Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

verum est in beer

Члан
  • Број садржаја

    6227
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    9

Репутација активности

  1. Свиђа ми се
    verum est in beer got a reaction from Tristatri in Зоран Ђуровић: Хрватска ћирилица   
    Similis simili gaudet
  2. Волим
    verum est in beer got a reaction from Bernard in Зоран Ђуровић: Константинопољски сабор 1756   
    А ако Христос није устао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера ваша. 1Кор. 15, 14
    Тако ми је и за крштење. Ако неко искрено верује да је Христос васкрсао или искрено верује да се крстио, па макар он припадао и Христовој цркви Зимбабвеа, нема дилеме за мене.
    Објасните оном из Нове Гвинеје те вековне теолошке недоумице, мислим да би и Христос био збуњен, не би могао да прође данашњи православни тест.
    Шта нам урадише они Јелини, упропастили цело Хришћанство.
    Добро је што је православље (и не само оно) резервисано за мање од нанопромила светског становништва, тј онолико људи који уопште разумеју у чему је квака.
    Када би се Црква, колико улаже у та прегањања, потрудила да људе едукује да ли је "празна вера њихова", мислим да би било много боље свима.
    Али добро, боље на хиљаде мртвих за одбрану вере одабраних, од љубави према Христу.
    Народ бре нема појма ни о чему. Баш брига Стојанку из Мале Крсне о транцедентности, тријадологији, пневматологији... она верује у Христа, на неки њен начин, као што и Бутамбе из Нигера исто верује, а ни Стојанка ни Бутамбе немају појма о високој теологији, нити верују да ће се онај други пећи у паклу, јер не припада јединој правој истинитој цркви.
    А у крајњем случају, и да неки хоће да имају верски образован народ, они не би седали по којекаквим седницама, него би проповедали међу народом.
    Шта народу вреди овај Критски сабор? То бих баш волео да чујем од црквених првака.
    И никако црквени прваци да објасне народу, народним језиком и са добрим аргументима, зашто треба бити православан и шта нас разликује од других. То народ не зна. Ако мени не верујете, питајте народ. Једино колико видим да су научили је "брате, па ми смо Срби, за брате нашу веру ја ћу бре све брате бре да урадим, само у цркву да не идем".
  3. Волим
    verum est in beer got a reaction from Борис74 in Индијанци у православном манастиру   
    Индијанци у православном манастиру
    У манастиру СПЦ у Калифорнији, који је основао амерички хипик Јуџин Роуз, монаси су Американци, док на вечерње службе долазе Индијанци. – Манастир Светог Германа заживео 1967. године
    Епископ Теодосије у манастиру Светог Германа Аљаског Фото СПЦ Индијански потомци ратника из Калифорније драги су гости православног манастира Светог Германа Аљаског у Калифорнији. Индијанске старешине из резервата често долазе чак и на свеноћно васкршње богослужење. Доскорашњи старешина манастира, међутим, није Србин, послат одавде да унесе светосавске идеје међу црвену браћу! Отац Герасим рођен је као Американац, Гордон Елијел. Манастир који је водио има петнаестак монаха и представља својеврсни феномен: готово сви калуђери су Американци ивећина њих говори и српски и руски језик. Прошлог лета, у братство се, међутим умешао један – Скандинавац. Наиме, епископ западноамерички Максим поставио је јеромонаха Дамаскина (Кристенсена) за игумана овог манастира.
    Прича о братству и пријатељству са америчким Индијанцима из оближњег градића Котонвуд, изузетна је инспиративна не само за духовнике, већ, рекло би се, и за филмаџије. Прича о манастиру, кога је основао бивши амерички хипик Јуџин Роуз (1934–1982), сјајан је предложак за први српски вестерн, кога могу да режирају, вероватно, само два редитеља на свету: Емир Кустурица и Квентин Тарантино. Како сам, усред Београда, наишао на ову готово нестварну причу? Ауторка романа „Волф, пут ка истини”, Зорица Зец, књижевница и сарадница сајта СПЦ, једна је од оних која је истраживала случајеве странаца, људи других вероисповести, који су прелазили у православну веру.
    Њена романескна прича, додуше, не дотиче се Америке. Госпођа Зец у свом роману описује драму аустријског вајара који је прешао у православље и замонашио се у Србији и чија жена, аустријска новинарка, покушава да га врати на стари пут. Међутим, да би написала тај роман, који је заснован на једној од истинитих прича, Зорица Зец је истраживала многе архивске и црквене изворе, како би употпунила причу о необичним траснферима из једне вере у другу.
    Тако сам се, из нехата, сусрео са монасима, хипицима, Индијанцима, бледоликима и православнима, у врлетима Америке.
    Манастир Светог Германа је, званично, основан 1967. године и донео је православље у овај део земље америчких Индијанаца и каубоја. Биографија његовог оснивача јесте кратак опис потраге за самим собом и смислом живота. Јеромонах Серафим Јуџин Роуз, Американац рођен у Сан Дијегу, православни је испосник који је прошао пут преображаја и спознаје, као ретко који човек у новијој историји Српске православне цркве.
    Сан Франциско је у доба младости, као град у ком је студирао Јуџин Роуз, био отворен за алтернативне идеје и представљао је једно од седишта хипи покрета. Као и многи његови вршњаци хипици, Јуџин се окренуо мудростима древног Истока.Проучавао је будизам и остале азијске вере. Чинило се да је овај обдарени полиглота и источњачки филозоф, попут многих вршњака, нашао свој пут.
    Али, током студија, Јуџин је открио дела француског мислиоца који је тврдио како свако мора да нађе сопствени пут до вере, па да тај пут може да буде заснован на различитим верским учењима. У лето 1955. године упознао је колегу, младића из Финске који је био православац. У његовом друштву први пут је крочио у православни храм.
    Мирис тамјана и свећа, молитва свештеника и верника, америчком младићу учинили су се блиским. Почео је све чешће да посећује православна богослужења, да чита књиге и учи руски и црквенословенски. Имао је посебну срећу да постане ученик архиепископа Јована Максимовића који је Американца унапредио у појца.Када је навршио двадесет осму годину, одлучио је да се крсти у православној цркви.Неколико месеци касније, с благословом архиепископа Јована, Роуз је с Русом Глејбом Помошенским, основао неку врсту заједнице православних књижара, назвавши је „Братством Светог Германа Аљаског”. У марту 1964. године они су у Сан Франциску отворили књижару, покрај Руске цркве.
    Братство је потом основало издавачку кућу „Свети Герман прес”. После смрти архиепископа Јована, Јуџин постаје свестан да му живот у граду више не оставља времена за молитву и писање. Братство је одлучило да напусти Сан Франциско и упути се у дивљину северне Калифорније.Ту су постали калуђери, 1967. године.
    У том делу Калифорније, зиме су веома хладне и сурове, с пуно снега.Лета су врела. Али, калуђерима је, када су оснивали манастир, било важно да се здање налази на издвојеној територији, усред шуме, што даље од цивилизације.
    Братство Светог Германа живело је у првим годинама пустињачким условима– без грејања, канализације и светла.Одвојени од остатка света, Американци у монашкој одежди СПЦ, штампали су књиге на старој, једноставној штампарској машини, ручно слажући слова.
    Од зараде остварене продајом књига,први игуман манастира отац Серафим, основао је часопис„Православна реч”, који и данас објављује дела православних мислилаца. Посетиоци долазе у манастир, посебно 2. септембра, када се 1982. године, упокојио отац Серафим.Наиме, тог лета, јеромонах Серафим одједном је почео да осећа слабост. Кад су га монаси однели у болницу у Редингу, монах је већ био у критичном стању и без свести.
    За живот јеромонаха Серафима молили су се и у Америци и уРусији, посебно у Грчкој – на Атосу.
    Доскорашњи монах Герасим, некада Американац Гордон, одржао је пре неколико година, студентима на Богословском факултету Београдског универзитета предавање „Како један Американац гледа на православље”.
    И он и његови наследници настоје да православље престане да буде „најбоље чувана тајна у Америци, казао је на предавању у шали игуман Герасим. Можда је тајна у начину молитве? Можда се амерички монаси у СПЦ, у индијанском окружењу, моле и на следећи начин: Амин и хауг!
    -----------------------------------------------------------
    Ко је нови игуман
    Отац Дамаскин је рођен 1961. године у породици која је пореклом из Скандинавије. У манастир Светог Германа Аљаског дошао је пре више од 25 година. Док је био на студијама на Санта Круз факултету Универзитета у Калифорнији, Џон Кристенсен се упознао са групом православних студената, преко којих је на једном предавању упознао оца Серафима Роуза. Отац Дамаскин је познат као аутор биографије Серафима Роуза.
    Александар Апостоловски   http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Amin-i-haug.sr.html Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  4. Свиђа ми се
    verum est in beer got a reaction from ZeljkoVuk in Материјално богатство СПЦ   
    Брате, млад си па те и разумем. Сви смо ми имали елана на почетку
    Који званични подаци, када СПЦ није у систему пдв и осталих финансијских заврзлама, тако да званичне податке и да хоћеш, не можеш да добијеш. А свака епархија је засебна и има своју касу.
    Мислим има Црква неке књиге које као води, и све цркве (што се тиче Београда) као воде неке књиге, али то није неки званични податак.
    Ни они сами не знају колико имају, чим нису успели да провале Србољуба (него тек уз "дојаву")
    Али мислим да се не треба тиме занимати, трошити себе.
    Црква није финансијска установа. Да ли имала или немала новца, њена мисија није то него Господ. А ови што узимају, краду, возе боља кола, облаче се боље... то ће увек бити, људи смо и слаби.
    Што би гледао да ли је СПЦ материјално богата или није. Иако би ми било драже да јесте.
    Важно да је духовно богата, а не материјално. Доста пута у својој историји СПЦ када је била материјално сиромашна, тада је духовно била богата. Што можда и значи да нам материјално по некада узима духовно.
    А са друге стране, да није било пара на почетку, не знам шта би нам Немањићи оставили и да ли би ишло у том смеру
    Слушао сам пре једно 10+ година владику Игнатија на телевизији, где је фантастично објаснио ту материјалну страну и да црква није социјална установа. Ако неко зна који је то интервју и где може да се нађе, нека га постави.
  5. Волим
    verum est in beer got a reaction from Драшко in Bračni odnosi i blud (prirodno-neprirodno, moralno-nemoralno, blagosloveno-neblagosloveno)   
    Не знам за брак, али знам да је редтубе неморално и неприродно за компјутер. Безобразник га напуни вирусима, да га човек једва после излечи, а некима на жалост није било спаса.
     
    Харам у браку је по мени, ако се партнер на силу тера на односе или на нешто што не воли.
    Харам је исто ако се према партнеру не испуњавају обавезе, што би рекао ап. Павле.
    Харам је превара.
    Харам је немати љубави.
    Харам је претеривање.
    ...
    " Све ми је слободно, али све не користи; све ми је слободно, али све не изграђује. " 1Кор. 10:23
     
  6. Волим
    verum est in beer got a reaction from kopitar in Зоран Ђуровић: Св. Григорије Богослов, Писмо 80, Филагрију ретору   
    Чекај оче, ти као патролог би требао да знаш да су у старини, посебно у првим вековима, земљом ходали свеци, који су једини били достојни причешћа и славе Божије.
    Шалу на страну, ове ствари су невероватно потребне народу, јер као што су ови из Цркве направили велики пропуст и створили неку слику Цркве која није природна и која је монашко-бајковита, тако је ово веома потребно да се направи баланс и да људи почну да схватају шта је све то. Једини је проблем, што је Хумберт већ рекао, нема воље да се то финансира и штампа.
  7. Волим
    verum est in beer got a reaction from Aleksandra_A in Биометрија и Откривење - отац Оливер Суботић   
    Господе, подари слугама твојим разума, да трезвено размишљају и избави их од сваке заблуде.
  8. Волим
    verum est in beer got a reaction from Aleksandra_A in Биометрија и Откривење - отац Оливер Суботић   
    Људи, браћо, теоретичари завера, тумачи Откровења, Срби, маните се глупости.
    По некад се мислим шта је требало онима да и Јованово Откровење ставе у књиге Новог Завета. Више направило штете, него користи.
    Какви црни жигови, какви бакрачи. Води се годинама полемика око личних карти и осталих биометријских докумената, а као што Mikorist рече, они шибају на свим другим пољима. Од телефона, до сада смарт телевизора и осталих глупости. Тако да смо праћени и "обележени" на милион других начина. Него је некоме за циљ да залуђује народ са глупостима.
    Да хоће да нас жигошу, то би могли да обаве на мали милион начина, а да не сазнамо никада.
    Какви црни знаци жига звери и последњих времена. Јер смо ми протестанти или Православци? Јер речено у Писму да ни анђели на небу не знају час када ће Христос опет доћи. Јер треба пре да верујемо неким шарлатанима који тумаче како им се хоће или Господу?
    Уместо да живимо живот Хришћански, да се молимо и трудимо да нас Господ прими у Царство Небеско, ми треба да се бринемо да ли нас ђаво жигоше. Зар онда немамо вере у Господа? Зар ће ђаво победити Христа? Наравно да неће, зато се не брините, него се окрените другим стварима. А ово само може лоше да утиче на човека и да га доведе у манију гоњења и манију посматрања.
  9. Волим
    verum est in beer got a reaction from ines in "Кана Галилејска" - Упознавање ради хришћанског брака на ЖРУ- пријавите се!   
    А да ли на пример ја могу да будем проводаџија?
  10. Волим
    verum est in beer got a reaction from PredragVId in Ucenje programiranja, sta i kako?   
    Извините братијо програмери, али мислим да је ово тема о почетницима.
    Ја нисам програмер, далеко сам од тога, мало сам MSCA, али људима који долазе овде, заиста ништа није јасно.
    Вама је наравно све то нормално, али људи немају појма шта је шта.
    Треба лепо да им објасните шта је frond and back end програмирање, па и ту има разлика.
    Онда, које су њихове "дужности", у ствари шта који програмер "прави" шта.
    Хоћу да кажем да многи људи немају појма шта је шта, шта се са којим програмским језиком може направити, који су алати...
    Неко је за дизајн, неко је за "суво" програмирање, неко је за нешто треће.
    Kод вас програмера се све подразумева, пошто сте у материји.
  11. Волим
    verum est in beer got a reaction from PredragVId in Ucenje programiranja, sta i kako?   
    Не знам како ви роботи функционишете, тј да ли си старији модел који ради на флопи дискове или си буџен са усб улазом
    Даћу ти роботе на терабајте видео туторијала и литературе, па ако си из БГ или долазиш у исти, радо ћу ти дати све што имам.
    А било би лепо да неко ко ради у пхп, сврати на ову тему и да конкретније савете, па можда и покрене неки кратки курс.
  12. Свиђа ми се
    verum est in beer got a reaction from Vesna M in Vernici i ateisti ovog foruma - kako jedni druge kategorišete?   
    Ја све категоришем као људе.
    Мени је све једно да ли је неко атеиста или верник, важно да је нормалан. Има и верника и ових других који нису под винклу, а има и дивних људи.
    Ја никога несврставам по верској основи, пошто је све то релативно.
  13. Волим
    verum est in beer got a reaction from Марина Савковић in Војвода Живојин Мишић   
    Занимљив је и чин Александра сина војводе Живојина Мишића, током акције хватања Драже Михаиловића. Јесте да има пар верзија, али је у сваком случају јуначки од њега.
     
    "Sin Aleksandar, kao major Vojske Kraljevine Jugoslavije, pokušao je da spase pukovnika Dragoljuba Mihailovića, koji se zatekao u kući vojvode Mišića u Struganiku, a kojeg su Nemci tražili. Videvši da Nemci opkoljavaju kuću, Aleksandar je uzeo šinjel pukovnika Mihailovića, obukao ga, istrčao iz kuće, bacio se na konja i pojurio prema voćnjaku iznad kuće. Cela nemačka potera je pojurila za njim. Uspeli su da ga teže rane i ubiju konja pod njim. Tek tada su Nemci shvatili da umesto Draže imaju samo njegov šinjel. U zatvoru su pokušali da ga vrbuju da radi za nemačku obaveštajnu službu “Abver”, ubeđujući ga da je on po majci Nemac i da u njemu teče pola nemačke krvi. Na to im je Aleksandar odgovorio: “Tu polovinu vaše krvi ste mi istočili na Kolubari”, piše u svojoj knjizi pukovnik Živojinović i dodaje da je posle tog neuspelog vrbovanja Aleksandar Mišić, streljan 18. decembra 1941. godine."
  14. Волим
    verum est in beer got a reaction from Стеван Миловановић in Ко сме да уђе или ко би требао да буде у олтару   
    Брат feeble ме је ставио у размишљање о овој теми, пошто је била слика на теми
    https://www.pouke.org/forum/topic/19971-православна-слика-дана/?p=1091924
    где су и мушкарци и жене били у олтару, па је feeble рекао да је то древни обичај. Никада се нисам сусрео са тим питањем, па сам се заинтересовао.
    Прво што ми је пало на памет је да у требнику-"молитва породиљи у 40-ти дан", пише: Најзад га уноси у свети олтар-ако је мушко. Ако је женско носи га само до царских двери говорећи:...
     
    Е сада ме занима ваше мишљење.
    Да ли би у олтар требало (могле) да улазе жене?
    Да ли би требали мушкарци који немају никакво задужење да улазе у олтар?
     
    Знам да у неким женским манастирима игуманије имају благослов да улазе у олтар. Не знам да ли је то свугде обичај, пошто и нисам био свугде, а и нисам нешто размишљао о овој теми.
  15. Волим
    verum est in beer got a reaction from ivanaika in Прича о најмлађем каплару на свету   
    Рапорт каплара Гаврића
    Пише: Божидар Ђуран
    Момчило Гаврић, син Алимпија и Јелене, из села Трбушница код Лознице, рођен је првог маја 1906. године. У осмој години 1914. постао је каплар Дринске дивизије, са девет је прешао Албанију, са једанаест унапређен у чин поднаредника, са дванаест пробијао Солунски фронт и ослобађао Београд...
    Гаврић на Крфу Рат је државни посао. Воде га армије и масе. У њему нема места за појединца, за његове разлоге и судбину. С друге стране, ратови се памте и као појединачне трагедије и херојства. Судбина, ратна и животна, осмогодишњег дечака Момчила Гаврића објединила је све парадоксе и апсурде рата. Један, за велике државне разлоге, небитан мали живот спојио је у свом трајању бол и несрећу, храброст и решеност да се стигне до часног краја.
    Леополд фон Берхтолд, министар спољних послова Аустроугарске, издао је налог да 28. јула 1914. телеграм о објави рата Србији буде послат обичном поштом у Београд. Како су све државне установе биле евакуисане, телеграфисти су га проследили у Крагујевац, где се налазила Врховна команда српске војске.
    Тако је почео рат који је однео десет милиона живота, избрисао три империје, разорио Европу, заувек одредио живот једног дечака који се тога дана вероватно безбрижно играо чувајући стоку на падинама планине Гучево.
    Већ у првим данима рата, средином августа 1914. аустроугарска војска је починила масовна убиства међу цивилним становништвом Подриња. Момчилов отац Алимпије рекао му је да отрчи до суседног засеока и јави сестри Милосавки, која је тамо била удата, да се спреми за бежанију.
    Док се он вратио аустроугарски војници су упали у двориште Гаврића и побили целу породицу. У једном дану дечаку Момчилу Гаврићу су у дворишту куће, на падинама Гучева, побијени и заклани отац Алимпије, мајка Јелена и седморо браће и сестара.
    Каплар Гаврић рапортира мајору Туцовићу Бежећи у дечјем страху од тог призора, наишао је на војнике Шестог артиљеријског пука српске војске којим је командовао потпуковник Стеван Туцовић, рођени брат Димитрија Туцовића.
    Момчило је Туцовићу испричао шта се десило. Стеван је постројио војнике и упитао: Ко се јавља да као добровољац са овим малим освети његову фамилију?
    Без иједне речи искоракнуо је цео пук. Стеван је одредио једног старијег војника, Златиборца Милоша Мишовића. Сачекали су ноћ, узели торбу бомби и њима засули пијане аустроугарске војнике у дворишту Момчилове куће...
    Момчило Гаврић 1914. године Тако је осмогодишњи Момчило постао војник. Са Шестим артиљеријским пуком учествовао је у Колубарској бици и добио чин каплара. Прешао је Албанију и преживео тако што је дневно јео по једну сушену рибицу сарагу из венца које је добио код Скадарског језера.
    Рањеник на Солунском фронту Гаврић на школовању у Британији У Грчкој је сачувана једна лепа и тужна фотографија дечака војника у новој униформи српске војске, то је портрет Момчила Гаврића како поносно позира испред неке тарабе на Крфу. Много година после он је испричао потресно сведочанство, свој први сан када су онако исцрпљени стигли на Крф...
    "Сањао сам да сам на нашој ливади под Гучевом и да се играм са анђелима. Однекуд се појавила моја мајка Јелена са пуном корпом румених јабука и дели, мени и анђелима, те јабуке... После ми је било жао што сам се пробудио..."
    На Солунском фронту Момчило је бринуо о двема мулама и снабдевао војнике, те је два пута рањаван. Војвода Живојин Мишић га је приликом једне инспекције затечен трагичном судбином и нестварном храброшћу детета, унапредио у чин поднаредника. Имао је тада једанаест година.
    Послератне године је као ратно сироче провео у Енглеској где је, у Фабершему код Лондона, завршио основну и графичку школу. Вратио се у Србију, али пошто у регрутној комисији нису веровали његовој причи, поново је служио војску – као артиљерац.
    На почетку Другог светског рата био је мобилисан, а чак је побегао из немачког заробљеништва. У окупираном Београду хапсио га је Гестапо, а по ослобођењу, два пута, и власти нове, социјалистичке државе.
    Графички радник Момчило Гаврић, тада отац двојице синова Бранислава и Александра, солунац, каплар и поднаредник Дринске дивизије, артиљерац Шестог артиљеријског пука, постао је тако ћутљив и тих човек. О себи је мало и ретко говорио. Чак и синовима.
    Тек негде пред крај шездесетих огласио се у дневном листу Политика мајор Светислав Ћирић, командир Момчилове батерије, и питао: "Где је каплар Гаврић?"
    Каплар Гаврић се јавио командиру Ћирићу, који му је све време, скоро 50 година, чувао Албанску споменицу, одликовања и поднаредничку плату претворену у златнике.
    Момчило Гаврић са супругом и синовима Животну причу каплара Момчила Гаврића није лако прихватити. Сувише је другачија, опомињућа, превише нестварна. Али, памтити је морамо. Да свој деци улазнице у свет одраслих не буду тако скупе као Момчилова.
    Момчило Гаврић је умро у Београду 27. априла 1993. године и сахрањен је на Новом гробљу.
    Приликом испраћаја генерел Милорад Прелевић рекао је реченицу у коју потпуно стаје његов животни пут: "Нема Србина у 20. веку који је тако скупо платио улазницу у свет одраслих као Момчило Гаврић."
     

     
    http://www.rts.rs/page/stories/ci/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B8+%D1%80%D0%B0%D1%82/story/2213/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0+%D1%83++%D1%80%D0%B0%D1%82%D1%83/1712482/%D0%A0%D0%B0%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82+%D0%BA%D0%B0%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D1%80%D0%B0+%D0%93%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%B8%D1%9B%D0%B0.html
  16. Свиђа ми се
    verum est in beer got a reaction from Phoebe in Што нисте остали у манастиру? Da li ste imali želju za monašenjem ili poznajete nekoga ko se zamonašio?   
    Зато би ја увео мин 5 година искушеништва, па ће ваљда да схвати човек да ли је то за њега или не, а и довољно је да прође то почетно усхићење или гордост (што га не замонаше пре)... А не да "троше" благодат, а после себи направе дар мар у духовном смислу.
  17. Волим
    verum est in beer got a reaction from Пг in Прича о најмлађем каплару на свету   
    Рапорт каплара Гаврића
    Пише: Божидар Ђуран
    Момчило Гаврић, син Алимпија и Јелене, из села Трбушница код Лознице, рођен је првог маја 1906. године. У осмој години 1914. постао је каплар Дринске дивизије, са девет је прешао Албанију, са једанаест унапређен у чин поднаредника, са дванаест пробијао Солунски фронт и ослобађао Београд...
    Гаврић на Крфу Рат је државни посао. Воде га армије и масе. У њему нема места за појединца, за његове разлоге и судбину. С друге стране, ратови се памте и као појединачне трагедије и херојства. Судбина, ратна и животна, осмогодишњег дечака Момчила Гаврића објединила је све парадоксе и апсурде рата. Један, за велике државне разлоге, небитан мали живот спојио је у свом трајању бол и несрећу, храброст и решеност да се стигне до часног краја.
    Леополд фон Берхтолд, министар спољних послова Аустроугарске, издао је налог да 28. јула 1914. телеграм о објави рата Србији буде послат обичном поштом у Београд. Како су све државне установе биле евакуисане, телеграфисти су га проследили у Крагујевац, где се налазила Врховна команда српске војске.
    Тако је почео рат који је однео десет милиона живота, избрисао три империје, разорио Европу, заувек одредио живот једног дечака који се тога дана вероватно безбрижно играо чувајући стоку на падинама планине Гучево.
    Већ у првим данима рата, средином августа 1914. аустроугарска војска је починила масовна убиства међу цивилним становништвом Подриња. Момчилов отац Алимпије рекао му је да отрчи до суседног засеока и јави сестри Милосавки, која је тамо била удата, да се спреми за бежанију.
    Док се он вратио аустроугарски војници су упали у двориште Гаврића и побили целу породицу. У једном дану дечаку Момчилу Гаврићу су у дворишту куће, на падинама Гучева, побијени и заклани отац Алимпије, мајка Јелена и седморо браће и сестара.
    Каплар Гаврић рапортира мајору Туцовићу Бежећи у дечјем страху од тог призора, наишао је на војнике Шестог артиљеријског пука српске војске којим је командовао потпуковник Стеван Туцовић, рођени брат Димитрија Туцовића.
    Момчило је Туцовићу испричао шта се десило. Стеван је постројио војнике и упитао: Ко се јавља да као добровољац са овим малим освети његову фамилију?
    Без иједне речи искоракнуо је цео пук. Стеван је одредио једног старијег војника, Златиборца Милоша Мишовића. Сачекали су ноћ, узели торбу бомби и њима засули пијане аустроугарске војнике у дворишту Момчилове куће...
    Момчило Гаврић 1914. године Тако је осмогодишњи Момчило постао војник. Са Шестим артиљеријским пуком учествовао је у Колубарској бици и добио чин каплара. Прешао је Албанију и преживео тако што је дневно јео по једну сушену рибицу сарагу из венца које је добио код Скадарског језера.
    Рањеник на Солунском фронту Гаврић на школовању у Британији У Грчкој је сачувана једна лепа и тужна фотографија дечака војника у новој униформи српске војске, то је портрет Момчила Гаврића како поносно позира испред неке тарабе на Крфу. Много година после он је испричао потресно сведочанство, свој први сан када су онако исцрпљени стигли на Крф...
    "Сањао сам да сам на нашој ливади под Гучевом и да се играм са анђелима. Однекуд се појавила моја мајка Јелена са пуном корпом румених јабука и дели, мени и анђелима, те јабуке... После ми је било жао што сам се пробудио..."
    На Солунском фронту Момчило је бринуо о двема мулама и снабдевао војнике, те је два пута рањаван. Војвода Живојин Мишић га је приликом једне инспекције затечен трагичном судбином и нестварном храброшћу детета, унапредио у чин поднаредника. Имао је тада једанаест година.
    Послератне године је као ратно сироче провео у Енглеској где је, у Фабершему код Лондона, завршио основну и графичку школу. Вратио се у Србију, али пошто у регрутној комисији нису веровали његовој причи, поново је служио војску – као артиљерац.
    На почетку Другог светског рата био је мобилисан, а чак је побегао из немачког заробљеништва. У окупираном Београду хапсио га је Гестапо, а по ослобођењу, два пута, и власти нове, социјалистичке државе.
    Графички радник Момчило Гаврић, тада отац двојице синова Бранислава и Александра, солунац, каплар и поднаредник Дринске дивизије, артиљерац Шестог артиљеријског пука, постао је тако ћутљив и тих човек. О себи је мало и ретко говорио. Чак и синовима.
    Тек негде пред крај шездесетих огласио се у дневном листу Политика мајор Светислав Ћирић, командир Момчилове батерије, и питао: "Где је каплар Гаврић?"
    Каплар Гаврић се јавио командиру Ћирићу, који му је све време, скоро 50 година, чувао Албанску споменицу, одликовања и поднаредничку плату претворену у златнике.
    Момчило Гаврић са супругом и синовима Животну причу каплара Момчила Гаврића није лако прихватити. Сувише је другачија, опомињућа, превише нестварна. Али, памтити је морамо. Да свој деци улазнице у свет одраслих не буду тако скупе као Момчилова.
    Момчило Гаврић је умро у Београду 27. априла 1993. године и сахрањен је на Новом гробљу.
    Приликом испраћаја генерел Милорад Прелевић рекао је реченицу у коју потпуно стаје његов животни пут: "Нема Србина у 20. веку који је тако скупо платио улазницу у свет одраслих као Момчило Гаврић."
     

     
    http://www.rts.rs/page/stories/ci/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B8+%D1%80%D0%B0%D1%82/story/2213/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0+%D1%83++%D1%80%D0%B0%D1%82%D1%83/1712482/%D0%A0%D0%B0%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82+%D0%BA%D0%B0%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D1%80%D0%B0+%D0%93%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%B8%D1%9B%D0%B0.html
  18. Волим
    verum est in beer got a reaction from "Tamo daleko" in Прича о најмлађем каплару на свету   
    Рапорт каплара Гаврића
    Пише: Божидар Ђуран
    Момчило Гаврић, син Алимпија и Јелене, из села Трбушница код Лознице, рођен је првог маја 1906. године. У осмој години 1914. постао је каплар Дринске дивизије, са девет је прешао Албанију, са једанаест унапређен у чин поднаредника, са дванаест пробијао Солунски фронт и ослобађао Београд...
    Гаврић на Крфу Рат је државни посао. Воде га армије и масе. У њему нема места за појединца, за његове разлоге и судбину. С друге стране, ратови се памте и као појединачне трагедије и херојства. Судбина, ратна и животна, осмогодишњег дечака Момчила Гаврића објединила је све парадоксе и апсурде рата. Један, за велике државне разлоге, небитан мали живот спојио је у свом трајању бол и несрећу, храброст и решеност да се стигне до часног краја.
    Леополд фон Берхтолд, министар спољних послова Аустроугарске, издао је налог да 28. јула 1914. телеграм о објави рата Србији буде послат обичном поштом у Београд. Како су све државне установе биле евакуисане, телеграфисти су га проследили у Крагујевац, где се налазила Врховна команда српске војске.
    Тако је почео рат који је однео десет милиона живота, избрисао три империје, разорио Европу, заувек одредио живот једног дечака који се тога дана вероватно безбрижно играо чувајући стоку на падинама планине Гучево.
    Већ у првим данима рата, средином августа 1914. аустроугарска војска је починила масовна убиства међу цивилним становништвом Подриња. Момчилов отац Алимпије рекао му је да отрчи до суседног засеока и јави сестри Милосавки, која је тамо била удата, да се спреми за бежанију.
    Док се он вратио аустроугарски војници су упали у двориште Гаврића и побили целу породицу. У једном дану дечаку Момчилу Гаврићу су у дворишту куће, на падинама Гучева, побијени и заклани отац Алимпије, мајка Јелена и седморо браће и сестара.
    Каплар Гаврић рапортира мајору Туцовићу Бежећи у дечјем страху од тог призора, наишао је на војнике Шестог артиљеријског пука српске војске којим је командовао потпуковник Стеван Туцовић, рођени брат Димитрија Туцовића.
    Момчило је Туцовићу испричао шта се десило. Стеван је постројио војнике и упитао: Ко се јавља да као добровољац са овим малим освети његову фамилију?
    Без иједне речи искоракнуо је цео пук. Стеван је одредио једног старијег војника, Златиборца Милоша Мишовића. Сачекали су ноћ, узели торбу бомби и њима засули пијане аустроугарске војнике у дворишту Момчилове куће...
    Момчило Гаврић 1914. године Тако је осмогодишњи Момчило постао војник. Са Шестим артиљеријским пуком учествовао је у Колубарској бици и добио чин каплара. Прешао је Албанију и преживео тако што је дневно јео по једну сушену рибицу сарагу из венца које је добио код Скадарског језера.
    Рањеник на Солунском фронту Гаврић на школовању у Британији У Грчкој је сачувана једна лепа и тужна фотографија дечака војника у новој униформи српске војске, то је портрет Момчила Гаврића како поносно позира испред неке тарабе на Крфу. Много година после он је испричао потресно сведочанство, свој први сан када су онако исцрпљени стигли на Крф...
    "Сањао сам да сам на нашој ливади под Гучевом и да се играм са анђелима. Однекуд се појавила моја мајка Јелена са пуном корпом румених јабука и дели, мени и анђелима, те јабуке... После ми је било жао што сам се пробудио..."
    На Солунском фронту Момчило је бринуо о двема мулама и снабдевао војнике, те је два пута рањаван. Војвода Живојин Мишић га је приликом једне инспекције затечен трагичном судбином и нестварном храброшћу детета, унапредио у чин поднаредника. Имао је тада једанаест година.
    Послератне године је као ратно сироче провео у Енглеској где је, у Фабершему код Лондона, завршио основну и графичку школу. Вратио се у Србију, али пошто у регрутној комисији нису веровали његовој причи, поново је служио војску – као артиљерац.
    На почетку Другог светског рата био је мобилисан, а чак је побегао из немачког заробљеништва. У окупираном Београду хапсио га је Гестапо, а по ослобођењу, два пута, и власти нове, социјалистичке државе.
    Графички радник Момчило Гаврић, тада отац двојице синова Бранислава и Александра, солунац, каплар и поднаредник Дринске дивизије, артиљерац Шестог артиљеријског пука, постао је тако ћутљив и тих човек. О себи је мало и ретко говорио. Чак и синовима.
    Тек негде пред крај шездесетих огласио се у дневном листу Политика мајор Светислав Ћирић, командир Момчилове батерије, и питао: "Где је каплар Гаврић?"
    Каплар Гаврић се јавио командиру Ћирићу, који му је све време, скоро 50 година, чувао Албанску споменицу, одликовања и поднаредничку плату претворену у златнике.
    Момчило Гаврић са супругом и синовима Животну причу каплара Момчила Гаврића није лако прихватити. Сувише је другачија, опомињућа, превише нестварна. Али, памтити је морамо. Да свој деци улазнице у свет одраслих не буду тако скупе као Момчилова.
    Момчило Гаврић је умро у Београду 27. априла 1993. године и сахрањен је на Новом гробљу.
    Приликом испраћаја генерел Милорад Прелевић рекао је реченицу у коју потпуно стаје његов животни пут: "Нема Србина у 20. веку који је тако скупо платио улазницу у свет одраслих као Момчило Гаврић."
     

     
    http://www.rts.rs/page/stories/ci/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B8+%D1%80%D0%B0%D1%82/story/2213/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0+%D1%83++%D1%80%D0%B0%D1%82%D1%83/1712482/%D0%A0%D0%B0%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82+%D0%BA%D0%B0%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D1%80%D0%B0+%D0%93%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%B8%D1%9B%D0%B0.html
  19. Волим
    verum est in beer got a reaction from Марина Савковић in Прича о најмлађем каплару на свету   
    Рапорт каплара Гаврића
    Пише: Божидар Ђуран
    Момчило Гаврић, син Алимпија и Јелене, из села Трбушница код Лознице, рођен је првог маја 1906. године. У осмој години 1914. постао је каплар Дринске дивизије, са девет је прешао Албанију, са једанаест унапређен у чин поднаредника, са дванаест пробијао Солунски фронт и ослобађао Београд...
    Гаврић на Крфу Рат је државни посао. Воде га армије и масе. У њему нема места за појединца, за његове разлоге и судбину. С друге стране, ратови се памте и као појединачне трагедије и херојства. Судбина, ратна и животна, осмогодишњег дечака Момчила Гаврића објединила је све парадоксе и апсурде рата. Један, за велике државне разлоге, небитан мали живот спојио је у свом трајању бол и несрећу, храброст и решеност да се стигне до часног краја.
    Леополд фон Берхтолд, министар спољних послова Аустроугарске, издао је налог да 28. јула 1914. телеграм о објави рата Србији буде послат обичном поштом у Београд. Како су све државне установе биле евакуисане, телеграфисти су га проследили у Крагујевац, где се налазила Врховна команда српске војске.
    Тако је почео рат који је однео десет милиона живота, избрисао три империје, разорио Европу, заувек одредио живот једног дечака који се тога дана вероватно безбрижно играо чувајући стоку на падинама планине Гучево.
    Већ у првим данима рата, средином августа 1914. аустроугарска војска је починила масовна убиства међу цивилним становништвом Подриња. Момчилов отац Алимпије рекао му је да отрчи до суседног засеока и јави сестри Милосавки, која је тамо била удата, да се спреми за бежанију.
    Док се он вратио аустроугарски војници су упали у двориште Гаврића и побили целу породицу. У једном дану дечаку Момчилу Гаврићу су у дворишту куће, на падинама Гучева, побијени и заклани отац Алимпије, мајка Јелена и седморо браће и сестара.
    Каплар Гаврић рапортира мајору Туцовићу Бежећи у дечјем страху од тог призора, наишао је на војнике Шестог артиљеријског пука српске војске којим је командовао потпуковник Стеван Туцовић, рођени брат Димитрија Туцовића.
    Момчило је Туцовићу испричао шта се десило. Стеван је постројио војнике и упитао: Ко се јавља да као добровољац са овим малим освети његову фамилију?
    Без иједне речи искоракнуо је цео пук. Стеван је одредио једног старијег војника, Златиборца Милоша Мишовића. Сачекали су ноћ, узели торбу бомби и њима засули пијане аустроугарске војнике у дворишту Момчилове куће...
    Момчило Гаврић 1914. године Тако је осмогодишњи Момчило постао војник. Са Шестим артиљеријским пуком учествовао је у Колубарској бици и добио чин каплара. Прешао је Албанију и преживео тако што је дневно јео по једну сушену рибицу сарагу из венца које је добио код Скадарског језера.
    Рањеник на Солунском фронту Гаврић на школовању у Британији У Грчкој је сачувана једна лепа и тужна фотографија дечака војника у новој униформи српске војске, то је портрет Момчила Гаврића како поносно позира испред неке тарабе на Крфу. Много година после он је испричао потресно сведочанство, свој први сан када су онако исцрпљени стигли на Крф...
    "Сањао сам да сам на нашој ливади под Гучевом и да се играм са анђелима. Однекуд се појавила моја мајка Јелена са пуном корпом румених јабука и дели, мени и анђелима, те јабуке... После ми је било жао што сам се пробудио..."
    На Солунском фронту Момчило је бринуо о двема мулама и снабдевао војнике, те је два пута рањаван. Војвода Живојин Мишић га је приликом једне инспекције затечен трагичном судбином и нестварном храброшћу детета, унапредио у чин поднаредника. Имао је тада једанаест година.
    Послератне године је као ратно сироче провео у Енглеској где је, у Фабершему код Лондона, завршио основну и графичку школу. Вратио се у Србију, али пошто у регрутној комисији нису веровали његовој причи, поново је служио војску – као артиљерац.
    На почетку Другог светског рата био је мобилисан, а чак је побегао из немачког заробљеништва. У окупираном Београду хапсио га је Гестапо, а по ослобођењу, два пута, и власти нове, социјалистичке државе.
    Графички радник Момчило Гаврић, тада отац двојице синова Бранислава и Александра, солунац, каплар и поднаредник Дринске дивизије, артиљерац Шестог артиљеријског пука, постао је тако ћутљив и тих човек. О себи је мало и ретко говорио. Чак и синовима.
    Тек негде пред крај шездесетих огласио се у дневном листу Политика мајор Светислав Ћирић, командир Момчилове батерије, и питао: "Где је каплар Гаврић?"
    Каплар Гаврић се јавио командиру Ћирићу, који му је све време, скоро 50 година, чувао Албанску споменицу, одликовања и поднаредничку плату претворену у златнике.
    Момчило Гаврић са супругом и синовима Животну причу каплара Момчила Гаврића није лако прихватити. Сувише је другачија, опомињућа, превише нестварна. Али, памтити је морамо. Да свој деци улазнице у свет одраслих не буду тако скупе као Момчилова.
    Момчило Гаврић је умро у Београду 27. априла 1993. године и сахрањен је на Новом гробљу.
    Приликом испраћаја генерел Милорад Прелевић рекао је реченицу у коју потпуно стаје његов животни пут: "Нема Србина у 20. веку који је тако скупо платио улазницу у свет одраслих као Момчило Гаврић."
     

     
    http://www.rts.rs/page/stories/ci/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B8+%D1%80%D0%B0%D1%82/story/2213/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0+%D1%83++%D1%80%D0%B0%D1%82%D1%83/1712482/%D0%A0%D0%B0%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82+%D0%BA%D0%B0%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D1%80%D0%B0+%D0%93%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%B8%D1%9B%D0%B0.html
  20. Волим
    verum est in beer got a reaction from Драшко in Bračni odnosi i blud (prirodno-neprirodno, moralno-nemoralno, blagosloveno-neblagosloveno)   
    Прво ако гледаш, ми смо тај Јудаизам, јер смо ми прихватили Христа као Месију.
    Реци ми где Христос, Богородица и остала екипа, говоре да је секс харам? Чак наведени ап. Павле говори да мушкарац треба да извршава обавезе према жени.
    Како бре нема полности? И кога да питамо?
  21. Волим
    verum est in beer got a reaction from Cremonese in Молим за помоћ од Теолога, Свештеника и друге братије око Богословског Факултета   
    Само полако и без журбе, све ће доћи на своје.
    Шта год те буде интересовало, ти слободно питај.
  22. Волим
    verum est in beer got a reaction from Istok17 in Bog je postao covek?   
    Ово је првенствено Православни форум, а и да није, није дозвољено хулити на било коју религију, а поготово на Православље. Рећи да је Господ Исус Христос само човек и да није Бог је тешка хула. И још убеђујеш друге на форуму. Буди ти шта год хоћеш и веруј у шта год хоћеш, али немој да вређаш нашу веру.
    А ти можеш и цео живот да проучаваш Свето Писмо, џаба ти, када ништа ниси научио. Просипање цитата није знање Светог Писма. А и ко си ти да теби неко доводи најјачег теолога? Остали људи на форуму нису достојни "дебате" са тобом? А омаловажавање других са твоје стране није уопште лепо. Ти си копетентан да некоме одредиш да ли је неко упућен или не у Свето Писмо? Не, ниси уопште. Ти си само један горд и надмен човек који мисли да је открио све тајне и да све зна. Него ми је жао што ћеш цео живот провести у заблуди.
  23. Свиђа ми се
    verum est in beer got a reaction from Ana B. in Хуманитарна организација МЗК(Млади за Космет)   
    facenew22222222 8086.gif
     
    Свака част!
    Желим вам пуно успеха у раду.
    "Блажени су милостиви, јер ће они бити помиловани".
  24. Волим
    verum est in beer got a reaction from Драшко in Венчања, свадбе   
    7 zanimljivosti o svadbi Aleksandra i Marije Karađorđević
    Venčanje srpskog kralja i rumunske princeze privuklo je pažnju celog sveta

    1. Provera Aleksandrovih muških moći

    Da bi se utvrdilo da li princ može da ima naslednika, dovođene su mu sumnjive dame. S jednom od njih dobio je ćerku Jelenu

    Rumuni u lukama na Dunavu i dan-danas goste iz Srbije oslovljavaju sa „kuskre“, što se prevodi kao „prijatelju“ i „prijo“, a sve zbog braka njihove princeze Marije i Aleksandra Karađorđevića. Toliko su kralj i kraljica bili cenjeni.

    Biografija na čast

    Ta Marija pominje se i u onoj četničkoj pesmi u Srba:
    „Morem plovi jedna mala barka, a u barci kralja Petra majka
    Morem plovi, ne boji se mina, pošla majka da potraži sina.
    Pošla majka sina da potraži, pa se javlja đeneralu Draži.
    Čiča Dražo, gde je moje dete? Čuvaju ga srpske bajonete!“

    Voleli ili ne voleli monarhiju, mora se priznati da Srbiji biografija Marije Karađorđević služi na čast: njena baka po majci bila je sestra ruskog cara Aleksandra III, a deda po majci drugi sin britanske kraljice Viktorije.

    Kažu da je bila veoma obrazovana. Za vreme Prvog svetskog rata radila je s majkom, kraljicom Rumunije, u bolnici, negujući ranjenike. Udala se za kralja Aleksandra I Karađorđevića 6. juna 1922. godine.

    Kad je završen Prvi svetski rat  Aleksandar je imao trideset godina, bio je „stari momak“ i jedna od ozbiljnih tema bila je i njegova ženidba. Njegove pristalice pravdale su ga činjenicom da se još oplakuju mrtve iz rata, dok su drugi govorili da čeka da kralj Petar umre, pa da se oženi boljom prilikom.

    Zapaljenje testisa

    Neprijatelji su širili priče o njegovoj „muškoj nesposobnosti“: naime, još kao mladić, Aleksandar je bolovao od zapaljenja jednog testisa. Dugo je bio lečen, a posle prelaska Albanije 1915. stanje mu se pogoršalo. Kažu da je Nikola Pašić najviše brinuo zbog ove boljke, koja je direktno pretila da prekine dinastiju. Posle rata Aleksandru su dovođene dame da bi se proverila njegova seksualna moć. Iz jedne takve probe s lekarkom iz Francuske, kažu hroničari, poslednjeg dana decembra 1920. rodila se i zdrava devojčica Jelena. Istina, Aleksandrov sin Tomislav daće romantičniju verziju priče:

    „Moj otac i Jelenina majka Šarlot Kotijar upoznali su se uoči rata u Parizu. Ona je bila iz Bretanje i studirala je medicinu na Sorboni. Navodno je to bila ljubav na prvi pogled, ali državničke obaveze mog oca, tada prestolonaslednika, i ratne slutnje razdvojile su ovo dvoje mladih... Da imam sestru po ocu saznao sam za vreme Drugog svetskog rata. Za to žensko dete znala je i moja majka. Ona je to saznala od oca, ali nama ništa nije govorila o tome. Uopšte, o tome se među nama nije govorilo. To je znala samo nekolicina očevih najbližih prijatelja.“

    2. Branislav Nušić tražio odlaganje svadbe

    Slavni komediograf, inače predsednik Priređivačkog odbora venčanja, tražio je da se ono održi čak sedam dana kasnije nego što je planirano

    Još pre Prvog svetskog rata, prilikom jedne posete Petrogradu, Nikola Pašić je na kraju audijencije pitao ruskog cara Nikolaja da li bi svoju ćerku dao da bude srpska kraljica.

    Blizak s Tatjanom

    Pašić je posle pričao, a izgleda da nije mnogo lagao, da je „caru bilo milo“ i da je „osmehom potvrdio da neće stajati na putu toj ideji“. Užičanin Panta Drašković, višegodišnji Aleksandrov ađutant, potonji general i ministar u Nedićevoj vladi, u svojim memoarima delimično potvrđuje tu priču. Kaže da je Aleksandar tokom školovanja u Petrogradu bio blizak s kneginjom Tatjanom, da su bili na „ti“ i da bi tu, možda, „nešto bilo“. Ali, čovek snuje, a bog određuje - Oktobarska revolucija zatrla je carsku porodicu...

    Kad je Aleksandar, sada već kao kralj, saopštio da je najzad rešio da se ženi, imao je već 34 godine. Do tada je i državni vrh zauzeo stav o pitanju šta je za dinastiju Karađorđević i tek stvorenu državu bolje - da kraljica bude strankinja ili da bude naša, „narodna“? Pošto su kraljevi preci narodni, zaključeno je da treba da se strankinjom dinastija „oplemeni“ i istovremeno podigne njen međunarodni ugled. Izbor je pao rumunsku princezu Mariju, koja je poticala iz jedne od tada najmoćnijih kraljevskih kuća u Evropi.

    Iako je reč bila o ugovorenom braku, s rumunskog dvora su stigle vesti da je princeza pristala čim su joj pokazali fotografije budućeg muža. Odmah se, pričalo se u Beogradu, dala na učenje srpskog jezika.

    Ali, na samom početku već se desilo nešto neuobičajeno - venčanje je brzo po zakazivanju bilo odloženo za nedelju dana!

    Zvanično objašnjenje bilo je da starija sestra Marijina, princeza Jelisaveta, udata za grčkog prestolonaslednika, mora hitno na operaciju u Atini i da njeni zabrinuti majka i otac mole budućeg zeta Aleksandra da svadbu pomeri za 6. juni te 1922. godine.

    Nezvanična verzija

    Nezvanično, i izgleda bliže istini, dodatnih sedam dana bilo je potrebno srpskoj vladi i beogradskoj opštini da venčanje kako-tako organizuju, delom zbog poslovične nesposobnosti, a delom i zato što se ispostavilo da će gostiju iz inostranstva biti mnogo više nego što se u početku računalo. I po ovoj verziji bila je upućena molba Aleksandru da pomeri venčanje, samo što je podnosilac bio - Branislav Nušić.

    On tada već ima 58 godina, ovenčan je slavom komediografa i na funkciji je upravnika Umetničkog odseka Ministarstva prosvete. Vlada ga imenuje za predsednika državnog Priređivačkog odbora venčanja.
     
    ODLUČILI DA OPLEMENE DINASTIJU

    Kad je Aleksandar rešio da se ženi, imao je već 34 godine. Državni vrh je verovao da je dobro da brak sa strankinjom oplemeni dinastiju, pa je izbor pao na rumunsku princezu Mariju

    3. Uloga magaraca u venčanju

    Beograd nije imao dovoljno goriva za sve goste, pa su u pomoć organizatorima morali da priteknu magarci, tada rasprostranjeniji od kamiona

    Kao i uoči svakog drugog dolaska gostiju, što je praksa do današnjih dana, beogradski opštinari bacili su se na spremanje i šminkanje prestonice. U tome su, kao i danas, imali svesrdnu podršku štampe. Reporteri beogradskih rubrika rastrčali su se po gradu u lovu na nedostatke koje treba otkloniti: jedan je tražio da se u vreme svadbenih svečanosti zabrani dolazak u grad seljankama koje su iz okolnih sela donosile mleko. Mirisale su na mleko i sir, i uvek bile u oblaku muva...

    Gosti iz inostranstva

    Nekoliko dana sva je štampa brujala jer se ispostavilo da u Beogradu neće biti dovoljno benzina za sve goste na svadbi, a ni hrane za magarce, zastupljenije u transportu od kamiona. Hroničari beleže da je Nušić „ubedio nadležne da bez benzina neće biti ni svadbe, pa neka oni vide šta će, i da je izdejstvovao da Ministarstvo vera naloži kaluđerima manastira u Rakovici da dopuste da se seče granje, da magarci ne lipsaju...“

    Poznati komediograf ovom je svom poslu pristupio krajnje ozbiljno i svim srcem. Desilo se tako da je u Beograd pristigao Portugalac, ali tri dana pre nego što je najavio, pa za njega nije bilo hotelske sobe. S gomilom prtljaga, smestio se pred najluksuzniji hotel „Srpski kralj“ i tu, na suncu, zaspao. Kad je to čuo Nušić, lično je urgirao da se nesrećniku nađe smeštaj jer je ovaj bio došao da u ime portugalske vlade bude gost na svadbi, ali i da posle svečanosti otvori diplomatsko predstavništvo.

    Na kraljevsku svadbu u Beogradu svoje izaslanike, a neki i cele delegacije, poslale su mnoge države, pa čak i Japan i Persija, današnji Iran. Doputovao je i gost iz Austrije, s kojom je do pre četiri godine Srbija ratovala, možda i zato što je ova država sada bila upola manja i bila je republika... Jedino je Bugarima bio zabranjen dolazak! Sećanje na zločine njene vojske prema srpskom narodu bilo je jače od diplomatske etikecije. Pedantni novinari zabeležili su da je samo tokom 24 sata uoči venčanja u Beograd kopnom, morem i vazduhom doputovalo više od 20.000 ljudi.

    Snimanje naplaćivano

    „I vazduhom“, jer su neke visoke zvanice stigle avionom. Doleteli su novinari više francuskih revija i listova, prenoćili u Beogradu i sutradan se, pošto su prikupili materijal, vratili u Pariz. Ovoj ekspediciji sedme sile prethodila je, dva dana ranije, slična, samo iz Engleske, i to na višem nivou: doleteo je sa saradnicima glavni urednik Dejli mirora.

    Televizija će tek biti otkrivena, u to vreme njenu ulogu su igrali filmski žurnali. Snimateljima, koji su pohrlili iz celog sveta, pravo na snimanje je, u skladu s tadašnjom praksom u svetu, naplaćivano. To je pravo za svadbu bilo preneto na organizaciju invalida, ali su drugi skinuli kajmak, pa se afera u novinama vukla godinama.


    ZABRANA BUGARIMA DA DOĐU

    Na svadbu je doputovao i gost iz Austrije, s kojom je do pre četiri godine Srbija ratovala, možda i zato što je ova država sada bila upola manja i bila je republika... Jedino je Bugarima bio zabranjen dolazak
     
    4. Veličanstven doček mlade

    Doček buduće kraljice Marije pretvorio se u pravi karneval s najboljim jugoslovenskim brodovima, devojkama koje su bacale cveće i eskadrilom aviona

    Po mladu i njene roditelje, niz Dunav do Oršave, kralj je poslao svoju jahtu „Aleksandar“ pod zapovedništvom jednog admirala, a u njenoj pratnji bio je tada naš najmoćniji razarač „Kralj Petar Prvi“. Na ovom brodu bili su ugledni gosti i tada neizbežni novinari.

    Predsednik beogradske opštine sreo ih je, na povratku s nevestom, u Smederevu, na brodu „Karađorđe“, a kad je povorka stigla do Grocke, pridružio im se i brod „Zagreb“. To je bila najspektakularnija Nušićeva ideja: pozvao je devojke iz svih delova mlade države da u narodnoj nošnji svog kraja dočekaju buduću kraljicu. Javilo ih se više od osam stotina, pa je Nušić izabrao dvesta za brod „Zagreb“, da uz pesmu i muziku, bacaju cveće na visoku gošću, a ostalima poverio „kopnene“ dužnosti, načinivši ih pretečama hostesa.

    Spektakl za mase

    Hronike kažu da je ulazak jahte „Aleksandar“ i ostalih brodova u beogradsko pristanište bio veličanstven. „Na desetine malih čamaca, naročito zemunskih, mašući veslima i bacajući cveće, pretvorilo se u karneval...“ Ušće Save u Dunav nadletala je eskadrila vojnih aviona, a pristajanje jahte „Aleksandar“ pozdravili su topovi s Kalemegdana - sto jednim plotunom!

    Marija je stajala na palubi, iza nje rumunski vladarski par, a Aleksandar je ustrčao uz most. Tada je zagrlio mladu. Sa obale su ih posmatrali patrijarh Dimitrije, predsednik Narodne skupštine Ivan Ribar, ministri i generali i radoznali narod.

    Novom limuzinom, s tri reda sedišta, kralj je odveo verenicu u dvorske odaje... Venčanje je bilo zakazano za sutradan.

    Svečano

    Prepisujemo iz onovremenih izveštaja: „Na venčanju u Sabornoj crkvi mlada je imala belu haljinu dugačkog šlepa. Na glavi je imala mladenački venac od mirte, usađen na drugom vencu od zlatnog tila, koji se zrakasto pružao preko šlepa. Oko vrata je imala širok đerdan krupnih plavih smaragda i dijamanata. Preko ramena je nosila lentu belog orla. Dugački šlep pridržavali su joj mlađi rođaci i rođake plave krvi. Iza mladenaca, kralj Ferdinand nosio je uniformu rumunskog đenerala sa svim dekoracijama i maršalskom palicom u desnoj ruci. Rumunska kraljica je bila u divnoj lila haljini od tila sa tokom iste boje, oko koje su se nizali grozdovi u istom tonu. Dodatno ju je krasio čuveni đerdan bisera. Na prstima je imala odgovarajuće dekoracije, s lentom Svetog Save. U povorci su sledili kum, sin engleskog kralja i potonji kralj Albert, u uniformi engleskog kapetana avijacije, veseo i nasmejan, i stari svat knez Arsen, Aleksandrov stric. Deveri u svečanim oficirskim uniformama bili su knezovi Pavle i crnogorski Nikola.“

    Na patrijarhovo pitanje uzima li Aleksandra za muža, Marija je rekla: „Hoću! Da!“ Na srpskom.
     
    PRVE HOSTESE

    Najspektakularnija Nušićeva ideja bila je da pozove devojke iz svih delova mlade države da u narodnoj nošnji svog kraja dočekaju buduću kraljicu. Javilo ih se više od osam stotina, načinivši ih pretečama hostesa

    5. Gosti pokrali srebrne viljuške

    Milan Stojadinović zabeležio je u svojim memoarima da su svatovi za vreme ručka odneli pola escajga

    Na svečanom ručku Aleksandar je, pre nego što je pročitao govor, zvanice upitao:
    „Jesu li ovde svi koji su se borili na Kajmakčalanu?“
    „Da, Vaše veličanstvo, svi, izuzimajući one koji su tamo pali“, odgovoreno mu je. Kralj je bio ratnik.
    Kralj je bio i političar.

    Voskrsenje i ujedinjenje

    U svečanom govoru zvanicama rekao je:
    „Egipćani su davali ručkove da bi uživali u jelu i piću, Rimljani - da bi pokazali svoje bogatstvo, moć i slavu, Francuzi - da bi svetkovali velike dane u svojoj istoriji, ili da bi pri takvom društvu negovali umnost i književnost, što je dalo razvoj i slavu francuskom duhu. Ovaj pak naš ručak ima drugi zadatak. Mi smo u našoj prošlosti imali jednu tajnu večeru, na Kosovu polju, posle koje je sledila naša golgota, a ovaj ručak predstavlja naše voskrsenje i ujedinjenje i izraz je jugoslovenskog gostoprimstva...“

    Ima onih koji tvrde da mu je ovaj govor napisao pravnik i istoričar, akademik Slobodan Jovanović. Ovaj to nijednom do kraja života, u Londonu, nije potvrdio.

    A Milan Stojadinović, docniji ministra finansija i premijer, ekonomista i korupcionaš velikog stila, sredinom prošlog veka će iz Argentine, u svojim izgnaničkim memoarima, pisati da su „svatovi odmah navalili na jelo i piće, ne vodeći računa o etikeciji“. I još će dodati da su svatovi za vreme ručka pokrali pola escajga. Čovek koji je, dok je bio na vlasti, pokrao neizmerno bogatstvo, zlobno će, pred kraj života, brojati tuđe viljuške...

    Posle ručka tek venčani par prisustvovao je vojnoj paradi, u kojoj je učestvovalo 18.000 vojnika, a zatim i prijateljskoj utakmici reprezentacija Jugoslavije i Rumunije. Pobedili su gosti, a po svoj prilici, rezultat je bio namešten.

    Svadbeno putovanje na Bled

    Iste večeri, u svečano okićenom vozu, kraljevski par je otputovao na svadbeno putovanje u Sloveniju. Na Bled.

    Vazda je bilo novinara ulizica: „Prizor je odista bio veličanstven i dotle neviđen. Najlepše slovenačke žene i devojke i masa naroda stekli su se na Bled da pozdrave svoga oslobodioca i prvog vladara narodne krvi posle Gosposvetskog polja, posle tolikih vekova robovanja tuđinu... Na sredini Bledskog jezera postavljen je bio ogromni splav, pozornica na kojoj se igralo i pevalo. Kralj i kraljica su svojim čamcem izašli na jezero i u toj šetnji pratilo ih je, ni manje ni više, dve stotine različito dekorisanih plovila... Pesme i klicanje odbijali su se od safirnog jezerskog ogledala, treperili u vazduhu i leteli negde tamo daleko ka Triglavu.“


    PARADA I UTAKMICA

    Posle svečanog ručka tek venčani par prisustvovao je vojnoj paradi, u kojoj je učestvovalo 18.000 vojnika, a zatim i prijateljskoj utakmici reprezentacija Jugoslavije i Rumunije. Pobedili su gosti, a po svoj prilici, rezultat je bio namešten
     
    6. Svadbeni dar Albanca

    Prvi poklon mladencima dao je naočiti Albanac, uglednik iz vučitrnskog sreza - dva ovna s pozlaćenim rogovima i 98 ovnova sa ogledalima na čelu

    Iako se od samog stvaranja zajedničke države Kraljevine SHS osećao otpor prema Beogradu, u Zagrebu se na dan kraljevog venčanja, iako je bio utorak, nije radilo. U katedrali je održana služba Božja kao na praznik, a organizovana je i vojna parada.

    Izloženi pokloni

    A još deset dana pre svadbe Beograd je imao šta da vidi: sa železničke stanice, pa uz Balkansku do Terazija, a onda do dvora u sadašnjih Srpskih vladara kretala se živopisna povorka. Naočiti Albanac u bogatom odelu, uglednik iz vučitrnskog sreza, dostojanstveno se kretao sredinom ulice dok su iza njega išla dva debela bela ovna pozlaćenih rogova, o kojima su visile staklene jabuke zlatne boje. Za njima još 98 ovnova, od kojih je svaki na čelu imao ogledalo, i svi su prošli kroz dvorsku kapiju! Bio je to prvi svadbeni dar.

    U Skoplju je sedam najboljih kujundžija mesec dana pravilo filigransku kutiju za cigarete kralju i drugu, veću, kraljici za nakit. Jevreji Jugoslavije naručili su u Beču da im se za poklon izradi poseban servis. Pre nego što su ga naručioci preuzeli, bio je izložen u centru grada, a policija je morala da danoćno održava red među radoznalcima koji su se tiskali da ga vide.

    Srbi u Beogradu i Vojvodini nisu hteli da zaostanu - pokrenuli su akciju skupljanja para za kupovinu poklona „kojeg se neće postideti“. U zemlji koja je samo četiri godine pre toga razorena izašla iz rata skupilo se toliko novca da je odlučeno da se podižu zgrade za opšto dobro. Sombor je, između ostalih, tada dobio bolnicu.

    Para je ionako bilo: još pre svadbe, u aprilu, Pašićeva vlada je Skupštini poslala predlog zakona o kraljevoj apanaži. Do ženidbe, kraljevska porodica je godišnje primala 1.200.000 zlatnih dinara, a novi predlogom ona je povećana dvadeset puta, na - 24.000.000 dinara! Zakon je, posle oštre rasprave i žučnog protivljenja opozicije - usvojen. Opozicija je bila glasna i povodom još jedne teme - podele Banata.

    Podela Banata

    Uporedo s veridbom i pripremom svadbe, na Mirovnoj konferenciji u Parizu vodili su se teški pregovori o statusu Banata.

    Posle rata vojska Srbije je zaposela ovu oblast, ali su Rumuni, sa svojim kraljem na čelu, tada već izvesnim tastom Karađorđevića, tražili da se pripoji njima. Ako ne, pretili su, oteće ga oružjem.

    Banat je zato podeljen - u skladu sa i tada važećom politikom da niko ne bude zadovoljan. Rumuni nisu dobili tražene Vršac, Kikindu i Belu Crkvu, a Kraljevina SHS ostala je bez srpskog Temišvara. Ovamo je ostalo 64.000 Rumuna, a u Rumuniji 100.000 Srba. Mnogi su tada verovali da je popuštanje naše delegacije bilo posledica kraljeve ženidbe.
     
    VELIKA APANAŽA
    Još pre svadbe, u aprilu, Pašićeva vlada je Skupštini poslala predlog zakona o kraljevoj apanaži. Do ženidbe, kraljevska porodica je godišnje primala 1.200.000 zlatnih dinara, a novi predlogom ona je povećana dvadeset puta, na - 24.000.000 dinara! Zakon je, posle oštre rasprave i žučnog protivljenja opozicije - usvojen
     
    7. Šta je bilo posle

    Britanski mediji pisali su da svojom briljantnošću svadba u Beogradu nadmašuje mnoge svadbe Imperije jer simbolizuje oživljavanje civilizacije

    Marija je u braku sa Aleksandrom rodila tri sina - prestolonaslednika Petra, nazvanog prema dedi, kralju Petru Prvom, dok su imena ostaloj dvojici data u skladu sa idejom jugoslovenstva: Tomislav (hrvatsko ime) i Andrej (slovenačko)

    TEKST:

    Sud evropske štampe o svadbi u Beogradu odražavao je uvodnik u londonskom Dejli kroniklu:

    „Nadmašuje svojom briljantnošću mnoge svadbe Imperije. Taj događaj nema samo dinastički interes nego i socijalni. Tom prilikom sastali su se u Beogradu predstavnici istočne i zapadne Evrope i ceo događaj simbolizuje oživljavanje civilizacije koja je vekovima bila gažena od Turaka i tutorstva od stranih sila...“ Autor je pohvalio obe kraljevine na Balkanu što se „razvijaju na parlamentarnoj i demokratskoj osnovi“. Sto godina, dakle, traje to...

    Ideja jugoslovenstva

    Marija je u braku sa Aleksandrom rodila tri sina - prestolonaslednika Petra, nazvanog prema dedi, kralju Petru Prvom, dok su imena ostaloj dvojici data u skladu sa idejom jugoslovenstva: Tomislav (hrvatsko ime) i Andrej (slovenačko).

    Marija Karađorđević postala je udovica posle pogibije kralja Aleksandra u Marseju 9. oktobra 1934. U znak žalosti, dve godine je provela u dubokoj crnini.

    Uoči Drugog svetskog rata Petar ostaje u Jugoslaviji, prvo kao prestolonaslednik, a zatim kratko i kao kralj, a Marija se s mlađim sinovima povlači na imanje koje je u Engleskoj kupila 1938. godine. Posle kapitulacije jugoslovenske vojske 17. aprila 1941. godine, u Englesku dolazi i kralj Petar Drugi. 

    Jugoslovenska kraljica se nikad nije bavila politikom. U svojim pedesetim godinama studirala je crtanje i bavila se poljoprivredom na svom imanju.

    Zdravstveno stanje kraljice Marije, posle ubistva njenog supruga, kralja Aleksandra, stalno se pogoršavalo. Imala je dve operacije, mučio ju je reumatizam, dok je poslednju godinu života, zbog paralize leve strane tela, provela nepokretna u postelji.

    Sahrana u Vindzoru

    Preminula je u snu 22. juna 1961. godine, u svom stanu u londonskom umetničkom kvartu Čelsi. Sutradan je njeno telo izloženo u sali pogrebnog preduzeća, da bi 1. jula kovčeg bio prenet u srpsku Crkvu Svetog Save u Londonu. Sahrana je obavljena 3. jula u Vindzoru. Prisustvovali su joj svi njeni sinovi sa suprugama, knez Pavle s porodicom, predstavnici rumunskog i britanskog dvora. Posmrtni ostaci Marije u aprilu prošle godine izloženi su u dvorskoj kapeli Svetog Andreja Prvozvanog u Beogradu, a 26. maja su sahranjeni na Oplencu.
     
    http://www.kurir.rs/vesti/drustvo/7-zanimljivosti-o-svadbi-aleksandra-i-marije-karadordevic-clanak-1709842
  25. Свиђа ми се
    verum est in beer got a reaction from Sasa2000 in Венчања, свадбе   
    7 zanimljivosti o svadbi Aleksandra i Marije Karađorđević
    Venčanje srpskog kralja i rumunske princeze privuklo je pažnju celog sveta

    1. Provera Aleksandrovih muških moći

    Da bi se utvrdilo da li princ može da ima naslednika, dovođene su mu sumnjive dame. S jednom od njih dobio je ćerku Jelenu

    Rumuni u lukama na Dunavu i dan-danas goste iz Srbije oslovljavaju sa „kuskre“, što se prevodi kao „prijatelju“ i „prijo“, a sve zbog braka njihove princeze Marije i Aleksandra Karađorđevića. Toliko su kralj i kraljica bili cenjeni.

    Biografija na čast

    Ta Marija pominje se i u onoj četničkoj pesmi u Srba:
    „Morem plovi jedna mala barka, a u barci kralja Petra majka
    Morem plovi, ne boji se mina, pošla majka da potraži sina.
    Pošla majka sina da potraži, pa se javlja đeneralu Draži.
    Čiča Dražo, gde je moje dete? Čuvaju ga srpske bajonete!“

    Voleli ili ne voleli monarhiju, mora se priznati da Srbiji biografija Marije Karađorđević služi na čast: njena baka po majci bila je sestra ruskog cara Aleksandra III, a deda po majci drugi sin britanske kraljice Viktorije.

    Kažu da je bila veoma obrazovana. Za vreme Prvog svetskog rata radila je s majkom, kraljicom Rumunije, u bolnici, negujući ranjenike. Udala se za kralja Aleksandra I Karađorđevića 6. juna 1922. godine.

    Kad je završen Prvi svetski rat  Aleksandar je imao trideset godina, bio je „stari momak“ i jedna od ozbiljnih tema bila je i njegova ženidba. Njegove pristalice pravdale su ga činjenicom da se još oplakuju mrtve iz rata, dok su drugi govorili da čeka da kralj Petar umre, pa da se oženi boljom prilikom.

    Zapaljenje testisa

    Neprijatelji su širili priče o njegovoj „muškoj nesposobnosti“: naime, još kao mladić, Aleksandar je bolovao od zapaljenja jednog testisa. Dugo je bio lečen, a posle prelaska Albanije 1915. stanje mu se pogoršalo. Kažu da je Nikola Pašić najviše brinuo zbog ove boljke, koja je direktno pretila da prekine dinastiju. Posle rata Aleksandru su dovođene dame da bi se proverila njegova seksualna moć. Iz jedne takve probe s lekarkom iz Francuske, kažu hroničari, poslednjeg dana decembra 1920. rodila se i zdrava devojčica Jelena. Istina, Aleksandrov sin Tomislav daće romantičniju verziju priče:

    „Moj otac i Jelenina majka Šarlot Kotijar upoznali su se uoči rata u Parizu. Ona je bila iz Bretanje i studirala je medicinu na Sorboni. Navodno je to bila ljubav na prvi pogled, ali državničke obaveze mog oca, tada prestolonaslednika, i ratne slutnje razdvojile su ovo dvoje mladih... Da imam sestru po ocu saznao sam za vreme Drugog svetskog rata. Za to žensko dete znala je i moja majka. Ona je to saznala od oca, ali nama ništa nije govorila o tome. Uopšte, o tome se među nama nije govorilo. To je znala samo nekolicina očevih najbližih prijatelja.“

    2. Branislav Nušić tražio odlaganje svadbe

    Slavni komediograf, inače predsednik Priređivačkog odbora venčanja, tražio je da se ono održi čak sedam dana kasnije nego što je planirano

    Još pre Prvog svetskog rata, prilikom jedne posete Petrogradu, Nikola Pašić je na kraju audijencije pitao ruskog cara Nikolaja da li bi svoju ćerku dao da bude srpska kraljica.

    Blizak s Tatjanom

    Pašić je posle pričao, a izgleda da nije mnogo lagao, da je „caru bilo milo“ i da je „osmehom potvrdio da neće stajati na putu toj ideji“. Užičanin Panta Drašković, višegodišnji Aleksandrov ađutant, potonji general i ministar u Nedićevoj vladi, u svojim memoarima delimično potvrđuje tu priču. Kaže da je Aleksandar tokom školovanja u Petrogradu bio blizak s kneginjom Tatjanom, da su bili na „ti“ i da bi tu, možda, „nešto bilo“. Ali, čovek snuje, a bog određuje - Oktobarska revolucija zatrla je carsku porodicu...

    Kad je Aleksandar, sada već kao kralj, saopštio da je najzad rešio da se ženi, imao je već 34 godine. Do tada je i državni vrh zauzeo stav o pitanju šta je za dinastiju Karađorđević i tek stvorenu državu bolje - da kraljica bude strankinja ili da bude naša, „narodna“? Pošto su kraljevi preci narodni, zaključeno je da treba da se strankinjom dinastija „oplemeni“ i istovremeno podigne njen međunarodni ugled. Izbor je pao rumunsku princezu Mariju, koja je poticala iz jedne od tada najmoćnijih kraljevskih kuća u Evropi.

    Iako je reč bila o ugovorenom braku, s rumunskog dvora su stigle vesti da je princeza pristala čim su joj pokazali fotografije budućeg muža. Odmah se, pričalo se u Beogradu, dala na učenje srpskog jezika.

    Ali, na samom početku već se desilo nešto neuobičajeno - venčanje je brzo po zakazivanju bilo odloženo za nedelju dana!

    Zvanično objašnjenje bilo je da starija sestra Marijina, princeza Jelisaveta, udata za grčkog prestolonaslednika, mora hitno na operaciju u Atini i da njeni zabrinuti majka i otac mole budućeg zeta Aleksandra da svadbu pomeri za 6. juni te 1922. godine.

    Nezvanična verzija

    Nezvanično, i izgleda bliže istini, dodatnih sedam dana bilo je potrebno srpskoj vladi i beogradskoj opštini da venčanje kako-tako organizuju, delom zbog poslovične nesposobnosti, a delom i zato što se ispostavilo da će gostiju iz inostranstva biti mnogo više nego što se u početku računalo. I po ovoj verziji bila je upućena molba Aleksandru da pomeri venčanje, samo što je podnosilac bio - Branislav Nušić.

    On tada već ima 58 godina, ovenčan je slavom komediografa i na funkciji je upravnika Umetničkog odseka Ministarstva prosvete. Vlada ga imenuje za predsednika državnog Priređivačkog odbora venčanja.
     
    ODLUČILI DA OPLEMENE DINASTIJU

    Kad je Aleksandar rešio da se ženi, imao je već 34 godine. Državni vrh je verovao da je dobro da brak sa strankinjom oplemeni dinastiju, pa je izbor pao na rumunsku princezu Mariju

    3. Uloga magaraca u venčanju

    Beograd nije imao dovoljno goriva za sve goste, pa su u pomoć organizatorima morali da priteknu magarci, tada rasprostranjeniji od kamiona

    Kao i uoči svakog drugog dolaska gostiju, što je praksa do današnjih dana, beogradski opštinari bacili su se na spremanje i šminkanje prestonice. U tome su, kao i danas, imali svesrdnu podršku štampe. Reporteri beogradskih rubrika rastrčali su se po gradu u lovu na nedostatke koje treba otkloniti: jedan je tražio da se u vreme svadbenih svečanosti zabrani dolazak u grad seljankama koje su iz okolnih sela donosile mleko. Mirisale su na mleko i sir, i uvek bile u oblaku muva...

    Gosti iz inostranstva

    Nekoliko dana sva je štampa brujala jer se ispostavilo da u Beogradu neće biti dovoljno benzina za sve goste na svadbi, a ni hrane za magarce, zastupljenije u transportu od kamiona. Hroničari beleže da je Nušić „ubedio nadležne da bez benzina neće biti ni svadbe, pa neka oni vide šta će, i da je izdejstvovao da Ministarstvo vera naloži kaluđerima manastira u Rakovici da dopuste da se seče granje, da magarci ne lipsaju...“

    Poznati komediograf ovom je svom poslu pristupio krajnje ozbiljno i svim srcem. Desilo se tako da je u Beograd pristigao Portugalac, ali tri dana pre nego što je najavio, pa za njega nije bilo hotelske sobe. S gomilom prtljaga, smestio se pred najluksuzniji hotel „Srpski kralj“ i tu, na suncu, zaspao. Kad je to čuo Nušić, lično je urgirao da se nesrećniku nađe smeštaj jer je ovaj bio došao da u ime portugalske vlade bude gost na svadbi, ali i da posle svečanosti otvori diplomatsko predstavništvo.

    Na kraljevsku svadbu u Beogradu svoje izaslanike, a neki i cele delegacije, poslale su mnoge države, pa čak i Japan i Persija, današnji Iran. Doputovao je i gost iz Austrije, s kojom je do pre četiri godine Srbija ratovala, možda i zato što je ova država sada bila upola manja i bila je republika... Jedino je Bugarima bio zabranjen dolazak! Sećanje na zločine njene vojske prema srpskom narodu bilo je jače od diplomatske etikecije. Pedantni novinari zabeležili su da je samo tokom 24 sata uoči venčanja u Beograd kopnom, morem i vazduhom doputovalo više od 20.000 ljudi.

    Snimanje naplaćivano

    „I vazduhom“, jer su neke visoke zvanice stigle avionom. Doleteli su novinari više francuskih revija i listova, prenoćili u Beogradu i sutradan se, pošto su prikupili materijal, vratili u Pariz. Ovoj ekspediciji sedme sile prethodila je, dva dana ranije, slična, samo iz Engleske, i to na višem nivou: doleteo je sa saradnicima glavni urednik Dejli mirora.

    Televizija će tek biti otkrivena, u to vreme njenu ulogu su igrali filmski žurnali. Snimateljima, koji su pohrlili iz celog sveta, pravo na snimanje je, u skladu s tadašnjom praksom u svetu, naplaćivano. To je pravo za svadbu bilo preneto na organizaciju invalida, ali su drugi skinuli kajmak, pa se afera u novinama vukla godinama.


    ZABRANA BUGARIMA DA DOĐU

    Na svadbu je doputovao i gost iz Austrije, s kojom je do pre četiri godine Srbija ratovala, možda i zato što je ova država sada bila upola manja i bila je republika... Jedino je Bugarima bio zabranjen dolazak
     
    4. Veličanstven doček mlade

    Doček buduće kraljice Marije pretvorio se u pravi karneval s najboljim jugoslovenskim brodovima, devojkama koje su bacale cveće i eskadrilom aviona

    Po mladu i njene roditelje, niz Dunav do Oršave, kralj je poslao svoju jahtu „Aleksandar“ pod zapovedništvom jednog admirala, a u njenoj pratnji bio je tada naš najmoćniji razarač „Kralj Petar Prvi“. Na ovom brodu bili su ugledni gosti i tada neizbežni novinari.

    Predsednik beogradske opštine sreo ih je, na povratku s nevestom, u Smederevu, na brodu „Karađorđe“, a kad je povorka stigla do Grocke, pridružio im se i brod „Zagreb“. To je bila najspektakularnija Nušićeva ideja: pozvao je devojke iz svih delova mlade države da u narodnoj nošnji svog kraja dočekaju buduću kraljicu. Javilo ih se više od osam stotina, pa je Nušić izabrao dvesta za brod „Zagreb“, da uz pesmu i muziku, bacaju cveće na visoku gošću, a ostalima poverio „kopnene“ dužnosti, načinivši ih pretečama hostesa.

    Spektakl za mase

    Hronike kažu da je ulazak jahte „Aleksandar“ i ostalih brodova u beogradsko pristanište bio veličanstven. „Na desetine malih čamaca, naročito zemunskih, mašući veslima i bacajući cveće, pretvorilo se u karneval...“ Ušće Save u Dunav nadletala je eskadrila vojnih aviona, a pristajanje jahte „Aleksandar“ pozdravili su topovi s Kalemegdana - sto jednim plotunom!

    Marija je stajala na palubi, iza nje rumunski vladarski par, a Aleksandar je ustrčao uz most. Tada je zagrlio mladu. Sa obale su ih posmatrali patrijarh Dimitrije, predsednik Narodne skupštine Ivan Ribar, ministri i generali i radoznali narod.

    Novom limuzinom, s tri reda sedišta, kralj je odveo verenicu u dvorske odaje... Venčanje je bilo zakazano za sutradan.

    Svečano

    Prepisujemo iz onovremenih izveštaja: „Na venčanju u Sabornoj crkvi mlada je imala belu haljinu dugačkog šlepa. Na glavi je imala mladenački venac od mirte, usađen na drugom vencu od zlatnog tila, koji se zrakasto pružao preko šlepa. Oko vrata je imala širok đerdan krupnih plavih smaragda i dijamanata. Preko ramena je nosila lentu belog orla. Dugački šlep pridržavali su joj mlađi rođaci i rođake plave krvi. Iza mladenaca, kralj Ferdinand nosio je uniformu rumunskog đenerala sa svim dekoracijama i maršalskom palicom u desnoj ruci. Rumunska kraljica je bila u divnoj lila haljini od tila sa tokom iste boje, oko koje su se nizali grozdovi u istom tonu. Dodatno ju je krasio čuveni đerdan bisera. Na prstima je imala odgovarajuće dekoracije, s lentom Svetog Save. U povorci su sledili kum, sin engleskog kralja i potonji kralj Albert, u uniformi engleskog kapetana avijacije, veseo i nasmejan, i stari svat knez Arsen, Aleksandrov stric. Deveri u svečanim oficirskim uniformama bili su knezovi Pavle i crnogorski Nikola.“

    Na patrijarhovo pitanje uzima li Aleksandra za muža, Marija je rekla: „Hoću! Da!“ Na srpskom.
     
    PRVE HOSTESE

    Najspektakularnija Nušićeva ideja bila je da pozove devojke iz svih delova mlade države da u narodnoj nošnji svog kraja dočekaju buduću kraljicu. Javilo ih se više od osam stotina, načinivši ih pretečama hostesa

    5. Gosti pokrali srebrne viljuške

    Milan Stojadinović zabeležio je u svojim memoarima da su svatovi za vreme ručka odneli pola escajga

    Na svečanom ručku Aleksandar je, pre nego što je pročitao govor, zvanice upitao:
    „Jesu li ovde svi koji su se borili na Kajmakčalanu?“
    „Da, Vaše veličanstvo, svi, izuzimajući one koji su tamo pali“, odgovoreno mu je. Kralj je bio ratnik.
    Kralj je bio i političar.

    Voskrsenje i ujedinjenje

    U svečanom govoru zvanicama rekao je:
    „Egipćani su davali ručkove da bi uživali u jelu i piću, Rimljani - da bi pokazali svoje bogatstvo, moć i slavu, Francuzi - da bi svetkovali velike dane u svojoj istoriji, ili da bi pri takvom društvu negovali umnost i književnost, što je dalo razvoj i slavu francuskom duhu. Ovaj pak naš ručak ima drugi zadatak. Mi smo u našoj prošlosti imali jednu tajnu večeru, na Kosovu polju, posle koje je sledila naša golgota, a ovaj ručak predstavlja naše voskrsenje i ujedinjenje i izraz je jugoslovenskog gostoprimstva...“

    Ima onih koji tvrde da mu je ovaj govor napisao pravnik i istoričar, akademik Slobodan Jovanović. Ovaj to nijednom do kraja života, u Londonu, nije potvrdio.

    A Milan Stojadinović, docniji ministra finansija i premijer, ekonomista i korupcionaš velikog stila, sredinom prošlog veka će iz Argentine, u svojim izgnaničkim memoarima, pisati da su „svatovi odmah navalili na jelo i piće, ne vodeći računa o etikeciji“. I još će dodati da su svatovi za vreme ručka pokrali pola escajga. Čovek koji je, dok je bio na vlasti, pokrao neizmerno bogatstvo, zlobno će, pred kraj života, brojati tuđe viljuške...

    Posle ručka tek venčani par prisustvovao je vojnoj paradi, u kojoj je učestvovalo 18.000 vojnika, a zatim i prijateljskoj utakmici reprezentacija Jugoslavije i Rumunije. Pobedili su gosti, a po svoj prilici, rezultat je bio namešten.

    Svadbeno putovanje na Bled

    Iste večeri, u svečano okićenom vozu, kraljevski par je otputovao na svadbeno putovanje u Sloveniju. Na Bled.

    Vazda je bilo novinara ulizica: „Prizor je odista bio veličanstven i dotle neviđen. Najlepše slovenačke žene i devojke i masa naroda stekli su se na Bled da pozdrave svoga oslobodioca i prvog vladara narodne krvi posle Gosposvetskog polja, posle tolikih vekova robovanja tuđinu... Na sredini Bledskog jezera postavljen je bio ogromni splav, pozornica na kojoj se igralo i pevalo. Kralj i kraljica su svojim čamcem izašli na jezero i u toj šetnji pratilo ih je, ni manje ni više, dve stotine različito dekorisanih plovila... Pesme i klicanje odbijali su se od safirnog jezerskog ogledala, treperili u vazduhu i leteli negde tamo daleko ka Triglavu.“


    PARADA I UTAKMICA

    Posle svečanog ručka tek venčani par prisustvovao je vojnoj paradi, u kojoj je učestvovalo 18.000 vojnika, a zatim i prijateljskoj utakmici reprezentacija Jugoslavije i Rumunije. Pobedili su gosti, a po svoj prilici, rezultat je bio namešten
     
    6. Svadbeni dar Albanca

    Prvi poklon mladencima dao je naočiti Albanac, uglednik iz vučitrnskog sreza - dva ovna s pozlaćenim rogovima i 98 ovnova sa ogledalima na čelu

    Iako se od samog stvaranja zajedničke države Kraljevine SHS osećao otpor prema Beogradu, u Zagrebu se na dan kraljevog venčanja, iako je bio utorak, nije radilo. U katedrali je održana služba Božja kao na praznik, a organizovana je i vojna parada.

    Izloženi pokloni

    A još deset dana pre svadbe Beograd je imao šta da vidi: sa železničke stanice, pa uz Balkansku do Terazija, a onda do dvora u sadašnjih Srpskih vladara kretala se živopisna povorka. Naočiti Albanac u bogatom odelu, uglednik iz vučitrnskog sreza, dostojanstveno se kretao sredinom ulice dok su iza njega išla dva debela bela ovna pozlaćenih rogova, o kojima su visile staklene jabuke zlatne boje. Za njima još 98 ovnova, od kojih je svaki na čelu imao ogledalo, i svi su prošli kroz dvorsku kapiju! Bio je to prvi svadbeni dar.

    U Skoplju je sedam najboljih kujundžija mesec dana pravilo filigransku kutiju za cigarete kralju i drugu, veću, kraljici za nakit. Jevreji Jugoslavije naručili su u Beču da im se za poklon izradi poseban servis. Pre nego što su ga naručioci preuzeli, bio je izložen u centru grada, a policija je morala da danoćno održava red među radoznalcima koji su se tiskali da ga vide.

    Srbi u Beogradu i Vojvodini nisu hteli da zaostanu - pokrenuli su akciju skupljanja para za kupovinu poklona „kojeg se neće postideti“. U zemlji koja je samo četiri godine pre toga razorena izašla iz rata skupilo se toliko novca da je odlučeno da se podižu zgrade za opšto dobro. Sombor je, između ostalih, tada dobio bolnicu.

    Para je ionako bilo: još pre svadbe, u aprilu, Pašićeva vlada je Skupštini poslala predlog zakona o kraljevoj apanaži. Do ženidbe, kraljevska porodica je godišnje primala 1.200.000 zlatnih dinara, a novi predlogom ona je povećana dvadeset puta, na - 24.000.000 dinara! Zakon je, posle oštre rasprave i žučnog protivljenja opozicije - usvojen. Opozicija je bila glasna i povodom još jedne teme - podele Banata.

    Podela Banata

    Uporedo s veridbom i pripremom svadbe, na Mirovnoj konferenciji u Parizu vodili su se teški pregovori o statusu Banata.

    Posle rata vojska Srbije je zaposela ovu oblast, ali su Rumuni, sa svojim kraljem na čelu, tada već izvesnim tastom Karađorđevića, tražili da se pripoji njima. Ako ne, pretili su, oteće ga oružjem.

    Banat je zato podeljen - u skladu sa i tada važećom politikom da niko ne bude zadovoljan. Rumuni nisu dobili tražene Vršac, Kikindu i Belu Crkvu, a Kraljevina SHS ostala je bez srpskog Temišvara. Ovamo je ostalo 64.000 Rumuna, a u Rumuniji 100.000 Srba. Mnogi su tada verovali da je popuštanje naše delegacije bilo posledica kraljeve ženidbe.
     
    VELIKA APANAŽA
    Još pre svadbe, u aprilu, Pašićeva vlada je Skupštini poslala predlog zakona o kraljevoj apanaži. Do ženidbe, kraljevska porodica je godišnje primala 1.200.000 zlatnih dinara, a novi predlogom ona je povećana dvadeset puta, na - 24.000.000 dinara! Zakon je, posle oštre rasprave i žučnog protivljenja opozicije - usvojen
     
    7. Šta je bilo posle

    Britanski mediji pisali su da svojom briljantnošću svadba u Beogradu nadmašuje mnoge svadbe Imperije jer simbolizuje oživljavanje civilizacije

    Marija je u braku sa Aleksandrom rodila tri sina - prestolonaslednika Petra, nazvanog prema dedi, kralju Petru Prvom, dok su imena ostaloj dvojici data u skladu sa idejom jugoslovenstva: Tomislav (hrvatsko ime) i Andrej (slovenačko)

    TEKST:

    Sud evropske štampe o svadbi u Beogradu odražavao je uvodnik u londonskom Dejli kroniklu:

    „Nadmašuje svojom briljantnošću mnoge svadbe Imperije. Taj događaj nema samo dinastički interes nego i socijalni. Tom prilikom sastali su se u Beogradu predstavnici istočne i zapadne Evrope i ceo događaj simbolizuje oživljavanje civilizacije koja je vekovima bila gažena od Turaka i tutorstva od stranih sila...“ Autor je pohvalio obe kraljevine na Balkanu što se „razvijaju na parlamentarnoj i demokratskoj osnovi“. Sto godina, dakle, traje to...

    Ideja jugoslovenstva

    Marija je u braku sa Aleksandrom rodila tri sina - prestolonaslednika Petra, nazvanog prema dedi, kralju Petru Prvom, dok su imena ostaloj dvojici data u skladu sa idejom jugoslovenstva: Tomislav (hrvatsko ime) i Andrej (slovenačko).

    Marija Karađorđević postala je udovica posle pogibije kralja Aleksandra u Marseju 9. oktobra 1934. U znak žalosti, dve godine je provela u dubokoj crnini.

    Uoči Drugog svetskog rata Petar ostaje u Jugoslaviji, prvo kao prestolonaslednik, a zatim kratko i kao kralj, a Marija se s mlađim sinovima povlači na imanje koje je u Engleskoj kupila 1938. godine. Posle kapitulacije jugoslovenske vojske 17. aprila 1941. godine, u Englesku dolazi i kralj Petar Drugi. 

    Jugoslovenska kraljica se nikad nije bavila politikom. U svojim pedesetim godinama studirala je crtanje i bavila se poljoprivredom na svom imanju.

    Zdravstveno stanje kraljice Marije, posle ubistva njenog supruga, kralja Aleksandra, stalno se pogoršavalo. Imala je dve operacije, mučio ju je reumatizam, dok je poslednju godinu života, zbog paralize leve strane tela, provela nepokretna u postelji.

    Sahrana u Vindzoru

    Preminula je u snu 22. juna 1961. godine, u svom stanu u londonskom umetničkom kvartu Čelsi. Sutradan je njeno telo izloženo u sali pogrebnog preduzeća, da bi 1. jula kovčeg bio prenet u srpsku Crkvu Svetog Save u Londonu. Sahrana je obavljena 3. jula u Vindzoru. Prisustvovali su joj svi njeni sinovi sa suprugama, knez Pavle s porodicom, predstavnici rumunskog i britanskog dvora. Posmrtni ostaci Marije u aprilu prošle godine izloženi su u dvorskoj kapeli Svetog Andreja Prvozvanog u Beogradu, a 26. maja su sahranjeni na Oplencu.
     
    http://www.kurir.rs/vesti/drustvo/7-zanimljivosti-o-svadbi-aleksandra-i-marije-karadordevic-clanak-1709842

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...