Jump to content

Hadzi Vladimir Petrovic

Члан
  • Број садржаја

    1925
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    11

Posts posted by Hadzi Vladimir Petrovic

  1. Потпуно сам збуњен, па ти овим оправдаваш бившег артемија? И при том правдаш оно што је марко рекао потпуно супротно ономе што сам ја написао а ти се сложио? Ја стварно немам проблем што се тиче раскола, да не би исповедао правилно своју веру, мене овако неуког ти сада потпуно збуњујеш, јер ти кажеш цитирам: то кад овако кажеш испада да немамо никакав проблем, а имамо проблем 1000 година,

     

    Мени сад такође није јасно шта ти желиш да кажеш, за мене јесте проблем настала велика шизма, такође је проблем како да се преавазиђе, мени је још проблем и начин тог превазилажења у смислу да оно буде славно и истинско, а не унијатско жумберечко и новоусташко, каквих смо све имали покатоличавања да набрајам, такође за мене је и артемије проблем, што не значи да све што је рекао или говори тотална глупост, ипак он је преводио оног платоничара коме сад адресирају разне егзистенцијале.

    Волио би да сам оправдо и Папу и Артемија и исцјелио оба раскола, али ја заиста невидим чиме...

    проблем су те коруптивне визуре, јели звјездаш или партизановац просто им неиде у вуглу да неко није навијач, људи строго профилсани

  2. Душо, само потврђујеш да сам имао право кад сам ти рекао да ове ствари нису за тебе. Како када би неко тражио од мене да му радим интеграле и сл. Потврди такође да си већ био банован, лепо исповеди да си из артемијеве секте, није фрка. Расправе нема јер нема ни предуслова. Немаш никакве школе. Вама и овако отворено мора да се каже. Не смарај више.

     

    Оче Зоране, немој да се љутиш, али код тебе ми сад а ни раније нисам примјетио снажну аргументацију, стално ми говориш ја сам Баја а ти синко поима немаш, а онда ме нападаш са неке квазидеолошке стране, неклањаш се богу, сад ево навалио да да ти признам да сам из Артемијеве секте, лоша ти је логика. Ко неки језуита, сад ја требам да се правдам и док се неоправдам крив сам. А на моја запитавања и заговарања немаш других одговора, него овако како си писо, ето то си показо и то је неко свједочанство, ти си борац који притајен чека, а онда излети и енерично испуца аргументе, покаже своју ћагу, прогласи побједу и прекине дијалог, бујрум, можете да ме банујете

    Samo malo ovde mi treba, jedna svetlost. Христос се не проналази само у питању Ко? него и Шта?, је. Ако се већ Христос не може познати, без заједнице Тела и Крви, како га другације проналазити ван Јединства, које се очигледно огледа тек после преломљеног Хлеба, дакле после Евхаристије. Да, напоменем мисао која ме на овој теми уредно прати и чека, да је напишем а она сведочи, да су Апостоли по вољи Божјој силазак Светога Духа, чекали у потпуној заједници и да пре тога нико није рекао имам Христа одох ја на Пут а Свети Дух као свемогући, ће ме већ начи. Тако се родила Црква, такво Јединство је рођено по вољи све три Личности Свете Тројице. То је једноставно рођење и ту нема назад, поправке исправке западно богословје источно богословје артемијево богословје, наша наклапања мамине сузе, татина заштита.... бла бла бла, где већ све то може да оде....

    Ма све се ја то слажем није проблем, ефхаристиско оваплоћење итд.  Ито је ок кад гледаш идеално - теолошки, али ајде да примјенимо то ситуационо на проблем јединства са католочком црквом, односно начин тог јединства, то кад овако кажеш испада да немамо никакав проблем, а имамо проблем 1000 година,  можда отац зоран има решење тог проблема, можда сам ја олако проблематизово о врстама јединства, да није свако јединство то о окоме ти говорис, јер би онда имали једну свету... и неби било стање какаво је сад у свјету и међ заједницама

  3. Mogose li Apostoli, da svedoce Hrista posle tajne vecere a da se ne okupe ponovo Hristu na pomen u evharistiji?

    Јасно да не, јер тек кад преломише хљеб они га познаше, ако сам говорио о разликовању свете Тројице и ефхаристије нисам рекао ништа ни против кога.

    Што се тиче аве Зорана Ђуровића, надам се да ми се опет не намеће као духовник и морам да поменем да је у прошлој нашој расправи био заштићен од мојих одговора институтом админстратора. У својој категоризацији мене може да постави гдје му је воља, а ја ћу да размишљам колико ми је то релевантно, када сам прочитао

    Ти му се не клањаш, као што то ни Артемије не чини.
      помислио сам да није дао себи за право да говори о мени.
    То ми верујемо. А ти и Артемије можете да не верујете
      па опет ово, лично мислим да је ово испод појаса, јер могу и ја да кажем ти и Артемије!
    Кажеш да се без евхаристије може, јер некад није постојала
      гдје ја то кажем? 

    Ја сам говорио само о поистовјећивању и разликовању, да једно неискључује друго, можда ја незнам да пишем, али људи знају да читају.

    Само немојте да долазите да нам причате ове перверзне хуле и да нас правите будалама. Оставите нас на миру да се причешћујемо са Господом на литургији, а ви га јурите по небу и земљи...
      И ово за перверзне хуле је вјероватно Оче на моју адресу?  Шта је ту перверзно и шта хула и на кога? Мени се чини да се ти жестиш на мене без везе, а да те оставим да се причешћујеш без мене нећу
  4. Што се трче ових помњаних дружина баје патка, орлови рано лете и тако то, то нису неозбиљне свари,  у протестантском добу у којем живимо роман је оно што окупља заједницу, отуда Ћосић отац нацје, основно раскол на српскоме црквено-народном бићу је раскол на љевици између Ћосићеваца и Ћопићеваца, е сад можда ово изгледа теолошки ирелевантно...

     

    У крајњој линији постоје само двије врсте заједнице, она која гони жртвеног јарца и она која је у жртвеном јарцу познала Христа.

    Дакле ми се окупљамо или на некога ко је фуј, да га гонимо и бацимо дрвље и камење или у љубави,  односно Христу који је једини кадар да у своме тјелу уједини, кажем смјело ако постоји неки други у коме је могуће јединство, онда нам Христос и није потребан.

    Народно гледано, ми босанци то знамо, хрвати и муслимани се брзо сложе, а срби тешко, каже Радован Караџић није лако србима бити пресједник, свако је пресједник илити сваки је Папа. То није тек тако, гледно пословно једно је мануфактурна организација а друго бенд или група стваралаца у јединству, нема теже ствари, а то је јединство у дарова, јединство харизми и хармонична кретња, то је српски култ-уролошки концепт и то је и у теорији врх, Сљедити једног харизматског вођу је пра-историја, али лакше се организује, ја сам ово поставио широко, па изволите.

     

    Све у циљу "артемијеве бриге" и подвлачећи да се у ефхаристијско заједничарење са папом може ући и унијатски, и уз изражавање сумље да је за сад могуже ући а да не страда Наш Црквено- Национални идентитет.

     

    Пеђа Ристић каже кад су их хапсили комунисти - Медијалу, а то је била дружина која се спонтано окупљала бавила се математиком и ишла у цркву, најтеже им је било кад их питају ко те је заврбовао? (иницирао) а ови нису знали шта да кажу, јер просто су сретали по граду и некако је све само кренуло, комунистима просто није ишло у главу да може неко друштво (организација, заједница) "сама" да се окупи. То је слика православлја. Сад све се промјенило, као нико није био комуниста, а медијала је историја - баштина. Просто природу заједнице одређује врста јединства, е сад:

     

    Милане Николићу, поштовани,  сложићеш се Зизијуласом да је истина истина једне заједнице, дакле не једна, мада ако питаш Ничеа нема никакве истине... али ако постоје двије истине, дакле и историје, ја те молим када будете правили од те двије једну да радите то поштено, да моја истина нестрада, али боље да се нађемо код Ничеа

     

    Оно секташко јесте једнодимензионалност једне или пет истина. Не може тако како сте кренули, јер поистовјећиванје неискључује разликовање, о томе сам опет расправљо са Игњатијем, јесте црква епископ, али и није. Јесте Епископ Христос али и није и то на много начина јесте и на много није. И тако даље јесте ефхаристиа, али и није.

    Исто Атремије мисли, ако је Христос установио литиргију да литургија не установлјава христа, као да ствари немогу да теку двосмјерно или да се посматрају са различитих страна, њега међутим мислим буни благодат која се давала и прије установљења ефхаристије.

    А мислим хоће да каже да је ефхаристја пренаглашена и да јој се даје мјесто које јој неприпада, као рецимо католичко поклоњење даровима ,  објективзација харизми... је сад постало поклоњење литургији

    Дакле онако како је рекао Артемије да се од саме Ефхаристије прави Бог, за то нас оптужује, а он није неки баја патак, јер Бог и ефхаристија нису апсолутно поистовјећени, било је врјеме када није било ефхаристије, јер није било ни свјета ни оваплоћења, ок можда је и предвечни савјет нека пра слика ефхаристијског дијалога, али недостајеу неке ствари које данас имамо, дакле јесте и није. У поретку ефхаристије није свеједно ни гдје су света Трпјица и које су им "службе" и иако им свака слава и част, ипак их треба разликовати, као и службе, неприпада Оцу и Духу да су се оваплотили, и тако даље. Нити припада литургији то што припада Светој Тројици...

    Артемије тврди да смо ми од литурхији направили идола, а идола можемо направити од било чега па и самога Бога. А то је опет поредак икона и поклоњења, неприпада попу што припада владици, а владици неприпада оно што припада Христу, а Христу непипада оно Што припада Оцу. међутим кад ја припадам попу ипак припадам ....

     

    Од невиђења до: ла кановски појам личности као структуте компекса егзистенцијално зависан од онтолошке заједнице која се вузглављује у једном и себе разумјева као Цркву

  5. Misliš, VO vremja ono. P.S. Kakav golub, kakvo ladjenje?

    Ма то је моја дневна шала на рачун капа, надам се дозвољена, пошто сам од раније због капе на мјерама, а ти си истрениран знаш гдје треба стати и шта није за причу, ауто цензура, тако да мислим да си се повуко јер да си даље аргументово о оном платоничару навуко би јаде и дао аргументе страни коју мислиш да не заступаш јер си се олако орјетнисо.

    Мало причамо , мало не причамо, мало смјемо мало и не, да не би пали у немилост, а милост забога из само једне тачке исходи? И то створена, апстрахована монетерно. Па ти буди глуп и пјевај пјесмице.

    Ништа, враћам се на тему, односно на Артемојево питање, Да и то наша црква мјења свој идентитет, дали лута и дали се губи?

    Без икакве шале то је могуће, Цркве пропадају из које год перспективе да гледаш, такво нешто није немогуће, ето Артемије је пропо, за њега СПЦ се потреса, а он стамен стоји, Католици отпали, Православни шизматици.

    На личном плану, у мојој улици у Сарајеву неки су се покатоличили, а неки потурчили гледо сам то. Заиста и човјек може да се изгуби.

    И није свеједно да ли у јединство са католицима улазим уносећи себе и своје у пуноћи или се унијатим и превјеравам?

     То је централно питање, питање врсте и поретка јединства, ако неко то да разматра, али до краја.

    Градоначелник Цариграда је пророчки рекао да више воли да види турску него латинску капу, ето опет ја о капама.

    Можда су те теолошке финесе теже схватљиве, али ја у Рим хоћу са својим мученицима па ако могу да ме приме бујрум, а ако ме пут води кроз фра Алојзија блаженог ја нешто немам филинг.

  6. Strogo uzevši, apostola Pavla mnogi sveštenici i vernici i jesu odlučili od crkve tako da vam konstatacija nije nimalo naivna. Doduše, nisu to učinili zbog viđenja

    Просвјетли и нас јели одлучен као јеврејски шпијун, Такође те молим да ради свију нас објасниш како то могу вјерници и свештеници да одлуче апостола и када то сви сабори пропусте да учине. Такав институт некад као да је неопходан, а формално је далеко оштрији од стидљивог Артемојевог нећу ефхаристијску еклисиологију јер не смјем у једнство са Папом.

  7. Можда преозбиљно схватам Атремијев проблем, али иам потенцијала за бригу, како он сам каже православље како га већина народа познаје, неке уважене Владике мисле да ће тај проблем трајати, можда и овај пут насумице вучем парелеле које неби могле да стоје, али хоћу: Осудили смо ми и католике и они сад па сад гледамо како до јединства, можда многи мисле да је Атемијев раскол ако се уопште може тако звати, већи проблем од јединства са католицима и превазилажења хиљадугодишњег јаза, али мислим да је то најивно јер многи су се много и свакако трудили и мислим да је више пута успјело само што није успјело да заживи.

    Западна еклисиологија по дифолту размишља о спровођењу акције кроз епископа и неку помирљиви теорију, наша Црква има ту димензију али можда и неке друге са којима католици неумију да рачунају да кажем богумилску, богомољачку ка којој скреће и многопомиљани субјект. Постоје озбиљни људи који мисле да је поред све добре воље јединство међу Нама немогуће јер се ради о различитим геометријама односно свјетовима, као и да на једном дубљем плану раскола нити је било нити може бити.

    Сад кад гледам као се изводе радови, методологију немам оптимизам. "Мислим" да би ми православни легално ушли у заједницу са Римом треба то да урадимо као Сабор, добре воље и то у својој традицији као црквено народни Сабор, а пошто је Ватикан држава и као држава али то је за нас небитно. Међутим због већ поменуте перспективе иде се на сабор Архијереја, а то лако може да са друге стране народни сабор - богумиле, богомољце, Артемија са друге стране и давало је у историји, и заиста се питам колико је озбиљна фирма Ватикан кад не може да сконта и уважи овакво црквен-народно биће у својој природи, Ако није у стању да уважи онда они још нису спремни да нас прихвате у нашем црквено-народном идентитету, ако желе да га промјене на муфте онда су глупи и поцјењују нас, тако да Артемије има теоретски потенцијал прикупљања богу-милих димензија овог напаћеног народа, наравно Ви ово занемарите и држите се само цркве као епскопа. По мени кога свакако нетреба узимати за озбиљно оно што би био идеалан и можда једини могући пут би било најприје наше црквено-народно сабрање у Жичком духу, или како су то називали национална обнова, буђење. Може и деокупација и из те позиције дијалог са свима, а не овако договарамо се а ја у шахту или гепеку.

  8.  Добро онда да одлучимо апостола Павла од Цркве јер су га виђења увела у њу, иако је он апостол нас незнабожаца, то што су се многи преварили у таквој врсти опита и што нам је можда све то непотребно и што може и без тога, то не значи да се многи нису преварили у Епископу, ритуалној раднји или у властитом тјелу, природи, могли би да се цитирамо до сутра разне свете.

    У теоретском сусрету српске Цркве са Римокоатоличком ваља напоменути да наша црква има од 0.5-2.5 факултета а римокатоличка на хиљаде, то ако Артемије неуспјева елоквентно да опише шта га сврби, не значи да је свраб безазлен, посебно ме растужило што је  усвојио термин онтолошки идентитет Цркве, могао би да се настви "Фундементална Теологија", фундаментана онтологија, фирер као носилац битка,  па да се види шта ко дође коме и да ли се и католичка и  православна теологија напајају ван својих конфесионалних оквира.

     Црква као фундаментална онтологија - е то је тек рад... али нама су за теме фундаменталне онтологије ирелеванти аутори као што је Хајдегер имамо ми своје Платоне

  9. Љепо је кад смо склони шали, духовитост-душевност-духовност , али треба се замислити колико се често душевност мјеша са духовношћу, "православље како га већина нашег народа препознаје",  Међутим сасвим одбацити "виђења" значило би одбацити велики дио традиције заједно са "дрогом", међутим нас наркомане добро фурају егзистенцијалистички радови или било шта друго, утопија је просто неопходна.

    Апостол Павле је постао апостол виђењем и до сабора никог мислим да није ни видио. Ипак су се он и Стјена нашли.

    Разне концепције јединства, (а ако смо се сложили да је у томе проблем, било да је у питању јединство са римом или јединство несретно назване српске Цркве) дају различите Христове, угрубо: овде су се сукобили разоваплоћени лебдећи утварни или ајде вазнесенјски Христос и Христ Цар и Архијереј.

    По моме надасве убогом суду обадвије концепције су натегнуте али их је Црква некако трпила, можда је врјеме да се са тим стане. Овај "Вазнесенјски" ради за "народ" а овај други за "викара".  Овде би мало радости могао да унесе свети Симеон Нови богослов са свијим Христом и антрополошким оличавањем дарова.

    Просто Црква је богата традицијом , космос као литургија - Црква - Христос, али то још незначи пантеизам, нити је чињење части епископу обавезно клирликализам, нити су виђења обавезно психофренија и шизоделија.

    Кад би тек кренули о Духу Светом, за неке то значи баш бити унешен у "виђење " (ствари онаквих какве јесу), а за неке првенствено крштење и преимућство, а једно без другог као да може...

    Олако се прихватамо једне мјере, многе су мјере, а у њиховом поретку треба размишљати, као и о послједицама,"  јединство у цркви епископу" на помјесном нивоу нужно испостваља цркву у смислу возглављјивања у папи. Да ли је ту епископ мало пренаглашен за укус? Да ли развој христологије потискује неке пневматолошке аспекте, Да ли трпи трпи тријадологија у наглашавању монархије. Да ли можемо да ступимо у јединство са католицима тако што ћемо изградити неку теологију-идеологију или нам је неопходно покајање, да не говорим о њима?

    Ми у се у овом суђењу мјеримо и поводимо за Сабором и то нам је дужност, али то никао незначи искљичивање нашег расуђивања и сљепу послушност, оне који воле да заговарају такбе концепције волио бих да видим код неких од скоро смјењених епископа како опробавају ту концепцију.

  10. sve Vam mogu reci mirno mene niko i onako ne uzima zaozbiljno

     

     Код Атремија /Артемита присутан  је "платонистички нанос" који се често поистовјећује са вјером, а евидентан је бар од посланица апостала Павла и један такав приступ је дио овог проблема, са друге стране Артемије је у праву када код "ефаристиске еклисологе"/ новотарца, екумениста, папежика указује на егзитенцијалистичке и персоналистичке елемете, но то зу заиста филозофски или боље рећи псеудофолозофски спорови који сами по себи не би требало да могу произвести овакву врсту проблема.

    Такође утицај државе, укључујући и Ватканску не би по себи могао има овакву посљедицу, али интереси су евидентни и понекад изгледају различити.

    Моје мишљење ја да се Артемије ослања на Христа, онако како га он замишља или му се можда као Павлу јавља у виђењима и таквог Христа (утварног) претпостваља Христу оличеном у његовој некадашњој сабраћи или су му се та два вида више из неког разлога не преклапају, и непоклапају.

    Чињеница је таође да је "богословље" какво је Артемију предано доживјело извјестан "развој" који он пак доживљава као декаденцију и отпадање од отаца.

    Нема сумље да тријадологија, еклисолиогија, христологија како се оне развијају у Митрополита-без цркве погодују зближаваљу са Римом, и по својим корјенима а и по суштини, да не побрајам све приговоре осврнућу се само на оно што приговара Атремије: Да је јединство цркве у литургији замјенило јединство у Христу ту имамо још и јединство у епископу, као јединство у вјери на коме он инсистира- до јединства у Духу Светоме или Тјелу. У поретку тих јединстава лежи наш проблем уколико је уопште богословски.

    Можда су за некога само неважне финесе, као што је и исхођење од Сина за неке само финеса, а прави су узроци политички, али ако је тако онда такву закономјерност треба примјенити овде, али то би нас довело близу мишљења да се за потребе јединства фабрикују теорије, а то опет најамнички приступ.

    Као што каже отац Сава није ово први пут, тако да постоји извјесан канон раскола да се расколници даље раскољују, само овоме не знам ко се смије.  Атремија су сви осудили, он каже ван процедуре, остављен је Господу и нема ништа са Црквом, остварио је идеал монаштва који није друго него бити издвојен, не бити у заједници а ипак то Бити. Ми смо га осудили, остаје још Бог. А ми остајмо једни другима да се Сабирамо и помало крвимо.

  11.  Ајде да поставимо ствари економичније, просто мени се чили да се онтологија субјекта какву прокламују "православни персоналисти" Зизијулас, Игњатије... понекад издаје за теологију и је често исповједање таих филозофских ставова код  " новотараца"  готово исповједање Вјере. 

    Такође "старотарци" идеје платонизма често исповједају као свој ортодоксни кредо.

     

    Мослим да је један дио "страначких" трвења у Цркви изражен и у оквиру оваквих филозофско-теолошких аргументација и на том пољу има мјеста за рад и превализалижења, док у стварима које су спољне цркви као интерси државе и инославне мијсије тешко се можемо добру надати.

     

    Или чак, увјек тамо i и увјек када, се појављује филозофија да прикрије недостатак теологије, ради се интересу државе или инославне заједнице маскираном у вјеру?

  12. Рецепција Хајдегеровог чланака Теологија и Онтологија

     

     

     

    Мисао да теологија није онтологија него онтика изузетне врсте ваља узети афирмативно. Уколико прихватимо историју онтологије то подразумјева постојање неке мјене унутар саме онтологије, када би теологија била онтологија  она би била подложна мјени,  па можда и таквој врсти мјене какву себи неби могла дозволити из своје суштине те би се дало права говоору о превазилалижењу теологије.

    Превазилажење метафизике се већ збило, ако нежелимо да игноришемо „метафизичарске“ ауторитете као што су Ниче и Хајдегер. Заиста ваља помислити о могућности да све што је у теологији онтологија подложно мјени.

    Такође треба одбацити мисао о теологији као регионалној онтологији, јер она не само да не захвата једну регију бића него мора бити шира од небеса из много разлога јер Хришћанин и кад напусти постојање не напушта Цркву...

    То значи да је Црква и ван постојања и у њему самом. Слична је и судбина човјека, пролазан је.

    Супротној мисли да је теологија једина права онтологија могло би се приговорити и на начин да управо онтологија гради стање ствари – стејт, државу, поредак бића. Да  су онтологија и држава једна другој иманентне док се Црква јавља у сваком могућеми немогућем поретку. Због искушења са државаом пропадале су многе славе Цркве а и државе.

    Да непобрајамо овде сву ту историју и данашње опасности гдје државе у недостатку суверене онтологије као политичке филозофије експлоатишу црквено учење обавезно вулгаризујући га због измјештања контекста.

    Ипак свака филозофија је теолошка у начину на који се јавља (парусија,алитија) што значи да приликом мјене на онтолошком плану, промјене стања, свјета, (не само опажања на псхолошком нивоу) ове феномене лако помјешати са догађајем Цркве.

    Онтологија је увјек апсолутна док теологија независно од поретка онтологије уводи у онтику посебне врсте. Јер за разлику од других  онтичких научних дисплина којима појимове филозофија одређује апсолутно  теологији је филозофија само коректив њених предхришћанских   поимова..

     

    Метафизика као израз истине бића је управо брана за збивање истине бића: Логос, Говор у којем настаје свјет, моја представа о теби је управо брана да се пројави твоја личност и у њој њена суштина Христос. Али полако, овде ваља мислити полако од Логоса до Христа, на много начина, свакако Логос се оваплотио, али мало се мислио о томе какве то има посљедице за мале логосе физиса, за био-логос, за антропо..логос, томе прилог иде мисао да филозофија одређује предхришћанске поимове-логосе теологије.

     

    Коинцидентно је превладавње мерафизике са тиховањем и миром помисли иза којег истина битија почиње да се објављује као хераклиров Говор. Ако неко мисли да се овим Хајдегер прецјењује, немам ништа против, он сам се трудио да потписује, подзидава, фундира иде дубље и мислим да је велика радост ако га неко боље разумије него он сам себе.

     Упарложеније је тло на истоку Цркве за рецепцију Нове Мисли[1] која није рефлексија субјекта нити било каква метафизика, него опет и опет Објава. [2] Међутим  за ову и овакву Објава Логоса као и рецимо причасност нествореним енергијама  није било неопходно  Оваплоћење, та искуства већ имамо код Хераклита и рецимо Неоплатониста. Као што и онтологију субјекта имамо прије православних персоналиста. У том смислу филозофија даје предхришћански логос – појам и његов коректив док теологија ако је права увјек води и извире из  Вјере-Цркве-Литургије и неда се истргнути из екумене која је и ужа и шира од космоса. Свој тестаментарном интервиу Шпиглу Хајдегер завршава: Мишљењем можемо припремити терен за долазак неког Бога да нас спасе, или да у одсуству тог доласка достојанствено пропаднемо.


    [1] Помиће мишљење, мисао која помиње биће, зазива га на његов одговор., који је алитија- истина, начин њене парусије је техника.

    [2] Овде није од користи плети се у конфесионалне категоризације, а могло би се и то забушурити у тамо неког св. Максима Исповједника коме се у новије врјеме адресира све и свашта. Повео би се за Једним светогорским игуманом који не може другачије да посматра човјека него правслоавно.

  13. Даље ипак морам и то: о круни коју су немањићи добили од папе, поучи ме молимте да ли је то она круна коју коју црква чува на главама епископа, или је та источно римска која је опет некао уклопива у ватиканске теорије о извору политичког суверинтета у Христу?

     

    Морам да те упозирим да таквим ставом кршиш актуелни устав, до кога ми је вјеруј ми једнако стало колико и до папске круне.

    Али пази се, јер твој закључак о порјеклу суверинтета у Ватикану, Практична тај суверенитет испоставља Ватикану. То је озбиљно, горе од рећи да Косово није Србија. Ти кажеш Србија није Србија, него дугује суверенитет. Ја кажем Србија нема сувернитет али актуелно као Држава .

    А није ми ни стало до државе, шта је мени до режима, па иако је онтолошки, а не само психолошки.

     

    Али ово испостављање културног идентитета, Интегритета – самобитности , Културно-Црквене ауокефалије, па то смо имали и у Астро угарској, а имали смо не зато што нам је дато – него признато- Јер без културног идентитета непостојимо, а наш је такав да култура непостоји без цркве. За друге историје других зајеница то не мора да важи и не важи.

  14. Са краљевством почиње и стварање једног националног и државног идентитета Срба, које ће ови кроз векове бранити по цену живота.

     

      Ипак морам и то о државном суверенитету:

     о круни коју су немањићи добили од папе, поучи ме молим те да ли је то она круна коју коју црква чува на главама епископа, или је та источно римска која је опет некао уклопива у ватиканске теорије о извору политичког суверинтета у Христу?

     

    Морам да те упозирим да таквим ставом кршиш актуелни устав, до кога ми је вјеруј ми једнако стало колико и до папске круне.

    Али пази се, јер твој закључак о порјеклу суверинтета у Ватикану, на један начин тај суверенитет испоставља Ватикану. То је озбиљно, горе од рећи да Косово није Србија. Ти кажеш Србија није Србија, него дугује суверенитет. Ја кажем Србија нема сувернитет али актуелно као Држава .

    А није ми ни стало до државе, шта је мени до режима, па иако је онтолошки, а не само психолошки.

     

    Али ово испостављање културног идентитета, Интегритета – самобитности , Културное и Црквене ауокефалије, па то смо имали и у Астроугарској, а имали смо не зато што нам је дато – него признато- Јер без културног идентитета не постојимо, а наш је такав да култура непостоји без цркве. За друге историје других зајеница то не мора да важи и не важи.

  15. Дакле уважени докторе ако сте ибјегли теме " пројектованог анахронизма" и српског идентита и његове повезаности са круном, најљубазније Вас молим не помињући Вашу дивну мајку и безгрешног оца да се острвите на мене, јер ја трпим шро и мој народ јер сад ето захваљујући швапским протестантима тврдим да је

    хагиографија претежнија од историографије..

    Извући се из ове перипетије вјерујем није Вам лако , дала бакица динар олако, а сад ће да плати етаблиментом светим.

     

    дакле Кустурица дб-овим лимузимама довежен у Србију из Париза гдје ћу ја да здушим..каже: Утопија је закон, пез утопије нема хаве, немере се дисат...опет надреалиста, али другачије поставља ствари него Дали, не критикује параноју него је свјкесно продукује....

    Аргумент први..да је хагиографија важнија од тричавске мишевске историогафије.

    Аргомент други: анегдота: Петровић докторира на ПБФ, држи се и држи гард, енергичан, један из комисије пита Петровићу шта је Историја, Петровић се захваљује на пријатељском питању, одговара, гард му пада, докторира клечећи пред ментором.  Поената: питање није било пријатељско. Наслов рада  Максимо-дионисују садржава је у себи и сљедеће:  есхатолошко - историјске димензије.    Пошто појам историја код зизијуласа значи проток времена хронологију, а код шваба историја подразумјева есхатологију, питање је било умјесно.

    Да не дужим у преводу са алеманијског - да живи наш врховни вођа на земљи ма ко он био - Црква је историја. Светопис.

    Чињенице нису битне ни за мања предузећа..

    Закључак ја и моја мама тврдимо, јер од маме имам све бланко, да онај којег смо приморани назвати аутором иако је то упитно, дакле мој Духовник Отац  Доктор Умјетник И професори етаблирано име није у праву када даје преност чињеницама историјографије над утопијом хагиографије и спремно смо то додатно аргументовати, ако се са висине своје катедре коју је пресилио у виртуелни свет сабете да одговори и усуди.

  16. Ђуровићи сводиш све у једну тачку, то је опасна и неодговорна перпектива, не може се на то гледати кроз прсте ипак си ти свештеник, доктор теологије, Духовник, и Амфилохије ти ти је замјерио то да видиш уско - само једно. То са перспективама нија наивна ствар, покушаваш да сликаш оа видиш и ту. То ти је и срећа да радиш рукама јер ту видиш гдје си.

    Али ајде једно по једно.

  17. Са краљевством почиње и стварање једног националног и државног идентитета Срба, које ће ови кроз векове бранити по цену живота. Није ли то једно добро које видесмо од Рима?

     

    Са уваженим ауртором мој ВД духовником се не слажем у томе да са краљевством почиње стварање националнох иденититета, на страну што не почиње ни државног, јер круна ни у том смислу није почетак. Не слажем се ни подругим ставовима који су га довели до овог, али доктору се мора једно по једно, како он каже јер је и професор, а и ум му је тако профилисан, шале лајкује ако су на мој рачун, ако су на његов онда је озбиљан. Ако наиђе на неког из ресавске школе, онда му се руга, ако наиђе на оргиналнији израз онда му да дијагнозу. Али и то настрану.

     

    Став да стварање националног идентитета почиње добијањем круне из Рима, покушавам још да посматрам као омашку, коју себи аутор истог - ако у томе има ауторског- дозвољава због своје штетности и онога што имплицира треба узети као јако опасан.

     

    Не прелазим на другу тему, свети оче Ђуровићу, твог ми духовног очинства, него разлажем, ако дозволите и  напомињем да је овде кључно шта је то Национални идентитет у Срба, те како се он формира. Јер тада ћемо знати дали је могуће да се идентитет формира због добра круне коју добисмо из доброг и вјечног рима добри мој духовниче и можда за 10 година пријатељу јер толико је искушеништво за тај ред.

     

    Дозволите ми да наставим, молитвама светог папе Рацингера иако је безгрешан, нећу ићи у велике приче да би свима било јасно, јер ми се овде сукобљавамо око тога да је нација настала захваљујућу круни (а и то је прилог за мој забрањени чланак).

     

    Сихрони тој  теорији су скорашњи  догађаји кад се формирањем држава по распаду Југославије од стране оних који данас престављају у политичком смислу оно што је Папа био некад Безгрешну Моћ и покушаја том моћи формирања нација, да их непомињем.

     

    Немој да окрећеш главу и да ми бјежиш докторе, не оглушуј се и не осљепљуј твоје су то очи и уши. Аналогије постоје.

     

    Твој став да се српска нација развила захваљујући круни из Рима значи да се и српска нација тако развила и да је то исти национални идентитет, само се ето нама десило раније... А све је то политика и моћ. Пратиш ли и пратим ли?

     

    Постоје и друге жваке - теорије о настанку нација, обрнуте перспективе, јер у православљу је ипак све наопако.

    Али узмимо за примјер најстариу нацију Јевреје (а Деретића би са тобом у келију да један другог. а не ја да се патим, а можда сте и изашли из исте кухиње, опрости)

     

    Них ( Јевреје) да ли је као нацију установила круна? Да ли је Бог?

     

    Ајде кад си се већ прозвао умјетником (а то је исто што и пророк, видјећеш зашто) прихвати макар начелно или бар у твоје свето разматрање и теорију о томе да је Идентитет нације културни, да она култура (не култура понашања) формира нацију.

     

    А да та култура извире из култа како учи ДБ(Е.Д.К).

     

    Култ то тј је та ефхаристија за коју си помазан и постављен да служиш.

     

    Када узмеш те четке па сликаш онда то извире из литургије а зове се сликарство и припада култури и историји ако врједи, а врједи ако извире из литургије, историја суди, или ако ти је лакше Христос суди. Ту ти моћ неће помоћи. Ни титула. Нема тога у Христу и светоисторији , да не кажем хаџијографији.

     

    Ти си доктор теологије, то ти је занимање, ти си у христу име а ја нисам, или у цркви, или у историји, Ти си само етаблиран, а у окупацији и болесном друштву то и није част.

     

    Али када је у питању стваралаштво ту ти моћ и титула не помажу - ако се слажеш. Свемогућство шапти само души пламена поете. Отприлике као за свештенство, не чини те титула доктора свештеником него рукоположење (припадност традицији).

     

    Да не дужим јер заиста сам почео да сумљам у твоју вољу, Духовниче.

     

    Свјесно или несвјесно ти ставом да се нација развија из круне  идеш на руку онима који данас спроводе такву концепцију нација на тлу бивше Југославије.

     

    Добро нека они имају такву концепцију нико им не брани.

     

    Али сада се се појавио Ђуровић који ће да нам објасни да су извори и биће наше нације у риму, дакле да ми национално припадамо круни, а круна мили боже зна се од кога долази од христа - на земљи! (и зато је забрањени текст о круни важан)

     

    Друга далеко неклимавија жвака о постанку нације је та о култури.

    Тада бити србин значи припадати једној култури, Припадати једном културном кругу који није око моћи, него око светог Саве.

    У тај се стваралачки круг недоспјева лако, зато није довољан рад и воља него и надахнуће, али и правилно схватање идентитета те нације. Ништа од тога није лако, зато није лако србин бити.

     

    и не можеш увјек да си у ставралачком акту припадности завјету

     

    Јер су срби, а то се у Ватикану не може научити, завјетни народ, то се учи у Јасеновцу и тамо не свако, или у мирнодопском логору у каквом живомо данас.

     

    Ово те сад туко Жарко, а Данилца ћу да молим да те бије у литургији, ако ми твоја новонастала Духовничка компетиција дозволи да га замолим за тај исцјељујићи поступак.

  18. Видиш Пеђа Ристић има паравославно и католичко учење о еуклидовим аксимомима

     

    паравославни крећу од свега, а католици од једне тачке, твој  услов је још и да се понашам према теби у смислу твоје катедре.

     

    То су ти мало католички услови за дијалог.

     

    Шале си ти почео и наступ са висине имена ти је својствен.

     

    Неостављај чедо своје и изјасни се да ли си мој духовник или одступаш, а сам си се позвао!

  19. Дакле, као ментор велим: сконцентриши се, изабери из текста неки аргумент па образложи. Да не причамо вицеве и сл. На то ћу да одговорим, и молим те правопис у руке; нисам прихватао семинаре мојих студената који нису били писани како ваља. Све друго на страну: аргумент: аутор вели то и то, али то не стоји због тога и тога.

    Ако можеш да уђеш у овакав начин дискутовања ок., ако не, поздрав. 

     

    Стани, прво те молим да ми ником не поникнеш као духовник, био је један Арсеније (Бухић) који ми је као духовник ником поникао.сад је бискуп Англиканске цркве, ти ако ми поникнеш зна се гдје ћеш зваршити - рекли би злобници.

     Дакле ти велиш:

    Да је СПЦ постојала у врјеме Милутина и да је она помогла у неком спору тога доба. СПЦ строго узевши постоји ни сто година, (у смислу традиције и ја постојим као Хераклит) у реду чему компликовати није ти то било тема... али то је мали и прост анахронизам дозбољен и примијеран, свјестан или несвестан.

     

    Моје прво питање о твом текст је било да ли радиш свјесне анахронизме, прилагођавање чињеница.

    Ја на себи својсвен начи радим то и због тога сам пазарио надимак од тебе: моја парафраза херакто-парменида је нетачна и то је теби запело, али је свјесно прилагођена и није неутемељена јер хајдегер ту хераклитову фразу преводи као дијалог, а за парменидову фразу сам умјесто човкек писао дијалог, што је такође нетачно али мислим истина.

    Методски у тексту дајем предност истини а не тачности. И то је Хајдегеријанско разликовање.

     

    Твоја самоувјереност ми дјелује мало напаљено па сам питао за дубље учитавање у текст које сам назвао анахронизмом пројекције јер ме занимало дали имаш свјест о томе, а то значи и зрелији приступ тексту.

    То сам објаснио једном члану и љепо је разумио - ти би докторе то већ требао да знаш - а испољио си то и тиме што си мени учито старовјрце или ко зна кога,

    а то је опет, досадило ми је да цртам јер имаш такве изграђене представе и тако организован категорички апарат да некажемо пред-расуде.

    То је угллавном тако и зато се самозвани умјетниче јавља надреализам, јер постаје јасно да је до реалног немогуће доћи да увјек постоји нанос представа или параноја, али не као болест уважени (не мој психијатру) и мој свети духовниче,

     

    тако настају разне надреалистичке формуле од којих ћу истаћи само Далијев  параноично критички метод у сликарству. Дали зна да мора да паранојише али уноси критику у параноју,  дакле свјесно обликује представе. Да недужим то и још много тога је примељиво на текст и читање.

     

    Занимо ме најприје приступ а не чињенице, јер ако се чињенице неслажу са мном тим горе по њих, цитирам знаћеш ти кога. Занимо ме приступ јер Ниче каже прво филозофирај па живи, односно прво организуј приступ а онда читај.

     

    Даље желио сам да допринесем теми разликовањем историграфије и историје, јер претензије историографа на историју нису зреле. То је опет тема за себе. разликовање измђу историје и повјести код Хајдегера, времена и историје код Видовића. да би дошли до темеља твојих  хагиографије и историогрфије и "лоших" синтеза ВД

     

    Даље ми је посебно дрзак Ваш став са висине према епископу Данилу који врјеђа моје црквено биће ако га имам, (а открили су ето и црквену ипостас) али то све настрану да не будем и ја бранилац.

     

    А посебно је неодговорна Ваша теза да  је захваљујући добру - круни- из Рима формирана српска нација и њена култура.

     

    Зато сам вас упутио на Жарка Видовића, јер може бити да нисте малициозни како ја и мислим, него сте негдје на тим западним школама учили како се нација (као код њемаца посље дугог рата формира кроз државу) па сте тај расуд примејнили на формирање српске нације из културе или мита ако хоћете.

    Зато сам Вас упутио на Видовића и Крстића оног лошег духовника:  култ-култура-нација-држава, док је друга перспектива са запада држава прави нацију а нација културу.

     

    Да су исте  те култоролошке перспективе не би ми имали много проблема.

    Који је значај мита, данас романа у политичком свјету сведочи утицај Ћосића који је идеолог, а академија, црква и Милошевић извођачи, а Ћопић и ћопићевци опозиција.

     

    Раскол у српској нацији  је раскол на љевици, десницу још имамо у рнр и Пајкићу. Латентни раскол у цркви мора бити исте природе и оба су крива љева.

     

    Нису католици нама проблем по мени, али су то другачије тријадологије... различити свјетови, разне онтологије између осталог и то ме увјрава да Црква није онтологија.. али то је стварно посебна тема.

     

    Бити србин није лако, јер то је надхнуће а не стање (крви или државе-онтологије и идеологије:роботске психологије)

×
×
  • Креирај ново...