Пријатељски

Sveti Sveštenomučenik Jovan santakruski Sveštenik Jovan Karastamatis rođen je u Grčkoj, na Androsu 1937. godine. Još kao dete želeo je da služi Bogu jednog dana, kao sveštenik. Sa dvadeset godina preselio se u SAD gde je upoznao svoju buduću suprugu Anastasiju, sa kojom se oženio u Blagoveštenskoj katedralnoj crkvi u San Francisku. Bog ih je u njihovom svetom i jakom braku blagoslovio sa dvoje dece – Marija i Fotije. 1971. godine Jovan je rukopoložen za sveštenika u crkvi Svetog Preobraženja na Aljasci, zemlji svetog Germana aljaskog, gde je služio kao paroh. Zatim je služio u crkvi Svetog Đorđa u Vankuveru, u Kanadi a nakon toga u parohiji Svih Svetih u Keninsburgu, Pensilvanija. Zbog nepogodne klime, otac Jovan i njegova popadija sele se nazad u Severnu Kaliforniju, 1979. u novoosnovanu parohiju Svetog Proroka Ilije, u Santa Kruzu. Ljubav i revnost za služenje Hristu oca Jovana, inspirisali su vernike njegove parohije. On nije bio orijentisan samo na parohijane grčkog porekla, svoje zemljake, već na sve ljude svog kraja u kome je služio. Naročito siromašne i studente obližnjeg Univerziteta. Crkva Svetog Ilije je u samom centru grada a otac Jovan se držao svog pravila ''otvorenih vrata'' kako bi bio u mogućnosti da pomogne svakom kome je pomoć bila neophodna i da odgovori na bilo koje pitanje. Služio je Svetu liturgiju na grčkom i engleskom jeziku kako bi pomogao svim svojim parohijanima da ne samo slušaju Svetu liturgiju, već i da je razmeju. Sa svojom dubokom hrišćanskom ljubavlju jednom je zapisao sledeće reči o jednostavnim ljudima, koji iako odbačeni od strane sveta ostaju odani Hristu i prate glas u svome srcu: ''Vidimo ih usamljene u masi ili kao one koji su pustinjaci dok oni postaju simbol Istine i svetionici hrišćanstva, moleći se za mir i bratsku ljubav na zemlji.'' Kroz borbu sa strastima koje nas odvajaju od Boga otac Jovan je pisao: ''Mi puštamo same Njegove životvorne energije da ispune naša srca radošću, kako bismo zadobili potpunu slobodu.'' To je i propovedao svojim parohijanima. Govorio im je o ljubavi prema Hristu i o životima Njegovih voljenih Svetitelja, nadajući se da će na taj način ukazati na stepen svetosti koji čovek može zadobiti na Zemlji, zadobijanjem blagodati Svetoga Duha. Sveti rad oca Jovana koji je dovodio duhovno siromašne amerikance ka Svetlosti pravoslavlja, nije ostao neprimećen i od našeg starog neprijatelja. Nekoliko meseci pre njegove mučeničke smrti, neki okultista oskrnavio je crkvu paganskim i satanskim simbolima. Kada je to otkriveno, otac Jovan je ponovo osveštao crkvu. U narednjim mesecima otac je primao anonimne pretnje, ali ga to nije pokolebalo u služenju Hristu i narodu Santa Kruza. To ga je učinilo još odlučnijim u svojoj službi. Govorio je: ''Dok god moje oči imaju suza, propovedaću Hrista i pravoslavlje.'' Kroz oca Jovana presveta Majka Božija slala je blagoslov crkvi Svetog Ilije. Tokom jedne svoje posete Grčkoj, sa svojom porodicom, otac je obišao manastir Svetog Nikole na ostrvu svog rođenja, Androsu. Ovde je posetio svog duhovnog oca, avu Doroteja i sa njegovim blagoslovom vratio se kući sa nekoliko sadnica ljiljana Panagije – Majke Božije. U hrišćanskoj tradiciji zna se da su ljiljani obično oslikani na ikonama u ruci arhangela Gavrila, koji ih daruje Majci Božijoj na dan Blagovesti. U manastiru Svetog Nikole, stabljike (lukovice) ovih ljiljana koji su tu godinama, nekada procvetaju na praznik Uspenja Presvete Bogorodice. Kad su se vratili u Santa Kruz, otac Jovan je rekao svom sinu Fotiju da zasadi pomenute sadnice i da ih zaliva samo Svetom Vodicom. U maju 1983. godine, nakon što su ljiljani procvetali, otac Jovan je ubrao jedan cvet i postavio ga kod ikone Majke Božije u svojoj crkvi Svetog Ilije. Cvet nije uvenuo iako nije bio u zemlji i nije bio zalivan tri, četiri nedelje. Nakon što je cvet počeo da vene, otac Jovanje zamolio ženu da ne uklanja uvele latice cveta već da ih ostavi sa stabljikom iz koje je uskoro ponovo procvetao novi ljiljan. Novi ljiljani su cvetali u narednim mesecima sve do zime 1983/4. Pre mučeničke smrti oca Jovana, dogodile su se tri čudesne stvari. Prvo, jednu nedelju pre njegovog stradanja, procvetali ljiljani su svi uvenuli i više nisu ponovo cvetali. Drugo, ikona Majke Božije je proplakala i tragovi njenih suza i dalje se mogu videti na njenoj ikoni. I treće, na tri uzastopne nedelje pre njegovog mučeništva, tokom božanstvene liturgije, dečak u oltaru prilikom davanja tople vode ocu (za pripremu svete evharistije) video je neobičan fenomen. Lice oca Jovana je sijalo. Otac Jovan mu je zabranio da ovo otkriva drugima. U subotu veče 18. maja 1985. godine otac Jovan je bio sam u crkvi, pripremajući besedu za naredno jutro. Njegova supruga bila je u Južnoj Kaliforniji u poseti njihovoj ćerki koja se bila nedavno porodila i rodila njihovo prvo unuče. Malo pre ponoći, jedan ili više napadača ušlo je i nasrnulo na oca Jovana i nanelo mu ranu nožem. Tokom borbe otac Jovan je ozbiljno prebijen i na kraju ubijen jakim udarcem u glavu. Njegov sin koji je prethodno večerao sa njim te večeri, stigao je u 01.30 sati posle ponoći u crkvu gde je porodica živela. Van njegove kancelarije video je beživotno telo svog oca, i na zidovima mučeničku krv. Treba pomenuti da postoji i jedna fotografija (ispod ovog teksta), na kojoj se vidi otac Jovan koji drži u ruci krst upravo na mestu svog mučeništva, koje je na taj način i predskazao. Nakon svog upokojenja Sveti otac Jovan se javljivao mnogim vernicima i pokazao se kao moćan zastupnik pred prestolom Božijim. On je isceljivao, tešio i utvrđivao verne u veri u Hrista, baš kao što je to činio i u svom ovozemaljskom životu. Ovde ćemo pomenuti samo jedan takav slučaj. Kad je ava Dorotej, duhovni otac Svetog oca Jovana santakruskog, čuo za njegovo mučeništvo, pisao je protinici oca Jovana da mu pošalje njegove svešteničke odežde koje je nosio kad su zajedno služili na praznik Svetog Doroteja u manastiru Svetog Nikole na Androsu, 1981. godine. Vreme je prolazilo a on nije dobijao odgovor od porodice oca Jovana. U noći četvrtog juna u manastiru Svetog Nikole, trajalo je svenoćno svetogorsko bdenije u čast Svetog Atanasija atonskog. Kako je mnogo poklonika iz Atine prisustvovalo bdeniju i kako se bdenije privodilo kraju, manastirska zvona su počela da zvone sama od sebe, u svečanom tonu. Nakon što su zastala na kratko, ponovo su počela da zvone tako harmonično da je svako od prisutnih ostao zadivljen. U strahopoštovanju verni su počeli sa čitanjem molebana Svetom Nikoli očekujući da će se dogoditi neko čudo. Tog jutra ava Dorotej je dobio poziv od Marije, ćerke oca Jovana, koja je došla u manastir naročito da bi donela svešteničke odežde oca Jovana. Donela ih je u manastir dočekana sa radošću od strane svih prisutnih poklonika. Zvona su zvonila u manastiru tog jutra tačno u trenutku kad je brod, koji je prenosio odežde sveštenomučenika, uplovio u luku. Iako otac Jovan nije zvanično kanonizovan kao svetitelj, kao što smo videli on je zaista sa Hristom u Njegovom Carstvu. Danas verujući mogu posetiti grob Svetog oca Jovana gde je sahranjen sa svojom suprugom protinicom, na grčkom pravoslavnom memorijalnom parku u San Francisku. Tropar (glas 1): Svetilo Novog Sveta i izdanak Androsa, slavu sveštenomučenika, poštujmo Jovana zaklanog u crkvi za Hrista, koji se pokazao u Santa Kruzu i koji zove sve pravoslavne da vapiju: slava Hristu koji te je proslavio, slava Njemu koji te je ovenčao svetošću, slava Njemu koji te je pokazao kao čudesnog zaštitnika svih naroda.