Jump to content

verum est in beer

Члан
  • Број садржаја

    6227
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    9

Репутација активности

  1. Волим
    verum est in beer got a reaction from Violetta Valery in Свештеничка служба и посао   
    Не, него сам рекао на конто тога да не треба да иду код неверника, тј "верника" који нису у вери.
     
    Ради се, само што се само гледају лоши примери, а добри се стављају у запећак. Увек ће се наћи кукоља, али да је Христос хтео савршене свештенике, послао би анђеле. Ти свештеници су из народа, нису пали са марса, тако да имамо и добрих и лоших. Да мало обрнемо и кажемо какав је народ, свештеници су злато.
  2. Волим
    verum est in beer got a reaction from Flojd in Легенда о магичном таину и испуњеном обећању мајци   
    Легенда о магичном таину и испуњеном обећању мајци
     
    Цртач из Пирота Игор Крстић и сценариста Ненад Пејчић у стрипу су овековечили предање о магичном војничком хлебу - таину, који је храброг Солунца из Пирота Алексу Здравковића, како каже легенда, сачувао од куршума током балканских и Првог светског рата.
    Стрип о таину објављен је на српском и француском језику у издању Француског института и издавачке куће „Систем комикс“ у специјалној едицији стрипова на тему Првог светског рата под називом Линије фронта.
      Ово издање заједнички су радили српски и француски цртачи и сценаристи. Велика је част што је интересантна прича о хлебу таину који се и данас чува у Музеју у Пироту, ушла у прво издање те едиције.
     
    Здрав, пун енергије и дуготрајан У напорним ратним приликама за време Првог светског рата српским војницима је било потребно много енергије како би могли да испуњавају своје обавезе. Здрав, калоричан и изузетно дуготрајан, таин је постао предмет посебног поштовања међу српским војницима.
    Име му потиче из турског језика, у ком таин значи следовање, односно приписана храна за војнике.
    Правио се од 30 одсто пшеничног и 70 одсто ражаног брашна, соли и воде. Све се то мешало заједно са комином - већ квасним тестом.
     
    „У првом броју едиције Линије фронта наш стрип је објављен са радовима чувених српских и европских стрип цртача попут Алексе Гајића, Дражена Ковачевића и других, што је за нас велико признање“, рекао је Крстић Танјугу.
    Додао је да је приликом цртања стрипа о хлебу таину, одлучио да стрип буде урађен у техници која подсећа на старе црно-беле фотографије.
    „Пуно сам размишљао о томе којом техником да нацртам стрип. На крају сам одлучио да стрип нацртам техником која подсећа на старе црно беле фотографије, а и кадрирање је урађено управо у стилу старих црно-белих фотографија“, истакао је Крстић.
    Сценариста Ненад Пејчић каже да је идеја настала у Народној библиотеци у Пироту током прошлогодишњег фестивала стрипа, кога традиционално организује ова институција.
    Тада је Игор Марковић из Издавачке куће „Систем комикс“ предложио да се изради едиција стрипова Линије фронта.
    Парче таина које се чува у Музеју Понишавља у Пироту „Одмах сам почео да размишљам шта бих могао да напишем. С обзиром да сам Пироћанац дошао сам на идеју да би стрип требало да има везе с Пиротом тако да ми је брат дао идеју да обрадим причу о солунцу из Пирота Алекси Здравковићу. Стрип прати ратовање Здравковића кроз Балканске ратове и Први светски рат, његов учешће у „албанској голготи“, пут од Крфа до Пирота“, објашњава Пејчић.
    Крстић и Пејчић раде и на хумористичком стрипу „Српко“ за Удружење Срба у Француској „Добре виле“. Стрип прати авантуре малог дечака и његовог деде.
    Алекса Здравковић са парчетом таина у рукама Хлеб Солунца Алексе Здравковића, тачније његово прво следовање војничког хлеба које је добио далеке 1912. године приликом поласка у рат и данас се чува у Музеју Понишавља у Пироту и представља један од највреднијих и најинтересантнијих експоната.
    Алексу је мајка пред полазак на фронт заветовала да никако не поједе прво следовање војничког хлеба, јер се веровало да управо то прво следовање има магичне моћи и да штити онога ко га носи, али и његове саборце од непријатељских куршума.
    Са таином под пазухом Алекса Здравковић је са својим саборцима прошао бројне фронтове и небројене битке.
    Легенда о магичном хлебу таину тада се муњевито прочула чак и међу савезничком војском па су Алекси многи нудили велики новац за таин, али он није желео да погази мајчин завет и прода таин.
    По завршетку Првог светског рата Алекса Здравковић се у Пирот вратио са многобројним ордењем, али и са таином у рукама.
     
    http://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/501/%D0%97%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BC%D1%99%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/1770074/%D0%9B%D0%B5%D0%B3%D0%B5%D0%BD%D0%B4%D0%B0+%D0%BE+%D0%BC%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%BE%D0%BC+%D1%82%D0%B0%D0%B8%D0%BD%D1%83+%D0%B8+%D0%B8%D1%81%D0%BF%D1%83%D1%9A%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%BC+%D0%BE%D0%B1%D0%B5%D1%9B%D0%B0%D1%9A%D1%83+%D0%BC%D0%B0%D1%98%D1%86%D0%B8.html
  3. Волим
    verum est in beer got a reaction from Јеврем in Skup za legalizaciju marihuane   
    То је тек занимљив феномен. Нацисти, патриоте, чувари расе, Хришћани, Срби, али би волели да заврше у Валхали.
  4. Свиђа ми се
    verum est in beer got a reaction from fsa in Америка постоји 239 година, а у рату је провела 222 године   
    Није она никада била у рату, већ у освајању. 
  5. Волим
    verum est in beer got a reaction from nesha973 in Пажња! Секташка литература у православном декору у поштанском сандучету! (ФОТО)   
    Који су ово шокови.
     
    Нико се није успаничио, него само упозоравамо људе на:
    "Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у одијелу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви." Мт. 7, 15.
  6. Свиђа ми се
    verum est in beer got a reaction from Tristatri in Зоран Ђуровић: Хрватска ћирилица   
    Similis simili gaudet
  7. Волим
    verum est in beer got a reaction from Bernard in Зоран Ђуровић: Константинопољски сабор 1756   
    А ако Христос није устао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера ваша. 1Кор. 15, 14
    Тако ми је и за крштење. Ако неко искрено верује да је Христос васкрсао или искрено верује да се крстио, па макар он припадао и Христовој цркви Зимбабвеа, нема дилеме за мене.
    Објасните оном из Нове Гвинеје те вековне теолошке недоумице, мислим да би и Христос био збуњен, не би могао да прође данашњи православни тест.
    Шта нам урадише они Јелини, упропастили цело Хришћанство.
    Добро је што је православље (и не само оно) резервисано за мање од нанопромила светског становништва, тј онолико људи који уопште разумеју у чему је квака.
    Када би се Црква, колико улаже у та прегањања, потрудила да људе едукује да ли је "празна вера њихова", мислим да би било много боље свима.
    Али добро, боље на хиљаде мртвих за одбрану вере одабраних, од љубави према Христу.
    Народ бре нема појма ни о чему. Баш брига Стојанку из Мале Крсне о транцедентности, тријадологији, пневматологији... она верује у Христа, на неки њен начин, као што и Бутамбе из Нигера исто верује, а ни Стојанка ни Бутамбе немају појма о високој теологији, нити верују да ће се онај други пећи у паклу, јер не припада јединој правој истинитој цркви.
    А у крајњем случају, и да неки хоће да имају верски образован народ, они не би седали по којекаквим седницама, него би проповедали међу народом.
    Шта народу вреди овај Критски сабор? То бих баш волео да чујем од црквених првака.
    И никако црквени прваци да објасне народу, народним језиком и са добрим аргументима, зашто треба бити православан и шта нас разликује од других. То народ не зна. Ако мени не верујете, питајте народ. Једино колико видим да су научили је "брате, па ми смо Срби, за брате нашу веру ја ћу бре све брате бре да урадим, само у цркву да не идем".
  8. Волим
    verum est in beer got a reaction from Борис74 in Индијанци у православном манастиру   
    Индијанци у православном манастиру
    У манастиру СПЦ у Калифорнији, који је основао амерички хипик Јуџин Роуз, монаси су Американци, док на вечерње службе долазе Индијанци. – Манастир Светог Германа заживео 1967. године
    Епископ Теодосије у манастиру Светог Германа Аљаског Фото СПЦ Индијански потомци ратника из Калифорније драги су гости православног манастира Светог Германа Аљаског у Калифорнији. Индијанске старешине из резервата често долазе чак и на свеноћно васкршње богослужење. Доскорашњи старешина манастира, међутим, није Србин, послат одавде да унесе светосавске идеје међу црвену браћу! Отац Герасим рођен је као Американац, Гордон Елијел. Манастир који је водио има петнаестак монаха и представља својеврсни феномен: готово сви калуђери су Американци ивећина њих говори и српски и руски језик. Прошлог лета, у братство се, међутим умешао један – Скандинавац. Наиме, епископ западноамерички Максим поставио је јеромонаха Дамаскина (Кристенсена) за игумана овог манастира.
    Прича о братству и пријатељству са америчким Индијанцима из оближњег градића Котонвуд, изузетна је инспиративна не само за духовнике, већ, рекло би се, и за филмаџије. Прича о манастиру, кога је основао бивши амерички хипик Јуџин Роуз (1934–1982), сјајан је предложак за први српски вестерн, кога могу да режирају, вероватно, само два редитеља на свету: Емир Кустурица и Квентин Тарантино. Како сам, усред Београда, наишао на ову готово нестварну причу? Ауторка романа „Волф, пут ка истини”, Зорица Зец, књижевница и сарадница сајта СПЦ, једна је од оних која је истраживала случајеве странаца, људи других вероисповести, који су прелазили у православну веру.
    Њена романескна прича, додуше, не дотиче се Америке. Госпођа Зец у свом роману описује драму аустријског вајара који је прешао у православље и замонашио се у Србији и чија жена, аустријска новинарка, покушава да га врати на стари пут. Међутим, да би написала тај роман, који је заснован на једној од истинитих прича, Зорица Зец је истраживала многе архивске и црквене изворе, како би употпунила причу о необичним траснферима из једне вере у другу.
    Тако сам се, из нехата, сусрео са монасима, хипицима, Индијанцима, бледоликима и православнима, у врлетима Америке.
    Манастир Светог Германа је, званично, основан 1967. године и донео је православље у овај део земље америчких Индијанаца и каубоја. Биографија његовог оснивача јесте кратак опис потраге за самим собом и смислом живота. Јеромонах Серафим Јуџин Роуз, Американац рођен у Сан Дијегу, православни је испосник који је прошао пут преображаја и спознаје, као ретко који човек у новијој историји Српске православне цркве.
    Сан Франциско је у доба младости, као град у ком је студирао Јуџин Роуз, био отворен за алтернативне идеје и представљао је једно од седишта хипи покрета. Као и многи његови вршњаци хипици, Јуџин се окренуо мудростима древног Истока.Проучавао је будизам и остале азијске вере. Чинило се да је овај обдарени полиглота и источњачки филозоф, попут многих вршњака, нашао свој пут.
    Али, током студија, Јуџин је открио дела француског мислиоца који је тврдио како свако мора да нађе сопствени пут до вере, па да тај пут може да буде заснован на различитим верским учењима. У лето 1955. године упознао је колегу, младића из Финске који је био православац. У његовом друштву први пут је крочио у православни храм.
    Мирис тамјана и свећа, молитва свештеника и верника, америчком младићу учинили су се блиским. Почео је све чешће да посећује православна богослужења, да чита књиге и учи руски и црквенословенски. Имао је посебну срећу да постане ученик архиепископа Јована Максимовића који је Американца унапредио у појца.Када је навршио двадесет осму годину, одлучио је да се крсти у православној цркви.Неколико месеци касније, с благословом архиепископа Јована, Роуз је с Русом Глејбом Помошенским, основао неку врсту заједнице православних књижара, назвавши је „Братством Светог Германа Аљаског”. У марту 1964. године они су у Сан Франциску отворили књижару, покрај Руске цркве.
    Братство је потом основало издавачку кућу „Свети Герман прес”. После смрти архиепископа Јована, Јуџин постаје свестан да му живот у граду више не оставља времена за молитву и писање. Братство је одлучило да напусти Сан Франциско и упути се у дивљину северне Калифорније.Ту су постали калуђери, 1967. године.
    У том делу Калифорније, зиме су веома хладне и сурове, с пуно снега.Лета су врела. Али, калуђерима је, када су оснивали манастир, било важно да се здање налази на издвојеној територији, усред шуме, што даље од цивилизације.
    Братство Светог Германа живело је у првим годинама пустињачким условима– без грејања, канализације и светла.Одвојени од остатка света, Американци у монашкој одежди СПЦ, штампали су књиге на старој, једноставној штампарској машини, ручно слажући слова.
    Од зараде остварене продајом књига,први игуман манастира отац Серафим, основао је часопис„Православна реч”, који и данас објављује дела православних мислилаца. Посетиоци долазе у манастир, посебно 2. септембра, када се 1982. године, упокојио отац Серафим.Наиме, тог лета, јеромонах Серафим одједном је почео да осећа слабост. Кад су га монаси однели у болницу у Редингу, монах је већ био у критичном стању и без свести.
    За живот јеромонаха Серафима молили су се и у Америци и уРусији, посебно у Грчкој – на Атосу.
    Доскорашњи монах Герасим, некада Американац Гордон, одржао је пре неколико година, студентима на Богословском факултету Београдског универзитета предавање „Како један Американац гледа на православље”.
    И он и његови наследници настоје да православље престане да буде „најбоље чувана тајна у Америци, казао је на предавању у шали игуман Герасим. Можда је тајна у начину молитве? Можда се амерички монаси у СПЦ, у индијанском окружењу, моле и на следећи начин: Амин и хауг!
    -----------------------------------------------------------
    Ко је нови игуман
    Отац Дамаскин је рођен 1961. године у породици која је пореклом из Скандинавије. У манастир Светог Германа Аљаског дошао је пре више од 25 година. Док је био на студијама на Санта Круз факултету Универзитета у Калифорнији, Џон Кристенсен се упознао са групом православних студената, преко којих је на једном предавању упознао оца Серафима Роуза. Отац Дамаскин је познат као аутор биографије Серафима Роуза.
    Александар Апостоловски   http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Amin-i-haug.sr.html Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  9. Свиђа ми се
    verum est in beer got a reaction from ZeljkoVuk in Материјално богатство СПЦ   
    Брате, млад си па те и разумем. Сви смо ми имали елана на почетку
    Који званични подаци, када СПЦ није у систему пдв и осталих финансијских заврзлама, тако да званичне податке и да хоћеш, не можеш да добијеш. А свака епархија је засебна и има своју касу.
    Мислим има Црква неке књиге које као води, и све цркве (што се тиче Београда) као воде неке књиге, али то није неки званични податак.
    Ни они сами не знају колико имају, чим нису успели да провале Србољуба (него тек уз "дојаву")
    Али мислим да се не треба тиме занимати, трошити себе.
    Црква није финансијска установа. Да ли имала или немала новца, њена мисија није то него Господ. А ови што узимају, краду, возе боља кола, облаче се боље... то ће увек бити, људи смо и слаби.
    Што би гледао да ли је СПЦ материјално богата или није. Иако би ми било драже да јесте.
    Важно да је духовно богата, а не материјално. Доста пута у својој историји СПЦ када је била материјално сиромашна, тада је духовно била богата. Што можда и значи да нам материјално по некада узима духовно.
    А са друге стране, да није било пара на почетку, не знам шта би нам Немањићи оставили и да ли би ишло у том смеру
    Слушао сам пре једно 10+ година владику Игнатија на телевизији, где је фантастично објаснио ту материјалну страну и да црква није социјална установа. Ако неко зна који је то интервју и где може да се нађе, нека га постави.
  10. Волим
    verum est in beer got a reaction from Драшко in Bračni odnosi i blud (prirodno-neprirodno, moralno-nemoralno, blagosloveno-neblagosloveno)   
    Не знам за брак, али знам да је редтубе неморално и неприродно за компјутер. Безобразник га напуни вирусима, да га човек једва после излечи, а некима на жалост није било спаса.
     
    Харам у браку је по мени, ако се партнер на силу тера на односе или на нешто што не воли.
    Харам је исто ако се према партнеру не испуњавају обавезе, што би рекао ап. Павле.
    Харам је превара.
    Харам је немати љубави.
    Харам је претеривање.
    ...
    " Све ми је слободно, али све не користи; све ми је слободно, али све не изграђује. " 1Кор. 10:23
     
  11. Волим
    verum est in beer got a reaction from kopitar in Зоран Ђуровић: Св. Григорије Богослов, Писмо 80, Филагрију ретору   
    Чекај оче, ти као патролог би требао да знаш да су у старини, посебно у првим вековима, земљом ходали свеци, који су једини били достојни причешћа и славе Божије.
    Шалу на страну, ове ствари су невероватно потребне народу, јер као што су ови из Цркве направили велики пропуст и створили неку слику Цркве која није природна и која је монашко-бајковита, тако је ово веома потребно да се направи баланс и да људи почну да схватају шта је све то. Једини је проблем, што је Хумберт већ рекао, нема воље да се то финансира и штампа.
  12. Волим
    verum est in beer got a reaction from Aleksandra_A in Биометрија и Откривење - отац Оливер Суботић   
    Господе, подари слугама твојим разума, да трезвено размишљају и избави их од сваке заблуде.
  13. Волим
    verum est in beer got a reaction from Aleksandra_A in Биометрија и Откривење - отац Оливер Суботић   
    Људи, браћо, теоретичари завера, тумачи Откровења, Срби, маните се глупости.
    По некад се мислим шта је требало онима да и Јованово Откровење ставе у књиге Новог Завета. Више направило штете, него користи.
    Какви црни жигови, какви бакрачи. Води се годинама полемика око личних карти и осталих биометријских докумената, а као што Mikorist рече, они шибају на свим другим пољима. Од телефона, до сада смарт телевизора и осталих глупости. Тако да смо праћени и "обележени" на милион других начина. Него је некоме за циљ да залуђује народ са глупостима.
    Да хоће да нас жигошу, то би могли да обаве на мали милион начина, а да не сазнамо никада.
    Какви црни знаци жига звери и последњих времена. Јер смо ми протестанти или Православци? Јер речено у Писму да ни анђели на небу не знају час када ће Христос опет доћи. Јер треба пре да верујемо неким шарлатанима који тумаче како им се хоће или Господу?
    Уместо да живимо живот Хришћански, да се молимо и трудимо да нас Господ прими у Царство Небеско, ми треба да се бринемо да ли нас ђаво жигоше. Зар онда немамо вере у Господа? Зар ће ђаво победити Христа? Наравно да неће, зато се не брините, него се окрените другим стварима. А ово само може лоше да утиче на човека и да га доведе у манију гоњења и манију посматрања.
  14. Волим
    verum est in beer got a reaction from ines in "Кана Галилејска" - Упознавање ради хришћанског брака на ЖРУ- пријавите се!   
    А да ли на пример ја могу да будем проводаџија?
  15. Волим
    verum est in beer got a reaction from PredragVId in Ucenje programiranja, sta i kako?   
    Извините братијо програмери, али мислим да је ово тема о почетницима.
    Ја нисам програмер, далеко сам од тога, мало сам MSCA, али људима који долазе овде, заиста ништа није јасно.
    Вама је наравно све то нормално, али људи немају појма шта је шта.
    Треба лепо да им објасните шта је frond and back end програмирање, па и ту има разлика.
    Онда, које су њихове "дужности", у ствари шта који програмер "прави" шта.
    Хоћу да кажем да многи људи немају појма шта је шта, шта се са којим програмским језиком може направити, који су алати...
    Неко је за дизајн, неко је за "суво" програмирање, неко је за нешто треће.
    Kод вас програмера се све подразумева, пошто сте у материји.
  16. Волим
    verum est in beer got a reaction from PredragVId in Ucenje programiranja, sta i kako?   
    Не знам како ви роботи функционишете, тј да ли си старији модел који ради на флопи дискове или си буџен са усб улазом
    Даћу ти роботе на терабајте видео туторијала и литературе, па ако си из БГ или долазиш у исти, радо ћу ти дати све што имам.
    А било би лепо да неко ко ради у пхп, сврати на ову тему и да конкретније савете, па можда и покрене неки кратки курс.
  17. Свиђа ми се
    verum est in beer got a reaction from Vesna M in Vernici i ateisti ovog foruma - kako jedni druge kategorišete?   
    Ја све категоришем као људе.
    Мени је све једно да ли је неко атеиста или верник, важно да је нормалан. Има и верника и ових других који нису под винклу, а има и дивних људи.
    Ја никога несврставам по верској основи, пошто је све то релативно.
  18. Волим
    verum est in beer got a reaction from Чунга Лунга in Војвода Живојин Мишић   
    Занимљив је и чин Александра сина војводе Живојина Мишића, током акције хватања Драже Михаиловића. Јесте да има пар верзија, али је у сваком случају јуначки од њега.
     
    "Sin Aleksandar, kao major Vojske Kraljevine Jugoslavije, pokušao je da spase pukovnika Dragoljuba Mihailovića, koji se zatekao u kući vojvode Mišića u Struganiku, a kojeg su Nemci tražili. Videvši da Nemci opkoljavaju kuću, Aleksandar je uzeo šinjel pukovnika Mihailovića, obukao ga, istrčao iz kuće, bacio se na konja i pojurio prema voćnjaku iznad kuće. Cela nemačka potera je pojurila za njim. Uspeli su da ga teže rane i ubiju konja pod njim. Tek tada su Nemci shvatili da umesto Draže imaju samo njegov šinjel. U zatvoru su pokušali da ga vrbuju da radi za nemačku obaveštajnu službu “Abver”, ubeđujući ga da je on po majci Nemac i da u njemu teče pola nemačke krvi. Na to im je Aleksandar odgovorio: “Tu polovinu vaše krvi ste mi istočili na Kolubari”, piše u svojoj knjizi pukovnik Živojinović i dodaje da je posle tog neuspelog vrbovanja Aleksandar Mišić, streljan 18. decembra 1941. godine."
  19. Волим
    verum est in beer got a reaction from Стеван Миловановић in Ко сме да уђе или ко би требао да буде у олтару   
    Брат feeble ме је ставио у размишљање о овој теми, пошто је била слика на теми
    https://www.pouke.org/forum/topic/19971-православна-слика-дана/?p=1091924
    где су и мушкарци и жене били у олтару, па је feeble рекао да је то древни обичај. Никада се нисам сусрео са тим питањем, па сам се заинтересовао.
    Прво што ми је пало на памет је да у требнику-"молитва породиљи у 40-ти дан", пише: Најзад га уноси у свети олтар-ако је мушко. Ако је женско носи га само до царских двери говорећи:...
     
    Е сада ме занима ваше мишљење.
    Да ли би у олтар требало (могле) да улазе жене?
    Да ли би требали мушкарци који немају никакво задужење да улазе у олтар?
     
    Знам да у неким женским манастирима игуманије имају благослов да улазе у олтар. Не знам да ли је то свугде обичај, пошто и нисам био свугде, а и нисам нешто размишљао о овој теми.
  20. Волим
    verum est in beer got a reaction from ivanaika in Прича о најмлађем каплару на свету   
    Рапорт каплара Гаврића
    Пише: Божидар Ђуран
    Момчило Гаврић, син Алимпија и Јелене, из села Трбушница код Лознице, рођен је првог маја 1906. године. У осмој години 1914. постао је каплар Дринске дивизије, са девет је прешао Албанију, са једанаест унапређен у чин поднаредника, са дванаест пробијао Солунски фронт и ослобађао Београд...
    Гаврић на Крфу Рат је државни посао. Воде га армије и масе. У њему нема места за појединца, за његове разлоге и судбину. С друге стране, ратови се памте и као појединачне трагедије и херојства. Судбина, ратна и животна, осмогодишњег дечака Момчила Гаврића објединила је све парадоксе и апсурде рата. Један, за велике државне разлоге, небитан мали живот спојио је у свом трајању бол и несрећу, храброст и решеност да се стигне до часног краја.
    Леополд фон Берхтолд, министар спољних послова Аустроугарске, издао је налог да 28. јула 1914. телеграм о објави рата Србији буде послат обичном поштом у Београд. Како су све државне установе биле евакуисане, телеграфисти су га проследили у Крагујевац, где се налазила Врховна команда српске војске.
    Тако је почео рат који је однео десет милиона живота, избрисао три империје, разорио Европу, заувек одредио живот једног дечака који се тога дана вероватно безбрижно играо чувајући стоку на падинама планине Гучево.
    Већ у првим данима рата, средином августа 1914. аустроугарска војска је починила масовна убиства међу цивилним становништвом Подриња. Момчилов отац Алимпије рекао му је да отрчи до суседног засеока и јави сестри Милосавки, која је тамо била удата, да се спреми за бежанију.
    Док се он вратио аустроугарски војници су упали у двориште Гаврића и побили целу породицу. У једном дану дечаку Момчилу Гаврићу су у дворишту куће, на падинама Гучева, побијени и заклани отац Алимпије, мајка Јелена и седморо браће и сестара.
    Каплар Гаврић рапортира мајору Туцовићу Бежећи у дечјем страху од тог призора, наишао је на војнике Шестог артиљеријског пука српске војске којим је командовао потпуковник Стеван Туцовић, рођени брат Димитрија Туцовића.
    Момчило је Туцовићу испричао шта се десило. Стеван је постројио војнике и упитао: Ко се јавља да као добровољац са овим малим освети његову фамилију?
    Без иједне речи искоракнуо је цео пук. Стеван је одредио једног старијег војника, Златиборца Милоша Мишовића. Сачекали су ноћ, узели торбу бомби и њима засули пијане аустроугарске војнике у дворишту Момчилове куће...
    Момчило Гаврић 1914. године Тако је осмогодишњи Момчило постао војник. Са Шестим артиљеријским пуком учествовао је у Колубарској бици и добио чин каплара. Прешао је Албанију и преживео тако што је дневно јео по једну сушену рибицу сарагу из венца које је добио код Скадарског језера.
    Рањеник на Солунском фронту Гаврић на школовању у Британији У Грчкој је сачувана једна лепа и тужна фотографија дечака војника у новој униформи српске војске, то је портрет Момчила Гаврића како поносно позира испред неке тарабе на Крфу. Много година после он је испричао потресно сведочанство, свој први сан када су онако исцрпљени стигли на Крф...
    "Сањао сам да сам на нашој ливади под Гучевом и да се играм са анђелима. Однекуд се појавила моја мајка Јелена са пуном корпом румених јабука и дели, мени и анђелима, те јабуке... После ми је било жао што сам се пробудио..."
    На Солунском фронту Момчило је бринуо о двема мулама и снабдевао војнике, те је два пута рањаван. Војвода Живојин Мишић га је приликом једне инспекције затечен трагичном судбином и нестварном храброшћу детета, унапредио у чин поднаредника. Имао је тада једанаест година.
    Послератне године је као ратно сироче провео у Енглеској где је, у Фабершему код Лондона, завршио основну и графичку школу. Вратио се у Србију, али пошто у регрутној комисији нису веровали његовој причи, поново је служио војску – као артиљерац.
    На почетку Другог светског рата био је мобилисан, а чак је побегао из немачког заробљеништва. У окупираном Београду хапсио га је Гестапо, а по ослобођењу, два пута, и власти нове, социјалистичке државе.
    Графички радник Момчило Гаврић, тада отац двојице синова Бранислава и Александра, солунац, каплар и поднаредник Дринске дивизије, артиљерац Шестог артиљеријског пука, постао је тако ћутљив и тих човек. О себи је мало и ретко говорио. Чак и синовима.
    Тек негде пред крај шездесетих огласио се у дневном листу Политика мајор Светислав Ћирић, командир Момчилове батерије, и питао: "Где је каплар Гаврић?"
    Каплар Гаврић се јавио командиру Ћирићу, који му је све време, скоро 50 година, чувао Албанску споменицу, одликовања и поднаредничку плату претворену у златнике.
    Момчило Гаврић са супругом и синовима Животну причу каплара Момчила Гаврића није лако прихватити. Сувише је другачија, опомињућа, превише нестварна. Али, памтити је морамо. Да свој деци улазнице у свет одраслих не буду тако скупе као Момчилова.
    Момчило Гаврић је умро у Београду 27. априла 1993. године и сахрањен је на Новом гробљу.
    Приликом испраћаја генерел Милорад Прелевић рекао је реченицу у коју потпуно стаје његов животни пут: "Нема Србина у 20. веку који је тако скупо платио улазницу у свет одраслих као Момчило Гаврић."
     

     
    http://www.rts.rs/page/stories/ci/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B8+%D1%80%D0%B0%D1%82/story/2213/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0+%D1%83++%D1%80%D0%B0%D1%82%D1%83/1712482/%D0%A0%D0%B0%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82+%D0%BA%D0%B0%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D1%80%D0%B0+%D0%93%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%B8%D1%9B%D0%B0.html
  21. Свиђа ми се
    verum est in beer got a reaction from Phoebe in Што нисте остали у манастиру? Da li ste imali želju za monašenjem ili poznajete nekoga ko se zamonašio?   
    Зато би ја увео мин 5 година искушеништва, па ће ваљда да схвати човек да ли је то за њега или не, а и довољно је да прође то почетно усхићење или гордост (што га не замонаше пре)... А не да "троше" благодат, а после себи направе дар мар у духовном смислу.
  22. Волим
    verum est in beer got a reaction from Пг in Прича о најмлађем каплару на свету   
    Рапорт каплара Гаврића
    Пише: Божидар Ђуран
    Момчило Гаврић, син Алимпија и Јелене, из села Трбушница код Лознице, рођен је првог маја 1906. године. У осмој години 1914. постао је каплар Дринске дивизије, са девет је прешао Албанију, са једанаест унапређен у чин поднаредника, са дванаест пробијао Солунски фронт и ослобађао Београд...
    Гаврић на Крфу Рат је државни посао. Воде га армије и масе. У њему нема места за појединца, за његове разлоге и судбину. С друге стране, ратови се памте и као појединачне трагедије и херојства. Судбина, ратна и животна, осмогодишњег дечака Момчила Гаврића објединила је све парадоксе и апсурде рата. Један, за велике државне разлоге, небитан мали живот спојио је у свом трајању бол и несрећу, храброст и решеност да се стигне до часног краја.
    Леополд фон Берхтолд, министар спољних послова Аустроугарске, издао је налог да 28. јула 1914. телеграм о објави рата Србији буде послат обичном поштом у Београд. Како су све државне установе биле евакуисане, телеграфисти су га проследили у Крагујевац, где се налазила Врховна команда српске војске.
    Тако је почео рат који је однео десет милиона живота, избрисао три империје, разорио Европу, заувек одредио живот једног дечака који се тога дана вероватно безбрижно играо чувајући стоку на падинама планине Гучево.
    Већ у првим данима рата, средином августа 1914. аустроугарска војска је починила масовна убиства међу цивилним становништвом Подриња. Момчилов отац Алимпије рекао му је да отрчи до суседног засеока и јави сестри Милосавки, која је тамо била удата, да се спреми за бежанију.
    Док се он вратио аустроугарски војници су упали у двориште Гаврића и побили целу породицу. У једном дану дечаку Момчилу Гаврићу су у дворишту куће, на падинама Гучева, побијени и заклани отац Алимпије, мајка Јелена и седморо браће и сестара.
    Каплар Гаврић рапортира мајору Туцовићу Бежећи у дечјем страху од тог призора, наишао је на војнике Шестог артиљеријског пука српске војске којим је командовао потпуковник Стеван Туцовић, рођени брат Димитрија Туцовића.
    Момчило је Туцовићу испричао шта се десило. Стеван је постројио војнике и упитао: Ко се јавља да као добровољац са овим малим освети његову фамилију?
    Без иједне речи искоракнуо је цео пук. Стеван је одредио једног старијег војника, Златиборца Милоша Мишовића. Сачекали су ноћ, узели торбу бомби и њима засули пијане аустроугарске војнике у дворишту Момчилове куће...
    Момчило Гаврић 1914. године Тако је осмогодишњи Момчило постао војник. Са Шестим артиљеријским пуком учествовао је у Колубарској бици и добио чин каплара. Прешао је Албанију и преживео тако што је дневно јео по једну сушену рибицу сарагу из венца које је добио код Скадарског језера.
    Рањеник на Солунском фронту Гаврић на школовању у Британији У Грчкој је сачувана једна лепа и тужна фотографија дечака војника у новој униформи српске војске, то је портрет Момчила Гаврића како поносно позира испред неке тарабе на Крфу. Много година после он је испричао потресно сведочанство, свој први сан када су онако исцрпљени стигли на Крф...
    "Сањао сам да сам на нашој ливади под Гучевом и да се играм са анђелима. Однекуд се појавила моја мајка Јелена са пуном корпом румених јабука и дели, мени и анђелима, те јабуке... После ми је било жао што сам се пробудио..."
    На Солунском фронту Момчило је бринуо о двема мулама и снабдевао војнике, те је два пута рањаван. Војвода Живојин Мишић га је приликом једне инспекције затечен трагичном судбином и нестварном храброшћу детета, унапредио у чин поднаредника. Имао је тада једанаест година.
    Послератне године је као ратно сироче провео у Енглеској где је, у Фабершему код Лондона, завршио основну и графичку школу. Вратио се у Србију, али пошто у регрутној комисији нису веровали његовој причи, поново је служио војску – као артиљерац.
    На почетку Другог светског рата био је мобилисан, а чак је побегао из немачког заробљеништва. У окупираном Београду хапсио га је Гестапо, а по ослобођењу, два пута, и власти нове, социјалистичке државе.
    Графички радник Момчило Гаврић, тада отац двојице синова Бранислава и Александра, солунац, каплар и поднаредник Дринске дивизије, артиљерац Шестог артиљеријског пука, постао је тако ћутљив и тих човек. О себи је мало и ретко говорио. Чак и синовима.
    Тек негде пред крај шездесетих огласио се у дневном листу Политика мајор Светислав Ћирић, командир Момчилове батерије, и питао: "Где је каплар Гаврић?"
    Каплар Гаврић се јавио командиру Ћирићу, који му је све време, скоро 50 година, чувао Албанску споменицу, одликовања и поднаредничку плату претворену у златнике.
    Момчило Гаврић са супругом и синовима Животну причу каплара Момчила Гаврића није лако прихватити. Сувише је другачија, опомињућа, превише нестварна. Али, памтити је морамо. Да свој деци улазнице у свет одраслих не буду тако скупе као Момчилова.
    Момчило Гаврић је умро у Београду 27. априла 1993. године и сахрањен је на Новом гробљу.
    Приликом испраћаја генерел Милорад Прелевић рекао је реченицу у коју потпуно стаје његов животни пут: "Нема Србина у 20. веку који је тако скупо платио улазницу у свет одраслих као Момчило Гаврић."
     

     
    http://www.rts.rs/page/stories/ci/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B8+%D1%80%D0%B0%D1%82/story/2213/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0+%D1%83++%D1%80%D0%B0%D1%82%D1%83/1712482/%D0%A0%D0%B0%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82+%D0%BA%D0%B0%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D1%80%D0%B0+%D0%93%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%B8%D1%9B%D0%B0.html
  23. Волим
    verum est in beer got a reaction from "Tamo daleko" in Прича о најмлађем каплару на свету   
    Рапорт каплара Гаврића
    Пише: Божидар Ђуран
    Момчило Гаврић, син Алимпија и Јелене, из села Трбушница код Лознице, рођен је првог маја 1906. године. У осмој години 1914. постао је каплар Дринске дивизије, са девет је прешао Албанију, са једанаест унапређен у чин поднаредника, са дванаест пробијао Солунски фронт и ослобађао Београд...
    Гаврић на Крфу Рат је државни посао. Воде га армије и масе. У њему нема места за појединца, за његове разлоге и судбину. С друге стране, ратови се памте и као појединачне трагедије и херојства. Судбина, ратна и животна, осмогодишњег дечака Момчила Гаврића објединила је све парадоксе и апсурде рата. Један, за велике државне разлоге, небитан мали живот спојио је у свом трајању бол и несрећу, храброст и решеност да се стигне до часног краја.
    Леополд фон Берхтолд, министар спољних послова Аустроугарске, издао је налог да 28. јула 1914. телеграм о објави рата Србији буде послат обичном поштом у Београд. Како су све државне установе биле евакуисане, телеграфисти су га проследили у Крагујевац, где се налазила Врховна команда српске војске.
    Тако је почео рат који је однео десет милиона живота, избрисао три империје, разорио Европу, заувек одредио живот једног дечака који се тога дана вероватно безбрижно играо чувајући стоку на падинама планине Гучево.
    Већ у првим данима рата, средином августа 1914. аустроугарска војска је починила масовна убиства међу цивилним становништвом Подриња. Момчилов отац Алимпије рекао му је да отрчи до суседног засеока и јави сестри Милосавки, која је тамо била удата, да се спреми за бежанију.
    Док се он вратио аустроугарски војници су упали у двориште Гаврића и побили целу породицу. У једном дану дечаку Момчилу Гаврићу су у дворишту куће, на падинама Гучева, побијени и заклани отац Алимпије, мајка Јелена и седморо браће и сестара.
    Каплар Гаврић рапортира мајору Туцовићу Бежећи у дечјем страху од тог призора, наишао је на војнике Шестог артиљеријског пука српске војске којим је командовао потпуковник Стеван Туцовић, рођени брат Димитрија Туцовића.
    Момчило је Туцовићу испричао шта се десило. Стеван је постројио војнике и упитао: Ко се јавља да као добровољац са овим малим освети његову фамилију?
    Без иједне речи искоракнуо је цео пук. Стеван је одредио једног старијег војника, Златиборца Милоша Мишовића. Сачекали су ноћ, узели торбу бомби и њима засули пијане аустроугарске војнике у дворишту Момчилове куће...
    Момчило Гаврић 1914. године Тако је осмогодишњи Момчило постао војник. Са Шестим артиљеријским пуком учествовао је у Колубарској бици и добио чин каплара. Прешао је Албанију и преживео тако што је дневно јео по једну сушену рибицу сарагу из венца које је добио код Скадарског језера.
    Рањеник на Солунском фронту Гаврић на школовању у Британији У Грчкој је сачувана једна лепа и тужна фотографија дечака војника у новој униформи српске војске, то је портрет Момчила Гаврића како поносно позира испред неке тарабе на Крфу. Много година после он је испричао потресно сведочанство, свој први сан када су онако исцрпљени стигли на Крф...
    "Сањао сам да сам на нашој ливади под Гучевом и да се играм са анђелима. Однекуд се појавила моја мајка Јелена са пуном корпом румених јабука и дели, мени и анђелима, те јабуке... После ми је било жао што сам се пробудио..."
    На Солунском фронту Момчило је бринуо о двема мулама и снабдевао војнике, те је два пута рањаван. Војвода Живојин Мишић га је приликом једне инспекције затечен трагичном судбином и нестварном храброшћу детета, унапредио у чин поднаредника. Имао је тада једанаест година.
    Послератне године је као ратно сироче провео у Енглеској где је, у Фабершему код Лондона, завршио основну и графичку школу. Вратио се у Србију, али пошто у регрутној комисији нису веровали његовој причи, поново је служио војску – као артиљерац.
    На почетку Другог светског рата био је мобилисан, а чак је побегао из немачког заробљеништва. У окупираном Београду хапсио га је Гестапо, а по ослобођењу, два пута, и власти нове, социјалистичке државе.
    Графички радник Момчило Гаврић, тада отац двојице синова Бранислава и Александра, солунац, каплар и поднаредник Дринске дивизије, артиљерац Шестог артиљеријског пука, постао је тако ћутљив и тих човек. О себи је мало и ретко говорио. Чак и синовима.
    Тек негде пред крај шездесетих огласио се у дневном листу Политика мајор Светислав Ћирић, командир Момчилове батерије, и питао: "Где је каплар Гаврић?"
    Каплар Гаврић се јавио командиру Ћирићу, који му је све време, скоро 50 година, чувао Албанску споменицу, одликовања и поднаредничку плату претворену у златнике.
    Момчило Гаврић са супругом и синовима Животну причу каплара Момчила Гаврића није лако прихватити. Сувише је другачија, опомињућа, превише нестварна. Али, памтити је морамо. Да свој деци улазнице у свет одраслих не буду тако скупе као Момчилова.
    Момчило Гаврић је умро у Београду 27. априла 1993. године и сахрањен је на Новом гробљу.
    Приликом испраћаја генерел Милорад Прелевић рекао је реченицу у коју потпуно стаје његов животни пут: "Нема Србина у 20. веку који је тако скупо платио улазницу у свет одраслих као Момчило Гаврић."
     

     
    http://www.rts.rs/page/stories/ci/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B8+%D1%80%D0%B0%D1%82/story/2213/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0+%D1%83++%D1%80%D0%B0%D1%82%D1%83/1712482/%D0%A0%D0%B0%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82+%D0%BA%D0%B0%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D1%80%D0%B0+%D0%93%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%B8%D1%9B%D0%B0.html
  24. Волим
    verum est in beer got a reaction from Чунга Лунга in Прича о најмлађем каплару на свету   
    Рапорт каплара Гаврића
    Пише: Божидар Ђуран
    Момчило Гаврић, син Алимпија и Јелене, из села Трбушница код Лознице, рођен је првог маја 1906. године. У осмој години 1914. постао је каплар Дринске дивизије, са девет је прешао Албанију, са једанаест унапређен у чин поднаредника, са дванаест пробијао Солунски фронт и ослобађао Београд...
    Гаврић на Крфу Рат је државни посао. Воде га армије и масе. У њему нема места за појединца, за његове разлоге и судбину. С друге стране, ратови се памте и као појединачне трагедије и херојства. Судбина, ратна и животна, осмогодишњег дечака Момчила Гаврића објединила је све парадоксе и апсурде рата. Један, за велике државне разлоге, небитан мали живот спојио је у свом трајању бол и несрећу, храброст и решеност да се стигне до часног краја.
    Леополд фон Берхтолд, министар спољних послова Аустроугарске, издао је налог да 28. јула 1914. телеграм о објави рата Србији буде послат обичном поштом у Београд. Како су све државне установе биле евакуисане, телеграфисти су га проследили у Крагујевац, где се налазила Врховна команда српске војске.
    Тако је почео рат који је однео десет милиона живота, избрисао три империје, разорио Европу, заувек одредио живот једног дечака који се тога дана вероватно безбрижно играо чувајући стоку на падинама планине Гучево.
    Већ у првим данима рата, средином августа 1914. аустроугарска војска је починила масовна убиства међу цивилним становништвом Подриња. Момчилов отац Алимпије рекао му је да отрчи до суседног засеока и јави сестри Милосавки, која је тамо била удата, да се спреми за бежанију.
    Док се он вратио аустроугарски војници су упали у двориште Гаврића и побили целу породицу. У једном дану дечаку Момчилу Гаврићу су у дворишту куће, на падинама Гучева, побијени и заклани отац Алимпије, мајка Јелена и седморо браће и сестара.
    Каплар Гаврић рапортира мајору Туцовићу Бежећи у дечјем страху од тог призора, наишао је на војнике Шестог артиљеријског пука српске војске којим је командовао потпуковник Стеван Туцовић, рођени брат Димитрија Туцовића.
    Момчило је Туцовићу испричао шта се десило. Стеван је постројио војнике и упитао: Ко се јавља да као добровољац са овим малим освети његову фамилију?
    Без иједне речи искоракнуо је цео пук. Стеван је одредио једног старијег војника, Златиборца Милоша Мишовића. Сачекали су ноћ, узели торбу бомби и њима засули пијане аустроугарске војнике у дворишту Момчилове куће...
    Момчило Гаврић 1914. године Тако је осмогодишњи Момчило постао војник. Са Шестим артиљеријским пуком учествовао је у Колубарској бици и добио чин каплара. Прешао је Албанију и преживео тако што је дневно јео по једну сушену рибицу сарагу из венца које је добио код Скадарског језера.
    Рањеник на Солунском фронту Гаврић на школовању у Британији У Грчкој је сачувана једна лепа и тужна фотографија дечака војника у новој униформи српске војске, то је портрет Момчила Гаврића како поносно позира испред неке тарабе на Крфу. Много година после он је испричао потресно сведочанство, свој први сан када су онако исцрпљени стигли на Крф...
    "Сањао сам да сам на нашој ливади под Гучевом и да се играм са анђелима. Однекуд се појавила моја мајка Јелена са пуном корпом румених јабука и дели, мени и анђелима, те јабуке... После ми је било жао што сам се пробудио..."
    На Солунском фронту Момчило је бринуо о двема мулама и снабдевао војнике, те је два пута рањаван. Војвода Живојин Мишић га је приликом једне инспекције затечен трагичном судбином и нестварном храброшћу детета, унапредио у чин поднаредника. Имао је тада једанаест година.
    Послератне године је као ратно сироче провео у Енглеској где је, у Фабершему код Лондона, завршио основну и графичку школу. Вратио се у Србију, али пошто у регрутној комисији нису веровали његовој причи, поново је служио војску – као артиљерац.
    На почетку Другог светског рата био је мобилисан, а чак је побегао из немачког заробљеништва. У окупираном Београду хапсио га је Гестапо, а по ослобођењу, два пута, и власти нове, социјалистичке државе.
    Графички радник Момчило Гаврић, тада отац двојице синова Бранислава и Александра, солунац, каплар и поднаредник Дринске дивизије, артиљерац Шестог артиљеријског пука, постао је тако ћутљив и тих човек. О себи је мало и ретко говорио. Чак и синовима.
    Тек негде пред крај шездесетих огласио се у дневном листу Политика мајор Светислав Ћирић, командир Момчилове батерије, и питао: "Где је каплар Гаврић?"
    Каплар Гаврић се јавио командиру Ћирићу, који му је све време, скоро 50 година, чувао Албанску споменицу, одликовања и поднаредничку плату претворену у златнике.
    Момчило Гаврић са супругом и синовима Животну причу каплара Момчила Гаврића није лако прихватити. Сувише је другачија, опомињућа, превише нестварна. Али, памтити је морамо. Да свој деци улазнице у свет одраслих не буду тако скупе као Момчилова.
    Момчило Гаврић је умро у Београду 27. априла 1993. године и сахрањен је на Новом гробљу.
    Приликом испраћаја генерел Милорад Прелевић рекао је реченицу у коју потпуно стаје његов животни пут: "Нема Србина у 20. веку који је тако скупо платио улазницу у свет одраслих као Момчило Гаврић."
     

     
    http://www.rts.rs/page/stories/ci/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B8+%D1%80%D0%B0%D1%82/story/2213/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0+%D1%83++%D1%80%D0%B0%D1%82%D1%83/1712482/%D0%A0%D0%B0%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82+%D0%BA%D0%B0%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D1%80%D0%B0+%D0%93%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%B8%D1%9B%D0%B0.html
  25. Волим
    verum est in beer got a reaction from Драшко in Bračni odnosi i blud (prirodno-neprirodno, moralno-nemoralno, blagosloveno-neblagosloveno)   
    Прво ако гледаш, ми смо тај Јудаизам, јер смо ми прихватили Христа као Месију.
    Реци ми где Христос, Богородица и остала екипа, говоре да је секс харам? Чак наведени ап. Павле говори да мушкарац треба да извршава обавезе према жени.
    Како бре нема полности? И кога да питамо?
×
×
  • Креирај ново...