Jump to content

Bokisha

Члан
  • Број садржаја

    1151
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на JESSY у „Парада поноса“ – два дана касније и много једа у мени   
    Михаило Меденица
     
    Сачеках који дан да се умире страсти, оне у мени, јер вазда ме отужна „Парада поноса“ сети да Србијом понос одавно не парадира!
    Поштујем ја различитости, но шта да поштујем кад је различитост топузина у рукама осионих и бахатих који се не боре за своја права већ за право да различитост наметну као данак у крви мученој Србији?!
    Велим и поваљаћу довека- једнако презирем професионалне патриЈоте и националисте баш као и професионалне педере, јер су и једне и друге битанге од тога начиниле синакуре, професије, ваљане каријере, молећи Бога да вазда буде довољно муке за њихово добро и лоше Србије!
    Реците ми, поносна господо, шта тачно добијате тим „Парадама поноса“ осим жучи и једа за којима толико вапите како би довека постојали једино у различитости коју ви потнцирате, којом ви претите не желећи никада да будете прихваћени, јер док год сте у улози жртве вазда ће бити западних „спаситеља“ вољних да одреше кесу како би Србија била пустахија страха, безнађа и зла!
    Чему, господо, они ужасни транспаренти са ликовима наших владика и погрдним коментарима под њима?!
    Ваш понос подразумева исмевање нашег?!
    Ваша жеља да будете прихваћени значи да ћете то бити тек кад остали буду понижени?!
    Ваша жеља да слободно корачамо једни крај других подразумева да за нас корака буде онолико колико нам разрежете да ваља и да је довољно?!
    Наравно да у свему имате подршку и помоћ ове погани, баш као и претходне, која све чини да нас раскорени и опогани!
    Где председник одлази папи на поклоњење тврдећи како је за тих неколико сати научио толико тога непроценљиво умног, а бежи од векова који му могу рећи све, баш као и од Хиландара којем се примакао није- понос у Србији не парадира већ бауља и проси ко сирак тужни!
    Нисте ви, господо, различити због свог сексуалног опредељења већ због намере да све што је мимо ваших схватања, уверења и убеђења понизите и укаљате!
    Мени и већини нас је вера, традиција, завет, црква наша света све, или, много тога, па не видим како да прхватим ваша права кад се попишавате на моја?!
    Не бранимја владике, нису они црква, али јесу симбол цркве, а црква је и ваша и моја једнако па ударајући на њу бијете о најтврђи грудобран који ће вас заштити и счувати једнако колико и нас верујуће!
    Господ верује у вас и кад ви не верујете у њега и хулите, не схватајући да за шаку јада коју добијате као лакеји западне погани- продајете свој а не само мој темељ, корен, праг и огњиште!!!
    Извинте (или немојте) али никада нећу прихватити ваш понос док год значи да је све оно на шта сам поносан за вас блато у којем нама затуцанима и прљавима ваља нестати!
    Проблем ћете имати довека, јер шта сте и ко сте ако постојите без проблема?!
    Професионални педери баш као и професионалне патриЈоте и родољуби!
    Парада поноса је, знајте, кад заједно будимо чинили да нам Србија буде поносница старица коју више никада нико неће моћи да изнајмљује, подводи и препродаје за шаку прљаве западне апанаже!
    Парада поноса ће бити кад ћутке сви станемо на литургију преплављени таласом среће, мира и спокоја, не загледајући једни друге већ се радујући једни другима!
    Студеница, Жича, Дечани, Сопоћани, Петрова црква, Ступови, Милешева, Морача, Острог…ваши су колико и моји, па добро размислите да ли је црква ваш проблем или спас?!
    Воштаница једнако благо догорева и у вашој и у мојој руци, она нас не дели и не разликује, ви то чините!
    Шетајмо за понос Србије а не наш лични, јер не могу бити поносан кад ми је мајка уплакана…
    Шетајмо за понос векова, нашег пресветог Косова и Метохије, јер нема различитости у смрти и васрснућу!
    Верујте, жвотом бих бранио живот сваког од вас јер хришћанин сам, светосавац, другачије не умем и не желим!
    Имате ли ви шта вредније од живота осим оспене да је различитост једино што имате вредно живљења..?
      https://iskra.co/reagovanja/mihailo-medenica-parada-ponosa-dva-dana-kasnije-i-mnogo-jeda-u-meni/
  2. Свиђа ми се
    Bokisha got a reaction from "Tamo daleko" in Душекорисни садржаји   
    Новац и несрећа
    Мт 11, 20-30
    Тужну смешноћу начина нашег живота није могуће схватити у овом потрошачком друштву. Чак се ни одласцима у цркву не извлачимо из пустопашне свакодневнице. Гледам једног протопопа који је гори од сваког аутомеханичара, а војни је намесник, будући Понтије Пилат. Човек нема везе са нашом светом вером и љубав га уопште не занима. Занима га „само бизнис – али фер, црквени бизнис“, по његовим критеријумима и по његовим речима. Баш је овај интересџија усрећио нашу свету Цркву. Тај клерикалиста не види људе, он види само посао и материјалну корист. Један тај напрсни крст о његовом врату. Међутим, духовно развијенији свештеници, верници, потпуно неутрално, мирно, умносрдачно гледају на наше људе бијене капитализмом и сасвим уморне, полугладне и полупсхихотичне траже и налазе излаз из напетости у којој су саплетени. Већини православних Срба живот се одвија у свакодневном досађивању које нема краја, јер већ сутра дан почиње и завршава на истоветан начин. Ноћу спавамо или месечаримо, одмарамо се или вештичаримо да бисмо опет били радни на радном месту. Радимо за плату, ако је могуће дочекамо тај пораст од 5 или 10 %. Са платним кофертом у руци луњамо обилазећи излоге, претражујући трговине. Одмеравамо своје имовно стање са ценама истакнутим на роби, стварима које су нам потребне. А ако је на нивоу наше куповне моћи, улазимо у продавницу и купујемо. Сестре су избирљивије од браће. Сестрама се не може подвалити, а браћи може, јер су старе наивчине. Купујемо јестије и питије, е да бисмо га појели и попили. Међутим док слатко једемо и попијемо ипак слутимо да и нас једе време и овај приглупо устројен начин живота. Пунимо се и празнимо. Одвратно је што сам рекао, али је истинито. Живот у овој досадној вожњи троши попут мотора. После подне даме пију кафе и чајеве, а господа „беванде“ и „гемиште“. Узбуђујемо се читајући угледни лист „Курир“ и гледамо утакмицу Звезда – Партизан. А потом, сећање на обично, на свадбама мојих сестрића, братанаца и унука, неко од рођака наручи за мене две песме: „Има један кућерак у Срему“ и „Нема раја без роднога краја, нема милине без Херцеговине“. И с обзиром на то да сам „тетка“, плачем ми се уз те песмице, али још успевам да суздржим сузе. Они дубокомисленији истражују узроке и сврховитости света и живота, те у очају поставављају себи питања: „Је ли то заиста све?!“ Они су бегунци из овог омађијаног шара који ограничава и раслабљује домет духовних видика. Такви су од реда Црногорци или Херцеговци, јер настоје да се снагом дух-душе издижу из ове жабокречине свакодневнице да их властити богоум издигне из баналне стварности, опипљивог, према невидљивом, али Присутном, Стваривом, у Ком налазе свој узрок и смисао. Од тада живе своју веру и схватају да границе свог живота морају продужити, од вечне смрти далеко, даље – све до у вечност. Ни у духовном животу се не одричемо баналне „земаљске стварности“, али она сада постаје подржаватељка и надзорница телесног живота у ком се светоотачком мудрошћу отвара онај продужетак – дух-душевни, односно духовни који је у Богу и који је обожење. Многи и многи немају снаге, а ни молитвене подршке духовних отаца, те ни благослова да остваре духовни живот на путу обожења. Многи не могу да се размреже, одхрвају од хоботнице са хиљадукраким пипцима тог баналног, од рођења уходаног живота, па скоро редовно под његовим рушевинама налазе свој свршетак. Улажење у свето , царскосвештеничко из оземљаналог, неплемићког, увек је веома тешко и траје око двадесет година уредног литургијског живота и уз обилно надахњивање Духом Светим благодат се само умножава. Међутим, веома је погрешно ако продуховљење покушавамо собом и сами, без духовника. Они пак који уђу у благодатно стање временом успевају да пробуде, па и продубе своје дарове – закопано благо. Одједном се човек нађе на сасвим друкчијем, благодатном, животном путу, као што је то недавно био случај драмске уметнице, чланице Југословенског драмског позоришта, †Марије Милутиновић. Њено обраћење и покајање блаженопочивше истакнуте драмске уметнице †Марије Милутиновић. Имао сам част да јој будем сведок на Страшном суду Божјем, да примим њену задњу исповест. Мој брак није био успео, говорила ми је, али сам сачувала уљудне односе са својим бившим мужем, јер сам се у њему остварила као мајка. И више од тога, моја кћи Милица, унук Вања и зет Бранимир су ме увек изнова усрећивали. Сутра или прекосутра ћу вероватно умрети, и умрећу у миру са свима и веома радосно, задовољно срећна. С обзиром на то да сам морала да негујем мајку, родитељку моју, на самрти, живела сам код ње у Франкфурту. Мој проблем је била охолост живота, мада сам је ја називала љубав. Нисам умела да волим, свети оче, те ми се чинило да и мене нико не воли. Понело ме је ипак волео. Тек када сам у Гајлнау, у скиту Светог Спиридона упознала великодушност оца Василија (Basilius) Гролимунда, свештеног схиархимандрита, Светогорца, Швајцарца и имаоца Молитве Исусу, открила сам да права хришћанска љубав заиста постоји. Он ме је духовно потпуно отрезнио потањем: „А кога ти сестро волиш?“ Марија, заиста блажена, умрла је 2. октобра и сахрањена 3. октобра 2006. године на Новом гробљу. Земаљска уметничка слава коју је уживала само је доводила до очајања. Њен проблем је била љубав. Осећање да је нико није волео. Чинило се да је привиде љубави куповала. Када је упознала светог оца Василија, његову свештену великодушност и дубоку побожност, открила је да права љубав постоји и управо од тада постала је вечита искушеница, напустивши потпуно свој глумачки занат.
    Ова преоријентација од врхунске глумице до обичне беле искушенице је плод мењања животног става, пошто је осетила крајњи умор од досадашњег начина живота. Осетила је, Марија, истинску пажњу и праву љубав свештеника, монаха и верника, те и чула, Христов позив упућен управо Марији сличнима: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити“ (Мт 11, 28).
    Мртвосанима од умора је свакако потребан одмор или ће од премора издахнути. Своје телесне снаге људи не одмарају било где. Промена околине мора да донесе и одмор од радног места, од наше веома угледне дневне штампе, од телевизијских програма, од прјатеља и непријатеља, од лактова којима су били закрпе, од стопала којима су били гажени, од језика који су оговарали, осуђивали и оптуживали, од клипова које су подваљивали.
    Ипак, заморнији је онај умор који долази из дух-душе, јер се према животу нисмо правилно поставили, јер се нисмо нормално определили, те и веома залутали. Тражећи после тих ломова, ми смо се извргли сатирању, опасностима и сувишним бременом грешења која би сигурно изостала да смо остали на правом Путу. Разочарани од укућана, од деце и брачног друга, љубавнице и проститутке, твз. партнера у ђаволским пословима; разочарани у себе и заједницу у којој живимо и радимо, због назовидуховних помија којима смо хранили, знамо да нам је срце израњављено странпутицама, те отворена због упражњавања греха, свог и туђег. Дуго већ, не знајући ко смо, шта смо и зашто смо, лебдимо, левитирамо у безтежинском стању у ком кључа и дави мучнина и тера нас на повраћање. Дрогирали смо се, пили погрешне лекове, бежали од здравља. Тражили смо мира тамо где га нема – јога. Тражили смо мир, а налазили немир; прижељкивали смо несрећe. Начин живота нас води у потиштеност, очај, самоубиство и у психозу, у лудило. То је до данас случај милиона оних који нису имали снаге да промене околину (амбијент), да се окрену поштењу, пријатељима и здравој храни, као што је то чинила наведена глумица која се сада радује у Царству свога Господа. Сам јој Господ беседи: „Пој из свег грла... (Марија). Кликћи од радости... твој Цар се ево теби враћа: правичан је и победоносан“ (Зах 9, 9).
    Е то је она права околина за одмор и духовну обнову. Срдачно пријатељевање са онима који је „праведан и победоносан“, који доноси „мир народима“ (Зах 9, 10), који је „кротак и смирен срцем“ (Мт 11, 29)... А то значи бити на извору те погажене правде и на домаку победе над својим утученим стањем, на извору тако потребног мира, радости и тако дирљиве кротости. Мир, радост и кротост уравнотежују и изводе из немира и духовног нереда у савршену тишину, која се може продужити у тиховање, у безмолвије, односно у стање без дрхтања савести која је коначно растерећена и у миру.
    Све ово што сам рекао у овој беседи је лепше и боље сажето код апостола Павла: „Ако живите по тијелу, помријећете“; ако ли Духом дјела тјелесна умртвљујете, живјећете“ (Рим 8, 13). Са овом идејом суочавају се „мудри“ и „безазлени“ (Мт 11, 25). Ови први у име „мудрости“ забацују овакво умовање као отуђење човека од земаљске стварности. Господ Христос и Црква поручују да се не ради отуђењу већ упутству за целисходну и часну употребу земље, схватајући је као кутак, са ког ће једном бити наш унебоход вере, наде и љубави у Божијем наручју. Зато су безазлени у праву када у љубави када у неопходној кроткости и смирењу примају Реч Божју за коју је историја доказала обистињује на овима који је као такву пружају, као на онима који је обезвређују. Ево, бирајмо, јер смо још у времену бирања.
     
    https://www.facebook.com/ilarion.djurica/posts/2359070694359721
     
     
  3. Волим
    Bokisha got a reaction from Istopljeni kamen in Душекорисни садржаји   
    Новац и несрећа
    Мт 11, 20-30
    Тужну смешноћу начина нашег живота није могуће схватити у овом потрошачком друштву. Чак се ни одласцима у цркву не извлачимо из пустопашне свакодневнице. Гледам једног протопопа који је гори од сваког аутомеханичара, а војни је намесник, будући Понтије Пилат. Човек нема везе са нашом светом вером и љубав га уопште не занима. Занима га „само бизнис – али фер, црквени бизнис“, по његовим критеријумима и по његовим речима. Баш је овај интересџија усрећио нашу свету Цркву. Тај клерикалиста не види људе, он види само посао и материјалну корист. Један тај напрсни крст о његовом врату. Међутим, духовно развијенији свештеници, верници, потпуно неутрално, мирно, умносрдачно гледају на наше људе бијене капитализмом и сасвим уморне, полугладне и полупсхихотичне траже и налазе излаз из напетости у којој су саплетени. Већини православних Срба живот се одвија у свакодневном досађивању које нема краја, јер већ сутра дан почиње и завршава на истоветан начин. Ноћу спавамо или месечаримо, одмарамо се или вештичаримо да бисмо опет били радни на радном месту. Радимо за плату, ако је могуће дочекамо тај пораст од 5 или 10 %. Са платним кофертом у руци луњамо обилазећи излоге, претражујући трговине. Одмеравамо своје имовно стање са ценама истакнутим на роби, стварима које су нам потребне. А ако је на нивоу наше куповне моћи, улазимо у продавницу и купујемо. Сестре су избирљивије од браће. Сестрама се не може подвалити, а браћи може, јер су старе наивчине. Купујемо јестије и питије, е да бисмо га појели и попили. Међутим док слатко једемо и попијемо ипак слутимо да и нас једе време и овај приглупо устројен начин живота. Пунимо се и празнимо. Одвратно је што сам рекао, али је истинито. Живот у овој досадној вожњи троши попут мотора. После подне даме пију кафе и чајеве, а господа „беванде“ и „гемиште“. Узбуђујемо се читајући угледни лист „Курир“ и гледамо утакмицу Звезда – Партизан. А потом, сећање на обично, на свадбама мојих сестрића, братанаца и унука, неко од рођака наручи за мене две песме: „Има један кућерак у Срему“ и „Нема раја без роднога краја, нема милине без Херцеговине“. И с обзиром на то да сам „тетка“, плачем ми се уз те песмице, али још успевам да суздржим сузе. Они дубокомисленији истражују узроке и сврховитости света и живота, те у очају поставављају себи питања: „Је ли то заиста све?!“ Они су бегунци из овог омађијаног шара који ограничава и раслабљује домет духовних видика. Такви су од реда Црногорци или Херцеговци, јер настоје да се снагом дух-душе издижу из ове жабокречине свакодневнице да их властити богоум издигне из баналне стварности, опипљивог, према невидљивом, али Присутном, Стваривом, у Ком налазе свој узрок и смисао. Од тада живе своју веру и схватају да границе свог живота морају продужити, од вечне смрти далеко, даље – све до у вечност. Ни у духовном животу се не одричемо баналне „земаљске стварности“, али она сада постаје подржаватељка и надзорница телесног живота у ком се светоотачком мудрошћу отвара онај продужетак – дух-душевни, односно духовни који је у Богу и који је обожење. Многи и многи немају снаге, а ни молитвене подршке духовних отаца, те ни благослова да остваре духовни живот на путу обожења. Многи не могу да се размреже, одхрвају од хоботнице са хиљадукраким пипцима тог баналног, од рођења уходаног живота, па скоро редовно под његовим рушевинама налазе свој свршетак. Улажење у свето , царскосвештеничко из оземљаналог, неплемићког, увек је веома тешко и траје око двадесет година уредног литургијског живота и уз обилно надахњивање Духом Светим благодат се само умножава. Међутим, веома је погрешно ако продуховљење покушавамо собом и сами, без духовника. Они пак који уђу у благодатно стање временом успевају да пробуде, па и продубе своје дарове – закопано благо. Одједном се човек нађе на сасвим друкчијем, благодатном, животном путу, као што је то недавно био случај драмске уметнице, чланице Југословенског драмског позоришта, †Марије Милутиновић. Њено обраћење и покајање блаженопочивше истакнуте драмске уметнице †Марије Милутиновић. Имао сам част да јој будем сведок на Страшном суду Божјем, да примим њену задњу исповест. Мој брак није био успео, говорила ми је, али сам сачувала уљудне односе са својим бившим мужем, јер сам се у њему остварила као мајка. И више од тога, моја кћи Милица, унук Вања и зет Бранимир су ме увек изнова усрећивали. Сутра или прекосутра ћу вероватно умрети, и умрећу у миру са свима и веома радосно, задовољно срећна. С обзиром на то да сам морала да негујем мајку, родитељку моју, на самрти, живела сам код ње у Франкфурту. Мој проблем је била охолост живота, мада сам је ја називала љубав. Нисам умела да волим, свети оче, те ми се чинило да и мене нико не воли. Понело ме је ипак волео. Тек када сам у Гајлнау, у скиту Светог Спиридона упознала великодушност оца Василија (Basilius) Гролимунда, свештеног схиархимандрита, Светогорца, Швајцарца и имаоца Молитве Исусу, открила сам да права хришћанска љубав заиста постоји. Он ме је духовно потпуно отрезнио потањем: „А кога ти сестро волиш?“ Марија, заиста блажена, умрла је 2. октобра и сахрањена 3. октобра 2006. године на Новом гробљу. Земаљска уметничка слава коју је уживала само је доводила до очајања. Њен проблем је била љубав. Осећање да је нико није волео. Чинило се да је привиде љубави куповала. Када је упознала светог оца Василија, његову свештену великодушност и дубоку побожност, открила је да права љубав постоји и управо од тада постала је вечита искушеница, напустивши потпуно свој глумачки занат.
    Ова преоријентација од врхунске глумице до обичне беле искушенице је плод мењања животног става, пошто је осетила крајњи умор од досадашњег начина живота. Осетила је, Марија, истинску пажњу и праву љубав свештеника, монаха и верника, те и чула, Христов позив упућен управо Марији сличнима: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити“ (Мт 11, 28).
    Мртвосанима од умора је свакако потребан одмор или ће од премора издахнути. Своје телесне снаге људи не одмарају било где. Промена околине мора да донесе и одмор од радног места, од наше веома угледне дневне штампе, од телевизијских програма, од прјатеља и непријатеља, од лактова којима су били закрпе, од стопала којима су били гажени, од језика који су оговарали, осуђивали и оптуживали, од клипова које су подваљивали.
    Ипак, заморнији је онај умор који долази из дух-душе, јер се према животу нисмо правилно поставили, јер се нисмо нормално определили, те и веома залутали. Тражећи после тих ломова, ми смо се извргли сатирању, опасностима и сувишним бременом грешења која би сигурно изостала да смо остали на правом Путу. Разочарани од укућана, од деце и брачног друга, љубавнице и проститутке, твз. партнера у ђаволским пословима; разочарани у себе и заједницу у којој живимо и радимо, због назовидуховних помија којима смо хранили, знамо да нам је срце израњављено странпутицама, те отворена због упражњавања греха, свог и туђег. Дуго већ, не знајући ко смо, шта смо и зашто смо, лебдимо, левитирамо у безтежинском стању у ком кључа и дави мучнина и тера нас на повраћање. Дрогирали смо се, пили погрешне лекове, бежали од здравља. Тражили смо мира тамо где га нема – јога. Тражили смо мир, а налазили немир; прижељкивали смо несрећe. Начин живота нас води у потиштеност, очај, самоубиство и у психозу, у лудило. То је до данас случај милиона оних који нису имали снаге да промене околину (амбијент), да се окрену поштењу, пријатељима и здравој храни, као што је то чинила наведена глумица која се сада радује у Царству свога Господа. Сам јој Господ беседи: „Пој из свег грла... (Марија). Кликћи од радости... твој Цар се ево теби враћа: правичан је и победоносан“ (Зах 9, 9).
    Е то је она права околина за одмор и духовну обнову. Срдачно пријатељевање са онима који је „праведан и победоносан“, који доноси „мир народима“ (Зах 9, 10), који је „кротак и смирен срцем“ (Мт 11, 29)... А то значи бити на извору те погажене правде и на домаку победе над својим утученим стањем, на извору тако потребног мира, радости и тако дирљиве кротости. Мир, радост и кротост уравнотежују и изводе из немира и духовног нереда у савршену тишину, која се може продужити у тиховање, у безмолвије, односно у стање без дрхтања савести која је коначно растерећена и у миру.
    Све ово што сам рекао у овој беседи је лепше и боље сажето код апостола Павла: „Ако живите по тијелу, помријећете“; ако ли Духом дјела тјелесна умртвљујете, живјећете“ (Рим 8, 13). Са овом идејом суочавају се „мудри“ и „безазлени“ (Мт 11, 25). Ови први у име „мудрости“ забацују овакво умовање као отуђење човека од земаљске стварности. Господ Христос и Црква поручују да се не ради отуђењу већ упутству за целисходну и часну употребу земље, схватајући је као кутак, са ког ће једном бити наш унебоход вере, наде и љубави у Божијем наручју. Зато су безазлени у праву када у љубави када у неопходној кроткости и смирењу примају Реч Божју за коју је историја доказала обистињује на овима који је као такву пружају, као на онима који је обезвређују. Ево, бирајмо, јер смо још у времену бирања.
     
    https://www.facebook.com/ilarion.djurica/posts/2359070694359721
     
     
  4. Волим
    Bokisha got a reaction from Aleksandra_A in Љутња на родитеље   
    Прва од десет заповести које је Бог дао човеку а која уређује однос човека према човеку, јесте она о поштовању родитеља. Имајући на уму ову заповест али и све оно што се у нашем времену догађа, не бисмо могли рећи да се она доследно испуњава. Много је показатеља у свакодневном животу да је тако: љутња деце на родитеље, приговарање, окривљавање родитеља за своје неуспехе, остављање родитеља на милост и немилост старости и стихијама живота...
    Данас, на жалост, има много усамљених старијих људи. При чему су веома чести случајеви када при живој деци, чак и споља довољно богатој, њихови родитељи живе бедно - заборављени, потпуно усамљени, остaвљени сами са својим болестима, незгодама, тешкоћама материјалног карактера. Али, зар не би требало да  морално здрав човек васпита дете које га касније неће одбацити? Зар није, не само за верујућег, него и за било ког другог човека потпуно природно да се брине о оним људима којима су потребни, и шта више природно је бринути се за своје родитеље. Ипак, ако одраста човек коме је апсолутно свеједно за судбину родитеља, онда је врло јасно да у томе осим њих нико и није крив, ма како сурово звучале овакве речи.
    Дете се рађа као мало, беспомоћно биће, које нема и не уме ништа, и оно се формира у породици. И са једне стране, безусловно, присуствују гени, а са друге стране-васпитање које чини човека оваквим или онаквим. Може се нанети детету зло, уколико му се у свему буде повлађивало. Тако ће одрасти људи, равнодушни према свима. 
    Распрострањена грешка је сматрање да је могуће траумирати дете и одгајити га морално непотпуним само уколико се оно буде тукло, малтретирало, не буде обраћала пажња на њега, не буде учествовало у његовом животу, ако мама доводи кући непознате мушкарце, ако тата пије, или се налази под стресом, или малтретира остале чланове породице... Али, такође се може нанети зло детету и ако се оно размази, ако му се у свему повлађује. Тако одрастају стопроцентни егоисти, равнодушни према свима.
    Васпитати дете тако да оно постане заиста добар човек, а да чак и не говоримо прави хришћанин, је много сложенији задатак него што се многима чини. Јер дете није мачка, пас кога је потребно хранити, купати, мазити, водити у шетњу и то би било довољно. Да би се одгајио човек који зна шта је то добро, а шта је то зло, и који воли добро и склања се од зла, потребан је много дубљи и много озбиљнији посао. И ту се не ради о попустљивости или строгости родитеља, већ о томе да ли ми сами поседујемо некакву дубину унутрашње основе бића, која нам омогућава да будемо прави људи у пуном смислу те речи и да ли можемо да је предамо својим потомцима.
    Потребно је да научимо дете да воли, да саосећа, да осећа туђу бол, да буде одговорно, храбро, јако. И најбитније - да дете и у теби самом увек види све ово, да би се могло заиста на тебе ослонити, да не осећа страх, да се не осети одбаченим и да разуме: постоји то, што раде тата и мама, а постоји и то што морам урадити ја, просто због тога што другачије не могу постати човек.
    Постоји и мишљење да понекад не сасвим одрасло дете пребацује одговорност за своје неуспехе у животу на родитеље, иако не постоји никаква њихова реална кривица. А у ствари постоји, и она се састоји управо у  томе, да дете нису научили да не сваљује сопствену кривицу на друге. А то је такође веома важан педагошки моменат. Главни педагози у животу детета су његови родитељи, и васпитање деце је најозбиљнији процес који постоји. Али, можемо ли да кажемо да се већина тата и мама према овоме тако понаша? Јер веома често брига људи о својој деци има савршено формални карактер. Да ли многи родитељи читају, разговарају са децом? Да ли многи родитељи заиста знају своју децу, да ли знају шта се дешава код њих у души? И добијамо: породицу, али су људи у њој савршено отуђени једно од другог.
    У породици мора постојати блискост и љубав, зато што је љубав нормални облик односа међу људима. И уколико се деси да деца одбацују родитеље, то значи да љубави није било, није било унутрашњег контакта међу члановима породице, значи да су они само живели заједно. Потребно је да волимо своју децу, али не том љубављу која их обасипа поклонима и у свему им повлађује, зато што је таква представа самих родитеља о добром тати и мами. То није љубав, већ васпитање егоизма. Потребно је да волимо љубављу која и даје неопходно, и тражи неопходно, и кажњава, и подстиче, и бодри нас да радимо, и охрабрује. Искуство сведочи: тако права, тако свеобухватна љубав изазива узвраћену љубав детета, рађа поверење и блискост.
    Али, зар не постоји никаква одговорност детета за лоше односе са родитељима? У ствари су то две стране једне медаље. Било који одрастао човек сноси одговорност за све што ради, и у том смислу и за своје понашање ка родитељима. Уколико су родитељи малтретирали дете или се понашали према њему као према играчки, трудећи се да дају све, али да га лише главног - слободе, и покушавајући да управљају целим његовим животом, онда је природно да често таква деца у крајњем случају не желе да одржавају односе и граде зидове између себе и родитеља. Ми, свештеници, стално морамо да разговарамо са одраслом децом, која остављају своје родитеље, и да их убеђујемо да је потребно да тај зид сруше до цигле, да је потребно да превазиђу у себи страх и бол.
    А начин је само један: престаните да се осећате као дете, одрастите и схватите, да више нистe слабо биће којему је била потребна помоћ или у одређеном односу и ниси је добио, и почео си да осећаш своје родитеље као децу. Они су погрешили, али они су родитељи, они старе и сада им је самима потребна помоћ. И она није потребна само њима, већ и теби самом. Зато што ће тај дечији слом деформисати и уништавати сав твој даљи живот. Са овим се обавезно морамо изборити. А управо то се тиче било ког бола, било које повреде, коју је човек преживео. А где наћи снаге за то и на шта се ослонити? 
    Као прво, потребно је да чврсто знамо да је човек тако задивљујуће  саздан Богом, и да он може све да превазиђе - он за то има потенцијалну снагу од самог рођења. А у чему се налази извор тих снага? Осим дара Божијег за савлађивање, наравно, имамо благодат Божију која је способна да умири апсолутно све. И не само да умири, не само да учини као да болест и не постоји, већ и да преобрази, измени и начини савршено другог човека. То ми можемо видети у животу не само светитеља, већ и код обичних људи који долазе у храм. Како они то постижу? Просто се понашају према хришћанском животу неформално, схватајући, да се он не састоји само у читању јутарњих и вечерњих молитви, Светог Писма, не у одласку у храм и чак не у учествовању у Тајнама. Све се мења тада, када истина Јеванђеља заиста улази у човека и он почиње да разуме шта је заиста у овом животу вредно. А вредан је само Господ и то што нас повезује са Њим. И док се дешава та процена, управо тада се заиста појављују код човека огромне силе. 
    И тада човек почиње да види своје родитеље кроз призму Јеванђеља и да схвата: да је оно, што су родитељи урадили лоше у односу на тебе, то је њихова несрећа, а не твоја. И ти не можеш да их у тој несрећи напустиш, већ покушаваш да им помогнеш. То би могло да испадне добро или не, али ипак таква жеља мора да се роди на природни начин. То је питање унутрашњег развоја и огромна победа над самим собом, победа - управо љубави. Јер, бива да родитељи нису урадили све како треба, а деца то превазилазе, и праштају, и иду им у сусрет.
    Да се вратимо на тему усамљене старости... Често се може чути: важно је бринути се о својим родитељима. Према мом мишљењу, то није важно, већ природно. Зато што другачије и не сме да буде. Да, некада се догађало да се према обичају код неких полу-дивљих народа износе своји остарели родитељи негде ван насеља, предајући их на тај начин блиској смрти. Али  наше савремено друштво ипак има традиционално схватање: ако се ти не бринеш о својим родитељима, онда си ти - непотпун човек, тј.ниси сасвим човек. И не би требало да се удаљавамо од оваквих схватања.
    Код хришћанина овакав проблем у принципу и не може да се појави, зато што смо позвани да покажемо некакву бригу чак и ка сасвим непознатим људима, која је могућа и доступна за нас. А да се бринемо за родитеље је и наш дуг. Чак и уколико они нису били нама блиски људи, чак иако су живели са нама тако да смо се питали да ли смо им ми рођени људи. Без обзира на све, бринути се о њима је сасвим природно: јер нас је Господ на неки начин повезао, и Он не жели да их ми оставимо. И управо овде заповест о поштовању родитеља наступа у својој пуној сили.
    Наравно, брига за родитеље са којима смо имали компликоване односе, најчешће је тежак посао, а може бити да ће нам они у том послу чак и сметати, отежавати нам бригу о себи - све то треба да превазиђемо и радимо свој посао. Понекад људи морају да оставе своје родитеље у дому за старе, и то није увек због нежелења да се брину о њима, егоизма или суровости. На пример, остарели мама и тата, док су деца на послу, стално укључују у стану плин или пале пеглу и праве претњу не само себи, већ и другим становницима куће. Немају сви могућност да унајмљују особу која ће да се стара, немају сви рођаке, да би организовали дежурство. И да би избегли несрећу, неки морају да прибегавају оваквој крајњој мери. И наравно, она може бити оправдана тек тада када постоји потпуно јасни разлог. У свим другим случајевима, наравно, човек мора сам носити све те тешкоће и посао, сећајући се, можда, при томе оних који су по хришћански доводили у своје домове непознате људе, бринули се за њих, лечили и спроводили их у други свет, и инспирисали се таквим примерима. Иако ничега подвижничког у бризи за старе немоћне родитеље нема, већ је то наша природна обавеза.
    Рекло би се да два човека сасвим природно воле и поштују своје родитеље. Ипак, Господ на Синају посебно даје овакву заповест јеврејском народу. Зашто? Треба да се присетимо да је у то време свет био довољно суров и дивљи, у коме су се људи понашали једно према другом на потпуно варварски начин и убијали једно друго. Десет заповести су основа на којој је било могуће постепено подићи друштво људи, који живе мање-више... чак нећу рећи благочестиво, већ људски. Ти не копаш другоме око да га не би ископали теби, али то уопште не значи да уколико су теби ископали око, ти обавезно мораш да одговориш исто тако. Ако неко некоме опрости, то је још боље. Због тога је савршено очигледно да је заповест да поштујемо своје родитеље била дата онима који нису поштовали своје родитеље, иначе за њом не би било потребе.
    Нажалост, ово постаје актуелно и у наше време, зато што људи губе представу о томе шта значи бити човек. А бити човек управо значи волети себи сличне и волети оне који су ти дали живот.
    Заповест о поштовању родитеља знају скоро сви, а реченица апостола Павла: „ И ви очеви, не раздражујте децу своју“ је мало коме позната. У чему је њен смисао?
    Заповест о неопходности да се поштују своји родитељи човек може не само да схвати формално, већ чак да срцем одбаци, зато што ако те твоји родитељи нису научили да их поштујеш, онда на чему ће се заснивати твоје поштовање ка њима? Када родитељи не раздражују своју децу, већ их воле и брину се за њих, онда је сасвим природно да се код деце појављује као одговор зашто ће их волети и поштовати. Узмимо на пример парче земље и захтевајмо да оно нешто роди. Тако просто може расти само коров, а да би се добио принос, потребно је да да окопамо земљу, да нешто у њу посадимо, залијемо, да се бринемо. И ево, апостол говори о првом делу - о потреби да урадимо све што је потребно да би се принос појавио. А поштовање и уважавање је већ принос. И то што родитељи сеју, касније ће пожњети. И то је заиста тако.
    Поштовање човека као образа и подобија Божијег се може имати, без обзира на то, какав је тај човек. За одрасло дете које је постало хришћанин, значи, схвата живот кроз Јеванђеље, такво поштовање постаје такође природно. И затим, ако ти је Господ дао да се родиш од тих људи, значи, постоји нешто што вас повезује и обједињује на неки потпуно нераскидив и непокидљив начин. Потребно је да то прихватимо од Бога.
    Врло често оцрковљење, на жалост, постаје раздражитељ за децу и још један камен спотицања у односима. Често се родитељи не понашају сасвим коректно са децом, приморавају их да иду у храм, приступају Тајнама, осуђујући их за неверје и нехришћанске погледе. Јавља се питање: како се понашати ако твоје дете живи, како се каже, "како не би требало"?
    Код једног од старих отаца имамо овакво поученије: „Било шта да се деси, у свему и увек укоревај самог себе“. Под један, у било ком проблему који се појавио обавезно има и твоје кривице - или директне, или индиректне, зато што твоје грешке или греси праве такву духовну атмосферу у којој се све то догађа. Због тога је савршено природно не окривљивати у томе дете и покушавати да се некако на њега утиче већ прво погледати на самог себе, разумети да је то што се догађа резултат твоје делатности, и не тражити од њега да се оно буквално одмах промени. Ако си ти био неверујући човек и у неком тренутку си се обратио Христу, то не значи да то мора да се деси и са твојим дететом. Тебе је Господ чекао годинама, и ти такође неко време сачекај. Ако не можеш да помогнеш, онда не сметај. Када родитељи почну да вуку дете у храм буквално на силу, када говоре да другачије неће добити то и то или ће га Бог казнити, то не привлачи, већ насупрот, тера. „Бог ће те казнити“ - су уопште најстрашније речи, родитељи просто немају права да их говоре својој деци, зао што тада они Бога претварају у казнитеља, у некакав страшни лик који рађа не љубав, већ бескрајан осећај кривице за цео живот.
    Оцрковљени мама и тата морају да схвате шта их је привело Богу и да то пренесу свом детету, да би ту светлост, ту радост које су они видели, бар у најмањем степену видело и оно. И уколико оно не може да то види у теби, неће ти поверовати. Ако дете формално буде ишло са тобом у храм, на часове веронауке недељом, шта ће се од тога променити? За њега се неће открити хришћанство, већ ће му се представљати некаквом формом која му у неком тренутку може досадити, изгубити свој смисао, своје значење, зато што ни смисла, ни значења дете и није видело. 
    Ми сви знамо шта је то пелцовање: када је у слабом облику човек прележао некакву болест, и потом он он не може да оболи од ње озбиљно. Тако да постоји и тако страшна ствар, као што је пелцовање од хришћанства. Зло је када човеку нуде хришћанство не као такво, које до саме дубине човековог бића прониче и све у човеку мења, већ дају уместо тога хришћанство у некаквом „украсном паковању“. И тада човек почиње да мисли: вера-то су јутарње и вечерње молитве, регуларан одлазак у храм, читање Јеванђеља и исповест и Причешће. Не, то није хришћанство. То су саставни делови нашег црквеног живота. А хришћанство је чути Христа, схватити о чему нам Он говори у Јеванђељу и прихватити све то свим срцем и поћи за Њим. А то захтева дубоку, фундаменталну промену свог живота човека, свог његовог унутрашњег расположења.
    Због тога је потребно дати детету хришћанство таквим какво оно јесте, ако си га сам схватио, или не примењивати никакво насиље, већ дати могућност избора који си и ти имао.
    Овде имамо шири проблем, јер често родитељи у принципу не умеју да прихвате различитост своје деце. Како то превазићи? Уколико постоји и љубав, онда ће се појавити и способност да прихватимо и разумемо. Ако нема љубави, тада ће све бити много сложеније. Ипак, опет се одговор на ово питање налази у Јеванђењу: поступај са другима тако као што би хтео да они поступају са тобом.
    Постави се према свом детету као према самоме себи, дај му могућност да само изабере. Ти можеш да му олакшаш тај избор, рекавши, показавши му то што ти ниси знао у своје време. Али га не приморавај. Јер дете схвата врло много ствари непосредно. Оно поштује лепоту, снагу, то, што је интересантно, упадљиво, дубоко. Покажи му упадљиво, јако, лепо и оно ће за тим поћи. Зашто данас деца покушавају да имитирају некакве спајдермене, супермене, некакве сасвим бесмислене, смешне ликове? Зато што у животу не налазе те примере које би хтели да прате. И ко треба да буде тај пример? Наравно, родитељи. 
    Хоћеш да ти дете постане добар човек? Сам буди добар човек. И дете ће то у теби видети, и вући ће га ка теби, и никаво лоше друштво га неће од тебе одвести, зато што се код куће налази то што је за њега много важније од њих. И самим тим, када ти дођеш у Цркву, и дете ће доћи са тобом, јер оно зна: то што ти радиш је правилно и добро. Прво, потребно је да будемо педагози у односу на саме себе и тај процес стваралачке промене свог личног живота се не зауставља. И тада ће бити савршено природно да у тај процес буде увучено и дете.
    Имао сам прилику да слушам реченицу: родитељска љубав је као спуштати се са планине, а дечија пењати се на њу - као, родитељима је лакше да воле него деци. Искрено речено, мени је несхватљиво зашто тако говоре. Или љубави има, или је нема. Данас многи родитељи имају проблема са децом и желе да живе независно и слободно од њих.
    Љубав је оно што испуњава живот човека смислом. Због тога је човеку потребно да учи да воли не просто своје родитеље, већ му је потребно да учи да воли све у принципу. Љубав није само основа живота, основа среће, љубав и јесте живот. А живот без љубави је непотпун, као некакав њен фосил. Али, ако се ти учиш да волиш, онда је природно да се ти учиш да волиш оне људе који су ти најближи по крви, то јест своје родитеље. Тако да је лакше ономе ко се учи.
    ИГУМАН НЕКТАРИЈЕ МОРОЗОВ
    Извор: Православие.ру
     

    View full Странице
  5. Волим
    Bokisha got a reaction from Kafanski amater in Muška lepota   
    а бре па није све у спољашности.......
    лепота из душе извире
  6. Свиђа ми се
    Bokisha got a reaction from Поет in Muška lepota   
    а бре па није све у спољашности.......
    лепота из душе извире
  7. Волим
    Bokisha got a reaction from Istopljeni kamen in Muška lepota   
    а бре па није све у спољашности.......
    лепота из душе извире
  8. Збуњен
    Bokisha got a reaction from Дуња in Trg bez duše   
    вау,колка ће кафанска  башта да буде....за Гиниса
  9. Хахаха
    Bokisha got a reaction from Istopljeni kamen in Trg bez duše   
    вау,колка ће кафанска  башта да буде....за Гиниса
  10. Волим
    Bokisha got a reaction from Чунга Лунга in Личне границе у породици   
    па текст је превише штур-скраћен...не мислим на лажи и преваре ,већ на суштину тог ,,лично``.ако је двоје постало једно кроз свету тајну брака,уколико није егиозам у двоје,како то да је однос једног брачника са другим особама лична ствар? интима друге особе са којим је један брачник у односима,је у реду да буде сачувана у дискрецији али сам однос као и природа тог односа не би требало да буде лична
    много простора да се кроз лично  тумачење текста направи велика штета у нечијим односима усвајањем оваквих инстант површних порукица.Да ли знају дотични психолози да по православљу постоји и ђаво? 
  11. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на JESSY у Личне границе у породици   
    stvar je u tome da svako ima svoje granice i odredjuje ih kako njemu odgovara...ja licno sam za potpunu otvorenost, mogu da iskazem svoje emocije i misli, nemam problem s tim...ali sigurna sam da ne postoji osoba na svetu koja neke stvari ne zadrzava samo za sebe...to je prosto normalno...tipican primer su recimo kompleksi...ljudi se toliko trude da ih sakriju , ne žele da priznaju da ih imaju...znači od nas zavisi koliko ćemo biti otvoreni...otvorenost nije u isto vreme i iskrenost...takodje treba da poštujemo i granice dugih, koje su oni postavili...to se odnosi na sve vrste odnosa...koliko puta je rečeno da je nekada mudro prećutati neke stvari...ne može nas uvek svako razumeti...
  12. Свиђа ми се
    Bokisha got a reaction from sanja84 in Личне границе у породици   
    то је факат да постоји.....колко је то добро у браку и у односу са духовником?
  13. Волим
    Bokisha got a reaction from "Tamo daleko" in ОДА ЕПИСКОПСТВУ (Посвећено ЊП епископу западно-америчком Максиму)   
    Ваистину да је истина Христос. Но где је Он у свим овим претходно изложеном (,,истинама``)?
  14. Волим
    Bokisha got a reaction from "Tamo daleko" in ОДА ЕПИСКОПСТВУ (Посвећено ЊП епископу западно-америчком Максиму)   
    а шта је истина?јес сигуран да то што ти је драго истина?ил што ти је драго сматраш за истином?
  15. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Ćiriličar у ОДА ЕПИСКОПСТВУ (Посвећено ЊП епископу западно-америчком Максиму)   
    Istina nije "šta", Istina je Ko - Hristos. Prokišnjava li to u isposnici "starče"?
  16. Волим
    Bokisha got a reaction from Aleksandra_A in Православна порука, мисао дана....   
    Св. Исаија говорио је: „Ум пре него се пробуди од сна лености налази се с демонима". „Круна свију добрих дела састоји се у томе, да човек положи сву наду своју на Бога, да прибегава к Њему једином свим срцем и свом снагом, да буде испуњен милошћу према свима, и да плаче пред Богом молећи се за помоћ и помиловање." Какав је знак, да је човеку неки грех опроштен? „Знак да је грех опроштен јесте то што грех тај не производи више никаква дејства у срцу твом, и што си га ти заборавио до те мере,дау разговору о сличном греху, ти не осећаш никакве наклоности томе греху, као нечем сасвим туђем теби. То је знак, да си помилован." Узалуд и молитве и подвизи човеку који таји у себи злобу на ближњега и жељу за осветом. „Старај се свим силама, да устима не говориш једно а у срцу имаш друго." Круна добродетељи јесте љубав, круна страсти јесте правдање грехова својих."
                                                                    
    Пролог  Преподобни Исаија Отшелник
  17. Свиђа ми се
    Bokisha got a reaction from Панарет in Православна порука, мисао дана....   
    Уздржљиви не тугује што није добио храну, нити целомудрени што није задовољио срамну похоту, нити кротки што није успео да се освети, нити смирени што је лишен људске славе, нити несреброљубиви што је претрпео губитак. Они су у потпуности угасили у себи све такве жеље, и зато и не осећају тугу, јер бестрасног не мучи туга, као што се стрела не дотиче онога ко има на себи оклоп.

    Туга се рађа од онога што не волимо (жалости, невоља, тегоба); од туге настаје мрачно расположење душе (униније), а од њих заједно настаје бесмислено бунтовање (роптање на све). Уколико желиш да угушиш у себи тугу са мрачним расположењем духа, пригрли срцем љубав и обуци се у незлобиву радост.

    Св. Нил Синајски
     
  18. Волим
    Bokisha got a reaction from Milica Bajic in Утисци из Хиландара ЖРУ форумаша   
    Шофер додаје гас ,убразавамо и приближавамо се бујици .Уз поскакивање преко неравног терена улазимо у речицу,вода је запрштала под точковима.Вожња се наставља,још мало гаса,за убрзање улазимо дубље и дубље кроз бујицу.Ту смо ту смо ево стигосмо.
    Одједном стари Ленд Ровер стаде,мотор се угасио вероватно запљуснут водом.Дубина воде је била до пола предњег дела возила.Неколико покушаја старта-безуспешно.Нисмо ни половину прешли.
    Хуку воде је пратио ритам брисача,који би повремено и зашкрипали по шоферки.Телефонског сигнала ,наравно нема.Шофер се излачи кроз прозор  и креће по помоћ.Наравно около ка горњој капији.Кроз бујицу се не иде ,не зна се дубина ,а и струја је јака.Ми  остали остадосмо да чекамо.
                                                           
     
     
     
    Боже како буде воља твоја.Слушали смо како грање ил шта већ ношено бујицом удара о џип.Вероватно се од тог наноса затворио простор с доње стране ,тако да је ниво воде почињао да расте.Толико да се и прелива преко једног ћошка хаубе.Унутра је још било суво ,па сам помислио како врата на овој старини још увек добро дихтују.То је кратко трајало.Вода је лагано кренула унутра.Прво код мене.Део патос иза где су седели остали је вишљи од предњег.Подигао сам ноге и гледао,још 20 цм до ивице седишта.Ниво воде је још виши и већ се преливао и преко хаубе.Вода је и даље улазила у ауто.Изуо сам и ципеле ,да не буду мокре дидбидус и гледао како вода улази.Код братије позади је још било суво.
     
     
     
     

    VID-20190129-WA0039.mp4 -------------> наставиће се .лаку ноћ
  19. Волим
    Bokisha got a reaction from Milica Bajic in Утисци из Хиландара ЖРУ форумаша   
    Приближисмо се и Хиландару.Већ смо га назирали кроз завесу од кише.Препознах неке караткеристике са фотки,или пре би рекао док се још није јасно видело,а нико ни споменуо од присутних,да сам знао то је то.
    Умор од пута а и киша су учинили да је вожња прошла ћутке,или можда у појединачном созерцању наступјућег сусрета са Хиландаром.А све уз буку мотора и проклизавање.
    Ево сад већ се показао цео У својој лепоти па и поред  грађевинске скеле и краном који штрчи. Док смо ми задивљено гледали у здање,иако делом огризено пожаром и са краном у сред кадра,возач је успорио и запањено узвикнуо.Поток с доње стране манастира је набујао више него што га је видео претходни пут.Иако је прошло свега неколико сати.
    Поток-ја бих пре то назвао речица.Мутна бујица ,хучи испред нас,местимично запенуша .У налетима запљускује ,носи грање ......------------->
  20. Волим
    Bokisha got a reaction from Milica Bajic in Утисци из Хиландара ЖРУ форумаша   
    Седосмо и нас двојица и џип,она деветорица браће,земљака,згужвани позади ко сардине.Мене чекаше, увенуше,а мени оста место сувозача.Ко директору.Једино коферче ми је морало на кров.
    Али свима је већ било ,ај само да кренемо више,па како било.Кренусмо,пут расквашен,туцаник разнеле бујице где га је и било,блата и блтишта колко хоћеш.Прича шофер да је киша прлично оштетила пут ,да и са џипом је проблем проћи неким деоницама.А киша туче ли туче и даље.

     
     
    Рече да ћемо ићи на доњу капију ,пошто је пут са горње стране манастира проблематичан.Уз буку мотора,замагљену шоферку и ритам брисача ,јездили смо са радошћу ка светињи.Уз често проклизавање џипа,па и повремено шлајфовање точкова.Промишљајући о свим овим изненадним променама које су се претходно дешавале,ипак ни једном нисам био у неспокоју.Помисливши да засигурно и молитве наших домаћина,обарају све препреке,како би се скупили и прославили нашег св Саву.Који је уједно и главни домаћин ове пригоде ,наравно уз пресвету Владичицу ,чије је заступништво и милост измољена.Као и заступништво св Симеона и осталих светогорских отаца.Са поуздањем у срцу с препустих вожњи трудивши се да проникнем у лепоту Атоса покривену сивилом облака и црвеним блатњавим путем.Напредовало се полако и сигурно
     
                                                             
  21. Волим
    Bokisha got a reaction from Milica Bajic in Утисци из Хиландара ЖРУ форумаша   
    Убрзо стиже позив,момак се јавља, у разговору ме за рукав води ка канцеларији,каже ми успут да спремим пасош.Улазимо у канцеларију,он на вези довршава реченицу,уз просто калиспера ,додаје телефон господину са контроле.Овај га зачуђено погледа ,нешто отегнуто прокометариса и узе везу.Уз вртење главом и повременим погледима у мене,и отегнутим коментарима ,које свакако нисам разумео,а који ми нису деловали обећавајуће.Успут је вртео странице мог пасоша.
    По завршеном разговору веза је прекинута ,тако да нисмо могли чути од оца ,на чему смо.Господин са контроле постави мој пасош на сто и услика својим телефоном страницу пасоша са сликом. Пружи ми пасош у руку и прозбори нешто на Грчком.Момак и ја  се погледасмо па у њега.А он на енглеском рече Гоу Гоу.
    Није нам било јасно где да идемо,али стиже позив из Хиландара ,и потврди отац ,да је све у реду,договорено
  22. Волим
    Bokisha got a reaction from Milica Bajic in Утисци из Хиландара ЖРУ форумаша   
    Питам земљака шофера ,да питамо у канцеларији ,ако је случајно остављен Диамонтирион,за мене.Он не зна Грчки,а ни ја ,а старији господин граничар Грка,очигледно осим Грчког није говорио ни један други језик.Људи су улазили један по један ћутке,мислим да су сви скоро били наши.Како смо кроз прозор видели унутра се све ћутке одвијало ,уз прегелед Диамонтириона и пасоша и климом главе завршавало.Нико ни од присутних није говорио Грчки.
    Дочекасмо и манстирски џип,скоро идентични Ленд Ровер као и каковски.Момак шофер,на послушању,такође ништа не зна о мом Диамонтириону,а ни за моје познанике.Мада мисли да је чуо да је +М  стигао у Хиландар.Зове манстир,зове задуженог за пријем.Нико не одговара .Група земљака ходочасника,нестрпљиво би да крену што пре.Дуго су се радовали посети светињи ,дуго путовали.Момак шофер их смешта у џип.Враћа се под стреху ,још неколико позива и коначно дозва некога.Иде разговор,потврђује се да је +М стигао са још неким,ништа није речено за мој Диамонтирион,не зна ни за мене.О Боже,како буде воља твоја.Прекида се веза ,гледам у момка ,каже да сачекамо,јавиће се.          .......стиже још
  23. Волим
    Bokisha got a reaction from Milica Bajic in Утисци из Хиландара ЖРУ форумаша   
    Помслих за Каково.А он ми одговори да су због вишедневног невремена отворили копнени прелаз на Атос.Срце заигра ,слава ти Боже.
     Уједно се сетим Диамонтириона,који је требало да среде моји познаници.И даље не знам шта је с њима,слутим да су већ ушли на Атос.Још један позив-корисник није доступан.Упитах  земљака како даље,а он рече да идемо до прелаза па ћемо видети кад дође манастирски превоз.
    Кренусмо ка излазу Уранополиса ,уским мокрим улицама.Па преко једног настог пута туцаником,избразданог многим бујицама од вишедневних киша.Мимо задњег реда градских кућа изађосмо на једну чистину.Иза групе вишелетних добро мокрих стабала група кућа са кованом оградом.Осим јарбола са заставом у дворишту ништа не одаје да је то гранични прелаз
     
                                           
    Излазимо,трудим се да прескочим баре и бујице,како би сачувао ноге да се не исквасе.Не волим кад су ми мокре ноге у ципелама и кад шљапка изнутра.А и одма ме стигне кијавица.
    У дворишту граничног прелаза кућа наспрам куће ,са тремом,а испод стреха 20ак -30ак људи.Чека се контрола ,превоз и прелаз.Шта ли је са мојим Диамонтирионом?Шта је са мојим сапутницима?Па не би мене +М тек тако оставио,нешто је већ сређено ,надам се.Па и са превозом испаде на крају добро.Нека буде воља твоја Боже,хвала ти и за оволико.     наставак следи
  24. Волим
    Bokisha got a reaction from Milica Bajic in Утисци из Хиландара ЖРУ форумаша   
    Није дуг пут од Јерисоса до Уранополиса.Успут сам покушао још неколико позива,мојим познаницима ,али безуспешно.На прилазу Уранополису,време још грђе.Киша туче,ветар таласи велики.Раде ли бродови?Колко знам нема другог начина до тамо,до бродом.Нек је воља твоја Боже.Ако ништа биће предах у Уранополису па ајд назад кући.
                                                            
    Стижемо у Уранополис идемо ка луци,месту сусрета.Киша се спустила ,још јаче.Питам шофера ко нас чека,он не зна .Каже, видећемо.Прилазимо паркинг простору код пирга,неколико возила,један стари бели  џип Ленд Ровер са БГ таблицама.Рекох шоферу да је вероватно то веза за даље.Стајемо поред,излазимо из кола ,из џипа излази старији човек из БГ.На послушању у Какову,метоху хиландарском.Брат настојатеља каковског.Питам га за моје планиране сапутнике,не зна.Каже ,јављено му да ме сачека и спроведе даље.Прича о времену како је већ више дана лоше и да је лука већ 5 дана затворена и бродови не возе због лошег времена.Ау, шта сад?Пребацујем ствари у џип, успут навлачећи капу на већ покислу главу,седам унутра.Питам земљака на коју ћемо страну ,кад нема брода за даље.
    наставиће се
  25. Волим
    Bokisha got a reaction from Milica Bajic in Утисци из Хиландара ЖРУ форумаша   
    Помисао на сусрет са старим знанцима као и заједничко одредиште,разгалише ме изненада.Стигох пре договореног времена на аутобуску станицу,па се прихватих кафице и освежења.Оде и друга кафа мојих вођа пута нема.Са чуђењем,ватам телефон,зовем,+М недоступан.Неколико пута покушавам -исто.Рекох у себи како буде воља Твоја боже мој.
    Проверавам роминг  качење на мрежу ,делује ок.Види ово види оно.У том стиже ми окаснели смс,да су моје путовође морали кренути ,а да за мене стиже превоз.И то је све.
    Време у Солуну прилично хладно 7-8 степени уз ветар и кишу ,час слабу час јаку.Уз пут је чак било трагова снега местимично. Нек је воља Твоја Боже.
    У неко доба ,док сам цупкао са ноге на ногу,појави се човек са картоном на којем је било моје име и Уранополис.ХА!Слава ти Боже.Са Грком се некако споразумех да сам ја тај,ал он не зна за моје сапутнике који су.Ма реко Боже нек је воља твоја ,сигурно  ме ниси довео довде шеге ради.
    Очас посла смо у колима и на путу за Уранополис .Скоро 2 сата вожње,али слава Богу.Док се прибрах од претходне неизвесности,гледајући у кишу, дрвеће које се повија, сиво небо,питам шофера ко нас чека тамо.Он ми рече да не зна,да га је замолио пријатељ који је ван Грчке да одради вожњу.Ја му објасних да сапутници с којима сам се требао наћи нису доступни.Да је требало заједно да путујемо и да ја не знам како ћу сам. Не знам где су ми сапутници и шта је са њима.Како ћу да уђем на Св Гору ,кад је и Диамонтирион са њима?
     
    Ступи он у контакт са тим његовим колегом ,и ускоро добисмо информацију.Неко ће нас чекати у Уранополису.Неко?!! Боже нек је воља твоја .Мокар клизав пут у не баш добром стању ,потсети ме на наше.Па није ваљда и у Грчкој овако?Али пусти то Хиландар чека ако Бог да.
    Размишљам успут ,гледам време,.Хоће ли се моћи бродом?Можда је тамо уз море лепше?
    Пролазимо кроз Јерисос ,близу луке ,видим море бесни…ветар и овде.Како ли је с друге стране у Уранополису......наставиће се 
×
×
  • Креирај ново...