно разликују ингеренције. Наиме, никаква деградација не погађа катарског епископа, него ће само бити у благодати (чину) коју поседује, а која се назива презвитерском, хе. (зависи од расположивог места да ли ће се звати презвитером или хе.); тиме се чува институција монархијског епископа, првог који је изнад осталих.
    Антиох. 341, кан. 8: Сеоски презвитери не могу давати канонске листе, него само просте; хорепископи који су ван сумње, могу давати писма, тј. листе мира. 10: Они који су предстојатељи у селима и мањим местима, такозвани хорепископи, мада су и рукоположени као епископи, могу постављати читаче, ипођаконе и заклињаче. Ђаконе и презвитере не могу рукополагати без епископа коме су потчињени; хорепископе поставља градски епископ коме припадају. Хе. могу да дају, оно што ми данас зовемо, „канонски отпуст“, тако да лице може да пређе у другу епархију. Но, то могу да чине само ако нису под неким судским процесом. Наиме, дешавало се да разни хе. мешетари отпуштају сумњиве особе или преваранте, тако да су их други по незнању примали.
    Ако су пак претходни канони допуштали да хе. могу рукополагати ђаконе и презвитере, кан. 10, како тумачи Валсамон, забрањује им то сасвим. Наиме, иако су примили епископско рукоположење, речи „без епископа“ (δίχα τοῦ ἐν τῇ πόλει ἐπισκόπου) не означавају „без дозволе епископа“, него да градски епископ има да обави то рукоположење. Валсамон има право, јер гр. придев δίχα значи растављено на две гомиле, места, одвојено, сасвим сам, несложно, противно. Дакле, од 341 можемо рачунати да хе. губи право рукополагања презвитера и ђакона. Наравно да канон није одмах и у целој цркви прихваћен, зато да видимо даље.
    Сард. 343, кан. 6. Не треба никако поставити епископа у селу или малом граду где је довољан један презвитер (Μὴ ἐξεῖναι δὲ ἁπλῶς καθιστᾷν ἐπίσκοπον ἐν κώμῃ τινὶ ἢ βραχείᾳ πόλει, ᾗ τινι καὶ εἷς μόνος πρεσβύτερος ἐπαρκεῖ), да се не би омаловажавало епископство. Ако неки мали град постане великим, треба му поставити епископа. Сардички сабор жели да забрани сасвим институцију хе. Користи прилог ἁπλῶς, који значи никако, нипошто. Институција (титула, име) епископа је добила на толико великом достојанству да он не може бити на селу.
    Лаод., крај четвртог века, у кан. 57, понавља Сард. забрану: Не треба постављати епископе у селима и малим местима, него периодевте. Епископи који су већ постављени у таквим местима, не могу да раде ништа без дозволе градског епископа; исто важи за презвитере. Овај канон је још рестриктивнији. Даје се надзорницима, легатима да обилазе та мања места, а сугерише се да када помру хе. који су тамо већ били постављени, да се други не рукополажу. Канон да наслутити и да чак ни ниже клирике ови хе. нису могли рукопроизводити.
    Вас. Вел. + 379, у кан. 89 вели: Ако се настави са непоштовањем правила Отаца, доћи ће до кобних последица. Једно од правила који се крше, јесте оно које забрањује да се постављају црквени служитељи без пажљивог испитивања. Хорепископ не може да постави некога без одобрења градског епископа; ако га постави, тај се враћа у ред лаика.
    Писмо је датирано 370 г. Прва ствар коју је Василије урадио је била да доведе у ред епархију. Поткресао је крила хе., који су без икаквог одобрења рукополагали, а мотивисани различитим побудама као што су непотизам, или опасност од предстојећег рата (φόβῳ τῆς στρατολογίας), па Василије жели да стане на реп тима који су у црквену службу ушли из сличних разлога, а недостојни, јер он хоће да „поново успостави правила Отаца“ (ἀναγκαίως ἦλθον εἰς τὸ ἀνανεώσασθαι τοὺς τῶν Πατέρων κανόνας).
    VII Вас. 787 кан. 14: Клирике може постављати само епископ. Игумани који су презвитери и хорепископи могу постављати читаче, али само у свом храму и по пуномоћју коју им даје епископ. Овде су по презвитерству изједначени игумани и хе. Но, дато им је право да рукопроизводе чтечеве. Нема више права за рукополагање ђакона и презвитера јер се усвојила кроз Трул. 2 одредба Антиох. 8. Види се да препоруке Сард. 6 и Лаод. 57, о забрани рукополагања хе., нису још добиле на консенсусу, али су хе., јасно ограничени на презвитерску службу, односно да не могу да функционишу као потпуни епископи.
     
    5. Артемијева апологија у светлу канона
     
    Пошто је напокон терен разминиран, можемо да пређемо на Артемијево образложење чина рукоположења бившег архимандрита Николаја Николића у чин хе. Најпре да поменем да формално чин није проблематичан. Сваки православни еп. може да рукоположи хе. Та институција никада није званично укинута, мада се не поштује препорука сард. и лаод. сабора, иако су њихови канони стављени на снагу трулским сабором. Видели смо пак да је Византија изгубила ту институцију јер је прихватила ове одредбе. Зато Валсамон и неће да се задржава око овог историјског а не више правног питања. Нећу да прибегнем непристојном аргументу како та институција не постоји у светосавској цркви и како је угашена у готово свим ПЦ, и то са правом; јер, Сард. 6 и Лаод. 57 су потврђени кроз Трул. 2. Но, неко би могао да каже: „Ипак ми не знамо шта су тачно трулски оци одобрили од ових канона“. Наравно да је овакав аргумент детињаст, али сличних детињарија и будалаштина смо се нагледали у историји цркве. Да Артемије нема мене за саговорника, него неког другог Артемија, чуо би: „Трулски сабор потврђује Сард. и Лаод. каноне, тачка“! Нема рукополагања хе. Но, на сву срећу, ја нисам Артемије.
    Видели смо да служба хе. има дубоке корене и да се у једном општијем смислу може позивати на апостолску установу, мада никако и у строгом смислу, као што смо видели неутемељеност позивања на папу Климента и као што је непримерено читати термине из апостолске и субапостолске епохе у нашем кључу. То би био дилетантизам.
    Нама пак Артемије тумачи зашто је настала служба хе. Вели: „Како би Црква изашла на крај са јересима и прогонима, које је трпела од безбожних јеретика и осталих богобораца, морала је у своје свештено предање да угради и установи институцију хорепископа. Црква, као брижна мати, породила је и изнедрила канонско предање хиротонисања хорепископа, од стране епископа једне епархије, онда када је у временима борбе за очување вере православне и тиме очување Цркве, било потребно више епископа, чак и на нивоу једне епархије. Хорепископи су, дакле, део предања које је изникло из крваве и дуге борбе Цркве са јересима и јеретицима, када је за Њу најважније и пресудно било изборити се са јересима и јеретицима и осталим гонитељима Цркве“.
    Ово су, најблаже речено, бесмислице. Опростите на тешкој речи, али када појасним, онда ће бити јасно да је мој израз и благ. Нигде ни у једном документу који се бави институцијом хе., нисмо наишли на ово образложење. Сигурно би га неко поменуо. Где је ово Артемије прочитао? Ми прођосмо све каноне, нигде помена да су хе. света инквизиција ПЦ! Црква не може да породи канонско предање, него да следи предање. Црква данас порађа предање? Зашто нас онда оптужују за новотарство? Црква следи предање зато што је оно дато с' више. Наравно да га промишља и креира. Не сипа се као у бунар. Но, ако је институција хе. од апостола, зашто се онда накнадно „порађа“? Ако је институција хе. од апостола, какве су се то јереси по селима проповедале када пре апостолске проповеди сељаци нису чули за Христа? Апостоли су проповедали готово искључиво по градовима. Наравно да нису пропуштали прилику да и у мањим местима, где су пролазили, не говоре о Месији. Но, никакве хе. нису рукополагали да би се ови препирали са јеретицима.
    Поставља се питање: презвитери и ђакони не треба да се боре против јереси? Обични лаици, ткз. царско свештенство, треба да ћуте када им хуле на Господа? Кад су они довољни, зашто би хе. били „инквизитори“, специјалне снаге за борбу против јереси? Логика и текстови нам говоре да Артемије нешто фантазира.
    У позадини овог фантазма лежи идеја да епископски дар подразумева пуноћу свих дарова. Да је неки „супермен“. Довољно је осврнути се око себе и видети да то није тако. Да и они као људи имају посебне дарове, а као епископи су постављени да управљају црквама. Многима је за топлу препоруку да не проповедају. Црква зна за лаике и ниже клирике који су били бранитељи вере. Никакав епископски дар није потребан за то. Максим Исповедник, на кога се Радосављевић толико позива беше обичан монах. Лаик. Ни ђакон, ни поп. А такав стуб православља! И православље преживе без хе.! Са друге стране, немамо ниједно хе. име које је забележено у борби против јереси. Други разлог за ово (да не кажем какво) тумачење, налази се и у „актуализовању“ борбе против јереси, али на то ћу се осврнути касније.
    Владика на литургији рукополаже презвитере и остале клирике. То може да чини сам. Епископа не може сам да рукоположи. Канони експлицитно бране: Епископа треба у принципу постављати када се сакупе сви епископи из епархије. Ако се мора другачије, онда бар тројица нека га поставе, и то кад остали епископи пошаљу сагласна писма. Све то треба и митрополит да потврди (I Вас. 4). Црква одређује да владика бива одобрен од сабора да се не би десило да неки индивидуалац утрчи и онда изазове пометњу. Зато треба консенсус. Не може сваки епископ засебно да рукополаже друге. Тиме се чува црквени поредак. То је био механизам самозаштите. Мало превазиђен, али је још на снази.
    Рукоположење, добијање епископског чина, није магијски акт. Оно се врши у заједници. Не може један владика да га да. То важи и за хе. Не може епископска благодат да се преда од једног владике. Ако је хе. епископ, онда као нужни услов мора да има рукоположење од више владика. Нема пресипања „епископске благодати“ са једног на другог. За то ПЦ не зна. Испада да је Николај поново рукоположен за презвитера!
    Артемије није разумео шта значи хиротонисања хе. од стране „епископа једне епархије“, јер то не подразумева да га један може рукоположити. Не, тиме су се само штитила права надлежног градског епископа, јер су неки прибегавали митрополитима или патријарсима не би ли се домогли чина, желећи да заобиђу надлежног епископа са којим нису могли да се договоре, о чему говори Валсамон тумачећи Антиох. 10. Да је Артемијево тумачење неосновано, види се и из текста IV Вас. 2: Ко продаје рукоположење или произвођење на неку црквену функцију (епископа, хорепископа, презвитера итд.) - а то никако није ствар за продају - нека се свргне, а такође и онај ко је то купио. Посредник, ако је клирик, нека се свргне, а ако је верник или монах, нека се анатемише. Текст каже буквално: „Ако неки епископ за паре рукоположи... епископа, хорепископа“ (Εἴ τις ἐπίσκοπος, ἐπὶ χρήμασι χειροτονίαν ποιήσαιτο... ἐπίσκοπον, ἢ χωρεπίσκοπον...). Ако бисмо читали канон као Артемије, испало би да један епископ може да рукоположи другог. Наиме, овде се не помињу други, а знамо да нужно морају да буду други епископи присутни на епископској хиротонији, јер је то већ успостављено, како видесмо 325 г., а овде смо у 451 г. Не постоји ниједан канон који тврди да један епископ може да рукоположи другог. Антиох. 10 не тврди да само један епископ рукополаже хе.: „А хорепископ се поставља од епископа града од кога зависи“ (Χωρεπίσκοπον δὲ γίνεσθαι ὑπὸ τοῦ τῆς πόλεως, ᾗ ὑπόκειται, ἐπισκόπου). Не пише ни μόνου ἐπισκόπου нити υφ ενός. Да је тако написано, онда би Артемије имао право. Овако га нема. Ова суманута идеја је пала само на памет још матејевцима,[7] грчким отпадницима, али са православним предањем нема ништа заједничког.    
    Све што остаје Артемију је да тврди или да је рукоположио поново Николаја у презвитера, или да за епископско рукоположење није потребно барем тројица епископа.
    Несхватљиво је и следеће: „То је изазвало сушту потребу за постављењем хорепископа, канонски зависног од епископа рашко-призренског у егзилу Артемија, који га је и поставио. Овим чином не вређа се епископско достојанство јер је Старорашка област, поверена хорепископу, владици Николају, заправо простор древне Рашке епархије, која је својевремно била и митрополија, са седиштем у Новом Пазару, а обухвата новопазарску и тутинску општину, док су у условима прогонства њему на управу предати наши верници и катакомбе у области општине Чачак као и у следећим окрузима у Србији: Златиборском, Моравичком, Рашком, Расинском, Топличком, Нишавском, Јабланичком, Пчињском и Пиротском“. Из канона које видесмо, како је Николај хе. кад му је дата бивша митрополија, комад старе Србије са градовима? Када је неки хе. имао власт архиепископа и патријарха? Још се вели како није повређен углед владичански! Како би био повређен кад о овој области ни многи митрополити нису могли да сањају! Можда нисмо обавештени да је Артемије постао свеправославни патријарх? Онда би то имало смисла. Овако, изазива само нагон за...
    После свега прочитаног можемо само да се смејемо над: „у постављању хорепископа Николаја ниједан канон није повређен“.
     
    5. Артемије, завршни чин
     
    Све у свему, ово је једна јако тужна прича. Прича о нашој изгубљености. Залуталости, несналажењу, незрелости. Људи из цркве и политичари не падају са неба. Долазе нам из народа. Занесу се. Направи се врзино коло. Заплету се као пиле у кучине. Немајући довољно љубави ка Богу почињу да мисле само о себи. О свом свету. Како га они замишљају. А то су пречесто уски, скучени светови. Нема светлости, нема Бога, само хипертрофирани его. Као да не желимо да схватимо да је Бог изнад нас. Да га ми нисмо створили, него он нас и цео свет. А ми бисмо да мало уредимо тај свет. Бог није био довољно паметан...
    Артемије прогласи СПЦ за јеретичку, бранитељ канона, све каноне прекрши, тужилац јереси, паде у јерес Донатову и Новацијанову. Сам је био у тој „јеретичкој“ СПЦ у којој су били Јустин Поповић и Николај Велимировић. „Свејерес екуменизма“ је постојала и за живота ове двојице. Но, они нису напустили цркву. Николај је био активни учесник у екуменским дијалозима. Артемије је од те цркве изабран за епископа, као што је од исте и рашчињен.
    Радосављевић би, хипотетички, могао да се позове на каноне Цариградског сабора одржаног у храму Светих Апостола (859 и 861): 14: Епископ који прекине општење са својим митрополитом, и не хтедне да га помиње на литургији, пре доношења саборске пресуде, нека се свргне, и 15: Да се свргну они који прекину општење са патријархом, пре него се донесе саборска одлука. Ова правила не погађају оне, који се пре доношења саборске одлуке, одвоје од епископа који проповеда јерес.
    Артемије пак поступа по овом канону али се лукаво на њега не позива, зато што је канон веома прецизан и онемогућава било какву арбитрарност, јер говори о проповедању већ осуђених јереси: „А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или од Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и откривене главе о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборне одлуке оделили се од таквога епископа, него ће, напротив, бити заслужни части која православнима пристоји“.
    Ниједан српски владика не проповеда филиокве, папску власт у западном кључу, незаблудивост (на страну што скоро сваки мисли интимно за себе да је непогрешив) или непорочно зачеће (мада је било Отаца који су били склони том учењу, па га чак и потврђивали)... О екуменском дијалогу свако може да мисли приватно оно што жели, али факат је да ниједан општи или помесни православни сабор није осудио екуменизам као јерес, док етнофилетизам јесте. Екуменски сабор је био и Флорентински, а тамо је и св. Марко Ефески певао, љубио се са папом... И он јеретик?
    Када су се грчки старокалендарци одвојили од званичне цркве, они су се позивали на овај канон (јер није било великог сабора који би осудио новокалендарце). Само, онда се не разуме зашто се светитељи, Николај Охридски и Јустин Ћелијски, нису одвојили од цркве. Новокалендарство неко може да сматра најцрњом јереси, али то његово приватно мишљење не обавезује никога. Због тога сви они који се одвоје од поглавара цркве који не проповеда сабором осуђену „јерес“, бивају рашчињени по овом канону. Јеретиком би неки од ових необдарених интелигенцијом прогласио и Максима Исповедника и Кирила Александријског јер су исповедали филиокве.
    Артемије би био по овим канонима рашчињен чак и када га Сабор не би рашчинио. Сабор га је пак већ одавно рашчинио. Сви акти које он чини као епископ су ништавни. Чак није битно ни да ли је неко праведно или неправедно рашчињен. Рашчињени епископ може да прибегне вишој инстанци. Артемије би могао, јер видесмо да он каноне не гледа хронолошки него како њему одговара, да тражи од папе да га врати у епископско достојанство. Наиме, Сард. 3: Међусобан спор два епископа, нека се расправи у њиховој епархији. Епископ који је незадовољан пресудом, може да тражи од Јулија, епископа Римског, јер треба одати почаст успомени  апостола Петра, да му се обнови спор, и да назначи епископе који ће судити. Ако пак не може да докаже да је оправдано то што хоће обнову процеса, нека пресуда остане на снази; 4: Не треба поставити на место свргнутог епископа другога, све док Римски епископ не одлучи да ли ће се обновити процес. Црква је апелационо право дала римском папи. Наравно, не само Јулију, него папи као институцији. Зато су њему прибегавали византијски светитељи када су имали какав спор (Максим Исповедник, Теодор Студит, Игњатије итд.). Проблем је што Артемије не може да прибегне папи зато што ПЦ и КЦ још немају канонског и евхаристијског јединства, мада су анатеме укинуте. Папа би могао да замоли патријарха Иринеја, али правно не би могао да га присили да се обнови процес. По логици ствари, апелационо право је прешло на цариградског патријарха. Коначни проблем је што су сви поглавари православних цркава прихватили одлуку сабора СПЦ о Артемијевом рашчињењу.
    Канони забрањују и регуларним епископима да рукополажу у туђим епархијама, односно тамо где су канонски епископи (нпр. Антиох. 22). Наравно да је казна рашчињење. У овом конкретном случају имамо посла само са сектом. Нико не може данас забранити суботарима или пентекосталцима да постављају њихове пасторе. Нико то не може забранити ни Артемију. У древним временима Артемијеве присталице би гонио царски закон, али тога данас немамо. Такође ми је несхватљива и претерана икономија коју је патријарх Иринеј показао према Артемију задржавши му монашки статус. Монашки завет подразумева послушање. Он би морао да буде у неком манастиру где би био на послушању код игумана. По Душановом Законику, одбеглог монаха би заточили у ћелији у манастиру све док не би изјавио да неће више да бежи и да ће ходати само у манастирском кругу. Но, на срећу или жалост, овај закон је данас неприменљив.
    Привео бих и духовит осврт Александра Живковића: „Шта значи прича да је епархијски систем старији од митрополијског или патријаршијског, нијесу ли ови потоњи ваљано кодификовани на Васељенским саборима? Какво образложење на познату ствар да два епископа не смију бити у истом граду, може да пружи епископ Артемије, који по туђим епархијама отвара 'катакомбе', служи итд? По канонима 'страни' епископ не смије ни да бесједи на територији другог епископа, без благослова овог, да се не би показивао 'ученији' пред вјерницима, а, камоли шта друго. Није било мудрости да се епископу Артемију по умировљењу дозволи да духовно руководи косовско-метохијским и рашким монаштвом које то жели, али то не може да буде оправдање за канонски беспоредак. Даље, Артемије се поистоветио са својим 'архинепријатељем' браничевским Игнатијем по учењу да је Први, само онај Први у епархијама. Без Првог у сваком народу и епархијски архијереј да не чини ништа значајније, кажу канони“.[8]
    Приводећи крају овај кратки осврт који није оптерећен нотама и свом потребном научном апаратуром (јер ни Артемијев текст није такав), мада се оне могу додати у неком другом моменту, поменућу још једно Радосављевићево „оправдање“: „Опште прихваћено канонско начело у Цркви јесте да свети канони, будући прописивани за уређење функционисања Цркве у редовним околностима, као такви у пуном смислу и важе само у редовним околностима, када се Црква наслађује благословеним миром“. Када питате Артемија: У ком канону, пријатељу, то пише? -  он ћути. То је његово мудровање. Већ смо видели Василија Великог који за канонски беспоредак не оправдава ни ратно стање! Нека се мени не верује, ни Василију, али имамо и каноне светог Григорија Чудотворца: 2: Да се истерају из Цркве они који, користећи најезду варвара пљачкају, јер помишљају да је то дозвољено у таквој прилици; 3: Треба се сетити да је Ахаров грех погодио цео народ (Ис. Нав. гл. 7), али је његов грех био лакши од греха наших верника, јер је он узео од непријатеља, а ови од сабраће; 4: Нека се нико не изговара тиме да је нашао неку ствар, јер је забрањено да се извлачи корист из нађеног, како од онога што се брату загубило (Пнз. 22, 1-3), тако и од непријатељевог (Изл. 4, 5).
    Црква је стално у рату. Живи је организам. Када нема „мученика у крви“, има „мученике савести“. Духовни рат је непрестан. Канони су оружје. Због тога нема ниједног канона који би потврдио њихову суспензију у ванредним околностима. Наравно, канони нису догмати, подложни су мењању зато што се односе на дисциплину и очување поретка у цркви. Да се онемогући анархија, коју управо Артемије и његови следбеници желе да уведу, не сећајући се Кипријанових речи да ни мученичка смрт не може искупити грех раскола, или: Ко квари каноне, поквариће њега Бог.
    Артемије прибегава провидним софизмима у својој егзегези канона, а није ни први ни последњи. Невероватне ствари могу пасти софистима на памет. Нпр. у канону 91 Василије Велики каже: Не сме се узети новац да би се неко рукоположио, јер је то продаја благодати. Софистичко је правдање неких који кажу, да не узимају новац за време рукоположења, него после, јер је узимање узимање, ма кад да се обави. Тако видесмо и Артемијеве софизме када тврди да један епископ може да рукоположи хе., да су ови настали из потребе да би се борило са јересима, да се канони суспендују у ванредним околностима, да је његова епархија католичка црква (то је свака евхаристија јер конституише цело есхатолошко Христово тело, али није таква ако је ван општења са осталим ПЦ), да се не вређа епископско достојанство јер је Николај рукоположен за село Лозницу (а фактички делује на подручју које је веће од многих древних митрополија, и које обухвата градове).
    Артемије неће да чита хронолошки каноне јер му то не одговара. Наиме, наредни канони поништавају претходне или их надграђују. Тиме се види да је институција хе. укинута (како урадише византинци), трансформисана у викарног или помоћног епископа, односно да је фактички сведена на презвитерску улогу. Зашто Артемије не чита хронолошки? Не одговара му јер у свом софистичком уму хоће да из чињенице да је хе. епископ узме да му да да рукополаже презвитере и ђаконе (што је канонима укинуто). Онда ће са њиме и да рукополаже друге епископе, све правдајући овим перверзним тумачењем канона. То је све тешко иживљавање над канонским поретком цркве. Но, може му се. Наравно не по црквеном закону.
    Могао бих да помогнем Артемију. Он може да се позове на апостолску праксу (Марко јеванђелиста) александријске цркве где су презвитери рукополагали владику, који се звао најпре баба (у преводу ђед), а после папа. Но, ни Север Антиохијски, један од најумнијих јеретика, није отишао у овакво „резоновање“. Казао је: јесте да је древна пракса александријске цркве била да епископа рукополажу презвитери, ми се пак морамо држати нових канонских одредби, никејског сабора, који одређује да најмање тројица епископа рукополажу другог. Дакле, Артемије има елегантније и интелектуално поштеније решење: ванредна је ситуација, нека презвитери рукополажу владике! Па ни св. авва Пимен, када су му дошли неки који су одбили да буду у заједници са александријским папом, говорећи да је овај јеретик јер је и рукоположен од презвитера, није осудио александријску праксу (Apophthegmata patrum, Abba Poimen 77, PG 65, 341B)! Још да приметим, александријска пракса је исправнија јер сабор поставља епископа, а не један.
    Сада и мени може да падне на памет идеја: рани епископи су били жењени све до одлуке трулског сабора, мада су и касније постојали, да узмем двојицу-тројицу презвитера или рашчињених владика па и мене да рукоположе за владику! - Није ово смешно, ово је жалосно. Јасно је да је неканонско рукоположење које је Артемије обавио, као што ни Николај не може да рукополаже презвитере и ђаконе, па све и када би био канонски хе. Но, гледајући како бивши епископ размишља, онда је све могуће: Хајде да се играмо цркве!
     
     
     
    О. Зоран Ђуровић
     
    Рим, 29.04.2015
             
             

    [1] Текст образложења је пренело више медија, а имамо га и на „Стању ствари“ (СС): http://wp.me/p3RqN8-4gm. Текст је насловљен: „Р еч о хиротонији новопостављеног хорепископа Николаја старорашког и лозничког“.
    [2] З. Ђуровић, Црквени канони. Синопсис, Београд 1997.
    [3] I Вас. - I Васељенски
    IV Вас. - IV Васељенски
    VII Вас. - VII Васељенски
    Трул. - Трулски
    Антиох. - Антиохија  
    Анкир. - Анкира
    Неок. - Неокесарија
    Сард. - Сардика
    Лаод. - Лаодикија
    Вас. Вел. - Василије Кесаријски (Велики).
    [4] О преласку са презвитерског на монархијански модел управе Црквом, видети: M. Simonetti, Roma cristiana tra vescovi e presbiteri, in Vetera Christianorum, 43 (2006) 5-17; id., Presbiteri e vescovi nella chiesa del I e II secolo, in Vetera Christianorum, 33 (1996) 115-132; A. Viciano, “Vescovo”, in Nuovo Dizionario Patristico e di antichità cristiane, a cura di A. Di Berardino, Genova-Milano 2008, pp. 5584-5593. J. Zizioulas, Épiskopè et Épiskopos dans l'Église primitive: bref inventaire de la documentation, in Irénikon 56 (1983) 484- 502; R. M. Hübner, Die Anfünge von Diakonat, Presbyteriat und Episkopat in der frühen Kirche, in A. Rauch - P. Imbof (eds.), Das Priestertum in der Einen Kirche, Aschaffenburg 1987, 45-89; J. Neumann, Bischof  I: TRE 6 (1980) 653-682; Damiano Spataru, Sacerdoti e diaconesse: la gerarchia ecclesiastica secondo i padri cappadoci,  [Claustrum 27], ed. Studio Domenicano, 2007.           
    [5] „ХLIII. 1. Апостоли су постали благовесници нама од Господа Исуса Христа, Исус Христос је послан од Бога. 2. Христос је, дакле, од Бога, и Апостоли од Христа; обоје је, зато, било према добром поретку од воље Божије. 3. (Апостоли), опет, добивши заповести и испунивши се увереношћу кроз васкрсење Господа нашег Исуса Христа и потврђени речју Божијом, са пуноћом Духа Светога изишли су благовестећи да ће Царство Божије доћи. 4. Проповедајући, пак, по земљама и градовима, они постављаху првенце своје, опробавши их Духом, за епископе и ђаконе оних који буду поверовали. 5. И то није ново, јер је из давних времена написано о епископима и ђаконима. Јер овако вели Писмо на једном месту: Поставићу епископе њихове у правди, и ђаконе њихове у вери".
    [6] Каноне наводим по мом синопсису, јер би било некомотно наводити их све текстуално. Но, свима су доступне збирке у преводима на српски (Милаш, Јевтић), као и на другим језицима тако да их лако може наћи и упоредити. Све сам упоредио са грчким текстом да не би било неких мањкавости, а коментаторе, као што је Валсамон, имамо на изванредном руском сајту: http://www.agioskanon.ru/.   
    [7] http://oodegr.co/oode/biblia/Sxisma_Zilwtikou_Palaioimerologitismou/2_1_10.htm
    [8]http://stanjestvari.com/2015/04/27/%D0%B5%D0%BF%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%80%D0%BF%D0%B8%D0%BA%D0%BC-%D1%83-%D0%B5%D0%B3%D0%B7%D0%B8%D0%BB%D1%83-%D1%85%D0%B8%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%85%D0%BE/


    Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  19. Волим
    Crveni Ignjatije got a reaction from -Владимир- in Зоран Ђуровић: О Артемијевом рукоположењу Николаја за хорепископа   
    О Артемијевом рукоположењу Николаја за хорепископа
     
    Сатана је тражио да вас веје као пшеницу
    (Лк. 22, 31)
     
    Једна од најнезахвалнијих ствари је полемисати са текстом у коме нема интелектуалног поштења. Није лако де(ре)конструисати све ствари, поготово када оне нису условљене академским мотивима него практичним, тј. у служби су идеологије. Такав случај имамо у апологијској речи канцеларије Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског у егзилу, г. + Артемија.[1] Ја ћу овај текст називати, комодитета ради, Артемијевим именом, мада је очигледно да је настао у сарадњи неколико аутора. Такође ћу настојати да се суздржим уметничких и патосом набијених израза да бих могао разложно да објасним акт који је овај рашчињени епископ направио.
     
    1. Увод
     
    Наиме, дана 26. 4. 2015 у манастиру светог Николаја Мирликијског у Лозници код Чачка, хиротонисан је у (хор)епископски чин архимандрит Николај Николић, као епископ старорашки и лознички. Хиротонију је извршио епископ рашко-призренски и косовско-метохијски у егзилу, Артемије Радосављевић. Како се овај акт оправдава канонима, а моја маленкост се истима и бавила у младости,[2] ја бих се са те стране и позабавио овим проблемом (скраћенице канона које наводим објашњене су у овој ноти).[3]
     
    2. О институцији хорепископа
     
    Хорепископ (сеоски епископ, гр. χωρεπίσκοπος: χωρα - поље, њива, округ, сеоски округ, чин, служба  и ἐπίσκοπος - епископ, лат. corepiscopus, chorepiscopus, vicarius), лице одређено да врши свештеничку службу на селу, руралним подручјима или приградској области. Иако су му се ингеренције мењале током времена, суштина његове службе је у помагању градском епископу, коме је канонски потчињен. Никада није био самосталан као епископ. Та служба је најсличнија, али не и идентична, данашњој улози коју имају помоћни (аузилијарни) епископи и викарни епископи.
    У већини локалних православних цркава ова служба је нестала, а њихово место преузимају протопопови (протојереји). Институција хорепископа (даље хе.) сачувана је у кипарској и грузијској ПЦ. Код Копта хе. службу је установио папа Шенуда III. У католичким црквама грчко-мелкитским и оријенталним то је почасна тутула слична монсињору. Хе. постоје у црквама сиријске традиције: православна сиријска, сиријска католичка, источна асирска, халдејска католичка, православна индијска, католичка сиро-маланкарска, сиро-јаковитска. Овде се хе. носе готово идентично као владике, а често служе као заступници на разним службама доприносећи тако њиховом велељепију.
     
    3. Почетни историјат институције хорепископа и епископа у ПЦ
     
    Структура Речи о хиротонији је хаотична, односно поређана је по одбрамбеним аргументима, па се нема никаква идеја развоја институције хорепископа у ПЦ. Овде бих то покушао да исправим.
    Први писани помен постојања хорепископа у ПЦ имамо код Јевсевија Кесаријског, у његовој Историји Цркве, где помиње њихово присуство на сабору у Антиохији 269, где је осуђен Павле Самосатски. Дакле, средином III в. хе. сигурно постоје на Истоку. Но, од када тачно постоје, то не знамо. Немамо никакво историјско сведочанство. Потпуно је непримерено Артемијево позивање на тврдњу из руске Википедије да тај помен имамо још код папе Климента Римског (Clemens Romanus, Ad. Cor. XLII). Артемије вели: „Међутим, бројни канони и историјски споменици (на пример, Писмо коринћанима Климента Римског) сведоче да је поред епископа града (целе епархије) као његов саслужитељ и помоћник у приградском малом месту постојао хорепископ који је био по благодати и апостолском прејемству потпуно раван градском епископу“.
    Такозвана Климентова посланица (не зна се име писца, тако је идентификован из предања), настала је отприлике 96/7 г. Тачно је да „бројни канони“ сведоче о постојању хе., али није тачно да имамо и друге историјске споменике; зато Артемије, замагљујући ствар, вели успутно „на пример, Писмо коринћанима Климента Римског“. Нема никаквих историјских споменика, а ни Климентова посланица не говори о хе. Наиме, апостолско доба не зна за постојање монархијског епископа у потоњем смислу, односно овом нашем. То је институција која се полако развија из Павлове школе. Наиме, првобитна црква је имала синагогални, тј. синодски начин управе кроз веће стараца (презвитера), који је наследила од Јевреја јер је хришћанство настало као јудејска секта. Како богослужење, тако и управа је наликовала јеврејској. „Климент“ није могао бити никакав папа, односно монархијски епископ, јер је римском црквом управљао колегијум презвитера, и о монархијском епископу Рима може се говорити тек од папе Виктора (189-199), јер, Рим и Александрија су биле последње цркве које су са синодалног прешле на монархијски начин управе.
    Погубно је непознавање историје. Управо овај факт би био довољан да православни заувек зачепе уста паполатристима, јер не постоји никаква директна сукцесија епископства од Петра. Јер, „јака“ папска теза подразумева да је од Петра предата благодат и власт првом папи, па онда следећем итд. Но, све то нема никакве везе са историјском науком, нити ће се наћи више неки католички научник који би слично тврдио. Истина их је ослободила. За сведока тог процеса имамо св. Јеронима који покушава да да један од разлога који су довели до моно-епископата. У писму 146, овако вели: „Апостол јасно показује да су презвитери и епископи једна те иста ствар... Дакле, доказано је без сумње да су епископи и презвитери иста реалност“. Ствари бивају још јасније када Јероним коментарише Посланицу Титу: Презвитер је исто што и владика, а пре него што је демон почео да сеје индивидуалистичке идеје: Ја сам Павлов, ја Аполов, ја Кифин (1 Кор. 1, 12) итд., Црква је била управљана са стране презвитерског колегијума. Како су новокрштени почели да се позивају на појединачне људе као на своје духовне оце, ово је довело до дискусија и раздора. Да би се поделе превазишле и бесконачне дискусије прекинуле, полако се власт преселила у руке једног ко би пресудио. „Зато, као што и презвитери знају да су потчињени једноме који је постављен изнад њих, тако и епископи морају да знају да су изнад презвитера по једном црквеном обичају (ex Ecclesiae consuetudine), а не по апсолутној Господњој наредби (quam dispositionis Dominicae veritate). Уз то, морају да знају да треба да Црквом управљају заједно са презвитерима, опонашајући Мојсија који је, иако имајући  власт да сам управља Израиљом, одабрао себи седамдесет презвитера са којима је управљао народом“ (Commentaria in Epistolam ad Titum, PL 26, 562-563d).[4]
    Дакле, не постоје никакви бројни историјски споменици из простог разлога што није ни било епископа у нашем смислу речи. У апостолско време презвитер и епископ су синоними. Артемије би хтео да ова институција хе. вуче порекло од апостола, али ми о томе немамо никаквог доказа. Чак и да јесте тако, ПЦ је мењала апостолске институције. 1 Тим. 3, 2 вели да „епископ“ буде муж једне жене. Онда Артемије не може да буде епископ. Да ли се овде подразумева презвитер? Не знамо. У сваком случају је глава једне заједнице, предводник. Апостоли јесу постављали такве предводнике по градовима и местима где су проповедали. Само о томе говори „папа Климент“. Никакви хе. се код њега не спомињу.[5] У сваком случају апостолска је институција свештенство (презвитер/епископ/пророк/учитељ) које се после по ингеренцијама раздвајају (не по благодати и прејемству!), тако да Артемије није имао никакве потребе за овим недоказивим вратоломијама. Институција хе. је била канонска и то нико не доводи у сумњу.
    Погледајмо хронолошки шта канони говоре о хе., да би се разумело колика је одрживост Артемијевог наставка: „хорепископ који је био по благодати и апостолском прејемству потпуно раван градском епископу“, мада се, у овом параграфу, нећу задржавати на Артемијевим интерпретацијама.
     
    4. Даљи историјат институције хорепископа у ПЦ
     
    Први помен хе. имамо на Анкир. 314, кан. 13: Хорепископ не сме да рукополаже презвитере и ђаконе без писмене епископове дозволе.[6] Ово означава да је он подчињен свом, градском, епископу. Како су се ствари отимале контроли, градски епископи су забранили хе. да по свом нахођењу рукополажу. Интересантно је да Валсамон неће да се упушта у шире тумачење овог канона, јер вели да је то бесмислено зато што више нема хе. Најбитнији моменат је да хе., има munus ordinandi (дар рукополагања) који припада владици, па може да рукополаже презвитере и ђаконе, али нема јуриздикцијску моћ, него ради као легат једног еп.
    Затим налазимо Неок. 314-319, кан. 13: Сеоски презвитери не могу вршити принос у градској цркви, осим кад их позову епископи или градски презвитери да их замене, јер морају одсуствовати; 14: Хорепископи могу, јер су они слика седамдесеторице апостола. Сабор прави аналогију 12 апостола = градски еп., 70 апостола = хе. На овом сабору су волели симболику бројева па у кан. 15: Треба у сваком граду да буде седам ђакона, ма колико он велик био, јер се тако каже у књизи Дела (6, 1-6). Овај канон је после избачен као погрешно тумачење Писма, Трул. (692) 16: Не треба да важи правило које је донео Неокесаријски сабор, наиме, да у сваком граду треба да буде седам ђакона, јер је то произишло из погрешног тумачења једног места из Дела Апостолских. Треба прихватити мишљење Јована Златоустог, да се под тим ђаконима не могу подразумевати рукоположени ђакони, него просто служитељи, који су се бринули о потребама људи, а не о светим Тајнама.
    I Вас. 325, кан. 8: Клирици оних који се називају катарима, тј. чистима, примају се у Цркву стављањем руку на њих, и тада могу остати клирици. Морају писмено потврдити да ће држати догмате и општити са другобрачнима и палима који су издржали своју казну. Тамо где нема клирика католичке Цркве, они нека остану клирици. Тамо пак где има епископа, катарски епископ ће бити презвитер или хорепископ или ће задржати само име епископско, јер не могу бити два епископа у једном граду. Канон недвосмислено, као и претходни, показује да је презвитерска и еп. благодат иста, али да се правно разликују ингеренције. Наиме, никаква деградација не погађа катарског епископа, него ће само бити у благодати (чину) коју поседује, а која се назива презвитерском, хе. (зависи од расположивог места да ли ће се звати презвитером или хе.); тиме се чува институција монархијског епископа, првог који је изнад осталих.
    Антиох. 341, кан. 8: Сеоски презвитери не могу давати канонске листе, него само просте; хорепископи који су ван сумње, могу давати писма, тј. листе мира. 10: Они који су предстојатељи у селима и мањим местима, такозвани хорепископи, мада су и рукоположени као епископи, могу постављати читаче, ипођаконе и заклињаче. Ђаконе и презвитере не могу рукополагати без епископа коме су потчињени; хорепископе поставља градски епископ коме припадају. Хе. могу да дају, оно што ми данас зовемо, „канонски отпуст“, тако да лице може да пређе у другу епархију. Но, то могу да чине само ако нису под неким судским процесом. Наиме, дешавало се да разни хе. мешетари отпуштају сумњиве особе или преваранте, тако да су их други по незнању примали.
    Ако су пак претходни канони допуштали да хе. могу рукополагати ђаконе и презвитере, кан. 10, како тумачи Валсамон, забрањује им то сасвим. Наиме, иако су примили епископско рукоположење, речи „без епископа“ (δίχα τοῦ ἐν τῇ πόλει ἐπισκόπου) не означавају „без дозволе епископа“, него да градски епископ има да обави то рукоположење. Валсамон има право, јер гр. придев δίχα значи растављено на две гомиле, места, одвојено, сасвим сам, несложно, противно. Дакле, од 341 можемо рачунати да хе. губи право рукополагања презвитера и ђакона. Наравно да канон није одмах и у целој цркви прихваћен, зато да видимо даље.
    Сард. 343, кан. 6. Не треба никако поставити епископа у селу или малом граду где је довољан један презвитер (Μὴ ἐξεῖναι δὲ ἁπλῶς καθιστᾷν ἐπίσκοπον ἐν κώμῃ τινὶ ἢ βραχείᾳ πόλει, ᾗ τινι καὶ εἷς μόνος πρεσβύτερος ἐπαρκεῖ), да се не би омаловажавало епископство. Ако неки мали град постане великим, треба му поставити епископа. Сардички сабор жели да забрани сасвим институцију хе. Користи прилог ἁπλῶς, који значи никако, нипошто. Институција (титула, име) епископа је добила на толико великом достојанству да он не може бити на селу.
    Лаод., крај четвртог века, у кан. 57, понавља Сард. забрану: Не треба постављати епископе у селима и малим местима, него периодевте. Епископи који су већ постављени у таквим местима, не могу да раде ништа без дозволе градског епископа; исто важи за презвитере. Овај канон је још рестриктивнији. Даје се надзорницима, легатима да обилазе та мања места, а сугерише се да када помру хе. који су тамо већ били постављени, да се други не рукополажу. Канон да наслутити и да чак ни ниже клирике ови хе. нису могли рукопроизводити.
    Вас. Вел. + 379, у кан. 89 вели: Ако се настави са непоштовањем правила Отаца, доћи ће до кобних последица. Једно од правила који се крше, јесте оно које забрањује да се постављају црквени служитељи без пажљивог испитивања. Хорепископ не може да постави некога без одобрења градског епископа; ако га постави, тај се враћа у ред лаика.
    Писмо је датирано 370 г. Прва ствар коју је Василије урадио је била да доведе у ред епархију. Поткресао је крила хе., који су без икаквог одобрења рукополагали, а мотивисани различитим побудама као што су непотизам, или опасност од предстојећег рата (φόβῳ τῆς στρατολογίας), па Василије жели да стане на реп тима који су у црквену службу ушли из сличних разлога, а недостојни, јер он хоће да „поново успостави правила Отаца“ (ἀναγκαίως ἦλθον εἰς τὸ ἀνανεώσασθαι τοὺς τῶν Πατέρων κανόνας).
    VII Вас. 787 кан. 14: Клирике може постављати само епископ. Игумани који су презвитери и хорепископи могу постављати читаче, али само у свом храму и по пуномоћју коју им даје епископ. Овде су по презвитерству изједначени игумани и хе. Но, дато им је право да рукопроизводе чтечеве. Нема више права за рукополагање ђакона и презвитера јер се усвојила кроз Трул. 2 одредба Антиох. 8. Види се да препоруке Сард. 6 и Лаод. 57, о забрани рукополагања хе., нису још добиле на консенсусу, али су хе., јасно ограничени на презвитерску службу, односно да не могу да функционишу као потпуни епископи.
     
    5. Артемијева апологија у светлу канона
     
    Пошто је напокон терен разминиран, можемо да пређемо на Артемијево образложење чина рукоположења бившег архимандрита Николаја Николића у чин хе. Најпре да поменем да формално чин није проблематичан. Сваки православни еп. може да рукоположи хе. Та институција никада није званично укинута, мада се не поштује препорука сард. и лаод. сабора, иако су њихови канони стављени на снагу трулским сабором. Видели смо пак да је Византија изгубила ту институцију јер је прихватила ове одредбе. Зато Валсамон и неће да се задржава око овог историјског а не више правног питања. Нећу да прибегнем непристојном аргументу како та институција не постоји у светосавској цркви и како је угашена у готово свим ПЦ, и то са правом; јер, Сард. 6 и Лаод. 57 су потврђени кроз Трул. 2. Но, неко би могао да каже: „Ипак ми не знамо шта су тачно трулски оци одобрили од ових канона“. Наравно да је овакав аргумент детињаст, али сличних детињарија и будалаштина смо се нагледали у историји цркве. Да Артемије нема мене за саговорника, него неког другог Артемија, чуо би: „Трулски сабор потврђује Сард. и Лаод. каноне, тачка“! Нема рукополагања хе. Но, на сву срећу, ја нисам Артемије.
    Видели смо да служба хе. има дубоке корене и да се у једном општијем смислу може позивати на апостолску установу, мада никако и у строгом смислу, као што смо видели неутемељеност позивања на папу Климента и као што је непримерено читати термине из апостолске и субапостолске епохе у нашем кључу. То би био дилетантизам.
    Нама пак Артемије тумачи зашто је настала служба хе. Вели: „Како би Црква изашла на крај са јересима и прогонима, које је трпела од безбожних јеретика и осталих богобораца, морала је у своје свештено предање да угради и установи институцију хорепископа. Црква, као брижна мати, породила је и изнедрила канонско предање хиротонисања хорепископа, од стране епископа једне епархије, онда када је у временима борбе за очување вере православне и тиме очување Цркве, било потребно више епископа, чак и на нивоу једне епархије. Хорепископи су, дакле, део предања које је изникло из крваве и дуге борбе Цркве са јересима и јеретицима, када је за Њу најважније и пресудно било изборити се са јересима и јеретицима и осталим гонитељима Цркве“.
    Ово су, најблаже речено, бесмислице. Опростите на тешкој речи, али када појасним, онда ће бити јасно да је мој израз и благ. Нигде ни у једном документу који се бави институцијом хе., нисмо наишли на ово образложење. Сигурно би га неко поменуо. Где је ово Артемије прочитао? Ми прођосмо све каноне, нигде помена да су хе. света инквизиција ПЦ! Црква не може да породи канонско предање, него да следи предање. Црква данас порађа предање? Зашто нас онда оптужују за новотарство? Црква следи предање зато што је оно дато с' више. Наравно да га промишља и креира. Не сипа се као у бунар. Но, ако је институција хе. од апостола, зашто се онда накнадно „порађа“? Ако је институција хе. од апостола, какве су се то јереси по селима проповедале када пре апостолске проповеди сељаци нису чули за Христа? Апостоли су проповедали готово искључиво по градовима. Наравно да нису пропуштали прилику да и у мањим местима, где су пролазили, не говоре о Месији. Но, никакве хе. нису рукополагали да би се ови препирали са јеретицима.
    Поставља се питање: презвитери и ђакони не треба да се боре против јереси? Обични лаици, ткз. царско свештенство, треба да ћуте када им хуле на Господа? Кад су они довољни, зашто би хе. били „инквизитори“, специјалне снаге за борбу против јереси? Логика и текстови нам говоре да Артемије нешто фантазира.
    У позадини овог фантазма лежи идеја да епископски дар подразумева пуноћу свих дарова. Да је неки „супермен“. Довољно је осврнути се око себе и видети да то није тако. Да и они као људи имају посебне дарове, а као епископи су постављени да управљају црквама. Многима је за топлу препоруку да не проповедају. Црква зна за лаике и ниже клирике који су били бранитељи вере. Никакав епископски дар није потребан за то. Максим Исповедник, на кога се Радосављевић толико позива беше обичан монах. Лаик. Ни ђакон, ни поп. А такав стуб православља! И православље преживе без хе.! Са друге стране, немамо ниједно хе. име које је забележено у борби против јереси. Други разлог за ово (да не кажем какво) тумачење, налази се и у „актуализовању“ борбе против јереси, али на то ћу се осврнути касније.
    Владика на литургији рукополаже презвитере и остале клирике. То може да чини сам. Епископа не може сам да рукоположи. Канони експлицитно бране: Епископа треба у принципу постављати када се сакупе сви епископи из епархије. Ако се мора другачије, онда бар тројица нека га поставе, и то кад остали епископи пошаљу сагласна писма. Све то треба и митрополит да потврди (I Вас. 4). Црква одређује да владика бива одобрен од сабора да се не би десило да неки индивидуалац утрчи и онда изазове пометњу. Зато треба консенсус. Не може сваки епископ засебно да рукополаже друге. Тиме се чува црквени поредак. То је био механизам самозаштите. Мало превазиђен, али је још на снази.
    Рукоположење, добијање епископског чина, није магијски акт. Оно се врши у заједници. Не може један владика да га да. То важи и за хе. Не може епископска благодат да се преда од једног владике. Ако је хе. епископ, онда као нужни услов мора да има рукоположење од више владика. Нема пресипања „епископске благодати“ са једног на другог. За то ПЦ не зна. Испада да је Николај поново рукоположен за презвитера!
    Артемије није разумео шта значи хиротонисања хе. од стране „епископа једне епархије“, јер то не подразумева да га један може рукоположити. Не, тиме су се само штитила права надлежног градског епископа, јер су неки прибегавали митрополитима или патријарсима не би ли се домогли чина, желећи да заобиђу надлежног епископа са којим нису могли да се договоре, о чему говори Валсамон тумачећи Антиох. 10. Да је Артемијево тумачење неосновано, види се и из текста IV Вас. 2: Ко продаје рукоположење или произвођење на неку црквену функцију (епископа, хорепископа, презвитера итд.) - а то никако није ствар за продају - нека се свргне, а такође и онај ко је то купио. Посредник, ако је клирик, нека се свргне, а ако је верник или монах, нека се анатемише. Текст каже буквално: „Ако неки епископ за паре рукоположи... епископа, хорепископа“ (Εἴ τις ἐπίσκοπος, ἐπὶ χρήμασι χειροτονίαν ποιήσαιτο... ἐπίσκοπον, ἢ χωρεπίσκοπον...). Ако бисмо читали канон као Артемије, испало би да један епископ може да рукоположи другог. Наиме, овде се не помињу други, а знамо да нужно морају да буду други епископи присутни на епископској хиротонији, јер је то већ успостављено, како видесмо 325 г., а овде смо у 451 г. Не постоји ниједан канон који тврди да један епископ може да рукоположи другог. Антиох. 10 не тврди да само један епископ рукополаже хе.: „А хорепископ се поставља од епископа града од кога зависи“ (Χωρεπίσκοπον δὲ γίνεσθαι ὑπὸ τοῦ τῆς πόλεως, ᾗ ὑπόκειται, ἐπισκόπου). Не пише ни μόνου ἐπισκόπου нити υφ ενός. Да је тако написано, онда би Артемије имао право. Овако га нема. Ова суманута идеја је пала само на памет још матејевцима,[7] грчким отпадницима, али са православним предањем нема ништа заједничког.    
    Све што остаје Артемију је да тврди или да је рукоположио поново Николаја у презвитера, или да за епископско рукоположење није потребно барем тројица епископа.
    Несхватљиво је и следеће: „То је изазвало сушту потребу за постављењем хорепископа, канонски зависног од епископа рашко-призренског у егзилу Артемија, који га је и поставио. Овим чином не вређа се епископско достојанство јер је Старорашка област, поверена хорепископу, владици Николају, заправо простор древне Рашке епархије, која је својевремно била и митрополија, са седиштем у Новом Пазару, а обухвата новопазарску и тутинску општину, док су у условима прогонства њему на управу предати наши верници и катакомбе у области општине Чачак као и у следећим окрузима у Србији: Златиборском, Моравичком, Рашком, Расинском, Топличком, Нишавском, Јабланичком, Пчињском и Пиротском“. Из канона које видесмо, како је Николај хе. кад му је дата бивша митрополија, комад старе Србије са градовима? Када је неки хе. имао власт архиепископа и патријарха? Још се вели како није повређен углед владичански! Како би био повређен кад о овој области ни многи митрополити нису могли да сањају! Можда нисмо обавештени да је Артемије постао свеправославни патријарх? Онда би то имало смисла. Овако, изазива само нагон за...
    После свега прочитаног можемо само да се смејемо над: „у постављању хорепископа Николаја ниједан канон није повређен“.
     
    5. Артемије, завршни чин
     
    Све у свему, ово је једна јако тужна прича. Прича о нашој изгубљености. Залуталости, несналажењу, незрелости. Људи из цркве и политичари не падају са неба. Долазе нам из народа. Занесу се. Направи се врзино коло. Заплету се као пиле у кучине. Немајући довољно љубави ка Богу почињу да мисле само о себи. О свом свету. Како га они замишљају. А то су пречесто уски, скучени светови. Нема светлости, нема Бога, само хипертрофирани его. Као да не желимо да схватимо да је Бог изнад нас. Да га ми нисмо створили, него он нас и цео свет. А ми бисмо да мало уредимо тај свет. Бог није био довољно паметан...
    Артемије прогласи СПЦ за јеретичку, бранитељ канона, све каноне прекрши, тужилац јереси, паде у јерес Донатову и Новацијанову. Сам је био у тој „јеретичкој“ СПЦ у којој су били Јустин Поповић и Николај Велимировић. „Свејерес екуменизма“ је постојала и за живота ове двојице. Но, они нису напустили цркву. Николај је био активни учесник у екуменским дијалозима. Артемије је од те цркве изабран за епископа, као што је од исте и рашчињен.
    Радосављевић би, хипотетички, могао да се позове на каноне Цариградског сабора одржаног у храму Светих Апостола (859 и 861): 14: Епископ који прекине општење са својим митрополитом, и не хтедне да га помиње на литургији, пре доношења саборске пресуде, нека се свргне, и 15: Да се свргну они који прекину општење са патријархом, пре него се донесе саборска одлука. Ова правила не погађају оне, који се пре доношења саборске одлуке, одвоје од епископа који проповеда јерес.
    Артемије пак поступа по овом канону али се лукаво на њега не позива, зато што је канон веома прецизан и онемогућава било какву арбитрарност, јер говори о проповедању већ осуђених јереси: „А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или од Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и откривене главе о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборне одлуке оделили се од таквога епископа, него ће, напротив, бити заслужни части која православнима пристоји“.
    Ниједан српски владика не проповеда филиокве, папску власт у западном кључу, незаблудивост (на страну што скоро сваки мисли интимно за себе да је непогрешив) или непорочно зачеће (мада је било Отаца који су били склони том учењу, па га чак и потврђивали)... О екуменском дијалогу свако може да мисли приватно оно што жели, али факат је да ниједан општи или помесни православни сабор није осудио екуменизам као јерес, док етнофилетизам јесте. Екуменски сабор је био и Флорентински, а тамо је и св. Марко Ефески певао, љубио се са папом... И он јеретик?
    Када су се грчки старокалендарци одвојили од званичне цркве, они су се позивали на овај канон (јер није било великог сабора који би осудио новокалендарце). Само, онда се не разуме зашто се светитељи, Николај Охридски и Јустин Ћелијски, нису одвојили од цркве. Новокалендарство неко може да сматра најцрњом јереси, али то његово приватно мишљење не обавезује никога. Због тога сви они који се одвоје од поглавара цркве који не проповеда сабором осуђену „јерес“, бивају рашчињени по овом канону. Јеретиком би неки од ових необдарених интелигенцијом прогласио и Максима Исповедника и Кирила Александријског јер су исповедали филиокве.
    Артемије би био по овим канонима рашчињен чак и када га Сабор не би рашчинио. Сабор га је пак већ одавно рашчинио. Сви акти које он чини као епископ су ништавни. Чак није битно ни да ли је неко праведно или неправедно рашчињен. Рашчињени епископ може да прибегне вишој инстанци. Артемије би могао, јер видесмо да он каноне не гледа хронолошки него како њему одговара, да тражи од папе да га врати у епископско достојанство. Наиме, Сард. 3: Међусобан спор два епископа, нека се расправи у њиховој епархији. Епископ који је незадовољан пресудом, може да тражи од Јулија, епископа Римског, јер треба одати почаст успомени  апостола Петра, да му се обнови спор, и да назначи епископе који ће судити. Ако пак не може да докаже да је оправдано то што хоће обнову процеса, нека пресуда остане на снази; 4: Не треба поставити на место свргнутог епископа другога, све док Римски епископ не одлучи да ли ће се обновити процес. Црква је апелационо право дала римском папи. Наравно, не само Јулију, него папи као институцији. Зато су њему прибегавали византијски светитељи када су имали какав спор (Максим Исповедник, Теодор Студит, Игњатије итд.). Проблем је што Артемије не може да прибегне папи зато што ПЦ и КЦ још немају канонског и евхаристијског јединства, мада су анатеме укинуте. Папа би могао да замоли патријарха Иринеја, али правно не би могао да га присили да се обнови процес. По логици ствари, апелационо право је прешло на цариградског патријарха. Коначни проблем је што су сви поглавари православних цркава прихватили одлуку сабора СПЦ о Артемијевом рашчињењу.
    Канони забрањују и регуларним епископима да рукополажу у туђим епархијама, односно тамо где су канонски епископи (нпр. Антиох. 22). Наравно да је казна рашчињење. У овом конкретном случају имамо посла само са сектом. Нико не може данас забранити суботарима или пентекосталцима да постављају њихове пасторе. Нико то не може забранити ни Артемију. У древним временима Артемијеве присталице би гонио царски закон, али тога данас немамо. Такође ми је несхватљива и претерана икономија коју је патријарх Иринеј показао према Артемију задржавши му монашки статус. Монашки завет подразумева послушање. Он би морао да буде у неком манастиру где би био на послушању код игумана. По Душановом Законику, одбеглог монаха би заточили у ћелији у манастиру све док не би изјавио да неће више да бежи и да ће ходати само у манастирском кругу. Но, на срећу или жалост, овај закон је данас неприменљив.
    Привео бих и духовит осврт Александра Живковића: „Шта значи прича да је епархијски систем старији од митрополијског или патријаршијског, нијесу ли ови потоњи ваљано кодификовани на Васељенским саборима? Какво образложење на познату ствар да два епископа не смију бити у истом граду, може да пружи епископ Артемије, који по туђим епархијама отвара 'катакомбе', служи итд? По канонима 'страни' епископ не смије ни да бесједи на територији другог епископа, без благослова овог, да се не би показивао 'ученији' пред вјерницима, а, камоли шта друго. Није било мудрости да се епископу Артемију по умировљењу дозволи да духовно руководи косовско-метохијским и рашким монаштвом које то жели, али то не може да буде оправдање за канонски беспоредак. Даље, Артемије се поистоветио са својим 'архинепријатељем' браничевским Игнатијем по учењу да је Први, само онај Први у епархијама. Без Првог у сваком народу и епархијски архијереј да не чини ништа значајније, кажу канони“.[8]
    Приводећи крају овај кратки осврт који није оптерећен нотама и свом потребном научном апаратуром (јер ни Артемијев текст није такав), мада се оне могу додати у неком другом моменту, поменућу још једно Радосављевићево „оправдање“: „Опште прихваћено канонско начело у Цркви јесте да свети канони, будући прописивани за уређење функционисања Цркве у редовним околностима, као такви у пуном смислу и важе само у редовним околностима, када се Црква наслађује благословеним миром“. Када питате Артемија: У ком канону, пријатељу, то пише? -  он ћути. То је његово мудровање. Већ смо видели Василија Великог који за канонски беспоредак не оправдава ни ратно стање! Нека се мени не верује, ни Василију, али имамо и каноне светог Григорија Чудотворца: 2: Да се истерају из Цркве они који, користећи најезду варвара пљачкају, јер помишљају да је то дозвољено у таквој прилици; 3: Треба се сетити да је Ахаров грех погодио цео народ (Ис. Нав. гл. 7), али је његов грех био лакши од греха наших верника, јер је он узео од непријатеља, а ови од сабраће; 4: Нека се нико не изговара тиме да је нашао неку ствар, јер је забрањено да се извлачи корист из нађеног, како од онога што се брату загубило (Пнз. 22, 1-3), тако и од непријатељевог (Изл. 4, 5).
    Црква је стално у рату. Живи је организам. Када нема „мученика у крви“, има „мученике савести“. Духовни рат је непрестан. Канони су оружје. Због тога нема ниједног канона који би потврдио њихову суспензију у ванредним околностима. Наравно, канони нису догмати, подложни су мењању зато што се односе на дисциплину и очување поретка у цркви. Да се онемогући анархија, коју управо Артемије и његови следбеници желе да уведу, не сећајући се Кипријанових речи да ни мученичка смрт не може искупити грех раскола, или: Ко квари каноне, поквариће њега Бог.
    Артемије прибегава провидним софизмима у својој егзегези канона, а није ни први ни последњи. Невероватне ствари могу пасти софистима на памет. Нпр. у канону 91 Василије Велики каже: Не сме се узети новац да би се неко рукоположио, јер је то продаја благодати. Софистичко је правдање неких који кажу, да не узимају новац за време рукоположења, него после, јер је узимање узимање, ма кад да се обави. Тако видесмо и Артемијеве софизме када тврди да један епископ може да рукоположи хе., да су ови настали из потребе да би се борило са јересима, да се канони суспендују у ванредним околностима, да је његова епархија католичка црква (то је свака евхаристија јер конституише цело есхатолошко Христово тело, али није таква ако је ван општења са осталим ПЦ), да се не вређа епископско достојанство јер је Николај рукоположен за село Лозницу (а фактички делује на подручју које је веће од многих древних митрополија, и које обухвата градове).
    Артемије неће да чита хронолошки каноне јер му то не одговара. Наиме, наредни канони поништавају претходне или их надграђују. Тиме се види да је институција хе. укинута (како урадише византинци), трансформисана у викарног или помоћног епископа, односно да је фактички сведена на презвитерску улогу. Зашто Артемије не чита хронолошки? Не одговара му јер у свом софистичком уму хоће да из чињенице да је хе. епископ узме да му да да рукополаже презвитере и ђаконе (што је канонима укинуто). Онда ће са њиме и да рукополаже друге епископе, све правдајући овим перверзним тумачењем канона. То је све тешко иживљавање над канонским поретком цркве. Но, може му се. Наравно не по црквеном закону.
    Могао бих да помогнем Артемију. Он може да се позове на апостолску праксу (Марко јеванђелиста) александријске цркве где су презвитери рукополагали владику, који се звао најпре баба (у преводу ђед), а после папа. Но, ни Север Антиохијски, један од најумнијих јеретика, није отишао у овакво „резоновање“. Казао је: јесте да је древна пракса александријске цркве била да епископа рукополажу презвитери, ми се пак морамо држати нових канонских одредби, никејског сабора, који одређује да најмање тројица епископа рукополажу другог. Дакле, Артемије има елегантније и интелектуално поштеније решење: ванредна је ситуација, нека презвитери рукополажу владике! Па ни св. авва Пимен, када су му дошли неки који су одбили да буду у заједници са александријским папом, говорећи да је овај јеретик јер је и рукоположен од презвитера, није осудио александријску праксу (Apophthegmata patrum, Abba Poimen 77, PG 65, 341B)! Још да приметим, александријска пракса је исправнија јер сабор поставља епископа, а не један.
    Сада и мени може да падне на памет идеја: рани епископи су били жењени све до одлуке трулског сабора, мада су и касније постојали, да узмем двојицу-тројицу презвитера или рашчињених владика па и мене да рукоположе за владику! - Није ово смешно, ово је жалосно. Јасно је да је неканонско рукоположење које је Артемије обавио, као што ни Николај не може да рукополаже презвитере и ђаконе, па све и када би био канонски хе. Но, гледајући како бивши епископ размишља, онда је све могуће: Хајде да се играмо цркве!
     
     
     
    О. Зоран Ђуровић
     
    Рим, 29.04.2015
             
             

    [1] Текст образложења је пренело више медија, а имамо га и на „Стању ствари“ (СС): http://wp.me/p3RqN8-4gm. Текст је насловљен: „Р еч о хиротонији новопостављеног хорепископа Николаја старорашког и лозничког“.
    [2] З. Ђуровић, Црквени канони. Синопсис, Београд 1997.
    [3] I Вас. - I Васељенски
    IV Вас. - IV Васељенски
    VII Вас. - VII Васељенски
    Трул. - Трулски
    Антиох. - Антиохија  
    Анкир. - Анкира
    Неок. - Неокесарија
    Сард. - Сардика
    Лаод. - Лаодикија
    Вас. Вел. - Василије Кесаријски (Велики).
    [4] О преласку са презвитерског на монархијански модел управе Црквом, видети: M. Simonetti, Roma cristiana tra vescovi e presbiteri, in Vetera Christianorum, 43 (2006) 5-17; id., Presbiteri e vescovi nella chiesa del I e II secolo, in Vetera Christianorum, 33 (1996) 115-132; A. Viciano, “Vescovo”, in Nuovo Dizionario Patristico e di antichità cristiane, a cura di A. Di Berardino, Genova-Milano 2008, pp. 5584-5593. J. Zizioulas, Épiskopè et Épiskopos dans l'Église primitive: bref inventaire de la documentation, in Irénikon 56 (1983) 484- 502; R. M. Hübner, Die Anfünge von Diakonat, Presbyteriat und Episkopat in der frühen Kirche, in A. Rauch - P. Imbof (eds.), Das Priestertum in der Einen Kirche, Aschaffenburg 1987, 45-89; J. Neumann, Bischof  I: TRE 6 (1980) 653-682; Damiano Spataru, Sacerdoti e diaconesse: la gerarchia ecclesiastica secondo i padri cappadoci,  [Claustrum 27], ed. Studio Domenicano, 2007.           
    [5] „ХLIII. 1. Апостоли су постали благовесници нама од Господа Исуса Христа, Исус Христос је послан од Бога. 2. Христос је, дакле, од Бога, и Апостоли од Христа; обоје је, зато, било према добром поретку од воље Божије. 3. (Апостоли), опет, добивши заповести и испунивши се увереношћу кроз васкрсење Господа нашег Исуса Христа и потврђени речју Божијом, са пуноћом Духа Светога изишли су благовестећи да ће Царство Божије доћи. 4. Проповедајући, пак, по земљама и градовима, они постављаху првенце своје, опробавши их Духом, за епископе и ђаконе оних који буду поверовали. 5. И то није ново, јер је из давних времена написано о епископима и ђаконима. Јер овако вели Писмо на једном месту: Поставићу епископе њихове у правди, и ђаконе њихове у вери".
    [6] Каноне наводим по мом синопсису, јер би било некомотно наводити их све текстуално. Но, свима су доступне збирке у преводима на српски (Милаш, Јевтић), као и на другим језицима тако да их лако може наћи и упоредити. Све сам упоредио са грчким текстом да не би било неких мањкавости, а коментаторе, као што је Валсамон, имамо на изванредном руском сајту: http://www.agioskanon.ru/.   
    [7] http://oodegr.co/oode/biblia/Sxisma_Zilwtikou_Palaioimerologitismou/2_1_10.htm
    [8]http://stanjestvari.com/2015/04/27/%D0%B5%D0%BF%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%80%D0%BF%D0%B8%D0%BA%D0%BC-%D1%83-%D0%B5%D0%B3%D0%B7%D0%B8%D0%BB%D1%83-%D1%85%D0%B8%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%85%D0%BE/


    Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  20. Волим
    Crveni Ignjatije got a reaction from RYLAH in Зоран Ђуровић: О Артемијевом рукоположењу Николаја за хорепископа   
    О Артемијевом рукоположењу Николаја за хорепископа
     
    Сатана је тражио да вас веје као пшеницу
    (Лк. 22, 31)
     
    Једна од најнезахвалнијих ствари је полемисати са текстом у коме нема интелектуалног поштења. Није лако де(ре)конструисати све ствари, поготово када оне нису условљене академским мотивима него практичним, тј. у служби су идеологије. Такав случај имамо у апологијској речи канцеларије Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског у егзилу, г. + Артемија.[1] Ја ћу овај текст називати, комодитета ради, Артемијевим именом, мада је очигледно да је настао у сарадњи неколико аутора. Такође ћу настојати да се суздржим уметничких и патосом набијених израза да бих могао разложно да објасним акт који је овај рашчињени епископ направио.
     
    1. Увод
     
    Наиме, дана 26. 4. 2015 у манастиру светог Николаја Мирликијског у Лозници код Чачка, хиротонисан је у (хор)епископски чин архимандрит Николај Николић, као епископ старорашки и лознички. Хиротонију је извршио епископ рашко-призренски и косовско-метохијски у егзилу, Артемије Радосављевић. Како се овај акт оправдава канонима, а моја маленкост се истима и бавила у младости,[2] ја бих се са те стране и позабавио овим проблемом (скраћенице канона које наводим објашњене су у овој ноти).[3]
     
    2. О институцији хорепископа
     
    Хорепископ (сеоски епископ, гр. χωρεπίσκοπος: χωρα - поље, њива, округ, сеоски округ, чин, служба  и ἐπίσκοπος - епископ, лат. corepiscopus, chorepiscopus, vicarius), лице одређено да врши свештеничку службу на селу, руралним подручјима или приградској области. Иако су му се ингеренције мењале током времена, суштина његове службе је у помагању градском епископу, коме је канонски потчињен. Никада није био самосталан као епископ. Та служба је најсличнија, али не и идентична, данашњој улози коју имају помоћни (аузилијарни) епископи и викарни епископи.
    У већини локалних православних цркава ова служба је нестала, а њихово место преузимају протопопови (протојереји). Институција хорепископа (даље хе.) сачувана је у кипарској и грузијској ПЦ. Код Копта хе. службу је установио папа Шенуда III. У католичким црквама грчко-мелкитским и оријенталним то је почасна тутула слична монсињору. Хе. постоје у црквама сиријске традиције: православна сиријска, сиријска католичка, источна асирска, халдејска католичка, православна индијска, католичка сиро-маланкарска, сиро-јаковитска. Овде се хе. носе готово идентично као владике, а често служе као заступници на разним службама доприносећи тако њиховом велељепију.
     
    3. Почетни историјат институције хорепископа и епископа у ПЦ
     
    Структура Речи о хиротонији је хаотична, односно поређана је по одбрамбеним аргументима, па се нема никаква идеја развоја институције хорепископа у ПЦ. Овде бих то покушао да исправим.
    Први писани помен постојања хорепископа у ПЦ имамо код Јевсевија Кесаријског, у његовој Историји Цркве, где помиње њихово присуство на сабору у Антиохији 269, где је осуђен Павле Самосатски. Дакле, средином III в. хе. сигурно постоје на Истоку. Но, од када тачно постоје, то не знамо. Немамо никакво историјско сведочанство. Потпуно је непримерено Артемијево позивање на тврдњу из руске Википедије да тај помен имамо још код папе Климента Римског (Clemens Romanus, Ad. Cor. XLII). Артемије вели: „Међутим, бројни канони и историјски споменици (на пример, Писмо коринћанима Климента Римског) сведоче да је поред епископа града (целе епархије) као његов саслужитељ и помоћник у приградском малом месту постојао хорепископ који је био по благодати и апостолском прејемству потпуно раван градском епископу“.
    Такозвана Климентова посланица (не зна се име писца, тако је идентификован из предања), настала је отприлике 96/7 г. Тачно је да „бројни канони“ сведоче о постојању хе., али није тачно да имамо и друге историјске споменике; зато Артемије, замагљујући ствар, вели успутно „на пример, Писмо коринћанима Климента Римског“. Нема никаквих историјских споменика, а ни Климентова посланица не говори о хе. Наиме, апостолско доба не зна за постојање монархијског епископа у потоњем смислу, односно овом нашем. То је институција која се полако развија из Павлове школе. Наиме, првобитна црква је имала синагогални, тј. синодски начин управе кроз веће стараца (презвитера), који је наследила од Јевреја јер је хришћанство настало као јудејска секта. Како богослужење, тако и управа је наликовала јеврејској. „Климент“ није могао бити никакав папа, односно монархијски епископ, јер је римском црквом управљао колегијум презвитера, и о монархијском епископу Рима може се говорити тек од папе Виктора (189-199), јер, Рим и Александрија су биле последње цркве које су са синодалног прешле на монархијски начин управе.
    Погубно је непознавање историје. Управо овај факт би био довољан да православни заувек зачепе уста паполатристима, јер не постоји никаква директна сукцесија епископства од Петра. Јер, „јака“ папска теза подразумева да је од Петра предата благодат и власт првом папи, па онда следећем итд. Но, све то нема никакве везе са историјском науком, нити ће се наћи више неки католички научник који би слично тврдио. Истина их је ослободила. За сведока тог процеса имамо св. Јеронима који покушава да да један од разлога који су довели до моно-епископата. У писму 146, овако вели: „Апостол јасно показује да су презвитери и епископи једна те иста ствар... Дакле, доказано је без сумње да су епископи и презвитери иста реалност“. Ствари бивају још јасније када Јероним коментарише Посланицу Титу: Презвитер је исто што и владика, а пре него што је демон почео да сеје индивидуалистичке идеје: Ја сам Павлов, ја Аполов, ја Кифин (1 Кор. 1, 12) итд., Црква је била управљана са стране презвитерског колегијума. Како су новокрштени почели да се позивају на појединачне људе као на своје духовне оце, ово је довело до дискусија и раздора. Да би се поделе превазишле и бесконачне дискусије прекинуле, полако се власт преселила у руке једног ко би пресудио. „Зато, као што и презвитери знају да су потчињени једноме који је постављен изнад њих, тако и епископи морају да знају да су изнад презвитера по једном црквеном обичају (ex Ecclesiae consuetudine), а не по апсолутној Господњој наредби (quam dispositionis Dominicae veritate). Уз то, морају да знају да треба да Црквом управљају заједно са презвитерима, опонашајући Мојсија који је, иако имајући  власт да сам управља Израиљом, одабрао себи седамдесет презвитера са којима је управљао народом“ (Commentaria in Epistolam ad Titum, PL 26, 562-563d).[4]
    Дакле, не постоје никакви бројни историјски споменици из простог разлога што није ни било епископа у нашем смислу речи. У апостолско време презвитер и епископ су синоними. Артемије би хтео да ова институција хе. вуче порекло од апостола, али ми о томе немамо никаквог доказа. Чак и да јесте тако, ПЦ је мењала апостолске институције. 1 Тим. 3, 2 вели да „епископ“ буде муж једне жене. Онда Артемије не може да буде епископ. Да ли се овде подразумева презвитер? Не знамо. У сваком случају је глава једне заједнице, предводник. Апостоли јесу постављали такве предводнике по градовима и местима где су проповедали. Само о томе говори „папа Климент“. Никакви хе. се код њега не спомињу.[5] У сваком случају апостолска је институција свештенство (презвитер/епископ/пророк/учитељ) које се после по ингеренцијама раздвајају (не по благодати и прејемству!), тако да Артемије није имао никакве потребе за овим недоказивим вратоломијама. Институција хе. је била канонска и то нико не доводи у сумњу.
    Погледајмо хронолошки шта канони говоре о хе., да би се разумело колика је одрживост Артемијевог наставка: „хорепископ који је био по благодати и апостолском прејемству потпуно раван градском епископу“, мада се, у овом параграфу, нећу задржавати на Артемијевим интерпретацијама.
     
    4. Даљи историјат институције хорепископа у ПЦ
     
    Први помен хе. имамо на Анкир. 314, кан. 13: Хорепископ не сме да рукополаже презвитере и ђаконе без писмене епископове дозволе.[6] Ово означава да је он подчињен свом, градском, епископу. Како су се ствари отимале контроли, градски епископи су забранили хе. да по свом нахођењу рукополажу. Интересантно је да Валсамон неће да се упушта у шире тумачење овог канона, јер вели да је то бесмислено зато што више нема хе. Најбитнији моменат је да хе., има munus ordinandi (дар рукополагања) који припада владици, па може да рукополаже презвитере и ђаконе, али нема јуриздикцијску моћ, него ради као легат једног еп.
    Затим налазимо Неок. 314-319, кан. 13: Сеоски презвитери не могу вршити принос у градској цркви, осим кад их позову епископи или градски презвитери да их замене, јер морају одсуствовати; 14: Хорепископи могу, јер су они слика седамдесеторице апостола. Сабор прави аналогију 12 апостола = градски еп., 70 апостола = хе. На овом сабору су волели симболику бројева па у кан. 15: Треба у сваком граду да буде седам ђакона, ма колико он велик био, јер се тако каже у књизи Дела (6, 1-6). Овај канон је после избачен као погрешно тумачење Писма, Трул. (692) 16: Не треба да важи правило које је донео Неокесаријски сабор, наиме, да у сваком граду треба да буде седам ђакона, јер је то произишло из погрешног тумачења једног места из Дела Апостолских. Треба прихватити мишљење Јована Златоустог, да се под тим ђаконима не могу подразумевати рукоположени ђакони, него просто служитељи, који су се бринули о потребама људи, а не о светим Тајнама.
    I Вас. 325, кан. 8: Клирици оних који се називају катарима, тј. чистима, примају се у Цркву стављањем руку на њих, и тада могу остати клирици. Морају писмено потврдити да ће држати догмате и општити са другобрачнима и палима који су издржали своју казну. Тамо где нема клирика католичке Цркве, они нека остану клирици. Тамо пак где има епископа, катарски епископ ће бити презвитер или хорепископ или ће задржати само име епископско, јер не могу бити два епископа у једном граду. Канон недвосмислено, као и претходни, показује да је презвитерска и еп. благодат иста, али да се правно разликују ингеренције. Наиме, никаква деградација не погађа катарског епископа, него ће само бити у благодати (чину) коју поседује, а која се назива презвитерском, хе. (зависи од расположивог места да ли ће се звати презвитером или хе.); тиме се чува институција монархијског епископа, првог који је изнад осталих.
    Антиох. 341, кан. 8: Сеоски презвитери не могу давати канонске листе, него само просте; хорепископи који су ван сумње, могу давати писма, тј. листе мира. 10: Они који су предстојатељи у селима и мањим местима, такозвани хорепископи, мада су и рукоположени као епископи, могу постављати читаче, ипођаконе и заклињаче. Ђаконе и презвитере не могу рукополагати без епископа коме су потчињени; хорепископе поставља градски епископ коме припадају. Хе. могу да дају, оно што ми данас зовемо, „канонски отпуст“, тако да лице може да пређе у другу епархију. Но, то могу да чине само ако нису под неким судским процесом. Наиме, дешавало се да разни хе. мешетари отпуштају сумњиве особе или преваранте, тако да су их други по незнању примали.
    Ако су пак претходни канони допуштали да хе. могу рукополагати ђаконе и презвитере, кан. 10, како тумачи Валсамон, забрањује им то сасвим. Наиме, иако су примили епископско рукоположење, речи „без епископа“ (δίχα τοῦ ἐν τῇ πόλει ἐπισκόπου) не означавају „без дозволе епископа“, него да градски епископ има да обави то рукоположење. Валсамон има право, јер гр. придев δίχα значи растављено на две гомиле, места, одвојено, сасвим сам, несложно, противно. Дакле, од 341 можемо рачунати да хе. губи право рукополагања презвитера и ђакона. Наравно да канон није одмах и у целој цркви прихваћен, зато да видимо даље.
    Сард. 343, кан. 6. Не треба никако поставити епископа у селу или малом граду где је довољан један презвитер (Μὴ ἐξεῖναι δὲ ἁπλῶς καθιστᾷν ἐπίσκοπον ἐν κώμῃ τινὶ ἢ βραχείᾳ πόλει, ᾗ τινι καὶ εἷς μόνος πρεσβύτερος ἐπαρκεῖ), да се не би омаловажавало епископство. Ако неки мали град постане великим, треба му поставити епископа. Сардички сабор жели да забрани сасвим институцију хе. Користи прилог ἁπλῶς, који значи никако, нипошто. Институција (титула, име) епископа је добила на толико великом достојанству да он не може бити на селу.
    Лаод., крај четвртог века, у кан. 57, понавља Сард. забрану: Не треба постављати епископе у селима и малим местима, него периодевте. Епископи који су већ постављени у таквим местима, не могу да раде ништа без дозволе градског епископа; исто важи за презвитере. Овај канон је још рестриктивнији. Даје се надзорницима, легатима да обилазе та мања места, а сугерише се да када помру хе. који су тамо већ били постављени, да се други не рукополажу. Канон да наслутити и да чак ни ниже клирике ови хе. нису могли рукопроизводити.
    Вас. Вел. + 379, у кан. 89 вели: Ако се настави са непоштовањем правила Отаца, доћи ће до кобних последица. Једно од правила који се крше, јесте оно које забрањује да се постављају црквени служитељи без пажљивог испитивања. Хорепископ не може да постави некога без одобрења градског епископа; ако га постави, тај се враћа у ред лаика.
    Писмо је датирано 370 г. Прва ствар коју је Василије урадио је била да доведе у ред епархију. Поткресао је крила хе., који су без икаквог одобрења рукополагали, а мотивисани различитим побудама као што су непотизам, или опасност од предстојећег рата (φόβῳ τῆς στρατολογίας), па Василије жели да стане на реп тима који су у црквену службу ушли из сличних разлога, а недостојни, јер он хоће да „поново успостави правила Отаца“ (ἀναγκαίως ἦλθον εἰς τὸ ἀνανεώσασθαι τοὺς τῶν Πατέρων κανόνας).
    VII Вас. 787 кан. 14: Клирике може постављати само епископ. Игумани који су презвитери и хорепископи могу постављати читаче, али само у свом храму и по пуномоћју коју им даје епископ. Овде су по презвитерству изједначени игумани и хе. Но, дато им је право да рукопроизводе чтечеве. Нема више права за рукополагање ђакона и презвитера јер се усвојила кроз Трул. 2 одредба Антиох. 8. Види се да препоруке Сард. 6 и Лаод. 57, о забрани рукополагања хе., нису још добиле на консенсусу, али су хе., јасно ограничени на презвитерску службу, односно да не могу да функционишу као потпуни епископи.
     
    5. Артемијева апологија у светлу канона
     
    Пошто је напокон терен разминиран, можемо да пређемо на Артемијево образложење чина рукоположења бившег архимандрита Николаја Николића у чин хе. Најпре да поменем да формално чин није проблематичан. Сваки православни еп. може да рукоположи хе. Та институција никада није званично укинута, мада се не поштује препорука сард. и лаод. сабора, иако су њихови канони стављени на снагу трулским сабором. Видели смо пак да је Византија изгубила ту институцију јер је прихватила ове одредбе. Зато Валсамон и неће да се задржава око овог историјског а не више правног питања. Нећу да прибегнем непристојном аргументу како та институција не постоји у светосавској цркви и како је угашена у готово свим ПЦ, и то са правом; јер, Сард. 6 и Лаод. 57 су потврђени кроз Трул. 2. Но, неко би могао да каже: „Ипак ми не знамо шта су тачно трулски оци одобрили од ових канона“. Наравно да је овакав аргумент детињаст, али сличних детињарија и будалаштина смо се нагледали у историји цркве. Да Артемије нема мене за саговорника, него неког другог Артемија, чуо би: „Трулски сабор потврђује Сард. и Лаод. каноне, тачка“! Нема рукополагања хе. Но, на сву срећу, ја нисам Артемије.
    Видели смо да служба хе. има дубоке корене и да се у једном општијем смислу може позивати на апостолску установу, мада никако и у строгом смислу, као што смо видели неутемељеност позивања на папу Климента и као што је непримерено читати термине из апостолске и субапостолске епохе у нашем кључу. То би био дилетантизам.
    Нама пак Артемије тумачи зашто је настала служба хе. Вели: „Како би Црква изашла на крај са јересима и прогонима, које је трпела од безбожних јеретика и осталих богобораца, морала је у своје свештено предање да угради и установи институцију хорепископа. Црква, као брижна мати, породила је и изнедрила канонско предање хиротонисања хорепископа, од стране епископа једне епархије, онда када је у временима борбе за очување вере православне и тиме очување Цркве, било потребно више епископа, чак и на нивоу једне епархије. Хорепископи су, дакле, део предања које је изникло из крваве и дуге борбе Цркве са јересима и јеретицима, када је за Њу најважније и пресудно било изборити се са јересима и јеретицима и осталим гонитељима Цркве“.
    Ово су, најблаже речено, бесмислице. Опростите на тешкој речи, али када појасним, онда ће бити јасно да је мој израз и благ. Нигде ни у једном документу који се бави институцијом хе., нисмо наишли на ово образложење. Сигурно би га неко поменуо. Где је ово Артемије прочитао? Ми прођосмо све каноне, нигде помена да су хе. света инквизиција ПЦ! Црква не може да породи канонско предање, него да следи предање. Црква данас порађа предање? Зашто нас онда оптужују за новотарство? Црква следи предање зато што је оно дато с' више. Наравно да га промишља и креира. Не сипа се као у бунар. Но, ако је институција хе. од апостола, зашто се онда накнадно „порађа“? Ако је институција хе. од апостола, какве су се то јереси по селима проповедале када пре апостолске проповеди сељаци нису чули за Христа? Апостоли су проповедали готово искључиво по градовима. Наравно да нису пропуштали прилику да и у мањим местима, где су пролазили, не говоре о Месији. Но, никакве хе. нису рукополагали да би се ови препирали са јеретицима.
    Поставља се питање: презвитери и ђакони не треба да се боре против јереси? Обични лаици, ткз. царско свештенство, треба да ћуте када им хуле на Господа? Кад су они довољни, зашто би хе. били „инквизитори“, специјалне снаге за борбу против јереси? Логика и текстови нам говоре да Артемије нешто фантазира.
    У позадини овог фантазма лежи идеја да епископски дар подразумева пуноћу свих дарова. Да је неки „супермен“. Довољно је осврнути се око себе и видети да то није тако. Да и они као људи имају посебне дарове, а као епископи су постављени да управљају црквама. Многима је за топлу препоруку да не проповедају. Црква зна за лаике и ниже клирике који су били бранитељи вере. Никакав епископски дар није потребан за то. Максим Исповедник, на кога се Радосављевић толико позива беше обичан монах. Лаик. Ни ђакон, ни поп. А такав стуб православља! И православље преживе без хе.! Са друге стране, немамо ниједно хе. име које је забележено у борби против јереси. Други разлог за ово (да не кажем какво) тумачење, налази се и у „актуализовању“ борбе против јереси, али на то ћу се осврнути касније.
    Владика на литургији рукополаже презвитере и остале клирике. То може да чини сам. Епископа не може сам да рукоположи. Канони експлицитно бране: Епископа треба у принципу постављати када се сакупе сви епископи из епархије. Ако се мора другачије, онда бар тројица нека га поставе, и то кад остали епископи пошаљу сагласна писма. Све то треба и митрополит да потврди (I Вас. 4). Црква одређује да владика бива одобрен од сабора да се не би десило да неки индивидуалац утрчи и онда изазове пометњу. Зато треба консенсус. Не може сваки епископ засебно да рукополаже друге. Тиме се чува црквени поредак. То је био механизам самозаштите. Мало превазиђен, али је још на снази.
    Рукоположење, добијање епископског чина, није магијски акт. Оно се врши у заједници. Не може један владика да га да. То важи и за хе. Не може епископска благодат да се преда од једног владике. Ако је хе. епископ, онда као нужни услов мора да има рукоположење од више владика. Нема пресипања „епископске благодати“ са једног на другог. За то ПЦ не зна. Испада да је Николај поново рукоположен за презвитера!
    Артемије није разумео шта значи хиротонисања хе. од стране „епископа једне епархије“, јер то не подразумева да га један може рукоположити. Не, тиме су се само штитила права надлежног градског епископа, јер су неки прибегавали митрополитима или патријарсима не би ли се домогли чина, желећи да заобиђу надлежног епископа са којим нису могли да се договоре, о чему говори Валсамон тумачећи Антиох. 10. Да је Артемијево тумачење неосновано, види се и из текста IV Вас. 2: Ко продаје рукоположење или произвођење на неку црквену функцију (епископа, хорепископа, презвитера итд.) - а то никако није ствар за продају - нека се свргне, а такође и онај ко је то купио. Посредник, ако је клирик, нека се свргне, а ако је верник или монах, нека се анатемише. Текст каже буквално: „Ако неки епископ за паре рукоположи... епископа, хорепископа“ (Εἴ τις ἐπίσκοπος, ἐπὶ χρήμασι χειροτονίαν ποιήσαιτο... ἐπίσκοπον, ἢ χωρεπίσκοπον...). Ако бисмо читали канон као Артемије, испало би да један епископ може да рукоположи другог. Наиме, овде се не помињу други, а знамо да нужно морају да буду други епископи присутни на епископској хиротонији, јер је то већ успостављено, како видесмо 325 г., а овде смо у 451 г. Не постоји ниједан канон који тврди да један епископ може да рукоположи другог. Антиох. 10 не тврди да само један епископ рукополаже хе.: „А хорепископ се поставља од епископа града од кога зависи“ (Χωρεπίσκοπον δὲ γίνεσθαι ὑπὸ τοῦ τῆς πόλεως, ᾗ ὑπόκειται, ἐπισκόπου). Не пише ни μόνου ἐπισκόπου нити υφ ενός. Да је тако написано, онда би Артемије имао право. Овако га нема. Ова суманута идеја је пала само на памет још матејевцима,[7] грчким отпадницима, али са православним предањем нема ништа заједничког.    
    Све што остаје Артемију је да тврди или да је рукоположио поново Николаја у презвитера, или да за епископско рукоположење није потребно барем тројица епископа.
    Несхватљиво је и следеће: „То је изазвало сушту потребу за постављењем хорепископа, канонски зависног од епископа рашко-призренског у егзилу Артемија, који га је и поставио. Овим чином не вређа се епископско достојанство јер је Старорашка област, поверена хорепископу, владици Николају, заправо простор древне Рашке епархије, која је својевремно била и митрополија, са седиштем у Новом Пазару, а обухвата новопазарску и тутинску општину, док су у условима прогонства њему на управу предати наши верници и катакомбе у области општине Чачак као и у следећим окрузима у Србији: Златиборском, Моравичком, Рашком, Расинском, Топличком, Нишавском, Јабланичком, Пчињском и Пиротском“. Из канона које видесмо, како је Николај хе. кад му је дата бивша митрополија, комад старе Србије са градовима? Када је неки хе. имао власт архиепископа и патријарха? Још се вели како није повређен углед владичански! Како би био повређен кад о овој области ни многи митрополити нису могли да сањају! Можда нисмо обавештени да је Артемије постао свеправославни патријарх? Онда би то имало смисла. Овако, изазива само нагон за...
    После свега прочитаног можемо само да се смејемо над: „у постављању хорепископа Николаја ниједан канон није повређен“.
     
    5. Артемије, завршни чин
     
    Све у свему, ово је једна јако тужна прича. Прича о нашој изгубљености. Залуталости, несналажењу, незрелости. Људи из цркве и политичари не падају са неба. Долазе нам из народа. Занесу се. Направи се врзино коло. Заплету се као пиле у кучине. Немајући довољно љубави ка Богу почињу да мисле само о себи. О свом свету. Како га они замишљају. А то су пречесто уски, скучени светови. Нема светлости, нема Бога, само хипертрофирани его. Као да не желимо да схватимо да је Бог изнад нас. Да га ми нисмо створили, него он нас и цео свет. А ми бисмо да мало уредимо тај свет. Бог није био довољно паметан...
    Артемије прогласи СПЦ за јеретичку, бранитељ канона, све каноне прекрши, тужилац јереси, паде у јерес Донатову и Новацијанову. Сам је био у тој „јеретичкој“ СПЦ у којој су били Јустин Поповић и Николај Велимировић. „Свејерес екуменизма“ је постојала и за живота ове двојице. Но, они нису напустили цркву. Николај је био активни учесник у екуменским дијалозима. Артемије је од те цркве изабран за епископа, као што је од исте и рашчињен.
    Радосављевић би, хипотетички, могао да се позове на каноне Цариградског сабора одржаног у храму Светих Апостола (859 и 861): 14: Епископ који прекине општење са својим митрополитом, и не хтедне да га помиње на литургији, пре доношења саборске пресуде, нека се свргне, и 15: Да се свргну они који прекину општење са патријархом, пре него се донесе саборска одлука. Ова правила не погађају оне, који се пре доношења саборске одлуке, одвоје од епископа који проповеда јерес.
    Артемије пак поступа по овом канону али се лукаво на њега не позива, зато што је канон веома прецизан и онемогућава било какву арбитрарност, јер говори о проповедању већ осуђених јереси: „А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или од Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и откривене главе о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборне одлуке оделили се од таквога епископа, него ће, напротив, бити заслужни части која православнима пристоји“.
    Ниједан српски владика не проповеда филиокве, папску власт у западном кључу, незаблудивост (на страну што скоро сваки мисли интимно за себе да је непогрешив) или непорочно зачеће (мада је било Отаца који су били склони том учењу, па га чак и потврђивали)... О екуменском дијалогу свако може да мисли приватно оно што жели, али факат је да ниједан општи или помесни православни сабор није осудио екуменизам као јерес, док етнофилетизам јесте. Екуменски сабор је био и Флорентински, а тамо је и св. Марко Ефески певао, љубио се са папом... И он јеретик?
    Када су се грчки старокалендарци одвојили од званичне цркве, они су се позивали на овај канон (јер није било великог сабора који би осудио новокалендарце). Само, онда се не разуме зашто се светитељи, Николај Охридски и Јустин Ћелијски, нису одвојили од цркве. Новокалендарство неко може да сматра најцрњом јереси, али то његово приватно мишљење не обавезује никога. Због тога сви они који се одвоје од поглавара цркве који не проповеда сабором осуђену „јерес“, бивају рашчињени по овом канону. Јеретиком би неки од ових необдарених интелигенцијом прогласио и Максима Исповедника и Кирила Александријског јер су исповедали филиокве.
    Артемије би био по овим канонима рашчињен чак и када га Сабор не би рашчинио. Сабор га је пак већ одавно рашчинио. Сви акти које он чини као епископ су ништавни. Чак није битно ни да ли је неко праведно или неправедно рашчињен. Рашчињени епископ може да прибегне вишој инстанци. Артемије би могао, јер видесмо да он каноне не гледа хронолошки него како њему одговара, да тражи од папе да га врати у епископско достојанство. Наиме, Сард. 3: Међусобан спор два епископа, нека се расправи у њиховој епархији. Епископ који је незадовољан пресудом, може да тражи од Јулија, епископа Римског, јер треба одати почаст успомени  апостола Петра, да му се обнови спор, и да назначи епископе који ће судити. Ако пак не може да докаже да је оправдано то што хоће обнову процеса, нека пресуда остане на снази; 4: Не треба поставити на место свргнутог епископа другога, све док Римски епископ не одлучи да ли ће се обновити процес. Црква је апелационо право дала римском папи. Наравно, не само Јулију, него папи као институцији. Зато су њему прибегавали византијски светитељи када су имали какав спор (Максим Исповедник, Теодор Студит, Игњатије итд.). Проблем је што Артемије не може да прибегне папи зато што ПЦ и КЦ још немају канонског и евхаристијског јединства, мада су анатеме укинуте. Папа би могао да замоли патријарха Иринеја, али правно не би могао да га присили да се обнови процес. По логици ствари, апелационо право је прешло на цариградског патријарха. Коначни проблем је што су сви поглавари православних цркава прихватили одлуку сабора СПЦ о Артемијевом рашчињењу.
    Канони забрањују и регуларним епископима да рукополажу у туђим епархијама, односно тамо где су канонски епископи (нпр. Антиох. 22). Наравно да је казна рашчињење. У овом конкретном случају имамо посла само са сектом. Нико не може данас забранити суботарима или пентекосталцима да постављају њихове пасторе. Нико то не може забранити ни Артемију. У древним временима Артемијеве присталице би гонио царски закон, али тога данас немамо. Такође ми је несхватљива и претерана икономија коју је патријарх Иринеј показао према Артемију задржавши му монашки статус. Монашки завет подразумева послушање. Он би морао да буде у неком манастиру где би био на послушању код игумана. По Душановом Законику, одбеглог монаха би заточили у ћелији у манастиру све док не би изјавио да неће више да бежи и да ће ходати само у манастирском кругу. Но, на срећу или жалост, овај закон је данас неприменљив.
    Привео бих и духовит осврт Александра Живковића: „Шта значи прича да је епархијски систем старији од митрополијског или патријаршијског, нијесу ли ови потоњи ваљано кодификовани на Васељенским саборима? Какво образложење на познату ствар да два епископа не смију бити у истом граду, може да пружи епископ Артемије, који по туђим епархијама отвара 'катакомбе', служи итд? По канонима 'страни' епископ не смије ни да бесједи на територији другог епископа, без благослова овог, да се не би показивао 'ученији' пред вјерницима, а, камоли шта друго. Није било мудрости да се епископу Артемију по умировљењу дозволи да духовно руководи косовско-метохијским и рашким монаштвом које то жели, али то не може да буде оправдање за канонски беспоредак. Даље, Артемије се поистоветио са својим 'архинепријатељем' браничевским Игнатијем по учењу да је Први, само онај Први у епархијама. Без Првог у сваком народу и епархијски архијереј да не чини ништа значајније, кажу канони“.[8]
    Приводећи крају овај кратки осврт који није оптерећен нотама и свом потребном научном апаратуром (јер ни Артемијев текст није такав), мада се оне могу додати у неком другом моменту, поменућу још једно Радосављевићево „оправдање“: „Опште прихваћено канонско начело у Цркви јесте да свети канони, будући прописивани за уређење функционисања Цркве у редовним околностима, као такви у пуном смислу и важе само у редовним околностима, када се Црква наслађује благословеним миром“. Када питате Артемија: У ком канону, пријатељу, то пише? -  он ћути. То је његово мудровање. Већ смо видели Василија Великог који за канонски беспоредак не оправдава ни ратно стање! Нека се мени не верује, ни Василију, али имамо и каноне светог Григорија Чудотворца: 2: Да се истерају из Цркве они који, користећи најезду варвара пљачкају, јер помишљају да је то дозвољено у таквој прилици; 3: Треба се сетити да је Ахаров грех погодио цео народ (Ис. Нав. гл. 7), али је његов грех био лакши од греха наших верника, јер је он узео од непријатеља, а ови од сабраће; 4: Нека се нико не изговара тиме да је нашао неку ствар, јер је забрањено да се извлачи корист из нађеног, како од онога што се брату загубило (Пнз. 22, 1-3), тако и од непријатељевог (Изл. 4, 5).
    Црква је стално у рату. Живи је организам. Када нема „мученика у крви“, има „мученике савести“. Духовни рат је непрестан. Канони су оружје. Због тога нема ниједног канона који би потврдио њихову суспензију у ванредним околностима. Наравно, канони нису догмати, подложни су мењању зато што се односе на дисциплину и очување поретка у цркви. Да се онемогући анархија, коју управо Артемије и његови следбеници желе да уведу, не сећајући се Кипријанових речи да ни мученичка смрт не може искупити грех раскола, или: Ко квари каноне, поквариће њега Бог.
    Артемије прибегава провидним софизмима у својој егзегези канона, а није ни први ни последњи. Невероватне ствари могу пасти софистима на памет. Нпр. у канону 91 Василије Велики каже: Не сме се узети новац да би се неко рукоположио, јер је то продаја благодати. Софистичко је правдање неких који кажу, да не узимају новац за време рукоположења, него после, јер је узимање узимање, ма кад да се обави. Тако видесмо и Артемијеве софизме када тврди да један епископ може да рукоположи хе., да су ови настали из потребе да би се борило са јересима, да се канони суспендују у ванредним околностима, да је његова епархија католичка црква (то је свака евхаристија јер конституише цело есхатолошко Христово тело, али није таква ако је ван општења са осталим ПЦ), да се не вређа епископско достојанство јер је Николај рукоположен за село Лозницу (а фактички делује на подручју које је веће од многих древних митрополија, и које обухвата градове).
    Артемије неће да чита хронолошки каноне јер му то не одговара. Наиме, наредни канони поништавају претходне или их надграђују. Тиме се види да је институција хе. укинута (како урадише византинци), трансформисана у викарног или помоћног епископа, односно да је фактички сведена на презвитерску улогу. Зашто Артемије не чита хронолошки? Не одговара му јер у свом софистичком уму хоће да из чињенице да је хе. епископ узме да му да да рукополаже презвитере и ђаконе (што је канонима укинуто). Онда ће са њиме и да рукополаже друге епископе, све правдајући овим перверзним тумачењем канона. То је све тешко иживљавање над канонским поретком цркве. Но, може му се. Наравно не по црквеном закону.
    Могао бих да помогнем Артемију. Он може да се позове на апостолску праксу (Марко јеванђелиста) александријске цркве где су презвитери рукополагали владику, који се звао најпре баба (у преводу ђед), а после папа. Но, ни Север Антиохијски, један од најумнијих јеретика, није отишао у овакво „резоновање“. Казао је: јесте да је древна пракса александријске цркве била да епископа рукополажу презвитери, ми се пак морамо држати нових канонских одредби, никејског сабора, који одређује да најмање тројица епископа рукополажу другог. Дакле, Артемије има елегантније и интелектуално поштеније решење: ванредна је ситуација, нека презвитери рукополажу владике! Па ни св. авва Пимен, када су му дошли неки који су одбили да буду у заједници са александријским папом, говорећи да је овај јеретик јер је и рукоположен од презвитера, није осудио александријску праксу (Apophthegmata patrum, Abba Poimen 77, PG 65, 341B)! Још да приметим, александријска пракса је исправнија јер сабор поставља епископа, а не један.
    Сада и мени може да падне на памет идеја: рани епископи су били жењени све до одлуке трулског сабора, мада су и касније постојали, да узмем двојицу-тројицу презвитера или рашчињених владика па и мене да рукоположе за владику! - Није ово смешно, ово је жалосно. Јасно је да је неканонско рукоположење које је Артемије обавио, као што ни Николај не може да рукополаже презвитере и ђаконе, па све и када би био канонски хе. Но, гледајући како бивши епископ размишља, онда је све могуће: Хајде да се играмо цркве!
     
     
     
    О. Зоран Ђуровић
     
    Рим, 29.04.2015
             
             

    [1] Текст образложења је пренело више медија, а имамо га и на „Стању ствари“ (СС): http://wp.me/p3RqN8-4gm. Текст је насловљен: „Р еч о хиротонији новопостављеног хорепископа Николаја старорашког и лозничког“.
    [2] З. Ђуровић, Црквени канони. Синопсис, Београд 1997.
    [3] I Вас. - I Васељенски
    IV Вас. - IV Васељенски
    VII Вас. - VII Васељенски
    Трул. - Трулски
    Антиох. - Антиохија  
    Анкир. - Анкира
    Неок. - Неокесарија
    Сард. - Сардика
    Лаод. - Лаодикија
    Вас. Вел. - Василије Кесаријски (Велики).
    [4] О преласку са презвитерског на монархијански модел управе Црквом, видети: M. Simonetti, Roma cristiana tra vescovi e presbiteri, in Vetera Christianorum, 43 (2006) 5-17; id., Presbiteri e vescovi nella chiesa del I e II secolo, in Vetera Christianorum, 33 (1996) 115-132; A. Viciano, “Vescovo”, in Nuovo Dizionario Patristico e di antichità cristiane, a cura di A. Di Berardino, Genova-Milano 2008, pp. 5584-5593. J. Zizioulas, Épiskopè et Épiskopos dans l'Église primitive: bref inventaire de la documentation, in Irénikon 56 (1983) 484- 502; R. M. Hübner, Die Anfünge von Diakonat, Presbyteriat und Episkopat in der frühen Kirche, in A. Rauch - P. Imbof (eds.), Das Priestertum in der Einen Kirche, Aschaffenburg 1987, 45-89; J. Neumann, Bischof  I: TRE 6 (1980) 653-682; Damiano Spataru, Sacerdoti e diaconesse: la gerarchia ecclesiastica secondo i padri cappadoci,  [Claustrum 27], ed. Studio Domenicano, 2007.           
    [5] „ХLIII. 1. Апостоли су постали благовесници нама од Господа Исуса Христа, Исус Христос је послан од Бога. 2. Христос је, дакле, од Бога, и Апостоли од Христа; обоје је, зато, било према добром поретку од воље Божије. 3. (Апостоли), опет, добивши заповести и испунивши се увереношћу кроз васкрсење Господа нашег Исуса Христа и потврђени речју Божијом, са пуноћом Духа Светога изишли су благовестећи да ће Царство Божије доћи. 4. Проповедајући, пак, по земљама и градовима, они постављаху првенце своје, опробавши их Духом, за епископе и ђаконе оних који буду поверовали. 5. И то није ново, јер је из давних времена написано о епископима и ђаконима. Јер овако вели Писмо на једном месту: Поставићу епископе њихове у правди, и ђаконе њихове у вери".
    [6] Каноне наводим по мом синопсису, јер би било некомотно наводити их све текстуално. Но, свима су доступне збирке у преводима на српски (Милаш, Јевтић), као и на другим језицима тако да их лако може наћи и упоредити. Све сам упоредио са грчким текстом да не би било неких мањкавости, а коментаторе, као што је Валсамон, имамо на изванредном руском сајту: http://www.agioskanon.ru/.   
    [7] http://oodegr.co/oode/biblia/Sxisma_Zilwtikou_Palaioimerologitismou/2_1_10.htm
    [8]http://stanjestvari.com/2015/04/27/%D0%B5%D0%BF%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%80%D0%BF%D0%B8%D0%BA%D0%BC-%D1%83-%D0%B5%D0%B3%D0%B7%D0%B8%D0%BB%D1%83-%D1%85%D0%B8%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%85%D0%BE/


    Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  21. Волим
    Crveni Ignjatije got a reaction from Milan Nikolic in Зоран Ђуровић: О Артемијевом рукоположењу Николаја за хорепископа   
    О Артемијевом рукоположењу Николаја за хорепископа
     
    Сатана је тражио да вас веје као пшеницу
    (Лк. 22, 31)
     
    Једна од најнезахвалнијих ствари је полемисати са текстом у коме нема интелектуалног поштења. Није лако де(ре)конструисати све ствари, поготово када оне нису условљене академским мотивима него практичним, тј. у служби су идеологије. Такав случај имамо у апологијској речи канцеларије Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског у егзилу, г. + Артемија.[1] Ја ћу овај текст називати, комодитета ради, Артемијевим именом, мада је очигледно да је настао у сарадњи неколико аутора. Такође ћу настојати да се суздржим уметничких и патосом набијених израза да бих могао разложно да објасним акт који је овај рашчињени епископ направио.
     
    1. Увод
     
    Наиме, дана 26. 4. 2015 у манастиру светог Николаја Мирликијског у Лозници код Чачка, хиротонисан је у (хор)епископски чин архимандрит Николај Николић, као епископ старорашки и лознички. Хиротонију је извршио епископ рашко-призренски и косовско-метохијски у егзилу, Артемије Радосављевић. Како се овај акт оправдава канонима, а моја маленкост се истима и бавила у младости,[2] ја бих се са те стране и позабавио овим проблемом (скраћенице канона које наводим објашњене су у овој ноти).[3]
     
    2. О институцији хорепископа
     
    Хорепископ (сеоски епископ, гр. χωρεπίσκοπος: χωρα - поље, њива, округ, сеоски округ, чин, служба  и ἐπίσκοπος - епископ, лат. corepiscopus, chorepiscopus, vicarius), лице одређено да врши свештеничку службу на селу, руралним подручјима или приградској области. Иако су му се ингеренције мењале током времена, суштина његове службе је у помагању градском епископу, коме је канонски потчињен. Никада није био самосталан као епископ. Та служба је најсличнија, али не и идентична, данашњој улози коју имају помоћни (аузилијарни) епископи и викарни епископи.
    У већини локалних православних цркава ова служба је нестала, а њихово место преузимају протопопови (протојереји). Институција хорепископа (даље хе.) сачувана је у кипарској и грузијској ПЦ. Код Копта хе. службу је установио папа Шенуда III. У католичким црквама грчко-мелкитским и оријенталним то је почасна тутула слична монсињору. Хе. постоје у црквама сиријске традиције: православна сиријска, сиријска католичка, источна асирска, халдејска католичка, православна индијска, католичка сиро-маланкарска, сиро-јаковитска. Овде се хе. носе готово идентично као владике, а често служе као заступници на разним службама доприносећи тако њиховом велељепију.
     
    3. Почетни историјат институције хорепископа и епископа у ПЦ
     
    Структура Речи о хиротонији је хаотична, односно поређана је по одбрамбеним аргументима, па се нема никаква идеја развоја институције хорепископа у ПЦ. Овде бих то покушао да исправим.
    Први писани помен постојања хорепископа у ПЦ имамо код Јевсевија Кесаријског, у његовој Историји Цркве, где помиње њихово присуство на сабору у Антиохији 269, где је осуђен Павле Самосатски. Дакле, средином III в. хе. сигурно постоје на Истоку. Но, од када тачно постоје, то не знамо. Немамо никакво историјско сведочанство. Потпуно је непримерено Артемијево позивање на тврдњу из руске Википедије да тај помен имамо још код папе Климента Римског (Clemens Romanus, Ad. Cor. XLII). Артемије вели: „Међутим, бројни канони и историјски споменици (на пример, Писмо коринћанима Климента Римског) сведоче да је поред епископа града (целе епархије) као његов саслужитељ и помоћник у приградском малом месту постојао хорепископ који је био по благодати и апостолском прејемству потпуно раван градском епископу“.
    Такозвана Климентова посланица (не зна се име писца, тако је идентификован из предања), настала је отприлике 96/7 г. Тачно је да „бројни канони“ сведоче о постојању хе., али није тачно да имамо и друге историјске споменике; зато Артемије, замагљујући ствар, вели успутно „на пример, Писмо коринћанима Климента Римског“. Нема никаквих историјских споменика, а ни Климентова посланица не говори о хе. Наиме, апостолско доба не зна за постојање монархијског епископа у потоњем смислу, односно овом нашем. То је институција која се полако развија из Павлове школе. Наиме, првобитна црква је имала синагогални, тј. синодски начин управе кроз веће стараца (презвитера), који је наследила од Јевреја јер је хришћанство настало као јудејска секта. Како богослужење, тако и управа је наликовала јеврејској. „Климент“ није могао бити никакав папа, односно монархијски епископ, јер је римском црквом управљао колегијум презвитера, и о монархијском епископу Рима може се говорити тек од папе Виктора (189-199), јер, Рим и Александрија су биле последње цркве које су са синодалног прешле на монархијски начин управе.
    Погубно је непознавање историје. Управо овај факт би био довољан да православни заувек зачепе уста паполатристима, јер не постоји никаква директна сукцесија епископства од Петра. Јер, „јака“ папска теза подразумева да је од Петра предата благодат и власт првом папи, па онда следећем итд. Но, све то нема никакве везе са историјском науком, нити ће се наћи више неки католички научник који би слично тврдио. Истина их је ослободила. За сведока тог процеса имамо св. Јеронима који покушава да да један од разлога који су довели до моно-епископата. У писму 146, овако вели: „Апостол јасно показује да су презвитери и епископи једна те иста ствар... Дакле, доказано је без сумње да су епископи и презвитери иста реалност“. Ствари бивају још јасније када Јероним коментарише Посланицу Титу: Презвитер је исто што и владика, а пре него што је демон почео да сеје индивидуалистичке идеје: Ја сам Павлов, ја Аполов, ја Кифин (1 Кор. 1, 12) итд., Црква је била управљана са стране презвитерског колегијума. Како су новокрштени почели да се позивају на појединачне људе као на своје духовне оце, ово је довело до дискусија и раздора. Да би се поделе превазишле и бесконачне дискусије прекинуле, полако се власт преселила у руке једног ко би пресудио. „Зато, као што и презвитери знају да су потчињени једноме који је постављен изнад њих, тако и епископи морају да знају да су изнад презвитера по једном црквеном обичају (ex Ecclesiae consuetudine), а не по апсолутној Господњој наредби (quam dispositionis Dominicae veritate). Уз то, морају да знају да треба да Црквом управљају заједно са презвитерима, опонашајући Мојсија који је, иако имајући  власт да сам управља Израиљом, одабрао себи седамдесет презвитера са којима је управљао народом“ (Commentaria in Epistolam ad Titum, PL 26, 562-563d).[4]
    Дакле, не постоје никакви бројни историјски споменици из простог разлога што није ни било епископа у нашем смислу речи. У апостолско време презвитер и епископ су синоними. Артемије би хтео да ова институција хе. вуче порекло од апостола, али ми о томе немамо никаквог доказа. Чак и да јесте тако, ПЦ је мењала апостолске институције. 1 Тим. 3, 2 вели да „епископ“ буде муж једне жене. Онда Артемије не може да буде епископ. Да ли се овде подразумева презвитер? Не знамо. У сваком случају је глава једне заједнице, предводник. Апостоли јесу постављали такве предводнике по градовима и местима где су проповедали. Само о томе говори „папа Климент“. Никакви хе. се код њега не спомињу.[5] У сваком случају апостолска је институција свештенство (презвитер/епископ/пророк/учитељ) које се после по ингеренцијама раздвајају (не по благодати и прејемству!), тако да Артемије није имао никакве потребе за овим недоказивим вратоломијама. Институција хе. је била канонска и то нико не доводи у сумњу.
    Погледајмо хронолошки шта канони говоре о хе., да би се разумело колика је одрживост Артемијевог наставка: „хорепископ који је био по благодати и апостолском прејемству потпуно раван градском епископу“, мада се, у овом параграфу, нећу задржавати на Артемијевим интерпретацијама.
     
    4. Даљи историјат институције хорепископа у ПЦ
     
    Први помен хе. имамо на Анкир. 314, кан. 13: Хорепископ не сме да рукополаже презвитере и ђаконе без писмене епископове дозволе.[6] Ово означава да је он подчињен свом, градском, епископу. Како су се ствари отимале контроли, градски епископи су забранили хе. да по свом нахођењу рукополажу. Интересантно је да Валсамон неће да се упушта у шире тумачење овог канона, јер вели да је то бесмислено зато што више нема хе. Најбитнији моменат је да хе., има munus ordinandi (дар рукополагања) који припада владици, па може да рукополаже презвитере и ђаконе, али нема јуриздикцијску моћ, него ради као легат једног еп.
    Затим налазимо Неок. 314-319, кан. 13: Сеоски презвитери не могу вршити принос у градској цркви, осим кад их позову епископи или градски презвитери да их замене, јер морају одсуствовати; 14: Хорепископи могу, јер су они слика седамдесеторице апостола. Сабор прави аналогију 12 апостола = градски еп., 70 апостола = хе. На овом сабору су волели симболику бројева па у кан. 15: Треба у сваком граду да буде седам ђакона, ма колико он велик био, јер се тако каже у књизи Дела (6, 1-6). Овај канон је после избачен као погрешно тумачење Писма, Трул. (692) 16: Не треба да важи правило које је донео Неокесаријски сабор, наиме, да у сваком граду треба да буде седам ђакона, јер је то произишло из погрешног тумачења једног места из Дела Апостолских. Треба прихватити мишљење Јована Златоустог, да се под тим ђаконима не могу подразумевати рукоположени ђакони, него просто служитељи, који су се бринули о потребама људи, а не о светим Тајнама.
    I Вас. 325, кан. 8: Клирици оних који се називају катарима, тј. чистима, примају се у Цркву стављањем руку на њих, и тада могу остати клирици. Морају писмено потврдити да ће држати догмате и општити са другобрачнима и палима који су издржали своју казну. Тамо где нема клирика католичке Цркве, они нека остану клирици. Тамо пак где има епископа, катарски епископ ће бити презвитер или хорепископ или ће задржати само име епископско, јер не могу бити два епископа у једном граду. Канон недвосмислено, као и претходни, показује да је презвитерска и еп. благодат иста, али да се правно разликују ингеренције. Наиме, никаква деградација не погађа катарског епископа, него ће само бити у благодати (чину) коју поседује, а која се назива презвитерском, хе. (зависи од расположивог места да ли ће се звати презвитером или хе.); тиме се чува институција монархијског епископа, првог који је изнад осталих.
    Антиох. 341, кан. 8: Сеоски презвитери не могу давати канонске листе, него само просте; хорепископи који су ван сумње, могу давати писма, тј. листе мира. 10: Они који су предстојатељи у селима и мањим местима, такозвани хорепископи, мада су и рукоположени као епископи, могу постављати читаче, ипођаконе и заклињаче. Ђаконе и презвитере не могу рукополагати без епископа коме су потчињени; хорепископе поставља градски епископ коме припадају. Хе. могу да дају, оно што ми данас зовемо, „канонски отпуст“, тако да лице може да пређе у другу епархију. Но, то могу да чине само ако нису под неким судским процесом. Наиме, дешавало се да разни хе. мешетари отпуштају сумњиве особе или преваранте, тако да су их други по незнању примали.
    Ако су пак претходни канони допуштали да хе. могу рукополагати ђаконе и презвитере, кан. 10, како тумачи Валсамон, забрањује им то сасвим. Наиме, иако су примили епископско рукоположење, речи „без епископа“ (δίχα τοῦ ἐν τῇ πόλει ἐπισκόπου) не означавају „без дозволе епископа“, него да градски епископ има да обави то рукоположење. Валсамон има право, јер гр. придев δίχα значи растављено на две гомиле, места, одвојено, сасвим сам, несложно, противно. Дакле, од 341 можемо рачунати да хе. губи право рукополагања презвитера и ђакона. Наравно да канон није одмах и у целој цркви прихваћен, зато да видимо даље.
    Сард. 343, кан. 6. Не треба никако поставити епископа у селу или малом граду где је довољан један презвитер (Μὴ ἐξεῖναι δὲ ἁπλῶς καθιστᾷν ἐπίσκοπον ἐν κώμῃ τινὶ ἢ βραχείᾳ πόλει, ᾗ τινι καὶ εἷς μόνος πρεσβύτερος ἐπαρκεῖ), да се не би омаловажавало епископство. Ако неки мали град постане великим, треба му поставити епископа. Сардички сабор жели да забрани сасвим институцију хе. Користи прилог ἁπλῶς, који значи никако, нипошто. Институција (титула, име) епископа је добила на толико великом достојанству да он не може бити на селу.
    Лаод., крај четвртог века, у кан. 57, понавља Сард. забрану: Не треба постављати епископе у селима и малим местима, него периодевте. Епископи који су већ постављени у таквим местима, не могу да раде ништа без дозволе градског епископа; исто важи за презвитере. Овај канон је још рестриктивнији. Даје се надзорницима, легатима да обилазе та мања места, а сугерише се да када помру хе. који су тамо већ били постављени, да се други не рукополажу. Канон да наслутити и да чак ни ниже клирике ови хе. нису могли рукопроизводити.
    Вас. Вел. + 379, у кан. 89 вели: Ако се настави са непоштовањем правила Отаца, доћи ће до кобних последица. Једно од правила који се крше, јесте оно које забрањује да се постављају црквени служитељи без пажљивог испитивања. Хорепископ не може да постави некога без одобрења градског епископа; ако га постави, тај се враћа у ред лаика.
    Писмо је датирано 370 г. Прва ствар коју је Василије урадио је била да доведе у ред епархију. Поткресао је крила хе., који су без икаквог одобрења рукополагали, а мотивисани различитим побудама као што су непотизам, или опасност од предстојећег рата (φόβῳ τῆς στρατολογίας), па Василије жели да стане на реп тима који су у црквену службу ушли из сличних разлога, а недостојни, јер он хоће да „поново успостави правила Отаца“ (ἀναγκαίως ἦλθον εἰς τὸ ἀνανεώσασθαι τοὺς τῶν Πατέρων κανόνας).
    VII Вас. 787 кан. 14: Клирике може постављати само епископ. Игумани који су презвитери и хорепископи могу постављати читаче, али само у свом храму и по пуномоћју коју им даје епископ. Овде су по презвитерству изједначени игумани и хе. Но, дато им је право да рукопроизводе чтечеве. Нема више права за рукополагање ђакона и презвитера јер се усвојила кроз Трул. 2 одредба Антиох. 8. Види се да препоруке Сард. 6 и Лаод. 57, о забрани рукополагања хе., нису још добиле на консенсусу, али су хе., јасно ограничени на презвитерску службу, односно да не могу да функционишу као потпуни епископи.
     
    5. Артемијева апологија у светлу канона
     
    Пошто је напокон терен разминиран, можемо да пређемо на Артемијево образложење чина рукоположења бившег архимандрита Николаја Николића у чин хе. Најпре да поменем да формално чин није проблематичан. Сваки православни еп. може да рукоположи хе. Та институција никада није званично укинута, мада се не поштује препорука сард. и лаод. сабора, иако су њихови канони стављени на снагу трулским сабором. Видели смо пак да је Византија изгубила ту институцију јер је прихватила ове одредбе. Зато Валсамон и неће да се задржава око овог историјског а не више правног питања. Нећу да прибегнем непристојном аргументу како та институција не постоји у светосавској цркви и како је угашена у готово свим ПЦ, и то са правом; јер, Сард. 6 и Лаод. 57 су потврђени кроз Трул. 2. Но, неко би могао да каже: „Ипак ми не знамо шта су тачно трулски оци одобрили од ових канона“. Наравно да је овакав аргумент детињаст, али сличних детињарија и будалаштина смо се нагледали у историји цркве. Да Артемије нема мене за саговорника, него неког другог Артемија, чуо би: „Трулски сабор потврђује Сард. и Лаод. каноне, тачка“! Нема рукополагања хе. Но, на сву срећу, ја нисам Артемије.
    Видели смо да служба хе. има дубоке корене и да се у једном општијем смислу може позивати на апостолску установу, мада никако и у строгом смислу, као што смо видели неутемељеност позивања на папу Климента и као што је непримерено читати термине из апостолске и субапостолске епохе у нашем кључу. То би био дилетантизам.
    Нама пак Артемије тумачи зашто је настала служба хе. Вели: „Како би Црква изашла на крај са јересима и прогонима, које је трпела од безбожних јеретика и осталих богобораца, морала је у своје свештено предање да угради и установи институцију хорепископа. Црква, као брижна мати, породила је и изнедрила канонско предање хиротонисања хорепископа, од стране епископа једне епархије, онда када је у временима борбе за очување вере православне и тиме очување Цркве, било потребно више епископа, чак и на нивоу једне епархије. Хорепископи су, дакле, део предања које је изникло из крваве и дуге борбе Цркве са јересима и јеретицима, када је за Њу најважније и пресудно било изборити се са јересима и јеретицима и осталим гонитељима Цркве“.
    Ово су, најблаже речено, бесмислице. Опростите на тешкој речи, али када појасним, онда ће бити јасно да је мој израз и благ. Нигде ни у једном документу који се бави институцијом хе., нисмо наишли на ово образложење. Сигурно би га неко поменуо. Где је ово Артемије прочитао? Ми прођосмо све каноне, нигде помена да су хе. света инквизиција ПЦ! Црква не може да породи канонско предање, него да следи предање. Црква данас порађа предање? Зашто нас онда оптужују за новотарство? Црква следи предање зато што је оно дато с' више. Наравно да га промишља и креира. Не сипа се као у бунар. Но, ако је институција хе. од апостола, зашто се онда накнадно „порађа“? Ако је институција хе. од апостола, какве су се то јереси по селима проповедале када пре апостолске проповеди сељаци нису чули за Христа? Апостоли су проповедали готово искључиво по градовима. Наравно да нису пропуштали прилику да и у мањим местима, где су пролазили, не говоре о Месији. Но, никакве хе. нису рукополагали да би се ови препирали са јеретицима.
    Поставља се питање: презвитери и ђакони не треба да се боре против јереси? Обични лаици, ткз. царско свештенство, треба да ћуте када им хуле на Господа? Кад су они довољни, зашто би хе. били „инквизитори“, специјалне снаге за борбу против јереси? Логика и текстови нам говоре да Артемије нешто фантазира.
    У позадини овог фантазма лежи идеја да епископски дар подразумева пуноћу свих дарова. Да је неки „супермен“. Довољно је осврнути се око себе и видети да то није тако. Да и они као људи имају посебне дарове, а као епископи су постављени да управљају црквама. Многима је за топлу препоруку да не проповедају. Црква зна за лаике и ниже клирике који су били бранитељи вере. Никакав епископски дар није потребан за то. Максим Исповедник, на кога се Радосављевић толико позива беше обичан монах. Лаик. Ни ђакон, ни поп. А такав стуб православља! И православље преживе без хе.! Са друге стране, немамо ниједно хе. име које је забележено у борби против јереси. Други разлог за ово (да не кажем какво) тумачење, налази се и у „актуализовању“ борбе против јереси, али на то ћу се осврнути касније.
    Владика на литургији рукополаже презвитере и остале клирике. То може да чини сам. Епископа не може сам да рукоположи. Канони експлицитно бране: Епископа треба у принципу постављати када се сакупе сви епископи из епархије. Ако се мора другачије, онда бар тројица нека га поставе, и то кад остали епископи пошаљу сагласна писма. Све то треба и митрополит да потврди (I Вас. 4). Црква одређује да владика бива одобрен од сабора да се не би десило да неки индивидуалац утрчи и онда изазове пометњу. Зато треба консенсус. Не може сваки епископ засебно да рукополаже друге. Тиме се чува црквени поредак. То је био механизам самозаштите. Мало превазиђен, али је још на снази.
    Рукоположење, добијање епископског чина, није магијски акт. Оно се врши у заједници. Не може један владика да га да. То важи и за хе. Не може епископска благодат да се преда од једног владике. Ако је хе. епископ, онда као нужни услов мора да има рукоположење од више владика. Нема пресипања „епископске благодати“ са једног на другог. За то ПЦ не зна. Испада да је Николај поново рукоположен за презвитера!
    Артемије није разумео шта значи хиротонисања хе. од стране „епископа једне епархије“, јер то не подразумева да га један може рукоположити. Не, тиме су се само штитила права надлежног градског епископа, јер су неки прибегавали митрополитима или патријарсима не би ли се домогли чина, желећи да заобиђу надлежног епископа са којим нису могли да се договоре, о чему говори Валсамон тумачећи Антиох. 10. Да је Артемијево тумачење неосновано, види се и из текста IV Вас. 2: Ко продаје рукоположење или произвођење на неку црквену функцију (епископа, хорепископа, презвитера итд.) - а то никако није ствар за продају - нека се свргне, а такође и онај ко је то купио. Посредник, ако је клирик, нека се свргне, а ако је верник или монах, нека се анатемише. Текст каже буквално: „Ако неки епископ за паре рукоположи... епископа, хорепископа“ (Εἴ τις ἐπίσκοπος, ἐπὶ χρήμασι χειροτονίαν ποιήσαιτο... ἐπίσκοπον, ἢ χωρεπίσκοπον...). Ако бисмо читали канон као Артемије, испало би да један епископ може да рукоположи другог. Наиме, овде се не помињу други, а знамо да нужно морају да буду други епископи присутни на епископској хиротонији, јер је то већ успостављено, како видесмо 325 г., а овде смо у 451 г. Не постоји ниједан канон који тврди да један епископ може да рукоположи другог. Антиох. 10 не тврди да само један епископ рукополаже хе.: „А хорепископ се поставља од епископа града од кога зависи“ (Χωρεπίσκοπον δὲ γίνεσθαι ὑπὸ τοῦ τῆς πόλεως, ᾗ ὑπόκειται, ἐπισκόπου). Не пише ни μόνου ἐπισκόπου нити υφ ενός. Да је тако написано, онда би Артемије имао право. Овако га нема. Ова суманута идеја је пала само на памет још матејевцима,[7] грчким отпадницима, али са православним предањем нема ништа заједничког.    
    Све што остаје Артемију је да тврди или да је рукоположио поново Николаја у презвитера, или да за епископско рукоположење није потребно барем тројица епископа.
    Несхватљиво је и следеће: „То је изазвало сушту потребу за постављењем хорепископа, канонски зависног од епископа рашко-призренског у егзилу Артемија, који га је и поставио. Овим чином не вређа се епископско достојанство јер је Старорашка област, поверена хорепископу, владици Николају, заправо простор древне Рашке епархије, која је својевремно била и митрополија, са седиштем у Новом Пазару, а обухвата новопазарску и тутинску општину, док су у условима прогонства њему на управу предати наши верници и катакомбе у области општине Чачак као и у следећим окрузима у Србији: Златиборском, Моравичком, Рашком, Расинском, Топличком, Нишавском, Јабланичком, Пчињском и Пиротском“. Из канона које видесмо, како је Николај хе. кад му је дата бивша митрополија, комад старе Србије са градовима? Када је неки хе. имао власт архиепископа и патријарха? Још се вели како није повређен углед владичански! Како би био повређен кад о овој области ни многи митрополити нису могли да сањају! Можда нисмо обавештени да је Артемије постао свеправославни патријарх? Онда би то имало смисла. Овако, изазива само нагон за...
    После свега прочитаног можемо само да се смејемо над: „у постављању хорепископа Николаја ниједан канон није повређен“.
     
    5. Артемије, завршни чин
     
    Све у свему, ово је једна јако тужна прича. Прича о нашој изгубљености. Залуталости, несналажењу, незрелости. Људи из цркве и политичари не падају са неба. Долазе нам из народа. Занесу се. Направи се врзино коло. Заплету се као пиле у кучине. Немајући довољно љубави ка Богу почињу да мисле само о себи. О свом свету. Како га они замишљају. А то су пречесто уски, скучени светови. Нема светлости, нема Бога, само хипертрофирани его. Као да не желимо да схватимо да је Бог изнад нас. Да га ми нисмо створили, него он нас и цео свет. А ми бисмо да мало уредимо тај свет. Бог није био довољно паметан...
    Артемије прогласи СПЦ за јеретичку, бранитељ канона, све каноне прекрши, тужилац јереси, паде у јерес Донатову и Новацијанову. Сам је био у тој „јеретичкој“ СПЦ у којој су били Јустин Поповић и Николај Велимировић. „Свејерес екуменизма“ је постојала и за живота ове двојице. Но, они нису напустили цркву. Николај је био активни учесник у екуменским дијалозима. Артемије је од те цркве изабран за епископа, као што је од исте и рашчињен.
    Радосављевић би, хипотетички, могао да се позове на каноне Цариградског сабора одржаног у храму Светих Апостола (859 и 861): 14: Епископ који прекине општење са својим митрополитом, и не хтедне да га помиње на литургији, пре доношења саборске пресуде, нека се свргне, и 15: Да се свргну они који прекину општење са патријархом, пре него се донесе саборска одлука. Ова правила не погађају оне, који се пре доношења саборске одлуке, одвоје од епископа који проповеда јерес.
    Артемије пак поступа по овом канону али се лукаво на њега не позива, зато што је канон веома прецизан и онемогућава било какву арбитрарност, јер говори о проповедању већ осуђених јереси: „А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или од Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и откривене главе о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборне одлуке оделили се од таквога епископа, него ће, напротив, бити заслужни части која православнима пристоји“.
    Ниједан српски владика не проповеда филиокве, папску власт у западном кључу, незаблудивост (на страну што скоро сваки мисли интимно за себе да је непогрешив) или непорочно зачеће (мада је било Отаца који су били склони том учењу, па га чак и потврђивали)... О екуменском дијалогу свако може да мисли приватно оно што жели, али факат је да ниједан општи или помесни православни сабор није осудио екуменизам као јерес, док етнофилетизам јесте. Екуменски сабор је био и Флорентински, а тамо је и св. Марко Ефески певао, љубио се са папом... И он јеретик?
    Када су се грчки старокалендарци одвојили од званичне цркве, они су се позивали на овај канон (јер није било великог сабора који би осудио новокалендарце). Само, онда се не разуме зашто се светитељи, Николај Охридски и Јустин Ћелијски, нису одвојили од цркве. Новокалендарство неко може да сматра најцрњом јереси, али то његово приватно мишљење не обавезује никога. Због тога сви они који се одвоје од поглавара цркве који не проповеда сабором осуђену „јерес“, бивају рашчињени по овом канону. Јеретиком би неки од ових необдарених интелигенцијом прогласио и Максима Исповедника и Кирила Александријског јер су исповедали филиокве.
    Артемије би био по овим канонима рашчињен чак и када га Сабор не би рашчинио. Сабор га је пак већ одавно рашчинио. Сви акти које он чини као епископ су ништавни. Чак није битно ни да ли је неко праведно или неправедно рашчињен. Рашчињени епископ може да прибегне вишој инстанци. Артемије би могао, јер видесмо да он каноне не гледа хронолошки него како њему одговара, да тражи од папе да га врати у епископско достојанство. Наиме, Сард. 3: Међусобан спор два епископа, нека се расправи у њиховој епархији. Епископ који је незадовољан пресудом, може да тражи од Јулија, епископа Римског, јер треба одати почаст успомени  апостола Петра, да му се обнови спор, и да назначи епископе који ће судити. Ако пак не може да докаже да је оправдано то што хоће обнову процеса, нека пресуда остане на снази; 4: Не треба поставити на место свргнутог епископа другога, све док Римски епископ не одлучи да ли ће се обновити процес. Црква је апелационо право дала римском папи. Наравно, не само Јулију, него папи као институцији. Зато су њему прибегавали византијски светитељи када су имали какав спор (Максим Исповедник, Теодор Студит, Игњатије итд.). Проблем је што Артемије не може да прибегне папи зато што ПЦ и КЦ још немају канонског и евхаристијског јединства, мада су анатеме укинуте. Папа би могао да замоли патријарха Иринеја, али правно не би могао да га присили да се обнови процес. По логици ствари, апелационо право је прешло на цариградског патријарха. Коначни проблем је што су сви поглавари православних цркава прихватили одлуку сабора СПЦ о Артемијевом рашчињењу.
    Канони забрањују и регуларним епископима да рукополажу у туђим епархијама, односно тамо где су канонски епископи (нпр. Антиох. 22). Наравно да је казна рашчињење. У овом конкретном случају имамо посла само са сектом. Нико не може данас забранити суботарима или пентекосталцима да постављају њихове пасторе. Нико то не може забранити ни Артемију. У древним временима Артемијеве присталице би гонио царски закон, али тога данас немамо. Такође ми је несхватљива и претерана икономија коју је патријарх Иринеј показао према Артемију задржавши му монашки статус. Монашки завет подразумева послушање. Он би морао да буде у неком манастиру где би био на послушању код игумана. По Душановом Законику, одбеглог монаха би заточили у ћелији у манастиру све док не би изјавио да неће више да бежи и да ће ходати само у манастирском кругу. Но, на срећу или жалост, овај закон је данас неприменљив.
    Привео бих и духовит осврт Александра Живковића: „Шта значи прича да је епархијски систем старији од митрополијског или патријаршијског, нијесу ли ови потоњи ваљано кодификовани на Васељенским саборима? Какво образложење на познату ствар да два епископа не смију бити у истом граду, може да пружи епископ Артемије, који по туђим епархијама отвара 'катакомбе', служи итд? По канонима 'страни' епископ не смије ни да бесједи на територији другог епископа, без благослова овог, да се не би показивао 'ученији' пред вјерницима, а, камоли шта друго. Није било мудрости да се епископу Артемију по умировљењу дозволи да духовно руководи косовско-метохијским и рашким монаштвом које то жели, али то не може да буде оправдање за канонски беспоредак. Даље, Артемије се поистоветио са својим 'архинепријатељем' браничевским Игнатијем по учењу да је Први, само онај Први у епархијама. Без Првог у сваком народу и епархијски архијереј да не чини ништа значајније, кажу канони“.[8]
    Приводећи крају овај кратки осврт који није оптерећен нотама и свом потребном научном апаратуром (јер ни Артемијев текст није такав), мада се оне могу додати у неком другом моменту, поменућу још једно Радосављевићево „оправдање“: „Опште прихваћено канонско начело у Цркви јесте да свети канони, будући прописивани за уређење функционисања Цркве у редовним околностима, као такви у пуном смислу и важе само у редовним околностима, када се Црква наслађује благословеним миром“. Када питате Артемија: У ком канону, пријатељу, то пише? -  он ћути. То је његово мудровање. Већ смо видели Василија Великог који за канонски беспоредак не оправдава ни ратно стање! Нека се мени не верује, ни Василију, али имамо и каноне светог Григорија Чудотворца: 2: Да се истерају из Цркве они који, користећи најезду варвара пљачкају, јер помишљају да је то дозвољено у таквој прилици; 3: Треба се сетити да је Ахаров грех погодио цео народ (Ис. Нав. гл. 7), али је његов грех био лакши од греха наших верника, јер је он узео од непријатеља, а ови од сабраће; 4: Нека се нико не изговара тиме да је нашао неку ствар, јер је забрањено да се извлачи корист из нађеног, како од онога што се брату загубило (Пнз. 22, 1-3), тако и од непријатељевог (Изл. 4, 5).
    Црква је стално у рату. Живи је организам. Када нема „мученика у крви“, има „мученике савести“. Духовни рат је непрестан. Канони су оружје. Због тога нема ниједног канона који би потврдио њихову суспензију у ванредним околностима. Наравно, канони нису догмати, подложни су мењању зато што се односе на дисциплину и очување поретка у цркви. Да се онемогући анархија, коју управо Артемије и његови следбеници желе да уведу, не сећајући се Кипријанових речи да ни мученичка смрт не може искупити грех раскола, или: Ко квари каноне, поквариће њега Бог.
    Артемије прибегава провидним софизмима у својој егзегези канона, а није ни први ни последњи. Невероватне ствари могу пасти софистима на памет. Нпр. у канону 91 Василије Велики каже: Не сме се узети новац да би се неко рукоположио, јер је то продаја благодати. Софистичко је правдање неких који кажу, да не узимају новац за време рукоположења, него после, јер је узимање узимање, ма кад да се обави. Тако видесмо и Артемијеве софизме када тврди да један епископ може да рукоположи хе., да су ови настали из потребе да би се борило са јересима, да се канони суспендују у ванредним околностима, да је његова епархија католичка црква (то је свака евхаристија јер конституише цело есхатолошко Христово тело, али није таква ако је ван општења са осталим ПЦ), да се не вређа епископско достојанство јер је Николај рукоположен за село Лозницу (а фактички делује на подручју које је веће од многих древних митрополија, и које обухвата градове).
    Артемије неће да чита хронолошки каноне јер му то не одговара. Наиме, наредни канони поништавају претходне или их надграђују. Тиме се види да је институција хе. укинута (како урадише византинци), трансформисана у викарног или помоћног епископа, односно да је фактички сведена на презвитерску улогу. Зашто Артемије не чита хронолошки? Не одговара му јер у свом софистичком уму хоће да из чињенице да је хе. епископ узме да му да да рукополаже презвитере и ђаконе (што је канонима укинуто). Онда ће са њиме и да рукополаже друге епископе, све правдајући овим перверзним тумачењем канона. То је све тешко иживљавање над канонским поретком цркве. Но, може му се. Наравно не по црквеном закону.
    Могао бих да помогнем Артемију. Он може да се позове на апостолску праксу (Марко јеванђелиста) александријске цркве где су презвитери рукополагали владику, који се звао најпре баба (у преводу ђед), а после папа. Но, ни Север Антиохијски, један од најумнијих јеретика, није отишао у овакво „резоновање“. Казао је: јесте да је древна пракса александријске цркве била да епископа рукополажу презвитери, ми се пак морамо држати нових канонских одредби, никејског сабора, који одређује да најмање тројица епископа рукополажу другог. Дакле, Артемије има елегантније и интелектуално поштеније решење: ванредна је ситуација, нека презвитери рукополажу владике! Па ни св. авва Пимен, када су му дошли неки који су одбили да буду у заједници са александријским папом, говорећи да је овај јеретик јер је и рукоположен од презвитера, није осудио александријску праксу (Apophthegmata patrum, Abba Poimen 77, PG 65, 341B)! Још да приметим, александријска пракса је исправнија јер сабор поставља епископа, а не један.
    Сада и мени може да падне на памет идеја: рани епископи су били жењени све до одлуке трулског сабора, мада су и касније постојали, да узмем двојицу-тројицу презвитера или рашчињених владика па и мене да рукоположе за владику! - Није ово смешно, ово је жалосно. Јасно је да је неканонско рукоположење које је Артемије обавио, као што ни Николај не може да рукополаже презвитере и ђаконе, па све и када би био канонски хе. Но, гледајући како бивши епископ размишља, онда је све могуће: Хајде да се играмо цркве!
     
     
     
    О. Зоран Ђуровић
     
    Рим, 29.04.2015
             
             

    [1] Текст образложења је пренело више медија, а имамо га и на „Стању ствари“ (СС): http://wp.me/p3RqN8-4gm. Текст је насловљен: „Р еч о хиротонији новопостављеног хорепископа Николаја старорашког и лозничког“.
    [2] З. Ђуровић, Црквени канони. Синопсис, Београд 1997.
    [3] I Вас. - I Васељенски
    IV Вас. - IV Васељенски
    VII Вас. - VII Васељенски
    Трул. - Трулски
    Антиох. - Антиохија  
    Анкир. - Анкира
    Неок. - Неокесарија
    Сард. - Сардика
    Лаод. - Лаодикија
    Вас. Вел. - Василије Кесаријски (Велики).
    [4] О преласку са презвитерског на монархијански модел управе Црквом, видети: M. Simonetti, Roma cristiana tra vescovi e presbiteri, in Vetera Christianorum, 43 (2006) 5-17; id., Presbiteri e vescovi nella chiesa del I e II secolo, in Vetera Christianorum, 33 (1996) 115-132; A. Viciano, “Vescovo”, in Nuovo Dizionario Patristico e di antichità cristiane, a cura di A. Di Berardino, Genova-Milano 2008, pp. 5584-5593. J. Zizioulas, Épiskopè et Épiskopos dans l'Église primitive: bref inventaire de la documentation, in Irénikon 56 (1983) 484- 502; R. M. Hübner, Die Anfünge von Diakonat, Presbyteriat und Episkopat in der frühen Kirche, in A. Rauch - P. Imbof (eds.), Das Priestertum in der Einen Kirche, Aschaffenburg 1987, 45-89; J. Neumann, Bischof  I: TRE 6 (1980) 653-682; Damiano Spataru, Sacerdoti e diaconesse: la gerarchia ecclesiastica secondo i padri cappadoci,  [Claustrum 27], ed. Studio Domenicano, 2007.           
    [5] „ХLIII. 1. Апостоли су постали благовесници нама од Господа Исуса Христа, Исус Христос је послан од Бога. 2. Христос је, дакле, од Бога, и Апостоли од Христа; обоје је, зато, било према добром поретку од воље Божије. 3. (Апостоли), опет, добивши заповести и испунивши се увереношћу кроз васкрсење Господа нашег Исуса Христа и потврђени речју Божијом, са пуноћом Духа Светога изишли су благовестећи да ће Царство Божије доћи. 4. Проповедајући, пак, по земљама и градовима, они постављаху првенце своје, опробавши их Духом, за епископе и ђаконе оних који буду поверовали. 5. И то није ново, јер је из давних времена написано о епископима и ђаконима. Јер овако вели Писмо на једном месту: Поставићу епископе њихове у правди, и ђаконе њихове у вери".
    [6] Каноне наводим по мом синопсису, јер би било некомотно наводити их све текстуално. Но, свима су доступне збирке у преводима на српски (Милаш, Јевтић), као и на другим језицима тако да их лако може наћи и упоредити. Све сам упоредио са грчким текстом да не би било неких мањкавости, а коментаторе, као што је Валсамон, имамо на изванредном руском сајту: http://www.agioskanon.ru/.   
    [7] http://oodegr.co/oode/biblia/Sxisma_Zilwtikou_Palaioimerologitismou/2_1_10.htm
    [8]http://stanjestvari.com/2015/04/27/%D0%B5%D0%BF%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%80%D0%BF%D0%B8%D0%BA%D0%BC-%D1%83-%D0%B5%D0%B3%D0%B7%D0%B8%D0%BB%D1%83-%D1%85%D0%B8%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%85%D0%BE/


    Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  22. Волим
    Crveni Ignjatije got a reaction from Ђорђе Р in Зоран Ђуровић: О Артемијевом рукоположењу Николаја за хорепископа   
    О Артемијевом рукоположењу Николаја за хорепископа
     
    Сатана је тражио да вас веје као пшеницу
    (Лк. 22, 31)
     
    Једна од најнезахвалнијих ствари је полемисати са текстом у коме нема интелектуалног поштења. Није лако де(ре)конструисати све ствари, поготово када оне нису условљене академским мотивима него практичним, тј. у служби су идеологије. Такав случај имамо у апологијској речи канцеларије Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског у егзилу, г. + Артемија.[1] Ја ћу овај текст називати, комодитета ради, Артемијевим именом, мада је очигледно да је настао у сарадњи неколико аутора. Такође ћу настојати да се суздржим уметничких и патосом набијених израза да бих могао разложно да објасним акт који је овај рашчињени епископ направио.
     
    1. Увод
     
    Наиме, дана 26. 4. 2015 у манастиру светог Николаја Мирликијског у Лозници код Чачка, хиротонисан је у (хор)епископски чин архимандрит Николај Николић, као епископ старорашки и лознички. Хиротонију је извршио епископ рашко-призренски и косовско-метохијски у егзилу, Артемије Радосављевић. Како се овај акт оправдава канонима, а моја маленкост се истима и бавила у младости,[2] ја бих се са те стране и позабавио овим проблемом (скраћенице канона које наводим објашњене су у овој ноти).[3]
     
    2. О институцији хорепископа
     
    Хорепископ (сеоски епископ, гр. χωρεπίσκοπος: χωρα - поље, њива, округ, сеоски округ, чин, служба  и ἐπίσκοπος - епископ, лат. corepiscopus, chorepiscopus, vicarius), лице одређено да врши свештеничку службу на селу, руралним подручјима или приградској области. Иако су му се ингеренције мењале током времена, суштина његове службе је у помагању градском епископу, коме је канонски потчињен. Никада није био самосталан као епископ. Та служба је најсличнија, али не и идентична, данашњој улози коју имају помоћни (аузилијарни) епископи и викарни епископи.
    У већини локалних православних цркава ова служба је нестала, а њихово место преузимају протопопови (протојереји). Институција хорепископа (даље хе.) сачувана је у кипарској и грузијској ПЦ. Код Копта хе. службу је установио папа Шенуда III. У католичким црквама грчко-мелкитским и оријенталним то је почасна тутула слична монсињору. Хе. постоје у црквама сиријске традиције: православна сиријска, сиријска католичка, источна асирска, халдејска католичка, православна индијска, католичка сиро-маланкарска, сиро-јаковитска. Овде се хе. носе готово идентично као владике, а често служе као заступници на разним службама доприносећи тако њиховом велељепију.
     
    3. Почетни историјат институције хорепископа и епископа у ПЦ
     
    Структура Речи о хиротонији је хаотична, односно поређана је по одбрамбеним аргументима, па се нема никаква идеја развоја институције хорепископа у ПЦ. Овде бих то покушао да исправим.
    Први писани помен постојања хорепископа у ПЦ имамо код Јевсевија Кесаријског, у његовој Историји Цркве, где помиње њихово присуство на сабору у Антиохији 269, где је осуђен Павле Самосатски. Дакле, средином III в. хе. сигурно постоје на Истоку. Но, од када тачно постоје, то не знамо. Немамо никакво историјско сведочанство. Потпуно је непримерено Артемијево позивање на тврдњу из руске Википедије да тај помен имамо још код папе Климента Римског (Clemens Romanus, Ad. Cor. XLII). Артемије вели: „Међутим, бројни канони и историјски споменици (на пример, Писмо коринћанима Климента Римског) сведоче да је поред епископа града (целе епархије) као његов саслужитељ и помоћник у приградском малом месту постојао хорепископ који је био по благодати и апостолском прејемству потпуно раван градском епископу“.
    Такозвана Климентова посланица (не зна се име писца, тако је идентификован из предања), настала је отприлике 96/7 г. Тачно је да „бројни канони“ сведоче о постојању хе., али није тачно да имамо и друге историјске споменике; зато Артемије, замагљујући ствар, вели успутно „на пример, Писмо коринћанима Климента Римског“. Нема никаквих историјских споменика, а ни Климентова посланица не говори о хе. Наиме, апостолско доба не зна за постојање монархијског епископа у потоњем смислу, односно овом нашем. То је институција која се полако развија из Павлове школе. Наиме, првобитна црква је имала синагогални, тј. синодски начин управе кроз веће стараца (презвитера), који је наследила од Јевреја јер је хришћанство настало као јудејска секта. Како богослужење, тако и управа је наликовала јеврејској. „Климент“ није могао бити никакав папа, односно монархијски епископ, јер је римском црквом управљао колегијум презвитера, и о монархијском епископу Рима може се говорити тек од папе Виктора (189-199), јер, Рим и Александрија су биле последње цркве које су са синодалног прешле на монархијски начин управе.
    Погубно је непознавање историје. Управо овај факт би био довољан да православни заувек зачепе уста паполатристима, јер не постоји никаква директна сукцесија епископства од Петра. Јер, „јака“ папска теза подразумева да је од Петра предата благодат и власт првом папи, па онда следећем итд. Но, све то нема никакве везе са историјском науком, нити ће се наћи више неки католички научник који би слично тврдио. Истина их је ослободила. За сведока тог процеса имамо св. Јеронима који покушава да да један од разлога који су довели до моно-епископата. У писму 146, овако вели: „Апостол јасно показује да су презвитери и епископи једна те иста ствар... Дакле, доказано је без сумње да су епископи и презвитери иста реалност“. Ствари бивају још јасније када Јероним коментарише Посланицу Титу: Презвитер је исто што и владика, а пре него што је демон почео да сеје индивидуалистичке идеје: Ја сам Павлов, ја Аполов, ја Кифин (1 Кор. 1, 12) итд., Црква је била управљана са стране презвитерског колегијума. Како су новокрштени почели да се позивају на појединачне људе као на своје духовне оце, ово је довело до дискусија и раздора. Да би се поделе превазишле и бесконачне дискусије прекинуле, полако се власт преселила у руке једног ко би пресудио. „Зато, као што и презвитери знају да су потчињени једноме који је постављен изнад њих, тако и епископи морају да знају да су изнад презвитера по једном црквеном обичају (ex Ecclesiae consuetudine), а не по апсолутној Господњој наредби (quam dispositionis Dominicae veritate). Уз то, морају да знају да треба да Црквом управљају заједно са презвитерима, опонашајући Мојсија који је, иако имајући  власт да сам управља Израиљом, одабрао себи седамдесет презвитера са којима је управљао народом“ (Commentaria in Epistolam ad Titum, PL 26, 562-563d).[4]
    Дакле, не постоје никакви бројни историјски споменици из простог разлога што није ни било епископа у нашем смислу речи. У апостолско време презвитер и епископ су синоними. Артемије би хтео да ова институција хе. вуче порекло од апостола, али ми о томе немамо никаквог доказа. Чак и да јесте тако, ПЦ је мењала апостолске институције. 1 Тим. 3, 2 вели да „епископ“ буде муж једне жене. Онда Артемије не може да буде епископ. Да ли се овде подразумева презвитер? Не знамо. У сваком случају је глава једне заједнице, предводник. Апостоли јесу постављали такве предводнике по градовима и местима где су проповедали. Само о томе говори „папа Климент“. Никакви хе. се код њега не спомињу.[5] У сваком случају апостолска је институција свештенство (презвитер/епископ/пророк/учитељ) које се после по ингеренцијама раздвајају (не по благодати и прејемству!), тако да Артемије није имао никакве потребе за овим недоказивим вратоломијама. Институција хе. је била канонска и то нико не доводи у сумњу.
    Погледајмо хронолошки шта канони говоре о хе., да би се разумело колика је одрживост Артемијевог наставка: „хорепископ који је био по благодати и апостолском прејемству потпуно раван градском епископу“, мада се, у овом параграфу, нећу задржавати на Артемијевим интерпретацијама.
     
    4. Даљи историјат институције хорепископа у ПЦ
     
    Први помен хе. имамо на Анкир. 314, кан. 13: Хорепископ не сме да рукополаже презвитере и ђаконе без писмене епископове дозволе.[6] Ово означава да је он подчињен свом, градском, епископу. Како су се ствари отимале контроли, градски епископи су забранили хе. да по свом нахођењу рукополажу. Интересантно је да Валсамон неће да се упушта у шире тумачење овог канона, јер вели да је то бесмислено зато што више нема хе. Најбитнији моменат је да хе., има munus ordinandi (дар рукополагања) који припада владици, па може да рукополаже презвитере и ђаконе, али нема јуриздикцијску моћ, него ради као легат једног еп.
    Затим налазимо Неок. 314-319, кан. 13: Сеоски презвитери не могу вршити принос у градској цркви, осим кад их позову епископи или градски презвитери да их замене, јер морају одсуствовати; 14: Хорепископи могу, јер су они слика седамдесеторице апостола. Сабор прави аналогију 12 апостола = градски еп., 70 апостола = хе. На овом сабору су волели симболику бројева па у кан. 15: Треба у сваком граду да буде седам ђакона, ма колико он велик био, јер се тако каже у књизи Дела (6, 1-6). Овај канон је после избачен као погрешно тумачење Писма, Трул. (692) 16: Не треба да важи правило које је донео Неокесаријски сабор, наиме, да у сваком граду треба да буде седам ђакона, јер је то произишло из погрешног тумачења једног места из Дела Апостолских. Треба прихватити мишљење Јована Златоустог, да се под тим ђаконима не могу подразумевати рукоположени ђакони, него просто служитељи, који су се бринули о потребама људи, а не о светим Тајнама.
    I Вас. 325, кан. 8: Клирици оних који се називају катарима, тј. чистима, примају се у Цркву стављањем руку на њих, и тада могу остати клирици. Морају писмено потврдити да ће држати догмате и општити са другобрачнима и палима који су издржали своју казну. Тамо где нема клирика католичке Цркве, они нека остану клирици. Тамо пак где има епископа, катарски епископ ће бити презвитер или хорепископ или ће задржати само име епископско, јер не могу бити два епископа у једном граду. Канон недвосмислено, као и претходни, показује да је презвитерска и еп. благодат иста, али да се правно разликују ингеренције. Наиме, никаква деградација не погађа катарског епископа, него ће само бити у благодати (чину) коју поседује, а која се назива презвитерском, хе. (зависи од расположивог места да ли ће се звати презвитером или хе.); тиме се чува институција монархијског епископа, првог који је изнад осталих.
    Антиох. 341, кан. 8: Сеоски презвитери не могу давати канонске листе, него само просте; хорепископи који су ван сумње, могу давати писма, тј. листе мира. 10: Они који су предстојатељи у селима и мањим местима, такозвани хорепископи, мада су и рукоположени као епископи, могу постављати читаче, ипођаконе и заклињаче. Ђаконе и презвитере не могу рукополагати без епископа коме су потчињени; хорепископе поставља градски епископ коме припадају. Хе. могу да дају, оно што ми данас зовемо, „канонски отпуст“, тако да лице може да пређе у другу епархију. Но, то могу да чине само ако нису под неким судским процесом. Наиме, дешавало се да разни хе. мешетари отпуштају сумњиве особе или преваранте, тако да су их други по незнању примали.
    Ако су пак претходни канони допуштали да хе. могу рукополагати ђаконе и презвитере, кан. 10, како тумачи Валсамон, забрањује им то сасвим. Наиме, иако су примили епископско рукоположење, речи „без епископа“ (δίχα τοῦ ἐν τῇ πόλει ἐπισκόπου) не означавају „без дозволе епископа“, него да градски епископ има да обави то рукоположење. Валсамон има право, јер гр. придев δίχα значи растављено на две гомиле, места, одвојено, сасвим сам, несложно, противно. Дакле, од 341 можемо рачунати да хе. губи право рукополагања презвитера и ђакона. Наравно да канон није одмах и у целој цркви прихваћен, зато да видимо даље.
    Сард. 343, кан. 6. Не треба никако поставити епископа у селу или малом граду где је довољан један презвитер (Μὴ ἐξεῖναι δὲ ἁπλῶς καθιστᾷν ἐπίσκοπον ἐν κώμῃ τινὶ ἢ βραχείᾳ πόλει, ᾗ τινι καὶ εἷς μόνος πρεσβύτερος ἐπαρκεῖ), да се не би омаловажавало епископство. Ако неки мали град постане великим, треба му поставити епископа. Сардички сабор жели да забрани сасвим институцију хе. Користи прилог ἁπλῶς, који значи никако, нипошто. Институција (титула, име) епископа је добила на толико великом достојанству да он не може бити на селу.
    Лаод., крај четвртог века, у кан. 57, понавља Сард. забрану: Не треба постављати епископе у селима и малим местима, него периодевте. Епископи који су већ постављени у таквим местима, не могу да раде ништа без дозволе градског епископа; исто важи за презвитере. Овај канон је још рестриктивнији. Даје се надзорницима, легатима да обилазе та мања места, а сугерише се да када помру хе. који су тамо већ били постављени, да се други не рукополажу. Канон да наслутити и да чак ни ниже клирике ови хе. нису могли рукопроизводити.
    Вас. Вел. + 379, у кан. 89 вели: Ако се настави са непоштовањем правила Отаца, доћи ће до кобних последица. Једно од правила који се крше, јесте оно које забрањује да се постављају црквени служитељи без пажљивог испитивања. Хорепископ не може да постави некога без одобрења градског епископа; ако га постави, тај се враћа у ред лаика.
    Писмо је датирано 370 г. Прва ствар коју је Василије урадио је била да доведе у ред епархију. Поткресао је крила хе., који су без икаквог одобрења рукополагали, а мотивисани различитим побудама као што су непотизам, или опасност од предстојећег рата (φόβῳ τῆς στρατολογίας), па Василије жели да стане на реп тима који су у црквену службу ушли из сличних разлога, а недостојни, јер он хоће да „поново успостави правила Отаца“ (ἀναγκαίως ἦλθον εἰς τὸ ἀνανεώσασθαι τοὺς τῶν Πατέρων κανόνας).
    VII Вас. 787 кан. 14: Клирике може постављати само епископ. Игумани који су презвитери и хорепископи могу постављати читаче, али само у свом храму и по пуномоћју коју им даје епископ. Овде су по презвитерству изједначени игумани и хе. Но, дато им је право да рукопроизводе чтечеве. Нема више права за рукополагање ђакона и презвитера јер се усвојила кроз Трул. 2 одредба Антиох. 8. Види се да препоруке Сард. 6 и Лаод. 57, о забрани рукополагања хе., нису још добиле на консенсусу, али су хе., јасно ограничени на презвитерску службу, односно да не могу да функционишу као потпуни епископи.
     
    5. Артемијева апологија у светлу канона
     
    Пошто је напокон терен разминиран, можемо да пређемо на Артемијево образложење чина рукоположења бившег архимандрита Николаја Николића у чин хе. Најпре да поменем да формално чин није проблематичан. Сваки православни еп. може да рукоположи хе. Та институција никада није званично укинута, мада се не поштује препорука сард. и лаод. сабора, иако су њихови канони стављени на снагу трулским сабором. Видели смо пак да је Византија изгубила ту институцију јер је прихватила ове одредбе. Зато Валсамон и неће да се задржава око овог историјског а не више правног питања. Нећу да прибегнем непристојном аргументу како та институција не постоји у светосавској цркви и како је угашена у готово свим ПЦ, и то са правом; јер, Сард. 6 и Лаод. 57 су потврђени кроз Трул. 2. Но, неко би могао да каже: „Ипак ми не знамо шта су тачно трулски оци одобрили од ових канона“. Наравно да је овакав аргумент детињаст, али сличних детињарија и будалаштина смо се нагледали у историји цркве. Да Артемије нема мене за саговорника, него неког другог Артемија, чуо би: „Трулски сабор потврђује Сард. и Лаод. каноне, тачка“! Нема рукополагања хе. Но, на сву срећу, ја нисам Артемије.
    Видели смо да служба хе. има дубоке корене и да се у једном општијем смислу може позивати на апостолску установу, мада никако и у строгом смислу, као што смо видели неутемељеност позивања на папу Климента и као што је непримерено читати термине из апостолске и субапостолске епохе у нашем кључу. То би био дилетантизам.
    Нама пак Артемије тумачи зашто је настала служба хе. Вели: „Како би Црква изашла на крај са јересима и прогонима, које је трпела од безбожних јеретика и осталих богобораца, морала је у своје свештено предање да угради и установи институцију хорепископа. Црква, као брижна мати, породила је и изнедрила канонско предање хиротонисања хорепископа, од стране епископа једне епархије, онда када је у временима борбе за очување вере православне и тиме очување Цркве, било потребно више епископа, чак и на нивоу једне епархије. Хорепископи су, дакле, део предања које је изникло из крваве и дуге борбе Цркве са јересима и јеретицима, када је за Њу најважније и пресудно било изборити се са јересима и јеретицима и осталим гонитељима Цркве“.
    Ово су, најблаже речено, бесмислице. Опростите на тешкој речи, али када појасним, онда ће бити јасно да је мој израз и благ. Нигде ни у једном документу који се бави институцијом хе., нисмо наишли на ово образложење. Сигурно би га неко поменуо. Где је ово Артемије прочитао? Ми прођосмо све каноне, нигде помена да су хе. света инквизиција ПЦ! Црква не може да породи канонско предање, него да следи предање. Црква данас порађа предање? Зашто нас онда оптужују за новотарство? Црква следи предање зато што је оно дато с' више. Наравно да га промишља и креира. Не сипа се као у бунар. Но, ако је институција хе. од апостола, зашто се онда накнадно „порађа“? Ако је институција хе. од апостола, какве су се то јереси по селима проповедале када пре апостолске проповеди сељаци нису чули за Христа? Апостоли су проповедали готово искључиво по градовима. Наравно да нису пропуштали прилику да и у мањим местима, где су пролазили, не говоре о Месији. Но, никакве хе. нису рукополагали да би се ови препирали са јеретицима.
    Поставља се питање: презвитери и ђакони не треба да се боре против јереси? Обични лаици, ткз. царско свештенство, треба да ћуте када им хуле на Господа? Кад су они довољни, зашто би хе. били „инквизитори“, специјалне снаге за борбу против јереси? Логика и текстови нам говоре да Артемије нешто фантазира.
    У позадини овог фантазма лежи идеја да епископски дар подразумева пуноћу свих дарова. Да је неки „супермен“. Довољно је осврнути се око себе и видети да то није тако. Да и они као људи имају посебне дарове, а као епископи су постављени да управљају црквама. Многима је за топлу препоруку да не проповедају. Црква зна за лаике и ниже клирике који су били бранитељи вере. Никакав епископски дар није потребан за то. Максим Исповедник, на кога се Радосављевић толико позива беше обичан монах. Лаик. Ни ђакон, ни поп. А такав стуб православља! И православље преживе без хе.! Са друге стране, немамо ниједно хе. име које је забележено у борби против јереси. Други разлог за ово (да не кажем какво) тумачење, налази се и у „актуализовању“ борбе против јереси, али на то ћу се осврнути касније.
    Владика на литургији рукополаже презвитере и остале клирике. То може да чини сам. Епископа не може сам да рукоположи. Канони експлицитно бране: Епископа треба у принципу постављати када се сакупе сви епископи из епархије. Ако се мора другачије, онда бар тројица нека га поставе, и то кад остали епископи пошаљу сагласна писма. Све то треба и митрополит да потврди (I Вас. 4). Црква одређује да владика бива одобрен од сабора да се не би десило да неки индивидуалац утрчи и онда изазове пометњу. Зато треба консенсус. Не може сваки епископ засебно да рукополаже друге. Тиме се чува црквени поредак. То је био механизам самозаштите. Мало превазиђен, али је још на снази.
    Рукоположење, добијање епископског чина, није магијски акт. Оно се врши у заједници. Не може један владика да га да. То важи и за хе. Не може епископска благодат да се преда од једног владике. Ако је хе. епископ, онда као нужни услов мора да има рукоположење од више владика. Нема пресипања „епископске благодати“ са једног на другог. За то ПЦ не зна. Испада да је Николај поново рукоположен за презвитера!
    Артемије није разумео шта значи хиротонисања хе. од стране „епископа једне епархије“, јер то не подразумева да га један може рукоположити. Не, тиме су се само штитила права надлежног градског епископа, јер су неки прибегавали митрополитима или патријарсима не би ли се домогли чина, желећи да заобиђу надлежног епископа са којим нису могли да се договоре, о чему говори Валсамон тумачећи Антиох. 10. Да је Артемијево тумачење неосновано, види се и из текста IV Вас. 2: Ко продаје рукоположење или произвођење на неку црквену функцију (епископа, хорепископа, презвитера итд.) - а то никако није ствар за продају - нека се свргне, а такође и онај ко је то купио. Посредник, ако је клирик, нека се свргне, а ако је верник или монах, нека се анатемише. Текст каже буквално: „Ако неки епископ за паре рукоположи... епископа, хорепископа“ (Εἴ τις ἐπίσκοπος, ἐπὶ χρήμασι χειροτονίαν ποιήσαιτο... ἐπίσκοπον, ἢ χωρεπίσκοπον...). Ако бисмо читали канон као Артемије, испало би да један епископ може да рукоположи другог. Наиме, овде се не помињу други, а знамо да нужно морају да буду други епископи присутни на епископској хиротонији, јер је то већ успостављено, како видесмо 325 г., а овде смо у 451 г. Не постоји ниједан канон који тврди да један епископ може да рукоположи другог. Антиох. 10 не тврди да само један епископ рукополаже хе.: „А хорепископ се поставља од епископа града од кога зависи“ (Χωρεπίσκοπον δὲ γίνεσθαι ὑπὸ τοῦ τῆς πόλεως, ᾗ ὑπόκειται, ἐπισκόπου). Не пише ни μόνου ἐπισκόπου нити υφ ενός. Да је тако написано, онда би Артемије имао право. Овако га нема. Ова суманута идеја је пала само на памет још матејевцима,[7] грчким отпадницима, али са православним предањем нема ништа заједничког.    
    Све што остаје Артемију је да тврди или да је рукоположио поново Николаја у презвитера, или да за епископско рукоположење није потребно барем тројица епископа.
    Несхватљиво је и следеће: „То је изазвало сушту потребу за постављењем хорепископа, канонски зависног од епископа рашко-призренског у егзилу Артемија, који га је и поставио. Овим чином не вређа се епископско достојанство јер је Старорашка област, поверена хорепископу, владици Николају, заправо простор древне Рашке епархије, која је својевремно била и митрополија, са седиштем у Новом Пазару, а обухвата новопазарску и тутинску општину, док су у условима прогонства њему на управу предати наши верници и катакомбе у области општине Чачак као и у следећим окрузима у Србији: Златиборском, Моравичком, Рашком, Расинском, Топличком, Нишавском, Јабланичком, Пчињском и Пиротском“. Из канона које видесмо, како је Николај хе. кад му је дата бивша митрополија, комад старе Србије са градовима? Када је неки хе. имао власт архиепископа и патријарха? Још се вели како није повређен углед владичански! Како би био повређен кад о овој области ни многи митрополити нису могли да сањају! Можда нисмо обавештени да је Артемије постао свеправославни патријарх? Онда би то имало смисла. Овако, изазива само нагон за...
    После свега прочитаног можемо само да се смејемо над: „у постављању хорепископа Николаја ниједан канон није повређен“.
     
    5. Артемије, завршни чин
     
    Све у свему, ово је једна јако тужна прича. Прича о нашој изгубљености. Залуталости, несналажењу, незрелости. Људи из цркве и политичари не падају са неба. Долазе нам из народа. Занесу се. Направи се врзино коло. Заплету се као пиле у кучине. Немајући довољно љубави ка Богу почињу да мисле само о себи. О свом свету. Како га они замишљају. А то су пречесто уски, скучени светови. Нема светлости, нема Бога, само хипертрофирани его. Као да не желимо да схватимо да је Бог изнад нас. Да га ми нисмо створили, него он нас и цео свет. А ми бисмо да мало уредимо тај свет. Бог није био довољно паметан...
    Артемије прогласи СПЦ за јеретичку, бранитељ канона, све каноне прекрши, тужилац јереси, паде у јерес Донатову и Новацијанову. Сам је био у тој „јеретичкој“ СПЦ у којој су били Јустин Поповић и Николај Велимировић. „Свејерес екуменизма“ је постојала и за живота ове двојице. Но, они нису напустили цркву. Николај је био активни учесник у екуменским дијалозима. Артемије је од те цркве изабран за епископа, као што је од исте и рашчињен.
    Радосављевић би, хипотетички, могао да се позове на каноне Цариградског сабора одржаног у храму Светих Апостола (859 и 861): 14: Епископ који прекине општење са својим митрополитом, и не хтедне да га помиње на литургији, пре доношења саборске пресуде, нека се свргне, и 15: Да се свргну они који прекину општење са патријархом, пре него се донесе саборска одлука. Ова правила не погађају оне, који се пре доношења саборске одлуке, одвоје од епископа који проповеда јерес.
    Артемије пак поступа по овом канону али се лукаво на њега не позива, зато што је канон веома прецизан и онемогућава било какву арбитрарност, јер говори о проповедању већ осуђених јереси: „А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или од Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и откривене главе о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборне одлуке оделили се од таквога епископа, него ће, напротив, бити заслужни части која православнима пристоји“.
    Ниједан српски владика не проповеда филиокве, папску власт у западном кључу, незаблудивост (на страну што скоро сваки мисли интимно за себе да је непогрешив) или непорочно зачеће (мада је било Отаца који су били склони том учењу, па га чак и потврђивали)... О екуменском дијалогу свако може да мисли приватно оно што жели, али факат је да ниједан општи или помесни православни сабор није осудио екуменизам као јерес, док етнофилетизам јесте. Екуменски сабор је био и Флорентински, а тамо је и св. Марко Ефески певао, љубио се са папом... И он јеретик?
    Када су се грчки старокалендарци одвојили од званичне цркве, они су се позивали на овај канон (јер није било великог сабора који би осудио новокалендарце). Само, онда се не разуме зашто се светитељи, Николај Охридски и Јустин Ћелијски, нису одвојили од цркве. Новокалендарство неко може да сматра најцрњом јереси, али то његово приватно мишљење не обавезује никога. Због тога сви они који се одвоје од поглавара цркве који не проповеда сабором осуђену „јерес“, бивају рашчињени по овом канону. Јеретиком би неки од ових необдарених интелигенцијом прогласио и Максима Исповедника и Кирила Александријског јер су исповедали филиокве.
    Артемије би био по овим канонима рашчињен чак и када га Сабор не би рашчинио. Сабор га је пак већ одавно рашчинио. Сви акти које он чини као епископ су ништавни. Чак није битно ни да ли је неко праведно или неправедно рашчињен. Рашчињени епископ може да прибегне вишој инстанци. Артемије би могао, јер видесмо да он каноне не гледа хронолошки него како њему одговара, да тражи од папе да га врати у епископско достојанство. Наиме, Сард. 3: Међусобан спор два епископа, нека се расправи у њиховој епархији. Епископ који је незадовољан пресудом, може да тражи од Јулија, епископа Римског, јер треба одати почаст успомени  апостола Петра, да му се обнови спор, и да назначи епископе који ће судити. Ако пак не може да докаже да је оправдано то што хоће обнову процеса, нека пресуда остане на снази; 4: Не треба поставити на место свргнутог епископа другога, све док Римски епископ не одлучи да ли ће се обновити процес. Црква је апелационо право дала римском папи. Наравно, не само Јулију, него папи као институцији. Зато су њему прибегавали византијски светитељи када су имали какав спор (Максим Исповедник, Теодор Студит, Игњатије итд.). Проблем је што Артемије не може да прибегне папи зато што ПЦ и КЦ још немају канонског и евхаристијског јединства, мада су анатеме укинуте. Папа би могао да замоли патријарха Иринеја, али правно не би могао да га присили да се обнови процес. По логици ствари, апелационо право је прешло на цариградског патријарха. Коначни проблем је што су сви поглавари православних цркава прихватили одлуку сабора СПЦ о Артемијевом рашчињењу.
    Канони забрањују и регуларним епископима да рукополажу у туђим епархијама, односно тамо где су канонски епископи (нпр. Антиох. 22). Наравно да је казна рашчињење. У овом конкретном случају имамо посла само са сектом. Нико не може данас забранити суботарима или пентекосталцима да постављају њихове пасторе. Нико то не може забранити ни Артемију. У древним временима Артемијеве присталице би гонио царски закон, али тога данас немамо. Такође ми је несхватљива и претерана икономија коју је патријарх Иринеј показао према Артемију задржавши му монашки статус. Монашки завет подразумева послушање. Он би морао да буде у неком манастиру где би био на послушању код игумана. По Душановом Законику, одбеглог монаха би заточили у ћелији у манастиру све док не би изјавио да неће више да бежи и да ће ходати само у манастирском кругу. Но, на срећу или жалост, овај закон је данас неприменљив.
    Привео бих и духовит осврт Александра Живковића: „Шта значи прича да је епархијски систем старији од митрополијског или патријаршијског, нијесу ли ови потоњи ваљано кодификовани на Васељенским саборима? Какво образложење на познату ствар да два епископа не смију бити у истом граду, може да пружи епископ Артемије, који по туђим епархијама отвара 'катакомбе', служи итд? По канонима 'страни' епископ не смије ни да бесједи на територији другог епископа, без благослова овог, да се не би показивао 'ученији' пред вјерницима, а, камоли шта друго. Није било мудрости да се епископу Артемију по умировљењу дозволи да духовно руководи косовско-метохијским и рашким монаштвом које то жели, али то не може да буде оправдање за канонски беспоредак. Даље, Артемије се поистоветио са својим 'архинепријатељем' браничевским Игнатијем по учењу да је Први, само онај Први у епархијама. Без Првог у сваком народу и епархијски архијереј да не чини ништа значајније, кажу канони“.[8]
    Приводећи крају овај кратки осврт који није оптерећен нотама и свом потребном научном апаратуром (јер ни Артемијев текст није такав), мада се оне могу додати у неком другом моменту, поменућу још једно Радосављевићево „оправдање“: „Опште прихваћено канонско начело у Цркви јесте да свети канони, будући прописивани за уређење функционисања Цркве у редовним околностима, као такви у пуном смислу и важе само у редовним околностима, када се Црква наслађује благословеним миром“. Када питате Артемија: У ком канону, пријатељу, то пише? -  он ћути. То је његово мудровање. Већ смо видели Василија Великог који за канонски беспоредак не оправдава ни ратно стање! Нека се мени не верује, ни Василију, али имамо и каноне светог Григорија Чудотворца: 2: Да се истерају из Цркве они који, користећи најезду варвара пљачкају, јер помишљају да је то дозвољено у таквој прилици; 3: Треба се сетити да је Ахаров грех погодио цео народ (Ис. Нав. гл. 7), али је његов грех био лакши од греха наших верника, јер је он узео од непријатеља, а ови од сабраће; 4: Нека се нико не изговара тиме да је нашао неку ствар, јер је забрањено да се извлачи корист из нађеног, како од онога што се брату загубило (Пнз. 22, 1-3), тако и од непријатељевог (Изл. 4, 5).
    Црква је стално у рату. Живи је организам. Када нема „мученика у крви“, има „мученике савести“. Духовни рат је непрестан. Канони су оружје. Због тога нема ниједног канона који би потврдио њихову суспензију у ванредним околностима. Наравно, канони нису догмати, подложни су мењању зато што се односе на дисциплину и очување поретка у цркви. Да се онемогући анархија, коју управо Артемије и његови следбеници желе да уведу, не сећајући се Кипријанових речи да ни мученичка смрт не може искупити грех раскола, или: Ко квари каноне, поквариће њега Бог.
    Артемије прибегава провидним софизмима у својој егзегези канона, а није ни први ни последњи. Невероватне ствари могу пасти софистима на памет. Нпр. у канону 91 Василије Велики каже: Не сме се узети новац да би се неко рукоположио, јер је то продаја благодати. Софистичко је правдање неких који кажу, да не узимају новац за време рукоположења, него после, јер је узимање узимање, ма кад да се обави. Тако видесмо и Артемијеве софизме када тврди да један епископ може да рукоположи хе., да су ови настали из потребе да би се борило са јересима, да се канони суспендују у ванредним околностима, да је његова епархија католичка црква (то је свака евхаристија јер конституише цело есхатолошко Христово тело, али није таква ако је ван општења са осталим ПЦ), да се не вређа епископско достојанство јер је Николај рукоположен за село Лозницу (а фактички делује на подручју које је веће од многих древних митрополија, и које обухвата градове).
    Артемије неће да чита хронолошки каноне јер му то не одговара. Наиме, наредни канони поништавају претходне или их надграђују. Тиме се види да је институција хе. укинута (како урадише византинци), трансформисана у викарног или помоћног епископа, односно да је фактички сведена на презвитерску улогу. Зашто Артемије не чита хронолошки? Не одговара му јер у свом софистичком уму хоће да из чињенице да је хе. епископ узме да му да да рукополаже презвитере и ђаконе (што је канонима укинуто). Онда ће са њиме и да рукополаже друге епископе, све правдајући овим перверзним тумачењем канона. То је све тешко иживљавање над канонским поретком цркве. Но, може му се. Наравно не по црквеном закону.
    Могао бих да помогнем Артемију. Он може да се позове на апостолску праксу (Марко јеванђелиста) александријске цркве где су презвитери рукополагали владику, који се звао најпре баба (у преводу ђед), а после папа. Но, ни Север Антиохијски, један од најумнијих јеретика, није отишао у овакво „резоновање“. Казао је: јесте да је древна пракса александријске цркве била да епископа рукополажу презвитери, ми се пак морамо држати нових канонских одредби, никејског сабора, који одређује да најмање тројица епископа рукополажу другог. Дакле, Артемије има елегантније и интелектуално поштеније решење: ванредна је ситуација, нека презвитери рукополажу владике! Па ни св. авва Пимен, када су му дошли неки који су одбили да буду у заједници са александријским папом, говорећи да је овај јеретик јер је и рукоположен од презвитера, није осудио александријску праксу (Apophthegmata patrum, Abba Poimen 77, PG 65, 341B)! Још да приметим, александријска пракса је исправнија јер сабор поставља епископа, а не један.
    Сада и мени може да падне на памет идеја: рани епископи су били жењени све до одлуке трулског сабора, мада су и касније постојали, да узмем двојицу-тројицу презвитера или рашчињених владика па и мене да рукоположе за владику! - Није ово смешно, ово је жалосно. Јасно је да је неканонско рукоположење које је Артемије обавио, као што ни Николај не може да рукополаже презвитере и ђаконе, па све и када би био канонски хе. Но, гледајући како бивши епископ размишља, онда је све могуће: Хајде да се играмо цркве!
     
     
     
    О. Зоран Ђуровић
     
    Рим, 29.04.2015
             
             

    [1] Текст образложења је пренело више медија, а имамо га и на „Стању ствари“ (СС): http://wp.me/p3RqN8-4gm. Текст је насловљен: „Р еч о хиротонији новопостављеног хорепископа Николаја старорашког и лозничког“.
    [2] З. Ђуровић, Црквени канони. Синопсис, Београд 1997.
    [3] I Вас. - I Васељенски
    IV Вас. - IV Васељенски
    VII Вас. - VII Васељенски
    Трул. - Трулски
    Антиох. - Антиохија  
    Анкир. - Анкира
    Неок. - Неокесарија
    Сард. - Сардика
    Лаод. - Лаодикија
    Вас. Вел. - Василије Кесаријски (Велики).
    [4] О преласку са презвитерског на монархијански модел управе Црквом, видети: M. Simonetti, Roma cristiana tra vescovi e presbiteri, in Vetera Christianorum, 43 (2006) 5-17; id., Presbiteri e vescovi nella chiesa del I e II secolo, in Vetera Christianorum, 33 (1996) 115-132; A. Viciano, “Vescovo”, in Nuovo Dizionario Patristico e di antichità cristiane, a cura di A. Di Berardino, Genova-Milano 2008, pp. 5584-5593. J. Zizioulas, Épiskopè et Épiskopos dans l'Église primitive: bref inventaire de la documentation, in Irénikon 56 (1983) 484- 502; R. M. Hübner, Die Anfünge von Diakonat, Presbyteriat und Episkopat in der frühen Kirche, in A. Rauch - P. Imbof (eds.), Das Priestertum in der Einen Kirche, Aschaffenburg 1987, 45-89; J. Neumann, Bischof  I: TRE 6 (1980) 653-682; Damiano Spataru, Sacerdoti e diaconesse: la gerarchia ecclesiastica secondo i padri cappadoci,  [Claustrum 27], ed. Studio Domenicano, 2007.           
    [5] „ХLIII. 1. Апостоли су постали благовесници нама од Господа Исуса Христа, Исус Христос је послан од Бога. 2. Христос је, дакле, од Бога, и Апостоли од Христа; обоје је, зато, било према добром поретку од воље Божије. 3. (Апостоли), опет, добивши заповести и испунивши се увереношћу кроз васкрсење Господа нашег Исуса Христа и потврђени речју Божијом, са пуноћом Духа Светога изишли су благовестећи да ће Царство Божије доћи. 4. Проповедајући, пак, по земљама и градовима, они постављаху првенце своје, опробавши их Духом, за епископе и ђаконе оних који буду поверовали. 5. И то није ново, јер је из давних времена написано о епископима и ђаконима. Јер овако вели Писмо на једном месту: Поставићу епископе њихове у правди, и ђаконе њихове у вери".
    [6] Каноне наводим по мом синопсису, јер би било некомотно наводити их све текстуално. Но, свима су доступне збирке у преводима на српски (Милаш, Јевтић), као и на другим језицима тако да их лако може наћи и упоредити. Све сам упоредио са грчким текстом да не би било неких мањкавости, а коментаторе, као што је Валсамон, имамо на изванредном руском сајту: http://www.agioskanon.ru/.   
    [7] http://oodegr.co/oode/biblia/Sxisma_Zilwtikou_Palaioimerologitismou/2_1_10.htm
    [8]http://stanjestvari.com/2015/04/27/%D0%B5%D0%BF%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%80%D0%BF%D0%B8%D0%BA%D0%BC-%D1%83-%D0%B5%D0%B3%D0%B7%D0%B8%D0%BB%D1%83-%D1%85%D0%B8%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%85%D0%BE/


    Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  23. Волим
    Crveni Ignjatije got a reaction from feeble in Зоран Ђуровић: О Артемијевом рукоположењу Николаја за хорепископа   
    О Артемијевом рукоположењу Николаја за хорепископа
     
    Сатана је тражио да вас веје као пшеницу
    (Лк. 22, 31)
     
    Једна од најнезахвалнијих ствари је полемисати са текстом у коме нема интелектуалног поштења. Није лако де(ре)конструисати све ствари, поготово када оне нису условљене академским мотивима него практичним, тј. у служби су идеологије. Такав случај имамо у апологијској речи канцеларије Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског у егзилу, г. + Артемија.[1] Ја ћу овај текст називати, комодитета ради, Артемијевим именом, мада је очигледно да је настао у сарадњи неколико аутора. Такође ћу настојати да се суздржим уметничких и патосом набијених израза да бих могао разложно да објасним акт који је овај рашчињени епископ направио.
     
    1. Увод
     
    Наиме, дана 26. 4. 2015 у манастиру светог Николаја Мирликијског у Лозници код Чачка, хиротонисан је у (хор)епископски чин архимандрит Николај Николић, као епископ старорашки и лознички. Хиротонију је извршио епископ рашко-призренски и косовско-метохијски у егзилу, Артемије Радосављевић. Како се овај акт оправдава канонима, а моја маленкост се истима и бавила у младости,[2] ја бих се са те стране и позабавио овим проблемом (скраћенице канона које наводим објашњене су у овој ноти).[3]
     
    2. О институцији хорепископа
     
    Хорепископ (сеоски епископ, гр. χωρεπίσκοπος: χωρα - поље, њива, округ, сеоски округ, чин, служба  и ἐπίσκοπος - епископ, лат. corepiscopus, chorepiscopus, vicarius), лице одређено да врши свештеничку службу на селу, руралним подручјима или приградској области. Иако су му се ингеренције мењале током времена, суштина његове службе је у помагању градском епископу, коме је канонски потчињен. Никада није био самосталан као епископ. Та служба је најсличнија, али не и идентична, данашњој улози коју имају помоћни (аузилијарни) епископи и викарни епископи.
    У већини локалних православних цркава ова служба је нестала, а њихово место преузимају протопопови (протојереји). Институција хорепископа (даље хе.) сачувана је у кипарској и грузијској ПЦ. Код Копта хе. службу је установио папа Шенуда III. У католичким црквама грчко-мелкитским и оријенталним то је почасна тутула слична монсињору. Хе. постоје у црквама сиријске традиције: православна сиријска, сиријска католичка, источна асирска, халдејска католичка, православна индијска, католичка сиро-маланкарска, сиро-јаковитска. Овде се хе. носе готово идентично као владике, а често служе као заступници на разним службама доприносећи тако њиховом велељепију.
     
    3. Почетни историјат институције хорепископа и епископа у ПЦ
     
    Структура Речи о хиротонији је хаотична, односно поређана је по одбрамбеним аргументима, па се нема никаква идеја развоја институције хорепископа у ПЦ. Овде бих то покушао да исправим.
    Први писани помен постојања хорепископа у ПЦ имамо код Јевсевија Кесаријског, у његовој Историји Цркве, где помиње њихово присуство на сабору у Антиохији 269, где је осуђен Павле Самосатски. Дакле, средином III в. хе. сигурно постоје на Истоку. Но, од када тачно постоје, то не знамо. Немамо никакво историјско сведочанство. Потпуно је непримерено Артемијево позивање на тврдњу из руске Википедије да тај помен имамо још код папе Климента Римског (Clemens Romanus, Ad. Cor. XLII). Артемије вели: „Међутим, бројни канони и историјски споменици (на пример, Писмо коринћанима Климента Римског) сведоче да је поред епископа града (целе епархије) као његов саслужитељ и помоћник у приградском малом месту постојао хорепископ који је био по благодати и апостолском прејемству потпуно раван градском епископу“.
    Такозвана Климентова посланица (не зна се име писца, тако је идентификован из предања), настала је отприлике 96/7 г. Тачно је да „бројни канони“ сведоче о постојању хе., али није тачно да имамо и друге историјске споменике; зато Артемије, замагљујући ствар, вели успутно „на пример, Писмо коринћанима Климента Римског“. Нема никаквих историјских споменика, а ни Климентова посланица не говори о хе. Наиме, апостолско доба не зна за постојање монархијског епископа у потоњем смислу, односно овом нашем. То је институција која се полако развија из Павлове школе. Наиме, првобитна црква је имала синагогални, тј. синодски начин управе кроз веће стараца (презвитера), који је наследила од Јевреја јер је хришћанство настало као јудејска секта. Како богослужење, тако и управа је наликовала јеврејској. „Климент“ није могао бити никакав папа, односно монархијски епископ, јер је римском црквом управљао колегијум презвитера, и о монархијском епископу Рима може се говорити тек од папе Виктора (189-199), јер, Рим и Александрија су биле последње цркве које су са синодалног прешле на монархијски начин управе.
    Погубно је непознавање историје. Управо овај факт би био довољан да православни заувек зачепе уста паполатристима, јер не постоји никаква директна сукцесија епископства од Петра. Јер, „јака“ папска теза подразумева да је од Петра предата благодат и власт првом папи, па онда следећем итд. Но, све то нема никакве везе са историјском науком, нити ће се наћи више неки католички научник који би слично тврдио. Истина их је ослободила. За сведока тог процеса имамо св. Јеронима који покушава да да један од разлога који су довели до моно-епископата. У писму 146, овако вели: „Апостол јасно показује да су презвитери и епископи једна те иста ствар... Дакле, доказано је без сумње да су епископи и презвитери иста реалност“. Ствари бивају још јасније када Јероним коментарише Посланицу Титу: Презвитер је исто што и владика, а пре него што је демон почео да сеје индивидуалистичке идеје: Ја сам Павлов, ја Аполов, ја Кифин (1 Кор. 1, 12) итд., Црква је била управљана са стране презвитерског колегијума. Како су новокрштени почели да се позивају на појединачне људе као на своје духовне оце, ово је довело до дискусија и раздора. Да би се поделе превазишле и бесконачне дискусије прекинуле, полако се власт преселила у руке једног ко би пресудио. „Зато, као што и презвитери знају да су потчињени једноме који је постављен изнад њих, тако и епископи морају да знају да су изнад презвитера по једном црквеном обичају (ex Ecclesiae consuetudine), а не по апсолутној Господњој наредби (quam dispositionis Dominicae veritate). Уз то, морају да знају да треба да Црквом управљају заједно са презвитерима, опонашајући Мојсија који је, иако имајући  власт да сам управља Израиљом, одабрао себи седамдесет презвитера са којима је управљао народом“ (Commentaria in Epistolam ad Titum, PL 26, 562-563d).[4]
    Дакле, не постоје никакви бројни историјски споменици из простог разлога што није ни било епископа у нашем смислу речи. У апостолско време презвитер и епископ су синоними. Артемије би хтео да ова институција хе. вуче порекло од апостола, али ми о томе немамо никаквог доказа. Чак и да јесте тако, ПЦ је мењала апостолске институције. 1 Тим. 3, 2 вели да „епископ“ буде муж једне жене. Онда Артемије не може да буде епископ. Да ли се овде подразумева презвитер? Не знамо. У сваком случају је глава једне заједнице, предводник. Апостоли јесу постављали такве предводнике по градовима и местима где су проповедали. Само о томе говори „папа Климент“. Никакви хе. се код њега не спомињу.[5] У сваком случају апостолска је институција свештенство (презвитер/епископ/пророк/учитељ) које се после по ингеренцијама раздвајају (не по благодати и прејемству!), тако да Артемије није имао никакве потребе за овим недоказивим вратоломијама. Институција хе. је била канонска и то нико не доводи у сумњу.
    Погледајмо хронолошки шта канони говоре о хе., да би се разумело колика је одрживост Артемијевог наставка: „хорепископ који је био по благодати и апостолском прејемству потпуно раван градском епископу“, мада се, у овом параграфу, нећу задржавати на Артемијевим интерпретацијама.
     
    4. Даљи историјат институције хорепископа у ПЦ
     
    Први помен хе. имамо на Анкир. 314, кан. 13: Хорепископ не сме да рукополаже презвитере и ђаконе без писмене епископове дозволе.[6] Ово означава да је он подчињен свом, градском, епископу. Како су се ствари отимале контроли, градски епископи су забранили хе. да по свом нахођењу рукополажу. Интересантно је да Валсамон неће да се упушта у шире тумачење овог канона, јер вели да је то бесмислено зато што више нема хе. Најбитнији моменат је да хе., има munus ordinandi (дар рукополагања) који припада владици, па може да рукополаже презвитере и ђаконе, али нема јуриздикцијску моћ, него ради као легат једног еп.
    Затим налазимо Неок. 314-319, кан. 13: Сеоски презвитери не могу вршити принос у градској цркви, осим кад их позову епископи или градски презвитери да их замене, јер морају одсуствовати; 14: Хорепископи могу, јер су они слика седамдесеторице апостола. Сабор прави аналогију 12 апостола = градски еп., 70 апостола = хе. На овом сабору су волели симболику бројева па у кан. 15: Треба у сваком граду да буде седам ђакона, ма колико он велик био, јер се тако каже у књизи Дела (6, 1-6). Овај канон је после избачен као погрешно тумачење Писма, Трул. (692) 16: Не треба да важи правило које је донео Неокесаријски сабор, наиме, да у сваком граду треба да буде седам ђакона, јер је то произишло из погрешног тумачења једног места из Дела Апостолских. Треба прихватити мишљење Јована Златоустог, да се под тим ђаконима не могу подразумевати рукоположени ђакони, него просто служитељи, који су се бринули о потребама људи, а не о светим Тајнама.
    I Вас. 325, кан. 8: Клирици оних који се називају катарима, тј. чистима, примају се у Цркву стављањем руку на њих, и тада могу остати клирици. Морају писмено потврдити да ће држати догмате и општити са другобрачнима и палима који су издржали своју казну. Тамо где нема клирика католичке Цркве, они нека остану клирици. Тамо пак где има епископа, катарски епископ ће бити презвитер или хорепископ или ће задржати само име епископско, јер не могу бити два епископа у једном граду. Канон недвосмислено, као и претходни, показује да је презвитерска и еп. благодат иста, али да се правно разликују ингеренције. Наиме, никаква деградација не погађа катарског епископа, него ће само бити у благодати (чину) коју поседује, а која се назива презвитерском, хе. (зависи од расположивог места да ли ће се звати презвитером или хе.); тиме се чува институција монархијског епископа, првог који је изнад осталих.
    Антиох. 341, кан. 8: Сеоски презвитери не могу давати канонске листе, него само просте; хорепископи који су ван сумње, могу давати писма, тј. листе мира. 10: Они који су предстојатељи у селима и мањим местима, такозвани хорепископи, мада су и рукоположени као епископи, могу постављати читаче, ипођаконе и заклињаче. Ђаконе и презвитере не могу рукополагати без епископа коме су потчињени; хорепископе поставља градски епископ коме припадају. Хе. могу да дају, оно што ми данас зовемо, „канонски отпуст“, тако да лице може да пређе у другу епархију. Но, то могу да чине само ако нису под неким судским процесом. Наиме, дешавало се да разни хе. мешетари отпуштају сумњиве особе или преваранте, тако да су их други по незнању примали.
    Ако су пак претходни канони допуштали да хе. могу рукополагати ђаконе и презвитере, кан. 10, како тумачи Валсамон, забрањује им то сасвим. Наиме, иако су примили епископско рукоположење, речи „без епископа“ (δίχα τοῦ ἐν τῇ πόλει ἐπισκόπου) не означавају „без дозволе епископа“, него да градски епископ има да обави то рукоположење. Валсамон има право, јер гр. придев δίχα значи растављено на две гомиле, места, одвојено, сасвим сам, несложно, противно. Дакле, од 341 можемо рачунати да хе. губи право рукополагања презвитера и ђакона. Наравно да канон није одмах и у целој цркви прихваћен, зато да видимо даље.
    Сард. 343, кан. 6. Не треба никако поставити епископа у селу или малом граду где је довољан један презвитер (Μὴ ἐξεῖναι δὲ ἁπλῶς καθιστᾷν ἐπίσκοπον ἐν κώμῃ τινὶ ἢ βραχείᾳ πόλει, ᾗ τινι καὶ εἷς μόνος πρεσβύτερος ἐπαρκεῖ), да се не би омаловажавало епископство. Ако неки мали град постане великим, треба му поставити епископа. Сардички сабор жели да забрани сасвим институцију хе. Користи прилог ἁπλῶς, који значи никако, нипошто. Институција (титула, име) епископа је добила на толико великом достојанству да он не може бити на селу.
    Лаод., крај четвртог века, у кан. 57, понавља Сард. забрану: Не треба постављати епископе у селима и малим местима, него периодевте. Епископи који су већ постављени у таквим местима, не могу да раде ништа без дозволе градског епископа; исто важи за презвитере. Овај канон је још рестриктивнији. Даје се надзорницима, легатима да обилазе та мања места, а сугерише се да када помру хе. који су тамо већ били постављени, да се други не рукополажу. Канон да наслутити и да чак ни ниже клирике ови хе. нису могли рукопроизводити.
    Вас. Вел. + 379, у кан. 89 вели: Ако се настави са непоштовањем правила Отаца, доћи ће до кобних последица. Једно од правила који се крше, јесте оно које забрањује да се постављају црквени служитељи без пажљивог испитивања. Хорепископ не може да постави некога без одобрења градског епископа; ако га постави, тај се враћа у ред лаика.
    Писмо је датирано 370 г. Прва ствар коју је Василије урадио је била да доведе у ред епархију. Поткресао је крила хе., који су без икаквог одобрења рукополагали, а мотивисани различитим побудама као што су непотизам, или опасност од предстојећег рата (φόβῳ τῆς στρατολογίας), па Василије жели да стане на реп тима који су у црквену службу ушли из сличних разлога, а недостојни, јер он хоће да „поново успостави правила Отаца“ (ἀναγκαίως ἦλθον εἰς τὸ ἀνανεώσασθαι τοὺς τῶν Πατέρων κανόνας).
    VII Вас. 787 кан. 14: Клирике може постављати само епископ. Игумани који су презвитери и хорепископи могу постављати читаче, али само у свом храму и по пуномоћју коју им даје епископ. Овде су по презвитерству изједначени игумани и хе. Но, дато им је право да рукопроизводе чтечеве. Нема више права за рукополагање ђакона и презвитера јер се усвојила кроз Трул. 2 одредба Антиох. 8. Види се да препоруке Сард. 6 и Лаод. 57, о забрани рукополагања хе., нису још добиле на консенсусу, али су хе., јасно ограничени на презвитерску службу, односно да не могу да функционишу као потпуни епископи.
     
    5. Артемијева апологија у светлу канона
     
    Пошто је напокон терен разминиран, можемо да пређемо на Артемијево образложење чина рукоположења бившег архимандрита Николаја Николића у чин хе. Најпре да поменем да формално чин није проблематичан. Сваки православни еп. може да рукоположи хе. Та институција никада није званично укинута, мада се не поштује препорука сард. и лаод. сабора, иако су њихови канони стављени на снагу трулским сабором. Видели смо пак да је Византија изгубила ту институцију јер је прихватила ове одредбе. Зато Валсамон и неће да се задржава око овог историјског а не више правног питања. Нећу да прибегнем непристојном аргументу како та институција не постоји у светосавској цркви и како је угашена у готово свим ПЦ, и то са правом; јер, Сард. 6 и Лаод. 57 су потврђени кроз Трул. 2. Но, неко би могао да каже: „Ипак ми не знамо шта су тачно трулски оци одобрили од ових канона“. Наравно да је овакав аргумент детињаст, али сличних детињарија и будалаштина смо се нагледали у историји цркве. Да Артемије нема мене за саговорника, него неког другог Артемија, чуо би: „Трулски сабор потврђује Сард. и Лаод. каноне, тачка“! Нема рукополагања хе. Но, на сву срећу, ја нисам Артемије.
    Видели смо да служба хе. има дубоке корене и да се у једном општијем смислу може позивати на апостолску установу, мада никако и у строгом смислу, као што смо видели неутемељеност позивања на папу Климента и као што је непримерено читати термине из апостолске и субапостолске епохе у нашем кључу. То би био дилетантизам.
    Нама пак Артемије тумачи зашто је настала служба хе. Вели: „Како би Црква изашла на крај са јересима и прогонима, које је трпела од безбожних јеретика и осталих богобораца, морала је у своје свештено предање да угради и установи институцију хорепископа. Црква, као брижна мати, породила је и изнедрила канонско предање хиротонисања хорепископа, од стране епископа једне епархије, онда када је у временима борбе за очување вере православне и тиме очување Цркве, било потребно више епископа, чак и на нивоу једне епархије. Хорепископи су, дакле, део предања које је изникло из крваве и дуге борбе Цркве са јересима и јеретицима, када је за Њу најважније и пресудно било изборити се са јересима и јеретицима и осталим гонитељима Цркве“.
    Ово су, најблаже речено, бесмислице. Опростите на тешкој речи, али када појасним, онда ће бити јасно да је мој израз и благ. Нигде ни у једном документу који се бави институцијом хе., нисмо наишли на ово образложење. Сигурно би га неко поменуо. Где је ово Артемије прочитао? Ми прођосмо све каноне, нигде помена да су хе. света инквизиција ПЦ! Црква не може да породи канонско предање, него да следи предање. Црква данас порађа предање? Зашто нас онда оптужују за новотарство? Црква следи предање зато што је оно дато с' више. Наравно да га промишља и креира. Не сипа се као у бунар. Но, ако је институција хе. од апостола, зашто се онда накнадно „порађа“? Ако је институција хе. од апостола, какве су се то јереси по селима проповедале када пре апостолске проповеди сељаци нису чули за Христа? Апостоли су проповедали готово искључиво по градовима. Наравно да нису пропуштали прилику да и у мањим местима, где су пролазили, не говоре о Месији. Но, никакве хе. нису рукополагали да би се ови препирали са јеретицима.
    Поставља се питање: презвитери и ђакони не треба да се боре против јереси? Обични лаици, ткз. царско свештенство, треба да ћуте када им хуле на Господа? Кад су они довољни, зашто би хе. били „инквизитори“, специјалне снаге за борбу против јереси? Логика и текстови нам говоре да Артемије нешто фантазира.
    У позадини овог фантазма лежи идеја да епископски дар подразумева пуноћу свих дарова. Да је неки „супермен“. Довољно је осврнути се око себе и видети да то није тако. Да и они као људи имају посебне дарове, а као епископи су постављени да управљају црквама. Многима је за топлу препоруку да не проповедају. Црква зна за лаике и ниже клирике који су били бранитељи вере. Никакав епископски дар није потребан за то. Максим Исповедник, на кога се Радосављевић толико позива беше обичан монах. Лаик. Ни ђакон, ни поп. А такав стуб православља! И православље преживе без хе.! Са друге стране, немамо ниједно хе. име које је забележено у борби против јереси. Други разлог за ово (да не кажем какво) тумачење, налази се и у „актуализовању“ борбе против јереси, али на то ћу се осврнути касније.
    Владика на литургији рукополаже презвитере и остале клирике. То може да чини сам. Епископа не може сам да рукоположи. Канони експлицитно бране: Епископа треба у принципу постављати када се сакупе сви епископи из епархије. Ако се мора другачије, онда бар тројица нека га поставе, и то кад остали епископи пошаљу сагласна писма. Све то треба и митрополит да потврди (I Вас. 4). Црква одређује да владика бива одобрен од сабора да се не би десило да неки индивидуалац утрчи и онда изазове пометњу. Зато треба консенсус. Не може сваки епископ засебно да рукополаже друге. Тиме се чува црквени поредак. То је био механизам самозаштите. Мало превазиђен, али је још на снази.
    Рукоположење, добијање епископског чина, није магијски акт. Оно се врши у заједници. Не може један владика да га да. То важи и за хе. Не може епископска благодат да се преда од једног владике. Ако је хе. епископ, онда као нужни услов мора да има рукоположење од више владика. Нема пресипања „епископске благодати“ са једног на другог. За то ПЦ не зна. Испада да је Николај поново рукоположен за презвитера!
    Артемије није разумео шта значи хиротонисања хе. од стране „епископа једне епархије“, јер то не подразумева да га један може рукоположити. Не, тиме су се само штитила права надлежног градског епископа, јер су неки прибегавали митрополитима или патријарсима не би ли се домогли чина, желећи да заобиђу надлежног епископа са којим нису могли да се договоре, о чему говори Валсамон тумачећи Антиох. 10. Да је Артемијево тумачење неосновано, види се и из текста IV Вас. 2: Ко продаје рукоположење или произвођење на неку црквену функцију (епископа, хорепископа, презвитера итд.) - а то никако није ствар за продају - нека се свргне, а такође и онај ко је то купио. Посредник, ако је клирик, нека се свргне, а ако је верник или монах, нека се анатемише. Текст каже буквално: „Ако неки епископ за паре рукоположи... епископа, хорепископа“ (Εἴ τις ἐπίσκοπος, ἐπὶ χρήμασι χειροτονίαν ποιήσαιτο... ἐπίσκοπον, ἢ χωρεπίσκοπον...). Ако бисмо читали канон као Артемије, испало би да један епископ може да рукоположи другог. Наиме, овде се не помињу други, а знамо да нужно морају да буду други епископи присутни на епископској хиротонији, јер је то већ успостављено, како видесмо 325 г., а овде смо у 451 г. Не постоји ниједан канон који тврди да један епископ може да рукоположи другог. Антиох. 10 не тврди да само један епископ рукополаже хе.: „А хорепископ се поставља од епископа града од кога зависи“ (Χωρεπίσκοπον δὲ γίνεσθαι ὑπὸ τοῦ τῆς πόλεως, ᾗ ὑπόκειται, ἐπισκόπου). Не пише ни μόνου ἐπισκόπου нити υφ ενός. Да је тако написано, онда би Артемије имао право. Овако га нема. Ова суманута идеја је пала само на памет још матејевцима,[7] грчким отпадницима, али са православним предањем нема ништа заједничког.    
    Све што остаје Артемију је да тврди или да је рукоположио поново Николаја у презвитера, или да за епископско рукоположење није потребно барем тројица епископа.
    Несхватљиво је и следеће: „То је изазвало сушту потребу за постављењем хорепископа, канонски зависног од епископа рашко-призренског у егзилу Артемија, који га је и поставио. Овим чином не вређа се епископско достојанство јер је Старорашка област, поверена хорепископу, владици Николају, заправо простор древне Рашке епархије, која је својевремно била и митрополија, са седиштем у Новом Пазару, а обухвата новопазарску и тутинску општину, док су у условима прогонства њему на управу предати наши верници и катакомбе у области општине Чачак као и у следећим окрузима у Србији: Златиборском, Моравичком, Рашком, Расинском, Топличком, Нишавском, Јабланичком, Пчињском и Пиротском“. Из канона које видесмо, како је Николај хе. кад му је дата бивша митрополија, комад старе Србије са градовима? Када је неки хе. имао власт архиепископа и патријарха? Још се вели како није повређен углед владичански! Како би био повређен кад о овој области ни многи митрополити нису могли да сањају! Можда нисмо обавештени да је Артемије постао свеправославни патријарх? Онда би то имало смисла. Овако, изазива само нагон за...
    После свега прочитаног можемо само да се смејемо над: „у постављању хорепископа Николаја ниједан канон није повређен“.
     
    5. Артемије, завршни чин
     
    Све у свему, ово је једна јако тужна прича. Прича о нашој изгубљености. Залуталости, несналажењу, незрелости. Људи из цркве и политичари не падају са неба. Долазе нам из народа. Занесу се. Направи се врзино коло. Заплету се као пиле у кучине. Немајући довољно љубави ка Богу почињу да мисле само о себи. О свом свету. Како га они замишљају. А то су пречесто уски, скучени светови. Нема светлости, нема Бога, само хипертрофирани его. Као да не желимо да схватимо да је Бог изнад нас. Да га ми нисмо створили, него он нас и цео свет. А ми бисмо да мало уредимо тај свет. Бог није био довољно паметан...
    Артемије прогласи СПЦ за јеретичку, бранитељ канона, све каноне прекрши, тужилац јереси, паде у јерес Донатову и Новацијанову. Сам је био у тој „јеретичкој“ СПЦ у којој су били Јустин Поповић и Николај Велимировић. „Свејерес екуменизма“ је постојала и за живота ове двојице. Но, они нису напустили цркву. Николај је био активни учесник у екуменским дијалозима. Артемије је од те цркве изабран за епископа, као што је од исте и рашчињен.
    Радосављевић би, хипотетички, могао да се позове на каноне Цариградског сабора одржаног у храму Светих Апостола (859 и 861): 14: Епископ који прекине општење са својим митрополитом, и не хтедне да га помиње на литургији, пре доношења саборске пресуде, нека се свргне, и 15: Да се свргну они који прекину општење са патријархом, пре него се донесе саборска одлука. Ова правила не погађају оне, који се пре доношења саборске одлуке, одвоје од епископа који проповеда јерес.
    Артемије пак поступа по овом канону али се лукаво на њега не позива, зато што је канон веома прецизан и онемогућава било какву арбитрарност, јер говори о проповедању већ осуђених јереси: „А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или од Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и откривене главе о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборне одлуке оделили се од таквога епископа, него ће, напротив, бити заслужни части која православнима пристоји“.
    Ниједан српски владика не проповеда филиокве, папску власт у западном кључу, незаблудивост (на страну што скоро сваки мисли интимно за себе да је непогрешив) или непорочно зачеће (мада је било Отаца који су били склони том учењу, па га чак и потврђивали)... О екуменском дијалогу свако може да мисли приватно оно што жели, али факат је да ниједан општи или помесни православни сабор није осудио екуменизам као јерес, док етнофилетизам јесте. Екуменски сабор је био и Флорентински, а тамо је и св. Марко Ефески певао, љубио се са папом... И он јеретик?
    Када су се грчки старокалендарци одвојили од званичне цркве, они су се позивали на овај канон (јер није било великог сабора који би осудио новокалендарце). Само, онда се не разуме зашто се светитељи, Николај Охридски и Јустин Ћелијски, нису одвојили од цркве. Новокалендарство неко може да сматра најцрњом јереси, али то његово приватно мишљење не обавезује никога. Због тога сви они који се одвоје од поглавара цркве који не проповеда сабором осуђену „јерес“, бивају рашчињени по овом канону. Јеретиком би неки од ових необдарених интелигенцијом прогласио и Максима Исповедника и Кирила Александријског јер су исповедали филиокве.
    Артемије би био по овим канонима рашчињен чак и када га Сабор не би рашчинио. Сабор га је пак већ одавно рашчинио. Сви акти које он чини као епископ су ништавни. Чак није битно ни да ли је неко праведно или неправедно рашчињен. Рашчињени епископ може да прибегне вишој инстанци. Артемије би могао, јер видесмо да он каноне не гледа хронолошки него како њему одговара, да тражи од папе да га врати у епископско достојанство. Наиме, Сард. 3: Међусобан спор два епископа, нека се расправи у њиховој епархији. Епископ који је незадовољан пресудом, може да тражи од Јулија, епископа Римског, јер треба одати почаст успомени  апостола Петра, да му се обнови спор, и да назначи епископе који ће судити. Ако пак не може да докаже да је оправдано то што хоће обнову процеса, нека пресуда остане на снази; 4: Не треба поставити на место свргнутог епископа другога, све док Римски епископ не одлучи да ли ће се обновити процес. Црква је апелационо право дала римском папи. Наравно, не само Јулију, него папи као институцији. Зато су њему прибегавали византијски светитељи када су имали какав спор (Максим Исповедник, Теодор Студит, Игњатије итд.). Проблем је што Артемије не може да прибегне папи зато што ПЦ и КЦ још немају канонског и евхаристијског јединства, мада су анатеме укинуте. Папа би могао да замоли патријарха Иринеја, али правно не би могао да га присили да се обнови процес. По логици ствари, апелационо право је прешло на цариградског патријарха. Коначни проблем је што су сви поглавари православних цркава прихватили одлуку сабора СПЦ о Артемијевом рашчињењу.
    Канони забрањују и регуларним епископима да рукополажу у туђим епархијама, односно тамо где су канонски епископи (нпр. Антиох. 22). Наравно да је казна рашчињење. У овом конкретном случају имамо посла само са сектом. Нико не може данас забранити суботарима или пентекосталцима да постављају њихове пасторе. Нико то не може забранити ни Артемију. У древним временима Артемијеве присталице би гонио царски закон, али тога данас немамо. Такође ми је несхватљива и претерана икономија коју је патријарх Иринеј показао према Артемију задржавши му монашки статус. Монашки завет подразумева послушање. Он би морао да буде у неком манастиру где би био на послушању код игумана. По Душановом Законику, одбеглог монаха би заточили у ћелији у манастиру све док не би изјавио да неће више да бежи и да ће ходати само у манастирском кругу. Но, на срећу или жалост, овај закон је данас неприменљив.
    Привео бих и духовит осврт Александра Живковића: „Шта значи прича да је епархијски систем старији од митрополијског или патријаршијског, нијесу ли ови потоњи ваљано кодификовани на Васељенским саборима? Какво образложење на познату ствар да два епископа не смију бити у истом граду, може да пружи епископ Артемије, који по туђим епархијама отвара 'катакомбе', служи итд? По канонима 'страни' епископ не смије ни да бесједи на територији другог епископа, без благослова овог, да се не би показивао 'ученији' пред вјерницима, а, камоли шта друго. Није било мудрости да се епископу Артемију по умировљењу дозволи да духовно руководи косовско-метохијским и рашким монаштвом које то жели, али то не може да буде оправдање за канонски беспоредак. Даље, Артемије се поистоветио са својим 'архинепријатељем' браничевским Игнатијем по учењу да је Први, само онај Први у епархијама. Без Првог у сваком народу и епархијски архијереј да не чини ништа значајније, кажу канони“.[8]
    Приводећи крају овај кратки осврт који није оптерећен нотама и свом потребном научном апаратуром (јер ни Артемијев текст није такав), мада се оне могу додати у неком другом моменту, поменућу још једно Радосављевићево „оправдање“: „Опште прихваћено канонско начело у Цркви јесте да свети канони, будући прописивани за уређење функционисања Цркве у редовним околностима, као такви у пуном смислу и важе само у редовним околностима, када се Црква наслађује благословеним миром“. Када питате Артемија: У ком канону, пријатељу, то пише? -  он ћути. То је његово мудровање. Већ смо видели Василија Великог који за канонски беспоредак не оправдава ни ратно стање! Нека се мени не верује, ни Василију, али имамо и каноне светог Григорија Чудотворца: 2: Да се истерају из Цркве они који, користећи најезду варвара пљачкају, јер помишљају да је то дозвољено у таквој прилици; 3: Треба се сетити да је Ахаров грех погодио цео народ (Ис. Нав. гл. 7), али је његов грех био лакши од греха наших верника, јер је он узео од непријатеља, а ови од сабраће; 4: Нека се нико не изговара тиме да је нашао неку ствар, јер је забрањено да се извлачи корист из нађеног, како од онога што се брату загубило (Пнз. 22, 1-3), тако и од непријатељевог (Изл. 4, 5).
    Црква је стално у рату. Живи је организам. Када нема „мученика у крви“, има „мученике савести“. Духовни рат је непрестан. Канони су оружје. Због тога нема ниједног канона који би потврдио њихову суспензију у ванредним околностима. Наравно, канони нису догмати, подложни су мењању зато што се односе на дисциплину и очување поретка у цркви. Да се онемогући анархија, коју управо Артемије и његови следбеници желе да уведу, не сећајући се Кипријанових речи да ни мученичка смрт не може искупити грех раскола, или: Ко квари каноне, поквариће њега Бог.
    Артемије прибегава провидним софизмима у својој егзегези канона, а није ни први ни последњи. Невероватне ствари могу пасти софистима на памет. Нпр. у канону 91 Василије Велики каже: Не сме се узети новац да би се неко рукоположио, јер је то продаја благодати. Софистичко је правдање неких који кажу, да не узимају новац за време рукоположења, него после, јер је узимање узимање, ма кад да се обави. Тако видесмо и Артемијеве софизме када тврди да један епископ може да рукоположи хе., да су ови настали из потребе да би се борило са јересима, да се канони суспендују у ванредним околностима, да је његова епархија католичка црква (то је свака евхаристија јер конституише цело есхатолошко Христово тело, али није таква ако је ван општења са осталим ПЦ), да се не вређа епископско достојанство јер је Николај рукоположен за село Лозницу (а фактички делује на подручју које је веће од многих древних митрополија, и које обухвата градове).
    Артемије неће да чита хронолошки каноне јер му то не одговара. Наиме, наредни канони поништавају претходне или их надграђују. Тиме се види да је институција хе. укинута (како урадише византинци), трансформисана у викарног или помоћног епископа, односно да је фактички сведена на презвитерску улогу. Зашто Артемије не чита хронолошки? Не одговара му јер у свом софистичком уму хоће да из чињенице да је хе. епископ узме да му да да рукополаже презвитере и ђаконе (што је канонима укинуто). Онда ће са њиме и да рукополаже друге епископе, све правдајући овим перверзним тумачењем канона. То је све тешко иживљавање над канонским поретком цркве. Но, може му се. Наравно не по црквеном закону.
    Могао бих да помогнем Артемију. Он може да се позове на апостолску праксу (Марко јеванђелиста) александријске цркве где су презвитери рукополагали владику, који се звао најпре баба (у преводу ђед), а после папа. Но, ни Север Антиохијски, један од најумнијих јеретика, није отишао у овакво „резоновање“. Казао је: јесте да је древна пракса александријске цркве била да епископа рукополажу презвитери, ми се пак морамо држати нових канонских одредби, никејског сабора, који одређује да најмање тројица епископа рукополажу другог. Дакле, Артемије има елегантније и интелектуално поштеније решење: ванредна је ситуација, нека презвитери рукополажу владике! Па ни св. авва Пимен, када су му дошли неки који су одбили да буду у заједници са александријским папом, говорећи да је овај јеретик јер је и рукоположен од презвитера, није осудио александријску праксу (Apophthegmata patrum, Abba Poimen 77, PG 65, 341B)! Још да приметим, александријска пракса је исправнија јер сабор поставља епископа, а не један.
    Сада и мени може да падне на памет идеја: рани епископи су били жењени све до одлуке трулског сабора, мада су и касније постојали, да узмем двојицу-тројицу презвитера или рашчињених владика па и мене да рукоположе за владику! - Није ово смешно, ово је жалосно. Јасно је да је неканонско рукоположење које је Артемије обавио, као што ни Николај не може да рукополаже презвитере и ђаконе, па све и када би био канонски хе. Но, гледајући како бивши епископ размишља, онда је све могуће: Хајде да се играмо цркве!
     
     
     
    О. Зоран Ђуровић
     
    Рим, 29.04.2015
             
             

    [1] Текст образложења је пренело више медија, а имамо га и на „Стању ствари“ (СС): http://wp.me/p3RqN8-4gm. Текст је насловљен: „Р еч о хиротонији новопостављеног хорепископа Николаја старорашког и лозничког“.
    [2] З. Ђуровић, Црквени канони. Синопсис, Београд 1997.
    [3] I Вас. - I Васељенски
    IV Вас. - IV Васељенски
    VII Вас. - VII Васељенски
    Трул. - Трулски
    Антиох. - Антиохија  
    Анкир. - Анкира
    Неок. - Неокесарија
    Сард. - Сардика
    Лаод. - Лаодикија
    Вас. Вел. - Василије Кесаријски (Велики).
    [4] О преласку са презвитерског на монархијански модел управе Црквом, видети: M. Simonetti, Roma cristiana tra vescovi e presbiteri, in Vetera Christianorum, 43 (2006) 5-17; id., Presbiteri e vescovi nella chiesa del I e II secolo, in Vetera Christianorum, 33 (1996) 115-132; A. Viciano, “Vescovo”, in Nuovo Dizionario Patristico e di antichità cristiane, a cura di A. Di Berardino, Genova-Milano 2008, pp. 5584-5593. J. Zizioulas, Épiskopè et Épiskopos dans l'Église primitive: bref inventaire de la documentation, in Irénikon 56 (1983) 484- 502; R. M. Hübner, Die Anfünge von Diakonat, Presbyteriat und Episkopat in der frühen Kirche, in A. Rauch - P. Imbof (eds.), Das Priestertum in der Einen Kirche, Aschaffenburg 1987, 45-89; J. Neumann, Bischof  I: TRE 6 (1980) 653-682; Damiano Spataru, Sacerdoti e diaconesse: la gerarchia ecclesiastica secondo i padri cappadoci,  [Claustrum 27], ed. Studio Domenicano, 2007.           
    [5] „ХLIII. 1. Апостоли су постали благовесници нама од Господа Исуса Христа, Исус Христос је послан од Бога. 2. Христос је, дакле, од Бога, и Апостоли од Христа; обоје је, зато, било према добром поретку од воље Божије. 3. (Апостоли), опет, добивши заповести и испунивши се увереношћу кроз васкрсење Господа нашег Исуса Христа и потврђени речју Божијом, са пуноћом Духа Светога изишли су благовестећи да ће Царство Божије доћи. 4. Проповедајући, пак, по земљама и градовима, они постављаху првенце своје, опробавши их Духом, за епископе и ђаконе оних који буду поверовали. 5. И то није ново, јер је из давних времена написано о епископима и ђаконима. Јер овако вели Писмо на једном месту: Поставићу епископе њихове у правди, и ђаконе њихове у вери".
    [6] Каноне наводим по мом синопсису, јер би било некомотно наводити их све текстуално. Но, свима су доступне збирке у преводима на српски (Милаш, Јевтић), као и на другим језицима тако да их лако може наћи и упоредити. Све сам упоредио са грчким текстом да не би било неких мањкавости, а коментаторе, као што је Валсамон, имамо на изванредном руском сајту: http://www.agioskanon.ru/.   
    [7] http://oodegr.co/oode/biblia/Sxisma_Zilwtikou_Palaioimerologitismou/2_1_10.htm
    [8]http://stanjestvari.com/2015/04/27/%D0%B5%D0%BF%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%80%D0%BF%D0%B8%D0%BA%D0%BC-%D1%83-%D0%B5%D0%B3%D0%B7%D0%B8%D0%BB%D1%83-%D1%85%D0%B8%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%85%D0%BE/


    Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  24. Волим
    Crveni Ignjatije got a reaction from Лазар Нешић in Зоран Ђуровић: О Артемијевом рукоположењу Николаја за хорепископа   
    О Артемијевом рукоположењу Николаја за хорепископа
     
    Сатана је тражио да вас веје као пшеницу
    (Лк. 22, 31)
     
    Једна од најнезахвалнијих ствари је полемисати са текстом у коме нема интелектуалног поштења. Није лако де(ре)конструисати све ствари, поготово када оне нису условљене академским мотивима него практичним, тј. у служби су идеологије. Такав случај имамо у апологијској речи канцеларије Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског у егзилу, г. + Артемија.[1] Ја ћу овај текст називати, комодитета ради, Артемијевим именом, мада је очигледно да је настао у сарадњи неколико аутора. Такође ћу настојати да се суздржим уметничких и патосом набијених израза да бих могао разложно да објасним акт који је овај рашчињени епископ направио.
     
    1. Увод
     
    Наиме, дана 26. 4. 2015 у манастиру светог Николаја Мирликијског у Лозници код Чачка, хиротонисан је у (хор)епископски чин архимандрит Николај Николић, као епископ старорашки и лознички. Хиротонију је извршио епископ рашко-призренски и косовско-метохијски у егзилу, Артемије Радосављевић. Како се овај акт оправдава канонима, а моја маленкост се истима и бавила у младости,[2] ја бих се са те стране и позабавио овим проблемом (скраћенице канона које наводим објашњене су у овој ноти).[3]
     
    2. О институцији хорепископа
     
    Хорепископ (сеоски епископ, гр. χωρεπίσκοπος: χωρα - поље, њива, округ, сеоски округ, чин, служба  и ἐπίσκοπος - епископ, лат. corepiscopus, chorepiscopus, vicarius), лице одређено да врши свештеничку службу на селу, руралним подручјима или приградској области. Иако су му се ингеренције мењале током времена, суштина његове службе је у помагању градском епископу, коме је канонски потчињен. Никада није био самосталан као епископ. Та служба је најсличнија, али не и идентична, данашњој улози коју имају помоћни (аузилијарни) епископи и викарни епископи.
    У већини локалних православних цркава ова служба је нестала, а њихово место преузимају протопопови (протојереји). Институција хорепископа (даље хе.) сачувана је у кипарској и грузијској ПЦ. Код Копта хе. службу је установио папа Шенуда III. У католичким црквама грчко-мелкитским и оријенталним то је почасна тутула слична монсињору. Хе. постоје у црквама сиријске традиције: православна сиријска, сиријска католичка, источна асирска, халдејска католичка, православна индијска, католичка сиро-маланкарска, сиро-јаковитска. Овде се хе. носе готово идентично као владике, а често служе као заступници на разним службама доприносећи тако њиховом велељепију.
     
    3. Почетни историјат институције хорепископа и епископа у ПЦ
     
    Структура Речи о хиротонији је хаотична, односно поређана је по одбрамбеним аргументима, па се нема никаква идеја развоја институције хорепископа у ПЦ. Овде бих то покушао да исправим.
    Први писани помен постојања хорепископа у ПЦ имамо код Јевсевија Кесаријског, у његовој Историји Цркве, где помиње њихово присуство на сабору у Антиохији 269, где је осуђен Павле Самосатски. Дакле, средином III в. хе. сигурно постоје на Истоку. Но, од када тачно постоје, то не знамо. Немамо никакво историјско сведочанство. Потпуно је непримерено Артемијево позивање на тврдњу из руске Википедије да тај помен имамо још код папе Климента Римског (Clemens Romanus, Ad. Cor. XLII). Артемије вели: „Међутим, бројни канони и историјски споменици (на пример, Писмо коринћанима Климента Римског) сведоче да је поред епископа града (целе епархије) као његов саслужитељ и помоћник у приградском малом месту постојао хорепископ који је био по благодати и апостолском прејемству потпуно раван градском епископу“.
    Такозвана Климентова посланица (не зна се име писца, тако је идентификован из предања), настала је отприлике 96/7 г. Тачно је да „бројни канони“ сведоче о постојању хе., али није тачно да имамо и друге историјске споменике; зато Артемије, замагљујући ствар, вели успутно „на пример, Писмо коринћанима Климента Римског“. Нема никаквих историјских споменика, а ни Климентова посланица не говори о хе. Наиме, апостолско доба не зна за постојање монархијског епископа у потоњем смислу, односно овом нашем. То је институција која се полако развија из Павлове школе. Наиме, првобитна црква је имала синагогални, тј. синодски начин управе кроз веће стараца (презвитера), који је наследила од Јевреја јер је хришћанство настало као јудејска секта. Како богослужење, тако и управа је наликовала јеврејској. „Климент“ није могао бити никакав папа, односно монархијски епископ, јер је римском црквом управљао колегијум презвитера, и о монархијском епископу Рима може се говорити тек од папе Виктора (189-199), јер, Рим и Александрија су биле последње цркве које су са синодалног прешле на монархијски начин управе.
    Погубно је непознавање историје. Управо овај факт би био довољан да православни заувек зачепе уста паполатристима, јер не постоји никаква директна сукцесија епископства од Петра. Јер, „јака“ папска теза подразумева да је од Петра предата благодат и власт првом папи, па онда следећем итд. Но, све то нема никакве везе са историјском науком, нити ће се наћи више неки католички научник који би слично тврдио. Истина их је ослободила. За сведока тог процеса имамо св. Јеронима који покушава да да један од разлога који су довели до моно-епископата. У писму 146, овако вели: „Апостол јасно показује да су презвитери и епископи једна те иста ствар... Дакле, доказано је без сумње да су епископи и презвитери иста реалност“. Ствари бивају још јасније када Јероним коментарише Посланицу Титу: Презвитер је исто што и владика, а пре него што је демон почео да сеје индивидуалистичке идеје: Ја сам Павлов, ја Аполов, ја Кифин (1 Кор. 1, 12) итд., Црква је била управљана са стране презвитерског колегијума. Како су новокрштени почели да се позивају на појединачне људе као на своје духовне оце, ово је довело до дискусија и раздора. Да би се поделе превазишле и бесконачне дискусије прекинуле, полако се власт преселила у руке једног ко би пресудио. „Зато, као што и презвитери знају да су потчињени једноме који је постављен изнад њих, тако и епископи морају да знају да су изнад презвитера по једном црквеном обичају (ex Ecclesiae consuetudine), а не по апсолутној Господњој наредби (quam dispositionis Dominicae veritate). Уз то, морају да знају да треба да Црквом управљају заједно са презвитерима, опонашајући Мојсија који је, иако имајући  власт да сам управља Израиљом, одабрао себи седамдесет презвитера са којима је управљао народом“ (Commentaria in Epistolam ad Titum, PL 26, 562-563d).[4]
    Дакле, не постоје никакви бројни историјски споменици из простог разлога што није ни било епископа у нашем смислу речи. У апостолско време презвитер и епископ су синоними. Артемије би хтео да ова институција хе. вуче порекло од апостола, али ми о томе немамо никаквог доказа. Чак и да јесте тако, ПЦ је мењала апостолске институције. 1 Тим. 3, 2 вели да „епископ“ буде муж једне жене. Онда Артемије не може да буде епископ. Да ли се овде подразумева презвитер? Не знамо. У сваком случају је глава једне заједнице, предводник. Апостоли јесу постављали такве предводнике по градовима и местима где су проповедали. Само о томе говори „папа Климент“. Никакви хе. се код њега не спомињу.[5] У сваком случају апостолска је институција свештенство (презвитер/епископ/пророк/учитељ) које се после по ингеренцијама раздвајају (не по благодати и прејемству!), тако да Артемије није имао никакве потребе за овим недоказивим вратоломијама. Институција хе. је била канонска и то нико не доводи у сумњу.
    Погледајмо хронолошки шта канони говоре о хе., да би се разумело колика је одрживост Артемијевог наставка: „хорепископ који је био по благодати и апостолском прејемству потпуно раван градском епископу“, мада се, у овом параграфу, нећу задржавати на Артемијевим интерпретацијама.
     
    4. Даљи историјат институције хорепископа у ПЦ
     
    Први помен хе. имамо на Анкир. 314, кан. 13: Хорепископ не сме да рукополаже презвитере и ђаконе без писмене епископове дозволе.[6] Ово означава да је он подчињен свом, градском, епископу. Како су се ствари отимале контроли, градски епископи су забранили хе. да по свом нахођењу рукополажу. Интересантно је да Валсамон неће да се упушта у шире тумачење овог канона, јер вели да је то бесмислено зато што више нема хе. Најбитнији моменат је да хе., има munus ordinandi (дар рукополагања) који припада владици, па може да рукополаже презвитере и ђаконе, али нема јуриздикцијску моћ, него ради као легат једног еп.
    Затим налазимо Неок. 314-319, кан. 13: Сеоски презвитери не могу вршити принос у градској цркви, осим кад их позову епископи или градски презвитери да их замене, јер морају одсуствовати; 14: Хорепископи могу, јер су они слика седамдесеторице апостола. Сабор прави аналогију 12 апостола = градски еп., 70 апостола = хе. На овом сабору су волели симболику бројева па у кан. 15: Треба у сваком граду да буде седам ђакона, ма колико он велик био, јер се тако каже у књизи Дела (6, 1-6). Овај канон је после избачен као погрешно тумачење Писма, Трул. (692) 16: Не треба да важи правило које је донео Неокесаријски сабор, наиме, да у сваком граду треба да буде седам ђакона, јер је то произишло из погрешног тумачења једног места из Дела Апостолских. Треба прихватити мишљење Јована Златоустог, да се под тим ђаконима не могу подразумевати рукоположени ђакони, него просто служитељи, који су се бринули о потребама људи, а не о светим Тајнама.
    I Вас. 325, кан. 8: Клирици оних који се називају катарима, тј. чистима, примају се у Цркву стављањем руку на њих, и тада могу остати клирици. Морају писмено потврдити да ће држати догмате и општити са другобрачнима и палима који су издржали своју казну. Тамо где нема клирика католичке Цркве, они нека остану клирици. Тамо пак где има епископа, катарски епископ ће бити презвитер или хорепископ или ће задржати само име епископско, јер не могу бити два епископа у једном граду. Канон недвосмислено, као и претходни, показује да је презвитерска и еп. благодат иста, али да се правно разликују ингеренције. Наиме, никаква деградација не погађа катарског епископа, него ће само бити у благодати (чину) коју поседује, а која се назива презвитерском, хе. (зависи од расположивог места да ли ће се звати презвитером или хе.); тиме се чува институција монархијског епископа, првог који је изнад осталих.
    Антиох. 341, кан. 8: Сеоски презвитери не могу давати канонске листе, него само просте; хорепископи који су ван сумње, могу давати писма, тј. листе мира. 10: Они који су предстојатељи у селима и мањим местима, такозвани хорепископи, мада су и рукоположени као епископи, могу постављати читаче, ипођаконе и заклињаче. Ђаконе и презвитере не могу рукополагати без епископа коме су потчињени; хорепископе поставља градски епископ коме припадају. Хе. могу да дају, оно што ми данас зовемо, „канонски отпуст“, тако да лице може да пређе у другу епархију. Но, то могу да чине само ако нису под неким судским процесом. Наиме, дешавало се да разни хе. мешетари отпуштају сумњиве особе или преваранте, тако да су их други по незнању примали.
    Ако су пак претходни канони допуштали да хе. могу рукополагати ђаконе и презвитере, кан. 10, како тумачи Валсамон, забрањује им то сасвим. Наиме, иако су примили епископско рукоположење, речи „без епископа“ (δίχα τοῦ ἐν τῇ πόλει ἐπισκόπου) не означавају „без дозволе епископа“, него да градски епископ има да обави то рукоположење. Валсамон има право, јер гр. придев δίχα значи растављено на две гомиле, места, одвојено, сасвим сам, несложно, противно. Дакле, од 341 можемо рачунати да хе. губи право рукополагања презвитера и ђакона. Наравно да канон није одмах и у целој цркви прихваћен, зато да видимо даље.
    Сард. 343, кан. 6. Не треба никако поставити епископа у селу или малом граду где је довољан један презвитер (Μὴ ἐξεῖναι δὲ ἁπλῶς καθιστᾷν ἐπίσκοπον ἐν κώμῃ τινὶ ἢ βραχείᾳ πόλει, ᾗ τινι καὶ εἷς μόνος πρεσβύτερος ἐπαρκεῖ), да се не би омаловажавало епископство. Ако неки мали град постане великим, треба му поставити епископа. Сардички сабор жели да забрани сасвим институцију хе. Користи прилог ἁπλῶς, који значи никако, нипошто. Институција (титула, име) епископа је добила на толико великом достојанству да он не може бити на селу.
    Лаод., крај четвртог века, у кан. 57, понавља Сард. забрану: Не треба постављати епископе у селима и малим местима, него периодевте. Епископи који су већ постављени у таквим местима, не могу да раде ништа без дозволе градског епископа; исто важи за презвитере. Овај канон је још рестриктивнији. Даје се надзорницима, легатима да обилазе та мања места, а сугерише се да када помру хе. који су тамо већ били постављени, да се други не рукополажу. Канон да наслутити и да чак ни ниже клирике ови хе. нису могли рукопроизводити.
    Вас. Вел. + 379, у кан. 89 вели: Ако се настави са непоштовањем правила Отаца, доћи ће до кобних последица. Једно од правила који се крше, јесте оно које забрањује да се постављају црквени служитељи без пажљивог испитивања. Хорепископ не може да постави некога без одобрења градског епископа; ако га постави, тај се враћа у ред лаика.
    Писмо је датирано 370 г. Прва ствар коју је Василије урадио је била да доведе у ред епархију. Поткресао је крила хе., који су без икаквог одобрења рукополагали, а мотивисани различитим побудама као што су непотизам, или опасност од предстојећег рата (φόβῳ τῆς στρατολογίας), па Василије жели да стане на реп тима који су у црквену службу ушли из сличних разлога, а недостојни, јер он хоће да „поново успостави правила Отаца“ (ἀναγκαίως ἦλθον εἰς τὸ ἀνανεώσασθαι τοὺς τῶν Πατέρων κανόνας).
    VII Вас. 787 кан. 14: Клирике може постављати само епископ. Игумани који су презвитери и хорепископи могу постављати читаче, али само у свом храму и по пуномоћју коју им даје епископ. Овде су по презвитерству изједначени игумани и хе. Но, дато им је право да рукопроизводе чтечеве. Нема више права за рукополагање ђакона и презвитера јер се усвојила кроз Трул. 2 одредба Антиох. 8. Види се да препоруке Сард. 6 и Лаод. 57, о забрани рукополагања хе., нису још добиле на консенсусу, али су хе., јасно ограничени на презвитерску службу, односно да не могу да функционишу као потпуни епископи.
     
    5. Артемијева апологија у светлу канона
     
    Пошто је напокон терен разминиран, можемо да пређемо на Артемијево образложење чина рукоположења бившег архимандрита Николаја Николића у чин хе. Најпре да поменем да формално чин није проблематичан. Сваки православни еп. може да рукоположи хе. Та институција никада није званично укинута, мада се не поштује препорука сард. и лаод. сабора, иако су њихови канони стављени на снагу трулским сабором. Видели смо пак да је Византија изгубила ту институцију јер је прихватила ове одредбе. Зато Валсамон и неће да се задржава око овог историјског а не више правног питања. Нећу да прибегнем непристојном аргументу како та институција не постоји у светосавској цркви и како је угашена у готово свим ПЦ, и то са правом; јер, Сард. 6 и Лаод. 57 су потврђени кроз Трул. 2. Но, неко би могао да каже: „Ипак ми не знамо шта су тачно трулски оци одобрили од ових канона“. Наравно да је овакав аргумент детињаст, али сличних детињарија и будалаштина смо се нагледали у историји цркве. Да Артемије нема мене за саговорника, него неког другог Артемија, чуо би: „Трулски сабор потврђује Сард. и Лаод. каноне, тачка“! Нема рукополагања хе. Но, на сву срећу, ја нисам Артемије.
    Видели смо да служба хе. има дубоке корене и да се у једном општијем смислу може позивати на апостолску установу, мада никако и у строгом смислу, као што смо видели неутемељеност позивања на папу Климента и као што је непримерено читати термине из апостолске и субапостолске епохе у нашем кључу. То би био дилетантизам.
    Нама пак Артемије тумачи зашто је настала служба хе. Вели: „Како би Црква изашла на крај са јересима и прогонима, које је трпела од безбожних јеретика и осталих богобораца, морала је у своје свештено предање да угради и установи институцију хорепископа. Црква, као брижна мати, породила је и изнедрила канонско предање хиротонисања хорепископа, од стране епископа једне епархије, онда када је у временима борбе за очување вере православне и тиме очување Цркве, било потребно више епископа, чак и на нивоу једне епархије. Хорепископи су, дакле, део предања које је изникло из крваве и дуге борбе Цркве са јересима и јеретицима, када је за Њу најважније и пресудно било изборити се са јересима и јеретицима и осталим гонитељима Цркве“.
    Ово су, најблаже речено, бесмислице. Опростите на тешкој речи, али када појасним, онда ће бити јасно да је мој израз и благ. Нигде ни у једном документу који се бави институцијом хе., нисмо наишли на ово образложење. Сигурно би га неко поменуо. Где је ово Артемије прочитао? Ми прођосмо све каноне, нигде помена да су хе. света инквизиција ПЦ! Црква не може да породи канонско предање, него да следи предање. Црква данас порађа предање? Зашто нас онда оптужују за новотарство? Црква следи предање зато што је оно дато с' више. Наравно да га промишља и креира. Не сипа се као у бунар. Но, ако је институција хе. од апостола, зашто се онда накнадно „порађа“? Ако је институција хе. од апостола, какве су се то јереси по селима проповедале када пре апостолске проповеди сељаци нису чули за Христа? Апостоли су проповедали готово искључиво по градовима. Наравно да нису пропуштали прилику да и у мањим местима, где су пролазили, не говоре о Месији. Но, никакве хе. нису рукополагали да би се ови препирали са јеретицима.
    Поставља се питање: презвитери и ђакони не треба да се боре против јереси? Обични лаици, ткз. царско свештенство, треба да ћуте када им хуле на Господа? Кад су они довољни, зашто би хе. били „инквизитори“, специјалне снаге за борбу против јереси? Логика и текстови нам говоре да Артемије нешто фантазира.
    У позадини овог фантазма лежи идеја да епископски дар подразумева пуноћу свих дарова. Да је неки „супермен“. Довољно је осврнути се око себе и видети да то није тако. Да и они као људи имају посебне дарове, а као епископи су постављени да управљају црквама. Многима је за топлу препоруку да не проповедају. Црква зна за лаике и ниже клирике који су били бранитељи вере. Никакав епископски дар није потребан за то. Максим Исповедник, на кога се Радосављевић толико позива беше обичан монах. Лаик. Ни ђакон, ни поп. А такав стуб православља! И православље преживе без хе.! Са друге стране, немамо ниједно хе. име које је забележено у борби против јереси. Други разлог за ово (да не кажем какво) тумачење, налази се и у „актуализовању“ борбе против јереси, али на то ћу се осврнути касније.
    Владика на литургији рукополаже презвитере и остале клирике. То може да чини сам. Епископа не може сам да рукоположи. Канони експлицитно бране: Епископа треба у принципу постављати када се сакупе сви епископи из епархије. Ако се мора другачије, онда бар тројица нека га поставе, и то кад остали епископи пошаљу сагласна писма. Све то треба и митрополит да потврди (I Вас. 4). Црква одређује да владика бива одобрен од сабора да се не би десило да неки индивидуалац утрчи и онда изазове пометњу. Зато треба консенсус. Не може сваки епископ засебно да рукополаже друге. Тиме се чува црквени поредак. То је био механизам самозаштите. Мало превазиђен, али је још на снази.
    Рукоположење, добијање епископског чина, није магијски акт. Оно се врши у заједници. Не може један владика да га да. То важи и за хе. Не може епископска благодат да се преда од једног владике. Ако је хе. епископ, онда као нужни услов мора да има рукоположење од више владика. Нема пресипања „епископске благодати“ са једног на другог. За то ПЦ не зна. Испада да је Николај поново рукоположен за презвитера!
    Артемије није разумео шта значи хиротонисања хе. од стране „епископа једне епархије“, јер то не подразумева да га један може рукоположити. Не, тиме су се само штитила права надлежног градског епископа, јер су неки прибегавали митрополитима или патријарсима не би ли се домогли чина, желећи да заобиђу надлежног епископа са којим нису могли да се договоре, о чему говори Валсамон тумачећи Антиох. 10. Да је Артемијево тумачење неосновано, види се и из текста IV Вас. 2: Ко продаје рукоположење или произвођење на неку црквену функцију (епископа, хорепископа, презвитера итд.) - а то никако није ствар за продају - нека се свргне, а такође и онај ко је то купио. Посредник, ако је клирик, нека се свргне, а ако је верник или монах, нека се анатемише. Текст каже буквално: „Ако неки епископ за паре рукоположи... епископа, хорепископа“ (Εἴ τις ἐπίσκοπος, ἐπὶ χρήμασι χειροτονίαν ποιήσαιτο... ἐπίσκοπον, ἢ χωρεπίσκοπον...). Ако бисмо читали канон као Артемије, испало би да један епископ може да рукоположи другог. Наиме, овде се не помињу други, а знамо да нужно морају да буду други епископи присутни на епископској хиротонији, јер је то већ успостављено, како видесмо 325 г., а овде смо у 451 г. Не постоји ниједан канон који тврди да један епископ може да рукоположи другог. Антиох. 10 не тврди да само један епископ рукополаже хе.: „А хорепископ се поставља од епископа града од кога зависи“ (Χωρεπίσκοπον δὲ γίνεσθαι ὑπὸ τοῦ τῆς πόλεως, ᾗ ὑπόκειται, ἐπισκόπου). Не пише ни μόνου ἐπισκόπου нити υφ ενός. Да је тако написано, онда би Артемије имао право. Овако га нема. Ова суманута идеја је пала само на памет још матејевцима,[7] грчким отпадницима, али са православним предањем нема ништа заједничког.    
    Све што остаје Артемију је да тврди или да је рукоположио поново Николаја у презвитера, или да за епископско рукоположење није потребно барем тројица епископа.
    Несхватљиво је и следеће: „То је изазвало сушту потребу за постављењем хорепископа, канонски зависног од епископа рашко-призренског у егзилу Артемија, који га је и поставио. Овим чином не вређа се епископско достојанство јер је Старорашка област, поверена хорепископу, владици Николају, заправо простор древне Рашке епархије, која је својевремно била и митрополија, са седиштем у Новом Пазару, а обухвата новопазарску и тутинску општину, док су у условима прогонства њему на управу предати наши верници и катакомбе у области општине Чачак као и у следећим окрузима у Србији: Златиборском, Моравичком, Рашком, Расинском, Топличком, Нишавском, Јабланичком, Пчињском и Пиротском“. Из канона које видесмо, како је Николај хе. кад му је дата бивша митрополија, комад старе Србије са градовима? Када је неки хе. имао власт архиепископа и патријарха? Још се вели како није повређен углед владичански! Како би био повређен кад о овој области ни многи митрополити нису могли да сањају! Можда нисмо обавештени да је Артемије постао свеправославни патријарх? Онда би то имало смисла. Овако, изазива само нагон за...
    После свега прочитаног можемо само да се смејемо над: „у постављању хорепископа Николаја ниједан канон није повређен“.
     
    5. Артемије, завршни чин
     
    Све у свему, ово је једна јако тужна прича. Прича о нашој изгубљености. Залуталости, несналажењу, незрелости. Људи из цркве и политичари не падају са неба. Долазе нам из народа. Занесу се. Направи се врзино коло. Заплету се као пиле у кучине. Немајући довољно љубави ка Богу почињу да мисле само о себи. О свом свету. Како га они замишљају. А то су пречесто уски, скучени светови. Нема светлости, нема Бога, само хипертрофирани его. Као да не желимо да схватимо да је Бог изнад нас. Да га ми нисмо створили, него он нас и цео свет. А ми бисмо да мало уредимо тај свет. Бог није био довољно паметан...
    Артемије прогласи СПЦ за јеретичку, бранитељ канона, све каноне прекрши, тужилац јереси, паде у јерес Донатову и Новацијанову. Сам је био у тој „јеретичкој“ СПЦ у којој су били Јустин Поповић и Николај Велимировић. „Свејерес екуменизма“ је постојала и за живота ове двојице. Но, они нису напустили цркву. Николај је био активни учесник у екуменским дијалозима. Артемије је од те цркве изабран за епископа, као што је од исте и рашчињен.
    Радосављевић би, хипотетички, могао да се позове на каноне Цариградског сабора одржаног у храму Светих Апостола (859 и 861): 14: Епископ који прекине општење са својим митрополитом, и не хтедне да га помиње на литургији, пре доношења саборске пресуде, нека се свргне, и 15: Да се свргну они који прекину општење са патријархом, пре него се донесе саборска одлука. Ова правила не погађају оне, који се пре доношења саборске одлуке, одвоје од епископа који проповеда јерес.
    Артемије пак поступа по овом канону али се лукаво на њега не позива, зато што је канон веома прецизан и онемогућава било какву арбитрарност, јер говори о проповедању већ осуђених јереси: „А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или од Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и откривене главе о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборне одлуке оделили се од таквога епископа, него ће, напротив, бити заслужни части која православнима пристоји“.
    Ниједан српски владика не проповеда филиокве, папску власт у западном кључу, незаблудивост (на страну што скоро сваки мисли интимно за себе да је непогрешив) или непорочно зачеће (мада је било Отаца који су били склони том учењу, па га чак и потврђивали)... О екуменском дијалогу свако може да мисли приватно оно што жели, али факат је да ниједан општи или помесни православни сабор није осудио екуменизам као јерес, док етнофилетизам јесте. Екуменски сабор је био и Флорентински, а тамо је и св. Марко Ефески певао, љубио се са папом... И он јеретик?
    Када су се грчки старокалендарци одвојили од званичне цркве, они су се позивали на овај канон (јер није било великог сабора који би осудио новокалендарце). Само, онда се не разуме зашто се светитељи, Николај Охридски и Јустин Ћелијски, нису одвојили од цркве. Новокалендарство неко може да сматра најцрњом јереси, али то његово приватно мишљење не обавезује никога. Због тога сви они који се одвоје од поглавара цркве који не проповеда сабором осуђену „јерес“, бивају рашчињени по овом канону. Јеретиком би неки од ових необдарених интелигенцијом прогласио и Максима Исповедника и Кирила Александријског јер су исповедали филиокве.
    Артемије би био по овим канонима рашчињен чак и када га Сабор не би рашчинио. Сабор га је пак већ одавно рашчинио. Сви акти које он чини као епископ су ништавни. Чак није битно ни да ли је неко праведно или неправедно рашчињен. Рашчињени епископ може да прибегне вишој инстанци. Артемије би могао, јер видесмо да он каноне не гледа хронолошки него како њему одговара, да тражи од папе да га врати у епископско достојанство. Наиме, Сард. 3: Међусобан спор два епископа, нека се расправи у њиховој епархији. Епископ који је незадовољан пресудом, може да тражи од Јулија, епископа Римског, јер треба одати почаст успомени  апостола Петра, да му се обнови спор, и да назначи епископе који ће судити. Ако пак не може да докаже да је оправдано то што хоће обнову процеса, нека пресуда остане на снази; 4: Не треба поставити на место свргнутог епископа другога, све док Римски епископ не одлучи да ли ће се обновити процес. Црква је апелационо право дала римском папи. Наравно, не само Јулију, него папи као институцији. Зато су њему прибегавали византијски светитељи када су имали какав спор (Максим Исповедник, Теодор Студит, Игњатије итд.). Проблем је што Артемије не може да прибегне папи зато што ПЦ и КЦ још немају канонског и евхаристијског јединства, мада су анатеме укинуте. Папа би могао да замоли патријарха Иринеја, али правно не би могао да га присили да се обнови процес. По логици ствари, апелационо право је прешло на цариградског патријарха. Коначни проблем је што су сви поглавари православних цркава прихватили одлуку сабора СПЦ о Артемијевом рашчињењу.
    Канони забрањују и регуларним епископима да рукополажу у туђим епархијама, односно тамо где су канонски епископи (нпр. Антиох. 22). Наравно да је казна рашчињење. У овом конкретном случају имамо посла само са сектом. Нико не може данас забранити суботарима или пентекосталцима да постављају њихове пасторе. Нико то не може забранити ни Артемију. У древним временима Артемијеве присталице би гонио царски закон, али тога данас немамо. Такође ми је несхватљива и претерана икономија коју је патријарх Иринеј показао према Артемију задржавши му монашки статус. Монашки завет подразумева послушање. Он би морао да буде у неком манастиру где би био на послушању код игумана. По Душановом Законику, одбеглог монаха би заточили у ћелији у манастиру све док не би изјавио да неће више да бежи и да ће ходати само у манастирском кругу. Но, на срећу или жалост, овај закон је данас неприменљив.
    Привео бих и духовит осврт Александра Живковића: „Шта значи прича да је епархијски систем старији од митрополијског или патријаршијског, нијесу ли ови потоњи ваљано кодификовани на Васељенским саборима? Какво образложење на познату ствар да два епископа не смију бити у истом граду, може да пружи епископ Артемије, који по туђим епархијама отвара 'катакомбе', служи итд? По канонима 'страни' епископ не смије ни да бесједи на територији другог епископа, без благослова овог, да се не би показивао 'ученији' пред вјерницима, а, камоли шта друго. Није било мудрости да се епископу Артемију по умировљењу дозволи да духовно руководи косовско-метохијским и рашким монаштвом које то жели, али то не може да буде оправдање за канонски беспоредак. Даље, Артемије се поистоветио са својим 'архинепријатељем' браничевским Игнатијем по учењу да је Први, само онај Први у епархијама. Без Првог у сваком народу и епархијски архијереј да не чини ништа значајније, кажу канони“.[8]
    Приводећи крају овај кратки осврт који није оптерећен нотама и свом потребном научном апаратуром (јер ни Артемијев текст није такав), мада се оне могу додати у неком другом моменту, поменућу још једно Радосављевићево „оправдање“: „Опште прихваћено канонско начело у Цркви јесте да свети канони, будући прописивани за уређење функционисања Цркве у редовним околностима, као такви у пуном смислу и важе само у редовним околностима, када се Црква наслађује благословеним миром“. Када питате Артемија: У ком канону, пријатељу, то пише? -  он ћути. То је његово мудровање. Већ смо видели Василија Великог који за канонски беспоредак не оправдава ни ратно стање! Нека се мени не верује, ни Василију, али имамо и каноне светог Григорија Чудотворца: 2: Да се истерају из Цркве они који, користећи најезду варвара пљачкају, јер помишљају да је то дозвољено у таквој прилици; 3: Треба се сетити да је Ахаров грех погодио цео народ (Ис. Нав. гл. 7), али је његов грех био лакши од греха наших верника, јер је он узео од непријатеља, а ови од сабраће; 4: Нека се нико не изговара тиме да је нашао неку ствар, јер је забрањено да се извлачи корист из нађеног, како од онога што се брату загубило (Пнз. 22, 1-3), тако и од непријатељевог (Изл. 4, 5).
    Црква је стално у рату. Живи је организам. Када нема „мученика у крви“, има „мученике савести“. Духовни рат је непрестан. Канони су оружје. Због тога нема ниједног канона који би потврдио њихову суспензију у ванредним околностима. Наравно, канони нису догмати, подложни су мењању зато што се односе на дисциплину и очување поретка у цркви. Да се онемогући анархија, коју управо Артемије и његови следбеници желе да уведу, не сећајући се Кипријанових речи да ни мученичка смрт не може искупити грех раскола, или: Ко квари каноне, поквариће њега Бог.
    Артемије прибегава провидним софизмима у својој егзегези канона, а није ни први ни последњи. Невероватне ствари могу пасти софистима на памет. Нпр. у канону 91 Василије Велики каже: Не сме се узети новац да би се неко рукоположио, јер је то продаја благодати. Софистичко је правдање неких који кажу, да не узимају новац за време рукоположења, него после, јер је узимање узимање, ма кад да се обави. Тако видесмо и Артемијеве софизме када тврди да један епископ може да рукоположи хе., да су ови настали из потребе да би се борило са јересима, да се канони суспендују у ванредним околностима, да је његова епархија католичка црква (то је свака евхаристија јер конституише цело есхатолошко Христово тело, али није таква ако је ван општења са осталим ПЦ), да се не вређа епископско достојанство јер је Николај рукоположен за село Лозницу (а фактички делује на подручју које је веће од многих древних митрополија, и које обухвата градове).
    Артемије неће да чита хронолошки каноне јер му то не одговара. Наиме, наредни канони поништавају претходне или их надграђују. Тиме се види да је институција хе. укинута (како урадише византинци), трансформисана у викарног или помоћног епископа, односно да је фактички сведена на презвитерску улогу. Зашто Артемије не чита хронолошки? Не одговара му јер у свом софистичком уму хоће да из чињенице да је хе. епископ узме да му да да рукополаже презвитере и ђаконе (што је канонима укинуто). Онда ће са њиме и да рукополаже друге епископе, све правдајући овим перверзним тумачењем канона. То је све тешко иживљавање над канонским поретком цркве. Но, може му се. Наравно не по црквеном закону.
    Могао бих да помогнем Артемију. Он може да се позове на апостолску праксу (Марко јеванђелиста) александријске цркве где су презвитери рукополагали владику, који се звао најпре баба (у преводу ђед), а после папа. Но, ни Север Антиохијски, један од најумнијих јеретика, није отишао у овакво „резоновање“. Казао је: јесте да је древна пракса александријске цркве била да епископа рукополажу презвитери, ми се пак морамо држати нових канонских одредби, никејског сабора, који одређује да најмање тројица епископа рукополажу другог. Дакле, Артемије има елегантније и интелектуално поштеније решење: ванредна је ситуација, нека презвитери рукополажу владике! Па ни св. авва Пимен, када су му дошли неки који су одбили да буду у заједници са александријским папом, говорећи да је овај јеретик јер је и рукоположен од презвитера, није осудио александријску праксу (Apophthegmata patrum, Abba Poimen 77, PG 65, 341B)! Још да приметим, александријска пракса је исправнија јер сабор поставља епископа, а не један.
    Сада и мени може да падне на памет идеја: рани епископи су били жењени све до одлуке трулског сабора, мада су и касније постојали, да узмем двојицу-тројицу презвитера или рашчињених владика па и мене да рукоположе за владику! - Није ово смешно, ово је жалосно. Јасно је да је неканонско рукоположење које је Артемије обавио, као што ни Николај не може да рукополаже презвитере и ђаконе, па све и када би био канонски хе. Но, гледајући како бивши епископ размишља, онда је све могуће: Хајде да се играмо цркве!
     
     
     
    О. Зоран Ђуровић
     
    Рим, 29.04.2015
             
             

    [1] Текст образложења је пренело више медија, а имамо га и на „Стању ствари“ (СС): http://wp.me/p3RqN8-4gm. Текст је насловљен: „Р еч о хиротонији новопостављеног хорепископа Николаја старорашког и лозничког“.
    [2] З. Ђуровић, Црквени канони. Синопсис, Београд 1997.
    [3] I Вас. - I Васељенски
    IV Вас. - IV Васељенски
    VII Вас. - VII Васељенски
    Трул. - Трулски
    Антиох. - Антиохија  
    Анкир. - Анкира
    Неок. - Неокесарија
    Сард. - Сардика
    Лаод. - Лаодикија
    Вас. Вел. - Василије Кесаријски (Велики).
    [4] О преласку са презвитерског на монархијански модел управе Црквом, видети: M. Simonetti, Roma cristiana tra vescovi e presbiteri, in Vetera Christianorum, 43 (2006) 5-17; id., Presbiteri e vescovi nella chiesa del I e II secolo, in Vetera Christianorum, 33 (1996) 115-132; A. Viciano, “Vescovo”, in Nuovo Dizionario Patristico e di antichità cristiane, a cura di A. Di Berardino, Genova-Milano 2008, pp. 5584-5593. J. Zizioulas, Épiskopè et Épiskopos dans l'Église primitive: bref inventaire de la documentation, in Irénikon 56 (1983) 484- 502; R. M. Hübner, Die Anfünge von Diakonat, Presbyteriat und Episkopat in der frühen Kirche, in A. Rauch - P. Imbof (eds.), Das Priestertum in der Einen Kirche, Aschaffenburg 1987, 45-89; J. Neumann, Bischof  I: TRE 6 (1980) 653-682; Damiano Spataru, Sacerdoti e diaconesse: la gerarchia ecclesiastica secondo i padri cappadoci,  [Claustrum 27], ed. Studio Domenicano, 2007.           
    [5] „ХLIII. 1. Апостоли су постали благовесници нама од Господа Исуса Христа, Исус Христос је послан од Бога. 2. Христос је, дакле, од Бога, и Апостоли од Христа; обоје је, зато, било према добром поретку од воље Божије. 3. (Апостоли), опет, добивши заповести и испунивши се увереношћу кроз васкрсење Господа нашег Исуса Христа и потврђени речју Божијом, са пуноћом Духа Светога изишли су благовестећи да ће Царство Божије доћи. 4. Проповедајући, пак, по земљама и градовима, они постављаху првенце своје, опробавши их Духом, за епископе и ђаконе оних који буду поверовали. 5. И то није ново, јер је из давних времена написано о епископима и ђаконима. Јер овако вели Писмо на једном месту: Поставићу епископе њихове у правди, и ђаконе њихове у вери".
    [6] Каноне наводим по мом синопсису, јер би било некомотно наводити их све текстуално. Но, свима су доступне збирке у преводима на српски (Милаш, Јевтић), као и на другим језицима тако да их лако може наћи и упоредити. Све сам упоредио са грчким текстом да не би било неких мањкавости, а коментаторе, као што је Валсамон, имамо на изванредном руском сајту: http://www.agioskanon.ru/.   
    [7] http://oodegr.co/oode/biblia/Sxisma_Zilwtikou_Palaioimerologitismou/2_1_10.htm
    [8]http://stanjestvari.com/2015/04/27/%D0%B5%D0%BF%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%80%D0%BF%D0%B8%D0%BA%D0%BC-%D1%83-%D0%B5%D0%B3%D0%B7%D0%B8%D0%BB%D1%83-%D1%85%D0%B8%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%85%D0%BE/


    Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  25. Волим
    Crveni Ignjatije got a reaction from Драгана Милошевић in Зоран Ђуровић: О Артемијевом рукоположењу Николаја за хорепископа   
    О Артемијевом рукоположењу Николаја за хорепископа
     
    Сатана је тражио да вас веје као пшеницу
    (Лк. 22, 31)
     
    Једна од најнезахвалнијих ствари је полемисати са текстом у коме нема интелектуалног поштења. Није лако де(ре)конструисати све ствари, поготово када оне нису условљене академским мотивима него практичним, тј. у служби су идеологије. Такав случај имамо у апологијској речи канцеларије Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског у егзилу, г. + Артемија.[1] Ја ћу овај текст називати, комодитета ради, Артемијевим именом, мада је очигледно да је настао у сарадњи неколико аутора. Такође ћу настојати да се суздржим уметничких и патосом набијених израза да бих могао разложно да објасним акт који је овај рашчињени епископ направио.
     
    1. Увод
     
    Наиме, дана 26. 4. 2015 у манастиру светог Николаја Мирликијског у Лозници код Чачка, хиротонисан је у (хор)епископски чин архимандрит Николај Николић, као епископ старорашки и лознички. Хиротонију је извршио епископ рашко-призренски и косовско-метохијски у егзилу, Артемије Радосављевић. Како се овај акт оправдава канонима, а моја маленкост се истима и бавила у младости,[2] ја бих се са те стране и позабавио овим проблемом (скраћенице канона које наводим објашњене су у овој ноти).[3]
     
    2. О институцији хорепископа
     
    Хорепископ (сеоски епископ, гр. χωρεπίσκοπος: χωρα - поље, њива, округ, сеоски округ, чин, служба  и ἐπίσκοπος - епископ, лат. corepiscopus, chorepiscopus, vicarius), лице одређено да врши свештеничку службу на селу, руралним подручјима или приградској области. Иако су му се ингеренције мењале током времена, суштина његове службе је у помагању градском епископу, коме је канонски потчињен. Никада није био самосталан као епископ. Та служба је најсличнија, али не и идентична, данашњој улози коју имају помоћни (аузилијарни) епископи и викарни епископи.
    У већини локалних православних цркава ова служба је нестала, а њихово место преузимају протопопови (протојереји). Институција хорепископа (даље хе.) сачувана је у кипарској и грузијској ПЦ. Код Копта хе. службу је установио папа Шенуда III. У католичким црквама грчко-мелкитским и оријенталним то је почасна тутула слична монсињору. Хе. постоје у црквама сиријске традиције: православна сиријска, сиријска католичка, источна асирска, халдејска католичка, православна индијска, католичка сиро-маланкарска, сиро-јаковитска. Овде се хе. носе готово идентично као владике, а често служе као заступници на разним службама доприносећи тако њиховом велељепију.
     
    3. Почетни историјат институције хорепископа и епископа у ПЦ
     
    Структура Речи о хиротонији је хаотична, односно поређана је по одбрамбеним аргументима, па се нема никаква идеја развоја институције хорепископа у ПЦ. Овде бих то покушао да исправим.
    Први писани помен постојања хорепископа у ПЦ имамо код Јевсевија Кесаријског, у његовој Историји Цркве, где помиње њихово присуство на сабору у Антиохији 269, где је осуђен Павле Самосатски. Дакле, средином III в. хе. сигурно постоје на Истоку. Но, од када тачно постоје, то не знамо. Немамо никакво историјско сведочанство. Потпуно је непримерено Артемијево позивање на тврдњу из руске Википедије да тај помен имамо још код папе Климента Римског (Clemens Romanus, Ad. Cor. XLII). Артемије вели: „Међутим, бројни канони и историјски споменици (на пример, Писмо коринћанима Климента Римског) сведоче да је поред епископа града (целе епархије) као његов саслужитељ и помоћник у приградском малом месту постојао хорепископ који је био по благодати и апостолском прејемству потпуно раван градском епископу“.
    Такозвана Климентова посланица (не зна се име писца, тако је идентификован из предања), настала је отприлике 96/7 г. Тачно је да „бројни канони“ сведоче о постојању хе., али није тачно да имамо и друге историјске споменике; зато Артемије, замагљујући ствар, вели успутно „на пример, Писмо коринћанима Климента Римског“. Нема никаквих историјских споменика, а ни Климентова посланица не говори о хе. Наиме, апостолско доба не зна за постојање монархијског епископа у потоњем смислу, односно овом нашем. То је институција која се полако развија из Павлове школе. Наиме, првобитна црква је имала синагогални, тј. синодски начин управе кроз веће стараца (презвитера), који је наследила од Јевреја јер је хришћанство настало као јудејска секта. Како богослужење, тако и управа је наликовала јеврејској. „Климент“ није могао бити никакав папа, односно монархијски епископ, јер је римском црквом управљао колегијум презвитера, и о монархијском епископу Рима може се говорити тек од папе Виктора (189-199), јер, Рим и Александрија су биле последње цркве које су са синодалног прешле на монархијски начин управе.
    Погубно је непознавање историје. Управо овај факт би био довољан да православни заувек зачепе уста паполатристима, јер не постоји никаква директна сукцесија епископства од Петра. Јер, „јака“ папска теза подразумева да је од Петра предата благодат и власт првом папи, па онда следећем итд. Но, све то нема никакве везе са историјском науком, нити ће се наћи више неки католички научник који би слично тврдио. Истина их је ослободила. За сведока тог процеса имамо св. Јеронима који покушава да да један од разлога који су довели до моно-епископата. У писму 146, овако вели: „Апостол јасно показује да су презвитери и епископи једна те иста ствар... Дакле, доказано је без сумње да су епископи и презвитери иста реалност“. Ствари бивају још јасније када Јероним коментарише Посланицу Титу: Презвитер је исто што и владика, а пре него што је демон почео да сеје индивидуалистичке идеје: Ја сам Павлов, ја Аполов, ја Кифин (1 Кор. 1, 12) итд., Црква је била управљана са стране презвитерског колегијума. Како су новокрштени почели да се позивају на појединачне људе као на своје духовне оце, ово је довело до дискусија и раздора. Да би се поделе превазишле и бесконачне дискусије прекинуле, полако се власт преселила у руке једног ко би пресудио. „Зато, као што и презвитери знају да су потчињени једноме који је постављен изнад њих, тако и епископи морају да знају да су изнад презвитера по једном црквеном обичају (ex Ecclesiae consuetudine), а не по апсолутној Господњој наредби (quam dispositionis Dominicae veritate). Уз то, морају да знају да треба да Црквом управљају заједно са презвитерима, опонашајући Мојсија који је, иако имајући  власт да сам управља Израиљом, одабрао себи седамдесет презвитера са којима је управљао народом“ (Commentaria in Epistolam ad Titum, PL 26, 562-563d).[4]
    Дакле, не постоје никакви бројни историјски споменици из простог разлога што није ни било епископа у нашем смислу речи. У апостолско време презвитер и епископ су синоними. Артемије би хтео да ова институција хе. вуче порекло од апостола, али ми о томе немамо никаквог доказа. Чак и да јесте тако, ПЦ је мењала апостолске институције. 1 Тим. 3, 2 вели да „епископ“ буде муж једне жене. Онда Артемије не може да буде епископ. Да ли се овде подразумева презвитер? Не знамо. У сваком случају је глава једне заједнице, предводник. Апостоли јесу постављали такве предводнике по градовима и местима где су проповедали. Само о томе говори „папа Климент“. Никакви хе. се код њега не спомињу.[5] У сваком случају апостолска је институција свештенство (презвитер/епископ/пророк/учитељ) које се после по ингеренцијама раздвајају (не по благодати и прејемству!), тако да Артемије није имао никакве потребе за овим недоказивим вратоломијама. Институција хе. је била канонска и то нико не доводи у сумњу.
    Погледајмо хронолошки шта канони говоре о хе., да би се разумело колика је одрживост Артемијевог наставка: „хорепископ који је био по благодати и апостолском прејемству потпуно раван градском епископу“, мада се, у овом параграфу, нећу задржавати на Артемијевим интерпретацијама.
     
    4. Даљи историјат институције хорепископа у ПЦ
     
    Први помен хе. имамо на Анкир. 314, кан. 13: Хорепископ не сме да рукополаже презвитере и ђаконе без писмене епископове дозволе.[6] Ово означава да је он подчињен свом, градском, епископу. Како су се ствари отимале контроли, градски епископи су забранили хе. да по свом нахођењу рукополажу. Интересантно је да Валсамон неће да се упушта у шире тумачење овог канона, јер вели да је то бесмислено зато што више нема хе. Најбитнији моменат је да хе., има munus ordinandi (дар рукополагања) који припада владици, па може да рукополаже презвитере и ђаконе, али нема јуриздикцијску моћ, него ради као легат једног еп.
    Затим налазимо Неок. 314-319, кан. 13: Сеоски презвитери не могу вршити принос у градској цркви, осим кад их позову епископи или градски презвитери да их замене, јер морају одсуствовати; 14: Хорепископи могу, јер су они слика седамдесеторице апостола. Сабор прави аналогију 12 апостола = градски еп., 70 апостола = хе. На овом сабору су волели симболику бројева па у кан. 15: Треба у сваком граду да буде седам ђакона, ма колико он велик био, јер се тако каже у књизи Дела (6, 1-6). Овај канон је после избачен као погрешно тумачење Писма, Трул. (692) 16: Не треба да важи правило које је донео Неокесаријски сабор, наиме, да у сваком граду треба да буде седам ђакона, јер је то произишло из погрешног тумачења једног места из Дела Апостолских. Треба прихватити мишљење Јована Златоустог, да се под тим ђаконима не могу подразумевати рукоположени ђакони, него просто служитељи, који су се бринули о потребама људи, а не о светим Тајнама.
    I Вас. 325, кан. 8: Клирици оних који се називају катарима, тј. чистима, примају се у Цркву стављањем руку на њих, и тада могу остати клирици. Морају писмено потврдити да ће држати догмате и општити са другобрачнима и палима који су издржали своју казну. Тамо где нема клирика католичке Цркве, они нека остану клирици. Тамо пак где има епископа, катарски епископ ће бити презвитер или хорепископ или ће задржати само име епископско, јер не могу бити два епископа у једном граду. Канон недвосмислено, као и претходни, показује да је презвитерска и еп. благодат иста, али да се правно разликују ингеренције. Наиме, никаква деградација не погађа катарског епископа, него ће само бити у благодати (чину) коју поседује, а која се назива презвитерском, хе. (зависи од расположивог места да ли ће се звати презвитером или хе.); тиме се чува институција монархијског епископа, првог који је изнад осталих.
    Антиох. 341, кан. 8: Сеоски презвитери не могу давати канонске листе, него само просте; хорепископи који су ван сумње, могу давати писма, тј. листе мира. 10: Они који су предстојатељи у селима и мањим местима, такозвани хорепископи, мада су и рукоположени као епископи, могу постављати читаче, ипођаконе и заклињаче. Ђаконе и презвитере не могу рукополагати без епископа коме су потчињени; хорепископе поставља градски епископ коме припадају. Хе. могу да дају, оно што ми данас зовемо, „канонски отпуст“, тако да лице може да пређе у другу епархију. Но, то могу да чине само ако нису под неким судским процесом. Наиме, дешавало се да разни хе. мешетари отпуштају сумњиве особе или преваранте, тако да су их други по незнању примали.
    Ако су пак претходни канони допуштали да хе. могу рукополагати ђаконе и презвитере, кан. 10, како тумачи Валсамон, забрањује им то сасвим. Наиме, иако су примили епископско рукоположење, речи „без епископа“ (δίχα τοῦ ἐν τῇ πόλει ἐπισκόπου) не означавају „без дозволе епископа“, него да градски епископ има да обави то рукоположење. Валсамон има право, јер гр. придев δίχα значи растављено на две гомиле, места, одвојено, сасвим сам, несложно, противно. Дакле, од 341 можемо рачунати да хе. губи право рукополагања презвитера и ђакона. Наравно да канон није одмах и у целој цркви прихваћен, зато да видимо даље.
    Сард. 343, кан. 6. Не треба никако поставити епископа у селу или малом граду где је довољан један презвитер (Μὴ ἐξεῖναι δὲ ἁπλῶς καθιστᾷν ἐπίσκοπον ἐν κώμῃ τινὶ ἢ βραχείᾳ πόλει, ᾗ τινι καὶ εἷς μόνος πρεσβύτερος ἐπαρκεῖ), да се не би омаловажавало епископство. Ако неки мали град постане великим, треба му поставити епископа. Сардички сабор жели да забрани сасвим институцију хе. Користи прилог ἁπλῶς, који значи никако, нипошто. Институција (титула, име) епископа је добила на толико великом достојанству да он не може бити на селу.
    Лаод., крај четвртог века, у кан. 57, понавља Сард. забрану: Не треба постављати епископе у селима и малим местима, него периодевте. Епископи који су већ постављени у таквим местима, не могу да раде ништа без дозволе градског епископа; исто важи за презвитере. Овај канон је још рестриктивнији. Даје се надзорницима, легатима да обилазе та мања места, а сугерише се да када помру хе. који су тамо већ били постављени, да се други не рукополажу. Канон да наслутити и да чак ни ниже клирике ови хе. нису могли рукопроизводити.
    Вас. Вел. + 379, у кан. 89 вели: Ако се настави са непоштовањем правила Отаца, доћи ће до кобних последица. Једно од правила који се крше, јесте оно које забрањује да се постављају црквени служитељи без пажљивог испитивања. Хорепископ не може да постави некога без одобрења градског епископа; ако га постави, тај се враћа у ред лаика.
    Писмо је датирано 370 г. Прва ствар коју је Василије урадио је била да доведе у ред епархију. Поткресао је крила хе., који су без икаквог одобрења рукополагали, а мотивисани различитим побудама као што су непотизам, или опасност од предстојећег рата (φόβῳ τῆς στρατολογίας), па Василије жели да стане на реп тима који су у црквену службу ушли из сличних разлога, а недостојни, јер он хоће да „поново успостави правила Отаца“ (ἀναγκαίως ἦλθον εἰς τὸ ἀνανεώσασθαι τοὺς τῶν Πατέρων κανόνας).
    VII Вас. 787 кан. 14: Клирике може постављати само епископ. Игумани који су презвитери и хорепископи могу постављати читаче, али само у свом храму и по пуномоћју коју им даје епископ. Овде су по презвитерству изједначени игумани и хе. Но, дато им је право да рукопроизводе чтечеве. Нема више права за рукополагање ђакона и презвитера јер се усвојила кроз Трул. 2 одредба Антиох. 8. Види се да препоруке Сард. 6 и Лаод. 57, о забрани рукополагања хе., нису још добиле на консенсусу, али су хе., јасно ограничени на презвитерску службу, односно да не могу да функционишу као потпуни епископи.
     
    5. Артемијева апологија у светлу канона
     
    Пошто је напокон терен разминиран, можемо да пређемо на Артемијево образложење чина рукоположења бившег архимандрита Николаја Николића у чин хе. Најпре да поменем да формално чин није проблематичан. Сваки православни еп. може да рукоположи хе. Та институција никада није званично укинута, мада се не поштује препорука сард. и лаод. сабора, иако су њихови канони стављени на снагу трулским сабором. Видели смо пак да је Византија изгубила ту институцију јер је прихватила ове одредбе. Зато Валсамон и неће да се задржава око овог историјског а не више правног питања. Нећу да прибегнем непристојном аргументу како та институција не постоји у светосавској цркви и како је угашена у готово свим ПЦ, и то са правом; јер, Сард. 6 и Лаод. 57 су потврђени кроз Трул. 2. Но, неко би могао да каже: „Ипак ми не знамо шта су тачно трулски оци одобрили од ових канона“. Наравно да је овакав аргумент детињаст, али сличних детињарија и будалаштина смо се нагледали у историји цркве. Да Артемије нема мене за саговорника, него неког другог Артемија, чуо би: „Трулски сабор потврђује Сард. и Лаод. каноне, тачка“! Нема рукополагања хе. Но, на сву срећу, ја нисам Артемије.
    Видели смо да служба хе. има дубоке корене и да се у једном општијем смислу може позивати на апостолску установу, мада никако и у строгом смислу, као што смо видели неутемељеност позивања на папу Климента и као што је непримерено читати термине из апостолске и субапостолске епохе у нашем кључу. То би био дилетантизам.
    Нама пак Артемије тумачи зашто је настала служба хе. Вели: „Како би Црква изашла на крај са јересима и прогонима, које је трпела од безбожних јеретика и осталих богобораца, морала је у своје свештено предање да угради и установи институцију хорепископа. Црква, као брижна мати, породила је и изнедрила канонско предање хиротонисања хорепископа, од стране епископа једне епархије, онда када је у временима борбе за очување вере православне и тиме очување Цркве, било потребно више епископа, чак и на нивоу једне епархије. Хорепископи су, дакле, део предања које је изникло из крваве и дуге борбе Цркве са јересима и јеретицима, када је за Њу најважније и пресудно било изборити се са јересима и јеретицима и осталим гонитељима Цркве“.
    Ово су, најблаже речено, бесмислице. Опростите на тешкој речи, али када појасним, онда ће бити јасно да је мој израз и благ. Нигде ни у једном документу који се бави институцијом хе., нисмо наишли на ово образложење. Сигурно би га неко поменуо. Где је ово Артемије прочитао? Ми прођосмо све каноне, нигде помена да су хе. света инквизиција ПЦ! Црква не може да породи канонско предање, него да следи предање. Црква данас порађа предање? Зашто нас онда оптужују за новотарство? Црква следи предање зато што је оно дато с' више. Наравно да га промишља и креира. Не сипа се као у бунар. Но, ако је институција хе. од апостола, зашто се онда накнадно „порађа“? Ако је институција хе. од апостола, какве су се то јереси по селима проповедале када пре апостолске проповеди сељаци нису чули за Христа? Апостоли су проповедали готово искључиво по градовима. Наравно да нису пропуштали прилику да и у мањим местима, где су пролазили, не говоре о Месији. Но, никакве хе. нису рукополагали да би се ови препирали са јеретицима.
    Поставља се питање: презвитери и ђакони не треба да се боре против јереси? Обични лаици, ткз. царско свештенство, треба да ћуте када им хуле на Господа? Кад су они довољни, зашто би хе. били „инквизитори“, специјалне снаге за борбу против јереси? Логика и текстови нам говоре да Артемије нешто фантазира.
    У позадини овог фантазма лежи идеја да епископски дар подразумева пуноћу свих дарова. Да је неки „супермен“. Довољно је осврнути се око себе и видети да то није тако. Да и они као људи имају посебне дарове, а као епископи су постављени да управљају црквама. Многима је за топлу препоруку да не проповедају. Црква зна за лаике и ниже клирике који су били бранитељи вере. Никакав епископски дар није потребан за то. Максим Исповедник, на кога се Радосављевић толико позива беше обичан монах. Лаик. Ни ђакон, ни поп. А такав стуб православља! И православље преживе без хе.! Са друге стране, немамо ниједно хе. име које је забележено у борби против јереси. Други разлог за ово (да не кажем какво) тумачење, налази се и у „актуализовању“ борбе против јереси, али на то ћу се осврнути касније.
    Владика на литургији рукополаже презвитере и остале клирике. То може да чини сам. Епископа не може сам да рукоположи. Канони експлицитно бране: Епископа треба у принципу постављати када се сакупе сви епископи из епархије. Ако се мора другачије, онда бар тројица нека га поставе, и то кад остали епископи пошаљу сагласна писма. Све то треба и митрополит да потврди (I Вас. 4). Црква одређује да владика бива одобрен од сабора да се не би десило да неки индивидуалац утрчи и онда изазове пометњу. Зато треба консенсус. Не може сваки епископ засебно да рукополаже друге. Тиме се чува црквени поредак. То је био механизам самозаштите. Мало превазиђен, али је још на снази.
    Рукоположење, добијање епископског чина, није магијски акт. Оно се врши у заједници. Не може један владика да га да. То важи и за хе. Не може епископска благодат да се преда од једног владике. Ако је хе. епископ, онда као нужни услов мора да има рукоположење од више владика. Нема пресипања „епископске благодати“ са једног на другог. За то ПЦ не зна. Испада да је Николај поново рукоположен за презвитера!
    Артемије није разумео шта значи хиротонисања хе. од стране „епископа једне епархије“, јер то не подразумева да га један може рукоположити. Не, тиме су се само штитила права надлежног градског епископа, јер су неки прибегавали митрополитима или патријарсима не би ли се домогли чина, желећи да заобиђу надлежног епископа са којим нису могли да се договоре, о чему говори Валсамон тумачећи Антиох. 10. Да је Артемијево тумачење неосновано, види се и из текста IV Вас. 2: Ко продаје рукоположење или произвођење на неку црквену функцију (епископа, хорепископа, презвитера итд.) - а то никако није ствар за продају - нека се свргне, а такође и онај ко је то купио. Посредник, ако је клирик, нека се свргне, а ако је верник или монах, нека се анатемише. Текст каже буквално: „Ако неки епископ за паре рукоположи... епископа, хорепископа“ (Εἴ τις ἐπίσκοπος, ἐπὶ χρήμασι χειροτονίαν ποιήσαιτο... ἐπίσκοπον, ἢ χωρεπίσκοπον...). Ако бисмо читали канон као Артемије, испало би да један епископ може да рукоположи другог. Наиме, овде се не помињу други, а знамо да нужно морају да буду други епископи присутни на епископској хиротонији, јер је то већ успостављено, како видесмо 325 г., а овде смо у 451 г. Не постоји ниједан канон који тврди да један епископ може да рукоположи другог. Антиох. 10 не тврди да само један епископ рукополаже хе.: „А хорепископ се поставља од епископа града од кога зависи“ (Χωρεπίσκοπον δὲ γίνεσθαι ὑπὸ τοῦ τῆς πόλεως, ᾗ ὑπόκειται, ἐπισκόπου). Не пише ни μόνου ἐπισκόπου нити υφ ενός. Да је тако написано, онда би Артемије имао право. Овако га нема. Ова суманута идеја је пала само на памет још матејевцима,[7] грчким отпадницима, али са православним предањем нема ништа заједничког.    
    Све што остаје Артемију је да тврди или да је рукоположио поново Николаја у презвитера, или да за епископско рукоположење није потребно барем тројица епископа.
    Несхватљиво је и следеће: „То је изазвало сушту потребу за постављењем хорепископа, канонски зависног од епископа рашко-призренског у егзилу Артемија, који га је и поставио. Овим чином не вређа се епископско достојанство јер је Старорашка област, поверена хорепископу, владици Николају, заправо простор древне Рашке епархије, која је својевремно била и митрополија, са седиштем у Новом Пазару, а обухвата новопазарску и тутинску општину, док су у условима прогонства њему на управу предати наши верници и катакомбе у области општине Чачак као и у следећим окрузима у Србији: Златиборском, Моравичком, Рашком, Расинском, Топличком, Нишавском, Јабланичком, Пчињском и Пиротском“. Из канона које видесмо, како је Николај хе. кад му је дата бивша митрополија, комад старе Србије са градовима? Када је неки хе. имао власт архиепископа и патријарха? Још се вели како није повређен углед владичански! Како би био повређен кад о овој области ни многи митрополити нису могли да сањају! Можда нисмо обавештени да је Артемије постао свеправославни патријарх? Онда би то имало смисла. Овако, изазива само нагон за...
    После свега прочитаног можемо само да се смејемо над: „у постављању хорепископа Николаја ниједан канон није повређен“.
     
    5. Артемије, завршни чин
     
    Све у свему, ово је једна јако тужна прича. Прича о нашој изгубљености. Залуталости, несналажењу, незрелости. Људи из цркве и политичари не падају са неба. Долазе нам из народа. Занесу се. Направи се врзино коло. Заплету се као пиле у кучине. Немајући довољно љубави ка Богу почињу да мисле само о себи. О свом свету. Како га они замишљају. А то су пречесто уски, скучени светови. Нема светлости, нема Бога, само хипертрофирани его. Као да не желимо да схватимо да је Бог изнад нас. Да га ми нисмо створили, него он нас и цео свет. А ми бисмо да мало уредимо тај свет. Бог није био довољно паметан...
    Артемије прогласи СПЦ за јеретичку, бранитељ канона, све каноне прекрши, тужилац јереси, паде у јерес Донатову и Новацијанову. Сам је био у тој „јеретичкој“ СПЦ у којој су били Јустин Поповић и Николај Велимировић. „Свејерес екуменизма“ је постојала и за живота ове двојице. Но, они нису напустили цркву. Николај је био активни учесник у екуменским дијалозима. Артемије је од те цркве изабран за епископа, као што је од исте и рашчињен.
    Радосављевић би, хипотетички, могао да се позове на каноне Цариградског сабора одржаног у храму Светих Апостола (859 и 861): 14: Епископ који прекине општење са својим митрополитом, и не хтедне да га помиње на литургији, пре доношења саборске пресуде, нека се свргне, и 15: Да се свргну они који прекину општење са патријархом, пре него се донесе саборска одлука. Ова правила не погађају оне, који се пре доношења саборске одлуке, одвоје од епископа који проповеда јерес.
    Артемије пак поступа по овом канону али се лукаво на њега не позива, зато што је канон веома прецизан и онемогућава било какву арбитрарност, јер говори о проповедању већ осуђених јереси: „А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или од Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и откривене главе о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборне одлуке оделили се од таквога епископа, него ће, напротив, бити заслужни части која православнима пристоји“.
    Ниједан српски владика не проповеда филиокве, папску власт у западном кључу, незаблудивост (на страну што скоро сваки мисли интимно за себе да је непогрешив) или непорочно зачеће (мада је било Отаца који су били склони том учењу, па га чак и потврђивали)... О екуменском дијалогу свако може да мисли приватно оно што жели, али факат је да ниједан општи или помесни православни сабор није осудио екуменизам као јерес, док етнофилетизам јесте. Екуменски сабор је био и Флорентински, а тамо је и св. Марко Ефески певао, љубио се са папом... И он јеретик?
    Када су се грчки старокалендарци одвојили од званичне цркве, они су се позивали на овај канон (јер није било великог сабора који би осудио новокалендарце). Само, онда се не разуме зашто се светитељи, Николај Охридски и Јустин Ћелијски, нису одвојили од цркве. Новокалендарство неко може да сматра најцрњом јереси, али то његово приватно мишљење не обавезује никога. Због тога сви они који се одвоје од поглавара цркве који не проповеда сабором осуђену „јерес“, бивају рашчињени по овом канону. Јеретиком би неки од ових необдарених интелигенцијом прогласио и Максима Исповедника и Кирила Александријског јер су исповедали филиокве.
    Артемије би био по овим канонима рашчињен чак и када га Сабор не би рашчинио. Сабор га је пак већ одавно рашчинио. Сви акти које он чини као епископ су ништавни. Чак није битно ни да ли је неко праведно или неправедно рашчињен. Рашчињени епископ може да прибегне вишој инстанци. Артемије би могао, јер видесмо да он каноне не гледа хронолошки него како њему одговара, да тражи од папе да га врати у епископско достојанство. Наиме, Сард. 3: Међусобан спор два епископа, нека се расправи у њиховој епархији. Епископ који је незадовољан пресудом, може да тражи од Јулија, епископа Римског, јер треба одати почаст успомени  апостола Петра, да му се обнови спор, и да назначи епископе који ће судити. Ако пак не може да докаже да је оправдано то што хоће обнову процеса, нека пресуда остане на снази; 4: Не треба поставити на место свргнутог епископа другога, све док Римски епископ не одлучи да ли ће се обновити процес. Црква је апелационо право дала римском папи. Наравно, не само Јулију, него папи као институцији. Зато су њему прибегавали византијски светитељи када су имали какав спор (Максим Исповедник, Теодор Студит, Игњатије итд.). Проблем је што Артемије не може да прибегне папи зато што ПЦ и КЦ још немају канонског и евхаристијског јединства, мада су анатеме укинуте. Папа би могао да замоли патријарха Иринеја, али правно не би могао да га присили да се обнови процес. По логици ствари, апелационо право је прешло на цариградског патријарха. Коначни проблем је што су сви поглавари православних цркава прихватили одлуку сабора СПЦ о Артемијевом рашчињењу.
    Канони забрањују и регуларним епископима да рукополажу у туђим епархијама, односно тамо где су канонски епископи (нпр. Антиох. 22). Наравно да је казна рашчињење. У овом конкретном случају имамо посла само са сектом. Нико не може данас забранити суботарима или пентекосталцима да постављају њихове пасторе. Нико то не може забранити ни Артемију. У древним временима Артемијеве присталице би гонио царски закон, али тога данас немамо. Такође ми је несхватљива и претерана икономија коју је патријарх Иринеј показао према Артемију задржавши му монашки статус. Монашки завет подразумева послушање. Он би морао да буде у неком манастиру где би био на послушању код игумана. По Душановом Законику, одбеглог монаха би заточили у ћелији у манастиру све док не би изјавио да неће више да бежи и да ће ходати само у манастирском кругу. Но, на срећу или жалост, овај закон је данас неприменљив.
    Привео бих и духовит осврт Александра Живковића: „Шта значи прича да је епархијски систем старији од митрополијског или патријаршијског, нијесу ли ови потоњи ваљано кодификовани на Васељенским саборима? Какво образложење на познату ствар да два епископа не смију бити у истом граду, може да пружи епископ Артемије, који по туђим епархијама отвара 'катакомбе', служи итд? По канонима 'страни' епископ не смије ни да бесједи на територији другог епископа, без благослова овог, да се не би показивао 'ученији' пред вјерницима, а, камоли шта друго. Није било мудрости да се епископу Артемију по умировљењу дозволи да духовно руководи косовско-метохијским и рашким монаштвом које то жели, али то не може да буде оправдање за канонски беспоредак. Даље, Артемије се поистоветио са својим 'архинепријатељем' браничевским Игнатијем по учењу да је Први, само онај Први у епархијама. Без Првог у сваком народу и епархијски архијереј да не чини ништа значајније, кажу канони“.[8]
    Приводећи крају овај кратки осврт који није оптерећен нотама и свом потребном научном апаратуром (јер ни Артемијев текст није такав), мада се оне могу додати у неком другом моменту, поменућу још једно Радосављевићево „оправдање“: „Опште прихваћено канонско начело у Цркви јесте да свети канони, будући прописивани за уређење функционисања Цркве у редовним околностима, као такви у пуном смислу и важе само у редовним околностима, када се Црква наслађује благословеним миром“. Када питате Артемија: У ком канону, пријатељу, то пише? -  он ћути. То је његово мудровање. Већ смо видели Василија Великог који за канонски беспоредак не оправдава ни ратно стање! Нека се мени не верује, ни Василију, али имамо и каноне светог Григорија Чудотворца: 2: Да се истерају из Цркве они који, користећи најезду варвара пљачкају, јер помишљају да је то дозвољено у таквој прилици; 3: Треба се сетити да је Ахаров грех погодио цео народ (Ис. Нав. гл. 7), али је његов грех био лакши од греха наших верника, јер је он узео од непријатеља, а ови од сабраће; 4: Нека се нико не изговара тиме да је нашао неку ствар, јер је забрањено да се извлачи корист из нађеног, како од онога што се брату загубило (Пнз. 22, 1-3), тако и од непријатељевог (Изл. 4, 5).
    Црква је стално у рату. Живи је организам. Када нема „мученика у крви“, има „мученике савести“. Духовни рат је непрестан. Канони су оружје. Због тога нема ниједног канона који би потврдио њихову суспензију у ванредним околностима. Наравно, канони нису догмати, подложни су мењању зато што се односе на дисциплину и очување поретка у цркви. Да се онемогући анархија, коју управо Артемије и његови следбеници желе да уведу, не сећајући се Кипријанових речи да ни мученичка смрт не може искупити грех раскола, или: Ко квари каноне, поквариће њега Бог.
    Артемије прибегава провидним софизмима у својој егзегези канона, а није ни први ни последњи. Невероватне ствари могу пасти софистима на памет. Нпр. у канону 91 Василије Велики каже: Не сме се узети новац да би се неко рукоположио, јер је то продаја благодати. Софистичко је правдање неких који кажу, да не узимају новац за време рукоположења, него после, јер је узимање узимање, ма кад да се обави. Тако видесмо и Артемијеве софизме када тврди да један епископ може да рукоположи хе., да су ови настали из потребе да би се борило са јересима, да се канони суспендују у ванредним околностима, да је његова епархија католичка црква (то је свака евхаристија јер конституише цело есхатолошко Христово тело, али није таква ако је ван општења са осталим ПЦ), да се не вређа епископско достојанство јер је Николај рукоположен за село Лозницу (а фактички делује на подручју које је веће од многих древних митрополија, и које обухвата градове).
    Артемије неће да чита хронолошки каноне јер му то не одговара. Наиме, наредни канони поништавају претходне или их надграђују. Тиме се види да је институција хе. укинута (како урадише византинци), трансформисана у викарног или помоћног епископа, односно да је фактички сведена на презвитерску улогу. Зашто Артемије не чита хронолошки? Не одговара му јер у свом софистичком уму хоће да из чињенице да је хе. епископ узме да му да да рукополаже презвитере и ђаконе (што је канонима укинуто). Онда ће са њиме и да рукополаже друге епископе, све правдајући овим перверзним тумачењем канона. То је све тешко иживљавање над канонским поретком цркве. Но, може му се. Наравно не по црквеном закону.
    Могао бих да помогнем Артемију. Он може да се позове на апостолску праксу (Марко јеванђелиста) александријске цркве где су презвитери рукополагали владику, који се звао најпре баба (у преводу ђед), а после папа. Но, ни Север Антиохијски, један од најумнијих јеретика, није отишао у овакво „резоновање“. Казао је: јесте да је древна пракса александријске цркве била да епископа рукополажу презвитери, ми се пак морамо држати нових канонских одредби, никејског сабора, који одређује да најмање тројица епископа рукополажу другог. Дакле, Артемије има елегантније и интелектуално поштеније решење: ванредна је ситуација, нека презвитери рукополажу владике! Па ни св. авва Пимен, када су му дошли неки који су одбили да буду у заједници са александријским папом, говорећи да је овај јеретик јер је и рукоположен од презвитера, није осудио александријску праксу (Apophthegmata patrum, Abba Poimen 77, PG 65, 341B)! Још да приметим, александријска пракса је исправнија јер сабор поставља епископа, а не један.
    Сада и мени може да падне на памет идеја: рани епископи су били жењени све до одлуке трулског сабора, мада су и касније постојали, да узмем двојицу-тројицу презвитера или рашчињених владика па и мене да рукоположе за владику! - Није ово смешно, ово је жалосно. Јасно је да је неканонско рукоположење које је Артемије обавио, као што ни Николај не може да рукополаже презвитере и ђаконе, па све и када би био канонски хе. Но, гледајући како бивши епископ размишља, онда је све могуће: Хајде да се играмо цркве!
     
     
     
    О. Зоран Ђуровић
     
    Рим, 29.04.2015
             
             

    [1] Текст образложења је пренело више медија, а имамо га и на „Стању ствари“ (СС): http://wp.me/p3RqN8-4gm. Текст је насловљен: „Р еч о хиротонији новопостављеног хорепископа Николаја старорашког и лозничког“.
    [2] З. Ђуровић, Црквени канони. Синопсис, Београд 1997.
    [3] I Вас. - I Васељенски
    IV Вас. - IV Васељенски
    VII Вас. - VII Васељенски
    Трул. - Трулски
    Антиох. - Антиохија  
    Анкир. - Анкира
    Неок. - Неокесарија
    Сард. - Сардика
    Лаод. - Лаодикија
    Вас. Вел. - Василије Кесаријски (Велики).
    [4] О преласку са презвитерског на монархијански модел управе Црквом, видети: M. Simonetti, Roma cristiana tra vescovi e presbiteri, in Vetera Christianorum, 43 (2006) 5-17; id., Presbiteri e vescovi nella chiesa del I e II secolo, in Vetera Christianorum, 33 (1996) 115-132; A. Viciano, “Vescovo”, in Nuovo Dizionario Patristico e di antichità cristiane, a cura di A. Di Berardino, Genova-Milano 2008, pp. 5584-5593. J. Zizioulas, Épiskopè et Épiskopos dans l'Église primitive: bref inventaire de la documentation, in Irénikon 56 (1983) 484- 502; R. M. Hübner, Die Anfünge von Diakonat, Presbyteriat und Episkopat in der frühen Kirche, in A. Rauch - P. Imbof (eds.), Das Priestertum in der Einen Kirche, Aschaffenburg 1987, 45-89; J. Neumann, Bischof  I: TRE 6 (1980) 653-682; Damiano Spataru, Sacerdoti e diaconesse: la gerarchia ecclesiastica secondo i padri cappadoci,  [Claustrum 27], ed. Studio Domenicano, 2007.           
    [5] „ХLIII. 1. Апостоли су постали благовесници нама од Господа Исуса Христа, Исус Христос је послан од Бога. 2. Христос је, дакле, од Бога, и Апостоли од Христа; обоје је, зато, било према добром поретку од воље Божије. 3. (Апостоли), опет, добивши заповести и испунивши се увереношћу кроз васкрсење Господа нашег Исуса Христа и потврђени речју Божијом, са пуноћом Духа Светога изишли су благовестећи да ће Царство Божије доћи. 4. Проповедајући, пак, по земљама и градовима, они постављаху првенце своје, опробавши их Духом, за епископе и ђаконе оних који буду поверовали. 5. И то није ново, јер је из давних времена написано о епископима и ђаконима. Јер овако вели Писмо на једном месту: Поставићу епископе њихове у правди, и ђаконе њихове у вери".
    [6] Каноне наводим по мом синопсису, јер би било некомотно наводити их све текстуално. Но, свима су доступне збирке у преводима на српски (Милаш, Јевтић), као и на другим језицима тако да их лако може наћи и упоредити. Све сам упоредио са грчким текстом да не би било неких мањкавости, а коментаторе, као што је Валсамон, имамо на изванредном руском сајту: http://www.agioskanon.ru/.   
    [7] http://oodegr.co/oode/biblia/Sxisma_Zilwtikou_Palaioimerologitismou/2_1_10.htm
    [8]http://stanjestvari.com/2015/04/27/%D0%B5%D0%BF%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%80%D0%BF%D0%B8%D0%BA%D0%BC-%D1%83-%D0%B5%D0%B3%D0%B7%D0%B8%D0%BB%D1%83-%D1%85%D0%B8%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%85%D0%BE/


    Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...