Jump to content

Hadzi Vladimir Petrovic

Члан
  • Број садржаја

    1896
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    11

Posts posted by Hadzi Vladimir Petrovic

  1. пре 17 минута, Inženjer Djatlov рече

    @Родољуб Лазић Pa evo, da li je patrijarh patrijarh zato što zna neku istinu, ili je patrijarh zbog ličnog odnosa sa Bogom? Da li je njegovo mesto samo društveno, a ne i duhovno značajno? Ako je patrijarh zbog istine, da li bi onda neki vrhunski filozof-teolog bio bolji patrijarh? Šta je uopšte istina, kakav je njen odnos sa etičkim? Kakav je njen odnos sa ličnim? Pa se na to nadovezuje ovo što sam pitao za Kim. Kako uopšte pojedinac da zna da li je njegova pozicija za kritikovanje utemeljena, i čime se meri utemeljenost? 

    Зурлот је потезо каноне на Патријарха, напада са позиције "истине вјере", као и расколиници, који вјерују да је истина само једна, или друга странка која вјерује у онтолошку истину, то су два проблема са којима се суочава Патријарх и сваки му се потез преиспитује, а кад треба преиспитати њихове позиције зажмуре и тјерај даље. Јер не критикују из Цркве него из својих властитих заблуда, из главе, и сад то нема везе.:)) 

  2. --- Ако не влада, онда све што у себи има тај темељ, да је исто мислити и бити, је унапрјед одлучено од Цркве, нарочито онда када из тог темеља магије, технике говори о Цркви, Христу, светима. Или можда имаш другу идеју о томе како је Црква на западу изгубила историјску снагу?

    Редефеиицијом појма истине који је постао антицерквен. Па онда све што расте на том поистовјећењу, онтичке истине, науке бива ишчашено из Цркве, савремени проблем са научном теологијом која јасно каже да хоће независност од Цркве! Што је будалаштина за анале или научни атеизам који је општа појава.

    Такво нешто није могло да се деси у вријеме Максима Исповједника, гдје је владао Логос као извор и увор свих наука док су оне биле утемељене заједно са школством у Цркви и Христу, таква наука, на било ком нивоу свједочи Христа, она је регионали вид теологије. То је Црквена Академија, иконична наука.

    Филозофија увјек даје предпојам теологији, филозофија одређује појам истине, а онда теологија  мјења тај појам као њој приличи, убацује га у свој контекст.

    Нпр, кривица - гријех, или грађење, путовање, јело, становање, гајење, све у теологији ( Цркви) има своје помјерено значење. Ако је та "помјереност" уконинута било чиме, логиком, моралом, науком (опредмећивањем), естетиком ту се више не ради о Логосној истини, него у другачије утемељеној истини, то што посље те истине боље и брже функционишу од Црквених истина не значи ништа.

    То је подлога за сукоб мишљења иначе би било по Миљковићевој: Поезију ће сви писати:

    али једнога дана
    тамо где је било срце стајаће сунце
    и неће бити у људском говору таквих речи
    којих ће се песма одрећи
    поезију ће сви писати
    истина ће присуствовати у свим речима
    на местима где је песма најлепша
    онај који је први запевао повући ће се
    препуштајући песму другама
     

  3. Каже Која: Многи су се изгубили у ширини идеје, овде идеје истине.

    За православни тоталиразам ти узми и дај боље објашњење и просвјетли Зурлота.

    Покушавам да начнем проблем, али да се прво мало нашалимо најозбиљније: Познаје неко Ким Бесинџер, зна јој датум рођења и претке, мјесто рођења и гомилу истина о њој, неко други је ишао са њом у разред и зна је лично, а неко је опалио, а неко јој је муж, неку истину о њој зна њена мајка, а некако је познаје Бог. 

    Неко је могао да општи са Ким без да има знање о томе гдје се родила и ко је са њом ишао у разред.

    Дакле има нека градација у истинама и неко разврставсње.

    Тако је у богопознању, ако говоримо из Цркве минимум је брак, они који нису у браку са Христом не знају ништа, односно знају нешто.

    Када ови тоталитарци престану да мужу Бесинџерке објашњавају да је боље знају, односно кад прихавате поредак да је заједничарење старије од истине или Црква од светога писма биће исцјењени.

    Дакле Црква би постојала и без истине о њој, као што и биће наставља да постоји и ако нема истине о њему.

    Не смета ни то да  Христа свједичим ничим, нпр да ћутим намјесто да причам, чак је боље, чинио сам тако двије године и увјек су "саговорници" били необично заинтересовани за разлог и разговор и некако им се увјек "само казало" оно што су хтјели и могли да чују.

    Сада пак кад ја казујем оно што мислим, опет је узалуд док им се само не каже, јер комуникација није у језику него у Логосу. 

    Зашто нешто, а не ништа? Боље ништа, али ето бирам да нешто кажем, а да то ипак не остане истина, да не окошта.

    Да ти наводим протестснте и шта су они урадили са светим писмом, као и срећу што су четри Јеванђеља а не једно.

    Дакле није истина увјек проблем, али она постаје проблем када се наруши хијерархиски ред, или када се истргне из контекста заједничарења. Протестанти и Свето Писмо или научна теологија итд.

    Или а само о томе причам када се сам темељ истине измјести, сам појам истине филозовски редефинише, онтолошки измјени па се самим тим и сво онтичко свакодневно разумјевање измјени. Што држим да је случај и са артемијевцима који нису свјесни онтолошких мјена и са зизијевцима који се одваљују онтологијом не правећи разлику између теолоије и онтологије.

    Да ли Христос и Јеванђеље проповједају неку онтологију или неку истину, или Јеванђеље јавља Христа а Христос Оца.

    Да ли је Јеванђеље узето објективно истина? Није оно је Истина само када Дух Свети надахне читаоца као и писца, тада се оно откључава, да ли је научно бавњење Писмом црквено? Није јер се оно ту опредмећује а у Цркви је ипостас.

    Осим ако ти ниси открио ипостасно опредмећивање, онда:skidamkapu:.

    Дакле у самом темељу лежи или је истина да је мишљење биће, или је истина биће, да Христос јесте.

    Поистовјећење мишљења са Христом је молитва и помињање свега по на особ, указивање Христу на нпр. мога болесног друга Перу, па Вас молим да укажете и ви.

    Или да једни другим укажемо на ово или оно биће (суштину).

    А тамо гдје влада поистовјећење бића и мишљења, магија, техника, идеологија језика, тамо је граматика са логиком закон бића - јер владају језиком. Ту Бога нема нити могућности да се јави.

    Да ли у литургији влада да је мишљење биће?

     

  4. пре 44 минута, Inženjer Djatlov рече

    @Hadzi Vladimir Petrovic A šta je onda kultura, zapadnjačka, indijska, balkanska... ideologija ili šta? Jedan moj profesor je za ovo moje oko propadanja ako je motiv bio neutemeljen, rekao da ništa nije utemeljeno u smislu država, civilizacija i tako dalje, i da jedino što pojedinac može i treba je da gleda da proživi svoj život, pa makar na ostrvu na kraj sveta, bez vezivanja za bilo šta tog tipa, jer je propadljivo svakako. Kulture se smenjuju, jednima donesu nesreću, drugima sreću... Ne sviđa mi se taj pogled, ali nije ni lako odgovoriti šta mi se ne sviđa. Ovaj pogled ne negira ličnost i odnos sa Bogom, zapravo ga i potencira, ali ga ne vezuje za konkretnu kulturu, smatra je potpuno nasumičnom i nestalnom.

    Ето Цане је писао: Не желим да живим хиљаду година, цео би ми живот био као један дан, а да није знао за псалтир, па му је Порфирије рекао, култира је увјек из култа и за култ. 

    пре 33 минута, DemijanBG рече

    Промашили сте пола вас тему а ја не волим да читам глупости и губим драгоцено време. Само игно што ме не занима. Порфирије тема.

    Црпи ли Патријарх идентитет из Вартоломеја или из старца Порфирија?

  5. пре 45 минута, Inženjer Djatlov рече

    @Hadzi Vladimir Petrovic Ne znam naravno. Ja sam inače sklon i u svakodnevnom životu, a i u tim nekim širim fenomenima, da razmišljam po principu motiva i utemeljenja. Kad nešto propadne, osnov je bio loš motiv, ma kako zamaskiran. Mislim da rat u Bosni krije i ovu poruku, a to je da se mi ljudi samo prividno povezujemo tim nekim stvarima kao što su zajednička letovanja, pijenje kafa, dijalog... Različite filozofije različitih civilizacija proždiru pojedince, e sad naravno moguća su i spajanja, ali ne na površnom nivou, kao sad mi mašemo istom zastavicom, nego nešto nalik na Crkvu. Bertrand Rasel je rekao da je hrišćanstvo, u tom nekom civilizacijskom smislu, spoj jevrejskog obreda, grčke filozofije i rimskog prava. Mislim da su i svakakve drugačije sinteze moguće među narodima, samo nije lako reći kako se to praktično rešava. Onda opet dolazimo, možda, do neophodnosti postojanja neke ideologije u društvu, ali one koja je posledica ličnog kontakta, a ne obrnuto, da onemogućava taj kontakt. Mada možda i ne... Može da se kaže da sve što je vredno u postignućima neke civilizacije nije ideološkog tipa, već se uvek u realnom vremenu potvrđuje u odnosu sa Bogom. Ne znam.

        

    Не може идеологија да гради зсједницу, може идеолошку зсједницу, која је природни непријатељ Заједнице. Ту  је онда идеологија  супституција за Светога Духа, благодат, љубав, јер само то троје може да премости јаз, дистанцу, смрт између бића, нпр мене и тебе.

    Непојављује се пакао између мене и Роћка тек тако, него се појављује јер је већ ту, зјапи. Може се подастирати преко њега договор и сл, али само љубав, благодат, Дух Свети лично, може да то премости јаз, ја га и призивам, али одричем да Дух Свети гради било коју идеологију, него изграђује нас као Христа. 

    Све друго је супституција, можда су се идеологије и западна мезсфизика јавиле на западу због празнине настале расколом, а можда и не.

  6. пре 12 минута, Inženjer Djatlov рече

    @Hadzi Vladimir Petrovic Da, da. A još kad se u celu priču uključi dekanonizovanje nekih svetitelja... Ja sam to negde pročitao za rusku Crkvu, ne znam da li je tačno. Ako jeste, onda stvarno više nemam pojma ni šta je kriterijum za postajanje, ni za ostajanje svetim. Da l je to stvar morala, da l je stvar Božijeg predodređenja uprkos svemu i tako dalje u beskraj...

    Ствар је заједничарења са Христом у његовом тијелу и енергијама, имању љуабави,творењу заповјести, а друго су злоупотребе, у Босни нико није хтјео рат, на крају 100000 мртвих, како? Како је то изведено? Ко је то извео,начин?

  7. пре 44 минута, Inženjer Djatlov рече

    @Hadzi Vladimir Petrovic Sve mi je to jasno, jedino je problem što će svako verovatno da se poziva na taj 1%, i na to da takvo stanje nije nešto trajno, već se to odradi, pa posle blagostanje stiže . Ovaj iz Zločina i kazne nije mislio da ubija babe svaki dan, nego izuzetak, Hitler nije hteo da večito ratuje, hteo da ,,počisti" Jevreje, i kad ih počisti kreće idila, komunisti da počiste buržuje, pa će biti sve kako treba.... Kako onda odbraniti bilo kog sveca pričom da je on to tako jednom, jer je u tim okolnostima moralo, a prema nekom drugom biti surov?

    Не знам, нешто је  покушавао Амфиохије, кроз призму вјечите борбе добра и зла, а и ова руска емиграција у Паризу мени драги Евдокимов, сви изашли из белогардејског одјељена за морал, ту се свети ратници и мученици лако апликују. Путин у једној руци атомска а у другој крст. Гондикакис кад је долсзио у Херцеговину за врјеме рата, говорио да су неки људи толико пали да је најбоље што можеш учинити за њих и за себе да их убијеш.

    Може се покушати и са мотивом па да се тако поставе ствари, као ти то браниш неког или нешто па онда као мора. 

    Али све су то теорије уз мобилизацију и опет су рјетке ситуације у стварном животу.

    Свети радтници су знали да остану и опстану  између куксвичлука и злочина, да опстану у отрворном пољу при себи и да не застране у неподопштине било које врсте нити да се удаље са поља. Христос је опстанак и животу и у смрти, у свим ситуацијама.

    Били сналажљиви и нису губили живог Христа из вида, идеологија се распрши кад је стани пани.

    "Како ће те убити неко ако истјераш ђавола из њега"?

    Многи су свети заложили свој живот за друге и учинили љубав, мој друг из дјетинства Вело, на почетку рата је рекао: Ако неко треба да оде да би било боље ја ћу први, 19 година. Мученици су губитак за Цркву.

  8. пре 2 часа, Просечан србенда рече

    Добро разумем да је то рекао како би издвојио злочинце од невиних Хрвата и тако скинуо стигму са целог народа. Јер су у Јасеновцу страдали и Хрвати. Дакле ти људи су усташку идеологију окренули и против сопственог народа, тиме су сами себе издвојили и ако формално себе називају хрватима. Злочине су  чинили само на на другим местима и неки међу Србима, правдајући то комунистичком или монархистичком идеологијом или из саме освете. Проблем је што је држава НДХ доносила законе који су у спрези са клиром омогућавали геноцид, тако да нису само злочинци на делу одговорни.

    Нису, одговорни су сви који су на било који начин учествовали, не само извршиоци и не највише извршиоци, али не могу бити криви Хрвати који нису учествовали ни на какав начин.

     Атанасије некад дио одговорности пренесе  чак и на жртву, знаш како то иде у реалном животу, ријеч по ријеч и падне глава, да не причамо какве је посљедице имао 27.март овамо преко Дрине.

    пре 2 часа, Inženjer Djatlov рече

    @Hadzi Vladimir Petrovic A šta ćemo onda sa svetiteljima ratnicima, vladarima? Oni su morali da pogaze neke ljude, ličnosti, i da stave tu neku svoju ideju države, ili Crkve iznad pojedinca?

    Идеја Цркве и државе па маљем по глави, није ли то познато као НДХ, какве везе има је ли та црква џамија или које је номинације, маљ ради, приноси се крвна жртва сатани на олтар, убија ко хоће да убије.

    Рјетке су ситуације када се баш мора убити, а да то није ни злочин ни грјех, ријетке у реалном животу и много је лакше замислити их него се наћи у њима, ја у рату нисам видио ни једну такву.

    То ти је као кад неко учини блуд, па каже десило се, десило се мало морген, углавном је то изговор, можда рјетко није, али не може се од тога правити правило.

    Углавном у 99,9% посто случајева ми пристанемо.

    Сјети се отаца, помисао, борба, пристанак, извржење.

    Без наше воље нема ни грјеха ни злочина, и нехат је некс воља, стање.

    Каквим судом судиш, хоћеш ли да неко неку твоју вољену личност стави испод идеологије.

    Има нека сцена са Лазом Ристовским, зове га жена у кревет, ма какви треба Тито да дође, ту се Лаза пржи, на државу.

    На крају да ли је твој сусрет са Христом личан или идеолошки ту се све рјешава, ако је идеолошки онда ће све рекацие да буду идеолошке,(према жени, хљебу) однос према бићу у цјелини бити идеолошки, имаћеш људском руком креиран свјетоназор, биђеш у стању свјести које се зове држава, обвладан и поробљен на онточошком нивоу - држава као апсолут, у том етатистичком заносу, мислићеш да је и Бог у служби државе. Тако и онај дебил са друге стране који те нишани.

    Да би се приносиле крвне жртве на олтаре домовина. Чији су то олтари? Христови?

    За то им и требају светци, зато пише свети цар Лазар, да би се народ збунио па мислио да је сама функција цар света.

    Стаљин је рикно, али етатизам живи, само је на горње мјесто идеологије "усједут" неки свети, лукаво нема шта.

     

    Нисмо ми имуни на искушења која су нашла ксточике и Хрвате, откуд Вам то? нарочито кад осуђујемо.

  9. Још се нешто стално превића из ове неканонске сљепљености кривице и грјеха: 

    Цркву није брига за кривицу, да ли је Ирод суђен у судници за убиство Јована Крститеља, ни да ли ће ове сада убице што циркулишу бити суђени и осуђени пред судобима, они су сви осуђени и кад прилоге дају, њима Црква жели покајање.

    Наш однос према мученицима је Црквен, молитвен и они су у стању да нам дају због слободе у Годподу.

    Правити од мученика државни пројекат, није регулано, у најмању руку крије замке.

    @Просечан србенда

    Буквално их је исписао из Хрвата.

     

  10. @J_a_n_a Ништа ни једна идеологија није крива.

    Нема добре идеологије свака је супституција за савјест, Цркву...

    Ако те на примјер прикољем, да није можда крива нека идеологија, или Босна и Херцеговина или Сарајево, српство, људски род, сисари?

    Не крив сам искључиво ја. То се види и из чувеног суђења Адолфу Ајхману, водила са расправа на свјетском нивоу о томе да ли се може судити идеологији, систему, држави...

    Закључак: одговорнос је увјек на личности и Ајхман је објешен.

    Лупетања да је православље идологија добра, а нацизам идеологија зла су оксиморони за мороне.

    Хаг је правно натегао и направио форму удружени злочиначки подухват, што има смисла јер се одговорност протеже на свако саучествовање, па зашто не и накнадно одобравање злочина.

    То саучествовање може бити и чињење и не чињење које је у крајњој линији узроковало злочин, па нека буде и деликт говора.

    Кривица се одређеје по мјери и начину посредног учествовања у злочину.

    Грјех се одређује само спрам Бога.

    Ако идеологију истину, вјеру дигнеш изнад личности - човјека, већ си превалио пола пута до злочина, јер милија ми је истина него тамо неки грешни човјек.

    У сљедећем кораку за истину, правду, Христа, идеју, газиш оне који су ионако ништа. Стим да су они који тако мисле а то не раде  плус још п.чке. (ко неки мој станадавац у Бг, који би побио све муслимане, па што не побијеш? Немам пушку, па даћу ти ја пушку. онда ћути.

    То што су злочинци, оргснозовани кроз државне стриктуре је злоупотреба положаја, а то што су организовани у црквене струкуре је грјех усмјрен против природе Цркве, када она узима прерогативе државе и схвати да је добро да шизматика нема, па тај посао повјери држави и разрјеши. То што је неком владика благословио да се нпр, натрти, не значи да није педер, нити то што је неком фратар благословио да коље, не лишава га одговорности нити нити разрјешава грјеха, (таквог једног је мој неки побочни ђед, драо на живо, па се чудио што је сад слабчина па се дере, посље се од тога правио виц, млад је погинуо у глупавој саобраћајној несрећи, а унук му је био у овом рату бојовник на страни муџоса и чува Клинтона кад дође, дакле "мало" се зајебо).

    То што неки и данас гурају под тепих и на разне начине учествују у апологијама никако не значи да су Хрвати криви, Хрват је Виктор Новак и Лордан Зафрановић и Ведрана Рудан и многи други.

    Ако Хрват на значи антисрбин, ако то није комплекс него макар племе. Чак и Шешељ тврди да има неких Хрвата који нису Срби, шта сад преовлава је друго питање, али чак и ако би Хрват значило бити Антисрбин, била би услуга и њима и нама редефинисати тај појам и одузети му то знсчење, дати идентитетско разрешење, што Пазријарх чини, а не разрешење грјехова како је чинио Герман чинећи грјех.

    Патријарх се јасно оградио од тога.

    Те дунстерске (израз светог Аве) генерализације су зло, јер увлаче и укључују и невине за злочине, а и таквих има међу Србима,  Хрватима итд. по том основу треба казнити све људе и све сисаре.

    Нису ни у Јасеновцу сви били невини, нити у Сребреници криви, мени се исповједао човјек који је стрељао 200 људи у Сребреници, један се извукао испод лешева и чекао јутро "наши" су причали са њим зашто није побјегао и сл. утукли су га око подне.

    Правио сам црквицу светог Вукашина Јасеновачког и свих невино страдалих: од вајкада, индијанаца, муслимана, хрвата... тако ме учио Жарко Јасенивачки.

  11. То искушење "православног" тоталалитаризма, темељеног на "православној иситни" (не на истини православља) влада артемијевцима и некима овде, који нису баш згодни за помињање, али и код нпр. Бокана у форми самоиспровоцираног романтизма, јер не види излаз.

    Таква искупења су онтолошки условљена, односно одређују сву онтику, а није освјешћено који појам истине влада у њима и његово порјекло.

    То је уочио Зизијулас па је покушао оживи теологију која је обесмишњена метафизчким поимањем истине.

    Покушај се уколико је искрен у правду рачуна, али спасавајући теологију Грк се занио да спаси и филозофију односно метафизику, ( да рестаутише класичну хеленску славу, грчки нациолизам који безуспјешно покушава да мисли, сада то чине Њемци)

    Код атремијаваца искушење је било на нивоу онтологије, а како се критичка свјест "развијала" послушањем, умност одмах проглашавала за умовање, то нема наде да се сами освјесте. Да их неко други освјести на онтолошком нивоу у вези са појмом истине не дозвољава морал (онтика) којом се утврђују у "истини", није помогло ни кад је сва Црква узела да и разговеди (израз светог Аве), осим што су "схватили" да се Црква удаљила од истине.:0426_feel:

    Како да неко ко и не жели да се бави "високоумљем" разрјеши проблем на пољу онтологије? Послушањем, али чувени послушници заказаше. Сад је узело маха потискивање.

    Зато је Патријарх у праву када каже да је слобода у послушању и да је право послушање права слобода.

    Једнако је једно са другим.

    То да схвате и ови што се куну у слободу и ови што се куну у послушање. 

     

  12. пре 6 часа, slovoA рече

    Као да постоји нека друга онтологија, осим релационе, гдје је Бог сав у покрету, кроз икономију, кроз енергију, кроз сав свој однос с творевином. А то, што Он тријадолошки мирује, по природи, о том Богу и ипостасима Тројице ћу тек да те питам.

    Једно је биће (овде у цјелини) само, друго модус - стање бића (нпр, рај, пакао итд, онтолошки статус, да кажем и држава) а треће истина о бићу у цјелини, учење о бићу у цјелини, онтологија онтолошка истина: Да је све релативно, дијалектика, ипостасна или нпр. материјалистичка, да је та истина апсолутни дух итд, да је исто мислити и бити, да је све субјект или објект... те истине су свјетозарне оне дају генеришу неки свијет, неко стање бића и односе се на све у датом свијету, референтном систему, систему.

    Дакле апсолутне су, ништа не може да се изузме испод тих истина, оне важе за биће у цјелини, за сваки атом или глисту, појаву, па и Бога. Зато имамо различите погледе на Христа.

    Да ли је Христос апсолутни Цар? Да ли је његова учење, односно учење Цркве истина у апсолутном смислу?

    Није, и добро је што није, његова се истина простире само на оне који: АКО ХОЋЕ, да узму крст свој и иду за Њим, њима се та истина објављује, лично им је Господ објављује кроз цркву: колико могу, толико дарова носе.

    Правити од те истине која је дар апслутну истину која је тоталитарна већ самим својим општим важењем је хула о којој Ниче говори.

    То је измјештање Христа из Цркве у државу да би се употребио, а свака употреба је злоупотреба.

    Не може се истина употрјебити, ми смо за употребљавање од стране истине, ако говоримо о теологији.

    Кроз онтологију  већ може да се влада људима, није лијепо али шта је ту је.

    Али немојте у име Христа који нас ослободи. 

    Није Христос за употребу, то је онда идол који нам служи да плашимо масе, а народ божији није маса.

    "Нема онтологије Свете Тројице нити је може бити"

    Онтологија има разних, до оне фундаменталне, али се показало да је истороја истина о бићу историја о Ништа, историја нихилизма.

    Личност у метафизици: "У почетку је није било, а на крају се показало да је нема"

    Како је релациона онтологија метафизика, закасњела истина о бићу, кад је већ стољеће јасно да је не може ни бити, то излази да у релационој онтологији и нема личности.ne_shvata

    Има је у теорији, али у пракси и мећу поклоницима те теорије јад и беда, мада и у теорији је појам мутан, качи се више за психијатријско поимање личности као структуре комплекса и сл, него за Црквено поимање, што се показује упадицом за личност у паклу.

    Бића наравно има, то нико не негира, оно јесте истина. 

    Негирамо истину о бићу, не из каприца, него се тако показало кроз историју истине о бићу.

    Црква је шира од постојања у њој су и они кој више нису, и они који ће доћи, али и много ужа од постојања јер у њој нису многи, њена власт над бићем у цјелини је кроз ненаметљиво јединство у Христу, а да ли је наука "ако хоћеш" иста са наукама и истинама каквим их познајемо и узимамо здраво за готово, па на њима зидамо "теологију" која ту не може да стоји, ту је теологија најјачи атеизам, како и видимо, највише штете наноси Цркви.

     

     

  13. пре 7 часа, Ćiriličar рече

    :aplauz: Ту је квака, ту...вратити етику у храмонију са онтологијом, а то ће имати директно видљиве последице у односима људи, чак и до самог законодавства овде на земаљској хоризонтали. У онтолошком смислу, не знамо, али верујемо, да ће Рај бити пунији. Не спасавају дела, али без дела нема уподобљавања и давања "дозволе", сагласја, да би Спаситељ деловао (=спасавао) нас. Свети павле говори да онај који неће да ради, нека и не једе. Пренесено на Тело Христово то значи да онај који не чини добра дела....три тачке...

     

    Нисам се добро разумио:)), правио сам разлику између теолошке етике и онтолошке етике, на основу разликовања онтологије и теологије односно метафизике и теологије. 

    Теолошка етика је везана за Христа и морално је оно што он хоће, или ако гледамо на еклисиолошком нивоу послушање.

    Онтолошка етика иде од узрока, који добива и форму кривње...

    У Цркви и црквеном праву нема кривице ни казне, у Цркви има гријеха.

    Поистовјетити ове двије етике води или у "свету" државу, или у одбацивање црквеног морала, а обоје је искушење, све то смо имали у Русији и овде.

    Ако је неко проклет од државе и кажњен од Цркве, није му ништа, тај је жив и здрав. Обрнуто неби ваљало.

    Тако да тај низ од црквеног морала до државног законодавства није регуларан, по много основа, ако ништа оно због аргумента силе.

    Направити разлику између теологије и онтологије је квака.

    Тешко се прави јер свака онтологија утиче на све, ништа не мимоилази, мјене се односе на све, док код теологије само на оне који то хоће.

     

  14. Артемијевцима и Роћку не вриједи попуштати, ту је изгледа одавно лаку ноћ, учино сам то и превише, по најпреткеранојој икономији и то онда схвате као слабост, још се и ја глупирам с давно им је анатема.

    Чега су се сјетилу да се праве да је све ок и тјерају даље, тако и овај Роћко који као није артемијевац, само тјера даље и то је то. Кајем се што сам помислио да се ту може нешто урадити, нема ту ни назнака покајања. 

    Многи су паметнији и старији покушали али узалуд...

  15. пре 14 часа, Поет рече

    Борба и даље траје. Тко ли ће изаћи као губитник? :D :D

    Мени изгледа да је унапријед ријешено, побједиће ме Лазић покајањем:D, нисмо ми толико битни, постоји проблем у Цркви, односно раскол, са групом која мисли (готово) идентично као овлаштени заступник на Поукама Лазић, "готово" јер он одриче заједницу са њима, али разлике нисам уочио. Расколници имају благослов да се причешћују у СПЦ и они раскол  не признају.

    Мени је јасно да су ти људи у праву и да је све што Лазић говори тачно или како они кажу истина, ту спора нема, ја само желим да испитам да ли је та истина Црквена, да ли је то истина заједнице, или је та истина  против заједнице, односно у крајњој линији да ли је истина оно што твори заједницу, или је истина истина заједнице.

    Односна одакле долази та истина и какав је њен темељ, у шта су се запрели ти људи, па су отпали од Цркве, потпуно им вјерујем да то нису хтјели, али да су морали да би спасли истину.

    Драг ми је Платон али ми је дража истина- или - ако бирам између истине и Христа, идем против истине.

    Христос када га Пилат пита: Шта је истина каже Ја сам Истина, односно ја јесам, није му говорио неке истине о себи, нити истине о бићу, да је учинио тако вјероватно би се опријатељио са Пилатом који је био учен и градитељ имао је смисла за архитектуру и науку. Дакле једно је истина као оно што јесте - биће само, а друго истина о бићу. 

    Или једно је да Црква јесте, а друго истине о Цркви, чувајући ове истине о Цркви нашли су се изван Цркве.

    Богородица је истинита, немамо несторијанце, али имали смо Распућина коме се Богородица "јавила" упецао се на то Патријарх и двор, касније кад се издешавало свашта, има сцена у филму када Патријарх и Царица притишћу и испитују Распућина да им каже гдје му се Богородица јавила да ли у уму?  Распучин се вајкао, али је на крају признао да је у уму, Патријарх и Царица су схватили да су пропали. Да су заједно са Распучином прелешћени.

    Плашим се да се и неким нашим православље објављује у уму и да из ума истину говоре, и вјерују у њу, и кроз такву мјеру, истину и вјеру, сразмјеравају све нас и Цркву, и да ту лежи проблем.

    Јер Христос се не јавља у уму, него у Цркви и цјелој природи, у Тијелу, па тек негдје и уму, али ако је тај ум отворен, то су оци називали нус, то стање никако није разум, нити умна саморефлексијам,баратање појимовима, онтологија итд... Вјеровање да је нешто у теби божанско што производи сладострасно наслађивање сујете. Па онда они чувају вјеру у себи и тако...

    Ту је Зизијулас био  праву говорећи "Онтологија а не етика, естетика, логика" али не довољно у праву, јер теологија није онтологија, а етика са којом се обрачунава је онтолошка, а не теолошка етика која нема везе са онтологијом, у етици постоји кривица, а не грјех, грјех постоји само у односу на Бога, независно од онтолошког статуса. Тако да Зизијулас само измишља топлу воду да је "старија" онтологија од онтике и вјероватно жонглирањем подмјешта.

    Ова друга група се сама преиграла, дајући претјеран значај томе што су у праву. ( У праву су били онтички, чињене су им смицалице, неправде, послије је то сва Црква на себи осјетила и чудом надвладала, али то "у праву" нема онтолошки, нити Црквени значај, то им никако није јасно.

    Та истина није толико битна, знам по туђем дупету не боли, али како било претјерали су ставивши такву истину изнад свега, изнад заједнице.

     Шта је чињење неправде ближњем наспрам раскола?

    Оци су говорили ништа су и није то била фраза, смирење данас значи немати истину и чекати да те Господ ако хоће нађе.

  16. пре 23 минута, Просечан србенда рече

    Дешава се то да неко прекрши закон али из добре намере и љубави ради па тако и кад су канони у питању. Родољуб је адвокат па можда каноне посматра строжије из професионалног угла.

    Опет кажем да је неко пољубио руку папи пре само један век уназад, то готово нико неби ни знао а овако данас велики брат све снима и одмах иде у јавни етар и крећу расправе, расколи, коментари и осуде. Мени је та чињеница довољна да закључим да је љубави све мање јер  људи не гледају своја посла него прате медије и ко шта ради. Све то ослабљује љубав што за последицу има остварење пророчанстава из св. Јеванђеља о доласку последњих времена.

    Нормално, и у законима има поредак, и смисао, нису сигурно границе постављене да се праве препреке поклоницима, нисам ишао да крадем или радим, ови су цариници иначе ригидни то схватили и кад сам се враћао - пошто ми је пасош остао код њих побјего сам кад су ме скинили са воза, само су ми рекли но-но нисам ни забрану добио, идуће године сам ишао регуларно.

    Родољуб није стручњак за каноне, а и као правник се осрамотио јер говори да су Хрвати криви, то се може мени и теби прогледати кроз прсте, али правнику не, не може народ бити крив, само конкретна личност. Реће неко: Али убијали су нас Хрвати, па убијали су нас и људи, јесу ли сад људи криви? 

    Исто важи и за католичку Цркву која може бити крива такође само ако има ипостас, али ако има ипостас та ипостас не може бити крива. Као што ја немам никакву кривицу што су Шкорпиони стрељали у Трнову.

    Али се правник изчуђава зашто злочнци не припадају Цркви и зашто се љуби рука, а годинама уназад је осудио Порфирија као екуменисту који искривљено вјерује, а од кога га је одмеравао кад је то "схватио"? 

    Дакле није ријеч о професионалној него о духовној деформацији.

  17. :)) Нисам се чуо одавно са Авом, али сумњам да је Рукољубу он или моја малекост дозволиа да ми се обрате.

    Не критикују СПЦ са артемијевских позиција него са нехијерархијских  безипостасних идеолошких позиција антиекуменизма. :coolio: Да нису независно дошли на исту идеју? Зашто не покажу како. Можда је Артемије преписивао од Роћка или га је учио памети као што сад покушава Патријарха.

    Јесте и ја читам "На дрини ћуприју" али нема то никакве везе са Ивом Андрићем.:)))

     

  18. пре 20 минута, Просечан србенда рече

    Тако сам и ја схватио, није проблем да се критикује патријарх ако критика следи после доброг и облагодаћеног расуђивања а сви долазимо у искушење за то али треба добро промислити јер ја знам примере где су неки старци саветовали да се критикује епископ јер он и онако већ велико бреме носи.

    Ма да, може бити црквена критика,ако је потребна, али коју то јерес исповједа Патријарх? Чиме ремети литургију?  Али ово је антицрквена хајка гдје Патријарха истовремено нападају да је четник и издајица.

    Дакле може да постоји у екстренмим случајевима, као што је Јефрем аризонски допустио Атанасију да му пољуби руку, јер знаш Атанасја кад нешто навали, посље свети Јеферем, јао мени шта сам себи допустио да ми владика пољуби руку, дакле све може, али не како то неки замшљају и раде :  улогују се па пљуц на Патријарха, такви гину.

    Није правилно да постоји, као што није правилно да владика узима благослов од архимандрита, ако није и јеромонах био, али је Таса добро урадио, сад ако си коцкаст није ти логично.

    Кад сам први пут ишао на Сету Гору илегално птрко гране, идем Богородици, да ми неко поставља препреке? Није ок, али да се вратим?

  19. пре 47 минута, logdanov рече

    Моје контрапитање би било, да ли ти себе поредиш са св Јустином, а п. Порфирија са Германом?

    Роћко је у акту поучавања Цркве, ствар је начелна, није питање да ли он има аутентичну позоцију за поучавање, него да ли оно  уопште постоји:bu:, да ли он има исправну позицију када критикуује Патријарха за рукољуб није питање, питање је да ли ико има позицију да критикује било ког патријарха било којим разлогом.joooj

    Манипулативни метод од општег на конкретно, са конјретног на опште и до ујутро, кад запне онда есхатологизими ти тек може све и до ујутро. 

    пре 31 минута, logdanov рече

    Па да. Како да знам да баш моја критика није промашај?

    Па немој ни да је почињеш док то не преиспиташ, крштење своје залажеш, по њему си једнакоправан Патријахрју, ако си кренуо да њега учиш, онда мораш да имаш добар разлог и добро утемељење и да се посавјетујеш са неким.

    Свега тога овде нема, утемељени су на својим представама о православљу, школу су пропустили и у ствари слушају Артемија којег држе за светог, или слушају демона, не може критика бити адхок, то је лаж, као слобода мишљења, ништа то, постоји ипостасни низ иза Лазића који води или до Господа или до нечастивог, нек се свак учи расуђивању, добро је рекао  Владика Иринеј Бачки: Овај проблем са Артемијем се неће брзо рјешити, дај боже за 15година. 

    Са Лазићем је кренило кад га Артемије зомбиро и послао да исправља СПЦ.

  20. Пре сат времена, logdanov рече

    Да се не разумемо погрешно. Ни једног тренутка не алудирам ни на кога посебно већ је наша претходна дискусија можда повод за ово начелно разматрање, које више има везе са мојом смелом тврдњом да је у праву и кад није, него са љубљењем руке папи.

    Није ми ни на крај памети безгрешност појединца нити било какав догмат или пракса који би подсећао на Ватикан 1. То би било с моје стране веома наивно и дунстерски јер за тако нешто нема примера у историји цркве, а са са друге стране било би анахроно, јер се и сами католици тога стидљиво одричу. Осим тога, ја ни не верујем да је неки архијереј безгрешан као што то не верује ни папа.

    На уму ми је било правило које важи од вртића до пензије. Шеф је у праву. И Роналдо може само да хистерише због судијске одлуке, али је ни он ни сви играчи његовог тима не могу променити. То може да уради само онај ко има те прерогативе.

    Сви артемијевци, акакијевци, никодимлије и ини да се скупе, не могу да се прогласе надлежним да осуде патријарха.

    Сви ми да се окупимо у тренутку колективног лудила, одвојено од ових расколника, ми који смо црква, па и да имамо 3 епископа који пристају са нама, опет би смо само постали расколници, а никако патријархове судије.

    У практичном смислу, он је у праву и кад (ја мислим да) није у праву. Као што морам да платим погрешно обрачунат порез, погрешно обрачунат рачун за струју па могу да се после жалим ако знам механизме. А, ако не знам, ако ћу само да се извичем на шалтерског радника, онда боље се ни не буним.

    Ако мислим да патријарх није у праву, шта то мења у мом животу? Шта ћу да урадим по том питању? Могу ли без њега? Зашто не могу без њега а и даље мислим да је у њему проблем? Где је заиста проблем?

    Слажем се у принципу, а и овим актуелним счучајевима, само ни то са шслтером и стадионом није црквена позиција ни савим добар примјер, тај са шалтера ће у  литургији ипак да се запита и постиди.

    Моје је питање било: Ко ти каза да није у праву?

    Није православље Артемијевцима казало да СПЦ грјеши, него им је казао "Артемије" којему се јавио нпр. сам Господ и овјаснио му да је он једини преостсли православни Епископ зилот који ће да очува православље и продужи историју.

     

    То је хијарархијски ред који ту влада Господ-Артемије-Лазић.

    А Лазић не смије то да каже па глуми ванземаљца, јер којим путем се истина емснира из Свете Трпјице до Лазића па он зна да Патријарх грјеши, да узмемо да је имун на нечастивог.

     

    И добро кажеш, ако је тако, ако видиш да грјеши, ако је Господ морао да ти се објави и даје заобилазећи СПЦ јер је постала немогућа, зашто си онда ту у пропалој и одбаченој Цркви? Имаш свој новоустановљени поредак у којем ти се Господ даје преко Артемија или директно или га посједујеш у својој глави као објекат...

    Теоретски и ако не вјерујем да је то случај могуће је да Лазић има црквену позицију и да је Дух Свети немајући пријемчивјег у СПЦ надахно Лазића и сличне да исправљају СПЦ,  али да је то истина била би нам транспарентна и новонастала хијерархијска структура, пошто се она не види, да се претоставити да је нема, односно да на крају као инспиратор критике стоји ђаво, дакле ствар испитати до краја, до извора.

  21. пре 29 минута, Hadzi Vladimir Petrovic рече

    @slovoAпремда нас Бог уводи и у ствареање постфестум, а ти објасни како. 

     

     

    И ова друга странка која је покушала да критикује Цркву са позиција науке, односно научне (метафизичке) теологије је уредно почишћена јер јој је поизиција критике нецрквена.:skidamkapu:

  22. пре 22 часа, logdanov рече

    @Родољуб Лазић Немој тако Рођо. Нисам те ни поменуо. Ниси ти једини који шпекулише о могућности да патријарх греши. Пишем генерално своје мишљење, да су све те инсинуације по мени више од обазривости и више од оптужбе. 

    Наравно, написао сам да је у праву чак и кад није у праву. Не верујем да први пут чујеш да је шеф у праву и кад није у праву. Судија је у праву и кад није у праву (фудбалски нпр.) итд. Та реченица не мора одмах да подразумева верски и еклисиолошки догмат утврђен или неутврђен саборима, али нас подједнако све прати као неки животни аксиом.

    И, немој да се љутиш, али ако ме подсећаш да сам рекао то и то па још на овој или оној страни, мени то звучи као да мислиш да сам неозбиљан саговорник. Зато не волим ни скриншотове. То ме све подсећа на оне америчке афере кад проналазе људима неподобне реченице на друштвеним мрежама...

    ... А можда ме подсећа и на моју мајку па се одмах најежим.

    Не бих се баш сасвим сложио на начиином на који се изразио, питање треба другачије поставити:

     Како знаш да није у праву, ко ти је то рекао и откуд ти то? Јер ово прво да је у праву и кад није је мало пренаглашена христолошка хијерархија која води у безгрешност.

    Није ни Патријарх или( негда и надајмо се сутра православни) Папа пао са Марса, нити се оваплотио од Духа Светога и Марије Дјеве, него је дошао из литургије и назначен је за литургију и његова је функција литургијска, без литургије он је ништа. 

    То данашњи Патријарх и изражава признавајући власт Сабора над собом, али и своју власт у Сабору, што је слика литургије која је највећи ауторитет у православљу, без литургије патријарх је ништа и литургија може и патријарха изобличити, да није тако он се на њој неби ни молио, осим за нас, нити би се ми молили за њега, односно помињање би имало само једну димензију власт његову над нама и ми би њему служили, а не он нама, међутим јасно је да Патријарх нама служи и да је по ријечи Господњој он први као слуга свима, дакле можемо ми из Цркве да судимо и свргнемо Патријарха, а Родољуб наводи случајеве када је то у историји било потребно и душекорисно.

    Дакле Патријарху може да се суди, а његово свргавање може да покрене било ко из литургије, односно Цркве, не може да покрене ајатолах или државна власт, не  значи да је сваки покрет против патријарха црквен, али да може Црква да свргне Патријарха - може, па она га је и постваила.

    Који су разлози да се Патријарх свргне, коме он може бити грешан? Цркви и само Цркви односно литургији, не истини, не логици, не математици, не метафизици, не Хајдегеру мада то је већ инославна ипостас. 

    Како може Патријарх грешан литургији: да је не служи....итд, па долазимо до јереси које нису спорне зато што се не поклапају са логиком и метафизиком, па не поклапа се ни да 3=1, а то није јерес него догма, него је јерес против литургије, нарушава је, суспендује, нпр монофизитизам...иконоборство. Патријарх који би сад умислио да има света петорица би морао бити свргнут.

    Оно сад актуелно је "Артемијев" раскол и његови одјеци као што је Родољуб Лазић, "Артемије" и његови не признају одлуке Сабора јер сматрају да је саборска већина против Цркве, а он сам са својим "чедима" у  "истини, која је само једна" и Саборску већину оптужују за "свејерес" екуменизма, израз св. Јустина.

    Израз је претјеран јер нико у Сабору СПЦ не исповједа монотелитизам, па самим тиме и да све јереси које су се икад појавиле исповједају осим једне, не би били свејеретици, али ако и једну једину исповједају да се намакнути и да су све јеретици. Али тотално је глупо нпр, некога оптужити за сва кривична дјела кривичног закона, мислим да нико никад није оптужен за све.

    Свима нама прија мисао из житија  да је пар вјерних сачувало вјеру, да ли је "Артемије" то тражио па нашао? Сигурно да се није покорио Сабору ради "истине" како је он видио истину, ко му каза да је то истина?

    Сабор Архијереја је дао одговор на питање да ли је позиција његове истине литургијска, или антилитургијска јер и таквих нелитургијски темеља истине има, неки су уклопиви, неки не уклопиви у литургију, неке су се исклопиле.

    Екуменизам не може бити јерес када је он тежња за јединством у Христу, за добром заједнице и њеним проширењем, екуменизам који би разарао заједницу може бити јерес, али то би било јединство у било чему осим у Христу: вјери, истини, идеологији, светом писму, канонима.... Међутим прихватити неко једунство ван Христа (Цркве, литургије)  би била јерес, затворити врата Цркве без неких разлога такође.

    Дакле може свако да се критикује из Цркве и за Цркву, али треба прво испитати колико је позиција оног који критикује црквена и да критикује у своје име, у име свога крштења, а не у име истине, идеологије, "православља"...јер се одмах види да је незнавен и у искушењу, односно без црквене културе и свијести.

    Дакле истина како је ми по инерцији узимамо на метафизичким темењима је антицрквена, укључујући етику, естетику и логику.

     

    пре 16 часа, slovoA рече

    На Адаму то питање можеш лако ријешити, ако хоћеш, јер једно је он тијело имао, није два. И сасвим је јасно да то тијело (природа) не може бити исто прије пада и послије, иначе се пад није ни десио. Нити би се Адам нашао у кожним хаљинама, онако храбро исповиједајући да је ту, него није јадан знао да је наг. И како се онда ништа видљиво није промијенило? То што ти не видиш, видио је Адам.

    Говорим у прерспективама у оној из историји, гдје можеш да кажеш: Благодат Божија се испунила на мени, али да је самој пуноћи потребно неко испуњење није долично рећи. Као да ти то долази од релационе онтологије, гдје је све у покрету па и Бог, а и за сушто (створено) је питање, јер ни оно као што смо раније видјели није у времену, ако усвојимо хајдегереву редефибицију појма вријеме: оно тече међу суштима, на сличном размишљању је и Анштајн направио релативност, а и Зизијулас који је опчињен Хајдегером своји промашену социјалну и тклисијалну теорију релативутета која покушава да разори сушто - да премјести сушто у релацију, као да је она сушто.

    Ако и има неке измјене Божије у односу према твари то није она свакодневна измјена у времену и историју него еонска па се може рећи  да је Бог измјенио свој оснос према твари када је створио, кад се оваплотио, кад је уништи и кад је васкрсне. То су Божија дјела, а друга су синергијска дјела, премда нас Бог уводи и у ствареање постм, а ти објасни како. 

  23. пре 57 минута, slovoA рече

    Ниси добро видио шта сам написао. Воља = енергија. (Свеједно што је воља (енергија) Божја вјечна, како ће она бити остварена ако нема неки однос с творевином? Енергија (воља) није изолована од творевине...)

    А ако мислиш да је творевина остварена, ето ти је такве, па се сликај с њом у гробу. Биће то врхунско остварење, чист холивуд.

    У којем тијелу се Христос оваплотио, ако је једносушан нама у свему осим гријеха? У тијелу какво је било прије пада, или какво је сада? Зашто ми тијело морамо положити у гроб, да би васкрсли у новом, да ли је то ново тијело онда исто као тијело оваплоћеног (и васкрслог) Логоса? И да ли је то Тијело нова наука или Га познајемо?

    Да је Христос узео природу од прије пада, како би умро? А онда и искупљење? Ми би опет остали одвојени Адамовим падом и грјехом, овако смрт нас не могже одвојити од Христа, јер је Христос узео смрт, па нас и у смрти чека. А смрт је једна форма оног "ништа" које држи и благодат повученом, не потпуно одвојеном од твари, јер не би могла постојати.

    Дакле гледано из твари ( мораш да порадиш на перспективама) изгледа да се благодат остварује, (мада је непримјерен израз, може да одведе у учење да је благодат створена), боље рећи просијава, а твар се преображава из свога темеља који није само благодат него и оно ништа које је услвљено нашом вољом која је такође ништа.

    А гледано теолошки, или из поистовјећења воља какву су Оци имали, па је њихова воља била (за) благодат, смјешно рећи да благодат треба неко испуњење, ми требамо испуњење благодаћу, Божијој вољи се ништа не може додати - осим нас самих, нашег ништа, само то можемо додати, ништа, е сад неки су пуни памети, себе, моћи, истина и још мисле да службу чине.

    У природи се ништа видљиво није промјенило, слобода, ништа-вило није Христом укинуто, природа је и даље условљена нашом вољом, стим да се благодатно богопознање одвија и кроз логосе створеног, законе природе, који нису безлични него човјеколици, односно Христолици, што омогућава сагледање природе и Бога у једном: Икону.

    Зато је правилно управљање ријечју истине Твоје увјек оствсрено у природи и конкретној ипостаси, презвитеру, епископу, патријарху. Такође одоздо наша ријеч, истина молитва мора бити опсредована тим ипостасима.

    Мета-физика, је међутим ван природе како јој само име каже, уз то још и безипостасана?

    Њени поклоници су избјеглице из ове природе коју је походио и узео на себе Господ Исус Христос, односно Црква по свом реду и поредку.

    Коју би они да исправе са потпуно неутемељених позиција насталим и превазиђеним на западу, све то под маском православља.

  24.  

    пре 6 часа, slovoA рече

    Не причамо о истој промјени. Свеједно што је воља Божја вјечна, како ће она бити остварена ако нема неки однос с творевином? Енергија није изолована од творевине, јер тад не би било икономије. Шта је икономија, ако не однос енергије и творевине? А падом се он из коријена промијенио – о тој промјени говорим, промјени односа. Али зашто је дошло до те промјене, ако се енергија Божија није промијенила, што кажеш? И што јесте тачно.

    Кад питаш, шта видим да је другачије у природи, на коју природу мислиш? За које тијело ме питаш, да ли је у односу на њега сила теже ослабила? За ово претешко, пало, или за оно што хода по води? Није то исто тијело. Није чудо што је Христос ходао по води, чудно је што ми не ходамо, нешто озбиљно с том нашом природом (тијелом) није у реду. Не само да је пала, уличнили смо је, па зато и тијело видимо као своје, а природу као нешто друго. Падом смо промијенили не само однос с Богом, и општа природа (творевина) нам је постала страна и зато и питаш тако, несвјестан да си дио те природе као човјек промијењен падом.

    Оваплоћење Логоса омогућило нам је немогуће, да се и у палом тијелу (природи) обратимо Оцу, у духу и истини; то је та нова наука. А то што ти причаш су разне логије и логике, као обрасци пале природе и тијела као парадигме индивидуе која има све, читаву природу у свом власништву, па нема ни разлога да тражи шта више. А понајмање Оца, као блудни син.

    (Нисам те питао за измјену у природи у вези са падом, него у вези са оваплоћењем?)

    Грјешиш у болдованом није воља неко вјечно хтјење како то ми људи разумјемо па да треба да се остварује, наша је воља ништа и њој треба остварење, испуњење у сл, воља Божија је по природи нестворена вјечна енергија једна те иста у све свете Тројице.

    Нема она шта да се остварује, како мниш, њено остварење је сво створење, од којег може бити кроз нашу вољу у некој мјери  одвојена, или савршено сједињења у Христу, од којих је једна људска ништа, а друга благодат- нестворена.

    Тако живјети по вољи божијој значи бити облагодаћен, зато онај који није свет, а каже да вјерује лаже.

    То се у економији преноси на мећусобне односе међу људима гдје творење воље, живиот у благодати, љубавно и брачно општење доноси ипостас Христа, Духа Светога и Оца који су присутни у енергијама на начин како је моја ипостас присутна у овој мојој енергији тексту.  

    Али једно је творење воље божије - духовно искуство, а друго сјећање на то искуство, говор о њему, а сасвим треће опредмећивање тог говора и његово наклапање на биће "идеологија православља".

    пре 10 часа, Поет рече

    Дал вас речи више уморe или оплемене? :D

    Све оне ријечи које су отругнуте одосно удањене измештене од  ипостаси су празне, јер ријеч-енергија долази увјек од неке личности, никад није и не може бити сама и опредмећена у појам, ако се не види која ипостас стоји иза ријечи, ваља упалити аларм.

    Ако је ријеч пуна њена пуноћа долази из јединства са аутором и осликава "сувишак срца" односно стање повезаности са крајњим извором енергије, по поредку, али кроз њу познајемо и гдје је се налази аутор у поретку благодати, зато када читамо опитне оце, стрефи нас благодат, и ако нам те ријечи често не изгледају "умне".

    Како ће се то одвијати не зависи толико од ријечи колико од односа рецепцијента и аутора, то се љепо види када се чита псалтир, исти текст, али се осликава тренутно стање душе у њему, нека врста огледала које узводи ка Богу.

    Дакле слова која су записана су технички магијски ниво -језик, њима су описани покрети душе, али кад се опитује благодат, она иде од иопстаси до ипостаси и очитава се кроз стање (стејт).

    Опрдмећивањем текста он постаје општа иситна без или са потиснутим ипостасима, док општој Цркви ми прво и основно имамо свете и заједичарење са њима, па кад не би ни они ни ми ништа рекли или знали. 

    Учење више није молитвено општење, него узимање општих истина у посјед под мотом: знање је моћ, наспрам сила божија се у немоћи показује.

    На тај начин се истина измјешта из бића у појам, ми се располућујемо на унутра - споља, у ствари живимо поред живота, врјеме тече изван бића (Хајдегер), или у Раз-уму (Достојевски) док се не деси екстаказа односно реституција.

    Оче наш је безвриједан без живе везе са они ко га је први изрекао, без везе са оним ко данас и овде изриче, као и вјерујем без везе са саборима.

    А ако је та веза добра, односно ако творимо вољу Божију да љубимо једни друге, онда се Оче Наш који је узет чисто технички без значаја (значења, контекста, отргнут) испуњава , а некима се не испуњава, увјек ријеч о мјери, јер ништа није ван логоса, али је он некад чист, а некад заплетен до непрепознавања, испремјештан у поредку.

    То су описали и исихастички оци говорећи о молитви али важи и за све друго: језика, разумјевавање, срдачност, благодат.

    За нас хипнотисане, најважније да разликујемо говор (логос) од језика (логос), јер језик како га данас нализимо је општи (логос) а нема ипостас (логос). Док је говор увјек ипостасни и дубљи, увјек неко говори. жУ крајњиј линији не да се ми слижимо језиком (логосом), него да допустимо да се Логос послужи нама. 

    Зато је свака "тачна истина "изречена унутар идеологје језика (логоса) усмјерена против Цркве (логоса) чак и поготово онда када се та идеологија назива православље, а усмерава се без и против ипостаси, јер ко стоји иза идеологије православља? Стањин? Па онда да кроз идеологију православља размјеравамо Цркву као што чини мучени Лазић о њему слични.

    Мене моје рјечи веселе, а јасно ми је да су за неке мучење, да ли што су ријечи лоше или што ми презиру ипостас?

×
×
  • Креирај ново...