Jump to content

Bokisha

Члан
  • Број садржаја

    1151
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Радостан
    Bokisha got a reaction from Рапсоди in Ђецо...маните се романтике !   
    него шта да не ваља....само трезвоумље и чиста љубав....романтика је болес
  2. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Vladan :::. у Ђецо...маните се романтике !   
    Лоше су то дефиниције (мада се ја мање-више слажем) јер се дефинисање романтике заснива на љубави. А људи, опет, свашта подразумевају под љубављу. А има и разних врста љубави. И опет смо на истом субјективном нивоу.
     
  3. Волим
    Bokisha got a reaction from Рапсоди in Ђецо...маните се романтике !   
    У последње време се говори да младе генерације не знају шта је то романтика и романтична љубав. Замера им се да су помало егоисти, да у односима стављају акценат на материјално, на сексуалност. Све ове замерке полазе од претпоставке да су романтика и романтична љубав висока вредност.
    И где је ту проблем? Проблем је у томе што романтичну љубав, као што каже и њено име, није могуће остварити у стварном животу. Роман није живот и узори из романа нису добри узори за живот. Због тога је особа која у свом стварном животу очекује романтичну љубав једноставно осуђена да буде несрећна у љубави. С једне стране је представа шта би требало да се деси да би она била срећна у љубави, а с друге стране је стварни живот којиније могуће сабити у представу о романтичној љубави.
    А шта је то романтична љубав? Најједноставније речено,то је љубав као у романима. Отуд јој долази име. И као што сви знамо,љубави описане у романима су велике љубави, оне су лепе, оне су трагичне. Да није тако, вероватно не би о њима био написан роман. А људи који читају роман једним делом себе не разумеју да читају нешто што је измишљено. Читајући речи они у својојглавистварају менталне слике које гледају као што гледају стварност. И зато у своје несвесно упијају оне обрасце које им нуде романи. На тај начин формирају своје формуле љубави које после покушавају да остваре у властитом љубавном животу.
    Краткотрајне заљубљености – романсе – брзо попусте под силама стварности. Али особа ову краткотрајну илузију узима као доказ да је романтична љубав ипак могућа, и нада се да ће следећи пут пронаћи неког другог са којим ће то заиста трајати.
    А када због година више није паметно чекати на правог или праву, делимично разочарана особа се ипак удаје или жени. Свесна је да није успела да оствари романтичну љубав, мада се можда и даље нада да ће се то ипак једном догодити. Замерајући свом партнеру или партнерки на томе што није довољно добар, особа покушава да га натера да се уклопи у романтичну улогу коју би требало да има када би то била права љубав. Резултат је многонезадовољства, свађе, огорчености, некада и насиља.
    А млађе генерације? Гледајући своје маме и тате,које су тако гламурозно започеле у периоду заљубљености, како се свађају око тога ко ће бацити смеће, ко недовољно штеди новац...,млади закључују да је брак нешто негативно, да љубав само компликује живот. И зато су млади изгубили веру уљубав, друге не пуштају близу, емоционално се невезују, плаше се губитка слободе и индивидуалности.
    http://www.politika.rs/scc/clanak/116172/Romanticna-ljubav
  4. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Биљана, два у Ђецо...маните се романтике !   
    Узрастамо, Рапсо, откривамо то што треба, некад и без речи, некад са речима, обашка.
    И престајемо да се бојимо напуштања, остављености, јер је баш тај страх илузија(тако мислим).
    Није то велика прича, али јесте једноставна. Ево да поделим, са свима. Била ја један дан на пијаци. Стала поред тезге са јабукама. Били још неки људи тамо. Не сећам се како је све кренуло, али одједаред смо почели да се смејемо, као да се познајемо одувек, и да знамо све једни о другима. Тај тренутак кад смо се сви разумели, а не бих сад могла да кажем зашто и на који начин..ето, ту нема романтике..али има изненађења ..
    Можда је романтика та потреба за изненађењем...која траје све док не кренемо дубље, за оним што нам заиста треба.
     
     
  5. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Рапсоди у Ђецо...маните се романтике !   
    Мислила  сам више на ону погубну, илузорну, нестварну, створену од наших мисли  жеља  и уздаха. Која нам украде време, раслаби вољу или још горе,  створи боеме пијанце...да...да, створи и прелепа књижевна дела...али...али, не шта ту не штима. Нешта ту није како треба .  
     
     
  6. Оплаках :))
  7. Волим
    Bokisha got a reaction from Рапсоди in MANASTIR TUMAN   
  8. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Рапсоди у Телевизија руске православне цркве планира ријалити шоу у манастиру   
    Исто мислим. Сигурна сам да неће бити баш шоу . Биће ријалити (пренос уживо) одличан начин да се једној  великој   земљи приближи монаштво и уопште  православље. 
  9. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Драшко у Прича из београдског трамваја   
    Muz moje profesorke je Rus ali je ateista
    Ali....
    svojevremeno, dok su bili studenti u Rusiji, on i njegova ekipa su sirotim babama u supermarketu na prepad uvaljivali u torbu pile i hleb i bezali odmah, jer su znali da bi ih starice odbile kad bi ih pitali da im pomognu.
  10. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на АлександраВ у Прича из београдског трамваја   
    Иза наше привидне спољашње побожности пречесто се крије незаитересованост, отупелост и неосетљивост за друге људе. Пречесто нисмо кадри да у њима препознамо самога Христа, те тако пропуштамо прилику да у малим доброчинствима учињеним малим људима, остваримо јеванђелску заповест. Стајање на Литургији и читање из молитвеника није довољно да би се Христос вером уселио у наша срца.
    Веровати значи добро чинити, бар тако би требало да буде, иако није увек баш тако. Вера није само питање неког другачијег уверења у односу на оне који не верују, то је стално бдење у себи, над собом и животом уопште. Ту нема малих, небитних ствари, све је важно, тако да вера није сводива на деклеративно изјашњавање, номиналну припадност и беспоговорно извршавање заповести. Вера је непрестани доброделатни живот. Међутим, догађа се да то често заборавимо понесени „великим“ стварима, па „мале“ ствари не примећујемо. Христос је јасно рекао да је мера свега управо тај однос према „малим“, и то мера вечног живота. То осликавају његове речи: „Када учинисте (не учинисте) једном од малих мојих мени учинисте (не учинисте)“ (уп. Мт. 25). Ми, нажалост у свом свакодневном животу све ово заборављамо, што се да видети у нашем свакидашњем животу. Много је примера за ово, навео бих овде један са жељом да се сви мало тргнемо из своје самодовољности и саможивости.
    Радња се одвијала у једном трамвају који је крстарио београдским улицама, носећи у себи тајне младих који су тог јутра журили са својих састајалишта у кревете на дневни одмор пред нови ноћни излазак. Трпео је њихове бесне ударце, писање и шта све још осим тога. Негде око подне, на станици недалеко од једног београдског храма, у тај исти трамвај ушло је негде око двадесетак верника који су после литургијског сабрања ишли својим домовима да се мало одморе пред следећу радну недељу. Сви су били тихи и достојанствени, свако је сео на своје место и полако су се груписали по двоје-троје, водећи мирне разговоре. Био сам и ја један од путника, и одмах ми је засметало то што нисам уочио баш много радости у очима, што значи да и у срцу није баш све како треба. Помислио сам да ми се ипак можда само чини да је тако, и почео да размишљам о томе како би требало мало више пастирског старања и разговора, да се људи боље и више упознају, да живе једни са другима у љубави Христовој, а не једни поред других говорећи само о љубави и заједници.
    На моменат ме прекиде једна интересантна појава, висок младић бистрих и лепих црта, сав поцепан и босоног, некако стидно је зборио, више себи у браду, говорећи: „Молим Вас помозите ми...“, идући ужурбано кроз трамвај. Присутни, као да не иду са литургијског сабрања, почеше да негодују и приговарају: „Види како је млад и јак, коњу реп да ишчупа...“ Не снађох се ни ја у том метежу речи и идеја, и док се тргох и пожелех да из џепа извадим новчаницу младић изиђе на следећој станици и оде, а да ни динар није добио од свих нас који мислимо да смо истински верници. Отишао је не обазирући се назад, и не осуђујући никога, трагајући за добрим човеком, а ми смо остали...Помислих у себи: „Оде Христос, а нико од нас Га није препознао...“
    Некоме може све ово деловати празно, неутемељено, нејасно и нетачно. Али, није тако. Да, овде је један млад човек који долази пред нас срамежљиво и тражи пролазећи тихо поред нас. Не стоји и не чека нас да се предомислимо, поштује наш став, не изнуђује нам ништа сувишним речима. Долази и одлази. А ми? Идемо са Литургије, напунили смо се нове благодати, али смо све то у себи чврсто и сигурно спаковали, тако да остаје само нама и једино за нас. Мислимо да смо Христа чврсто везали у себи и за себе, па нам и не пада на памет да је могуће да овај „лењи“ младић има било шта са „нашим Господом“. А тек помисао да је то сам Господ, па то је јерес за многе. И тако идемо, свако својим путем, случајни  сапутник из трамваја је за многе само још један у низу многих превараната, иза кога стоји неки организовани ланац. Тако да је хула и помислити, а камоли рећи нешто лепо о њему. Колико је таквих? Ко ће свима њима надавати? - ређају се наша самооправдања. И тако презиремо „мале“ у име наше велике и јаке вере, не знајући да се на тај начин супростављамо љубави Христовој.
    Шта би било да је свако од нас дао том човеку и најмању могућу новчаницу? А тек да смо дали колико можемо? Гладног би нахранили. И онда би имали право да га питамо ко је? Шта ради? Како живи? Овако, остали смо странци једни другима. Да, али би се он можда и напио, приговориће неко. Не би се сигурно напио са том свотом новца коју би од нас добио, али зашто  тако судимо инсистирајући на најгорој могућој варијанти? Па због тога што немамо у себи довољно љубави. Опет ће неко рећи да пише у Библији: „Ако неко неће да ради, тај нека и не једе“ (2. Сол. 3, 10). Да пише, али чему пребрзо закључивање о непознатом човеку? Апостол Павле опомиње конкретне људе, а на намеће нам закључак унапред, тако да ове речи не треба на пречац примењивати, јер библијски текст није збирка парола и прописа које себи и својој тренутној потреби прилагођавамо. То је посебно опасно онда кад у потреби да се за нешто изговарамо наводимо речи истргнуте из контекста. На тај начин показујемо нестваралаштво које покушавамо да оправдамо самовољним тумачењем библијске благовести.
    Било како било, човек је прошао поред нас, нисмо га примили. Ми смо били на литургијском сабрању, сакупили „позитивну енергију“ и нисмо дозволили да тај наш унутрашњи склад било ко наруши. А тај човек? Па нек ради нешто? Да, тако је али само у површном посматрању. Да смо бар испунили минимум библијског предлога: „Ваш сувишак нека буде за њихов недостатак“, учинили бисмо хуман гест људског разумевања. Не, нико њега не мрзи, само смо се показали сви као себични, и то у име само нама познате вере. На Христа смо заборавили, иако тврдимо дугачије. Поступак нас је показао као неделатне хришћане, људе који мисле само на себе и своје потребе.
    Такав став нас је затворио до обневида, и тако не само да нисмо видели потребу једног човека, него нисмо препознали Христа у њему. Можда је неко и препознао, али тек кад је отишао својим путем да тражи нове и боље људе,  сигурно је да је нашао неког доброг човека, а можда и много добрих људи, преживео је дан и дочекао нови дан. А ми? Остали смо да чекамо нови сусрет, сигурно спремни да препознамо, а Бог зна колико ћемо пута опет поновити данашњи превид и не препознати Христа Који пролази поред нас, умишљајући да је довољно то што смо одстојали неко време у храму на молитви. Не, није довољно то да би се Христос „уселио вером у срца наша“, и да би свако од нас узрастао, „док не дорастемо у човека савршена по мери раста висине Христове“ (уп. Еф. 4, 13).
    Дакле, реч је о непрестаном процесу узрастања на личном и саборном плану у стварности христоликог крстоношења. Одрицање себе и узимање крста Христовог најбољи је начин остварења у вери, неоптерећеност пореклом и припадношћу је гарант сигурног идења путем вере. Тако и тада ћемо у сваком човеку видети икону Божију, у богочовечанској стварности вере, и препознати оно најбоље у њему. Ми често грешимо, па у другоме тражимо најгоре како би нашли оправдање за своје погрешне ставове или радње, а не треба чинити тако, треба видети оно што је најбоље у њему.
    Ми то поступамо према онима који су нам драги, и не треба другачије радити, али је потребно то примењивати и према другима, а не само према њима. То смо превидели ми поред којих је прошао човек који нас је молио за помоћ, његова рука остала је празна, јер су наша срца била испражњена, иако смо ишли са литургије где смо: „видели истиниту светлост, примили духа небеског...“
    И сад, уместо самоосуђивања или самооправдања, отворимо срца једни за друге и наше очи ће препознати Христа у себи и око себе...
     
    Протојереј др Љубивоје Стојановић
    Извор: Пријатељ Божији
    link
  11. Волим
    Bokisha got a reaction from Grizzly Adams in Mitropolit Antonije Blum   
    Са чим ступам у нови дан
    Ретко размишљамо о томе да се, будећи се ујутру, на известан начин налазимо у ситуацији древног Лазара, којег је Христос васкрсао из мртвих. Лазар је лежао у гробу, без осећања, нем, немајући над собом никакву власт, и глас Божији му је наредио да се врати свести, да се врати покрету, да се врати земаљском животу, али више не онакав какав је био када је уснуо сном смрти, већ обогаћен новим, за све нас непојамним, искуством - искуством човека који је из живота потпуно отишао у смрт, познао вечност и вратио се земаљском животу, сада већ обогаћен овим искуством вечности.

    Када тонемо у сан, ми такође губимо свест, губимо сваку власт над собом, сваку контролу над оним што може да нам се деси, у потпуности се налазимо или у власти околности или под покровом Божијим, говорећи разним језицима. Јутро нам долази као глас Божији, који каже: “Изађи, врати се из сна, али не више као онај човек који си био када си увече тонуо у сан; врати се свести новог дана”.
    Ми, углавном, нисмо свесни да, излазећи из сна, ступамо у потпуно нови дан, којег никада није било. Овог дана није било никада од почетка света. Овај дан је потпуно нов, он је пун безбројних могућности. Делимично ће бити одређен односом поступака, речи, личности других људи према нама, догађајима који су са њима повезани. Али, он ће, у знатној мери, као дан и као догађај, бити одређен нама самима, оним што ми представљамо и како будемо деловали у њему, речју или поступцима.
    И, ево, пре него што ступимо у тај дан непромишљено, случајно, морамо да застанемо и да постанемо свесни, да примимо у своју свест, што је могуће дубље, то да је јучерашњи дан прошао, утихнуо, и да се сада налазимо пред апсолутном новином новог дана, и да нас у тај дан Бог шаље - у идеалној ситуацији - као веснике Њега самог... Али, то је само у идеалним ситуацијама, зато што у нама не постоји само светлост; у нама се смењују светлост, полусветлост, а повремено и дубока тама, а негде постоји и стална полутама.
    Али, ми не смемо да заборавимо да, по речима Јеванђеља, светлост и у тами светли и, иако је тама не прихвата, односно, одбија је, бори се са њом, тама не може да је победи. Светлост је прожима, ма колико јој се она противила. И, у сваком од нас постоји неки делић светлости, који је потребан не само нама, него и другима. ... Зато свако од нас, ступајући у овај нови дан, мора да уђе у њега свесно, у потпуно спокојној сигурности да је послат у тај дан како би у њега донео благу вест - људску и Божанску.
    С друге стране, не ступамо само ми у овај дан; сваки човек који се тог јутра пробудио ступа у њега у истој ситуацији као и ми. Неки људи су пуни светлости и могу да обасјају наш живот, неки од њих су у дубокој, непроходној тами, а неки од њих су као већина, као сви ми, вероватно, у полутами, делимично с одбљесцима светлости, делимично са моментима таме.
    Кад бисмо тако посматрали сваки сусрет, сваки догађај, када бисмо себи постављали питање о томе шта можемо да дамо човеку који је пред нама, и шта можемо од њега да примимо, да добијемо, како бисмо се пажљиво односили једни према другима! Сваки човек би за нас био весник од Бога: или захваљујући непосредно томе што је човек стекао мудрост искуством и може са нама да подели своје неуспехе и падове - ужас пред оним што је искусио. Значи, ми смо и весници и примаоци ове вести.
    Да бисмо у овај дан ушли у таквом расположењу духа, треба да умемо, кад се пробудимо, умијемо и обучемо, да се прекрстимо во имја Оца и Сина и Свјатаго Духа, да се прекрстимо с тим да у име Божије ступимо у овај нови, још увек ничим оскрнављени дан, у којем је све могуће. И, да затим застанемо и размислимо: са чим ступам у овај дан?

    Наравно, ступам у овај дан са својом прошлошћу, нисам тако нов као овај дан, нисам се данас родио, али са чим у њега улазим: са горчином јучерашњег дана? Са надом, са трепетним очекивањем радости? Са спремношћу да исправим грешке протеклих дана? Са чим?... изабравши из свега тога оно са чим имам намеру да ступим у тај дан, да се одрекнем оног негативног, што је можда испунило протекли дан или се у овај дан улило из далеке прошлости - и загледајући се у оно светло, добро, достојно и Бога и мене, што носим у себи и што могу да унесем у тај дан.
    Ово изискује извесно време, и због тога треба сести и поразмислити, те чврсто решити да у тај дан не уносимо ништа што није требало ни примати у душу, ни чинити, протеклих дана. И, насупрот томе, треба да унесемо оно најсветлије у нашој нади, у нашој вери, у нашем срцу и уму. И, за то треба учврстити у себи одлучност.
    Свети Серафим Саровски је говорио да је разлика између грешника који пропада и праведника који се спасава само једна: у одлучности, односно, у томе да човек постави себи задатак и да реши да не одступа од оне истине коју је изабрао. Ма како да нас саблажњава живот, ма какве изазове да нам нуди, треба да будемо у стању да кажемо: “Не!” ономе што је недостојно и нас самих и Бога. Ући у овај дан са таквом спремношћу није лако. То изискује и пажњу према себи, то изискује и стално посматрање себе, односно, будност. Не тражи се да човек буде забринут због себе, већ да прати покрете срца и мисли, кретање воље, и да одлучно одсеца оно чега не сме бити...
    Митрополит сурошки Антоније (Блум)
    Извор: saborna-crkva.com
    https://prijateljboziji.com/са-чим-ступам-у-нови-дан/
  12. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Smaragdni kamičak у Православна порука, мисао дана....   
  13. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Smaragdni kamičak у Православна порука, мисао дана....   
    Када се дуго задржава у срцу и тамо храни, гнев прераста у злобу и злопамћење. Зато нам је дата заповест да одмах одсецамо гнев, како не би прерастао у мржњу и злобу, те да се тиме зло не умножава. Сунце да не зађе у гневу вашему: нити дајите мјеста ђаволу, каже Апостол (Еф. 4, 26,27).
     
    Св. Тихон Задонски
  14. Волим
    Bokisha got a reaction from Биљана, два in Јеромонах Иларион Ђурица   
    О жено, велика је вјера твоја
    Мт 15, 21-28
    Данас, коленопреклоно, ка Господу Христу приступа жена Хананејка, нејеврејка и моли за Господње мрвице, за остатак са Његове Трпезе. Еванђеље у тој прилици упечатљиво приказује Господњи став према нејеврејима, према паганима. Свима је познато да је старозаветна заједница према странцима потпуно ограничавајућа и одбијалачка. То Божије обећање Господ Исус није превидео, као већина Његових саплеменика, већ је по пророцима, нарочито по пророку Исајији, речено да ће Господњи Дом бити и називати се „домом молитве за све народе“. Свети Павле на свој начин тумачи тај однос Јевреја и пагана према Христу Господу и Његовом делу спасења и тврди да је неверство Јевреја довело до покрштавања пагана, али Бог није одбацио свој првоизабрани народ и доћи ће време и његовог спасења. Сада видимо да су сви једнобошци потомство Авраамово. Дакле сви хришћани, затим Јевреји, па и сви муслимани света. Дакле, они који следе веру и Бога Авраамоог, и обожавају га. Јевреји нису ствар схватили тако и одбили су да прихвате Господа Исуса као Христа. Муслимани су га прихватили као највећег од свих пророка, али само пророка. Свако ко има веру у једнога Бога попут Авраама, може постати удеоник Божијег светотајинства спасења у Христу.
    Ова Хананејка се приближава Господу Исусу са великом вером и још већом надом. Међутим, још Га није љубила, јер Га није познала. Њен крик је снажно вапијање и запомагање, те и тражење да јој исцели тешко болесну кћерку коју је веома мучио ђаво.
    Господ Христос није дошао на овај свет у првом реду да овде чини чудеса, да лечи болесне, теши жалосне и васкресава мртве. Он је дошао да нам благовести Царство Божије, и објави Божију љубав према свима људима. Несумњиво, Јевреји заслужују најпре да им се проповеда свето Еванђеље. Хананејка, будући одбијена у својој молби, није се обезхрабрила. Она не моли за себе и зато је тим више упорна. Она по сваку цену жели да спаси своје дете. И пала је на колена пред Господом Исусом у нади да је неће одбити. Међутим, на њен крик, Господ Исус је ћутао и, овога пута је потпуно (радикално) одбија: „Није добро узети хљеб од дјеце и бацити псима“ (Мт 15, 26). Деца су изабарни јеврејски народ, а сви други су се сматрали, и сматрају се, „псима“ (гојим). „Хљеб“ о ком је овде реч су све речи дела и чудеса Господа Исуса. Он је тај који је људима потребан као хлеб.
    Жена Хананејка има веома живу веру прожету смирењем и није негодовала ради веома незгодног поређења. Није за себе тражила предност да се Господ Исус према њој, као са осталим синовима и кћерима изабраног народа. Он је спремна да се према њој понаша поступа као са псима који до ногу својих господара чекају свој залогај, мрвице које падају са стола. Она заправо моли за те мрвице од Христове доброте/лепоте и човекољубља и исцели јој кћи. Зато му говори: „Да, Господе! али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових“ (Мт 15, 27). Заиста овај одговор показује величину њене вере, а поврх тога, и њено велико смирење. Тако храброј, јединственој, живој и смиреној вери, задивио се и Господ и није затворио вратнице пред њом. Вера за нас не би смела бити само једно више или мање предавање с колена на колено, прича, традиција, наслеђе од предака. Вера мора бити чин нашег личног опредељења заувек.

    У Ђукаоновићима, на Чеву, у Црној Гори није било ни једне цркве те далеке 1996. године у касну јесен, када је Митрополит Амфилохије отпочео изградњу нове цркве, када су ми саслуживали многи свештеници и моја недостојност. Пре него је отпочео са служењем литургије пришли су му тројица и испричали му да је њихова мајка постила све постове од 1941. године у побожној педесетпетогодишњој чежњи да се удостоји светог причешћа, али да због старости не може доћи на црквиште. У том дивном крају Црне Горе срушили су све цркве и олтаре, како се говорило. И Чевљани су се ругали ревносној испосници која је чекала да дође њен поп и причести је, како је говорила. „Не лудуј Анђелија, ми смо све попове побили или прогнали, тако да се никада нећеш причестити“, говорили су јој, готово сви мештани. Ова благостива жена Богу је одговорила са највећим и непоколебивим поверењем. Она педесет и пет година није изгубила веру. Изгледало је „да Бог ћути“, па чак и као је „мртав“, ова света старица је била награђена за своју истрајну и велику веру, као ова Хананејка. Високопреосвештени Амфилохије ми је наредио да у пуном одјејанију и са светим путиром и са њеним синовима, пођем по црногорском кршу, до куће ове дивне хришћанке. Призор је био величанствен. Када сам јој пришао, грануло је сунце тог зимског дана и обасјало је ову светитељку свете евхаристије. Њени синови и кћери, унуци и праунуци су клечали, а она је усправно стајала сва озарена неком посебном духовном светлошћу, и причестила се. То је вера! Господе, дај нам такву веру!
    https://www.facebook.com/ilarion.djurica/posts/2385977541669036
  15. Волим
    Bokisha got a reaction from Благовесник in Јеромонах Иларион Ђурица   
    О жено, велика је вјера твоја
    Мт 15, 21-28
    Данас, коленопреклоно, ка Господу Христу приступа жена Хананејка, нејеврејка и моли за Господње мрвице, за остатак са Његове Трпезе. Еванђеље у тој прилици упечатљиво приказује Господњи став према нејеврејима, према паганима. Свима је познато да је старозаветна заједница према странцима потпуно ограничавајућа и одбијалачка. То Божије обећање Господ Исус није превидео, као већина Његових саплеменика, већ је по пророцима, нарочито по пророку Исајији, речено да ће Господњи Дом бити и називати се „домом молитве за све народе“. Свети Павле на свој начин тумачи тај однос Јевреја и пагана према Христу Господу и Његовом делу спасења и тврди да је неверство Јевреја довело до покрштавања пагана, али Бог није одбацио свој првоизабрани народ и доћи ће време и његовог спасења. Сада видимо да су сви једнобошци потомство Авраамово. Дакле сви хришћани, затим Јевреји, па и сви муслимани света. Дакле, они који следе веру и Бога Авраамоог, и обожавају га. Јевреји нису ствар схватили тако и одбили су да прихвате Господа Исуса као Христа. Муслимани су га прихватили као највећег од свих пророка, али само пророка. Свако ко има веру у једнога Бога попут Авраама, може постати удеоник Божијег светотајинства спасења у Христу.
    Ова Хананејка се приближава Господу Исусу са великом вером и још већом надом. Међутим, још Га није љубила, јер Га није познала. Њен крик је снажно вапијање и запомагање, те и тражење да јој исцели тешко болесну кћерку коју је веома мучио ђаво.
    Господ Христос није дошао на овај свет у првом реду да овде чини чудеса, да лечи болесне, теши жалосне и васкресава мртве. Он је дошао да нам благовести Царство Божије, и објави Божију љубав према свима људима. Несумњиво, Јевреји заслужују најпре да им се проповеда свето Еванђеље. Хананејка, будући одбијена у својој молби, није се обезхрабрила. Она не моли за себе и зато је тим више упорна. Она по сваку цену жели да спаси своје дете. И пала је на колена пред Господом Исусом у нади да је неће одбити. Међутим, на њен крик, Господ Исус је ћутао и, овога пута је потпуно (радикално) одбија: „Није добро узети хљеб од дјеце и бацити псима“ (Мт 15, 26). Деца су изабарни јеврејски народ, а сви други су се сматрали, и сматрају се, „псима“ (гојим). „Хљеб“ о ком је овде реч су све речи дела и чудеса Господа Исуса. Он је тај који је људима потребан као хлеб.
    Жена Хананејка има веома живу веру прожету смирењем и није негодовала ради веома незгодног поређења. Није за себе тражила предност да се Господ Исус према њој, као са осталим синовима и кћерима изабраног народа. Он је спремна да се према њој понаша поступа као са псима који до ногу својих господара чекају свој залогај, мрвице које падају са стола. Она заправо моли за те мрвице од Христове доброте/лепоте и човекољубља и исцели јој кћи. Зато му говори: „Да, Господе! али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових“ (Мт 15, 27). Заиста овај одговор показује величину њене вере, а поврх тога, и њено велико смирење. Тако храброј, јединственој, живој и смиреној вери, задивио се и Господ и није затворио вратнице пред њом. Вера за нас не би смела бити само једно више или мање предавање с колена на колено, прича, традиција, наслеђе од предака. Вера мора бити чин нашег личног опредељења заувек.

    У Ђукаоновићима, на Чеву, у Црној Гори није било ни једне цркве те далеке 1996. године у касну јесен, када је Митрополит Амфилохије отпочео изградњу нове цркве, када су ми саслуживали многи свештеници и моја недостојност. Пре него је отпочео са служењем литургије пришли су му тројица и испричали му да је њихова мајка постила све постове од 1941. године у побожној педесетпетогодишњој чежњи да се удостоји светог причешћа, али да због старости не може доћи на црквиште. У том дивном крају Црне Горе срушили су све цркве и олтаре, како се говорило. И Чевљани су се ругали ревносној испосници која је чекала да дође њен поп и причести је, како је говорила. „Не лудуј Анђелија, ми смо све попове побили или прогнали, тако да се никада нећеш причестити“, говорили су јој, готово сви мештани. Ова благостива жена Богу је одговорила са највећим и непоколебивим поверењем. Она педесет и пет година није изгубила веру. Изгледало је „да Бог ћути“, па чак и као је „мртав“, ова света старица је била награђена за своју истрајну и велику веру, као ова Хананејка. Високопреосвештени Амфилохије ми је наредио да у пуном одјејанију и са светим путиром и са њеним синовима, пођем по црногорском кршу, до куће ове дивне хришћанке. Призор је био величанствен. Када сам јој пришао, грануло је сунце тог зимског дана и обасјало је ову светитељку свете евхаристије. Њени синови и кћери, унуци и праунуци су клечали, а она је усправно стајала сва озарена неком посебном духовном светлошћу, и причестила се. То је вера! Господе, дај нам такву веру!
    https://www.facebook.com/ilarion.djurica/posts/2385977541669036
  16. Оплаках :))
    Bokisha got a reaction from geronymo in Вучићу Орден Светог Саве   
  17. Оплаках :))
    Bokisha got a reaction from Милан Ракић in Вучићу Орден Светог Саве   
  18. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Драгана Милошевић у Нафора након литургије: зашто се узима и шта представља?   
    Тренутно је у току привикавање на новог пароха - исповедника.
    Савест ме не оптерећује толико по овом питању. Улењих се "само тако".
  19. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Александар Милојков у Нафора након литургије: зашто се узима и шта представља?   
    Немојте се љутити, није било ништа лично.
     
    Цео пут ка Литургији јесте подвижништво, ако се схвати на исправан начин. Подвижништво - јер подразумева труд да се од самодовољног бића човек преображава у евхаристијску личност, у биће заједнице Тела Христовог.
    Нема потребе да неког лично познајем да бих га назвао самољубивим. Самољубље је суштинска пројава наше пале природе. Њу сви носимо, те стога и свако од нас пројављује самољубље. Подвиг је управо борба против тога. То да сам мало гладан пре Свете Литургије и да ми је мало непријатно да то издржим и јесте мала, али ипак пројава моје палости, то јест мог самољубља. Зато сам и рекао да је потребан подвиг, труд да се то превазиђе.
  20. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Milica Bajic у Нафора након литургије: зашто се узима и шта представља?   
    Др.Микојков ти је овде само, веруј, са љубављу предочио оно што свако од нас, с' времена на време, пролази.
    Сваком се деси да у неком периоду има потешкоће да се избори са разноразним спотицањима од стране нечастивог и много је боље за нас да научимо да та спотицања сами препознајемо, такве назовемо правим именом и супротставимо се. На сваки наш корак ће нам Господ помоћи, али ипак смо ми ти који треба да га направимо.
    Нпр. самољубље, стомакоугађање и сл.
    Свети Оци кажу да је корен свих греха у стомакоугађању, па ти види...
    И колико год то, како ти кажеш, банално звучало, то јесте подвиг. То је, тренутно, твоја борба, уопште није за потцењивање. Супер је што причаш о томе, мени је то много помогло кад сам пролазила кроз сличну фазу ( ако будеш желео писаћу детаљније о томе).
     
     
     
  21. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Александар Милојков у Нафора након литургије: зашто се узима и шта представља?   
    Ко није спреман на личну жртву, тај није спреман ни за љубав. Јер жртва је суштина љубави.
  22. Волим
    Bokisha got a reaction from "Tamo daleko" in Нафора након литургије: зашто се узима и шта представља?   
    Без бриге брате,питања никад нису банална, увек су то она чији су нам одговори потребни .Има доста литературе па искористи линкове ,а  и одговоре ћеш добити и од друштва са Поука,....па и од теолога као што је Александар Милојков
  23. Волим
    Bokisha got a reaction from "Tamo daleko" in Нафора након литургије: зашто се узима и шта представља?   
    Бог ти помогао
    брате или сестро.
    Добродошао(ла) на Поуке.Ево да скратимо муке  на 
    ОБЈАШЊЕЊЕ СВЕТЕ БОЖАНСКЕ ЛИТУРГИЈЕ – Светосавље
    SVETOSAVLJE.ORG   имаш објашњење Литургије а иначе на исом сајту  ћеш наћи мноштво других књига  како богослужбених тако и светоотачких
  24. Волим
    Bokisha got a reaction from "Tamo daleko" in Нафора након литургије: зашто се узима и шта представља?   
    а) Проскомидија
    Овај, први део Литургије обавља свештеник у олтару тихо док друга два говори гласно.
    Проскомидија – грчки значи приношење. Тако се зове богослужбено припремање хлеба и вина за Литургију по нарочитом обреду, у посебном делу олтара. И само место у олтару где се тај обред врши зове се проскомидија или жртвеник. Црквенословенски проскомидија се зове – предложење.
    Свештеник, потпуно обучен у литургијску одећу, пере руке говорећи стихове Псалма 26:6-12. Овим показује да у храм треба да долази телесно чист, али такође показује и то да са духовном чистотом треба приступати обављању светих радњи. Затим приступа жртвенику, да ту припреми Часне дарове.
    Часни дарови, зову се хлеб и вино спремљени за свето причешће. Пре освећења се зову предложени (тј. постављени), а после: предложени и освећени. Хлеб и вино су хришћани доносили на дар за службу.
    За Литургију је потребно пет хлепчића – просфора (просфора значи принос) умешених од чистог пшеничног брашна, са квасцем и сољу. Свака просфора има на горњој страни печат, који представља квадрат са крстом у средини.
    Међу крацима крста је натпис: IИС–ХС–NI–КА, што грчки значи: Исус Христос побеђује. Још је потребно чисто природно црвено вино.
    Из прве просфоре вади свештеник цео печат. Тај део просфоре зове се Агнец (јагње) и представља самог Господа Исуса Христа. (Христос се назива „Јагње Божије“ (Јован 1:29-36) и одведен је на распеће „као јагње на заклање“ (Исаија 53:3).) У спомен Христова страдања на крсту, када римски војник прободе ребра Његова (Јован 19:34-35), свештеник копљем (нарочити ножић у облику копља) пробада Агнец и улива у св. путир вино и мало воде. Св. агнец и вино разблажено водом, освећују се на Литургији верних и њима се причешћују свештеници и верници.
    Из друге просфоре вади свештеник честицу у част и славу Пресвете Богородице;
    из треће – вади девет честица у спомен пророка и претече Јована, осталих пророка, апостола, великих учитеља и јерараха, мученика и мученица, преподобних отаца и матера, бесребреника, св. богородитеља Јоакима и Ане и свију светих и светитеља чија се литургија врши.
    из четврте – за здравље и спасење живих, а из пете – за спомен умрлих хришћана, за опроштење грехова и блажени живот свију који су умрли у нади на васкрсење и вечни живот.
    Све ове честице стоје на златном или сребрном дискосу. Над њих се стави звезда која нас подсећа на витлејемску звезду више места где се родио Господ Исус Христос.
    И дискос и путир покрива свештеник са по једним покривачем – дарком, па обоје прекрије воздухом.
    Остатак од просфоре исече се на мање делиће, који се по завршеној Литургији деле вернима. То је анафора (нафора) која нас подсећа на некадашње заједничке трпезе хришћанске заједнице – агапе (в. Дап. 16:34).
  25. Волим
    Bokisha got a reaction from TSCHeTSCHen in Нафора након литургије: зашто се узима и шта представља?   
    а) Проскомидија
    Овај, први део Литургије обавља свештеник у олтару тихо док друга два говори гласно.
    Проскомидија – грчки значи приношење. Тако се зове богослужбено припремање хлеба и вина за Литургију по нарочитом обреду, у посебном делу олтара. И само место у олтару где се тај обред врши зове се проскомидија или жртвеник. Црквенословенски проскомидија се зове – предложење.
    Свештеник, потпуно обучен у литургијску одећу, пере руке говорећи стихове Псалма 26:6-12. Овим показује да у храм треба да долази телесно чист, али такође показује и то да са духовном чистотом треба приступати обављању светих радњи. Затим приступа жртвенику, да ту припреми Часне дарове.
    Часни дарови, зову се хлеб и вино спремљени за свето причешће. Пре освећења се зову предложени (тј. постављени), а после: предложени и освећени. Хлеб и вино су хришћани доносили на дар за службу.
    За Литургију је потребно пет хлепчића – просфора (просфора значи принос) умешених од чистог пшеничног брашна, са квасцем и сољу. Свака просфора има на горњој страни печат, који представља квадрат са крстом у средини.
    Међу крацима крста је натпис: IИС–ХС–NI–КА, што грчки значи: Исус Христос побеђује. Још је потребно чисто природно црвено вино.
    Из прве просфоре вади свештеник цео печат. Тај део просфоре зове се Агнец (јагње) и представља самог Господа Исуса Христа. (Христос се назива „Јагње Божије“ (Јован 1:29-36) и одведен је на распеће „као јагње на заклање“ (Исаија 53:3).) У спомен Христова страдања на крсту, када римски војник прободе ребра Његова (Јован 19:34-35), свештеник копљем (нарочити ножић у облику копља) пробада Агнец и улива у св. путир вино и мало воде. Св. агнец и вино разблажено водом, освећују се на Литургији верних и њима се причешћују свештеници и верници.
    Из друге просфоре вади свештеник честицу у част и славу Пресвете Богородице;
    из треће – вади девет честица у спомен пророка и претече Јована, осталих пророка, апостола, великих учитеља и јерараха, мученика и мученица, преподобних отаца и матера, бесребреника, св. богородитеља Јоакима и Ане и свију светих и светитеља чија се литургија врши.
    из четврте – за здравље и спасење живих, а из пете – за спомен умрлих хришћана, за опроштење грехова и блажени живот свију који су умрли у нади на васкрсење и вечни живот.
    Све ове честице стоје на златном или сребрном дискосу. Над њих се стави звезда која нас подсећа на витлејемску звезду више места где се родио Господ Исус Христос.
    И дискос и путир покрива свештеник са по једним покривачем – дарком, па обоје прекрије воздухом.
    Остатак од просфоре исече се на мање делиће, који се по завршеној Литургији деле вернима. То је анафора (нафора) која нас подсећа на некадашње заједничке трпезе хришћанске заједнице – агапе (в. Дап. 16:34).
×
×
  • Креирај ново...